KategorijaSvemirska odiseja čovečanstva

Однос према свемиру условљен је природом владајућег поретка. Стварајући „техничку цивилизацију“ капитализам доводи до тога да технократски заснована машта постаје посредник између човека и свемира. Савремена космологија заснива се на научној фантастици која има сензационалистички карактер, на езотерији, као и на религиозној митологији по којој је живот на Земљи привремен а „вечни живот“ налази се на небу. „Будућност“ човечанства не налази се на Земљи већ у мистичној тами свемирског бескраја.

Владајући однос према стварности који је условљен дехуманизованом науком и техником не дозвољава човеку да схвати суштину човекобивства, а самим тим суштину света у коме живи и суштину космоса. Стари народи били су ближи космичкој суштини човека него што је то данашњи малограђанин зато што су се, упркос незнању, предубеђењима, митолошкој свести – руководили симболима који имају холистички карактер. Савремени човек располаже са далеко већим обимом знања, али га пут и начин доласка до њега лишава целовите људскости без које не може да постави права питања и да пружи праве одговоре. Што човек више зна о космосу, то је даље од могућности да доживи своју космичку суштину. Уместо хуманих, човек поставља техничка питања која су наметнута од стране капиталистички дегенерисане науке и технике – које сакате човека и уништавају могућност да постави битна есенцијална и егзистенцијална питања. Поред тога, “примитивни” човек био је свестан шта је слобода а шта ропство, за разлику од данашњег капиталистичког малограђанина који је, заглибљен у ништавилу “потрошачког друштва” и виртуелном свету који ствара владајућа пропагандна машинерија, изгубио представу о слободи. Капитализам уништава човека као природно и културно биће и ствара од њега техничко средство за оплодњу капитала – механичког мртваца који хода.

Руководећи се свемирским романтизмом пионир руске и совјетске космонаутике Константин Циолковски дошао је до закључка да је Земља „колевка човечанства, али човек не може вечно остати у колевци.“ (Албум космичког путовања) Циолковски кида егзистенцијалну везу између земаљске природе и човека и на тај начин укида човека као природно биће. Опстанак човека није условљен опстанком живог света на Земљи. Човек је лишен планете Земље као свог свемирског дома.

Космологија Карла Сегана типичан је пример мисли која нема конкретно друштвено и историјско утемељење и која има митолошки и тиме апстрактни карактер. Наука је „отворена према космосу“ истовремено када је средство са којим капитализам све интензивније уништава живот на Земљи. Имајући у виду владајућу тенденцију развоја савременог света, Сеганова тврдња да „људска бића, која у крајњој линији потичу са звезда“ – „само привремено и краткотрајно настањују свет назван Земља“ (Космос) представља доливање уља на ватру која спаљује свет. Код Сегана нема хуманог космоса и тиме идеје истинског. Човек не ствара космос као јединствено стваралачко и слободарско биће већ се налази у космосу као ванљудској датости. Однос према космосу заснива се на научним сазнањима и техничким проналасцима а не на развоју аутентичних моћи човека као друштвеног и историјског бића. Уместо развоја хуманог космоса, инсистира се на развоју „техничке цивилизације“ која треба да омогући „освајање космоса“. Уместо да је стваралачки и органски део хумане цивилизације, човек постаје интегрални део техничког света у виду роботизоване наказе.

Земаљска животна средина је извор живота и темељ опстанка човечанства. Човек је на Земљи органски део животворног природног циклуса и као такав стваралац живота. Природа је „анорганско тело“ (Маркс) човека. Живот у свемиру суштински се разликује од живота на Земљи. У свемиру простор, кретање, време… имају другачију природу него на Земљи. Исто је са човеком. Он као живо и људско биће има битно другачију природу на Земљи него у свемиру. Оно што чини највећи квалитет човека на Земљи представља његову највећу слабост у свемиру. Човек као живо биће није органски део свемира. Он као живо биће не одговара свемирским животним условима. Свемир је смртна опасност за човека што је од прворазредног значаја за разумевање положаја човека у ванземаљском простору и за његов однос према свемиру. Човек се у свемиру налази у бестежинском стању, изложен је убитачном зрачењу и погубно ниској температури, лишен је сталног извора светлости и кисеоника… Човек само путем одговарајућих техничких средстава може да преживи у свемиру – лишавајући се основних органских особености и животних потреба као природно биће. Уместо земаљске природе, свемирски брод, који представља савршени технички свет, постаје животна средина човека на његовом путу у свемирску будућност. Да би преживео човек мора да се прилагоди новој животној средини, што значи да се обрачуна са својим природним бићем и постане техничко биће. Животност човека постаје независна од живе природе и добија технички карактер. Природна животност није више услов живота већ је то техничка функционалност организма који је постао машина. Одлазак човека са Земље неминовно би довео не само до фаталних органских промена, већ и до фаталних менталних промена. Једно је привремено отићи са Земље, а друго отићи са Земље без наде за повратак. Човек би убрзо изгубио представу о себи као човеку, а живот би му постао бесмислен и безвредан.

Материјална структура свемира је основ постојања човека као телесног бића, али не и као специфичног и непоновљивог свемирског бића. Самосвојни природни процеси на Земљи, који се развијају готово четири милијарде година и који имају животворни карактер, и развој човека као универзалног стваралачког и слободарског бића чине извориште специфичности и непоновљивости човека као свемирског бића. Земаљска природна средина представља јединствени свемирски простор који је омогућио настанак човека као природног и људског бића. Она је животворна по томе што је у стању да створи нови живот. Човек је животворно биће не само по томе што је у стању да створи нови живот, већ и нови свет. Људска животворност има историјски карактер. Стварање новог живота истовремено је стварање новог света.

Мит о „освајању свемира“ спада у колонијалне митове који су отелотворење експанзионистичке природе капитализма. „Освајање свемира“ је капиталистички пројекат. Владајући однос према космосу заснива се на освајачко-експлоататорском духу капитализма. Путем на капиталистички начин инструментализоване науке и технике врши се “продор” у космос да би се он “освојио”. Капиталистички дегенерисана наука има исти однос према универзуму као што има према Земљи: он је сведен на објекат експлоатације. Капитализам је отео људима небо. Некада је небо било мистично „седиште богова“ и као такво неприкосновени домен владајућих религија. Данас је небо спољни простор капитализма који треба искористити за остварење економских и политичких циљева најмоћнијих капиталистичких кланова. Свемир је постао приватна својина капиталиста и као такав комерцијални простор. Истовремено, „свемирски пројекти“ су маска иза које се крију војни пројекти који треба да омогуће владајућим капиталистичким клановима да униште „прекобројне“ и овладају Земљом.

Што је живот на Земљи угроженији, утолико су гласнији повици о „освајању свемира“. На тај начин спречава се борба против узрока који доводе до уништења живота на Земљи и глорификује се развој капитализма – стварањем мита о „неограниченим развојним моћима науке и технике“ који има спектакуларни карактер. „Свемирски програми“ и одговарајући митови о освајању свемира постали су најважнији рекламни спот капитализма. Држећи се свемирске мистике владајућа пропагандна машинерија од „свемирских визионара“ ствара митолошке ликове који постају отелотворење свемирских процеса. Они се појављују у односу према човеку који је обезвређен као људско биће, као и у односу према Земљи која је обезвређена као космички дом човека. Ствара се егзистенцијални дефетизам који се ослања на идеју апокалипсе. Прикрива се права природа капитализма и одговорност за пропадање света пребацује се на човека.

Све већи недостатак сировина и енергије доприноси стварању свести да живот човека на Земљи има привремени карактер и да се његова егзистенцијална перспектива налази у насељавању других планета. Земља постаје одскочна даска за „освајање свемира“, а небеска тела предмет експлоатације. „Свемирски визионари“ стварају илузију да се будућност човечанства не налази на Земљи, већ у космосу. У том контексту појављује се упозорење једног од најпознатијих физичара двадесетог века Стивена Хокинга да људи најкасније за 200 година мора да се преселе на неку другу планету. Чак и ако се то деси, шта се са тим „решава“? Који ће поредак човек успоставити на другим планетама? По Хокингу, то може бити само капитализам. Колонијализовањем других планета капитализам постаје космички поредак, а апсолутизовани принцип профита постаје владајући космички принцип. Хокинг укида човека као животворно и слободарско биће и своди природу човека на деструктивну природу капитализма. Полазећи од тога, он се залаже за бекство човека са Земље на друге планете. Међутим, уколико су људи као такви узрок пропасти живота на Земљи и они којима успе да се докопају неке друге планете радиће исто оно што су радили на Земљи: бориће се за власт и новац и на тај начин уништити живот и на тој планети. Бекство на друге планете је бесмислено јер човек не може да побегне од своје „зле“ природе. Ако је човек по својој природи „деструктивно биће“, нема места у космосу где ће створити свој дом и успети да опстане. Човек постаје космички бескућник који је осуђен на вечно лутање јер све уништава.

Мит о “освајању космоса” служи за очување мита о “прогресивној природи” капитализма, која се поистовећује са освајањем, и за стварање илузије да ће технички развој обезбедити опстанак човечанству. Као што су Европљани “откривали” нове континенте тако ће савремени човек откривати нове светове и насељавати их. Земља постаје одскочна даска за освајање космоса, а не космички дом човека који треба сачувати. Капиталистичка пропагандна машинерија ствара утисак да је „насељавање других планета“ подухват који одговара насељавању неког пустог острва на Пацифику. Шта значи за човечанство да се група људи отисне у свемир и пободе заставу у беживотно тло неке планете?

Пројекат “освајање космоса” заснива се на схватању да ће Земља “пропасти”, што доприноси фаталистичком препуштању деструктивној капиталистичкој помами. Могућност да ће капитализам уништити живот на Земљи далеко је извеснија него могућност да ће се живот на планети угасити – за пет или десет милиона година. Ради се о томе да визија космичке будућности човечанства створи могућност за успостављање критичког односа према владајућем поретку деструкције и за стварање новог света: однос према космосу треба да буде у функцији очувања живота на Земљи и развоја људског. Питање опстанка човечанства решиће се на Земљи, а не у космосу. Уместо “освајања космоса” треба се обрачунати с капитализмом и спречити уништење живота на Земљи.

Самосвест савременог човека као свемирског бића заснива се на илузији да бити у свемиру подразумева да се човек не налази на Земљи већ у свемирском пространству. Изрази „космонаут“ („свемирски морнар“) и „астронаут“ („звездани морнар“) указују на то да човек није свемирско биће док је на Земљи, већ да то постаје тек када напусти Земљу. Уистину, човек је свемирско биће као земаљско биће. Земља је једини могући свемирски дом човека. Свемирска будућност човечанства не налази се у бескрајном свемирском пространству већ на планети Земљи.

Развој човека као космичког бића није могућ на темељу (механичких) космичких закона и путем техничког савладавања простора и времена, чиме се човек претвара у механичко (неживо) “биће”, већ путем квалитета који даје могућност “сједињавања” са космосом као једним – у чему је садржана космичка суштина човека. Космос који човек ствара неупоредив је са космичким пространством. Он нема квантитативну, већ квалитативну димензију. Однос према космосу, што значи однос човека према себи као космичком бићу, не може се успоставити путем технике, већ путем истинског са којим човек може да превазиђе квантитативну димензију космоса и досегне до (своје) космичке суштине. Ради се о односу према космосу посредством хуманистичке и животворне праксе, и идеја и симбола који пружају могућност човеку да доживи космос као хумано и животворно биће. Са њима се превазилази појавни облик космоса и досеже до његове бити – чиме се укида дуализам земаљског и космичког бивствовања човека.

Човек неће “ући” у космос кроз рупу коју је провртила од човека отуђена наука. Нису телескопи и свемирске сонде те које воде човека ка његовом космичком бићу, већ је то игра: развој играчког бића човека је пут који води ка развоју његовог космичког бића. Није суштина у “освајању” космичких простора, већ у развоју духовног богатства и међуљудских односа. Ради се о “претварању” квантитета спољашњег у људски квалитет, о “преображају” физичког простора увећавањем простора људског – што се не постиже техником, већ игром. Космички простор само је привидно отворен. Отвореност космичког простора условљена је отвореношћу човека, а то значи развојем његових стваралачких моћи. Пуноћа стваралачког бића човека је оно што даје пуноћу космичком простору. Мисао, песма, слика, загрљај – више говоре о суштини човека као специфичног космичког бића него сви “свемирски пројекти” заједно. У коначном, однос човека према космосу слика је односа човека према себи као људском и космичком бићу.

Игра је јединствена космичка појава. Она је најаутентичнији људски начин стварања људског света, што значи новог космоса. У играчком чину процес космичке животворности добија нови квалитет – у чему се изражава специфичност човека као космичког бића. У античкој Хелади игра је темељни космички феномен који има божански карактер и као таква је симболично отелотворење владајућих односа и вредности. Она је најизворнији начин интеграције човека у космички поредак. Човек је “божја играчка” (Платон), а свет божје игралиште: потреба богова за играњем обезбеђује опстанак људском свету и даје му смисао. Модерни човек је еманциповано космичко биће и као такав “нуклеус” новог универзума. Постајањем човека самосвесним слободарско-стваралачким бићем игра престаје бити привилегија богова и начин обезвређења човека, и постаје самостварање човека и на тај начин људског космоса. У њеној основи није детерминизам, који има фаталистичку природу, већ слобода.

“Освајање космоса” од стране човека постиже се развојем његовог играчког бића. Ради се о специфичној људској космичкој димензији – стваралачка слобода и друштвеност – што значи о новом космичком квалитету на коме се заснива простор и време који немају квантитативну димензију. У физичком космосу тече механичко време чији се ток мери кретањем кроз простор; у хуманом космосу тече историјско време које се мери развојем стваралачких моћи човека, у крајњем, његовом слободом. У физичком космосу влада однос између небеских тела; у хуманом космосу влада однос између људских бића… Физичко време подразумева линеарну темпоралност; историјско време подразумева квалитативне промене, што значи скоковитост. Људско бивствовање представља супротстављање космичким законима кретања којима се уништава квалитет и све се своди на изворни енергетски ниво (ентропија). Космичка животворност је фаталистичка: све што настане нестаје. Људска животворност је стваралачка: све што човек створи постаје основ стварања новог. Само је човек тај који је у стању да створи ново, да буде демијург новог света.

У античкој Хелади интелигенција није била специфична друштвена појава већ саставни део античког религиозног свода. У току историјског развоја хеленског друштва дошло је до одвајања интелигенције од религије и постајања интелигенције специфичном људском особеношћу и специфичном друштвеном појавом. У самој религиозној сфери старохеленског света налазе се зачеци интелигентног мишљења које ће се развити у хеленској филозофији. У старохеленској митологији Уран је као први бог увео ред у космичком хаосу. Он је обоготворени уређивачки принцип. Кронос је симбол трајања. Зевс је врховни господарски принцип…

Интелигенција у капитализму има технократски и прогресистички карактер. Она постаје синоним за сврсисходност, ефикасност, корисност, функционалност…. Научници укидају ум путем инструментализоване интелигенције која има перцептивни, меморијски, аналогни и функционални карактер. Брзина обраде информација постаје неприкосновени критеријум по коме се одређује квалитет интелигенције. Компјутери постају најважније средство за развој интелигенције. У коначном, интелигентно је оно што доприноси убрзању процеса капиталистичке репродукције. Не тежи се стварању хуманог света који се заснива на уму, већ се инсистира на стварању „дигиталног света“ у коме ће владати вештачка интелигенција и човек-киборг.

Уместо да је умност критеријум за одређивање интелигенције, интелигенција постаје критеријум за одређење умности. Путем „интелигентних решења“ ум бива лишен могућности да досегне до истине, а то значи могућности да човек као историјско, стваралачко, друштвено и визионарско биће реализује животворне потенцијале природе и човечанства. Нема више мудрости, животног искуства, интуиције, трагичног, вредносног расуђивања, принципа историчности и тоталитета; нема човека као еротског и емотивног бића; нема поетичког, развоја међуљудских односа, визионарског и утопијског… Човек је сведен на предмет „свемирских процеса“, а из историје је избачено све оно што даје могућност човеку да створи нови свет. Уместо да се тежи стварању света који се заснива на уму, инсистира се на стварању вештачке интелигенције и техничком свету у коме ће човек бити сведен на киборга. Начин мишљења са којим се руководе научници, њихово схватање Земље и човека, као и визија будућности – не пружа им могућност да на хумани начин схвате природу света. Идеолошка сфера капитализма намеће начин мишљења који онемогућава човека да постане свестан својих истинских људских моћи и створи хумани свет. Влада начин мишљења који онемогућава човека да појми себе као људско биће; да схвати еманципаторско наслеђе грађанског друштва и националних култура; да створи идеју будућности и да се бори за њено остварење… Истовремено, савремена наука не обрачунава се само с човеком као историјским и визионарским бићем, већ и с идејом трансценденције која је карактеристична за изворну религиозну мисао.

Научници не праве разлику између ума и интелигенције. У том контексту они не праве разлику између дијалектичког мишљења, са једне, и механичког, догматског и формално-логичког мишљења, са друге стране. Све се заснива на „сакупљању информација“ и на њиховој „обради“ путем „интелигенције“ која има технички и функционални карактер. Однос човека према себи заснива се на технократском начину мишљења и технократском мимезису. Укинута је разлика између „објективне“ научне и хуманистичке истине која указује на то да је човек слободарско и самостваралачко биће. Истовремено, научници одвајају мишљење света од доживљавања света и на тај начин укидају човека као еманциповано друштвено биће. Њима је стран начин мишљења који пружа могућност човеку да схвати себе као критичко и мењалачко биће и у том контексту они одбацују појмове без којих човек не може да стекне хуману смосвест. „Научна фантастика“ постаје начин на који се укида хуманистичка цивилизација и њен историјски развој, као и хуманистичка машта која ствара визију хуманог света.

Принцип „хармоније“ (Ајнштајн) као основна интегришућа идеја свемира носи у себи детерминистичку интенцију. Уместо да доминира хуманистички принцип хармоније који се заснива на потреби човека за човеком, на његовим стваралачким моћима и слободарској природи, доминира свемирски принцип „хармоније“ који је „хуманизован“ путем „лепог“ које има геометријско устројство. Слично је са античком „хармонијом“ која нема антрополошки већ космолошки карактер. Није човек тај који ствара свој свет и у том контексту хармонија није производ његове слободарске и стваралачке праксе као историјског и слободарског бића, већ је „хармонија“ свемирски принцип који је пренет на земаљски свет и који има господарски и тоталитарни карактер. Укинута је разлика између свемирског времена и простора и историјског времена и простора. Не постоји хармонија која има земаљски и хуманистички, што значи историјски карактер. Исто тако, нема новог и у том контексту дисхармоније са постојећим светом. Стварање не подразумева обрачун с постојећим светом и отварање простора будућности већ учвршћивање његових бедема.

Технократска интелигенција „замењује“ ум научном фантастиком, свемирском мистиком, квази-религијама, езотеријом… Она не тежи да човечанство изведе на историјски пут и обезбеди му будућност већ га одвлачи на егзистенцијалну странпутицу. Уништење ума представља најпогубнију особеност технократског пројекта будућности. Нема више интуиције, нема мишљења, размишљања и осмишавања, нема стваралачког набоја и инспирације, нема сумње, нема разлике између другости и novuma, нема визионарског, нема права на грешку и заблуду, нема истинског… Путем технике уништава се културно наслеђе човечанства и човек као поетичко биће. Истовремено, уништава се хумани свет и тиме хумани космос. Технократска интелигенција постаје господар живота и смрти.

Савремено „разарање ума“ (Хоркхајмер) подразумева техничке направе у виду мобилних телефона, телевизора и компјутера; технократске илузије, космолошку мистику, „ванземаљце“, езотерију, сатанизам, пулсирање материје, рептиле, масонске ложе и тајне светове, мистичне тачке на Земљи, космичке трансмитере, равну и шупљу Земљу, паралелне светове, одлазак на друге планете… Исто тако, „разарање ума“ подразумева уништење човека као друштвеног бића уништавањем породице и стварањем атомизованих јединки; технократски аутизам и комуникацију путем техничких средстава са којом се укида језик и тиме културно наслеђе човечанства и сакати мишљење; генетску дегенерацију, чиповање и друге облике свођења људи на стоку и експерименталне пацове; дрогу, медикаменте, уништење полова; довођење људи у стање контролисаног лудила; изазивање масовне хистерије са чиме се избацује „негативна енергија“ из човека и стерилише његова делатна воља; давање маргиналном спектакуларне димензије; обезвређивање човека и подмештање „идола“; стварање атмосфере страха и манипулација страхом; егзистенцијалну неизвесност као основ произвођења психичког стања које води у екстремизам и насиље; безумни живот који сакати човека као умно биће; уништење односа између људи који се заснивају на емоцијама и стварање безосећајних сподоба; стварање деструктивног човека путем потрошачког начина живота; манипулацију свешћу и стварање карактера човека који одговара деструктивној природи капитализма; спорт у коме влада васпитање без образовања и у коме је легално убити и претварати људе у роботизоване наказе; дехуманизоване шаблоне понашања и мишљења који имају технички и деструктивни карактер; компјутерске игрице које убацују у подсвест детета такве сцене које ће као радиоактивне честице зрачити у њему и на тај начин га сакатити као људско биће… Истовремено, сексуалне перверзије постале су најважнији компензациони механизам за лишавање човека могућности да задовољи своје истинске људске потребе. Деца су прва на удару. Педофилија у најразвијенијим капиталистичким земљама добила је размере епидемије и постала најмонструознији начин на који се капитализам обрачунава с човеком као људским бићем. Што се тиче класних односа, некада су капиталисти сводили раднике на предмет експлоатације и на „топовско месо“. Данас су радници сведени на радно-потрошачке роботе и као такви су постали оруђе за уништење живота на Земљи.

Медитација је у савременом капитализму постала један од најагресивнијих облика „разарања ума“. Она представља облик бекства из реалног света и бекство од себе као друштвеног и историјског бића које има одговорност за опстанак света. Не ради се само о маштању о другим световима, већ о „напуштању“ реалног света путем менталног изобличења људи. Не само да људи постају аутистичне личности, већ „искључују“ разум који им пружа могућност да имају свесни однос према себи, свету и будућности. Човек се не односи према свету путем мишљења света и сопственог положаја у њему, већ чулним доживљавањем света који је сведен на датост. Ментална активност своди се на укидање ума и на претварање менталне енергије у делатну вољу са којом се укида човек као самосвојна личност. Путем медитативних техника и специфичних телесних вежби човек стиче способност да „изнутра“ делује на виталне органе и мождане функције и на тај начин се „искључи“ из света. Суштина „урањања у себе“ је да човек укине себе као друштвено биће и претвори се у зомбија.

Далекоисточна религија која се, у виду „учитеља“, појављује у развијеним капиталистичким земљама на Западу извучена је из друштвеног амбијента у коме је настала и на тај начин је изгубила свој изворни смисао. Она није мисао света у коме човек живи у јединству са природом, већ је мисао на технички начин дегенерисаног света и на технички начин дегенерисаних људи. У источњачким друштвима човек је део природе. Постајући „господар“ космичких сила у виду технике „западни човек“ је прекинуо пупчану врпцу која га је повезивала са природом и постао на технички начин дегенерисано биће. Он се не односи према космосу као органски део природе, већ као функционални део техничког света. На Западу човек није део животворног природног циклуса већ је део радно-потрошачког процеса који има деструктивни однос према природи и човеку као природном бићу. Човек је лишен могућности да као природно биће живи у заједништву са природом. Чулност нема природну већ функционалну и техничку природу. Човек је изгубио блискост са природом на чему се заснива источњачко доживљавање природе. Уместо да „урања“ у себе као природно биће, човек се односи према себи путем техничког света који га своди на роботизовану наказу.

Како се рефлектују „перформанси“ источњачких „учитеља“ у главама на капиталистички начин дегенерисаних људи? У развијеним капиталистичким друштвима источњачке религије прилагођавају се западњачком начину живота и идеолошким и вредносним изазовима који у њима владају. На тај начин оне губе животну снагу и духовну аутентичност. Треба имати у виду да се „учитељи“ са Истока обраћају добростојећим припадницима средње класе који су мање оптерећени егзистенцијалним него психичким проблемима – који су условљени усамљеничким безнађем и бесмисленим животом. Оно што је на Истоку начин живота и основ самопоимања човека, на Западу постаје забава и психотерапеутска сеанса. У коначном, источњачке религије постале су на Западу роба на тржишту show-businessa.

Што се тиче вештачке интелигенције, она се заснива на начину мишљења који има технократски карактер. Вештачка интелигенција је отелотворење од човека отуђене и дегенерисане интелигенције која је постала не само spiritus movens технике већ и њен spiritus rector. Она лишава људе слободарског достојанства и аутентичних стваралачких моћи. Будући да одбацује ум и тежњу за истинским она није у стању да постави питање о природи човека и људског света. Дехуманизовани човек и на технократски начин дегенерисани ум представљају основ вештачке интелигенције. Она је технички облик у коме је ум отуђен од човека и постао средство за овладавање човеком и за репродуковање владајућег поретка. Технократски ум није усмерен на откривање истине, већ на уништење човека као историјског бића. Он нема изворни научни, већ политички карактер. Са њим се укида човек као слободарско и стваралачко биће које је у стању да створи хумани свет. Технократска визија будућности служи за уништење хуманистичке визије будућности. Теслина представа будућности је типичан пример. Дехуманизована наука укида слободарски и визионарски ум и постаје технократска религија.

Вештачка интелигенција је органски део друштвених процеса са којима се укида човек као стваралачко и визионарско биће. Човек је лишен могућности да трага за истином, као и да створи визију новог света и да се избори за њега. Путем вештачке интелигенције капитализам лишава човека дијалектичког начина мишљења који му пружа могућност да постави питања о смислу живота, да направи разлику између прошлости и историје, да одговори на питање шта је добро а шта лоше, шта је слобода а шта ропство, да открије еманципаторске потенцијале грађанског друштва и националних култура, да створи визију будућности… Са њом се укидају аутентични међуљудски односи и на тај начин се уништава хумана друштвеност. Путем вештачке интелигенције намећу се шаблони понашања који претварају људско друштво у механички мравињак. Вештачка интелигенција не представља само тријумф техничке цивилизације над човеком као хуманим бићем, већ коначно уништење човека као хуманог бића.

Однос према вештачкој интелигенцији заснива се на аргументима са којима се настоји спречити да се увиди да је она, заправо, облик у коме се појављује егзистенцијална логика капитализма: остварити што већи профит у што краћем времену. Квантни компјутери, који ће милионима пута брже обрађивати информације од савремених компјутера, драматично ће убрзати процес уништења живота на Земљи. Истовремено, стварају се нове електронске мреже које треба да прекрију свет и које ће исто тако допринети уништењу живог света. Уколико човечанство не уништи благовремено капитализам основна животна логика капитализма постаће она моћ која ће да уништи човечанство.

У савременом свету све је присутнији страх од вештачке интелигенције. Све већа егзистенцијална опасност од капитализма претвара се путем владајуће пропагандне машинерије у страх од вештачке интелигенције и технике. Вештачка интелигенција не представља сама по себи опасност за човечанство. Она је опасност уколико је средство за репродукивање капитализма, што значи средство за стварање техничке цивилизације. У хуманом друштву вештачка интелигенција заснивала би се на слободарским и стваралачким потенцијалима људи и била би усмерена на стварање хуманог света и оплемењене природе.

У времену које је пред нама вештачка интелигенција и на њој заснована аутоматизација довешће до губитка стотине милиона радних места. Све већи број радника све је мање образован и сходно томе имају све мање могућности да се прилагоде новим радним условима. Уместо образовања и просветљивања, капитализам нуди радницима најпримитивније облике заглупљивања. Капитализам ствара од радника масу идиота које држи у покорности путем индустрије забаве у којој спорт заузима посебно место. Радници бивају лишени могућности да путем стваралачке праксе нерадно време претворе у продуктивно време. Истовремено, они бивају лишени свог политичког бића и на тај начин могућности да укину капитализам и створе нови свет.

Традиционално гледано, однос према бесконачности заснива се на религиозној мистици, на математичким теоремама, на уметничким симболима, на филозофским постулатима, на научној фантастици… У савременом свету питање о бесконачности постало је техничко питање, а однос према бесконачности посредован је техничким средствима и космолошким теоријама које имају езотеријски карактер.

У суштини, питање о бесконачности је хуманистичко питање и као такво треба да има историјску самосвест. Другим речима, треба утврдити конкретни историјски смисао питања о бесконачности. Једно је када се питање о бесконачности поставља у контексту расправа о свемиру имајући у виду његов бесконачни простор, што значи у квантитативној просторној и временској димензији, а друго када се поставља у контексту бескрајних могућности развоја стваралачких способности човека као специфичног и непоновљивог космичког бића. Ради се о преношењу питања бесконачности из механичке и детерминистичке сфере космоса у слободарску и стваралачку сферу човечанства.

Питање бесконачности нема механичку и метафизичку, већ хуманистичку природу. Суштина физичког космоса је детерминизам; суштина људског космоса је слобода. Бесконачност подразумева отвореност будућности, што значи бесконачну могућност квалитативних скокова у развоју света и човека. Она подразумева да будућност није задата и да је човек слободарско и стваралачко биће које је у стању да ствара будућност. Стваралаштво је условљено слободом и слобода је условљена стваралаштвом. Само тако бесконачност може да буде хуманистичко питање и да има значај за човека као специфичног и непоновљивог космичког бића. У коначном, однос човека према бесконачности је одслика односа човека према самоме себи.

Проблем бесконачности треба „решити“ на начин који пружа могућност самопотврде човека као животворног бића. Оживотворење животворних потенцијала људи представља ширење граница новог универзума. Неограничене стваралачке моћи човека су мера бесконачности. Истовремено, путем стваралаштва бесконачност добија истинску димензију. Историчност човека, а то пре свега значи његова слободарска и стваралачка природа, је оно што омогућава да је човек специфично и непоновљиво космичко биће. Човек није оно што јесте и као такав космичка датост, већ је оно што може да буде као самостварајуће историјско биће. Човек увек изнова постаје, путем свога стваралачког активизма и заједничког живота са другим људима, човеком. Нереализовани потенцијали људског представљају најважнију особеност човека. То је суштина „четврте димензије“.

Однос човека према космосу условљава то што збивања у космосу непосредно и посредно условљавају опстанак живота на Земљи. Опасности које вребају из космоса приморавају човека да се лиши религиозних предрасуда и да има активни однос према космосу, што значи да има конкретно-истраживачки однос према њему и да развија техничка средства која могу да предупреде уништење живота на Земљи. У основи настојања да се схвати бесконачност налази се нужност борбе за опстанак. Како човек развија своје сазнајне моћи у виду науке и делатне моћи у виду технике утолико постаје свеснији које све реалне опасности постоје и спремнији да им се супротстави. Активни и мењалачки однос према својој космичкој егзистенцији је нови квалитет савременог човека у односу према античком и хришћанском човеку који су имали пасивни и поданички однос према космосу. Бесконачност човека и његовог света није космичка датост. Квалитет хумане бесконачности је у томе што човек непрестано мора да се бори за опстанак. Хумани свет увек је нови производ стваралачке и слободарске праксе човечанства. Само дотле док се човечанство буде борило за опстанак и слободу бесконачност хуманог света је могућа.

Будући да је космос бесконачан, у њему постоји бесконачно мноштво облика живота. Имајући у виду огромна пространства која нас деле од других светова, питање о другим космичким бићима и световима има апстрактну природу. Што се тиче питања да ли у космосу постоје бића слична нама, одговор се тражи у квантитативним релацијама и у димензији датости која има статични карактер, што значи на технички и тиме апстрактни начин. Читава проблематика налази се, заправо, ван равни квантитативног сравњивања и теорије вероватноће. Нема ничега у космосу што је слично, поготову не нечега што може да се поистовети са људским светом. Људски свет само је у материјалном смислу део бескрајне васељене. У квалитативном смислу он је битно различит од космоса који га окружује и несамерљив је са могућим животним облицима.

Суштина људског света је његова историчност, што значи да он непрестано доживљава квалитативни преображај – постаје људским светом, при чему човек непрестано постаје човеком. Као историјско и друштвено биће човек је непоновљиво космичко биће и то чини специфичност и непоновљивост људског света у космичким размерама. Отвореност будућности која се заснива на безграничним стваралачким и слободарским потенцијалима човека чини суштину и јединственост људског космоса. Сваки човек је као јединствена личност самосвојно и непоновљиво космичко биће. Постојао је само један Леонардо да Винчи и никада се у космосу неће појавити исто такво космичко биће. Оно што чини да је сваки човек непоновљива личност је то што је човек друштвено и историјско биће и да постаје јединствена личност у контексту пролазних и непоновљивих друштвених и историјских околности. Друштвеност и историчност људског бивствовања чини да је сваки човек јединствено и непоновљиво космичко биће.

Кретање је најважнија особеност вечности. Ради се о кретању које подразумева непрестане промене. Вечност се заснива на непрестаном постајању и нестајању, при чему се долази до квалитативног преображаја материје, као и до квалитативног преображаја самог процеса промене. Једно је кретање које се заснива на механицистичком, а друго кретање које се заснива на природњачком материјализму. Са настанком живог света на Земљи створен је нови квалитет космоса: промене подразумевају еволуцију живог света од нижих ка вишим облицима живота. Настанак људског друштва условио је нови квалитет космичких промена у виду историјског материјализма: не само стварање нових животних облика, већ стварање новог света који се заснива на уму, стваралаштву и слободи. Еволуција човека нема природњачки, већ историјски карактер.

Оно најважније што чини квалитет историјског времена је његова отвореност према будућности, што значи његова визионарска природа која се заснива на еманципаторским потенцијалима грађанског друштва, на националним културама, као и на животворним потенцијалима природе и човека. Отвореност према будућности условљава отвореност према прошлости. Основни задатак животворног ума је да осветли историјски пут и на тај начин омогући човечанству да се врати на њега – да би путем борбене друштвености реализовало еманципаторско наслеђе националних култура и грађанског друштва тако што ће створити нови свет. Ради се о светионику који пламти слободарским пламеном који осветљава пут који води у будућност.

Идеја вечности је најважнији сегмент религиозне догматике. Земља је привремено станиште човека. Смрт није крај, већ почетак вечног живота на небу. Што се тиче „свемирских визионара“ они уместо раја нуде људима космичке светове у виду других планета до којих се долази развојем технике и претварањем човека у техничко биће. Они обећавају људима вечност тако што своде човека на светлост (Тесла) и субатомску димензију. Заједничко свештеницима и «космичким визионарима» је то, што обећавају људима вечност тако што их укидају као хумана и природна бића. Религиозна идеја вечности има метафизички и илузорни карактер. Идеја о „вечном животу на небу“ доприноси уништењу воље човека да се бори за опстанак живота на Земљи. Тек у контексту сучељавања са све реалнијом могућношћу уништења света човек може да дође до праве природе истинског. Идеју вечности треба вратити на Земљу. Уместо илузорне „небеске“ идеје, вечност треба да постане реална овоземаљска идеја која је условљена борбом људи за опстанак и слободу. Уколико је човек у стању да својом стваралачком праксом реализује животворне потенцијале космоса – космос као животворна целина пружа могућност човеку да вечно опстане.

Човек се као историјско биће не налази у времену, нити временује свој живот путем задатих и од њега отуђених процеса временовања. Човек као историјско биће временује своју временитост у односу према механицистичком и природњачком временовању, која владају у природним наукама, и митолошком временовању, које влада у религији. Историјско време није датост, већ је производ слободарске и стваралачке праксе човека. Човек ствара историјско време, што значи да као историјско биће постаје еманциповано временито биће. Оно подразумева да је човек стваралац своје историје, што значи да је постајање човека човеком, и у том контексту постајање света људским светом, основ историјског временовања.

Квалитет времена представља суштину временитости историјског времена. Он се не мери учесталошћу догађања у јединици времена, већ проширивањем хоризонта слободе и развојем међуљудских односа. Слобода, стваралаштво, друштвеност, визионарска свест….. – представљају вредности које чине квалитет историјског времена. Конкретно историјско време подразумева да постојећи свет носи потенцијале новог, што значи да постојеће пропада тако, да се из њега рађа нови живот који представља реализовање његових еманципаторских потенцијала. Пропаст старог постаје основни услов рађања новог. Управо ти потенцијали новог стварају могућност да време, као конкретна историјска појава, може да постаје временом.

Историјско кретање које се заснива на слободарској и стваралачкој пракси човека као друштвеног бића је основ временовања историјског времена. Постајањем историје историјом долази до квалитативног преображаја самог процеса промене и тиме до квалитативног преображаја процеса временовања времена. Историјски карактер времена значи да време постаје временом у контексту постојања историје историјом. Само временовање историјског времена има историјски карактер. Оно претпоставља да је човек постао еманциповано историјско биће, што значи да је свестан свог историјског пута који га води у будућност. У том контексту човек је могућ као еманциповано временито биће које увек изнова ствара критеријуме по којима одређује своју временитост.

Квалитет историјског времена није условљен само конкретним могућностима реализовања стваралачких способности човека као слободарског, друштвеног и визионарског бића, већ и повећавањем извесности људског опстанка. То подразумева не само уклањање друштвених узрока деструкције – ослобађањем човечанства од капиталистичке екоцидне тираније, већ и превентивно деловање да би се предупредиле могуће природне катаклизме и ублажиле њихове последице. У савременом свету историјско време одвија се на темељу све драматичнијег сучељавања двају процеса: деструкције и животворности.

Време живота човека је апстракција уколико истовремено није време живота човечанства. У савременом капитализму који је постао тоталитарни поредак деструкције егзистенцијалистички индивидуализам и егзистенцијалистичка трагичност добијају анти-егзистенцијални карактер. Не страх од смрти, већ свест о све драматичнијем уништавању света представља основ на коме треба да се заснива интеграција човечанства. Не ради се о временовању личне егзистенције која се заснива на страху од смрти, већ о временовању сопствене егзистенције у контексту временовања историјске временитости човечанства која се заснива на вери у живот. Она подразумева да је егзистенција човека као појединца само карика у животу човечанства и да је смртност човека услов рађања новог живота, што значи услов опстанка човечанства.

Када се има у виду да капитализам све драматичније уништава живот на Земљи, најважнији критеријум по коме се мери квалитет времена је нарастање животворних потенцијала човечанства. Постајући тоталитарни поредак деструкције капитализам је довео до тога, да је животворност постала најважнији квалитет историјског времена. Она се појављује у односу према деструктивном времену и има интегришући и тотализујући карактер. Ради се о временовању које подразумева реализовање животворних потенцијала природе, човека, историје, националних култура, еманципаторског наслеђа грађанског друштва, међуљудских односа, визионарске маште…

Пуноћа људског основна је и једина права димензија хуманог времена и простора. Она подразумева развој међуљудских односа и укидање свих облика који посредују између човека и света и који од света стварају другост – која се појављује у односу према човеку и која условљава његову људскост. Прави свет је оно што човек носи у себи и што ствара са другим људима. Стварање живота и сам живот постају нераздвојни садржај времена и мера његовог трајања. Ради се о временовању које нема квантитативну димензију, што значи да нема сравњивања у којем се губи људско. Трајање хуманог времена и величина хуманог простора условљено је процватом чула и емоција, људском блискошћу, стваралачким животом… Постајање човека човеком прави је садржај и мера хуманог времена.

Не немоћ да се супротстави природним катаклизмама, већ конформизам и усамљеност изазивају код савременог човека потребу за мистиком и другим облицима бекства из живота који га усмеравају да смисао живота тражи у ирационалним сферама. Не бескрајно космичко пространство, већ усамљеничко безнађе изазива код човека страх када баци поглед попут неба. Схватање бесконачности као отворености, што значи као могућности бесконачног развоја стваралачких моћи човека и простора слободе условљено је стварањем хуманог друштвеног поретка на Земљи. Само развој међуљудских односа, што значи осећање да није сам на Земљи, ствара у човеку осећање да није сам у космосу и даје смисао људском животу. Загрљени млади људи у бескрајном космичком плаветнилу не виде извор опасности, већ неограничени простор будућности.

Револуција, као претварање потенцијалних у реалне могућности ослобађања човека, представља аутентично историјско време. Она је одбрана живота на Земљи у најнепосреднијем облику и стварање новог света путем животворног активизма човека као слободарског, друштвеног и визионарског бића. У том контексту прави смисао добија идеја „перманентне револуције“ која подразумева да је сам живот постао непрестано стварање новог света, а то значи да је сам живот постао реализовање животворних потенцијала човека. То је суштина постајања човека човеком у савременом свету. Животворност, која се заснива на борбеној друштвености, најважнији је начин на који се свет ослобађа екоцидног капиталистичког терора који се заснива на томе, да сваки део планете, као и човек и међуљудски односи мора да постану средство за капиталистичко репродуковање. Ради се о укидању временовања као од човека отуђеног процеса који влада над човеком и који има метафизички карактер. Деструктивно капиталистичко време треба укинути хуманим животворним временом.

Земаљска природа је самосвојна животворна целина и као таква специфични космос. Она није само космос у малом, већ је јединствена космичка појава која је у свом еволутивном развоју постала у виду човека самосвесни и самостварајући свет. Тек у контексту постојања човека јединственим космичким бићем које је у стању да створи хумани свет и на тај начин хумани космос – земаљска природа постала је истинска животворна моћ и као таква самосвојни космички ентитет. Постајање човека човеком пружило је природи могућност да се хуманизује и постане стваралачка моћ која омогућава не само стварање новог живота, већ и новог света и на тај начин новог космоса.

Право на живот као основно природно право условљено је „правом јачега“. То је основ егзистенцијалне логике која влада у природи. Прождирање слабијег од стране јачега не заснива се на вредносном расуђивању и слободи избора већ је основни услов опстанка живога света. Животиње нису слободне. Оне су робови своје инстинктивне природе и на тај начин природног поретка. Социјални дарвинизам као владајућа политичка доктрина капитализма заснива се на природњачком детерминизму: „рат свих против свих“ и „право јачега“. Она укида еманципаторско наслеђе човечанства и своди човека на звер. Животињски поредак постаје идеал света коме треба тежити, с тим што се одбацује право слабијих да се супротставе моћнима.

Човек није пуко природно биће. Он је еманциповано природно биће, што значи самосвесно и самостварајуће друштвено и историјско биће. Слобода претпоставља индивидуалну и слободарску самосвест и способност и могућност избора између алтернатива, као и стварање нових алтернатива живљења. Једно је одгајање детета као живог бића, а друго одгајање детета као људског бића. Оно подразумева стварање одговарајућих животних услова, пружање пажње и љубави, стварање могућности за социјализацију детета, за његово васпитање и образовање… Постајући тоталитарни поредак деструкције капитализам не укида само право човека на живот, већ и право човека да постане људско биће.

Човек путем технике ослобађа силе природе од саме природе и претвара их у хуману моћ са чим се ослобађа од природњачког детерминизма и постаје еманциповано природно биће. Техника пружа могућност човеку да претвори природне моћи у средство за повећавање извесности преживљавања и за хуманизовање природе. Истовремено, реализовањем еманципаторских потенцијала науке и технике оживотворују се животворни потенцијали природних закона и човека. Човек користи природне законе да преради природу на такав начин да може да задовољи своје потребе, у коначном, да обезбеди свој опстанак и развој као природног и људског бића. Као „корисник“ природних закона човек у виду технике потврђује своју посебност као највиши облик живог света – који има слободарску и стваралачку самосвест.

У капитализму техника је постала моћ путем које се природни закони окрећу против природе и човека. Уместо хармоничног саживота природе и космоса, путем инструментализованих природних закона природа постаје предмет искоришћавања и уништавања. Капитализам је претворио космичке силе у средство за обрачун с природом као животворном целином. Истовремено, путем технике природни закони претворени су у средство за уништење људскости, а то значи јединственог квалитета свемира који је настао са настанком људског друштва. Овладавањем природним законима путем дехуманизоване технике човек се не ослобађа природног детерминизма већ постаје роб осакаћене природе. Ослобађање човека од природњачког детерминизма путем технике своди се на уништење природе и човека. Врхунац тог процеса је стварање вештачке интелигенције на чему се заснива на капиталистички начин засновани „продор у свемир“ и визија будућности.

Настанак и еволуција живог света на Земљи и историјски развој људског друштва и човека указује да се космос не „обнавља“ по принципу „вечног враћања истог“ (Ниче), већ да космос доживљава квалитативне промене. Животворни процеси који имају самосвојни и слободарски карактер потврђују да космос није оно што јесте већ оно што може да буде. Ти процеси превазилазе логику механицистичког детерминизма и омогућавају претварање енергије у живот који има самосвесни и слободарски карактер. Постајање човека самосвесним и самосвојним космичким бићем указује да космос доживљава квалитативне промене у облику живе материје чији је највиши облик човек. Слобода је нови космички квалитет који се остварује тако што човек савладава космичке законе и хуманизује их. Захваљујући човеку као слободарском и стваралачком бићу космички закони постају слободарска и стваралачка моћ. На тај начин космички свет прелази из стања детерминизма у стање слободе.

У процесу еволуције живог света дошло је до претварања механицистичког у природњачки материјализам који има животворну и детерминистичку природу. У историјском развоју људског друштва дошло је до претварања природњачког у историјски материјализам који има животворну и слободарску природу. Путем слободарске и стваралачке праксе човека космос је стекао нови квалитет – историјску димензију. Дијалектика природе постала је дијалектика историје. Постајањем човека еманципованим космичким бићем у космосу је почело да тече историјско време. У томе је садржана еменаципаторска бит човека као јединственог и непоновљивог космичког бића: човек није оно што јесте као космичка датост, већ оно што може да буде као самосвојно историјско биће. Истинска димензија људског не налази се на небу или у структури материје, већ у још нереализованим стваралачким потенцијалима човека и људске заједнице.

Постајање човека човеком, што значи стварање хуманог света представља јединствени и непоновљиви космички процес који ствара космичку будућност: она је могућа као производ стваралачке и слободарске праксе човека. Космичка будућност нема механички и просторни, већ историјски и хумани карактер. Она се не састоји у томе да човек као механичко биће може све брже да се креће кроз свемирски простор, већ да као хумано биће ствара историјско време и историјски простор – и на тај начин хумани космос. Будућност човечанства постаје будућност свемира. Човек је као еманциповано космичко биће створио јединствени и непоновљиви начин поимања космоса. Имајући у виду да у бесконачном свемиру постоји безброј светова од којих сваки ствара могућност за специфично схватање космоса и односа према њему, може се закључити да је хуманистичко схватање космоса само један од облика постојања космичке самосвести.

Хумани свет је извориште хуманог космоса и као такав стваралац новог космичког квалитета. Стварајући хумани свет човек ствара космички novum који представља искорак из космичког света који се заснива на механицистичком и природњачком детерминизму. Са настанком хуманог космоса створене су могућности да космички закони добију хуману самосвест и тиме могућност да реализују своје еманципаторске потенцијале у виду стваралачке и слободарске праксе човека. Они нису више оно што по свом космичком устројству мора да буду, већ су постали оно што по свом хуманом устројству могу да буду. Са развојем човека као стваралачког бића материјална структура космоса и космички закони стичу нове животворне квалитете. Стваралачка пракса човека је моћ која космичкој животворности отвара нове хоризонте и пружа могућност космосу да закорачи у будућност.

Схватање светлости указује на природу односа човека према космосу и на постајање космоса историјском појавом. Светлост је за живи свет на Земљи најважнија свемирска појава у егзистенцијалном и есенцијалном смислу. Прави смисао небеске светлости и њен митолошки значај може да се схвати уколико се има у виду очигледна истина, да би без небеске светлости на Земљи завладала пустош. Светлост је најважнија спона која повезује човека са свемиром. Она изводи човека из мрака и води га ка извору живота који има вечни карактер. Човечанство може да преживи једино уколико је Земља у загрљају сунчеве светлости. На основу тога дошло се до схватања да само на светлости човек може да буде човек, што значи да су људи свемирска бића као светлосна бића.

У току историјске борбе човека за опстанак и слободу светлост је добила слободарски и тиме историјски карактер. Путем развоја историјске самосвести човека светлост је од космичке датости постала највиши израз просветитељског и визионарског хуманизма. Она је од космичке појаве која осветљава простор постала слободарски симбол који осветљава пут који води у будућност. Захваљујући слободарској борби потлачених Земља је постала космички светионик који зрачи слободарском светлошћу. Владајуће религије отеле су небеску светлост људима и свеле је на средство за очување класног поретка. Уместо да просветљава људе и осветљава будућност, светлост је постала средство владајуће класе за заслепљивање људи, а то значи за лишавање људи визионарског ума који је у стању да створи хумани свет. Истовремено, уништавајући земаљску природу као животворну целину капитализам је претворио космичку светлост од извора живота у извор смрти. Земља је постала капиталистички крематоријум.

Човек је као земаљско биће јединствено и непоновљиво космичко биће. Да би постао еманциповано космичко биће, човек мора да постане еманциповано земаљско биће. То подразумева ослобађање човека од робовања природњачком детерминизму, као и религиозном мистицизму и технократском варваризму. Исто тако, то подразумева укидање класног поретка и постајање друштва заједницом слободних људи. Не може човек који је роб на Земљи да буде слободно космичко биће. Укидање класног друштва и постајање човека слободним земаљским бићем основна је претпоставка да човек постане слободно космичко биће. Тада ће човек изгубити потребу за бекством у илузорне небеске светове и посветити се планети Земљи – своме једином космичком дому. Не може човек који је ништаван као људско биће на Земљи да постане „вечан“ у космосу. Тек када на Земљи оживотвори своје истинске људске моћи човек ће бити у стању да створи хумани свет и на тај начин досегне до своје јединствене и непоновљиве космичке бити. Истовремено, тек као слободно земаљско биће човек може да постане еманциповано космичко биће и успостави истински однос према космосу. Човек неће више имати према космосу експлоататорски и деструктивни, већ оплемењујући однос. Он ће у космосу видети животворну снагу васељене, али и могућност уништења живота на Земљи – што може да се предупреди претварањем човечанства у стваралачку и братску заједницу која је у стању да створи такве одбранбене механизме са којима може да сачува живот на Земљи.

У егзистенцијалној и есенцијалној пројекцији будућности развој производних снага треба да буде усмерен на хуманизовање света и оплемењивање природе, односно, на повећавање извесности опстанка човечанства. Истовремено, „продор у свемир“ треба да допринесе уједињавању човечанства ради решавања основних егзистенцијалних и есенцијалних питања. У том смислу, најважнији резултат „продора у свемир“ треба да буде претварање света у заједницу хуманих бића.

Техничке направе које човек шаље у свемир саме по себи су део материјалног света. Оно што чини њихову посебност је то што су производ стваралачке маште и стваралачке праксе људи. Као такве, оне указују на суштину човека као јединственог и непоновљивог космичког бића и на суштину хуманог света. Само истински земаљски свет, који је производ слободарске борбе и стваралачке праксе људи, може да буде показатељ космичког постојања човека – а не религиозне илузије и технократска пракса која укида човека као природно и хумано биће и своди га на материјалну структуру космоса.

Човечанство је путем слободарске борбе и стваралачке праксе обележило своје космичко постојање. Чак и ако нестане, човечанство је стварајући јединствени свемирски novum у виду хуманог света оставило неизбрисив траг у космичком бивствовању и на тај начин је постало део космичке вечности.

Питање о космичкој суштини човека нема космолошко, већ социолошко и историјско извориште. Није однос према космосу основ односа према човеку, већ је однос према човеку и свету основ односа према космосу и космичкој природи човека. Тако је било и у античкој Хелади. Схватање космичке природе човека било је условљено владајућим аристократским, робовласничким, расистичким и патријалхалним поретком. Религиозна сфера није била аутономно извориште поимања човека као космичког бића, већ пројекција владајућег земаљског поретка и средство за његово обоготворење. Исто је са хришћанском визијом неба, као и са представом свемира у капитализму.

Праисторијски човек имао је непосредни однос према небу. Он је поистовећивао небо са природним појавама које су га угрожавале, али и пружале могућност да преживи. Праисторијски човек се са страхопоштовањем односио према небу. Са развојем производних снага и успостављањем делатног односа према природном окружењу долази до уобличења свести човека о свету у коме живи и о небу као изворишту моћи која је господар живота и смрти. Човек стиче способност апстрактног мишљења и симболичног сагледавања појава што му омогућава да на нови начин схвати небо и успостави одговарајући однос према њему. Уместо непосредног емпиријског односа према небу успостављен је однос који је посредован развојем астрологије и математике. Људски ум почиње да продире у небеско пространство и на тај начин се ствара могућност за уобличење идеје „космоса“. Религиозна машта напушта непосредно природно окружење и окреће се према небеском своду. Сунце постаје „бог“.

Изрази „небо“ и „космос“ су синоними, али они указују на различите појаве. „Небо“ подразумева над-земаљски простор који човек доживљава као своју спољну животну сферу, док „космос“ подразумева бескрајни ван-земаљски простор у коме се налазе безбројна небеска тела. Парадоксално је да идеја „космоса“ не приближава, већ удаљава човека од небa. Разлог томе је што је настанак идеје „космоса“ повезан са настанком класног друштва. Идеја „космоса“ има идеолошку, што значи политичку природу. Она представља отелотворење и обоготворење владајућег земаљског поретка и као таква је посредник између човека и неба. Овоземаљске владарске моћи постале су у виду „космоса“ мистичне божанске моћи. Путем идеје „космоса“ створен је религиозни свод са којим човек бива укинут као самосвојно и слободарско земаљско биће и сведен на роба владајућег поретка.

У античкој Хелади kosmos подразумева органску целину која има специфичну природу и законе. Истовремено, kosmos подразумева сферу истинског, као и геометријски устројене естетске обрасце који постају критеријуми за одређивање лепог и доброг (kalokagathia) у земаљској равни. И хришћанска космологија представља пројекцију и обоготворење апсолутистичке моћи земаљских господара. Она нема духовну, већ политичку природу. У том контексту «космос» постаје извориште моћи која одређује судбину људи и средство за обрачун с визионарском свешћу и борбом потлачених за слободу. Владајуће религије одувек су настојале да спрече да човек препозна себе као самосвојно космичко биће да би га спречиле да створи хумани свет. У антици и хришћанству „богови су створили човека од прашине“ и све особине које поседује „добио је од богова“. Путем космичког свода човек је обезвређен као људско биће и сведен на ништарију и зликовца.

У току свог историјског бивствовања човек је од несвесне космичке појаве постао самосвесно космичко биће које ствара свој свет и на тај начин хумани космос. Човек је схватио да је људски свет неупоредив са космосом и да не може да буде сведен на езотеријску и механичку димензију. Захваљујући научним открићима и техничким иновацијама схватање природе у савременом свету проширује се на космичко пространство и настанак и опстанак човечанства сагледава се из космичке перспективе, што значи у контексту настанка и еволуције космоса. Развијајући се као умно и стваралачко биће човек је успоставио активни однос према космосу и постао еманциповано космичко биће. Космос постаје „спољни“ животни простор човека и он почиње да схвата себе као конкретно космичко биће. То ствара нову егзистенцијалну перспективу човечанству и даје нови квалитет његовом историјском развоју. Човечанство из терестријалног прелази у космичко бивствовање.

Однос према космосу заснива се на задатом идеолошком обрасцу, али има и субјективну природу. У том контексту појављује се антрополошки оптимизам, као и антрополошки песимизам. Представа космоса, ванземаљаца, космичких „господара“, космичке интелигенције, бесконачности, реда и хаоса… – условљена је друштвеним положајем човека, његовим животним искуством, као и схватањем света и будућности. Однос човека према свету условљава његов однос према космосу. Човек који се бори за стварање хуманог света има битно другачији однос према космосу него на капиталистички начин дегенерисани малограђанин који сагледава свет као предмет експлоатације.

У капитализму однос према свемиру не заснива се на визији будућности која подразумева развој друштва као хумане заједнице и борбу за опстанак живота на Земљи. Уместо визије хуманог света који се заснива на саживоту са природом нуди се визија „савршеног света“ који је пројекција на технички начин усавршеног концентрационог логора. Ради се о технократској утопији која има тоталитарни и анти-хумани карактер. Уместо развоја међуљудских односа и стваралачког бића човека нуди се техничко овладавање простором и технизованим егзистенцијалним процесима, као и функционалност која се заснива на све бржем обрту капитала. Научници не заснивају однос према свемиру на потребама човека као хуманог и природног бића, већ на животним интересима капитализма. Њихова технократска машта своди човека на техничко биће и инструментализује га у контексту стварања техничког света и „освајања свемира“. Човек је сведен на предмет техничке обраде и мутирајуће биће које може да испуни све оно што пред њега поставе његови господари. Као што религиозни фанатици стварају митолошку нит између човека и бога, тако научници фах-идиоти стварају митолошку нит између човека и свемира. У оба случаја човек је лишен историјског бића и стваралачке самосвести и сведен на роба „над-земаљских сила“.

Савремена космологија заснива се на механицистичком поимању космоса. Брише се историјски развој друштва и на тај начин доводи у питање човек као еманциповано космичко биће. Космос је све ближи човеку у техничком смислу, али је све даље од човека у природном и хуманом смислу. Када се ствари сагледају у реалној друштвеној димензији, „космичка епопеја“ човечанства постаје један од технократских митова са којим се уништава историјска (само)свест човека, а тиме еманципаторско наслеђе националних култура и грађанског друштва на којима се заснива идеја novuma, а то значи идеја хуманог света. Хуманистичку визионарску машту замењује „космичка визија будућности“ коју производи капиталистичка пропагандна машинерија предвођена холивудском филмском индустријом. Митолошка пројекција „космичких светова“ постаје средство за обезвређивање наше планете и за обрачун с вером да је могуће сачувати живот на Земљи. Производи се технократски заснована квази-религиозна илузија да „права будућност“ човечанства почиње у космосу и њој одговарајући вредносни изазови са којима се обезвређује човек као природно и хумано биће. Историјско време претвара се у апстрактно време у коме се, у виртуелном космичком простору, репродукује капиталистички свет на „вишем“ техничком нивоу.

„Продор у свемир“ допринео је да се човек сучељи с бесконачним пространством васељене на начин који своди Земљу на космичку честицу која у сваком тренутку може да нестане. Земља постаје безначајна у односу према бекрајном космичком пространству које се путем владајуће пропагандне машинерије појављује у виду виртуелног света. Представа космичког положаја Земље и човечанства обесмишљава сваку тежњу за очувањем живота на планети. Истовремено, ствара се утисак да су космичка сазвежђа на дохват руке човечанству и да је „освајање других планета“ његова непосредна будућност. Релативизује се космичко време и простор и на тај начин се губи представа о реалном времену у коме живимо. Везивање непосредне будућности човечанства за космичко време и простор представља једну од најпогубнијих илузија коју ствара капиталистичка пропагандна машинерија.

Научна сазнања изазивају страх за опстанак, а не нуде решења, јер се решења не налазе у сфери науке, већ свакодневног живота. Астероиди, комете, супернове, црне рупе, анти-материја – све те појаве постају пројекција страха од уништења који ствара капитализам као деструктивни поредак. Односи између људи не заснивају се на потреби човека да учини нешто што ће допринети бољитку човечанства, већ су посредовани катастрофичним сценаријима који обесмишљавају свако ангажовање које може да отвори нове просторе будућности и повећа вероватноћу људског опстанка. На тај начин капитализам који све драматичније доводи у питање опстанак човечанства, што значи као једина реална опасност за човечанство, „нестаје“ у катаклизмичким пројекцијама „будућности“. Истовремено, дегенерисањем човека као природног и људског бића капитализам уништава могућност опстанка и развоја човека као еманципованог космичког бића које ствара хумани космос.

„Свемирски визионари“ залуђују младе космичким фантазмима истовремено док капитализам систематски уништава живот на Земљи. Не само да се у космичке програме улажу огромна средства, која би могла да буду искоришћена за успостављање еколошке равнотеже на Земљи, већ они добијају спектакуларну димензију и као такви служе да се из јавности уклоне призори масовног умирања деце од глади, жеђи и болести, призори монструозних „хуманитарних интервенција“ и савремених концентрационих логора, као и призори све драматичнијег уништавања животињских врста, река, океана, ваздуха, шума, њива и пашњака, глечера… Од посебног значаја је то што „космички пројекти“ служе за стварање мита о „неограниченим могућностима развоја науке и технике“ – који постаје средство за стварање мита о „неограниченим могућностима развоја капитализма“. У коначном, „продор у космос“ не ствара бољитак човечанству и не повећава извесност људског опстанка, већ спутава борбу против капитализма и доприноси развоју нових механизма доминације, манипулације и деструкције.

Да су размере капиталистичког деструктивног лудила безграничне показује и то, што капиталисти настоје да претворе космички простор у војни полигон са којег је могуће уништити живот на Земљи. У полеђини борбе између најмоћнијих капиталистичких корпорација за „освајање свемира“ налази се борба за обезбеђивање власти на Земљи. На томе се заснива развој све убитачније војне технике која ће, разуме се, пре свега бити употребљена за уништење „прекобројних“ на Земљи да би најмоћније капиталистичке корпорације овладале земаљским изворима сировина и енергије. Развој капитализма као тоталитарног поретка деструкције довео је до тога, да највећа опасност опстанку човечанства и наше планете не прети од небројeних космичких тела и космичких катаклизми, већ од капитализма.

Савремени свет преплављен је причама о „ванземаљцима“ и мистичним „космичким цивилизацијама“. „Ванземаљци“ су један од појавних облика на капиталистички начин дегенерисане религије. Они су замена за богове, ђаволе, демоне, анђеле и друга „небеска бића“ која су производ традиционалних религија. Значај који је у јавности добио мит о „ванземаљцима“ указује на то да је на делу систематско и спектакуларно уништење човека као умног и визионарског бића.

„Ванземаљци“, као и „летећи тањири“ и друге „свемирске појаве“, су производ холивудске фабрике лажи и илузија. Изглед „ванземаљаца“, њихова природа и однос према људима је производ дегенерисане маште капиталистичких „визионара“ који владају Холивудом и јавном сфером капитализма. Однос „ванземаљаца“ према Земљи је пројекција односа капиталиста према нашој планети која је сведена на сировински извор и као таква на предмет експлоатације. Није случајно што су сумерска предања о Анунакима извориште мита о „ванземаљцима“ као „учитељима“ човечанства. Шта су Анунаки „научили“ људе? Пре свега, да тргују и да цене новац. „Ванземаљци“ су космички капиталисти, а капитализам је космички поредак. Заправо, «ванземаљци» су на капиталистички начин дегенерисани људи. Они имају исти однос према људима који колонијални господари имају према „дивљацима“, с тим што се они не појављују као „цивилизована“, већ као техничка бића која имају супериорну интелигенцију.

Представа „ванземаљаца“ није производ маштања које има хуманистички и визионарски, већ технократски и езотеријски карактер. Она је средство за разарање ума и за уништење човека као слободарског и стваралачког бића. Не постоји идеја „ванземаљаца“ која може да оплемени људе и да их мотивише да створе хумани свет. „Ванземаљци“ нису културна и племенита бића већ „интелигентне“ космичке сподобе које путем капиталистичке пропагандне машинерије добијају статус „више расе“. Никада се није десило да „ванземаљци“ доведу у питање капиталистички свет који се заснива на израбљивању радника, истребљивању читавих народа и уништавању живота на Земљи. Када се „ванземаљцима“ додају „масонске ложе“, као и цркве и секте које обезвређују човека као слободарско и стваралачко биће, постаје очигледно да се ради о стварању виртуелног света са којим владајућа класа настоји да се обрачуна с критичко-мењалачком свешћу која може да усмери све веће незадовољство потлачених на рушење капитализма и стварање новог света.

Владајућа космологија је идеолошка подвала која служи капиталистима да се обрачунају с човеком као слободарским и визионарским бићем. Пропагандна машинерија капитализма, у којој холивудска филмска индустрија заузима посебно место, ствара такву представу свемира и „свемирских бића“ са којом се обезвређује човек и живот на Земљи. Томе доприносе и научници фах-идиоти који објављују сензационалистичке књиге и видео материјале о „ваземаљцима“ и „космичким световима“ који су постали омиљена духовна храна за грађане „слободног света“.

У савременом свету теорије о „ванземаљцима“ добијају прворазредни политички значај. „Ванземаљци“ постају замена за „тајне организације“ које „управљају људским животима“ и „одређују судбину човечанства“. Уистину, са митом о „ванземаљцима“ прикрива се истина да је капитализам она „тајна сила“ која одређује живот људи и судбину човечанства. Истовремено, развој војне авио и ракетне индустрије допринео је стварању мита о „ванземаљцима“. Прича о „летећим тањирима“ и другим „ванземаљским објектима“ служи да се прикрију експерименти које врши војна индустрија са најновијим техничким средствима која имају све разорнији карактер.

Мит о „космичкој природи човека“, коју пропагирају идеолози капитализма, је средство са којим човек бива лишен својих слободарских и стваралачких моћи. Све што чини човека специфичним људским бићем „проистиче из космоса“. Слична идеологија владала је у античкој Хелади, с тим што се радило о олимпијским боговима који су људима привремено додељивали своје способости да би они могли да их забављају. У савременом капитализму улогу богова преузели су „ванземаљци“. Они нису само „створили људе и саградили све оно на чему се заснива људски опстанак“, већ се „налазе међу људима и управљају њиховим животима“. Није тешко закључити да такве приче само доприносе да се развије неповерење међу људима – што само доприноси атомизовању друштва и тиме до уништавања породице и биолошке репродукције људи.

Наша галаксија настала је пре више од 10 милијарди година, а Земља пре 4,6 милијарди година. То значи да је живот на другим планетама у галаксији могао да настане пре него на Земљи. Претпоставља се да у нашој галаксији постоји око 4000 планета на којима је могућ живот. Да ли постоје космичка бића која су постигла такав развој да су у стању да створе средства која им пружају могућност да се вину у свемир и прелазе пространства која се мере хиљадама светлосних година? Уистину, настанак живота не заснива се на научним законитостима и теорији вероватноће, већ на случајности. Што се тиче „боравка ванземаљаца на Земљи“, како је могуће да „ванземаљци“ међу милијардама планета пронађу планету Земљу и то с циљем да експлоатишу њене рудне ресурсе користећи људе као радну снагу? Јасно је да је оваква идеја могла да падне на памет само капиталистичким фанатицима које је капитализам лишио памети и људског достојанства.

Због чега су у савременом свету многи спремни да прихвате теорије које су противне чињеницама и здравом разуму? Типичан пример су приче о „ванземаљцима“, о „боравку у будућности или прошлости“, о „животу после смрти“, о „равној“ и „шупљој“ Земљи и тсл. На капиталистички начин дегенерисани малограђани имају потребу за илузијама јер их оне одвлаче од све драматичнијих животних проблема са којима се човечанство сучељава и тиме их лишавају одговорности за опстанак света. Они не теже истини, већ настоје да побегну од истине. Њима су потребне „приче“ које ће их „забавити“, а не истина. Они су спремни да прихвате најглупље и најневероватније „теорије“ које им пружају могућност да опстану у своме свету који се заснива на лажима и илузијама. Захваљујући новим техничким средствима капитализам је у стању да произведе безброј илузорних светова који су најважнија духовна дрога за малограђане која ствара од њих капиталистичке ништарије. Приче о „ванземаљцима“ не указују на космичку природу човека, али зато указују на природу капиталистичког света и положај човека у њему. Малограђани се не обраћају људима, већ боговима, „ванземаљцима“, космичким силама, демонима… Исто је са научницима који су постали слуге и рекламни агенти капитализма. Они се у својој болесној уобразиљи поистовећују са „космичким силама“ и постају „господари човечанства“.

Што се тиче космонаута, они су свемирски техничари. Њихов однос према космосу има инструментални карактер. Када би били свесни природе човека као јединственог свемирског бића њихов однос према свемиру имао би битно другачији карактер. Они опажају и схватају само оно што им техничка опрема, техничко знање и на технички начин дегенерисани ум дозвољавају да опазе и схвате. Они размишљају као човек који нема развијено естетско чуло – када се нађе пред уметничком сликом. Он је у стању да препозна боје и облике, али није у стању да схвати природу уметничког дела.

Има оних који сматрају да космичка бића која имају развијенију цивилизацију од наше не би имала према нама непријатељски однос јер имају одговорни однос према животу. На основу таквог разматрања могло би се доћи до закључка да би нас та бића уништила полазећи од тога да ми немамо одговорни однос према животу и да уништавамо живот. За њих ми смо штеточине и као такви опасност за живи свет. У сваком случају, они којима је стало до живота неминовно би се супротставили онима који уништавају живот. Наравно, ова прича нема везе са „ванземаљцима“, већ може да се схвати као упозорење човечанству да је на погрешном путу.

Теорија о „застарелости човека“ постала је у савременом свету једна од најагресивнијих социјалних и антрополошких теорија која се обрачунава с човеком као хуманим и природним бићем. Етаблирана идеолошка сфера капитализма производи антрополошки модел који представља основ самопоимања човека. Уместо да се до идеје човека као специфичног и непоновљивог свемирског бића долази на основу историјског развоја човечанства и стваралачких моћи човека, до „природе човека“ долази се полазећи од природе капитализма и космолошког мистицизма. Човек није историјско биће и као такав специфично и непоновљиво свемирско биће, већ се до суштине човека као свемирског бића долази полазећи од „структуре материје“. Капиталистичко дегенерисање света и човека путем технике представља темељ трансхуманизма. Капитализам претвара природне законе у средство за уништење човека као природног и хуманог бића и за његово претварање у техничко средство за репродуковање капитализма.

Владајућа космологија кида егзистенцијалну везу између природе и човека и на тај начин укида човека као природно биће. Опстанак човека није условљен опстанком живог света на Земљи. У технократској визији будућности живот је могућ без живог света. Људи се „добијају“ путем техничких процеса, а човек путем техничких иновација постаје „бесмртан“. Нису више свештеници господари живота и смрти, већ су то научници. „Бесмртност“ се са неба сели у научне лабораторије. Истовремено, човек није само лишен природне животности, већ и планете Земље – његовог космичког дома. Земља и живи свет су отписани. Човек се не налази у свемиру као органски део живе природе, већ се налази у вештачком техничком простору и његов однос према свемиру посредован је животом у њему. Да би преживео човек мора да се прилагоди новој животној средини, што значи да се обрачуна са својим природним бићем. Природна животворност није више услов живота већ је то техничка функционалност организма који је сведен на робота.

„Космички футуристи“ плаше људе да ће Земља ускоро да „пропадне“ и да је одлазак на друге планете нужан да би човечанство опстало. То постаје покриће за уништење људи као хуманих и природних бића и за њихово претварање у техничке наказе. Капиталистичка пропагандна машинерија фалсификује реалност и ствара виртуелни свет у главама људи и на тај начин уништава критички и визионарски ум. Истовремено, капитализам дегенерише човека као друштвено биће и претвара га у атомизовану сподобу. Стварање „потрошачког друштва“, које представља завршну фазу у развоју капитализма, условило је претварање човека у деструктивно биће и на тај начин саучесника у уништавању живота на Земљи. „Потрошачки стандард“ постао је најпогубније средство капитализма за уништавање животног стандарда, што значи човека као хуманог и природног бића. Однос човека према своме телу, које је непосредна природа за човека, постао је слика и прилика односа човека према природној средини.

Постајући тоталитарни поредак деструкције који све драматичније уништава живот на Земљи капитализам намеће идеју о о „застарелости традиционалног човечанства“ које је у егзистенцијалном и у есенцијалном смислу везано за Земљу, и о потреби да се створи „ново човечанство“ које ће бити у стању да се вине у свемир. Човек мора ментално и телесно да се прилагоди изазовима које намеће „космичка епопеја“. То није само порука човеку да дигне руке од Земље као његовог космичког дома, већ и позив да се прилагоди на технички начин дегенерисаном свету и прихвати да нестане као хумано и природно биће.

Технократски однос према космосу само привидно условљава претварање људи у техничко средство за „освајање космоса“. Уистину, “освајање космоса” постаје начин да се прибави легитимност настојању владајуће класе да укине “традиционално човечанство” и створи нову господарску расу “киборга” која ће моћи не само да се „такмичи“ са „интелигентним машинама“, већ и да завлада светом. Ради се о савременом расизму који се заснива на капиталистички начин дегенерисаној науци и техници. „Пропаст света“ и „насељавање других планета“ постаје изговор за успостављање савременог фашизма који има екоцидну и геноцидну природу. Отуда научници са таквом лакоћом говоре о „андроидима“ и „вештачкој интелигенцији“. Афирмативни однос према роботима заснива се на ниподоштавајућем односу према људима. „Свемирски визионари“ говоре о „будућем свету“ као свету робота зато што су лишили човека оних особености који га чине јединственим и непоновљивим свемирским бићем. Човек је укинут као емотивно, еротско, вредносно, слободарско, друштвено, историјско, визионарско биће… Све је мања разлика између људи и робота јер капитализам од људи ствара роботизоване наказе. Лишавање људи потребе да имају хумани однос према другим људима доводи до тога да је све већем броју људи блиска идеја о човеку-роботу.

Капитализам путем технике укида човека као хумано и природно биће и на тај начин укида историјски материјализам и дијалектику природе и враћа човека на ниво механицистичког материјализма. У то спада и квантна теорија. Капитализам укида човека као хумано биће и своди га на механички припадак космичких процеса. Људи нису јединствене и непоновљиве личности, већ су сведени на енергетске таласе и квантне честице. На тај начин научници укидају човека као специфично космичко биће и хумани космос.

Није квантна структура људског организма оно што чини човека човеком. Човек је материјално биће, али је он и друштвено, историјско и стваралачко биће – и као такав специфично и непоновљиво космичко биће. Самосвест човека, његов начин мишљења, његово схватање људског друштва и однос према будућности… – има друштвену и историјску условљеност. Човек не постаје свемирско биће тако што постаје отелотворење свемирских процеса, већ тако што развија своје стваралачко биће, међуљудске односе, визионарску машту… Песма и загрљај више говоре о специфичној суштини човека као свемирског бића него сви свемирски процеси заједно. У коначном, стваралачка друштвеност која се заснива на потреби човека за човеком представља темељ истинског свемира.

По квантној физици свемир има холографску структуру. То схватање присутно је и у древним религијама. Сваки део универзума садржи у себи слику целине. Човек је као сићушни део универзума појавни облик мултидимензионалног холограма који је парадигма свемира. Ми се налазимо у свемиру и свемир се налази у нама. Човек не постоји као специфично слободарско и стваралачко биће које се као такво односи према свемиру полазећи од хуманистичких критеријума, већ је у виду квантних честица сведен на свемир. Овде се враћамо на Парменидову и Зенонову космологију. Све што постоји у космосу налази се у једној тачки. Кретање је привид.

Ако је човек свемир а свемир човек како је човек постао јединствено људско биће, и како је свет постао људским светом? Како човек може да има свест о себи као самосвојној личности? Шта чини да су људи различити и да имају сопствена схватања, веровања, доживљавања…? Шта је смисао живота? Шта је лепота? Шта је слобода? Шта је доброта? Шта је истина? Шта је довело до тога да људи од веровања у духове, тотеме и паганске богове – почну да верују у једног бога? Да ли је то последица дејства свемирских процеса или се ради о друштвеним процесима који имају историјску природу?

Историјски гледано, начин на који човек обезбеђује своју егзистенцију условљава друштене односе и вредносни хоризонт на чему се заснива самосхватање човека, његов однос према природи и према другим људима. Народи који су се бавили пољопривредом имали су једну, а они који су се бавили ловом другу врсту богова. На томе се заснива матријархат и патријархат. Марксов став да „не одређује свест људи њихово друштвено биће, већ њихово друштвено биће одређује њихову свест“ представља непревазиђени методолошки путоказ за историјско уобличење самосвести човека.

Руководећи се технократском маштом научници нису у стању да схвате природу свемира. То је зато што не поштују човека. Уместо визије хуманог света који се заснива на животу у јединству са природом, нуди се визија „техничког света“ који има тоталитарни и анти-хумани карактер. Уместо развоја међуљудских односа и стваралачког бића човека нуди се техничко овладавање простором и технизованим егзистенцијалним процесима. На капиталистички начин дегенерисана наука заснива се на механицистичком материјализму који представља обрачун с природњачким и историјским материјализмом. Наука и техника сагледавају човека у ван-историјском и ван-друштвеном контексту. Што је наука ближа „суштини материје“ утолико је даља од суштине човека.

Човек је укинут као слободарско, историјско, стваралачко и визионарско биће и сведен на материјалну димензију. Механицистички материјализам је најпогубнији облик укидања човека као природног и људског бића. Суштина човека као свемирског бића добија се из структуре материје и у том контексту из структуре свемира, а не из природе живог света и људског друштва. Човек постаје свемирски холограм.

Научници не сагледавају човека као природно и хумано биће које, као такво, има специфичне могућности и ограничења, већ своде човека на техничко биће и инструментализују га у контексту стварања техничког света и „освајања свемира“. Човек је сведен на предмет техничке обраде и у том контексту је постао мутирајуће биће које може да испуни све оно што пред њега поставе његови господари. Модел човека будућности је киборг који је механичка симбиоза дехуманизоване интелигенције и технике. Научници своде човека на техничку ствар и стога им није проблем да роботе прогласе за људска бића. Паталогија на капиталистички начин дегенерисаног човека постаје „природа“ робота. Роботи постају „зли“ и имају потребу да униште људе. Индикативан је филм „Одисеја“ који је рађен по футуристичким идејама Артура Кларка. Заправо, не ради се о деструктивној природи технике и на страху човека од ње, већ о деструктивној природи капитализма који је инструментализовао технику за стварање профита уништавањем природе и човека, као и о деструктивној природи на капиталистички начин дегенерисаног човека.

Научно знање је све обимније, али је оно привилегија научника који су постали оруђе капитализма за уништавање света. Што је наука развијенија утолико је даље од „обичних“ људи. Она је постала ексклузивно средство владајуће класе за овладавање људима и за уништавање природе. Уместо да су људи све образованији и паметнији, они су све необразованији и глупљи. За њих је створена индустрија забаве која их претвара у идиоте. Ради се о кока-кола „култури“. Отров који симболизује „нови (амерички) светски поредак“ постао је „Оно право!“. Исто тако, нема новца за образовање и еколошке пројекте са којима треба спречити уништење живота на Земљи, али се сваке године стотине милијарди долара уложи у војне пројекте…

Роботизација указује на будућност капитализма. Роботи и холограми су одговор капитализма на егзистенцијалну и опште-друштвену кризу коју ствара. Све разноврснија понуда техничких помагала и робота постаје најважнији начин капиталистичке репродукције. Истребљење људи и производња робота постаје све реалнија пројекција капиталистичке будућности. Истовремено, капитализам производи спектакуларне виртуелне светове у којима ће све бити могуће. Људи ће постати бесмртни. Мртваци ће моћи да „оживе“ у виду робота и холограма. Човек ће моћи да има сексуалне односе са Клеопатром, као и са фараоном Рамзесом и његовим омиљеним крокодилом. Биће могућ и секс са „ванземаљцима“, са лешевима и вампирима… Техника ће укинути разлику између реалног и виртуелног света. Капитализам ће створити „рај“ на Земљи.

У спорту је роботизација човека досегла највиши ниво. Спортисти су постали самодеструктивна механичка бића. „Врхунски спорт“ је спектакуларни рекламни спот технократског дегенерисања човека. Као такав он је највиши миметички и вредносни изазов за младе. Уместо да се на факултетима за спорт предаје хуманистичка педагогија телесног која подразумева развој играчког бића човека и међуљудских односа, студенати постају тренери-гоничи робова и техничари тела. „Спортска педагогија“ је отелотворење социјално-дарвинистичког (bellum omnium contra omnes) и деструктивно-прогресистичког (citius, altius, fortius) духа капитализма у чистом смислу. Истовремено, спорт је најважнији и најефикаснији начин брисања историјске самосвести људи. Спортски догађаји добијају „историјски“ значај да би истински историјски догађаји, а то значи слободарска и културна историја народа, били избрисани из памћења људи. Тако се уништава историјска самосвест и ствара мондијалистички варваризам – најважнија идеолошка тољага капиталистичког „прогреса“ који све интензивније уништава живот на Земљи.

Најдраматичнија истина гласи: капитализам може да преживи смрт човека као људског и биолошког бића. За капитализам “традиционални” човек само је привремено средство за његово репродуковање. “Човек-потрошач” представља прелазну фазу у процесу капиталистички изазване мутације човека ка “највишем” облику капиталистичког човека: човека-робота. “Терминатори” и друге роботизоване наказе, које су производ холивудске индустрије забаве која ствара на капиталистички начин дегенерисану “визију будућности”, отелотворење су од човека отуђених стваралачких моћи које постају средство за уништење човека и живота. Ствара се нова “господарска раса” роботизованих хуманоида која треба да се обрачуна с “традиционалним човечанством”, што значи с људима који су у стању да воле, да мисле, да маштају, да се боре за слободу и опстанак – и загосподари Земљом. Уместо новог света, ствара се “нови човек” који је сведен на ону “меру људског” која не може да угрози владајући поредак.

Да би се на прави начин схватила природа Орвелове књиге „1984.“ треба имати у виду историјске околности и конкретне друштвене услове у којима је настала. Без анализе природе света у коме је Орвел живео и владајуће тенденције његовог развоја није могуће схватити конкретни историјски смисао његовог дела и тиме његову суштину.

Оно што је највише утицало на Орвелов списатељски рад била је хладно-ратовска атмосфера у свету након Другог светског рата и Орвелова анти-совјетска политичка оријентација. Орвелова књига „1984.“ је политички памфлет и као таква представља пропагандно оруђе Запада у хладно-ратовском обрачуну са СССР-ом. Орвелов рад на књизи „1984.“ био је саставни део његовог професионалног ангажмана као новинара и службеника британске владе. Орвел је од почетка 1949. и званично радио за владину организацију Одељење за истраживање информација која се бавила антикомунистичком пропагандом. Он је шпијунирао и откуцавао своје колеге писце и новинаре и стварао антисовјетску хистерију.

Орвел је у „1984.“ следио политички дух своје књиге „Животињска фарма“ у којој је обезвредио и исмејао Октобарску револуцију која је створила Совјетски Савез. Орвел је написао „Животињску фарму“ у другој половини 1944. када је Црвена Армија кренула у одлучујући бој против нацистичке Немачке – када су сви слободољубиви људи у свету са стрепњом и одушевљењем пратили победнички поход Црвене Армије на нацистички Берлин. Орвел је настојао да обезвреди победу СССР-а над фашизмом и на тај начин се обрачуна са ауторитетом који је СССР стекао у току борбе против фашизма. Код њега нема речи о пресудној улози СССР-а у победи над нацистичком Немачком, као ни о монструозним злочинима које је нацистичка Немачка починила у СССР-у.

Орвел је настојао да спречи да се створи биполарни свет и развије анти-колонијални покрет у свету. Он је са правом у СССР-у видео водећу снагу анти-колонијалне борбе.  Након Другог светског рата СССР је постао бастион биполарног света и као такав брана западном империјализму. Народи под западним колонијалном јармом у СССР-у су видели природног савезника у борби за слободу. Орвел није био против СССР-а зато што је подржавао Хитлера, већ зато што је био свестан да ће победа СССР-а над фашистичком Немачком допринети јачању ауторитета СССР-а у свету и допринети да СССР постане бастион анти-колонијалне борбе. Није случајно што је Орвел „превидео“ да Октобарска револуција није била само социјална револуција, већ и анти-колонијална револуција. У Октобарској револуцији извршена је национализација фабрика, рудника и нафтних поља и Русија је збацила колонијалне окове Запада. Совјетски Савез постао је симбол борбе против империјализма, а Лењинова књига „Империјализам као највиши стадијум у развоју капитализма“ постала је слободарска библија потлачених народа широм света.

Орвел је у шпанском грађанском рату био близак троцкистима. Због тога се сукобио са Шпанском комунистичком партијом коју је подржавао СССР и на чијем челу се налазила Долорес Ибарури, легендарна „La Pasionaria“. Један број троцкиста отишао је тако далеко да је, након убиства Троцког, подржао нацистички напад на СССР. Међу њима била је и некадашња секретарица Троцког Раја Дунајевскаја.

Орвелова „пророчанства“ немају визионарску, већ политичку природу. Орвелова књига „1984.“ је упозорење Западу шта ће се десити западним друштвима уколико прихвате совјетски „комунизам“. Попут других идеолога Запада, Орвел своди идеју комунизма на праксу стаљинизма – коју приказује у најцрњем светлу. СССР постаје Орвелова верзија Дантеовог пакла. Није случајно што су Роналд Реган и други најреакционарнији политичари Запада, који су прогласили СССР за „империју зла“, били одушевљени Орвелом.

Да ли је Орвелова „борба против совјетског тоталитаризма“  следила Западну колонијалну традицију? Да ли је то био изговор за колонијалну експанзију Запада ради уништења руског народа и освајања његовог животног простора? У сваком случају, Орвелови политички списи представљају допринос стварању друштвене атмосфере која је требало да оправда настојање САД и Енглеске да крену на Исток и униште руски народ.

Орвелова књига „1984.“ не заснива се на историјским и социолошким анализама, већ се служи пропагандним методима који имају психолошки карактер – на којима се заснива ватиканска, нацистичка и макартијевска пропагандна машинерија. Она је написана са намером да делује на емоције људи и да изазове гађење према СССР-у. Истовремено, она је требало да изазове панични страх од СССР-а и на тој основи створи убилачку мржњу која ће да уједини Запад у његовом настојању да се обрачуна са СССР-ом. Његово дело је ратно-хушкачка пропаганда која оправдава употребу свих средстава која могу да униште СССР. Ово је од прворазредног значаја јер Орвел пише „1984.“ у време када је формирање НАТО-а било у завршној фази (4. април 1949.)  и када америчка политичка и војна врхушка праве планове да атомским бомбама униште Источну Европу и СССР.

Орвел је свео „тоталитаризам“ на политички систем који је, по њему, постојао у СССР-у – који се заснивао на једнопартијском систему и владавини партијске бирократије над грађанима путем државног апарата. На тај начин он је осакатио појам „тоталитаризам“ и уклонио ону критичку мисао која указује на природу капиталистичког тоталитаризма и на погубне последице његовог развоја. Орвел је из пројекције будућности уклонио геноцидне и екоцидне потенцијале капитализма. Није случајно што се идеолози капитализма и данас позивају на Орвелово схватање тоталитаризма.

Владајући принципи капитализма недвосмислено указују на природу капиталистичког тоталитаризма: „Паре не смрде!“, „Све има своју цену!“, „Човек је човеку вук!“, „Борба свих против свих!“, „Уништи конкуренцију!“, „Велика риба прождире мању рибу!“, “Рат је најбољи посао!“… У капитализму не влада политичка сфера, већ је сам на капиталистички начин дегенерисани живот, који се заснива на апсолутизованом принципу профита, она тоталитарна моћ која условљава живот људи, међуљудске односе и природу човека. Томе је посебан печат дао развој „потрошачког друштва“. Људи су претворени у радно-потрошачку „масу“ и као такви у саучеснике капиталиста у уништавању света. У „потрошачком друштву“ у потпуности је реализована најпогубнија особеност капиталистичког тоталитаризма: да од последица уништавања света ствара изворе профита и тиме средство за свој развој.

Капитализам ствара „техничку цивилизацију“ која је облик у коме капитализам успоставља тoталитарну власт над људима. Развој технике у капитализму указује на то да техника није самостална појава. Техника је у капитализму постала оруђе капиталистичке експанзије и носилац капиталистичког тоталитаризма који има геноцидни и екоцидни карактер. У раљама капитализма техника је постала  деструктивна моћ и као таква највећа опасност за опстанак човечанства.

Сводећи СССР на „империју зла“, која представља „највећу опасност за човечанство“, Орвел је прикрио праву природу америчког империјализма који се заснива на развоју војне индустрије. Једно од најважнијих правила капитализма „Рат је најбољи посао!“ постало је неприкосновена идеја-водиља америчког империјализма који је након Другог светског рата усмртио десетине милиона људи и изазвао еколошку катастрофу у многим деловима света. Освајачки ратови који имају геноцидну у екоцидну природу постали су најважнија особеност америчке колонијалне политике. Амерички атомски програм и бацање атомских бомби на Хирошиму и Нагасаки, при чему је убијено преко 200 000 људи и још више озрачено, јасно су указивали на деструктивне потенцијале америчког империјализма. Орвел избегава да саопшти ноторну истину, да су Хирошима и Нагасаки наговештај „будућности“ коју ствара амерички капитализам.

Амерички империјализам заснива се на успостављању глобалног капиталистичког тоталитаризма – који се у савременом свету назива „мондијализам“. Сваки део планете постао је „америчка интересна сфера“. Томе одговара американизација света путем потрошачког начина живота и пропагандне сфере која се заснива на индустрији забаве у којој најважније место заузимају холивудска филмска индустрија и спортски show-business. Спортивизација света постала је најважнији начин капиталистичког тотализовања света и произвођења масовног идиотизма. Ради се о уништењу националних култура и традиционалних религија и стварању ментално изобличених људи који се у свакодневном животу не руководе хуманим вредностима, већ принципима „Уништи конкуренцију!“ и „Паре не смрде!“  .

Орвелу није пало на памет да укаже на то, да је фашизам само један од историјских појавних облика капитализма, тачније, стиснута песница капитализма у кризи. Фашизам је непосредна последица економске кризе капитализма изазване Првим светским ратом, као и економском кризом капитализма која је настала 1929. године. Фашизам је enfant terrible капитализма.

Орвел демонизује СССР и брише револуционарне потенцијале совјетског социјализма који су били инспирација радничкој класи на Западу да створи нови свет, као и поробљеним народима света да се ослободе колонијалног јарма. Нема речи о ослобађању Русије колонијалних окова Запада, о планској привреди, о грађанским правима жена, о праву нација на самоопределење, о бесплатном здравству, школовању и становању, о укидању рада деце и проституције… Исто тако, нема речи о укидању неписмености и свеобухватном образовном систему који је омогућио да совјетски грађани постану најобразованија популација на свету. СССР је већ 1939. постао прва научна сила на свету, 1940. друга економска сила, а током Другог светског рата прва војна сила.

Шта би се десило у свету до 1984. да СССР није произвео нуклеарно оружје и друга техничка средства са којима је могао да уништи САД и њене савезнике? САД су, уз подршку Енглеске и других америчких сателита, планирале да баце 91 атомску бомбу на Источни Берлин, 145 атомских бомби на Лењинград, и на стотине атомских бомби на градове у Источној Европи. Циљ бомбардовања био је „уништење становништва“. Кина је већ почетком педесетих требало да доживи исту судбину. Да Стаљин није послао кинеским револуционарима на стотине мигова 15Е, који су у два налета уништили на десетине америчких бомбардера Б29 над Кинеским морем, Американци би сравнили кинеске приморске градове и побили преко 50 милиона Кинеза. Да СССР није био у стању да се супротстави америчком империјализму, стотине милиона људи нестало би на нуклеарним згариштима „америчке демократије“.

Орвел је лишио критичку мисао еманципаторских и визионарских потенцијала и на тај начин је одвео на странпутицу. Он није само одбацио еманципаторске потенцијале СССР-а, већ и еманципаторске потенцијале грађанског друштва и националних култура који пружају могућност за превазилажење капиталистичког тоталитаризма и за стварање хуманог света.

Савремени капитализам представља реализоване тоталитарне и деструктивне потенцијале капитализма које је Орвел настојао да прикрије. Уместо да је нестанак СССР-а довео до ослобађања човечанства окова тоталитаризма, у време Орвелове пројектоване „будућности“ светом је завладао капиталистички тоталитаризам који по својој монструозности превазилази све облике тоталитаризма који су створени у историји. Он нема само апсолутистички, већ геноцидни и екоцидни карактер. Капитализам је довео човечанство на ивицу провалије. Свет се налази пред уништењем.

Јога је постала саставни део Западне цивилизације. Оно што је омогућило да јога продре у све области друштвеног живота је то што она уништава критичко-мењалачки однос човека према владајућем поретку и прикива га за постојећи свет. У савременом капитализму јога је постала једно од најважнијих средстава владајућих капиталистичких кланова за уништење националне самосвести људи и њиховог слободарског достојанства – и за стварање мондијалистичког идиотизма који се појављује у виду New Age идеологије која има тоталитарни и деструктивни карактер. У „друштву спектакла“ (Дебор) гуруи су постали циркуски кловнови и као такви дворске луде капитализма.

Најважнији рекламни агенти јоге су припадници светског show-businessa, технократски фах-идиоти, поткупљени политичари и друге „јавне личности“ које у мистици и окултизму настоје да пронађу излаз из капиталистичког ништавила. Није случајно што су спортске „звезде“ међу највиђенијим промотерима New Age идеологије. Спорт је најзначајнија и најагресивнија мондијалистичка квази-религија која уништава културно наслеђе народа и визионарску свест. Он је идеално средство за декултивисање и деполитизовање људи и за стварање глобалног капиталистичког варваризма.

Јога је све присутнија и на нашим просторима. Србија је постала „интересна зона“ међународне јога-мафије која се из Индије и САД проширила на Европу. Гуруи се не појављују само као проповедници јога религије, већ и као „хуманитарни радници“ који оснивају „добротворне фондове“ – и на тај начин пљачкају добронамерне и стичу богатство.

Попут других религија јога има конкретни друштвени и историјски карактер и не може да се схвати на прави начин уколико се не схвати природа владаајућег поретка у коме је настала. У свом изворном облику јога је саставни део хиндуистичко-будистичке религије која је основ националног бића Индуса и као такав основ њихове националне културе. У изворном смислу хиндуизам се не заснива на догмама, већ на обичајима и предањима. Он је уткан у начин живота и историјско бивствовање Индуса. Хиндуизам се заснива на природњачком детерминизму. Јога је настала у свету у коме је човек роб природних процеса и огански део природе. Он се заснива на егзистенцијалној извесности која има природњачки карактер. Вечни и непроменљиви космички процеси су основ и гарант вечног живота. Вера у вечни живот заснива се на вечности космичких процеса. Људи имају према „светој реци“ Ганг религиозни однос. Она није за њих оно што у стварности јесте, већ оно што верују да јесте. „Света река“ је отелотворење „тока живота“ који је вечан. Поистовећивање човека са „током живота“ подразумева досезање до највишег космичког нивоа – до сфере вечног постојања. Купати се у „светој реци“ значи бити у загрљају бога и постати бесмртан.

У хиндуизму природни процеси су обоготворени и добијају езотерични карактер. Бог није круна истинског и као такав отелотворење највиших хуманистичких идеала, већ је персонификација вечних и непроменљивих природних процеса. Апсолутистичка природа бога заснива се на неприкосновеној моћи космичких сила. Бог је отелотворење вечног живота  и симбол вечности. Природњачки детерминизам који има непроменљиви и тоталитарни карактер представља извориште божанског. Ослободити се кроз процес реанкарнација робовања природним процесима могуће је једино поистовећивањем са природним процесима чија је моћ отелотворена у богу. Постати бог значи бити у загрљају космичке моћи која влада васељеном. Вечно одвијање природних процеса је оно што представља емпиријски основ веровања у вечност. Karma, која представља дух човека из његовог претходног живота, нема историјски и хуманистички већ метафизички карактер. Она не подразумева кретање које има историјски и дијалектички, већ природњачки и еволутивни карактер. Karma не подразумева развој стваралачких моћи човека и стварање будућности већ прикивање човека за постојећи свет.

Јога подразумева одрицање од постојећег света и стварање  виртуелне стварности која постаје параван који спречава људе да се сучеље са стварним животом. Космос, тело човека, животни процеси, међуљудски односи… – све је дато у облику илузија које представљају обрачун са реалним светом. Храмови, скулптуре, религиозне књиге, рељефи, цртежи… – све што упућује на медитацију и што ствара илузију о постојању другог света који има духовну природу означава пут који води ка богу. Храмови и испосничке ћелије не налазе се тамо где постоји богатство земаљских животних облика, већ на огољеним планинским врлетима и у пустињском безнађу. Мрачне пећине, у којима нема ничега што подсећа на живот, омиљено су место за медитацију јогина. Истовремено, наметнут је антрополошки модел који спречава човека да схвати себе као конкретно људско биће. Томе је прилагођена представа човековог организма и функционисање телесних и менталних процеса. Људи нису приказани као реална друштвена бића, већ као живе статуе у медитативним позама. То нису људи којима је поглед усмерен ка реалном свету и будућности, већ који су лишени очног вида и земаљске светлости и који настоје да се „просветле“ тако што ће се одрећи реалног света и досећи до божанског.

Јога ствара виртуелну стварност која има тоталитарни карактер. Однос човека према космосу, природи, друштву, према самоме себи и другим људима, према будућности, према смрти и рађању… – све је подређено стварању виртуелног света у главама људи. Попут хришћанске теологије, хиндуистична теологија створила је посебан језик са којим се ствара виртуелни свет у главама људи. Ради се о празнословљу које има илузионистички и хипнотички карактер. Однос према реалном свету и човеку посредован је сликом виртуалног света који има политичку и пропагандистичку природу. Треба спречити човека да схвати праву природу реалног света и убити у њему слободарско достојанство које му пружа могућност да створи хумани свет.  Путем медитације човек бива лишен свести о конкретним друштвеним условима у којима људи живе: о владајућем поретку који има класни карактер и о кастинском устројству друштва; о беспоштедном израбљивању радних људи од стране владајуће олигархије; о немаштини и беди у којој живе жене и деца; о самовољи моћних и њиховој злочиначкој владавини…

Што је безвреднији живот човека утолико је примамљивија идеја о вечном животу. То је илузија која је најважнији мамац за људе који су сведени на безимене робове владајућег поретка. Беда свакодневног живота је извориште веровања у вечност. Што је веће ништавило у коме човек живи то он интензивније осећа потребу да се обоготвори. Илузија о „вечном животу“ је духовна храна за људе који нестају у ништавилу свакодневног живота. Она није одговор страху од смрти, већ страху од нестанка.

Реч „јога“ проистиче из санскритске речи Yug која означава спајање човека са богом. Јога је утемељена у религијама Далеког Истока које уче да је човек бог – али да тога није свестан. Путем јоге човек превазилази „обични“ начин мишљења и на њему засновани однос према себи и спаја се са богом. Путем медитације мења се стање свести човека и он се ослобађа процеса бесконачних реинкарнација и на тај начин досеже до своје божанске бити. Медитација омогућава да се енергија организма дигне до највише сфере у којој се човек отелотворује у богу. Јога се заснива на илузији да човек има бога у себи и да путем медитације може да досегне до њега. Путем медитације човек напушта свет и себе као световно биће и прелази  у „вишу“ сферу постојања у којој ће се спојити са богом (Bramanom) – који је друго име за „универзални дух“ и „бесконачност“. Јога се заснива на схватању да је постојећи свет привид. Само бог постоји. Душа пролази кроз процес реинкарнација да би се у коначном ослободила процеса рађања и умирања и постала оно што уистину јесте. Руководећи се „промењеним стањем свести“ изазваним медитацијом, један од најпознатијих индијских гуруа Мехер Баба прогласио се Avatarom – инкарнацијом бога.

Јога нема просветитељски и животворни, већ мистични и окултни карактер. Она лишава човека свега што му пружа могућност да створи нове животне и хумане хоризонте. Процес реинкарнација лишава човека чула, нагона, емоција и разума. Путем медитације човек бива укинут као стваралачко, играчко, поетичко и визионарско биће. Медитација укида визионарску свест човека и маштање о хуманој будућности. У јоги ум постаје средство за обезумљење човека. У коначном, путем медитације укида се самосвест човека као људског бића. Истовремено, путем медитације животворна енергија организма постаје средство за обрачун са животворним бићем човека. Животворне способности човека постају средство за самоуништење човека као самосвојног људског бића. Досезање до бога подразумева самолишавање човека свега што га чини људским бићем. Човек постаје бог тако што престаје бити човек. Стицање самодеструктивне свести и самодеструктивне воље су најважнији услови да човек досегне до божанске сфере. Највиши ниво медитације подразумева пад у ништавило из кога нема повратка. Није случајно што су мистика и окултизам природни савезници јоге.

Медитација је аутохипноза која подразумева обављање одговарајућих телесних радњи које имају ритуални карактер – што доводи човека у психичко стање које укида емпиријски и умни однос човека према свету и према себи као људском бићу. Јогом човек бива укинут као друштвено и световно биће. Са медитацијом постиже се такво стање свести које искључује човека из света и лишава га способности да доживи себе као самосвојну личност. Медитација није усмерена на визуализацију личности и догађаја који указују на слободарску и културну историју човечанства.  Са њом се укида визионарски однос према постојећем свету и он бива сведен на датост.

Овде ћемо да укажемо на тврдњу Мирче Елијадеа да је „терор историје“ већи него икада зато што је човек „изгубио смисао за трансисторијско значење историје“. „Када човек престане да трага за кључем свог живота и није у стању да идентификује присуство трансценденталног у свом људском искуству, онда је он постао не-религиозан.“ Код Елијадеа трансцендентално има метафизички карактер. То је зато што он не сагледава човека као конкретно друштвено и историјско биће. „Свето“ има над-историјски карактер и везано је за човека као апстрактно биће. Код Елијадеа „свето“ које је лишено своје историјске суштине и човек који је лишен свог историјског бића корачају заједно на путу који води у бездан ништавила.   Елијадеова историја религије нема историјску самосвест. Он не схвата да је човек у модерном друштву направио историјски искорак: постао је еманциповано религиозно биће тако што је постао еманциповано историјско биће.

Јога која се упражњава у развијеним капиталистичким земљама Запада нема везе са изворном јогом. Природа савременог капитализма условљава конкретну природу савремене јоге. То није аутентична јога која проистиче из конкретних животних услова феудалне Индије, већ на капиталистички начин дегенерисана религија. Она не проистиче из природе света у коме је настала већ је „увезена“ и има политички и комерцијални карактер. Јога је постала роба на тржишту show-businessa. У савременом капитализму јога није владајућа идеологија већ се појављује у односу према бројним мисаоним правцима, као и према другим религијама и сектама. Она је само један од облика духовног бекства из постојећег света. У капитализму јога не може да буде религија. У свету који лишава човека духовности јога може да буде само квази-религија и као таква средство за манипулацију људима.

Капитализам је истргнуо човека из природе и свео га на део техничког света који има тоталитарни и деструктивни карактер. Однос модерног човека према природи заснива се на савладаним природним силама. Природни закони нису више неприкосновена моћ на којој се заснива божански ауторитет већ су у виду технике средство за експлоатацију и уништење природе. Човек је постао „господар и поседник природе“ (Декарт) и тиме је детронизовао ауторитет бога који се заснивао на неприкосновеној владавини космичких сила. Човек више није органски део природног света и као такав смртна материја, већ је постао органски део техничког света и као такав средство за овладавање природом. Уместо света у коме влада природњачки мимезис, човек живи у свету у коме влада технички мимезис. То је оно што одређује природу човека и на несвесном нивоу условљава његов однос како према своме телу и природи, тако и према другим људима. Телесни покрети немају више спонтани и природњачки, већ технички и инструментални карактер. Са њима се не уништава само човек као духовно, већ и као природно биће.

У савременом капитализму јога је лишена аутентичног духовног изворишта и постала је средство светске капиталистичке олигархије за уништење националних култура. Она се заснива на атомизованом безнађу које уништава породицу, традиционалне религиозне заједнице, нације… – као и све друге облике друштвеног организовања који пружају могућност човеку да препозна и доживи себе као културно и слободарско биће. Исто тако, она је средство за уништење модерног друштва, што значи средство за уништење грађанске самосвести. Јога уништава еманципаторско наслеђе хришћанства и других традиционалних религија, просветитељства, хуманистичких идеала Француске грађанске револуције, еманципаторске идеје немачке класичне филозофије и филантропског покрета… Истовремено, јога је средство за обрачун са слободарским наслеђем радничког покрета и анти-колонијалном борбом, са борбом за еманципацију жена и са визионарском свешћу потлачених.

Јога је позитивистички култ. Путем јоге укида се критичко-мењалачки однос човека према владајућем поретку и он бива прикован за постојећи свет. Јога се заснива на поданичком односу према постојећем свету. Она је конформистичка квази-религија. Попут других религија јога се заснива на класном друштву и има политички карактер. Она је средство владајуће класе за „мирење“ човека са постојећим светом. Јога производи поданички карактер и поданичку свест. Безусловна покорност владајућим духовним ауторитетима подразумева безусловну покорност владајућем поретку. Најважнији задатак светске јога-мафије је очување капитализма.

Медитација, приче о ванземаљцима, космолошка мистика, индустрија забаве… – су средство капиталиста са којим људи бивају лишени културне самосвести и слободарског достојанства. Претварање људи у атомизоване сподобе;  поистовећивање са апстрактним апсолутом што ствара илузију моћи и бесмртности; лишавање човека друштвеног и историјског бића; уништење националне и историјске самосвести; уништење слободарског достојанства и визионарске свести; уништење критичког односа према постојећем свету и потребе за стварањем хуманог света; одбацивање културног и тиме еманципаторског наслеђа; укидање човека као еманципованог грађанина; наметање идеје еволуције која нема природњачки и историјски, већ технократски и езотеријски карактер… – све су то манифестације капиталистичког дегенерисања људи.

Уместо телесне динамике која подразумева кретање кроз простор јогом се успоставља медитативна динамика којој је подређен ритам и динамика телесног покрета. Путем медитације човек напушта свет и себе као људско биће које је део света. Обављањем телесних покрета који имају ауто-хипнотичи карактер човек бива доведен у такво психичко стање у коме не осећа своје тело као део постојећег света; не осећа да је део друштва као људске заједнице; и не доживљава себе као јединствену и непоновљиву личност. Култна природа јоге условљава да се инсистира на појединостима и на ритуалном карактеру телесних покрета који су лишени културне бити – а човек свог поетичког бића. Телесни став и телесни покрети немају експресивну природу и нису усмерени према свету и људима, већ имају аутистични карактер. Опсесивне телесне радње постају начин да се човек „увуче у себе“ и на тај начин заштити од живота који га немилосрдно шамара и гази. Човек верује да ће путем ритуалног понављања покрета успети да унесе ред у животни хаос и да постане господар своје судбине. Контрола мисли подразумева контролу чула, нагона и емоција, што значи редуковани однос према свету и људима. Да би човек контролисао себе, он мора да контролише свет око себе. Истовремено, контрола ума значи да човек мора да програмира мишљење, што значи да створи шаблон мишљења који је критеријум по коме се одређују поља његовог интересовања и однос према свету и људима. Путем медитације успоставља се контрола над процесом мишљења – што неминовно доводи до раскидања непосредне везе човека са светом и до његовог менталног изобличења.  Човек постаје аутистична сподоба која путем програмирања мишљења програмира свој живот. Он мора да уклони из свог животног окружења све оно што га „узнемирава“ и „деконцентрише“. Да би могао „на миру да функционише“ све мора бити „под контролом“. Заправо, човек манипулише својим телом, нагонима, осећањима и мислима и на тај начин се отуђује од себе и постаје роб владајућег поретка.

Статични телесни став појављује се у односу према животу у коме се све одвија „на брзину“ и у коме нема места за човека као људско биће. Човек настоји да се заустави у свету који је постао машина за прављење пара и за уништење живота. Истовремено, човек је непрестано инструментализован. Стално је у „туђим рукама“ и изложен је све горем насиљу и понижењу. Жене су као „инфериорна бића“ посебно угрожене. Није случајно што је за њих јога постала „оаза среће“ (Финк) у којој, бар за тренутак, могу да се посвете себи. На први поглед јога је телесна активност. Уистину, она је ментална активност која ствара илузију да човек може да доживи себе као људско биће – у свету у коме је људскост највеће проклетство. Не тражи човек у јоги начин да досегне до бога, већ да досегне до себе. Путем медитације човек пада у мрачне лавиринте подсвести у којима царује бол и патња. Јога отвара врата пакла који капитализам ствара у човеку лишавајући га љубави и поштовања. У мраку капиталистичког ништавила јога буди у људима машту која им пружа могућност да доживе своје потиснуте и дегенерисане инстинкте. Јога постаје тренутак бивања са собом који се, у атомизованом безнађу, претвара у нарцисоидну опседнутост и постаје мастурбациона сеанса. Медитација постаје мазохистички ритуал који води човека у самоуништење.

Јога је мамац за људе који живе самотњачким животом и којима је компјутер једини прозор у свет. Јога је религија атомизованих појединаца. На Истоку беда и сиромаштво условљавају потребу за бекством из постојећег света. На Западу усамљеничко безнађе, и на њему засновано ништавило, представља најважније извориште потребе за бекством из света. Није случајно што се студентска омладина, која је у виду интелектуалне радне снаге главни мотор развоја капитализма (која је највише изложена погубном дејству све бржег одвијања процеса капиталистичке репродукције) – најоданији поборник трансценденталне медитације. Јога је духовна дрога која има секташки карактер и служи усамљеним очајницима да у илузорним световима траже смисао живота. Она омогућава човеку да се, као напуштено псето, склупча у својој усамљеничкој јазбини и заборави на свет.

Живљење бесмисленог живота ствара услове за најпогубнију манипулацију људима. Усамљени људи и личности са слабим карактером су потенцијално највеће жртве јога манипулатора. Недостатак истинских ауторитета усмерава људе ка јога-учитељима који се у поремећеној свести људи појављују као земаљска божанства. Капиталистички нихилизам је тло на коме ничу најгори облици друштвене патологије који условљавају настанак све тежих менталних болести. Медитативне сеансе не лече људе већ су духовна дрога која разара психу људи и ствара од њих менталне болеснике. Све већи број младих јогина постају жртве окултизма који представља један од најпогубнијих облика менталног дегенерисања људи.                         

Човек је друштвено биће чија је психа условљена његовим друштвеним бивствовањем. Основна претпоставка за упражњавање јоге су друштвени услови у којима човек не може да се реализује као људско биће.  Упражњавање јоге је последица трагичног положаја човека у свету у коме је лишен љубави и поштовања. Не ствара јога „поремећено психичко стање“, већ нехумани свет доводи човека у такво психичко стање из кога настаје потреба за бекством из света. Јога је само један од облика бекства човека из капиталистичког ништавила и један од облика лишавања човека ума и слободарског достојанства. Као таква она доприноси уништењу друштва као братске заједнице слободних људи. Са њом се уништава истинска друштвеност и човек као друштвено биће. Истовремено, јога уништава интегритет човека као специфичног и непоновљивог људског бића.

Заједничко јоги и хришћанству је то, што се са њима брише историја човечанства и тиме човек као историјско биће. Исто тако, брише се слободарска борба човечанства и тиме слободарска самосвест човека; брише се борба против класног друштва, што значи борба против експлоатације радних људи и борба за друштвену правду; брише се визионарска свест и идеја будућности; брише се еманципаторско наслеђе модерног друштва; брише се човек као умно биће… За разлику од хришћанства, јога не обећава својим поклоницима рај на небу и не прети паклом; нема идеје истинског и моралног расуђивања; нема слободне воље и избора између добра и зла; нема одговорности; нема сучељавања са злом; нема греха и искупљења… Духовна дрога коју ствара хришћанство је горка. Духовна дрога коју ствара јога је сладуњава.

Мехер Бабин усклик “Don’t worry, be happy!” постао је идеја-водитеља на капиталистички начин дегенерисаних малограђана. Уклањање трагичног, што значи уништење критичко-мењалачког односа човека према свету, указује на праву природу јоге. Када имамо у виду да је капитализам постао тоталитарни поредак деструкције који све драматичније доводи у питање опстанак човечанства, постаје јасно да јога нема само анти-слободарски, већ и анти-егзистенцијални карактер. Она лишава човека одговорности за опстанак света и уништава борбену вољу која му пружа могућност да спречи уништење живота на Земљи. Гуруи су постали гробари човечанства.

Права природа одређене мисли може да се схвати само уколико се имају у виду конкретни друштвени и историјски услови у којима је настала. Исто важи за њена каснија тумачења. Отуда је од прворазредног значаја да расправа о одређеној мисли има историјску самосвест, а то пре свега значи да буде схваћена у контексту владајуће тенденције развоја света.

Живимо у све дубљој капиталистичкој мочвари. Читава духовна и интелектуална сфера друштва прилагођена је све бржем одвијању процеса капиталистичке репродукције. Систематски се сакати и уништава мисао која доводи у питање владајући поредак који има експлоататорски и деструктивни карактер. У том контексту „објашњавају“ се историјски догађаји и тумачи мисаоно наслеђе човечанства. Идеолози капитализма извлаче мисли из историјског контекста и дају им смисао који одговара владајућем поретку. То се дешава и са Конфучијеовом филозофијом.

Конфучијева мисао само формално има моралистички карактер. Ради се о политичкој филозофији која се у виду моралних проповеди обрачунава са људима као политичким бићима и на тај начин укида политичку сферу друштва. Она уклања критику владајућег аристократског поретка која пружа могућност да се ограничи и искорени злочиначка самовоља владајуће класе. Конфучије је употребио метод који се и данас користи: избећи теме које могу да доведу у питање владајући поредак. Конфучијеви постулати не баве се питањима која указују на тлачитељску природу владајућег аристократског поретка, као ни питањима која указују на то да је човек људско биће које има право на слободу и правду. Његово мудровање одвлачи ум из реалног живота и укида могућност да човек увиди сву трагичност своје егзистенције у постојећем свету. Исто тако, његова филозофија укида могућност да човек схвати да су ропство и неправда друштвено условљени и да имају историјски карактер. На тај начин Конфучије спречава потлачене да стекну слободарску и мењалачку самосвест која је најважнији услов за укидање постојећег тиранског поретка и за стварање хуманог света.

Конфучијева филозофија има класни карактер. Она настоји да уништити слободарско достојанство потлачених и створи код њих слугерајски менталитет. Његова мисао није слободарска и визионарска већ господарска и конзервативна. Конфучијева филозофија је идеологија апсолутистичке монархије и у ширем мисаоном контексту представља саставни део идеологије апсолутизма. Она се налази у органском јединству са владајућим поретком. Његова филозофија треба да обезбеди вечност класном поретку, а вечност класног поретка треба да обезбеди вечност његовој мисли. То је основ њене самосвести: она је вечна истина јер је то мисао аристократског поретка који је вечан. И Конфучијева филозофија заснива се на идеји о крају историје и у том контексту спада у идеологију New Age–а. Она укида човека као слободарско и визионарско биће и на тај начин укида историју.

Конфучијево „златно правило“ гласи: „Не чините другима оно што не желите чинити себи“. У изворном облику овај став гласи: „Чини другима што желиш себи“. Ко још може да очекује од феудалних господара да чине својим поданицима оно што желе себи – а то значи да стекну економску, војну и политичку моћ која ће им омогућити да стекну власт? Оно што феудални господари једино могу да желе као феудални господари је да обезбеде апсолутну покорност поданика и да сачувају владајући поредак који се заснива на израбљивању и тлачењу радних људи. Конфучијево „златно правило“ је формални принцип који има пропагандистички карактер. Он је настао у класном друштву у коме је успостављена тиранска власт аристократије над робовима, кметовима, женама и децом. То су друштвени оквири који су неприкосновени: власт аристократије над радницима утемељена је у природном поретку и не може бити доведена у питање. Од тога полази и Конфучије када инсистира на традицији. Он се залагао за апсолутистичку власт аристократије и његова филозофија била је један од идеолошких облика њене заштите. Конфучијева филозофија нема слободарски и визионарски, већ конзервативни карактер. Она инсистира на величању предака и традиционалних ауторитета. Њен прави смисао је очување класног поретка, патријархата и аристократске тираније.

Конфучије је био поборник апсолутистичке монархије. Однос феудалаца према поданицима заснива се на њиховој ни са чим ограниченој самовољи. Радни људи немају основна људска, грађанска и радничка права. Конфучијева филозофија је религија за обесправљене која им нуди лажну наду да могу да имају бољи живот – уколико се одрекну слободарског достојанства и клекну пред својим господарима. Конфучијеве проповеди треба да развију код поданика веру у владара и тиме у владајући поредак. Они у владару не треба да виде отелотворење тиранске моћи већ добротвора који је вољан да испуни њихове жеље. Поданици не треба да се односе према владару са страхопоштовањем, већ са поверењем и љубављу. Конфучије се залаже за то да владар не треба да влада казнама, већ да треба да буде „узор“ поданицима. Владар није само законодавац, већ истовремено највиши морални ауторитет и као такав отелотворење највиших вредности којима човек треба да стреми. Имајући у виду да владајући поредак има космолошко устројство владар добија божански статус.

Конфучије ствара илузију да ће морално просветљење учинити владаре племенитим. Како могу владари који су отелотворење и симбол тлачитељског поретка да буду „племенити“? Конфучије ствара мит о „племенитим владарима“ да би прикрио праву природу класног поретка који се заснива на тиранији аристократије над радним људима. Уместо да се организују и боре против пљачкашког поретка и за стварање хуманог друштва радни људи треба да клекну пред владарима – беспоговорно прихватајући владајући поредак. Најважнија Конфучијева политичка порука потлаченима је да се не супротстављају израбљивању и да се не боре за слободу – већ да се додворавају господарима и на тај начин стекну њихову наклоност. Доброта се стиче  покорношћу – то је заправо „златно правило“ Конфучијеве филозофије које му у савременом свету обезбеђује поштовање богаташке олигархије и прибавља ореол „мудраца“.

Овде треба указати на то да постоји битна разлика између авангардизма – који се заснива на аутентичној борби радних људи за слободу, и елитизма – који има класни и господарски карактер. Институционализовани авангардизам, у виду партије и државних органа, постаје елитизам. То се десило у земљама „реалног социјализма“. Мао Цедунг је био узор као вођа Револуције, али је током изградње новог система власти постао институција и као такав је упао у идеолошку замку „култа личности“. Револуционари су постали владари.

Конфучијева мисао настала је у феудалној Кини у којој су феудални господари имали неограничену власт над сељацима. Сеоско становништво живело је у таквој беди да су многи морали да продају своју децу феудалцима и трговцима да би преживели. У царској Кини сваке године милиони сељака и њихове деце умрли су од глади… За Конфучија израбљивање сељака од стране феудалаца није злочин већ привилегија која има апсолутни карактер и као таква не подлеже моралном расуђивању. Исто је са експлоатацијом деце и жена. Све то спада у «традицију» на којој се заснива владајући поредак. Један од најмонструознијих «обичаја» у феудалној Кини био је да када цар умре и његове конкубине морају да умру. Радило се, по правилу, о стотинама девојка које су биле у цвету младости и које су биле живе закопане испод камених плоча у царској гробници. Аутор овог текста био је у гробници династије Минг у којој под каменим плочама леже тела 200 царевих конкубина од којих ниједна није имала више од 15 година.

Конфучије је сматрао да образовање може да промени људе и друштво. Које образовање? Да ли је то аристократско образовање које инсистира на класном елитизму и величању традиције? Да ли је то патријалхално образовање које своди жену на крмачу, на објекат сексуалног иживљавања мушкарца и на бесплатну радну снагу? Да ли је то милитаристичко и расистичко образовање на коме се заснива колонијална експанзија? Да ли је то религиозно образовање које ствара илузију да се будућност човечанства налази у небеским сферама?…

Има оних који пореде Конфучијеве моралне постулате са Кантовим „категоричким императивом“: „Делај тако да максима твоје сопствене воље истовремено може да важи као принцип општег законодавства“. Као што се код Канта ради и апстрактном „грађанину“ (који је носилац трансценденталног Ја), тако се код Конфучија ради о апстрактном „човеку“. За разлику од Конфучијеве мисли, Кантова филозофија ствара могућност за успостављање грађанске самосвести у односу према феудалном поретку који се заснива на привилегијама аристократије и има апсолутистички карактер. Код Канта човек се у виду «грађанина» појављује као конститутивни сегмент политичког устројства друштва док се код Конфучија човек појављује као поданик аристократије и лишен је људских и грађанских права. По Конфучију човек се не рађа слободан нити има право на слободу, већ је његов друштвени статус задат природом владајућег аристократског поретка који је неприкосновен.                   

Какав може да буде смисао Конфучијеве филозофије у савременом свету? Да ли она може да буде морални путоказ људима који живе у деструктивном капиталистичком ништавилу? Како могу капиталисти да се руководе моралним принципима када се владајући поредак заснива на експлоатацији радника и на грамзивости? Какав значај имају моралне поуке „мудраца“ у свету који је огрезао у злочинима и деструкцији? У капитализму владају принципи: „Човек је човеку вук“, „Борба свих против свих“, „Уништи конкуренцију“, „Паре не смрде“, „Рат је најбољи посао“… Они изражавају егзистенцијалну логику владајућег поретка и као такви непосредно условљавају начин живота људи, њихове вредносне оријентире, природу међуљудских односа…                                                        

У социјалистичкој Кини Конфучијева мисао била је одбачена. У савременој Кини његова мисао наново је стекла поштовање поготову после привредне реформе са којом је успостављена капиталистичка економија која је довела до стварања новог богаташког слоја и до све већих социјалних разлика – које условљавају стварање класног друштва.

Конфучијева филозофија је успаванка за потлачене радне људе. Она нема хуманистички и слободарски, већ господарски и тлачитељски карактер. Њен смисао није борба за слободу човека и хумано друштво већ за очување владајућег поретка. Конфучијева мисао је политичко средство богаташке „елите“ за обрачун са политичком борбом потлачених радних људи која пружа могућност да се укине капитализам и створи нови свет.

Овде ће бити речи о космологији Станислава Лема коју је он представио у збирци есеја објављеној 1964. под насловом Summa Technologiae. Лемова књига представља једно од изворишта футуристичке мисли која се развила у другој половини двадесетог века и која је један од теоријских основа савремене космологије. Лем је стекао светску славу после приказивања филма Андреја Тарковског Соларис 1972. – који је рађен по његовој истоименој књизи која је објављена 1961. и која је преведена на бројне језике. Филм са истим насловом и сличним садржајем снимио је 2002. Стивен Содерберг.

Лемова мисао нема конкретни друштвени, већ апстрактни карактер. Она је лишена историјске самосвести. Лем није свестан конкретних друштвених услова у којима је његова мисао настала, што значи да није свестан њеног друштвеног и историјског изворишта. Исто тако, он није свестан владајуће тенденције развоја света, као ни еманципаторских потенцијала који су створени у модерном друштву који пружају могућност човечанству да створи хумани свет. Његова космологија само се привидно бави „космичком будућношћу“ човечанства. Она је, заправо, политичка теорија која уклања критичку мисао која доводи у питање „прогрес“ који има технички карактер. Лемова визија будућности представља обрачун са земаљским животом човека и самим тим са његовом историјском самосвешћу, а то значи са културним и слободарским наслеђем човечанства. Лемова космологија укида човека као самосвојно космичко биће и одвлачи човечанство на егзистенцијалну странпутицу. Она не тежи да сачува живот на Земљи и човека као природно и хумано биће, већ припрема човечанство за уништење.
У савременом свету питање о „космичкој будућности“ човечанства поставља се у условима све драматичнијег пропадања живота на Земљи. И Лем гради своју космологију полазећи од страха људи од уништења живота. Он не плаши људе хришћанском апокалипсом већ „космичком катаклизмом“. Уистину, непосредна опасност од уништења света не потиче из космоса, већ се налази на Земљи. Капитализам је тај који путем технике, која има деструктивну и тоталитарну природу, све драматичније доводи у питање опстанак живота на Земљи. Подмештајући човечанству опасност од „космичке катаклизме“ Лем је лишио капитализам одговорности за све драматичније пропадање живота на Земљи.

Лем се не залаже за искорењивање друштвених узрока који доводе до све теже егзистенцијалне кризе човечанства, већ се залаже за колонизовање других планета. Његова визија будућности није усмерена на стварање хуманог света, већ на „освајање космоса“ чему ће човек као природно и људско биће бити подређен. Лем инсистира на техничком усавршавању човека као биолошког бића, а не на усавршавању човека као хуманог бића. Лемова футуристичка мисао представља теоријски основ за технократску манипулацију човеком. На њој се заснива теорија о „застарелости“ човека. Исто тако, Лем не тежи очувању живота на Земљи и у том контексту развоју људских моћи које могу да повећају извесност преживљавања човечанства. Код Лема нема принципа животворности који се заснива на стваралачкој пракси човека која настоји да реализује животворне потенцијале космичких закона и природе.

Питање о космичкој суштини човека нема космолошко, већ антрополошко и социолошко утемељење. Оно се заснива на конкретном односу према човеку и друштву, а не према космосу. Када би се пошло од тога да је човек слободарско, стваралачко, друштвено, историјско и визионарско биће, он не би био укинут као специфично космичко биће. Није однос према космосу основ односа према човеку, већ је однос према човеку основ односа према космосу и космичкој природи човека. Тако је било и у античкој Хелади. Схватање космичке природе човека било је условљено владајућим аристократским, робовласничким и расистичким поретком. Религиозна сфера није била аутономно извориште поимања човека као космичког бића, већ идеолошки појавни облик владајућег поретка. Да је Лем пошао од тога да је човек специфично и непоновљиво космичко биће он би дошао до тога да је људски свет јединствени и непоновљиви космички свет. Сводећи човека на биолошко биће и сводећи „усавршавање“ човека на развој технике Лем је укинуо човека као хумано биће и на тај начин је укинуо хумани космос. Лем не схвата да човек стварајући хумани свет ствара хумани космос и да је то истински смисао његовог космичког бивствовања.

Теза о „застарелости човека“ заснива се на схватању да је наша планета осуђена на пропаст и да је као таква привремено станиште човека. Будућност човечанства налази се на другим планетама. Одлазак на друге планете подразумева прилагођавање човека специфичним животним условима који на њима владају – помоћу техничког „усавршавања“ путем кога човек бива претворен у киборга. Уколикo имамо у виду да и друге планете могу у сваком тренутку да доживе космичку катаклизму оне могу да буду само привремено људско станиште. Човек постаје космички бегунац који увек изнова мора да се прилагоди новим животним условима и на тај начин постане „ново“ космичко биће.

Шта је конкретно друштвено извориште идеје о „освајању космоса“? То је животна логика капитализма: експанзија или пропаст. Освајање света претвара се у „освајање космоса“. Та идеја постала је један од најважнијих митова са којим се ствара утисак да капитализам има неисцрпне развојне моћи. „Освајање космоса“ постаје ударни рекламни спот капитализма. Истовремено, извориште савремене космологије је „техничка цивилизација“ која претвара човека у техничко биће. Да би закорачио у „космичку будућност“ човек мора да се прилагоди изазовима које она намеће. То пре свега значи да човек не сме да створи хуманистичку визију будућности која ће бити основ за критику технократске визије будућности и технократске праксе која се на њој заснива. Исто тако, савремени човек мора да прилагоди представу о себи као човеку прототипу „човека“ који ће да „осваја космос“. Холивудски футуристички филмови на најупечатљивији начин указују на природу технократске визије космичке будућности човечанства. У њима нико не чита, нико не пева, нико не свира, нико не рецитује; нико се не позива на ставове умних људи; нико не помиње слободарско наслеђе човечанства… У њима нема спонтаних односа између људи; нема питања о смислу живота, нема трагичног; нико не помиње родитеље, децу, пријатеље; нико не говори о планинама и рекама, шумама и цветним пољима, животињама и птицама… Људи су сведени на роботизоване сподобе, а Земља на космичко стратиште.

Лем се не руководи хуманистичком визијом будућности већ научном фантастиком која се раствара у космолошкој мистици. Уместо да техника служи стварању хуманог света на Земљи она је усмерена на стварање илузорних космичких светова – при чему је човек обезвређен као природно и хумано биће и сведен на робота. Када се има у виду владајућа тенденција развоја света научна фантастика само доприноси развоју „техничке цивилизације“ и обрачуну с вером да је могуће сачувати живот на Земљи. Лемова космологија уништава хуманистичку самосвест човека и ствара егзистенцијални дефетизам.

Научна фантастика постала је својеврсна квази-религија која замењује традиционалне религије. Маштање о космичким световима замењује маштање о рајским вртовима. Човек треба да постане „господар галаксије“, а потом „господар свемира“. За разлику од класичних „јахача апокалипсе“ који се појављују у виду пророка који обећавају људима „вечни живот“ на небу, савремени капиталистички „јахачи апокалипсе“ нуде људима вечни живот на другим планетама. Ради се о технократској визији будућности која има ескејпистички и илузорни карактер. Уместо да се тежи да се сачува живот на Земљи и створи хумани свет, тежи се стварању вештачких светова на другим планетама. Како капитализам све интензивније уништава живот на Земљи то су агресивнији наступи „футуриста“ који у космосу виде будућност човечанства. „Футуристи“ постају гробари човечанства.

Лемова визија будућности полази од антрополошког редукционизма који има технократски карактер. Лемов однос према човеку не заснива се на хуманистичким принципима, већ на техничкој функционалности. Човек је сведен на органски део „техничког света“ и на томе се заснива представа коју човек има о себи и будућности човечанства. Лем даје апсолутну и тиме метафизичку димензију развоју производних снага и томе подређује „усавршавање човека“ и „прогрес“. Он своди прогрес на прогресизам. У Лемовој космологији нема развоја човека као хуманог бића, као ни хуманизовања света и оплемењивања природе. Лем инсистира на техничким иновацијама које денатурализују и дехуманизују човека и своде га на припадак „техничке цивилизације“. Човек се не усавршава полазећи од еманципаторских потенцијала човечанства, слободарског и културног наслеђа, својих стваралачких моћи, међуљудских односа и стваралачке друштвености… – већ полазећи од техничког „прогреса“ и одговарајућих техничких интервенција. Што је техника развијенија човек ће бити „реконструисан“ на вишем техничком нивоу. У односу према техничким иновацијама човек ће као природно и хумано биће све више „застаревати“ и применом нових техничких метода и средстава постајаће све мање природно и људско, а све више техничко биће. На томе се заснива „трансхуманизам“. „Реконструкција врсте“ путем техничких средстава неминовно доводи до роботизовања човека.

Лем пише о апстрактној „цивилизацији“ која производи „растућу науку и технологију“. Ради се, заправо, о „техничкој цивилизацији“ која се заснива на прогресистичком принципу. Смисао биотехнике за коју се Лем залаже може да се схвати само уколико се има у виду да човек живи у „техничком свету“ и да може да опстане једино уколико му се прилагоди. У том свету човек може да се „усавршава“ путем технике тако што ће бити лишен људскости и сведен на техничко биће. Лем не прави разлику између нехумане и хумане биотехнике – која је могућа једино у хуманом свету. Он не говори о хуманој цивилизацији и не схвата да развој цивилизације пре свега подразумева реализовање хуманих потенцијала човека, што значи стварање хумане будућности. Лем не увиђа да су стваралачки потенцијали човека неограничени и да развој људског друштва као стваралачке заједнице представља неисцрпни извор стваралачких моћи човека.

Лем се односи према човеку као да се ради о биљкама или животињама. Он пише о биолошкој еволуцији и техничком „усавршавању“ човека, али не и о човеку као стваралачком бићу које је у стању да створи нови свет. Лем не схвата да еволуција човека нема биолошку већ историјску природу. Постајући самосвесно и самостварајуће људско биће човек је искорачио из еволуције која има природњачки и детерминистички карактер у еволуцију која има историјски и слободарски крактер. Најважнија особеност човека као јединственог и непоновљивог космичког бића је да је он историјско биће и као такав самостварајуће космичко биће.

Да је Лем имао поштовање према човеку као хуманом бићу и Земљи као космичком дому човека он би се супротставио „техничкој цивилизацији“, као и друштвеним узроцима који су довели до њеног настанка. Исто тако, да је имао хумани однос према усавршавању човека Лем би проговорио о хуманим потенцијалима човека, као и о хуманим потенцијалима историјског развоја човечанства и животворним потенцијалима природе као животворне целине – који могу да се реализују путем стваралачке праксе човека. Лему не пада на памет да усавршавање човека подразумева стварање таквог света у коме ће човек на хумани и оплемењени природни начин да развија своје телесне и духовне способности полазећи од принципа „у здравој природи и здравом друштву – здрав човек“. У Лемовој футуристичкој мисли нема речи о друштвеним покретима који су настали у модерном друштву који настоје да хуманизују животне процесе и на тај начин спрече телесно и ментално дегенерисање људи.

Лем тежи да путем технике отклони биолошке недостатке човека, а не да допринесе стварању хуманог човека и хуманог света. У коначном, и то неминовно потпада под законе капиталистичке репродукције који имају тоталитарни карактер. Смисао технике у капитализму је производња капитализма. Томе служе техничке интервенције и техничка помагала. Капитализам ствара „технички свет“ уништавањем човека као природног и људског бића, и уништавањем живота на Земљи. Стварање уништавањем – то је суштина капиталистичког „прогреса“. Лем не схвата да је питање о „усавршавању“ човека прворазредно политичко питање. Он поставља то питање независно од развоја капитализма, а то значи од развоја „техничке цивилизације“ која све драматичније уништава живи свет. Није случајно што Лем није дошао до идеје о хуманој биотехници и супротставио је технократској биотехници. Ко је тај ко одлучује о примени биотехнике и о оправданости њених метода? У класном друштву „усавршавање“ човека је привилегија владајуће „елите“ и средство за стварање „виших“ и „нижих“ људи. И нацисти су настојали да путем техничких средстава створе „натчовека“. Хумана биотехника могућа је једино у бескласном друштву које је отворено према будућности. Само у хуманом друштву човек може да се на хумани начин усавршава као хумано биће.

Лем се обрачунава са „скептицима“ који сумњају у исправност биотехнике полазећи од „устаљених схватања“. Он инсистира на сучељавању између старог и новог, али не и између хуманог и нехуманог. Треба имати у виду да оно што је технички исправно не мора бити исправно гледано са хуманистичког аспекта. Сама идеја о „усавршавању“ човека путем техничких средстава има нехуману природу. Човек бива сведен на биолошко биће и као такав постаје предмет „усавршавања“ путем техничких метода и средстава са којима ће бити уклоњене „деформације“ које су се појавиле у току еволуције. Лем тврди да он не тежи да од човека створи робота, али „усавршавање“ човека путем техничких метода и средстава у „техничкој цивилизацији“ подразумева укидање човека као природног и хуманог бића и његово свођење на органски део све савршенијег „техничког света“. Лем не схвата да техничке интервенције на телу и уграђивање у тело техничких помагала могу да помогну његовом бољем функционисању, али не и да доводу до еволуције организма као биолошке целине. Техничка помагала су страно тело у организму човека и као таква не могу да постану његов интегрални део. Лем има у виду да се „усавршавање“ човека не односи само на његове телесне, већ и на његове менталне функције. Човек не може да развије своје умне способности путем стваралачког активизма; путем менталне активности која извире из културног наслеђе човечанства; путем решавања конкретних егзистенцијалних проблема; путем повезивања са другим људима на темељу стваралачке друштвености… – већ тако што ће му у главу бити уграђени чипови и друга техничка „помагала“.

У процесу еволуције живи свет је доживљавао квалитативне преображаје – од нижих ка вишим облицима живота. У животним условима које ствара капитализам сви облици живота доживљавају преображај који има дегенеративни карактер. Капитализам производи човека који је у функционалном јединству са процесима капиталистичке репродукције. Капиталистичко тотализовање света путем „техничке цивилизације“ подразумева тотализовање људског тела путем технике. Техничка функционалност и ефикасност постају најважније телесне одлике. Однос према телу има инструментални карактер: тело није интегрални део људског бића већ средство за репродуковање владајућег поретка. Привид је да је човек „власник“ свога тела. Човек се односи према телу онако како се капитализам односи према човеку. Дехуманизујући човека капитализам је дехуманизовао однос човека према своме телу. У питању је на капиталистички начин дегенерисани нарцизам који има инструменталну, деструктивну и спектакуларну природу. У суштини, однос капитализма према природи је основ односа човека према своме телу. Оно није хармонични део живе природе које, као такво, треба поштовати, већ је сведено на предмет обраде и на средство за капиталистичку репродукцију.

Биолошка еволуција подразумева биолошки ритам одвијања живота. У савременом свету влада ритам капиталистичког репродуковања који уништава биолошки ритам одвијања живота. Деструктивни конзумерски активизам постао је доминирајући облик животног активизма. Тело је постало органски део потрошачког начина живота и прилагођено је захтевима „потрошачке цивилизације“. На основу односа капитализма према телу може се видети да развој потрошачког стандарда подразумева уништење животног стандарда. Начин живота, рад, кретање, начин исхране… – готово сви облици живота постали су начин дегенерисања људи. Човек се не руководи само конзумерским активизмом као вредносним изазовом, већ његово тело не може да опстане без све већег броја препарата и помагала, као и вештачких животних услова. Опстанак човека посредован је вештачким средствима која га претварају у техничко биће. Тело је изгубило природне потребе: човек живи на медикаментима и посредством медикамената… Читав живот човека је под “третманима” који, у крајњем, треба да омогуће да човек буде средство за репродуковање владајућег поретка. Људско тело постаје универзална деструктивна машина и канта за отпад у којој нестају све отровнији сурогати капиталистичке цивилизације. Стерилисање људи као животворних бића представља најпогубнију последицу капиталистичког „прогреса“. Техничка производња деце наговештава крај животворне способности човечанства. Људи престају да буду жива бића.

Што се тиче медицине, она у капитализму нема природњачку или религиозну, већ техничку природу. За разлику од античке медицине, савремена медицина нема холистички, већ парцијални и механички однос према човеку. Он није више органски део природе и човечанства већ је органски део на технички начин дегенерисаног света. Савремена медицина је саставни део капиталистичког света и руководи се његовом животном логиком која има универзални и тоталитарни карактер: од последица уништавања природе и човека створити извор профита. Савремена медицина „лечи“ последице које ствара капитализам путем техничких средстава које имају профитабилни карактер – и то тако што дегенерише човека као природно и људско биће. На тај начин она уништава одбранбене способности организма и човек постаје манијакални потрошач лекова, вакцина, операција и других медицинских интервенција. Савремена медицина лечи људе тако што их претвара у хроничне болеснике. Прави смисао савремене медицине није борба за здравог човека, већ производња капитализма. Она не јача животворну снагу човека, већ деструктивну снагу капитализма.

Истинска медицина може да стекне конкретну историјску самосвест у односу према капитализму који је постао тоталитарни деструктивни поредак. Животворност је темељни принцип истинске медицине. Она се заснива на животворном хуманизму. Смисао истинске медицине није да лечи човека као биолошко, већ као хумано биће. Она се заснива на схватању да је здравље основно, неотуђиво и безусловно право човека. Њен најважнији задатак није борба против последица које настају уништавањем живота, већ искорењивање узрока који доводе до уништења живота. Истинска медицина нема само превентивни, већ слободарски и револуционарни карактер. Она настоји да афирмише животворне потенцијале човека и да створи здраво друштво. Стваралачки живот, брига човека за човека и здрав живот у здравој природи – представљају најважније предуслове здравља. Здраво друштво и здрава природа су најбоља превенција. Здрав живот подразумева не само реализовање човека као животворног бића, већ и реализовање животворних потенцијала природе путем стваралачке праксе човека.

Лем не прави разлику између ума и интелигенције. У том контексту он не прави разлику између дијалектичког мишљења, са једне, и механичког, догматског и формално-логичког мишљења, са друге стране. Све се заснива на „сакупљању информација“ и на њиховој „обради“ путем „интелигенције“ која има технички и функционални карактер. И однос човека према себи мора да се заснива на технократском начину мишљења и технократском мимезису. Лем не уочава разлику између „објективне“ научне и хуманистичке истине која указује на то да је човек слободарско и самостваралачко биће. Истовремено, Лем одваја мишљење човека од његовог доживљавања света и бивствовања у њему – и на тај начин укида човека као конкретно друштвено биће и тиме као самосвојну личност. Лему је стран начин мишљења који пружа могућност човеку да схвати и доживи себе као хумано биће и у том контексту он одбацује појмове без којих човек не може да стекне хуману смосвест. „Научна фантастика“ постаје начин на који се укида хуманистичка цивилизација и њен историјски развој, као и хуманистичка машта која ствара визију хуманог света.

Што се тиче вештачке интелигенције, она не представља сама по себи опасност за човечанство. Она је опасност уколико је средство за репродукивање капитализма, што значи средство за стварање „техничке цивилизације“. У савременом свету вештачка интелигенција лишена је хуманог садржаја и добила је технички карактер. Она је органски део друштвених процеса са којима се укида човек као емотивно, еротско, морално, друштвено, историјско, стваралачко и визионарско биће. Истовремено, човек је лишен ума и на тај начин могућности да трага за истином, као и могућности да створи визију новог света и да се избори за њега. Путем вештачке интелигенције капитализам лишава човека дијалектичког начина мишљења који му пружа могућност да постави питања о смислу живота, да направи разлику између прошлости и историје, да одговори на питање шта је добро а шта лоше, шта је слобода а шта ропство, да открије еманципаторске потенцијале грађанског друштва и националних култура, да створи визију будућности… Са њом се укидају аутентични међуљудски односи и на тај начин се уништава хумана друштвеност. Путем вештачке интелигенције намећу се шаблони понашања који претварају људско друштво у механички мравињак. Вештачка интелигенција не представља само тријумф техничке цивилизације над човеком као хуманим бићем, већ коначно уништење човека као хуманог бића.

Као тоталитарни поредак који има техничку природу капитализам настоји да читав друштвени живот стави под своју контролу. Не сме да постоји ни један сегмент друштвеног живота који није условљен техником. То се односи и на међуљудске односе. „Футуристи“ предвиђају да ће у блиској будућности вештачка интелигенција одређивати критеријуме по којима ће људи да бирају „партнере“ са којима ће да живе. Брак постаје својеврсни научни пројекат који се заснива на информацијама о „партнеру“ које су „обрађене“ на технички начин. Лем иде тако далеко у свом футуристичком надахнућу да предвиђа, попут Хакслија, да ће људи у будућности да одређују особености детета које желе да добију. „Компоновање“ потомства путем техничких средстава неће више бити „јерес“ већ прихватљива алтернатива за будуће човечанство.

Лемова научна фантастика је средство за одвлачење пажње људи од конкретних друштвених проблема и за уништење човека као хуманог бића. Код Лема нема речи о масовном умирању деце од глади и болести; о трагичној судбини самохраних мајки, старих и немоћних; о биолошком пропадању народа; о све горем положају радних људи; о систематском уништавању културног наслеђа; о савременом фашизму и империјализму; о нестанку милиона животињских врста и све драматичнијем уништавању живота на Земљи; о отимању деце и њиховом касапљењу; о потрошачком друштву и његовој тоталитарној и деструктивној природи… Уместо тога свеприсутне теме су „насељавање других планета“ и „освајање галаксија“. Космички мистичари такмиче се ко ће да измисли убедљивију причу о животу на другим планетама. Све што је производ њихове технократске маште – постаје могуће. Слично је са тврдњом религиозних фанатика да постоји „нематеријални свет“ у виду „бога“, „ђавола“, „демона“, „анђела“, „раја“, „пакла“… Идеолози капитализма отимају људима ум путем филозофије, религије, космологије, научне фантастике, мистике, езотерије… – и дегенеришу га. Све се своди на игру речима са којом се производе хипнотичке и илузионистичке сеансе. У то спадају приче о „ванземаљцима“, „паралелним световима“, „освајању космоса“… Космолошка мистика постаје духовна дрога за људе који су отуђени од реалног света и који у виртуелним световима настоје да пронађу смисао постојања и победе страх од смрти и нестанка. У коначном, ради се о наметању начина мишљења који има илузорни и ескејпистички карактер и који представља обрачун с мишљењем које настоји да пружи одговоре на основна егзистенцијална и есенцијална питања са којима се човечанство сучељава.

Какве последице производи Лемова космологија, као и сличне футуристичке теорије, када је реч о самосхватању човека и његовом односу према другим људима, према Земљи и према будућности човечанства? Одлазак на друге планете подразумева да само ограничен број „изабраних“ може да напусти Земљу и да ће убедљива већина људи бити препуштена уништењу. Да би се реализовала таква космичка визија будућности људи треба да прихвате елитистичку идеју да постоје „изабрани“ и „отписани“. Уколико прелистамо историјске странице можемо да се уверимо какво погубно дејство може да има оваква идеја на односе између људи. Исто тако, Лем ствара илузију да су друге планете на дохват руке човеку, и да је „космичка будућност“ од које нас деле милиони година – блиска будућност човечанства. Када се ова представа повеже са идејом о предстојећој космичкој катаклизми – она представља допринос стварању егзистенцијалне панике која може да услови најстрашније друштвене сукобе и истребљење читавих народа. Истовремено, схватање да је Земља привремено станиште човека доприноси стварању егзистенцијалног дефетизма који условљава да људи дигну руке од борбе да сачувају живот на Земљи и да се препусте космолошким илузијама које имају спектакуларни облик и погубни карактер.

„Футуристи“ не постављају питање шта ће се десити са виталним органским функцијама човека уколико његове телесне и менталне активности замене роботи? Таква визија будућности проистиче из логике „потрошачког друштва“ у коме је човек постао „конзумер“ и где је све задато самим начином живота који има нехумани и деструктивни карактер. Човек није стваралац живота и хумане будућности већ је сведен на предмет процеса капиталистичке репродукције која га своди на потрошачког идиота. У том свету човек не губи само грађански, већ и људски идентитет. „Футуристи“ настоје да лече последице која ствара капитализам као деструктивни поредак тако да се омогући даљи развој капитализма. Они следе егзистенцијалну логику капитализма: од последица уништавања људи и природе створити извор профита и тиме средство за развој капитализма.

Научна фантастика само се привидно заснива на науци. Заправо, она се заснива на религији која није само измислила виртуелни „небески свет“, већ је створила догматски начин мишљења који у илузорном „небеском свету“ види реални свет. То је један од главних разлога што свештеници немају критички однос према научној фантастици. Да би јој се супротставили они би морали да се одрекну догматског начина мишљења и тиме виртуелног „небеског света“ који су прогласили за „истински“ свет. За разлику од религије у којој се све дешава у машти, путем технике могуће је створити такав виртуелни свет који човек може да региструје чулима. Реч је о холограму. Истовремено, путем техничких средстава човек стиче способност не само да опажа, већ и да доживи виртуелни као реални свет. Све оно што је производ људске маште и индустрије забаве постаје уз помоћ техничких средстава „реалност“. Овакав начин пројектовања „будућности“ проистиче из на капиталистички начин дегенерисаног живота у коме је човек сведен на атомизовану сподобу и где су односи између људи изгубили хумани карактер. Човек је човеку постао средство за остваривање приватних интереса и патолошких потреба, а односи између људи посредовани су техничким средствима и начином живота који има технички карактер. Капитализам убија у људима изворну људску потребу за другим људима и истовремено ствара потребу за „бићима“ која су пројекција њихових болесних склоности и одговарајуће маште. На холографски начин пројектовани свет постаће рајски врт за дегенерисану богаташку „елиту“ која је у стању да обезбеди најсавременија техничка средства са којима може да „задовољи“ своје патолошке потребе. Истовремено, холографски свет ће постати дрога за обесправљене која им пружа могућност за бекство из постојећег света. Стварање виртуелних светова које ће људи доживљавати као „реални свет“ отвара неслућене могућности за манипулацију људима од стране владајућег поретка. У условима све веће егзистенцијалне неизвесности и страха од смрти и уништења отвара се Пандорина кутија подсвести и људи у илузијама виде „реалност“. То је универзални принцип на коме се заснива капиталистичка пропагандна машинерија и владајућа идеолошка сфера.

Код „футуриста“ животни простор добија технички и апстрактни карактер. Човек нема према животном простору хумани, већ технички однос који је условљен брзином одвијања процеса капиталистичке репродукције. Принцип „Време је новац!“ постао је тотализујући принцип на коме се заснива однос човека према простору. Све брже кретање условљава да човек не доживљава природни простор као оплемењени животни простор у коме се појављује као хумано биће, већ као технички простор у коме се појављује као предмет и оруђе процеса капиталистичке репродукције. Он се, заправо, не креће кроз оплемењени животни простор који је створио у току свог историјског бивствовања, већ се путем све бржих техничких средстава креће од једне до друге апстрактне тачке у на технички начин дегенерисаном свету.

Стваралаштво је суштина човека као космичког бића. Човек је самостварајуће космичко биће које путем стваралаштва оживотворује своју јединствену и непоновљиву космичку природу. Он је специфично космичко биће које стварајући будућност ствара хумани космос. Људски свет није механички део космоса, већ је самосвојни и непоновљиви градивни део космичке целине. Човек је јединствено и непоновљиво космичко биће, као што је свет јединствена и непоновљива космичка појава. Квалитет човека као специфичног космичког бића је у томе, да он није само у стању да оживотвори животворне потенцијале материје и космичких процеса, већ да створи хумани свет, а то значи да оживотвори своје слободарске и стваралачке потенцијале који га чине јединственим и непоновљивим космичким бићем. Стварање новог живота стварањем новог света, што значи исторична природа човека као животворног бића и тиме историчност животворности, чини човека специфичним космичким бићем.

Човек неће “ући” у космос кроз рупу коју су провртиле наука и техника. Неће телескопи, сателити, свемирске станице и свемирски бродови да омогуће да човек оживотвори своје космичко биће. Није суштина у “освајању” космичких простора, већ у развоју стваралачког бића човека и међуљудских односа. Космички простор само је привидно отворен. Отвореност космичког простора условљена је отвореношћу човека, а то значи развојем његових стваралачких моћи. Пуноћа стваралачког бића човека и богатство међуљудских односа је оно што даје пуноћу космичком простору. Мисао, песма, загрљај… – више говоре о суштини човека као специфичног космичког бића него сви “свемирски пројекти” заједно.

У физичком космосу тече механичко време чији се ток мери кретањем кроз простор. У хуманом космосу тече историјско време које се мери развојем стваралачких моћи човека, у крајњем, његовом слободом. У физичком космосу влада однос између небеских тела. У хуманом космосу влада однос између људских бића. Механичко време подразумева квантитативну временитост која има линеарни карактер. Историјско време подразумева квалитативне промене, што значи скоковитост. Људско бивствовање представља супротност космичким законима кретања са којима се уништава квалитет и све се своди на изворни енергетски ниво (ентропија). Космичка животворност је фаталистичка: све што настане – нестане. Људска животворност је стваралачка: све што човек створи постаје основ стварања новог. Само је човек тај који је у стању да створи ново, да буде демијург новог света.

Лем не мери трајање живота човечанства историјским, већ космичким мерилима. У односу према космичком времену – време живота човечанства је безначајно и бесмислено. Укидајући човека као историјско биће Лем укида историјско време које се заснива на историјском кретању које се појављује у облику процеса постајања човека човеком и света људским светом. Човек се налази на самом почетку свог космичког постојања. Пред њим су милиони година у којима може да развије своје стваралачке моћи до нивоа који ми данас можемо само да наслутимо. Човек је јединствено космичко биће које својом стваралачком праксом претвара природне законе у средство за повећање извесности опстанка човечанства. Најважнија делатност човека као јединственог и непоновљивог космичког бића је стварање будућности. Смисао бивствовања човечанства је стварање хуманог света и у том контексту повећавање извесности људског опстанка.

Лишавајући човека животворних моћи и визионарске свести Лем лишава природу животворних потенцијала који могу да буду реализовани путем стваралачке праксе човека. Истовремено, укидајући човека као историјско биће Лем је укинуо космички квалитет који је настао постајањем човека еманципованим космичким бићем које ствара хумани космос. Лем не схвата да је човек животворно биће које својом стваралачком праксом преобрaжава космичке процесе од деструктивне у животворну моћ и на тај начин ствара хумани космос. Животворност чини суштину космичког бивствовања човека. Могуће бесконачно опстајање човека у васиони заснива се на неограниченом развоју стваралачких моћи човека и неограниченим животворним потенцијалима природних процеса – који се реализују путем стваралачке праксе човека. Путем ње природни процеси престају да буду пуки механички процеси и постају хумани процеси. Природа оплемењена стваралачком праксом човека постаје градивни део хуманог космоса. Ради се о животворном пантеизму који има хуману природу.

Космичка будућност човечанства подразумева да човек треба да опстане као људско и у том смислу као специфично космичко биће. „Футуристи“ укидају човека као специфично и непоновљиво космичко биће и држе се механицистичког материјализма који је друго име за савремени технократски засновани варваризам. Уместо да се развија као хумано биће, човек постаје роботизована наказа. Проблем бесконачности треба решити на начин који пружа могућност самопотврде човека као животворног бића. Оживотворење животворних потенцијала људи представља ширење граница новог универзума. Неограничене стваралачке моћи човека су “мера” бесконачности. Истовремено, путем стваралаштва бесконачност добија истинску, а то значи људску димензију. Догађање човека једини је истински космички процес.

Однос према космосу треба да се заснива на одбрани живота на Земљи и развоју човека као хуманог бића. Уместо “освајања космоса” треба се обрачунати с капитализмом и на тај начин спречити уништење живота на Земљи. Човек може да обезбеди опстанак у космосу једино уколико обезбеди опстанак на Земљи. То подразумева ослобађање човека од илузије да се будућност човечанства налази на другим планетама. Какву то „космичку будућност“ може капитализам да понуди човечанству када се његов опстанак заснива на уништењу живог света? Развој капитализма као тоталитарног поретка деструкције довео је до тога, да највећа опасност опстанку човечанства не прети од космичких тела и космичких катаклизми, већ од капитализма.

Да би Земља постала истински космички дом човека треба да буде успостављен друштвени поредак који неће бити само у стању да обезбеди опстанак човечанству, већ и да пружи могућност човеку да се реализује као хумано биће. Тек када престане да буде роб капитализма и претвори Земљу у свој дом човек ће постати истинско људско биће и на тај начин истинско космичко биће. Истовремено, окретање човека Земљи подразумева окретање човека себи као друштвеном бићу, што значи окретање човека човеку. Историјски гледано, идеја да су „сви људи браћа“ заснована је на изворном хришћанском романтизму који има апстрактно-хуманистички карактер. У савременом свету та идеја треба да постане борбени поклич пробуђеног човечанства које је свесно да једино укидањем капитализма може да се сачува живот на Земљи и створи свет који ће бити братска заједница слободних људи.

Једна од заблуда на којој се заснивају традиционална и модерна космологија је да човек није космичко биће као земаљско биће и да Земља није органски део космоса. Живећи на Земљи човек се не налази у космосу већ је „у космосу“ тек када напусти Земљу. То схватање проистиче из начина мишљења које се заснива на религиозним догмама које успостављају дуализам „земаљског“ и „небеског“ света. Земља је привремено станиште човека и као таква је безвредна. „Прави свет“ налази се на „небу“ и он обезбеђује човеку „вечно блаженство“. Човек је обезвређен као земаљско и хумано биће и тиме као јединствено и непоновљиво космичко биће. Треба укинути двојност земаљског и космичког света. Човек је космичко биће као земаљско биће. Земаљска природа је јединствена космичка средина која је омогућила настанак живота на Земљи и човека као специфичног и непоновљивог космичког бића. Човек само као органски део земаљског света може да опстане у космосу.

У космосу нема квалитативних скокова већ промене стања материје. Човек као самосвесно и самостварајуће биће представља квалитативни искорак из космичких процеса који имају детерминистички карактер. Развој човека као космичког бића није могућ на темељу механичких космичких закона и путем техничког савладавања простора и времена, чиме се човек претвара у техничко “биће”, већ путем хуманих особености човека које га чине јединственим и непоновљивим космичким бићем. Космос који човек ствара нема квантитативну, већ квалитативну димензију. Идеја истинског чини суштину хуманог космоса. Човек је као хумано биће у стању да реализује животворне потенцијале космоса тако што развија своје животворне потенцијале руководећи се хуманистичким идеалима. Човек ствара нови космос који је могућ само док човек постоји као људско биће. Постајање човека човеком условљава постајање космоса хуманим космосом. Стварање хуманог космоса не заснива се на освајању других планета и њиховој експлоатацији, већ на претварању космичких сила од деструктивне у животворну моћ која повећава извесност људског опстанка. „Освајање космоса“ постиже се хуманизовањем космичких сила.

Космос није непроменљива датост која искључује настанак космичког novuma. Човек се не односи према космосу као непроменљивој датости зато што сам човек није непроменљива датост већ самосвесно и самостварајуће космичко биће. Човек није само облик у коме се појављују животворни потенцијали космоса већ нови космички квалитет који указује на то да космос није оно што јесте, већ оно што може да буде. Човек је у стању да својом стваралачком и визионарском праксом претвори космос као безвременску датост у историјски простор у коме тече историјско време које је усмерено према будућности. У том контексту појављује се идеја вечности. Она треба да добије историјску легитимност и да постане путоказ човеку у његовом настојању да створи хумани свет и обезбеди опстанак човечанства. Хумани свет је извориште новог универзума.

Пред нама је најважнији историјски задатак: да укинемо деструктивну капиталистичку цивилизацију и створимо хуману животворну цивилизацију. Идеал друштва коме треба да тежимо је друштво као животворна заједница слободних и стваралачких људи који живе у јединству са природом. Животворни пантеизам треба да постане најважнија обједињавајућа идеја света. Она не подразумева само борбу за очување живота, већ и борбу за стварање хуманог друштва. Животворна друштвеност представља основни услов слободе човека и опстанка човечанства. Права космичка будућност човечанства започеће онда када човек постане еманциповано космичко биће. Религија, езотерија, космичка мистика… – све су то начини на које се човек отуђује од себе као људског бића и Земље као свог космичког дома. У коначном, све су то странпутице које имају анти-егзистенцијални карактер. Земља је једина животна средина која пружа могућност човеку да опстане и да буде човек. Уместо да тежи да побегне са Земље на друге планете човек треба да оживотвори животворне потенцијале Земље као животворне целине – и то оживотворењем животворних способности човечанства као заједнице слободних и солидарних људи. Не бекство на друге планете, већ стварање хуманог света и оплемењивање природе основни су услов слободе и опстанка човечанства.

Зашто људи треба да имају децу? Шта још може да мотивише човека да роди дете? Какав живот може човек да понуди детету у све погубнијим друштвеним и природним условима? Све је мањи хумани и природни простор на коме човечанство може да обезбеди опстанак и будућност. Људи су изложени све горој екоцидној тиранији која их дегенерише као хумана и природна бића. Ваздух, вода, храна… све је затровано. У току су све погубније климатске промене, криминализовање друштва, болести, пандемије, неизвестан посао, насиље, роботизација, нуклеарно загађење, све већа опасност од рата који може да уништи човечанство… Што је најгоре, у потрошачкој фази развоја капитализам своди човека на „потрошача“, што значи на деструктора и канту за отпад у којој нестају све отровнији сурогати капиталистичке цивилизације. Све неизвеснији животни услови приморавају човека да тражи таква егзистенцијална решења чије реализовање доводи у питање опстанак човечанства и живота на Земљи…

Капитализам као тоталитарни поредак деструкције убија у људима веру у будућност – која представља један од најважнијих мотива који их покреће да заснују породицу. Атмосфера уништења која се непрестано ствара доводи до тога да млади са страхом гледају на будућност и самим тим на стварање подмлатка. Ево шта нам, у Знакови поред пута, поручује смерни хришћанин Иво Андрић: „У великим болницама има по једна соба у коју преносе оне болеснике за које се види да ће живети још неколико сати. У васиони, ова наша земља је таква соба за умирање. А то што се плодимо, то је само илузија, јер све се то дешава у границама смрти на коју смо осуђени и због које смо на земљу бачени.“ Ако је бог осудио човека на смрт и ако је рађање деце само илузија – због чега људи треба да рађају децу? Ако овоме додамо хришћанску догму о апокалипси и тврдњу патријарха Павла да су Срби „небески народ“, не преостаје нам друго него да ископамо гроб и помолимо се богу.

Сводећи људе на „мобилну“ радну снагу капитализам приморава људе да све чешће мењају пребивалиште и на тај начин их спречава да дугорочно организују живот. То условљава да односи између људи немају трајни, већ привремени карактер што погубно утиче на успостављање брачне заједнице и стварање потомства. Капиталистички глобализам условљава да човек више нигде не може да се скраси и обезбеди извесну и трајну егзистенцију. Капитализам је отео људима домовину.

Брзина обрта капитала је она скривена моћ која условљава живот људи и међуљудске односе. Све брже окретање замајца деструктивне капиталистичке репродукције условљава да су међуљудски односи све сиромашнији. Капитализам уништава човека као друштвено биће и претвара људско друштво у масу аутистичних сподоба. Уместо непосредних међуљудских односа који се заснивају на љубави и поштовању, успостављају се „односи“ путем техничких средстава који се своде на механичке поруке. Човек губи људскост тако што губи потребу за другим људима.

Савремени капитализам претвара људско друштво у мондијалистичку радно-потрошачку гомилу коју повезују дегенерисани облици друштвености које ствара индустрија забаве и рекламна машинерија потрошачког друштва. На тај начин капитализам укида традиционалне облике друштвеног организовања и у том контексту нацију – и тиме човека као органски део националне заједнице. Човек губи осећање припадности нацији и тиме губи одговорност за национални опстанак. Рађање деце није више „национална дужност“ већ „лична ствар“ и облик репродуковања човека као безличног дела апстрактног „човечанства“.

Капиталистичка пропагандна машинерија ствара крива огледала у којима човек не може да препозна себе као људско биће. Технички свет неминовно производи миметичке импулсе који од малена улазе у подсвест људи. Човек не сагледава себе као оплемењено природно и хумано већ као техничко биће. Идеализована слика робота постаје слика коју човек има о себи. Човек човеку постаје средство за задовољавање патолошких потреба које му намеће техничка цивилизација и потрошачко друштво. Инструментализовање тела неминовно условљава сексуалне и друге међуљудске односе. Истовремено, капитализам ствара компензационе механизме који имају техничку и деструктивну природу. Уместо да пружају могућност људима за бекство из постојећег света, они усисавају човека у постојећи поредак и то тако да га прилагођавају владајућем поретку.

Постајући тоталитарни поредак деструкције капитализам је довео до тога да је сам живот постао терор над човеком и уништење човека као природног и људског бића. Човек живи у све дубљој капиталистичкој мочвари и претвара се у на капиталистички начин дегенерисано биће. Капитализам укида човека као животворно биће и на тај начин укида животворне односе између људи. Све већи број младих је стерилно, а све већи број деце има урођене мане. Уништавањем породице и претварањем друштва у гомилу патолошких усамљеника капитализам уништава људе као полна бића. Хомосексуалност, педофилија, трансвестити… све су то облици капиталистичког дегенерисања људи као природних и друштвених бића.

Одакле људима потреба за децом? Да ли се ради о њиховој биолошкој природи или о хуманој потреби? Треба правити разлику између биолошких предиспозиција за рађање, сексуалних потреба и потребе за децом. Животиње имају биолошку предиспозицију за рађање и на тој основи потребу за парењем, али не и потребу за потомством. Њихов однос према младима има инстинктивну природу. Животиње се брину о младима само дотле док они не стасају. Када се то деси, оне одбацују младе и на тај начин их приморавају да се брину о себи. За разлику од животиња, жена не одбацује дете када стаса већ се брине о њему до краја живота по принципу „мало дете – мала брига; велико дете – велика брига“. Жена је еманциповано животворно биће. Потреба за децом је оплемењена природна потреба која има стваралачки и историјски карактер. Младунче је оно што јесте као природно биће. Дете је оно што може да буде као људско биће. Животиња је у стању да створи нови живот. Човек је у стању да створи нови свет.

Однос жене према детету не заснива се на њеној инстинктивној природи, већ је условљен друштвеним условима у којима живи и у том контексту заснива се на хуманим или нехуманим мотивима. У аристократским и богаташким породицама децу рађају да би се очувао статус и породично богатство; у сеоским срединама децу рађају да би имали радну снагу која ће да обезбеди опстанак породице и сачувати посед; у грађанским породицама „улаже се“ у децу да би се стекао друштвени статус, сачувао брак и обезбедила старост…

У нашој јавности одговорност за биолошко пропадање нашег народа пребацује се на жене. Да би се прикрили друштвени узроци који доводе до „беле куге“, и на тај начин спречило да се људи боре против владајућег капиталистичког поретка, на оптуженичкој клупи нашле су се жене. Клеро-фашистички идеолози иду тако далеко да жене које абортирају проглашавају „убицама“. Приморати жену да роди дете сваки пут када затрудни не значи само укидање жене као људског бића и њено свођење на „националну крмачу“, већ стварање друштвеног поретка који има фашизоидни карактер. Имајући у виду класну природу друштва у коме живимо, укидање права женама да саме одлуче да ли ће да роде у коначном води до тога, да ће радничка сиротиња да рађа и одгаја децу – која ће постати радна снага „господе“ и њихово „топовско месо“. Ту историјску лекцију наш народ је одавно научио.

Клеро-фашистима не пада на памет да поставе питање о одговорности мушкараца за рађање деце. Жена одлучује да ли ће да роди дете, али мушкарац одлучује да ли ће дете да буде зачето. Сводећи жене на објекат сексуалног иживљавања мушкарци приморавају жене да затрудне и тиме да преузму одговорност за рађање деце. Када би мушкарци поштовали жене као људска бића они би поштовали и њихово опредељење да ли ће да роде. У том случају драстично би се смањио број нежељених трудноћа и тиме број абортуса.

Рађање деце није „женско питање“ већ је прворазредно друштвено питање. Рађање треба да се заснива на потреби људи да имају децу, а не на обрачуну са женом као хуманим бићем. Треба створити услове да млади могу да планирају породицу и да се избегне нежељена трудноћа, а не да се репресивним мерама жене приморавају да рађају и онда када то не желе и када за то немају услова. Не може се фашистичким методама сачувати наш народ од пропасти. Феминистичка теза да су „жене власнице свога тела“ и да „могу са дететом да раде шта им је воља“ по својој суштини одговара клеро-фашистичкој тези да су жене „националне крмаче“. У оба случаја жене су укинуте као друштвена и тиме као људска бића. Рађање деце је највиши облик реализовања жене као друштвеног бића и најаутентичнији облик њене самопотврде као животворног бића. Оно подразумева реализовање еманципаторског наслеђа човечанства и стварање хумане будућности. Смисао рађања деце није стварање робова и убица, већ стварање хуманих људи и хуманог друштва.

Сам начин на који се рађају деца треба да има хуману природу, што значи да буде реализација жене као хуманог бића. Децу треба рађати тако да то буде основ за њихово постајање достојанственим људским бићима. Жене као оплемењена природна бића треба да на оплемењени природни начин рађају децу. „Добијање“ деце из епрувете је начин на који се капитализам обрачунава са човеком као природним и хуманим бићем и ствара савремену фашистичку цивилизацију која има технички карактер. Деца без природних родитеља нису лишена само родитељске љубави и породичне топлине, већ и историјских корена и тиме историјске самосвести без које нема будућности.

Пад наталитета само је један од разлога пропадања нашег народа. Томе доприноси и то што млади масовно напуштају нашу земљу. У најразвијеним капиталистичким друштвима дошло је до драматичног пада наталитета који угрожава њихов опстанак. Једна од особености капиталистичке глобализације је да најразвијене капиталистичке државе недостатак радне снаге надокнађују тако што новцем привлаче младе из периферних капиталистичких земаља. То се односи на Србију, као и на друге балканске земље. У току „транзиције“ из социјализма у капитализам Србија је постала фарма на којој се „производе“ деца од које ће највећи број постати „прљава“ радна снага Запада. Ради се о савременом „данку у крви“ који плаћа светска сиротиња и који доводи до пропасти читавих народа.

Упркос све тежим и неизвеснијим животним условима, рађање деце и њихово одгајање мора да буде најважнији задатак који стоји пред нама. Отуда је од прворазредног значаја очувати животни оптимизам. Треба правити разлику између лажног и реалног животног оптимизма. Лажни оптимизам заснива се на пропагандистичким говорима политичара, „традиционалиста“ и попова. Реални оптимизам заснива се на борби радних људи против друштвених узрока који доводе до уништења породице и до масовног исељавања младих. Без реалног сагледавања друштвених узрока који доводе до пропадања нашег народа и без борбе за њихово искорењивање српски народ, попут других „малих“ народа, осуђен је на нестанак.

Уместо да жене буду сведене на „националне крмаче“ треба створити друштвене услове у којима ће људи моћи да се реализују као друштвена бића, што пре свега значи да имају потребу за породицом. Само развој друштвености која се заснива на колективној својини и солидарности пружа могућност да човек постане истинско људско биће које има животворне способности и потребу да има децу. Потреба за децом је, заправо, потреба за хуманим светом. Пред нама је тежак, али једино исправан пут: да створимо хумано друштво и да оплеменимо нашу животну средину. Хумано друштво и здрава природа је оно са чим треба придобити младе да остану у својој земљи и да заснују породицу.

Владајуће олигархије најразвијенијих капиталистичких земљама „решавају” све дубљу егзистенцијалну кризу у својим друштвима тако што је прабацују на леђа светске сиротиње. Преживљавање капитализма непосредно је условљено пљачком и уништавањем читавог света. Савремени империјализам, коме су Кока-кола интелектуалци дали назив „глобализам”, за разлику од његових претходних историјских облика који су имали експлоататорски („Пљачкај!“) и геноцидни карактер („Убиј!“) – има екоцидни карактер („Уништи!“). НАТО, ММФ и друге „међународне организације” су средство Запада за реализовање екоцидног тероризма и на тој основи геноцидне политике. Успоставља се нови фашизам који се заснива на глобалном и тоталитарном капиталистичком терору: сваки делић планете и сваки сегмент живота постаје средство за капиталистичко репродуковање, што значи да је сам живот постао терор над човеком и деструкција људског. Све интензивније уништавање живота води радикализовању геноцидне политике: уништење све већег броја људи постаје основни услов за преживљавање све мањег броја људи. У том контексту створена је теорија о „златној милијарди” која представља стратешки оријентир политичкој пракси најразвијенијих капиталистичких земаља.

Екоцидна капиталистичка помама производи све већи страх за опстанак и на тој основи ствара услове за радикализовање политичких одлука и акција. Употреба атомских и неутронских бомби, вештачких вируса и других убитачних средстава, постаје легитимно средство за „одбрану”. У готово свим извештајима „стручњака” Западне хемисфере, „пренасељеност” планете је „највећа опасност за опстанак човечанства”. Страх за опстанак усмерава се ка народима који се „исувише множе” и на тај начин угрожавају опстанак свих. Решење се намеће само по себи: уништење милијарди „прекобројних” нужно је да би човечанство опстало. Они који нештедимице уништавају природу и истребљују народе постају „спасиоци човечанства”. Запад има богато искуство у уништавању народа: истребљивање северноамеричких Индијанаца од стране америчког капитализма и Кинеза и аустралијских домородаца од стране британског империјализма – упућује на Западне „традиције” у обрачуну с „вишком” човечанства. Истовремено, „глобализам” на темељу америчког „новог светског поретка” условљава стварање „мондијалистичке” геноцидне плутократије која има задатак да, економским и другим мерама, уништи „вишак становништва” на својој територији. Даљи развој капитализма платиће милијарде невиних људи, све већи број животињских врста које су пред истребљењем, сав живи свет… У коначном, све то служи да би неколико милиона ментално дегенерисаних „богаташа” могло и даље да „ужива” у материјалном богатству које настаје из крви и пепела, и који свој опстанак обезбеђују путем полицијске, мафијашке и војне тираније и илузија које ствара индустрија забаве. Фанатици капитализма су најгори терористи: они уништавају живот на Земљи.

Економска логика монополистичког капитализма, која се заснива на принципу „Велика риба прождире мању рибу!”, постала је владајући политички принцип који одређује односе између држава. Оно што нацисти нису успели да учине оружјем и концентрационим логорима, пошло је за руком западним капиталистичким концернима путем новца и економских уцена: да од земаља бившег „источног блока” створе свој „животни простор”, а од њихових грађана савремено робље. Владајући политички кругови Европе поистовећују Европу са „Европском унијом”, исто као што нацистички идеолози „нови европски поредак” прогласили „Европом”. Управо они који се залажу за Европу као заједницу равноправних народа и који инсистирају на њеном еманципаторском наслеђу – најљући су противници „Европске уније” која је оруђе најмоћнијих европских концерна за уништавање еманципаторског наслеђа европских народа. „Европска унија” гради се на илузији да улазак у „Унију” обезбеђује свим народима Европе „просперитет и бољи живот”. Овде треба подсетити да је главни прокламовани циљ нацистичког „новог европског поретка” био да „сви европски народи буду срећни”!

„Европска унија” је: (1.) анти-људски и деструктивни поредак који се заснива на владајућим принципима монополистичког капитализма „Уништи конкуренцију!” и „Паре не смрде!”; (2.) њена владајућа политичка сфера не пружа могућност за изражавање политичке воље грађана, већ је политички облик владавине капитала над људима; (3.) читава институционална, нормативна и пропагандна сфера тог поретка усмерена је на уништавање културне и слободарске самосвести људи и на њихову интеграцију у духовну орбиту капитализма на нивоу идиотизоване радно-потрошачке „масе”.

„Европска унија” није „демократска заједница народа”, већ облик интеграције европских мултинационалних концерна у борби против америчких концерна који користе америчку државу као средство за остваривање својих интереса на глобалном плану. Она се не заснива на еманципаторским (културним) традицијама европских народа, већ на империјалистичким традицијама европског капитализма. „Европска унија” није хуманистички циљ, већ средство најмоћнијих капиталистичких концерна за остваривање, путем економских и политичких „мера”, истих оних циљева које је Хитлер, путем оружја, покушао да оствари за немачки капитал. Она је прелазна фаза у „развоју Европе” који води стварању новог (екоцидног) фашистичког поретка. Управо ова насилна капиталистички успостављена „интеграција народа Европе” доводи до бујања национализма и расизма, што је одговор на лишавање људи елементарних људских и грађанских права. То је увод у све драматичније обрачуне који ће се развијати на темељу владајуће логике коју намеће монополистички капитализам, и на темељу све загађеније природне средине и биолошког пропадања европских народа. Екоцидни капиталистички тероризам неминовно производи национализам који се више не заснива на борби за радно место или потрошачки стандард, већ на борби за опстанак.

Уместо да се „уједињавањем Европе” код грађана развија оптимизам и толеранција, што би одговарало „хуманистичким идеалима” у које се политичари непрестано заклињу, нараста страх од будућности и нетрепељивост. „Хуманистички” говори не могу да сакрију све већи криминал, незапосленост, распад „државе благостања” а са њом социјалне заштите, уништавање животне средине, дрогирање, насиље, самоубиства, фанатизам, екстремизам, бујање сатинистичких секти и фашизма, разбијање породице, све већи број деце без родитеља, трговину људима и децом ради сексуалног злостављања и њихово убијање ради „добијања” органа (у Енглеској годишње „нестане” преко 40 000 малолетне деце, у Немачкој преко 50 000…), развој СИДЕ и других болести којима треба десетковати сиротињу, усамљеност која је добила размере епидемије…

„Европска унија” производи расизам, попут оног који је створен у САД. Народи из Источне Европе и са Балкана добијају статус „народа без културе”, што значи „нижих бића”. Језици Gastarbeitera не схватају се као европска културна баштина, већ постају повод за дискриминацију. Масовна је појава да страни радници спречавају своју децу да уче матерњи језик да се не би уочило њихово порекло и зато били изложени понижавању. Када се има у виду да занемарљив број деце странаца стекне више и високо образовање, јасно је да лишавање деце матерњег језика значи уништавање њиховог културног бића, чиме се своде на радну снагу која је „предодређена” да обавља најтеже и најопасније послове.

У „Европској унији” јасно се оцртава расистичка пирамида која се заснива на економској, политичкој и војној моћи: на врху су Немачка и Француска; испод њих су Италија, Шпанија, Холандија, Белгија… Балкански народи налазе се на дну пирамиде. За њих је у „уједињеној Европи” резервисано оно место које афро-американци имају у САД. „На путу за Европу” балкански народи треба да изгубе културну самосвест и слободарско достојанство и да постану „прљава“ радна снага, а Балкан септичка јама Европе. Од балканских народа захтева се да се одрекну слободарске традиције, која представља основ њиховог опстанка и историјске самосвести, док се, истовремено, од њих захтева да се држе мита о „Европи” као „заједници слободних народа”. Колонијални митови постају средство за обрачун са слободарским идеалима и вољом за опстанак.

„Уједињење Европе” по америчком моделу, а то значи на основу интереса мултинационалних концерна и њихове борбе за доминацију, води обрачуну с „национализмом” који се своди на обрачун с културним наслеђем европских народа и с њиховим правом да доносе суверене политичке одлуке. У САД живе отпаци европских и других народа који су дегенерисани „америчким начином живота” и Кока-кола „културом”. У Европи живе историјски народи који свој национални, грађански и културни идентитет везују за земљу за чију слободу су се борили њихови преци. Она је њихов животни и духовни завичај и основ људског самопоимања.

„Европски идентитет” не може да се гради на темељу формалних принципа (попут устава), већ на слободарској традицији и културном наслеђу европских народа. Европљани треба да буду умни и борбени људи који ће се супротставити процесима уништавања културног наслеђа народа и живота и који ће нагомилане објективне могућности за стварање новог света, који се заснива на умној слободи, путем политичке борбе претворити у реалне могућности ослобађања. Европа (свет) треба да постане башта у којој заједно расту цветови свих европских (светских) култура. Није важно који је цвет „већи”, већ да сваки мирише својим мирисом. Ради се о реализовању идеја-водиља Француске грађанске револуције који нису само хуманистички, већ су постали основни егзистенцијални принцип.

Само на основу борбе за нови свет еманципаторско наслеђе европских и других народа који живе у Европи може да се реализује. Европа ће превазићи све дубљу друштвену кризу стварањем новог света – или ће пропасти. Усвајање „америчког начина живота” за европске народе значи самоубиство.

Историјски гледано, капитализам је путем своје пропагандне машинерије стварао „легендарне“ личности које представљају симбол његове „развојне снаге“. Данас, то је Илон Маск. Владајући медији направили су од њега мит са којим треба показати да су развојне моћи капитализма неограничене. „Генијални визионар“ Маск је тај који ствара техничка средства за „продор у космос“ и за колонизовање других планета. Он ствара могућности да капитализам постане не само владајући земаљски, већ и владајући космички поредак.

Заједно са другим капиталистичким „визионарима“ Маск настоји да реализује космичке пројекте који имају профитабилни карактер, и који служе експанзији капитализма који све драматичније доводи у питање опстанак живота на Земљи. Истовремено, његова „космичка визија“ је саставни део пројекта „рата звезда“ који је створила америчка војна индустрија и који је промовисао амерички председник Роналд Реган. Мит о „генијалном визионару“ Маску је маска иза које се крије америчка капиталистичка олигархија која настоји да загосподари светом. Крајњи циљ „освајања космоса“ је овладавање Земљом.

Идеја о „освајању“ других планета не заснива се на разумном сагледавању чињеница већ на машти тахнократских фах-идиота која има митолошку и сензационалистичку природу. Путем владајуће пропаганде и на капиталистички начин дегенерисане науке ствара се утисак да су космичка сазвежђа на дохват руке човечанству и да је „освајање других планета“ његова непосредна будућност. Релативизује се време и космички простор и на тај начин губи се представа о реалном времену у коме живимо. Историјско време претвара се у апстрактно време у коме се, у виртуелном космичком простору, репродукује капиталистички свет на „вишем“ техничком нивоу. Истовремено, намеће се илузија да се техничким средствима може обезбедити „вечна“ егзистенција човечанства у свемиру. Везивање будућности човечанства за космичко пространство представља једну од најпогубнијих илузија коју стварају технократски фах-идиоти и холивудска филмска индустрија.

Маск залуђује људе космичким пројектима истовремено док капитализам систематски уништава живот на Земљи. Не само да се у космичке програме улажу огромна средства, која би могла да буду искоришћена за успостављање еколошке равнотеже на Земљи, већ они добијају спектакуларну димензију и као такви служе да се из јавности уклоне призори масовног умирања деце од глади, жеђи и болести, призори монструозних „хуманитарних интервенција“ и савремених концентрационих логора, као и призори све драматичнијег уништавања животињских врста, река, океана, ваздуха, шума, њива и пашњака, глечера… У коначном, „освајање космоса“ не ствара бољитак човечанству и не повећава извесност људског опстанка, већ спутава борбу против капитализма и доприноси развоју нових механизма манипулације, доминације и деструкције.

Попут Хокинга, Маск ствара илузију да „човечанство може да преживи“ тако што ће малобројна група „одабраних“ да „оде“ на неку другу планету. Ствара се атмосфера да је Земља привремено станиште човека и да се будућност човечанства налази на другим планетама. Човек не може да укине капитализам и створи поредак који ће се заснивати на економији која настоји да задовољи истинске људске потребе и која ће имати рационални и оплемењујући однос према природи, али може да путује хиљадама година кроз космичко пространство и створи нови живот на некој непознатој планети. Митолошка пројекција „космичких светова“ постаје средство за обезвређивање наше планете и за обрачун с вером да је могуће очувати живот на Земљи. Производи се технократски заснована квази-религиозна илузија да права историја човечанства почиње у космосу – и њој одговарајући вредносни изазови са којима се обезвређује човек као природно и хумано биће. Овде треба рећи и то, да су традиционалне религије, које се заснивају на идеји апокалипсе и другим фаталистичким идејама, дале посебан допринос стварању атмосфере да је Земља привремено станиште човека. Земља је сведена на „космичку мртвачницу“ а човек на проклетника кога је бог послао на Земљу да би га уништио.

Владајући однос према космосу је пројекција владајућег односа капитализма према Земљи. Уместо да се однос човека према Земљи заснива на саживоту са природом и њеном оплемењивању он се заснива на експлоатацији природе и уништавању живота. Стварањем „потрошачког друштва“ однос према Земљи бива заснован на потрошачкој еуфорији која се темељи на деструктивном ирационализму. Што човек грчевитије настоји да очува потрошачки стандард утолико интензивније уништава живот на Земљи. Све већи недостатак сировина и енергије доприноси стварању свести да живот човека на Земљи има привремени карактер и да се његова егзистенцијална перспектива налази у насељавању других планета. Земља постаје одскочна даска за „освајање свемира“, а небеска тела сировински извор и предмет експлоатације.

Маскова теорија и пракса указују на истину да техника у капитализму може да се развија само у контексту следа егзистенцијалне логике капитализма. Уистину, техника има животворне и деструктивне потенцијале. Техника може да претвори енергију у живот, али може да је претвори и у средство за уништење живота. Постајање капитализма тоталитарним поретком деструкције условило је постајање технике деструктивном моћи. У основи тог процеса налази се најпогубнија особеност капитализма: да од последица уништавања света ствара изворе профита и тиме основ за свој развој.

За Маска продор човека у свемир одвија се путем технике и има техничку природу. Његова космологија заснива се на механицистичком поимању човека и природе. Он се обрачунава с хуманом историјом људског друштва и на тај начин доводи у питање човека као еманциповано космичко биће. Космос је све ближи човеку у техничком смислу, али је све даље од човека у природном и хуманом смислу. Када се ствари сагледају у реалној друштвеној димензији, „космичка епопеја“ човечанства постаје један од технократских митова са којим се уништава историјска (само)свест човека, а тиме еманципаторско наслеђе националних култура и грађанског друштва. Хуманистичку машту замењује „космичка визија будућности“ коју производи холивудска филмска машинерија потпомогнута од стране војне индустрије. Маск и други „космички визионари“ су средство капиталистичке олигархије за уништење хуманистичке визије будућности која подразумева превазилажење капиталистичке цивилизације.

Маск промовише катаклизмичке сценарије на којима се развија идеја о „застарелости традиционалног човечанства“, и идеја да треба створити „новог човека“ који ће бити у стању да се ментално и телесно прилагоди изазовима које намеће одлазак у космос и живот на другим планетама. Будућност човечанства своди се на стварање „расе киборга“ која ће бити у стању да се „такмичи“ са „интелигентним машинама“ и „осваја“ планете. Капитализам путем технике уништава „традиционално човечанство“ и протерује човека са Земље. Томе служи развој свемирске технике, технизовање животног простора, као и аутоматизација животних процеса и роботизација човека. У „техничком свету“, који је најаутентичнији појавни облик капиталистичког деструктивног ништавила, човек се „усавршава“ тако што губи природне и људске особине и постаје роботизована наказа.

У владајућим научним круговима све је популарнија „вештачка интелигенција“ која подразумева да је интелигенција лишена хуманог садржаја и да је добила технички карактер. „Развој интелигенције“ постиже се укидањем човека као емотивног, еротског, моралног, друштвеног, историјског, стваралачког и визионарског бића. Истовремено, човек је лишен ума и на тај начин могућности да трага за истином, као и могућности да створи визију новог света и да се избори за њега. Човек треба да се прилагоди техничким изазовима и постане механизам са којим ће управљати вештачка интелигенција. Маск указује на опасност од неконтролисаног развоја вештачке интелигенције, а истовремено настоји да омогући капиталистичку експанзију која неминовно доводи до лишавања човека ума и до његовог претварања у робота.

Вештачка интелигенција не представља сама по себи опасност за човечанство. Она је опасност само уколико је средство за репродукивање капитализма, што значи уколико је средство капиталиста за уништавање човека као хуманог бића и за стварање техничког света. Путем вештачке интелигенције капитализам лишава човека начина мишљења које му пружа могућност да постави питања која се тичу суштине човека као људског бића и суштине људског света, смисла живота, могућности да објасни историјске појаве, да одговори на питање шта је добро а шта лоше, шта је слобода а шта ропство, да открије еманципаторске потенцијале грађанског друштва и националних култура, да створи визију будућности… Исто тако, технократски фах-идиоти своде бога на „интелигенцију“ која је створила жива бића на исти начин на који научници стварају хибриде кукуруза и пестициде. Бог постаје отелотворење вештачке интелигенције која је постала апсолутна и тиме неприкосновена моћ.

Попут других технократских фах-идиота Маск има на технички начин дегенерисани ум. Није случајно што је његов речник лишен појмова који указују на суштину човека као хуманог бића. Сиромаштво његовог речника израз је ограничених могућности његовог мишљења које има механички карактер. Он не поставља умна питања која траже умне одговоре. Нема дијалектичког начина мишљења без којег није могуће направити разлику између прошлости и историје, а то значи без којег се не може схватити да је човек историјско и визионарско биће. Став да „човек није оно што јесте, већ оно што може да буде“ за Маска и друге технократске фах-идиоте представља немогуће питање.

Ради се о начину мишљења који се заснива на укидању човека као јединствене и непоновљиве личности која је у стању да има сопствени поглед на свет и будућност. Вештачка интелигенција и роботизација подразумевају лишавање човека људске самосвести и достојанства. Човек престаје да буде самосвојно стваралачко, слободарско и визионарско биће и постаје механичка ствар. Истовремено, развој вештачке интелигенције доприноси стварању техничког света и укидању међуљудских односа и на тај начин аутентичне друштвености. Путем вештачке интелигенције намећу се шаблони понашања који претварају људско друштво у механички мравињак. Вештачка интелигенција не представља само тријумф техничке цивилизације над човеком као хуманим бићем, већ коначно уништење човека као хуманог бића.

Маск и други фанатици капитализма убеђују људе да ће Земља “ускоро пропасти” да би се обрачунали са њиховом визионарском свешћу и вољом да створе нови свет. Могућност да ће капитализам да уништи живот на Земљи далеко је извеснија него могућност да ће се живот на Земљи угасити – за пет или десет милиона година. Постајањем капитализма тоталитарним деструктивним поретком свет је постао капиталистички крематоријум. Човечанство се приближава еколошком граничнику чијим је прекорачењем његова судбина запечаћена. Све драматичније пропадање живота на Земљи приморава човечанство да се уједини и искорени узроке који доводе до уништења живота. Однос према космосу треба да се заснива на одбрани живота на Земљи и развоју човека као хуманог бића. Уместо “освајања космоса” треба се обрачунати с капитализмом и на тај начин спречити уништење живота на Земљи. Човек може да обезбеди опстанак у космосу једино уколико обезбеди опстанак на Земљи. То подразумева ослобађање човека од илузије, коју стварају Маск и његови истомишљеници, да се будућност човечанства налази на другим планетама. Какву то „космичку будућност“ може капитализам да понуди човечанству када се његов опстанак заснива на уништењу живог света? Развој капитализма као тоталитарног поретка деструкције довео је до тога, да највећа опасност опстанку човечанства не прети од космичких тела и космичких катаклизми, већ од капитализма. Капиталистички фанатици попут Илона Маска постали су јахачи апокалипсе и као такви гробари човечанства.

Идеја да је Земља једини космички дом човека добила је на значају током развоја еколошких покрета који су настали као одговор на све дубљу еколошку кризу коју ствара капитализам. Да би Земља постала истински космички дом човека треба да буде успостављен поредак који неће бити само у стању да обезбеди опстанак човечанству, већ и да пружи могућност човеку да се реализује као слободарско биће. Тек када престане да буде роб капитализма и претвори Земљу у свој дом човек ће постати истинско људско биће и на тај начин истинско космичко биће. Истовремено, окретање човека Земљи подразумева окретање човека себи као друштвеном бићу, што значи окретање човека човеку. Историјски гледано, идеја да су „сви људи браћа“ заснована је на изворном хришћанском романтизму који има апстрактно-хуманистички карактер. У савременом свету та идеја треба да постане борбени поклич пробуђеног човечанства које је свесно да једино укидањем капитализма може да се сачува живот на Земљи и створи свет који ће бити братска заједница слободних људи.

Једна од заблуда на којој се заснивају традиционална и модерна космологија је да човек није космичко биће као земаљско биће и да Земља није органски део космоса. Живећи на Земљи човек се не налази у космосу већ је „у космосу“ тек када напусти Земљу. То схватање проистиче из начина мишљења које се заснива на религиозним догмама које успостављају дуализам земаљског и „небеског“ света. Земља је привремено станиште човека и као таква је безвредна. „Прави свет“ налази се на „небу“ и он обезбеђује човеку „вечно блаженство“. Човек је обезвређен као земаљско и хумано биће и тиме као јединствено и непоновљиво космичко биће.

Треба укинути двојност земаљског и космичког света. Човек је космичко биће као земаљско биће. Живећи на Земљи ми путујемо кроз бескрајно космичко плаветнило. Земља је наш „космички брод“. Земаљска природа је јединствена космичка средина која је омогућила настанак живота на Земљи и човека као специфичног и непоновљивог живог бића – и тиме специфичног космичког бића. Човек само као органски део земаљског света може да опстане у космосу.

Однос човека према космосу, што значи однос човека према себи као космичком бићу, не може да се успостави путем технике, већ путем стваралаштва са којим човек превазилази материјалну димензију космоса и досеже до своје космичке бити. Ради се о односу према космосу посредством симбола који пружају могућност човеку да доживи космос као животворно биће. Путем њих превазилази се појавни облик космоса и досеже до његове суштине – чиме се укида дуализам земаљског и космичког бивствовања човека. У том контексту ствара се могућност за идеју “бога” као једног са којом се превазилази бескрајни квантум космоса (бескрајно мноштво), с тим што се не ради о богу као надљудској сили, већ о богу као увек новом, богатијем производу стваралачких моћи човека који је симболично отелотворење јединства човека са његовом космичком суштином. Бог постаје домаћин човеку у његовом космичком дому. Потребно је ново тумачење идеје “богочовека”: животворна моћ човека је аутономна космичка сила која омогућава човеку да као самосвојно космичко биће буде стваралац новог космоса.

У космосу нема квалитативних скокова већ промене стања материје. Човек као самосвесно и самостварајуће биће представља квалитативни искорак из космичких процеса који имају детерминистички карактер. Развој човека као космичког бића није могућ на темељу механичких космичких закона и путем техничког савладавања простора и времена, чиме се човек претвара у техничко “биће”, већ путем квалитета који даје могућност “сједињавања” са космосом као једним – у чему је садржана космичка суштина човека. Космос који човек ствара нема квантитативну, већ квалитативну димензију.

Идеја истинског чини суштину хуманог космоса. Човек је као хумано биће у стању да реализује животворне потенцијале космоса тако што развија своје животворне потенцијале руководећи се хуманистичким идеалима. Човек ствара нови космос који је могућ само док човек постоји као људско биће. Постајање човека човеком условљава постајање космоса хуманим космосом. Стварање хуманог космоса не заснива се на освајању других планета и на њиховој експлоатацији, већ на претварању космичких сила од деструктивне у животворну моћ која повећава извесност људског опстанка. „Освајање космоса“ постиже се хуманизовањем космичких сила.

Космос је неприкосновена датост. Он је материјални носилац вечности која се појављује у односу према егзистенцијалном ништавилу. Космос је неуништив и као такав омогућава да се човек и његов свет не претворе у ништа. Космос није непроменљива датост која искључује настанак космичког novuma. Човек се не односи према космосу као непроменљивој датости зато што сам човек није непроменљива датост већ самосвесно и самостварајуће космичко биће. Човек није само облик у коме се појављују животворни потенцијали космоса већ нови космички квалитет који указује на то да космос није оно што јесте, већ оно што може да буде. Човек је у стању да својом стваралачком и визионарском праксом претвори космос као безвременску датост у историјски простор у коме тече историјско време које је усмерено према будућности. У том контексту појављује се идеја вечности. Она треба да добије историјску легитимност и да постане путоказ човеку у његовом настојању да створи хумани свет и обезбеди опстанак човечанства. Хумани свет је извориште новог универзума.

Пред нама је најважнији историјски задатак: да укинемо деструктивну капиталистичку цивилизацију и створимо хуману животворну цивилизацију. Идеал друштва коме треба да тежимо је друштво као животворна заједница слободних и стваралачких људи који живе у јединству са природом. Животворни пантеизам треба да постане најважнија обједињавајућа идеја света. Она не подразумева само борбу за очување живота, већ и борбу за стварање хуманог друштва. Животворна друштвеност представља основни услов слободе човека и опстанка човечанства.

Свемирска одисеја човечанства окончаће се онда када човек постане еманциповано историјско биће и на тај начин еманциповано свемирско биће. Права космичка будућност човечанства започеће када се човечанство врати на историјски пут. Религија, езотерија, научна фантастика, космичка мистика… – све су то начини на које се човек отуђује од себе као људског бића и Земље као свог космичког дома. У коначном, све су то странпутице које имају анти-егзистенцијални карактер. Земља је једина животна средина која пружа могућност човеку да опстане и да буде човек. Уместо да тежи да побегне са Земље на друге планете човек треба да оживотвори животне потенцијале Земље као животворне целине – и то оживотворењем животворних способности човечанства као заједнице слободних и солидарних људи. Не бекство на друге планете, већ стварање хуманог света и оплемењивање природе основни су услов слободе и опстанка човечанства.

Тек када пригрли Земљу као свој свемирски дом човек ће моћи да постане еманциповано свемирско биће. Тада ће се „отворити небо“ и започети истинска свемирска епопеја човечанства. Као што се Одисеј после дугог и мукотрпног лутања по морима вратио у родну Итаку својој верној супрузи Пенелопи, тако ће се човек после дугог и мукотрпног лутања по илузорним световима вратити својој мајци Земљи и људима – својој јединој космичкој браћи.

Куда води пут Иве Андрића? Одговор на ово питање налази се у Андрићевим књижевним делима, као и у његовим мислима које је објавио у књизи Знакови поред пута.

Знакови које је Андрић поставио поред пута упућују на природу бивствовања човека. Андрићев пут није историјски пут који је човек изградио и који води у будућност. То није пут слободног човека већ пут роба који слепо следи фатални ток судбине. Све је на нивоу космичке датости. Знакови нису „крајпуташи“ који указују на борбу људи за слободу и опстанак већ епитафи на гробу умирућег човечанства. Њихов смисао садржан је у максими sic transit gloria mundi… Знакови поред пута не мотивишу човека да се бори за хумани свет већ указују на пролазност људског живота и на његову бесмисленост. То је пут нестајања у забораву.

На праву природу Андрићевог пута указује Андрићев однос према свету и човеку: „Гледајући једно људско насеље на некој влажној стрмини, ограђено посрнулом оградом, дође ми мисао о правој намени овога света. – У ствари, ова планета је можда један обор у који је сатерано и затворено све што је у васиони живело и гамизало, са једином сврхом да ту помре. – У великим болницама има по једна соба у коју преносе оне болеснике за које се види да ће живети још неколико сати. У васиони, ова наша земља је таква соба за умирање. А то што се плодимо, то је само илузија, јер све се то дешава у границама смрти на коју смо осуђени и због које смо на земљу бачени. У ствари, мерено васионском мером и казано нашим људским речима: јуче смо доведени, а сутра нас неће више бити. Можда ће још трава расти и минерали сазревати, али само за себе.“ Андрић не тврди само да ће човек једнога дана нестати без трага, већ инсистира на томе да „човек треба да нестане без трага“. Због чега треба да нестане сваки траг који указује на људско постојање?

Оваква морбидна и бесмислена визија света могла је да падне на памет само некоме ко има тешке менталне проблеме који су му блокирали моћ расуђивања и вољу за животом. Заправо, није битно психичко стање које је условило да Андрић напише ове редове, већ због чега је Андрић објавио овакве ставове и  упутио их људима – које је свео на гмизавце и којима је укинуо не само право на достојанствени живот, већ и на достојанствену смрт? Зашто је Андрићу стало да обезвреди и понизи људе? Зашто се Андрић обрачунава са аветима који га прогањају тако што баца човечанство на олтар смрти?  Да ли је то његова освета због тога што је од детињства био лишен онога што му је као људском бићу било најпотребније – љубави и поштовања?

Укидајући човека као јединствено и непоновљиво космичко биће које ствара хумани космос Андрић је свео човека на мртваца који хода, а Земљу на космичку мртвачницу. Човек се не рађа да би живео, већ да би нестао. Морбидни мистик Андрић појављује се као Велики инквизитор који се не руководи идејом апокалипсе већ идејом нестајања у космичкој тишини.  Андрић настоји да убеди човека да он, заправо, не постоји и да је право постојање човека – његово непостојање. Ради се о илузији која одговара идеји о вечном животу на небу и као таква је духовна дрога која треба да омогући човеку да потисне патњу и пронађе душевни мир. Оно што је за хришћане рај, то је за Андрића тишина космичког непостојања.

Андрић не мери трајање живота човечанства историјским, већ космичким мерилима. У односу према космичком времену време живота човечанства је безначајно и бесмислено. Једино нестајање има смисла јер оно одговара процесу космичког битисања: све што настане – нестаје. Андрић укида човека као историјско биће и тиме укида историјско време које се заснива на историјском кретању. Нема постајања човека човеком и света људским светом већ се време мери нестајањем човека и његовог света. Човек није јединствено и непоновљиво космичко биће већ је космичка датост која је, попут других космичких појава, подређена космичким процесима.

Укидајући човека као стваралачко и слободарско биће Андрић је укинуо животворни карактер људског бивствовања. Човек је јединствено космичко биће које својом стваралачком праксом претвара природне законе у средство за повећање извесности опстанка човечанства. Најважнија делатност човека као јединственог и непоновљивог космичког бића је стварање будућности. Смисао настанка човечанства није у његовом нестанку, већ у стварању хуманог света и у том контексту у повећавању извесности људског опстанка. Човек се налази на самом почетку свог космичког постојања. Пред њим су милиони година у којима може да развије своје стваралачке моћи до нивоа који ми данас можемо само да наслутимо.

Лишавајући човека животворне моћи и визионарске свести Андрић лишава природу животворних потенцијала који могу да буду реализовани путем стваралачке праксе човека. Истовремено, укидајући човека као историјско биће Андрић је укинуо космички квалитет који је настао постајањем човека еманципованим космичким бићем које ствара хумани космос. Андрић не схвата да је човек животворно биће које са својом стваралачком праксом преобрaжава космичке процесе од деструктивне у животворну моћ и на тај начин ствара хумани космос. Животворност чини суштину космичког бивствовања човека. Могуће бесконачно опстајање човека у васиони заснива се на неограниченом развоју стваралачких моћи човека и неограниченим животворним потенцијалима природних процеса – који се реализују путем стваралачке праксе човека. Путем ње природни процеси престају да буду пуки механички процеси и постају хумани процеси. Природа оплемењена стваралачком праксом човека постаје градивни део хуманог космоса. Ради се о животворном пантеизму који има хуману природу.

Андрић је опседнут ужасом постојања: „Када бисте знали шта се све мени у сновима догађа, и на какав навероватан начин се догађа, ви бисте лакше разумели да је моја једина жеља: непостојање, то јест, свет у коме се ништа не догађа и у коме се ништа не може догодити.“ Тишина непостојања је илузија која је одговор ужасу постојања и има ескејпистички карактер. Андрић настоји да побегне из света тако што машта о васељени у којој влада вечна тишина непостојања. Он укида време, простор, кретање, историју… Не ради се о умном односу према васељени и тражењу одговара о смислу живота већ о визији која треба да му пружи душевни мир и на тај начин могућност да преживи у постојећем свету. Андрићева илузија је комформистички одговор свету у који је човек бачен. Андрић настоји да победи страх од мрака тако што се утапа у мрак. Заглибљен у блату усамљеничког безнађа Андрић ствара визију која ће  му омогућити да доживи себе као део целине којој ће у потпуности и заувек припадати. Тишина космичког непостојања није ништавило већ истински свет у који Андрић настоји да урони и на тај начин стекне осећање извесности које више ништа не може да наруши. Она је гробница у којој је Андрић пронашао вечни мир.

Андрић не полази од разума, моралних принципа или религиозних догми, већ су његови ставови израз његовог психичког стања које проистиче из његове осакаћене личности и страха од нестанка. Шта се то Андрићу дешавало у сновима што је изавало у њему потребу да нестане? Зашто Андрић крије од људи оно што по сопственој тврдњи представља кључ за разумевање његовог односа према свету и човечанству? Да ли његови снови указују на праву природу његове личности – која је до те мере извитоперена да Андрић не сме да проговори о њој? Да ли сучељавање са својом правом личношћу изазива код Андрића ужас постојања? Да ли његово књижевно дело представља виртуелни свет и као такво је бекство Андрића од самога себе и стварање шареног застора иза кога се крио од људи?

Андрићева мисао нема историјску самосвест, што значи да има апстрактни карактер. Андрић није свестан природе света у коме живи, а то значи владајуће тенденције његовог развоја. Његова мисао утемељена је у егзистенцијалистичком бесмислу и има аутистичну природу. Андрић ствара антрополошки модел човека полазећи од своје личности, свог доживљавања света и свог положаја у њему. Он се не плаши других људи и света, већ се плаши себе. У њему зјапи понор који настоји да премости путем илузија које га лишавају обавезе да буде човек. Отуда Андрић тежи забораву који све брише. Тишина космичког непостојања постаје океан у чијим тамним дубинама нестаје сваки зрак светлости.

Андрићева животна филозофија садржана је у његовом ставу „ћутим и живим“. Његова мисао обезвређује настојање човека да искорачи из капиталистичке цивилизације и створи нови свет. Највећа опасност за опстанак човечанства нису космички процеси, већ владајући поредак који претвара природне процесе у средство за уништење човека и живота на Земљи. Постајући тоталитарни поредак деструкције капитализам је довео човечанство на ивицу провалије. Андрићева мисао нема само антислободарски, већ и антиегзистенцијални карактер. Она не спречава само човека да се бори за слободу, већ и за опстанак. Андрићев пут није пут живота, већ пут смрти.

Петар Петровић Његош представља једну од најзначајнијих личности у српској историји. У његовом лику и делу Срби виде оно највредније што обележава њихово историјско постојање. Његош је српска икона. У односу према Његошу и другим „великанима“ из националне историје огледа се однос према српском народу и његовој прошлости. То је оно што условљава и ограничава могућност непристрасног односа према Његошевом лику и делу. Имајући у виду да су митови најважније средство за стварање „колективног несвесног“ (Јунг) као основа националне самосвести, историјски однос према Његошевој мисли и њено критичко разматрање постаје издаја српског националног бића.

Прави смисао Његошеве мисли може да се схвати када се има у виду њена историјска условљеност, као и њен однос према будућности. Еманципаторски потенцијали мисли чине да мисао има историјску природу. Њен највећи квалитет састоји се у томе, да отвара просторе будућности. Митолошки однос према Његошу онемогућава да се сагледа конкретна природа његовог дела. Истовремено, митолошки приступ Његошевом делу укида умни и тиме историјски однос према прошлости. Свођењем прошлости на мит уклања се могућност реализовања еманципаторског наслеђа националних култура и грађанског друштва и тиме могућност стварања будућности. Митолошка свест постаје обрачун с визионарском свешћу и борбом за хумани  свет.  Митови су кавез у који је затворен стваралачки ум. Оно што је битно нису митови, већ развој стваралачких моћи људи и визионарске свести. Највећа вредност „великих људи“ је то што су стварали будућност. Као митолошке личности „великани“ нису инспирација људима да стварају будућност, већ су средство за обрачун с њиховим стваралачким бићем. Уместо да су узори, они постају идоли и као такви средство за стварање поданичке свести. Истовремено, идолопоклонички однос према „великанима“ спречава људе да схвате праву вредност њиховог дела. Митолошки однос према прошлости је политичко средство владајућег поретка са којим се уништава визионарска свест која пружа могућност да се искорачи из постојећег и створи нови свет. Митови обележавају крај историје. Није историјски онај народ који ствара митове о прошлости, већ онај који ствара будућност.

Историјска мисао има конкретну историјску самосвест, што значи да је свесна историјског тренутка у коме је настала. Истовремено, само питање о природи одређене мисли треба да има историјску самосвест, што значи да има у виду конкретне друштвене и историјске услове у којима се поставља. У том контексту треба правити разлику између истинске и лажне мисли. У савременом капитализму, који је постао тоталитарни поредак деструкције који све драматичније уништава живот на Земљи, најважнији критеријум по коме се одређује природа одређене мисли је њен однос према свету као животворној целини. Истинска мисао настоји да искорени узроке који доводе до уништења живота на Земљи и човека као природног и хуманог бића. Лажна мисао ствара виртуелне светове у главама људи и спречава их да се изборе за опстанак живота и створе хумано друштво. У савременом свету лажна мисао има анти-егзистенцијални карактер.

Његошева космологија је дете свог времена, што значи да има конкретно друштвено и историјско утемељење. То је оно што условљава њену политичку суштину – која је заоденута мистичним религиозним велом. Његош није само редуковао антрополошки модел човека да би сународнике прилагодио конкретним егзистенцијалним изазовима, већ је, из истих разлога, редуковао национално биће Црногораца. Он је настојао да уклони све оно што може да изазове племенске сукобе и што може да спречи изградњу државе као неприкосновеног егзистенцијалног стожера. Његош је настојао да Црногорце као народну заједницу која има племенско устројство преобрати путем државе у јединствену националну заједницу. Држава постаје оличење самобитности Црне Горе и основ за изградњу црногорске нације. За разлику од оних европских држава у којима се стварање нације заснивало на експанзионистичким тежњама буржоазије и претварању људи у „топовско месо“, у Црној Гори стварање нације имало је слободарски и егзистенцијални карактер. Његош је био свестан да су народи који нису успели да из племенског пређу у државно стање нестали. Истовремено, претварање племенски устројене народне заједнице у нацију путем државе био је нужан корак на историјском путу који води у грађанско друштво. Његош је, попут Платона,  у држави видео  отелотворење космичке правде на Земљи и највише добро. Његова политичка пракса указује на то да држава није космичка датост, већ земаљска творевина.

Када се има у виду цивилизацијски помак који се збио у Европи у 18. и 19. веку, Његошева мисао има конзервативни карактер. У његовим списима нема идеја које отварају духовни и политички простор за стварање модерног друштва. Његош одбацује еманципаторске идеје просветитељства, пре свега идеју света који се заснива на разуму. Његова идеја државе нема у виду грађанско друштво и човека као субјекта политичког конституисања друштва. Нема Русоовог volonté général ни Кантовог „категоричког императива“. Његош одбацује еманципаторске идеје Француске грађанске револуције и немачке класичне филозофије. Код њега нема Гетеових и Шилерових еманципаторских идеја, као ни еманципаторских идеја филантропског покрета. Његошево претварање народа из племенске заједнице у нацију не подразумева претварање националне заједнице у грађанско друштво. Држава има над-племенски карактер и као таква није демократска институција која се заснива на правима грађана, већ има апсолутистички карактер. Политичко устројство нације не заснива се на плуралистичким, већ на ауторитарним принципима и догматској свести. Религија је основ националне самосвести. Она није право човека већ је неприкосновена интегративна идеологија и као таква оруђе државне политике. Вера се не заснива на непосредном односу човека према богу већ је црква посредник између бога и човека. Човек може да буде верник једино као црквени поданик. У коначном, човек није еманциповано национално биће и као такав стваралац нације, већ је припадник нације која је сведена на стадо.

У Његошевој космологији успостављена је двојност земаљског и небеског света. Његош сагледава човека и његову земаљску егзистенцију из космичке перспективе. Земља је „тама“ и привремено станиште човека а свемир је „храм божији“ и „светлост“.  Његош укида човека као јединствено и непоновљиво космичко биће. Човек није стваралац хуманог космоса већ „смртна прашина“. Не постоји људскост као аутономна космичка појава. Човек се не руководи људскошћу, већ законима који владају у васељени. Укинута је визионарска свест и идеја истинског земаљског света. Космос није вредносни изазов и као такав идеал света коме човек треба слободовољно да тежи, већ је фатална моћ којој је човек подређен. Његош је лишио човека свега што га чини јединственим и непоновљивим космичким бићем, а земаљски свет животворне моћи која га чини јединственим и непоновљивим космичким светом. Човек није самосвојно космичко биће које ствара хумани космос већ је, попут других природних појава, космичка датост. Човек је „атом у простору и минут у вечности“, а Земља је свемирски отпад и стратиште на које је бог по казни послао човека кога је проклео.

Његош укида историју и на тај начин човека као самостварајуће историјско биће. Његош нема представу историјског времена и не схвата да човек путем свог живота и дела ствара историјско време и на тај начин излази из оквира механичког времена које влада у космосу. Код Његоша нема дијалектичког развоја друштва и тиме квалитативних промена које се појављују у виду историјских скокова и настанка историјског novuma. Проток времена заснива се на егзистенцијалном фатализму. Његошева космологија обрачунава се са идејом будућности. Његош лишава човека животворне снаге и културног наслеђа који су производ историјског развоја човечанства и на тај начин лишава људе способности да створе будућност. Обезвређујући човека као стваралачко и визионарско биће и укидајући Земљу као космички дом човека, Његош је обесмислио земаљску егзистенцију човека и на тај начин његову борбу за слободу и опстанак. Потреба за женом и породицом, љубав и одговорност према родитељима и домовини, културно наслеђе и животно искуство, историјска борба предака за слободу и опстанак, одговорност за будућност и борба за живот у слободи… – шта све то значи човеку који је сведен на „смртну прашину“ која лебди у тами космичког бескраја?

Његошева мисао није свесна своје конкретне историјске природе и не зна где се налази у историјском времену. Она је као река која није свесна свог изворишта. Уместо да тежи да схвати своју историјску природу, Његошева мисао проналази утемељење у илузорној космичкој сфери. За Његоша време је задато природом космичког свода, што значи да је ван домашаја слободарско-стваралачке праксе човека. Оно не представља конкретно историјско време, већ апстрактно време које је датост и у коме је човек играчка судбине. Укидањем човека као ствараоца историје Његош укида историјско време митолошким временом. Оно постаје темељна категорија са којом човек бива лишен историчности, а то значи слободарске самосвести и на њој засноване визионарске свести. Једно је бити у задатом времену, а друго стварати време. У првом случају, ради се о механичком и митолошком времену; у другом случају, ради се о историјском и животворном времену. Без човека као ствараоца света нема историје, а без историје нема ни историјског времена. Уколико човек не постоји као стваралачко биће, он не живи само ван-временским, већ без-временским животом. Само као стваралац историје човек је временито биће. Његош укида човека као слободарско и животворно биће и своди га на сужња судбине. Код Његоша нема историјског кретања и прогреса. Прошлост, садашњост и будућност имају безвременски карактер. Без конкретне историјске самосвести човек не може да временује време. Он може само да доживљава живот који се заснива на од човека отуђеним процесима који условљавају друштвене промене које су лишене историјске самосвести.

Његош укида дијалектику историје и тиме историјско кретање. Временовање времена појављује се као „непрестана борба“ за опстанак. То је извориште „вечног враћања истог“ (Ниче). Дијалектички процес постајања света хуманим светом укинут је механичким процесом борбе за опстанак који лишава свет будућности. Код Његоша нема историјског пута развоја човечанства. Човек и свет сведени су на космичку датост. Његош задаје неприкосновени и од човека независни космички свод путем кога човек једино може да доживи своју аутентичну егзистенцију. На тај начин доводи се у питање способност и право човека да има критичко-мењалачки однос према постојећем свету, као и да створи визију будућег света и бори се за њено оживотворење. У Његошевој мисли нема човека као делатног и стваралачког бића; нема класног устројства друштва и класне борбе; нема борбе између старог и новог; нема развоја капитализма као деструктивног поретка и егзистенцијалне кризе коју ствара; нема сукоба између различитих погледа на свет; нема избора између могућих алтернатива развоја друштва и на томе засноване визије будућности… Ради се о обрачуну с животворним карактером историје, а то значи с процесом постајања историје историјом, што у бити значи, с постајањем човека човеком и у том контексту с постајањем света људским светом.

У Његошевој космологији борба човека за опстанак није израз његовог слободног определења већ је след космичких закона. Борећи се за опстанак човек се не појављује као самосвојно космичко биће. Као што је за Платона човек „играчка богова“, тако је за Његоша човек играчка космичких сила. Борба за опстанак није хумани и у том смислу егзистенцијални изазов, већ је космичка нужност. Као таква она није ствар слободног избора човека већ је космичко проклетство на које је човек, попут свих других космичких појава, осуђен. Човек није оно што може да буде као слободарско и стваралачко биће, већ оно што мора да буде као предмет и оруђе космичких сила. За Његоша слобода не подразумева ослобађање човека од природњачког детерминизма. Он укида дијалектику историје и човека као стваралачко, слободарско, друштвено и визионарско биће. На тај начин Његош укида човека као јединствено и непоновљиво космичко биће и земаљски свет као јединствени и непоновљиви космос.

Његош у космосу проналази идеале правде који су, заправо, производ историјског развоја друштва. Код Његоша добро и зло немају конкретни друштвени и историјски карактер, већ су космичке појаве. Њихова борба не доводи до искорењивања зла и на тај начин до искорака човека у нови свет већ се, под непроменљивим космичким сводом, увек изнова обнавља. Земља није простор на коме настаје добро и зло већ је простор на коме се одвија вечна борба између добра и зла које имају космичко утемељење и метафизички карактер. Исто је са борбом између добра и зла. Она нема конкретну друштвену и историјску природу већ се појављује као неприкосновени космички закон коме је човек подређен. Борба између добра и зла нема дијалектичку већ механичку природу. Она обнавља животну енергију човека и даје нови подстицај животу али из ње не проистиче нови историјски квалитет у виду новог света. Борба између добра и зла не подразумева стварање будућности и у том контексту искорењивање друштвених извора зла. Човек може да се супротстави злу, али не и да га победи.

Његош је путем космичког свода обоготворио владајући земаљски поредак. Бог представља иделизовану пројекцију апсолутистичке моћи која влада на Земљи која симболизује поредак који се заснива на беспоштедној борби за опстанак. Попут античког и хришћанског космоса, Његошев космос је пројекција земаљског поретка који се заснива на приватној својини над средствима за производњу, на класном поретку, на израбљивању радних људи и жена, на освајању и пљачки… Његошева тврдња да је човек „смртна прашина“, која је карактеристична за хеленску религију као и за хришћанство, је par excellence политички став. Она служи владајућој класи да се обрачуна са слободарским достојанством потлачених радних слојева и очува класни поредак који је и код Његоша добио божанско утемељење и оправдање.

Његошева космологија има политичку природу. Његош је свео људе на поданике владајуће моћи која је оличена у држави. Овакав ригидни политички став последица је тога што је црногорско друштво било подељено на племена и кланове који су се борили за власт и на тај начин доводили у питање опстанак земље и народа. Надземаљска моћ која има апсолутни карактер била је идеализовано извориште државне моћи која је требало да спречи распад Црне Горе. И Његош се, као државник и владика, држао принципа да је „владавина у главама“ најважнији услов за постизање народног јединства – без чега је Црна Гора била осуђена на братоубилачки рат и тиме на пропаст. Прави смисао Његошеве поетизоване мистике може да се схвати уколико се има у виду да је темељ његове космолошке теорије религија. Она представља најважније духовно интегративно ткиво Црногораца – за разлику од обичаја и другог духовног наслеђа које ствара могућност да посебни племенски интереси превладају над заједничким добром. Да је Његош стварно веровао да је човек „смртна прашина“ он се не би обраћао својим сународницима у настојању да их мотивише да се уједине и боре – већ би се обратио „свемоћном богу“. Његош је био свестан да само од његових сабораца зависи да ли ће српски народ опстати на свом вековном огњишту.

Његош је укинуо Земљу као животворну целину. Сводећи Земљу на „таму“ и ништавило Његош је укинуо еволутивни развој живог света и на тај начин животворни карактер природних процеса и човека. Човек није  обезвређен само као људско, већ и као природно биће. Нису природни процеси и човек као стваралачко биће ти који стварају живот на Земљи и условљавају земаљска збивања, већ је то бог чије се делатне моћи појављују у виду космичких сила. Укидајући животворну моћ земаљског света и сводећи човека на „смртну прашину“ Његош је пресекао животворну пупчану врпцу која спаја човека са земаљским светом. Он се обрачунава са идејом животворног пантеизмом и укида животворну визионарску свест. На тај начин Његош се обрачунава с мењалачком праксом човека која тежи да створи умни свет који ће бити у органском јединству са природом као животворном целином. Имајући у виду све драматичније уништавање живота на Земљи од стране капитализма – обрачун с животворном моћи природе и човека представља једну од најпогубнијих особености Његошеве космологије.

Природњачка филозофија индијанског поглавице Сијетла, која је изложена у писму упућеном америчком председнику Пирсу 1854, указује на то да је Земља извор живота и да је човек животворно биће: “Сваки делић ове земље свет је моме народу. Свака блистава борова иглица, свако зрно песка на речном спруду, свака маглица у тами шуме свети су у мислима и у животу мог народа. Сокови у дрвећу прожети су у сећањима црвеног човека. Када мртви бледолики оду у шетњу међу звезде, заборављају земљу, која им је дала живот. Наши мртви никада не забораве своју предивну земљу, јер је она мати црвеног човека. Део смо земље, и она је део нас. Мирисне траве су нам сестре. Јелен, пастув, велики орао – то су наша браћа. Стеновити врхови, сточни пашњаци, топло понијево тело и човек – све то припада истој породици. (…..) Ова блистава вода што тече, брзацима и рекама није само вода, то је и крв наших предака. Продамо ли вам земљу, морате знати да је ова вода света, морате рећи својој деци да је света, да сваки одраз у бистром језеру одражава догађаје и успомене из живота мог народа. Жубор воде то је глас мога оца. Реке су наша браћа – утољују нам жеђ. Реке носе наше кануе. Хране нам децу. Продамо ли вам ову земљу, морате да знате и да учите своју децу да су реке наша и ваша браћа. Зато рекама морате пружити доброту какву бисте пружили брату. (……..) Највеће благо црвеног човека је ваздух. Све живо ужива исти ваздух – животиње, дрво и човек. Свима је тај ваздух потребан. Бели човек као да не опажа ваздух који удише. Попут неког ко је дуго на самрти, неосетљив је на смрад. Продамо ли вам земљу, морате знати да нам је ваздух драгоцен. Да ваздух дели свој дах са свим животом који одржава. Ветар што је мом деди дао први дах – прихватиће и његов последњи издах. Ако вам продамо земљу, морате је чувати као светињу. Као место на коме ће бели човек моћи да удахне ветар заслађен мирисом пољског цвећа. (…….) Шта је човек без животиња? Када би животиња нестало, човек би умро од велике усамљености. Шта год задеси животиње, убрзо снађе и људе. Све је у свету повезано. (…….) Мораћете своју децу учити да им је под ногама пепео наших дедова. Да би поштовали земљу, рећи ћете им да је земља богата животом наших предака. Мораћете учити своју децу исто као што ми учимо нашу – да нам је земља мати. Што снађе земљу – снађе и њену децу. Пљује ли човек на земљу – пљује на себе самога. (…….) Земља не припада човеку – човек припада земљи. То добро знамо. Све је у међусобној вези, као што је породица крвљу сједињена. Све је повезано. Није човек творац ткачнице живота, већ је само влакно у њој. Што учини са ткачницом – чини са собом. Чак ни бели човек, чији бог иступи и говори с њим као пријатељ са пријатељем, неће избећи заједничку судбину. (…….) Правом живљењу је крај. Почиње борба за опстанак…”

Европски хришћани су са убилачком страшћу готово истребили северноамеричке староседеоце и уништили њихову животну средину. Био је то највећи геноцид у историји човечанства. Ево шта је владика Николај Велимировић, кога је Српска православна црква канонизовала, изјавио на Ускрс 1946. у Чикагу – дајући подршку освајању света од стране европских крсташа и истребљењу „дивљака“ у име Христа: „Континенти онда непознати, насељени су сада са стотине милиона хришћана. И насељавање овог америчког континента отпочело је у Његово име и Његову славу. Оци овог народа били су они који су Њега волели више од живота свога. Као такви нису се устрашили смрти ни на бурном океану ни у беспутној пустињи нити под стрелама дивљака. Јер су знали, да ко за Њега умре, тај вечито живи.“

Његошева космологија је мисаона рефлексија вековне борбе српског народа против османлијске тираније. Упркос томе што своди човека на „смртну прашину“ код Његоша се преплићу два принципа: принцип прашине и принцип стене. Човек је као космичко биће ништавна прашина. Као земаљско биће које се бори против тираније човек је неуништива стена која пркоси најгорим недаћама. За Његоша јунаштво је, попут правде, космичка појава. Уистину, јунаштво нема космичко, већ земаљско утемељење. Јунаштво је прворазредни вредносни изазов и као такав историјска појава. Јунак је отелотворење највиших људских врлина, што подразумева да је човек спреман да да живот да би се изборио за слободу и опстанак свога народа, али и да би се супротставио тиранском поретку и створио хумани свет. То је могуће једино уколико човек сагледава себе у историјској равни, што значи у процесу постојања човека хуманим бићем. Слобода је суштина јунаштва. Јунак није „атом у простору и минут у вечности“ већ овоземаљско људско биће које је симбол историјске борбе човека за слободу и опстанак. Човек може да постане јунак само уколико је превазишао своје бивствовање као материја и део природе. Без историјске димензије људског бивствовања јунаштво није могуће.

Његош говори као ратник који се налази на првој борбеној линији који настоји да мотивише своје сународнике да издрже – да би сачували народ од уништења. Горски вијенац завршава се са речима које владика Данило упућује Вуку Мандушићу: „Здраво твоја глава на рамена,/ ти ћеш пушку другу набавити/ а у руке Мандушића Вука / биће свака пушка убојита!“ Јунаштво није само највреднија људска особина већ и највиши егзистенцијални принцип. За Његоша је пресудан вољни фактор. Црногорци су у стању да се супротставе тиринији јунаштвом. Они су јуначки народ. Његош развија стратегију малих народа у борби за опстанак. Јунаштво и јединство народа под снажном државом – то су најважнији услови који могу да обезбеде опстанак малих народа.

По Његошу, слобода човека не састоји се у супротстављању космички условљеном детерминизму и стварању света који ће се заснивати на хуманистичким принципима, већ на борби за опстанак. Његошев принцип „Ал’ тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ није позив човеку да укине тиранију, већ да јој се супротстави. Борба за опстанак није израз потребе човека као слободарског бића да се ослободи тираније и створи на Земљи свет слободних људи, већ след космичког закона који је неприкосновен: „Све природа снабдјева оружјем против неке необуздне силе…“ Његош укида способност човека да се као хумано биће бори за стварање хуманог света. Човек није самосвојно космичко биће које је у стању да створи хумани свет већ „смртна прашина“. „Божанска светлост“ не инспирише човека да укине свет у коме влада беспоштедна борба за опстанак, већ га прикива за постојећи свет. По Његошу, човек никада неће моћи да створи свет у коме неће бити тираније и у коме ће људи бити браћа. Борба против тираније није процес који подразумева отвореност према будућности и стварање новог света, већ укидање мисаоног и политичког плурализма и на тај начин укидање могућег хоризонта будућности.

Природњачки детерминизам подразумева еволуцију живог света од нижих ка вишим облицима живота. Она се заснива на принципу природне селекције: јачи опстају – слабији пропадају. За Његоша све што постоји је космичка датост. Нема настајања ни постајања појава. Нема квалитативних скокова и novuma. Еволуција живог света по принципу природне селекције не одговара Његошевој политичкој теорији која се заснива на ставу да „Све природа снабдјева оружјем…“- што значи да је борба за опстанак универзални космички закон који се односи на све што постоји у космосу. То је основ космичке правде која се у облику права појављује на Земљи. Без обзира на величину и снагу сваки народ има право и обавезу да се бори за опстанак. За Његоша свет није братска заједница слободних људи већ збир народа који се, попут животињских врста, боре између себе за опстанак. Свет је ратно поприште. Мир није могућ као резултат искорењивања друштвених узрока који доводе до рата, већ се заснива на „равнотежи страха“ и принципу „ако хоћеш мир, припремај се за рат“ (si vis pacem para bellum). To je основ „хармоније“ која нема друштвену и историјску природу већ се појављује као космички закон који условљава збивања на Земљи. Његошев природњачки детерминизам заснива се на космолошком фатализму.

Његош укида нормативну сферу која посредује између човека и света и која је критеријум за одређивање човекобивства. Нису морални постулати ти који уједињују људе већ је то сам живот који се заснива на борби за опстанак. Човек се не руководи људскошћу, већ законима који владају у васељени. Човек није ни слободно ни умно биће. Он не може да постави питање о истинском ни да се определи за истинско. У том контексту не постоји идеја истинског земаљског света коме човек треба и може да тежи. Борба против тираније не доводи до квалитативних историјских скокова у виду стварања новог друштва, већ све остаје у сфери природњачког детерминизма и космички условљене датости. Нема прогреса. Друштвене промене немају историјску природу већ су рефлексија збивања (хармонија и хаос) у космосу. Борба за хумани свет није само бесмислена већ је немогућа. Супротстављање тиранству не подразумева борбу човека за хумани свет, већ борбу за опстанак у постојећем свету.

Да ли Његошев став „Нека буде што бити не може!“ пружа могућност да се искорачи из детерминистичког начина мишљења који има природњачки карактер? Да ли се у њему назире победа човека као хуманог бића над нехуманом космичким поретком који се заснива на „праву јачега“? Када је реч о људској историји, слабији може да победи јачег уколико се бори за слободу. То је једна од најдраматичнијих историјских истина. У тој идеји садржана је супротност између космичког поретка и човека као јединственог космичког бића. Борба човека за слободу је нови квалитет космичког бивствовања. Путем слободарске борбе дијалектика природе претвара се у дијалектику историје.

По Његошу човек није највиши облик у еволуцији живог света и самостварајуће историјско биће, већ је производ космичке мистике која се појављује у виду „бога“. Идеја „бога“ као „ствараоца света и човека“ постаје посредник између човека и космоса и путем ње човек стиче свест о себи као космичком бићу. „Вера у бога“ постаје начин на који Његош убија у људима слободарско и стваралачко достојанство, што значи веру да су у стању да створе хумани свет. Уистину, човек је као стваралачко биће створио идеју „бога“. Она је производ његове религиозне маште која је историјски условљена. Његош нема еманциповану религиозну свест и не сагледава религију у контексту историјског развоја човечанства. Његош не схвата да је монотеизам само један од историјских облика у развоју религиозне свести. Исто тако, он не схвата да је идеја „бога“ један од показатеља постојања човека јединственим космичким бићем. У идеји „бога“ као „ствараоца света и човека“ укинута је идеја да су човек и свет космичка датост. У тој идеји огледа се специфична природа човека као јединственог и непоновљивог космичког бића.

Његош доводи у питање смисао веровања у бога. Ако бог постоји независно од човека и ако се „све одвија по божијој вољи“ веровање у бога нема никакав значај. Веровао у бога или не човек је „смртна прашина“ и само док је осветљен божанском светлошћу постоји као „искра“. Сводећи бога на светлост, а човека на „смртну прашину“ Његош је укинуо могућност да се човек као људско биће односи према богу као највишем вредносном изазову. Уколико је човек „смртна прашина“ како може да има потребу за богом? И животиње су „смртна прашина“ али оне нису у стању да верују у бога. Његош не схвата да човек верујући у бога превазилази оквире космичког детерминизма, који је Његош прогласио за врховну и неприкосновену моћ, и потврђује се као јединствено космичко биће. Када се има у виду да је капитализам довукао човечанство на ивицу провалије, и да је борбена друштвеност постала егзистенцијални императив – идеја да се „све одвија по божијој вољи“ представља једну од најпогубнијих заблуда.

Зашто је бог дозволио да Срби као хришћански народ вековима труну у турском ропству? Његош критикује Немањиће због њихових „смртних сагрешења“ – крвавих међусобних обрачуна и издаје. Да ли се због тога „бог драги разљутио на Србе“ и препустио их на милост-и-немилост турском злотвору? Да ли је Његош покушао да скине божију клетву са српског народа тако што је настојао да путем државе укине племенско устројство Црногораца и на тај начин спречи сукобе и издају? Да ли је постизање јединства српског народа била молитва са којом је Његош покушао да умилостиви бога и скине са Срба проклетство Немањића?

Руководећи се логиком беспоштедне борбе за опстанак Његош је одбацио хуманистичко наслеђе хришћанства. Ради се, пре свега, о најважнијој божијој заповести „Не убиј!“. Његош одбацује и најплеменитију хришћанску идеју „Људи су браћа!“. Како могу људи да буду браћа када је борба за опстанак неприкосновени космички закон коме су људи безнадежно подређени? Шта је са принципом „Опрости непријатељу и клекни пред њим!“? Његош је одсечене турске главе набијао на кочеве поред главних друмова. Да ли је то био израз хришћанског праштања, или је то био израз „космичке правде“ која, по Његошу, представља извориште земаљског права? Исто тако, Његошев категорички императив  „Ал’ тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“. – представља радикални обрачун са једним од најважнијих хришћанских принципа „Трпљен – спашен!“. „Нека буде борба непрестана…!“ – то је суштина Његошеве космологије.

Његош користи метафорички начин изражавања са којим прикрива и мистификује своје политичке ставове. Светлост која је природна појава добија вербалним жонглирањем божанску природу. То да „божанска светлост“ претвара човека у „искру“ је песнички облик у коме Његош саопштава да само у божијем загрљају човек може да буде човек. И Његошев став да се „светлост враћа своме изворишту“ има метафорички карактер. Уистину, не може зрак светлости да се врати своме изворишту већ је све даљи од изворишта – које увек изнова ствара нову светлост. Његош „превиђа“ да у свемиру постоје безбројни извори светлости и да је у земаљском свемирском окружењу Сунце извор светлости и тиме живота на Земљи. Захваљујући сунчевој светлости и повољном положају у односу према Сунцу Земља није „тама“ и смрт већ је извор живота.

Наводећи светлост као метафору Његош настоји да у главама људи створи илузију о космосу и човеку. Светлост у емпиријском смислу јесте и није. Она је видљиво невидљивог. Као таква светлост највише одговара феномену „душе“ која путем светлости постаје препознатљива и вечна. Из човека не исијава светлост, већ човек бива обасјан „божанском светлошћу“ и на тај начин постаје „искра у смртној прашини“. „Божанска светлост“ је друго име за стваралачку моћ човека коју је стекао у току свог историјског бивствовања и која га чини јединственим и непоновљивим космичким бићем. Она му је отета путем „бога“ и претворена у средство владајуће класе за лишавање човека слободарског достојанства и за његово потчињавање. Човек је сведен на „смртну прашину“ да би „божанска светлост“ добила стваралачку и господарску моћ. Његош је послао у космос све оно што је производ историјског развоја човечанства. Исто је било у античкој Хелади. Путем илузорног космичког свода обоготворен је владајући робовласнички поредак, а стваралачке моћи човека постале су путем олимпијских богова средство владајуће класе за покоравање људи.

За Његоша светлост није симбол просветљења човека као историјског и друштвеног бића, већ космичка моћ која укида човека као хумано биће и на тај начин као јединствено и непоновљиво космичко биће. Светлост не просветљава човека већ га заслепљује и спречава да допре до истине. То није прометејска већ олимпијска светлост која га лишава слободарског достојанства и своди на роба владајућег поретка. Укидајући човека као хумано биће Његош је укинуо хумани космос. Човек као стваралачко биће није самостваралац и као такав стваралац људског света, већ је космичка датост. Његошева космологија укида еманципаторску светлост која осветљава пут који води у будућност. Уклањање еманципаторског наслеђа човечанства и обрачун с човеком као умним и визионарским бићем које је у стању да створи будућност представља највећи недостатак Његошеве космолошке мисли. Светлост васељене постаје судбинско проклетство.     

Човек је као слободарско и стваралачко биће извор истинске светлости и као такав је стваралац истинског космоса. Земља није „тама“ ни „космичка мртвачница“ (Андрић) већ је свемирски светионик који зрачи слободарском и животворном  светлошћу. Истинска  светлост није космичка датост, већ је историјски производ. Она је настала у борби човека за слободу и опстанак. Светлост са којом човек као људско биће зрачи има визионарски карактер. Самостварање човека, а то значи постајање човека човеком, представља једини истински свемирски процес. Он је саздан од стваралачког, слободарског, еротског, поетичког, историјског, животворног, визионарског… Враћање истинског са неба на Земљу подразумева укидање владајућег поретка који користи „небо“ да би обоготворио владајући земаљски поредак. Није апстрактни „бог“ критеријум по коме се одређује истинско већ је то човек као слободарско и стваралачко биће. Истинска људскост је извориште „божанског“.

Његош се позива на космички поредак, али је његова мисао непосредни израз конкретних животних услова у којима се нашао српски народ у Црној Гори у време турске најезде. Горски вијенац, слободарска Библија српског народа, израстао је на црногорском кршу који је стотинама година био једно од најкрвавијих попришта борбе Срба против османске империје. То је оно што даје слободарску и животну снагу Његошевој мисли и што чини Горски вијенац јединственим делом. Томе је допринео Његош који је путем песничких симбола борбу српског народа за слободу и опстанак претвориo у врховни принцип борбе за слободу и опстанак човечанства.

Његошева мисао има поетичку природу. Она је поетизована проповед која има метафорички карактер. Његошев поетички однос према космосу указује на јединствену природу човека као космичког бића. Да је човек то што Његош у својој космологији тврди, он не би могао да се као умно и поетичко биће односи према космосу. Човек може да се вине у космичко плаветнило само као еманциповано космичко биће, а то значи као самосвојно земаљско биће. Владику Његоша надвисио је Његош песник. Човек је јединствено космичко биће које ствара хумани космос.

Петар Петровић Његош оставио је неизбрисив траг у слободарској и културној историји човечанства. Он је путем свог живота и дела, што значи као конкретна друштвена и историјска личност, постао јединствено земаљско и тиме свемирско биће. Имајући у виду историјски значај Његоша, само би технократски фах-идиоти и религиозни фанатици могли да тврде да је Његош „атом у простору и минут у вечности“. Његошев херојски живот и дело указују на то, да бесмртност човека нема небеску већ земаљску природу: „На гробљу ће изнићи цвијеће за далеко неко покољење“. 

U toku je završna faza uništenja živog sveta na Zemlјi. U procesu evolucije živi svet je doživlјavao kvalitativne preobražaje – od nižih ka višim oblicima života. U životnim uslovima koje stvara kapitalizam svi oblici života doživlјavaju preobražaj koji ima degenerativni karakter. To važi i za čoveka. Sve zagađenija životna sredina i kapitalistički način života uslovlјavaju degenerativnu mutaciju čoveka. Ljudi gube odlike živih bića.

Kapitalizam proizvodi čoveka koji je u funkcionalnom jedinstvu sa procesima kapitalističke reprodukcije. Kapitalističko totalizovanje sveta podrazumeva kapitalističko totalizovanje tela. Vladajući odnos  prema telu posredovan je „tehničkom civilizacijom“. Telo je svedeno na svojevrsnu mašinu, a telesni pokret na mehaniku kretanja. Tehnička funkcionalnost i efikasnost postaju najvažnije odlike na kapitalistički način degenerisanog tela. U suštini, vladajući instrumentalni i izrablјivački odnos prema prirodi osnov je odnosa prema lјudskom telu. Ono nije harmonični deo žive prirode koje, kao takvo, treba poštovati, već je svedeno na predmet obrade i na sredstvo za kapitalističku reprodukciju.

„Vrhunski sportisti“ su tipičan proizvod tehničkog sveta koji se zasniva na principu kvantitativno smerlјivog učinka koji odgovara tržišnoj privredi – koja se zasniva na apsolutizovanom principu profita. „Vrhunski sportisti“ su robotizovani gladijatori, kaskaderi i cirkuzaneri. Po kriterijumima humanе medicine, sportisti su telesno i mentalno degenerisani lјudi. U sportskoj medicini odomaćio se izraz „sportsko srce“ sa kojim se daje afirmativna dimenzija hronično bolesnom srcu. Sportski organizam je specifičan po tome, što je prilagođen određenoj sportskoj disciplini. Drugim rečima, on je na specifični način degenerisani organizam. Isto je sa mentalnim zdravlјem. „Vrhunski sportisti“ imaju samo-destruktivni karakter. Spremnost i sposobnost da uništi svoje telo je najvažnija odlika „vrhunskog sportiste“. Odavno je „juriš na rekord“ postao samoubilački poduhvat koji podrazumeva kako upotrebu sve pogubnijih „stimulativnih sredstava“, tako i sve pogubnijeg treninga.

U savremenom svetu vlada ritam kapitalističke reprodukcije koji uništava biološki ritam odvijanja života. Konzumerski aktivizam postao je dominirajući oblik životnog aktivizma. Telo je postalo deo potrošačkog načina života i prilagođeno je zahtevima potrošačke civilizacije. Odnos prema telu ima instrumentalni karakter: ono prestaje biti integralni deo lјudskog bića i postaje sredstvo za reprodukovanje vladajućeg poretka. Radi se o potpunom komercijalizovanju tela kao “najvišem” obliku kapitalističkog degenerisanja čoveka.

Privid je da je čovek „vlasnik“ svoga tela. Uistinu, čovek se odnosi prema svome telu onako kako se kapitalizam odnosi prema čoveku. Dehumanizujući čoveka kapitalizam je dehumanizovao odnos čoveka prema svome telu. U pitanju je na kapitalistički način degenerisani narcizam koji ima instrumentalnu, destruktivnu i spektakularnu prirodu. Seksualni odnosi gube životvorni karakter i dobijaju komercijalni i kompenzacioni karakter. U „potrošačkom društvu“ došlo je do neograničenog iskorištavanja tela čoveka kao izvora „uživanja“. Svaki deo tela postao je predmet i sredstvo seksualnog iživlјavanja. Što čovek ima manje slobode u društvu, utoliko ima više „slobode“ u seksu.

Na osnovu odnosa kapitalizma prema telu može se videti da razvoj “potrošačkog standarda” podrazumeva uništenje životnog standarda. Način života, rad, kretanje, način ishrane… – gotovo svi oblici života postali su način degenerisanja čoveka. Holesterol, celulit, šećerna bolest, rak, srčana obolenja, neurastenija, depresivnost, SIDA itd. – nisu “bolesti savremenog sveta”, već posledice kapitalističkog načina života.

“Telesne potrebe” današnjeg čoveka određuje vladajuća propagandna mašinerija i njegov društveni položaj. Čovek koji neprestano proždire sve veće količine sve nekvalitetnije hrane predstavlјa najvažniji strateški cilј industrije hrane. Ona stvara sve bolesnijeg čoveka koga, po prirodi stvari, “preuzima” medicina i farmaceutska industrija. Konzumiranje sve veće količine hrane nije telesna potreba, već je kompenzacija za prikraćenu lјudskost. Isto je s pušenjem, drogiranjem, alkoholizmom… Istovremeno, sve veći broj bolesti kojima je čovek izložen nisu prirodno uslovlјene već su proizvedene u laboratorijama. One se “leče” tako, da se od čoveka stvara profitabilni pacijent.

Čovek se ne rukovodi samo konzumerskim aktivizmom kao vrednosnim izazovom, već njegovo telo ne može da opstane bez sve većeg broja preparata i pomagala, kao i veštačkih životnih uslova. Opstanak čoveka sve je više posredovan veštačkim sredstvima koja ga pretvaraju u plastično i tehničko biće. Telo je izgubilo prirodne potrebe: ono ne može više da prerađuje prirodnu hranu, živi na medikamentima i posredstvom medikamenata… Čitav život čoveka je pod “tretmanima” koji, u krajnjem, treba da omoguće da bude u funkcionalnom skladu sa vladajućim poretkom.

Kapitalizam razvija sve pogubnije mehanizme destrukcije i od posledica uništavanja prirode i čoveka stvara izvore profita. Ljudsko telo postaje univerzalna destruktivna mašina i univerzalna kanta za otpad u kojoj se gomilaju sve otrovniji proizvodi kapitalističke civilizacije. Istovremeno, egzistencijalna strepnja, ponižavanja koja čovek svakodnevno doživlјava, usamlјenost, beznađe… uzrokuju nastanak sve težih mentalnih bolesti.

Najvažnija osobenost zdravlјa je životvornost. Zdravlјe ne podrazumeva samo život, već i stvaranje života. Zdrav čovek je životvorni čovek koji je u stanju da stvori zdravo potomstvo. Kapitalizam putem načina života koji ima tehnički karakter degeneriše čoveka kao prirodno i time kao životvorno biće. Homoseksualnost ima anti-egzistencijalni karakter. Veštačka proizvodnja dece nije samo način degenerisanja čoveka kao životvornog bića, već uništenje životvorne sposobnosti čovečanstva.

Za razliku od evolucije životinja koja ima prirodnjački i deterministički karakter, evolucija čoveka ima istorijski i slobodarski karakter. Humana životvornost ne podrazumeva samo stvaranje novog života, već i novog sveta. U tom smislu dete nije samo prirodno biće, već i simbol i konkretna mogućnost budućnosti. Ono je otelotvorenje evolucije i istorije. Dete nije ono što jeste kao prirodno biće, već ono što može da bude kao lјudsko biće.

Zdravlјe čoveka suštinski se razlikuje od zdravlјa životinja. Ono se ne određuje prema prirodnjačkim, već prema humanističkim kriterijumima. Zdravlјe nije individualni već društveni fenomen. Čovek je organski deo lјudske zajednice i samo kao realizovano društveno biće može da bude zdrav. Ljubav i poštovanje su najvažniji uslov zdravlјa. Zdrav čovek je srećan čovek. Istovremeno, nema zdravlјa bez slobode. Ne može da bude zdrav čovek koji je rob poretka koji uništava život na Zemlјi. „Potrošač“ nije zdrav čovek. On je na kapitalistički način degenerisani čovek. Zdrav čovek je slobodan čovek koji je u stanju da stvori humani svet.

Najveći nedostatak prirodnjačke filozofije indijanskog poglavice Sijetla je taj, što u njoj ne postoji čovek kao emancipovano prirodno biće. Nјegov prirodnjački panteizam ukida čoveka kao društveno, stvaralačko, istorijsko i vizionarsko biće. Svet u kome čovek živi je datost i zasniva se na prirodnjačkom determinizmu. Životna filozofija indijanskog poglavice odgovara zakonima koji vladaju u prirodi. Radi se, pre svega, o borbi za opstanak koja podrazumeva da su lјudi prirodni neprijatelјi. Umesto saradnje u obezbeđivanju opstanka i u tom kontekstu umesto vladavine uma, čovek se rukovodi egzistencijalnom logikom koja vlada u prirodi. Ubistvo pripadnika drugog plemena zasniva se na neprikosnovenim prirodnim zakonima i kao takvo je opravdano. Umesto razumnog i mirolјubivog čoveka, „veliki ratnik“ postaje najviši vrednosni izazov. Radi se o nesputanom socijalnom darvinizmu po kome „opstaju samo najjači“. Evropski kolonizatori vešto su koristili stanje rata među domorodačkim plemenima da bi ih istrebili.

Zdravlјe nije datost. Ono se pojavlјuje u odnosu prema bolesti – koja je sastavni deo života i koja ima životvornu prirodu. Bolest primorava čoveka da se bori za zdravlјe. Priroda bolesti uslovlјava prirodu borbe za zdravlјe. Borba između bolesti i zdravlјa stvara novi životni kvalitet. U borbi protiv bolesti čovek jača svoju životvornu moć i volјu za životom.

Medicina u kapitalizmu nema prirodnjačku ili religioznu,  već tehničku prirodu. Za razliku od antičke medicine, savremena medicina nema holistički i religiozni, već parcijalni i mehanički odnos prema čoveku. Čovek nije više organski deo prirode ili univerzuma, već je organski deo na tehnički način degenerisanog sveta. Savremena medicina je sastavni deo kapitalističkog poretka i rukovodi se životnom logikom kapitalizma koja ima univerzalni karakter: od posledica uništavanja sveta i čoveka stvoriti izvor profita. Pravi smisao savremene medicine nije borba za zdravog čoveka, već proizvodnja kapitalizma. Ona ne jača životvornu snagu čoveka, već destruktivnu snagu kapitalizma.

Savremena medicina „leči“ posledice koje stvara kapitalizam putem tehničkih sredstava koje imaju profitabilni karakter – i to tako što degeneriše čoveka kao prirodno i lјudsko biće. Na taj način  uništavaju se odbranbene sposobnosti organizma i čovek postaje manijakalni potrošač lekova, vakcina, operacija i drugih medicinskih intervencija. Savremena medicina leči lјude tako što ih pretvara u hronične bolesnike. Što su lјudi bolesniji – kapitalizam je zdraviji.

Istinska medicina može da stekne konkretnu istorijsku samosvest u odnosu prema kapitalizmu kao totalitarnom destruktivnom poretku koji sve dramatičnije uništava život na Zemlјi. Životvornost je temelјni princip istinske medicine. Ona se zasniva na životvornom humanizmu. Smisao istinske medicine nije da leči čoveka kao biološko, već kao humano biće. Ona ima preventivni karakter. Nјen najvažniji zadatak nije borba protiv posledica koje nastaju uništavanjem života, već iskorenjivanje uzroka koji dovode do uništenja života.

Istinska medicina ima slobodarski i revolucionarni karakter. Ona se zasniva na principu da je zdravlјe osnovno, neotuđivo i bezuslovno pravo čoveka. Istinska medicina nastoji da afirmiše životvorne potencijale čoveka i da stvori zdrav svet. Stvaralački život, briga čoveka za čoveka i zdrav život u zdravoj prirodi – predstavlјaju najvažnije preduslove zdravlјa. Zdravo društvo i zdrava priroda su najbolјa prevencija. Zdrav život podrazumeva ne samo razvoj čoveka kao životvornog bića, već i realizovanje životvornih potencijala prirode. U tom kontekstu pojavlјuje se oplemenjivanje prirode stvaralačkom praksom čoveka i Marksov princip „humanizam-naturalizam“. Zdravo društvo je osnovni preduslov zdrave prirode.

Starost nije bolest. Priroda starenja može da se shvati na pravi način ukoliko se ima u vidu istina da je smrt osnovni uslov života. Smrt ima životvornu prirodu. Istovremeno, smrt daje smisao životu. „Večni život“ je najgore prokletstvo. Ta ideja je mamac za one koji su izgublјeni u beznađu kapitalističkog ništavila. Postajući totalitarni poredak destrukcije kapitalizam je ukinuo životvornu prirodu smrti. Destrukcija je na kapitalistički način degenerisana smrt. Ona jača životnu moć kapitalizma. Nije smrt čoveka isto što i smrt životinje. Istinski smisao smrti čoveka je stvaranje humanog sveta i izvesne budućnosti.

Potrošačko ludilo je najpogubnija bolest koju stvara kapitalizam. Za nju postoji samo jedan lek: opšte-narodna revolucija koja će se obračunati sa destruktivnim kapitalističkim bezumlјem i stvoriti svet koji će se zasnivati na umnom odnosu prema prirodi i u kome će razvoj međulјudskih odnosa biti osnovni kriterijum progresa. Svet će ozdraviti kada lјudi isuše kapitalističku močvaru i stvore humano društvo.

У савременом свету технократска квази-религија замењује традиционалну религију. Технократска цивилизација производи фах-идиоте и одговарајућу религиозну свест. Као што је „нови човек“ на капиталистички начин дегенерисано људско биће, тако је савремена космологија на капиталистички начин дегенерисана религија. Укинута је идеја истинског, као и еманципаторско наслеђе хришћанства и других великих религија. Нема више моралног расуђивања ни слободне воље. Човек је изгубио способност да процени шта је добро а шта лоше и да дела сходно својим убеђењима и савести. Уместо мудрости која се заснива на историјској и егзистенцијалној самосвести човека, космички закони који имају механички карактер постају неприкосновена моћ. Човек је укинут као поетичко и духовно биће и сведен је на пуку материју и као такав на објекат космичких процеса. Влада механицистички материјализам који представља обрачун с дијалектиком природе и историјским материјализмом и који представља теоријски основ за технизовање света и роботизовање човека.

Као одговор деструктивном капиталистичком ништавилу које има технички карактер светом је завладала ескејпистичка манија и потреба за стварањем виртуелних светова. Ескејпизам је постао главна грана идеолошке сфере капитализма. У том контексту, „продор у космос“ постао је непресушна инспирација за стварање виртуелних светова у којима најважније место заузимају „ванземаљци“. Они су космичка бића која су у машти на капиталистички начин дегенерисаних људи ствараоци живота на Земљи и човечанства. Исто тако, „ванземаљци“ нас непрестано посматрају и контролишу, живе са нама и претварају се у људе. Они постају део колективног лудила које ствара капитализам претварајући људе у „усамљену гомилу“ (Ризман). „Ванземаљци“ су постали духовна дрога која деполитизује људе и уништава критичко-мењалачку свест и визионарску машту.

Холивудска филмска индустрија, користећи све савршенија техничка средства, ствара моделе „ванземаљаца“ који улазе у подсвест младих и условљавају њихов однос према људима, свету и космосу. Најчешће су то бића која изгледају као роботизоване наказе које су отелотворење карактера на капиталистички начин дегенерисаних људи који имају потребу да владају и уништавају. Она су појавни облик деструктивних моћи овоземаљске технике која је приказана као самостална моћ. Та идеја присутна је код стварања вештачке интелигенције. На тај начин прикрива се истина да техника није сама по себи деструктивна моћ, већ да то постаје у рукама капиталиста који су од савладаних природних сила у виду технике створили средство за уништење живота. Истовремено, појављују се представе „ванземаљаца“ који личе на дегенерисану децу и који су „дошли на Земљу“ да би „Земљане“ научили памети.

„Босанске пирамиде“ су типичан пример претварања реалног у виртуелни свет путем медијске манипулације. Ради се о коришћењу тржишног механизма и космолошке мистике на којој се заснива мит о „ванземаљцима“. На примерима „Госпе из Међугорја“ и „Босанских пирамида“ може да се увиди разлика између традиционалног начина стварања виртуелних светова и савременог начина који нема само мистични већ и технократски карактер. Док се у првом случају манипулише са старијим људима који су жртве трагичног живота и религиозних илузија, у другом случају имају се у виду „клијенти“ који нису религиозни фанатици, већ који траже савремене облике бекства из све туробније реалности. Они имају потребу да буду у природи, да се забаве, да побегну из усамљености… Отуда су у понуди „природне лепоте“, „здравље“, „медитација“, „дружење“… Прича о „ванземаљцима“, „пирамидама“ и „енергетским трансмитерима“ треба да створи мистични застор који ће бити брана рационалном и критичком односу према свету. У коначном, ради се о езотеријској подвали која има секташки карактер.

Мит о „ванземаљцима“ служи да се укине историјски пут развоја човечанства и човек сведе на објекат над-људских сила. Најважније је уништити слободарско и стваралачко достојанство људи, као и идеју друштвености која има колективистички и стваралачки карактер. Људско друштво је стваралачко-слободарска заједница која омогућава човеку да стекне веру да заједно са другим људима може да створи хумани свет. То је највећи квалитет историјског развоја човечанства.

Све што је створено на Земљи је људско дело. Свако дело има конкретну историјску природу, што значи да је настало на одређеном степену развоја човечанства и у специфичним друштвеним условима. Сама идеја да је „човек створен од стране ванземаљаца“ производ је људске маште која је настала у одређеном историјском тренутку. Она је била могућа када је човек стекао свест о себи као људском бићу и када је постао свестан разлике између земаљског и космичког света, као и идеје стваралаштва. Без озбиљних историјских и социолошких анализа прошлости људи неминовно постају жртве митолошких предубеђења и савремених хохштаплера који стварају виртуелне светове да би пљачкали људе и свели их на идиоте.

Да би се схватила природа Теслиних изума и природа мита који је о њему створен треба имати у виду друштвене услове у САД крајем 19. и почетком 20. века – у којима је Тесла живео и стварао. Ради се о времену у коме је успостављена интензивна индустријализација и развој војне индустрије као израз настојања владајућих капиталистичких и политичких кругова да од САД створе владајућу светску силу. Наука и техника постале су најважнија оруђа империјалистичке експанзије и на њеним крилима створен је „мит о свемоћи науке и технике“. И Теслин научни рад заснивао се на валу капиталистичке експанзије. Она је дала прворазредни значај Теслиним проналасцима који су створили техничке могућности за стварање енергије која је била моторна снага индустријског развоја. Тесла је постао господар енергије и као такав митолошка личност. Он је био у стању да  створи муње и громове, да изазове земљотресе и драматичне промене у јоносфери, да створи „зраке смрти“… Тесла је постао симбол моћи са којом Запад може да покори свет. Тесла је следио дух капиталистичке експанзије. Он је схватио да онај ко влада енергијом влада светом.

Тесла је веровао да може да влада космичким силама и да је као такав нови Месија који посредује између земаљског света и свемира. Он одбацује слободарску борбу човечанства са којом може бити створен хумани свет и проглашава науку за ону моћ која ће променити људе и омогућити да се укине разлика између живота и смрти. Извориште Теслине стваралачке инспирације није била хуманистичка, већ техничка цивилизација. Тесла: „Радим за будућност и савременици ме неће разумети, али једнога дана превладаће научни закони природе чије сам тајне открио и све ће се изменити, као дланом о длан, све ће се променити. Наступиће нова ера човечанске мудрости чије ће главне одлике бити разумевање времена, откриће извора бескрајне енергије и обликовање материје по вољи научника.“   Тесла укида еволутивни развој живог света на Земљи и човека као највиши облик живота. Он своди човек на материјални део космоса који је непосредно подређен дејству космичких сила. Истовремено, Тесла укида човека као самосвесно слободарско, стваралачко, историјско и визионарско биће. Будућност човечанства није могућа као производ стваралачке праксе људи већ као резултат дејства космичких процеса.

Као што религиозни фанатици стварају митолошку нит између човека и бога, тако научници фах-идиоти стварају митолошку нит између човека и свемира. У оба случаја човек је лишен историјског бића и стваралачке самосвести и сведен на оруђе „над-земаљских сила“. Да ли би Тесла постао то што је био да је одрастао у прашуми? Које је језике Тесла говорио и на којим језицима је писао? Да ли су ти језици производ хиљадугодишње културне историје народа или су свемирска датост? Исто тако, језик условљава могућност мишљења и стицања индивидуалне самосвести – у коју спада и стваралачка самосвест и стваралачка индивидуалност без којих Тесла никада не би постао стваралац. Да ли су математика и физика свемирске појаве, или су то друштвене појаве које су створене од стране човечанства у његовом историјском развоју – без којих би Теслино стваралаштво било немогуће? Да ли је проналазак једносмерне струје био претпоставка за стварање наизменичне струје? Исто је са другим проналасцима који су уткани у Теслине изуме… Уистину, није Тесла „добијао“ своје идеје из свемира већ их је стварао полазећи од стваралачког наслеђа човечанства. На тај начин допринео је стварању хуманог свемира.

Никола Тесла био је опседнут „свемирском музиком“. Како структура свемира условљава да човек постане поетичко биће? Да би могао да ужива у музици човек је морао да стекне уметничко чуло и тиме способност да разликује звукове од тонова. „Свемирска музика“ је димензија коју човек који има развијено музичко чуло даје механичким космичким звуковима. Они га подсећају на тонове. Човек је стекао способност да пева током свог историјског развоја. Прачовек није био у стању ни да говори, ни да пева. Испуштао је крике када је осетио опасност и мумлао је. Певање подразумева развој гласних жица што је повезано са развојем међуљудских односа и емотивним и стваралачким бићем човека. У почетку човек је опонашао пој птица. Временом почео је да ствара примитивне облике певања који су имали сиромашни тоналитет…

У контексту космолошких разматрања, завређује пажњу схватање космичке суштине човека које је, у интервјуу са Џоном Смитом из 1899, изнео Тесла. Он се залаже за космолошки пантеизам који има енергетски карактер и успоставља мистични однос према светлости која је својеврсни „божији дух“ и као таква извориште енергије која струји у човеку. Човек је, заправо, само један од облика у коме се појављује енергија и као такав је бесмртан. Светлост га ствара и у светлости доживљава вечно постојање. Човек је укинут као природно, друштвено и историјско биће и сведен на својеврсну батерију чији енергетски потенцијал представља извориште његовог стваралачког елана. Менталне вежбе треба да му обезбеде менталну снагу, а то значи да спрече расипање енергије и да је усмере на развој чула и умних способности. Жена је непожељна јер одузима мушкарцу менталну и телесну енергију. Развој телесних чула одвија се тако што се сакати еротско биће човека и чуло људскости. Однос човека према свету нема критичку и слободарску, већ медитативну природу. Будући да не схвата човека као слободарско биће, Тесла није у стању да схвати природу прометејске ватре, што значи слободарског просветљења. Његова визија будућности не заснива се на слободарском уму, већ на космолошком мистицизму који има технократску природу.

Тесла не сагледава свет као конкретну историјску појаву и сходно томе не сагледава човека као конкретно друштвено и историјско биће. Човек ништа не ствара, већ све добија из „неког свемирског језгра“. Тесла овде не говори као научник, већ као религиозни фанатик. Његови ставови не заснивају се на научним чињеницама и рационално заснованим закључцима већ на езотеријским спекулацијама. Препуштајући се утицају источњачких „мудраца“ Тесла је изгубио историјску самосвест као припадник европске културне баштине и заглибио се у мочвари источњачког мистицизма. Он није био у стању да следи еманципаторски траг просветитељства, Француске грађанске револуције и немачке класичне филозофије и изгубио се у беспућу езотеријског празнословља.

Тесла је имао оскудно знање из области филозофије и друштвених наука. Он није располагао појмовима без којих није могуће  схватити историјски развој друштва и природу човека као самосвојног космичког бића. Ту празнину Тесла је настојао да попуни са далекоисточним религијама које представљају обрачун с еманципаторским наслеђем грађанског друштва и хришћанства. Истовремено, Тесла је био жртва усамљеничког безнађа. Његова болесна ментална стања непосредно су утицала на његов однос према свету и космосу. Он је био је опседнут космичким силама, подсвесним принудним радњама, духовима, ванземаљцима, страховима… Његов однос према космичким процесима има ескејпистички и компензациони карактер. Поетски карактер Теслине космолошке мистике упућује на то да је човек Тесла надвисио Теслу научника. Теслино последње писмо мајци указује на то да је Тесла био трагично људско биће и као такав специфично и непоновљиво космичко биће.

Кључ за разумевање Теслине космологије не налази се у науци, већ у његовом схватању човека. Теслина космологија заснива се на ниподоштавајућем односу према људима. За Теслу човек није еманциповано друштвено биће и као такав конститутивни субјект друштва као политичке заједнице. Није случајно што је Тесла био опседнут источњачким религијама које представљају идеологију друштва у коме нема човека као самосвојног историјског бића и грађанина. Тесла је укинуо човечанство као субјект друштвених промена. Он непрестано истиче да је човечанство неспособно да реши проблеме са којима се сучељава и полазећи од тога даје себи месијанску димензију. Тесла је био убеђен да се по својим телесним и менталним карактеристикама налази изнад других људи. Он је сматрао да има посебне особине које није наследио од родитеља већ да их је добио из космоса. Он је себе доживљавао као космичког натчовека чији је задатак да путем космичких закона уведе ред у земаљском хаосу и на тај начин одреди судбину човечанства.

По Тесли космички процеси непосредно условљавају понашање људи и тиме дешавање на Земљи. Космички закони добијају божански карактер. Они су ти који условљавају и одређују природу човека и његову судбину. Није случајно што је Тесла некритички прихватио источњачку идеју „судбине“ (karma). Њему одговара идеја космоса која је створена у свету у коме човек није самосвојна личност и не схвата себе као биће које је у стању да створи хумани свет. Теслина космологија је обрачун с еманципаторским наслеђем грађанског друштва и са слободарским и културним наслеђем националних култура. Уместо замаљског реализма, Тесла нуди космички мистицизам. Он не прави разлику између механичког и историјског времена и путем механицистичког материјализма укида историјски материјализам. Теслина космологија заснива се на технократском безумљу. Она укида умни однос човека према свету и лишава човека могућности да створи идеју будућности као умну алтернативу капитализму у коме влада деструктивно безумље.

Укидајући историју и човека као историјско биће Тесла је свео свет на апстрактни космички простор. Нема речи о владајућем капиталистичком поретку, о класном друштву и експлоатацији радних слојева, о расизму и сексизму, о колонијализму и истребљивању читавих народа… Заслепљен космолошком мистиком „генијални научник“ Никола Тесла није био у стању да схвати оно што је очигледна истина за сваког ко има памети. Светом не владају космички закони, већ закони капитализма: „Паре не смрде!“, „Време је новац!“, „Уништи конкуренцију!“, „Човек је човеку вук!“… Они непосредно условљавају друштвени живот, владајући вредносни хоризонт и свест човека.

Тесла је све оно што му је као човеку недостајало у свакодневном животу пројектовао у космички простор. Он је напустио земаљски свет и одлетео у виртуелни космички свет који је био производ његове маште. Тесла доживљава свемирске појаве као да су жива бића и има према њима емотивни однос. Свемир је пројекција Теслиног трагичног живота и усамљеничке патње. Оно што чини специфичност Теслине визије свемира је то што је у њу уткано Теслино научно знање и његов стваралачки ум. За Теслу међусобни односи између бројева 3, 6 и 9 представљају „кључ свемира“. Таква интелектуална игра, која има психичко утемељење и мистификујући карактер, постаје опсесија научника који настоје да до „суштине свемира“ дођу путем формалне логике и бројева.

Тесла је постао жртва своје подсвести и стваралачког ума који је био лишен еманципаторског наслеђа модерног друштва и слободарског наслеђа човечанства. Тесла је лишио реални свет световности и свео га на космичку апстракцију, а виртуелни космички свет који је производ његове маште прогласио за реалност. У њему је Тесла пронашао решења за земаљске проблеме које, по његовом убеђењу, човечанство не може да реши. Најпогубније у Теслиној космологији је то, што је лишио човека оних особина које му пружају могућност да се ослободи капиталистичког варваризма и спречи уништење живота на Земљи. Њему не пада на памет да, попут Његоша, позове потлачене да се супротставе тиранији моћних… Тесла није био близак људима који су се борили за слободу, већ онима који су настојали да буду господари света. Његова мисао не заснива се на слободарској традицији човечанства, већ на господарској идеологији.

Држећи се мита о свемоћи науке и технике Тесла је веровао да као што може да се „игра“ са муњама и громовима, тако може да се игра са људима и судбином човечанства. Тесла је сматрао да је он посредник између Земље и свемира који има такве телесне и менталне способности да може, путем научних закона, да утиче на космичке процесе и од њих створи средство за одређивање будућности света. Он је себе доживљавао као свемоћно космичко биће које је отелотворење господарских моћи паганских богова и које је у стању успостави ред на Земљи. У којој мери је Тесла веровао у свемоћ науке говори и то, што је тврдио да ће наука пружити могућност људима да „разговарају“ са душама умрлих и да ће на тај начин бити премошћена провалија која постоји између живота и смрти.

Теслино схватање морала указује на сву бесмисленост његове космологије. По Тесли, морал није специфична друштвена појава која је као таква особеност човека, већ је космичка датост. Поједностављено речено, космос је моралан а човек је као земаљско биће неморалан. За Теслу зло је последица дисхармоније у пулсирању материје. Човек може да постане моралан путем хармоничног пулсирања материје које уноси ред у земаљски живот и на тај начин му даје моралну димензију. Тесла не схвата да је морал производ историјског развоја друштва и да нема морала без свести човека о томе шта је добро а шта зло; без слободне воље на основу које човек може да се определи између добра и зла; без свести човека о могућим последицама опредељења и одговорности за своје поступке…

И Теслина теорија рата указује на механицистичку природу његовог начина мишљења. За Теслу рат није конкретна друштвена већ природна појава која је условљена космичким силама и која има енергетски карактер. Ко је још толики идиот да напад Аустро-Угарске на Србију 1914. објашњава пулсирањем космичких енергетских валова? Исто је са нападом нацистичке Немачке на Пољску и СССР… Шта је са монструозним злочинима усташа у Јасеновцу и Немаца у Аушвицу? Шта је са истребљењем читавих народа од стране европских колонизатора? Шта је са робовласништвом и приморавањем деце да до смрти раде у фабрикама, рудницима и на пољима – чега је Тесла био сведок? Да ли су те појаве узроковане пулсирањем материје?

Руководећи се технократским фах-идиотизмом Тесла није био у стању да направи разлику између освајачких ратова – и одбранбених и ослободилачких ратова. Рат који су Срби водили против Турака у 14. веку био је суштински различит од рата који је османлијска Турска водила против Србије. Турски напад на Србију имао је освајачки, а борба Срба против Турака одбранбени карактер. Слично је са Првим и Другим српским устанком. То су били ослободилачки ратови и као такви су били отелотворење највиших вредности српског народа и његове спремности на највеће жртве да би се извојевала слобода. Теслино схватање рата указује на сву погубност начина мишљења које лишава људе слободарског достојанства и историјске самосвести.

Тесла је својом космологијом прикрио праву природу капитализма и лишио капиталисте одговорности за ратове и друге злочине. Да ли је могуће да Тесла није чуо за максиму да је „Рат најбољи посао!“? Да ли је могуће да „генијални научник“ Никола Тесла није био у стању да увиди да је брзина обрта капитала она моћ која условљава брзину протока времена у капитализму? Да ли је могуће да Тесла, живећи у Америци у којој сваки сегмент живота служи стицању профита, није чуо за максиму „Време је новац!“. Тесла је имао начин мишљења који је карактеристичан за научнике фах-идиоте. Он је тврдио да је у стању да региструје космичке појаве које други нису били у стању да региструју, а није био у стању да региструје друштвене појаве које су очигледне „обичним“ људима.

Држећи се мита о свемоћи науке, дајући себи димензију господара свемира и држећи се источњачког мистицизма – Тесла је створио своју космологију која представља једну од најпримитивнијих и потенцијално најпогубнијих теорија које су се појавиле у модерном добу. Како је могуће да Тесла није презао да саопштава ноторне будалаштине? Пре свега, Тесла је дошао до прворазредних научних открића на основу чега је добио статус „генија“. У светлу његових изума свака мисао коју је изрекао постала је „генијална“. Поред тога, Тесла је био окружен фах-идиотима и ласкавцима који су се, руководећи се принципом “царево одело“, додворавали „генијалном“ Тесли и избегавали да доведу у питање његове сумануте тврдње. Ласкавци су хранили Теслину сујету. Он је био спреман да говори о свему без страха да ће га неко оспорити. Био је то двосекли мач. Тесла је у тој мери постао самоуверен да је изгубио опрез и одговорност за изговорену реч. Ласкавци су га навукли на танак лед. Тесла је постао жртва мита о „генијалном научнику“ у чијем стварању је сам учествовао.

Теслину космологију треба сагледати полазећи од владајуће тенденције развоја света. То је оно што јој даје конкретни друштвени и историјски смисао. Имајући у виду историјски развој друштва претварање природних сила путем науке и технике у извор енергије био је прворазредни подухват који је отворио неслућене могућности друштвеног развоја. Нажалост, капитализам је претворио хуманистичке и животворне потенцијале науке и технике у тоталитарну деструктивну моћ. Теслини проналасци доживели су исту судбину. Они су постали погонска снага развоја капитализма и као такви средство за уништење живота на Земљи. „Генијални научник“ Никола Тесла постао је икона капитализма. Његова научна открића су непресушна инспирација за владајуће капиталистичке групације које производе све разорнија техничка средстава са којима може бити уништен живот на Земљи. Истовремено, Теслина космологија представља прворазредно идеолошко средство за уништење слободарске самосвести људи и критичко-визионарског ума. У Теслином свемиру човек нема право на слободу.

Када се има у виду све драматичније пропадање света Теслин обрачун са човеком као слободарским и стваралачким бићем има погубну природу. Укидајући човека као слободарско и визионарско биће и дајући науци митолошки карактер Тесла је лишио човека могућности да се супротстави деструктивној капиталистичкој помами. Његова мисао ствара егзистенцијални дефетизам и препушта човечанство капиталистичким монструмима који су од науке и технике створили средство за уништење живота на Земљи. Без слободарске борбе научни и технички проналасци неминовно постају оруђе капитализма за уништење човека и света. Само у рукама слободарског човечанства Теслини изуми могу да постану средство за хуманизовање света и оплемењивање природе.

ЧОВЕК И СВЕМИР

Једино истинско догађање у свемиру је догађање човека. Човек је као стваралачко и друштвено биће свемирски novum и као такав јединствено и непоновљиво свемирско биће. Са настанком људског друштва настао је нови свемирски квалитет: хумани свет. У свемиру је настала љубав, слобода, стваралаштво, вера, лепота, машта…

Однос човека према свемиру има историјски карактер. Примитивни човек имао је непосредни однос према небу. Он је поистовећивао небо са природним појавама које су га застрашивале и угрожавале, али и пружале могућност да преживи. Примитивни човек се са страхопоштовањем односио према небу. Развијајући производне снаге и стичући способност симболичног сагледавања појава човек је дошао до новог схватања неба и успоставио нови однос према небу. Уместо непосредног односа према небу успостављен је однос који је посредован религиозном маштом и техником.

„Небо“ и „свемир“ су синоними али између њих постоји принципијелна разлика. „Небо“ подразумева над-земаљски простор према коме човек има непосредни однос, док „свемир“ подразумева бескрајни ван-земаљски простор у коме се налазе безбројна небеска тела. У античкој Хелади kosmos подразумева органску целину која има специфичну природу и законе. Истовремено, kosmos подразумева сферу истинског, као и геометријски устројене естетске обрасце који постају критеријуми за одређивање лепог и доброг (kalokagathia) у земаљској равни.

Идеја свемира као стецишта богова који владају светом настала је у класном друштву. Свемир постаје пројекција земаљског света који се заснива на класном поретку и средство за његово обоготворење. Овоземаљске владарске моћи постају у виду богова мистичне свемирске моћи. У античкој космогонији свемирски поредак је пројекција владајућег земаљског поретка и као такав средство за његово обоготворење. Исто је са хришћанском визијом неба, као и са представом свемира у капитализму. У коначном, идеја свемира је средство за обрачун с визионарском свешћу и идејом новог света, што значи средство за очување владајућег поретка.

Природа животног простора условљава схватање простора и однос према њему. Живот у свемиру суштински се разликује од живота на Земљи. У свемиру простор, време, кретање… имају другачију природу него на Земљи. Исто је са човеком. Он као живо и људско биће има битно другачију природу на Земљи него у свемиру. Земаљска животна средина је извор живота и темељ опстанка човека. Човек је на Земљи органски део животворног природног циклуса и као такав стваралац живота. Природа је „анорганско тело“ (Маркс) човека.

Оно што чини највећи квалитет човека на Земљи представља његову највећу слабост у свемиру. Човек као живо биће није органски део свемира. Он као живо биће не одговара свемирским животним условима. Свемир је смртна опасност за човека што је од прворазредног значаја за разумевање положаја човека у ван-земаљском простору и за његов однос према свемиру. Човек се у свемиру налази у бестежинском стању, изложен је убитачном зрачењу и погубно ниској температури, лишен је сталног извора светлости и кисеоника… Човек само путем одговарајућих техничких средстава може да преживи у свемиру – лишавајући се основних органских особености и животних потреба као природно биће.

Одлазак човека са Земље неминовно би довео не само до фаталних органских промена, већ и до фаталних менталних промена. Једно је привремено отићи са Земље, а друго отићи са Земље без наде за повратак. Човек би за кратко време изгубио представу о себи као човеку, а живот би му постао бесмислен и безвредан. Научници стварају илузију да човек може да преживи у свемиру уколико буде сведен на субатомску структуру материје. Ради се о томе да човек треба да преживи у свемиру као природно и људско биће, а не да буде сведен на свемирску прашину.

Самосвест савременог човека као свемирског бића заснива се на илузији да бити у свемиру подразумева да се човек не налази на Земљи већ у свемирском пространству. Изрази „космонаут“ („свемирски морнар“) и „астронаут“ („звездани морнар“) указују на то да човек није свемирско биће док је на Земљи, већ да то постаје тек када напусти Земљу. Уистину, човек је свемирско биће као земаљско биће. Земља је једини могући свемирски дом човека. Свемирска будућност човечанства не налази се у бескрајном свемирском пространству већ на Земљи.

Материјална структура свемира је основ постојања човека као специфичног телесног бића, али не и као специфичног и непоновљивог свемирског бића. Самосвојни природни процеси на Земљи, који се развијају готово четири милијарде година и имају животворни карактер, и развој човека као универзалног стваралачког и слободарског бића представљају извориште специфичности и непоновљивости човека као свемирског бића. Земаљска природна средина представља специфични свемирски простор који је омогућио настанак човека као природног и људског бића. Она је животворна по томе што је у стању да створи нови живот. Човек је животворно биће не само по томе што је у стању да створи нови живот, већ и нови свет. Људска животворност има историјски карактер. Стварање новог живота истовремено је стварање новог света.

Човек није свемирска датост већ је слободарско и самостварајуће свемирско биће. Као такав човек је стваралац новог свемира. Хуманост је истински свемирски novum. Стварајући хумани земаљски свет човек ствара хумани свемир. Настанком човека као самосвесног стваралачког и историјског бића створен је нови свемирски квалитет: сфера истинског. Истинско је основ самопоимања човека као еманципованог свемирског бића и односа човека према себи као свемирском бићу. Оно указује на праву природу човека. Истинско је могуће само у контексту развоја визионарске свести и реализовања животворних потенцијала природе и човечанства који пружају могућност човеку да створи свет по своме лику. Савремена космологија одбацује идеју истинског да не би били створени хуманистички критеријуми који пружају могућност човеку да створи нови свет.

Сваки човек је специфично и непоновљиво свемирско биће. Будући да је човек друштвено и историјско биће он може да постоји као свемирско биће једино као део човечанства. Човек као самосвојна личност је органски део човечанства и дели његову судбину. Човек без човечанства је апстрактно биће. Као што нема човечанства без људи тако нема људи без човечанства. Само као органски део човечанства човек може да буде истинско свемирско биће.

Бесконачност има квалитативну димензију. Она подразумева бесконачну могућност квалитативних различитости животних облика. Истовремено, безбројни облици живота подразумевају и бескрајне могућности варијација облика живота. Једно су жива бића на другим планетама, а друго жива бића која имају особености људи. Исто тако, једно је бити човек као несвесни органски део живог света, а друго бити човек као самосвесно слободарско биће које ствара свој свет. Човек је људско као историјско биће: он увек изнова постаје човеком. Варварин и цивилизовани човек су битно различита земаљска и тиме свемирска бића.

КАПИТАЛИЗАМ И СВЕМИР

Однос према свемиру условљен је природом владајућег поретка. Тотализујућа природа капитализма доводи до тога да технократски заснована машта постаје посредник између човека и свемира. Савремена космологија заснива се на свемирском романтизму и заоденута је свемирском мистиком која се позива на технократски утопизам, на научну фантастику која има сензационалистички карактер, на езотерију, као и на хришћанску митологију по којој је живот на Земљи привремен а „вечни живот“ се налази на „небу“. „Будућност“ човечанства не налази се на Земљи већ у мистичној тами свемирског бескраја.

Савремена космологија кида егзистенцијалну везу између природе и човека и на тај начин укида човека као природно биће. Опстанак човека није условљен опстанком живог света на Земљи. У технократској визији будућности живот је могућ без живог света. Људи се „добијају“ путем техничких процеса, а човек путем техничких иновација постаје „бесмртан“. Човек је укинут као живо биће. Истовремено, човек није лишен само историје и живота, већ и планете Земље – његовог свемирског дома. Земља и човечанство су отписани.

Човек се односи према свемиру путем технике тако што постаје техничко биће. Он се не налази у свемиру као природном простору већ се налази у свемирском броду и његов однос према свемиру посредован је животом у свемирском броду. Уместо земаљске природе, свемирски брод, који представља савршени технички свет, постаје животна средина човека на његовом путу у свемирску будућност. Да би преживео човек мора да се прилагоди новој животној средини, што значи да се обрачуна са својим природним бићем и постане техничко биће. Животност човека постаје независна од живе природе и добија технички карактер. Природна животност није више услов живота већ је то техничка функционалност организма који је постао машина. На томе се заснива „вештачка интелигенција“. Она је отелотворење од човека отуђене и дегенерисане интелигенције која је постала не само spiritus movens технике већ и њен spiritus rector.

Традиционални однос према животу човечанства и животу на Земљи заснива се на егзистенцијалном песимизму и фатализму. Водеће религије заснивају се на идеји да ће живот на Земљи пропасти и да је „будућност“ човечанства „на небу“. Онима који су покорни и „дарежљиви“ црква издаје пропуснице за „рај“. Оне друге, црква шаље у „пакао“. Ради се о егзистенцијалном дефетизму који уништава веру човека у себе као слободарско и стваралачко биће. Човек постаје објекат над-земаљских сила у чије име говоре свештеници у настојању да очувају поредак који се заснива на пљачки и тлачењу радних слојева.

Теорије које инсистирају на „пропасти света“ створене су од стране идеолога владајућег поретка да би заплашиле људе и држале их у покорности. Од настанка класног друштва однос човека према себи био је посредован владајућом идеологијом која своди човека на роба над-земаљских сила. У антици и хришћанству богови су створили човека од прашине и све особине које поседује добио је од богова – данас од ванземаљаца и свемирских процеса. Човек је обезвређен као људско биће и сноси одговорност за све лоше што се догађа. Он не сме да сагледа себе као еманциповано свемирско биће полазећи од тога да је слободарско, стваралачко, друштвено, историјско и визионарско биће. Све се чини да човек буде сведен на ништарију и зликовца.

Мит о свемиру је средство за обезвређивање човека као самостварајућег свемирског бића и живота на Земљи. Сајeнтолошки утемељени свемирски романтизам има политички карактер. Он се заснива на механицистичком материјализму и као такав је обрачун с дијалектиком природе и историјским материјализмом. „Свемирски визионари“ нису социјални визионари и не сагледавају човека као историјско и друштвено биће које је отворено према хуманој будућности. Хуманизовање света није предуслов за хумани однос према свемиру и на тај начин према човеку као специфичном и непоновљивом свемирском бићу. „Свемирски визионари“ не супротстављају се капитализму који је постао тоталитарни поредак деструкције и не теже стварању света који ће се заснивати на хуманој природи човека и умном односу према свету. Они „хватају поруке“ из свемира, али не чују вапаје за помоћ деце која умиру од глади и болести…

По владајућој космологији свемир је устројен на капиталистичким принципима. На томе се заснивају култни стрипови попут Флаша Гордона и холивудска филмска индустрија. „Ванземаљци“, „летећи тањири“ и друге „свемирске појаве“ су производ холивудске фабрике лажи и илузија које се заснивају на извитопереној слици човека и света. „Ванземаљци“ су један од појавних облика на капиталисти начин дегенерисане религије. Они су замена за богове, ђаволе, демоне и друга „небеска створења“ која су производ традиционалних религија.

Терминатор и други „футуристички“ холивудски филмови стварају илузију да техника као таква представља опасност за човечанство. Уистину, ради се о техници у којој су од човека отуђене његове стваралачке моћи и које су постале средство капитализма за уништавање човека и живота на Земљи. Техника као осамостаљена сила представља технички облик у коме се појављује на капиталистички начин дегенерисани човек који је постао деструктивно биће. Исто је са „ванземаљским“ холивудским наказама. У на капиталистички начин дегенерисаном свету техника може бити само средство капитализма за произвођење капитализма, а то значи средство за уништење живота. Хумана техника могућа је једино у хуманом свету.

За „свемирске визионаре“ однос човечанства према свемиру заснива се на развоју науке и технике, а не на развоју специфичних особености човека које га чине јединственим и непоновљивим свемирским бићем. Они поистовећују прогрес са прогресизмом и завршавају у свемирској мистици. Уместо да се залажу да човечанство живи у јединству с природом они (следећи Декарта) инсистирају на покоравању и искоришћавању природе. Некада је наука афирмисала критички ум, разбијала догматску свест и отварала просторе будућности… У капитализму наука и техника постале су средство за уништење живота и човека као природног и културног бића.

„Свемирски визионари“ прикривају праву природу капиталистичке науке и технике и стварају илузију о капитализму као прогресивном поретку. Они стварају мит о „неограниченим могућностима развоја науке и технике“ и учествују у техничком дегенерисању света и човека. „Свемирски визионари“ се обрачунавају с хуманистичком визијом света и у том контексту с хуманистичком визијом свемирске будућности човечанства. Њихова визија свемира је пројекција духа капитализма и заснива се на технократском фатализму.

Имајући у виду да природа владајућег капиталистичког поретка условљава природу „продора у свемир“ смисао „освајања планета“ је њихова експлоатација. „Освајање планета“ је капиталистички пројекат. Њега пропагирају они који ће на њему баснословно зарадити, пљачкајући радне људе којима подмештају свемирске фатаморгане, и који све интензивније уништавају живот на Земљи. Мит о „освајању свемира“ има анти-егзистенцијални карактер.

У капиталистичком свету однос према свемиру не заснива се на хуманој природи човека. Свемир није пројекција хуманистичке визионарске маште. Капиталистички пројектована свемирска будућност човечанства не подразумева развој друштва као хумане заједнице; развој човека као слободарског и стваралачког бића; развој његове одговорности за опстанак живота на Земљи и воље да преузме управљање друштвеним процесима… Капитализам укида свемир као екстерну животну средину човека и то тако што укида човека као природно и хумано биће. То се дешава у времену када је капитализам довео човечанство на ивицу провалије и када је вера човека у човека постала најважнији услов за опстанак човечанства. У коначном, ради се о укидању човека као самосвојног и самостварајућег свемирског бића – да не би могао да створи нови свет на Земљи.

Капитализам је отео људима небо. Некада је небо било мистично „седиште богова“ и као такво неприкосновени домен владајућих религија. Данас је небо екстерни простор капитализма који треба искористити за остварење економских и политичких циљева најмоћнијих капиталистичких кланова. Свемир је постао приватна својина капиталиста и као такав комерцијални простор. Истовремено, свемир је постао војни полигон са којег треба, у виду „рата звезда“, задати одлучујући ударац противницима америчког „новог светског поретка“.

Путем на капиталистички начин дегенерисане технике природни закони претворени су у средство за уништење људскости, а то значи специфичног квалитета свемира који је настао са настанком људског друштва. У завршној фази развоја капитализма свет је постао технички простор, а човек техничко биће. Тај процес не проистиче из природе човека као слободарског и историјског бића већ из природе капитализма. Човек није стваралац хуманог простора и времена већ се налази у механичком простору и времену. Врхунац тог процеса је стварање „вештачке интелигенције“ на чему се заснива на капиталистички начин устројени „продор у свемир“.

Овладавањем природним законима путем дехуманизоване технике човек се не ослобађа природног детерминизма и постаје слободно свемирско биће већ постаје роб осакаћене природе коју капитализам лишава животворности. Истовремено, капиталистички продор у свемир све интензивније дегенерише човека као природно и људско биће. Он претвара човека у оруђе за уништење живота на Земљи. Ослобађање човека од природњачког детерминизма путем технике своди се на уништење природе и човека. У савременом капитализму Марксова идеја прогреса која се заснива на развоју производних снага добија митолошки и анти-егзистенцијални карактер.

Мит о „освајању свемира“ спада у колонијалне митове који су отелотворење експанзионистичке природе капитализма. Што је живот на Земљи угроженији, утолико су гласнији повици о „освајању свемира“. На тај начин спречава се борба против узрока који доводе до уништења живота на Земљи и глорификује се развој капитализма – стварањем мита о „неограниченим развојним моћима науке и технике“ који има спектакуларни карактер. „Свемирски програми“ и одговарајући митови о освајању свемира постали су најважнији рекламни спот капитализма. Држећи се свемирске мистике владајућа пропагандна машинерија од „свемирских визионара“ ствара митолошке ликове који постају отелотворење свемирских процеса. Они постају својеврсни „ванземаљци“. Истовремено, „свемирски пројекти“ су маска иза које се крију војни пројекти који треба да омогуће владајућим капиталистичким клановима да униште „прекобројне“ и овладају Земљом. Они се појављују у односу према човеку који је обезвређен као људско биће, као и у односу према Земљи која је обезвређена као космички дом човека. Ствара се егзистенцијални дефетизам који се ослања на идеју апокалипсе. Прикрива се права природа капитализма и одговорност за пропадање света пребацује се на човека. Вечност се сели на небо.

Идеја о „освајању свемира“ у савременом свету добија конкретни историјски смисао у односу према све драматичнијем пропадању живота на Земљи. Све интензивније уништавање живота од стране капитализма производи егзистенцијалну панику која доводи до тога да идеја о „насељавању других планета“ у главама људи постане „реална опција“ за опстанак човечанства. Ствара се утисак да је „насељавање других планета“ подухват који одговара насељавању неког пустог острва на Пацифику. Шта значи за човечанство да се група људи отисне у свемир – и тамо нестане? Да ли је „освајање свемира“ када пар космонаута пободу заставу у беживотно тло неке планете?

ИНТЕЛИГЕНЦИЈА И УМ

У античкој Хелади интелигенција није била специфична појава већ саставни део античког религиозног свода. У току историјског развоја хеленског друштва дошло је до одвајања интелигенције од религије и постајања интелигенције специфичном људском особеношћу и специфичном друштвеном појавом. У самој религиозној сфери старохеленског света налазе се зачеци интелигентног мишљења које ће се развити у хеленској филозофији. У старохеленској митологији Уран је као први бог увео ред у космичком хаосу. Он је обоготворени уређивачки принцип. Кронос је симбол трајања. Зевс је неприкосновени господарски принцип…

Интелигенција у капитализму има технократски и прогресистички карактер. Она постаје синоним за сврсисходност, ефикасност, корисност, функционалност…. У коначном, интелигентно је оно што доприноси развоју капитализма, што значи убрзању процеса капиталистичке репродукције. Уместо тежње ка свету који се заснива на уму, инсистира се на стварању „вештачке интелигенције“, на „дигиталној цивилизацији“ и човеку-киборгу.

Научници укидају ум путем инструментализоване интелигенције која има перцептивни, меморијски, аналогни и функционални карактер. Брзина „обраде“ информација постаје главна особеност интелигенције. Уместо да је умност критеријум за одређивање интелигенције, она постаје критеријум за одређење умног. Путем „интелигентних решења“ ум бива лишен могућности да досегне до истине, а то значи могућности да човек као историјско, стваралачко, друштвено и визионарско биће реализује животворне потенцијале природе и човечанства. Нема више мудрости, животног искуства, интуиције, трагичног, вредносног расуђивања, принципа историчности и тоталитета; нема човека као еротског и емотивног бића; нема поетичког, развоја међуљудских односа, визионарског и утопијског… Истовремно, савремена наука не обрачунава се само с човеком као историјским и визионарским бићем, већ и с идејом трансценденције која је карактеристична за изворну религиозну мисао.

Будући да техничка интелигенција одбацује ум и тежњу за истинским она није у стању да постави питање о природи човека и људског света и у том контексту о смислу живота. Савремена наука „замењује“ ум научном фантастиком, свемирском мистиком, квази-религијама, езотеријом… Ради се о на капиталистички начин дегенерисаном уму. Он не тежи да човечанство наново изведе на историјски пут и обезбеди му будућност већ га вуче на егзистенцијалну странпутицу. Уништење ума представља најважнију особеност технократског пројекта будућности.

Начин мишљења са којим се руководе научници, њихово схватање Земље и човека, као и визија будућности – не пружа им могућност да на хумани начин схвате природу свемира. Идеолошка сфера капитализма намеће начин мишљења који онемогућава човека да постане свестан својих истинских људских моћи и створи хумани свет. Влада начин мишљења који се заснива на механицистичком материјализму који онемогућава човека да појми себе као људско биће; да схвати еманципаторско наслеђе грађанског друштва и националних култура; да створи идеју будућности и да се бори за њено реализовање… Човек је сведен на роба „свемирских процеса“ а из историје је избачено све оно што даје могућност човеку да створи нови свет. Начин мишљења, вредносни хоризонт, начин самопоимања човека… – све је подређено технократској визији будућности.

Принцип „хармоније“ (Ајнштајн) као основ целовитости свемира и као основна интегришућа идеја (у том контексту идеја „бога“ као врховни уређивачки принцип свемира) носи у себи детерминистичку интенцију. Уместо да доминира хуманистички принцип хармоније који се заснива на потреби човека за човеком, на његовим стваралачким моћима и слободарској природи, доминира свемирски принцип „хармоније“ који бива „хуманизован“ путем „лепог“ које има геометријско устројство. Слично је са античком „хармонијом“ која нема антрополошки већ космолошки карактер. Није човек тај који ствара свој свет и у том контексту хармонија није производ његове слободарске и стваралачке праксе као историјског и слободарског бића, већ је „хармонија“ свемирски принцип који је пренет на земаљски свет и који има господарски и тоталитарни карактер. Укинута је разлика између свемирског времена и простора и историјског времена и простора. Не постоји хармонија која има земаљски и хуманистички, што значи историјски карактер. Исто тако, нема новог и у том контексту дисхармоније са постојећим светом. Стварање не подразумева обрачун с постојећим светом и отварање простора будућности већ учвршћивање његових бедема.

БОГ И СВЕМИР

Религија обезвређује живот на Земљи и човека као земаљско биће. Човек је као земаљско биће осуђен на смрт. Он је безвредан и сувишан. Човек је као земаљско биће „прашина“. Земља није свемирски дом човека већ његово привремено станиште. Земља је „космичка мртвачница“ (Андрић). Путем етаблиране религије идеја истинског сели се са Земље на „небо“. Илузорни „небески свет“ постаје „прави свет“ коме треба тежити. Што човек има мање могућности да живи живот достојан човека на Земљи то је богатији „небески свет“ који владајућа класа нуди човеку. Свештеници нуде потлаченим радним људима рајске вртове на небу а себи стварају рајске вртове на Земљи.

Идеја истинског указује на суштину човека као специфичног и непоновљивог свемирског бића. У том контексту појављује се идеја „бога“. У етаблираном хришћанству свештеници су ствараоци и власници колективне свести и истинског. Нема аутентичног колективног које се заснива на непосредованој друштвености у контексту борбе човека за слободу и опстанак. Црква везује идеју „бога“ за апсолутизовану приватну својину и класно друштво. Технократска интелигенција везује идеју „бога“ за стваралаштво које се заснива на механицистичком материјализму и космолошком мистицизму. Хуманистичка интелигенција везује идеју „бога“ за развој истинских људских потенцијала и у том контексту сагледава идеју истинског као основ самопоимања човека као специфичног и непоновљивог свемирског бића. Идеја „бога“ је огледало у коме човек може да препозна свој истински људски лик. Није бог створио човека према своме лику, већ је човек створио идеју „бога“ по своме лику. И у паганским религијама врховни богови имају људско обличје. Приказани су у виду владара који имају неприкосновену моћ.

Шта значи теза да је само нека интелигентна и свемоћна сила могла да створи свемир? О томе Исак Њутн: “Најлепши соларни систем, планете и комете су само могле настати намером интелигентног и моћног Бића… Ово Биће управља свиме, не као душа у овом свету, већ као Јахве над свиме, и Он жели да га зовемо Господ Бог.” Интелигенција није свемирска датост већ историјски производ. Она је особеност човека. Борећи се да обезбеди опстанак и стекне слободу човек је развијао интелигенцију и истовремено мењао схватање о природи интелигенције. Самосвест интелигенције је историјски условљена и представља један од сегмената историјског развоја самосвести човека као слободарског и историјског бића.

Идеја „бога“ као „ствараоца света“ је производ мишљења које има историјски карактер. Она је могла да настане тек када је човек стекао способност да апстрактно мисли и да стекне представу о себи као човеку и свету као специфичној свемирској појави. Идеја човека као универзалног стваралачког бића пренета је на бога. У савременом свету идеја „бога“ није више врхунски хуманистички изазов која пружа могућност да се успостави критички и мењалачки однос према постојећем свету, већ је сведена на својеврсни свемирски алгоритам са којим се укида човек као специфично и непоновљиво хумано биће. Они који настоје да путем науке докажу постојање бога лишавају религију еманципаторског наслеђа, а то значи истинског.

У савременом свету влада позитивистичка мисао која укида критички однос према постојећем свету који се заснива на визионарској свести која се руководи идејом истинског. Идеја „бога“ лишена је хуманистичке бити, а то значи моралног расуђивања и људске топлине. Она је производ маште која се заснива на технократским илузијама. У капитализму „бог“ је постао технички производ. Истовремено, митолошка бића из традиционалне религиозне сфере замењују „ванземаљци“ и мистика која је производ технократске фантазије.

Када је реч о еманципаторским потенцијалима хришћанства и других великих религија, идеја „бога“ треба да има конкретну историјску самосвест. У савременом свету идеја „бога“ као ствараоца света добија прворазредну еманципаторску димензију у односу према механицистичком материјализму који доминира у на капиталистички начин инструментализованој науци и техници. Бог није свемирски, природњачки или технички већ културни феномен. У идеји „бога“ појављује се човек као људско биће, међуљудски односи, морална димензија човека, смисао људског бивствовања, природа човека као специфичног космичког бића… Истовремено, „бог“ може бити схваћен и као естетски феномен. Он је „једно“ које пружа могућност човеку да поима свемир као животворну целину.

Данас идеја „бога“ треба да буде оно што је била у првобитним хришћанским заједницама – интегративна идеја човечанства, с тим што се појављује у односу према атомизованом човеку који је постао грамзиво и деструктивно биће. Идеја „бога“ пружа могућност човечанству да стекне јединство у духовном и егзистенцијалном смислу. Исто тако, идеја „бога“ упућује на самостварање човека као јединственог и непоновљивог космичког бића. Истовремено, идеја „бога“ је симбол свемирског квалитета који ствара човек као хумано биће. „Богочовек“ је стваралац истинског свемира.

Потреба човека за богом проистиче из потребе човека за човеком. Идеја „бога“ је градивни елеменат истинске друштвености. У савременом свету у коме влада техничко ништавило религија треба да се врати својим хуманим и духовним коренима. Бога са неба треба вратити на Земљу. Он треба да укаже на трагичност људске егзистенције и наново постане највиши хуманистички изазов. Са њим на Земљу поново треба да се врате љубав, солидарност, правда, слобода, лепота, одговорност за опстанак живота… У томе се састоји еманципаторска и животворна природа идеје о „поновном доласку Исуса Христа“.

„ЗАСТАРЕЛОСТ ЧОВЕКА“

У савременом капитализму „традиционални човек“ постао је „застарело биће“. Теорија о „застарелости човека“ постала је једна од најважнијих социјалних и антрополошких теорија која служи за обрачун с човеком као хуманим и природним бићем. Етаблирана идеолошка сфера капитализма производи владајући антрополошки модел који представља основ самопоимања човека. Уместо да се до идеје човека као специфичног и непоновљивог свемирског бића долази на основу историјског развоја човечанства и стваралачких моћи човека, до „природе човека“ долази се полазећи од природе капитализма и космолошког мистицизма.

Човек није историјско биће и као такав специфично и непоновљиво свемирско биће, већ се до суштине човека као свемирског бића долази полазећи од „структуре материје“. Уистину, човек не постаје свемирско биће тако што постаје отелотворење свемирских процеса, већ тако што развија своје стваралачко биће, међуљудске односе, визионарску машту… Песма и загрљај више говоре о специфичној суштини човека као свемирског бића него сви свемирски процеси заједно. Исто је са разговором. Он представља непоновљиво свемирско дешавање које подразумева стварање новог – хуманог свемира. У коначном, друштвеност која се заснива на вери човека у човека представља темељ истинског свемира.

Технократска интелигенција укида човека као хумано биће. Антрополошки модел будућности је човек-робот. „Нови човек“ је механичка симбиоза дехуманизоване интелигенције и технике. Научници своде човека на техничку ствар и стога им није проблем да роботе прогласе за људска бића. Паталогија на капиталистички начин дегенерисаног човека постаје „природа“ робота. Роботи постају „зли“ и имају потребу да униште људе. Индикативан је филм Одисеја који је рађен по идејама „футуристе“ Артура Кларка. Заправо, не ради се о деструктивној природи технике и на страху човека од ње, већ о деструктивној природи капитализма који је инструментализовао технику за стварање профита уништавањем природе и човека, као и о деструктивној природи на капиталистички начин дегенерисаног човека.

Афирмативни однос према роботима заснива се на ниподоштавајућем односу према људима. „Свемирски визионари“ говоре о „будућем свету“ као свету робота зато што су лишили човека оних особености који га чине јединственим и непоновљивим свемирским бићем. Човек је укинут као емотивно, еротско, вредносно, слободарско, друштвено, историјско, визионарско биће… Све је мања разлика између људи и робота јер капитализам од људи ствара роботизоване наказе. Лишавање људи потребе да имају хумани однос према другим људима доводи до тога да је све већем броју људи блиска идеја о човеку-роботу.

Савремена наука настоји да путем манипулације генима створи „надљуде“. „Бесмртност“ се више не тражи на небу већ на Земљи. Она није илузорни производ религиозне маште већ реални научни пројекат. Кључеви „бесмртности“ нису више у рукама свештеника већ у рукама научника. Ради се о савременом расизму који се заснива на капиталистички начин дегенерисаној науци и техници.. „Пропаст света“ и „насељавање других планета“ постаје изговор за успостављање савременог фашизма који има екоцидни и геноцидни карактер. Отуда научници са таквом лакоћом говоре о андроидима и вештачкој интелигенцији. У њиховом „будућем свету“ нема места за човека, као што нема места ни за птице и цвеће…

На капиталистички начин дегенерисана наука заснива се на механицистичком материјализму који представља обрачун с природњачким и историјским материјализмом. Наука и техника сагледавају човека у ван-историјском и ван-друштвеном контексту. Човек је укинут као слободарско, историјско, стваралачко и визионарско биће. Све је датост која има квантну природу. То је најпримитивнији облик механицистичког детерминизма. Што је наука ближа „суштини материје“ утолико је даља од суштине човека. Космолошки мистицизам је најпогубнији облик укидања човека као природног и људског бића. Суштина човека као свемирског бића добија се из структуре материје и у том контексту из структуре свемира – а не из структуре живог света и историје човечанства. Човек постаје свемирски холограм.

Савремена наука заснива се на митолошкој свести која има спектакуларни карактер. Уместо визије хуманог света који се заснива на животу у јединству са природом, нуди се визија „савршеног света“ који је, заправо, пројекција на технички начин усавршеног концентрационог логора. Ради се о технократској утопији која има тоталитарни и анти-хумани карактер. Влада функционалност која се заснива на све бржем обрту капитала. Уместо развоја међуљудских односа и стваралачког бића човека нуди се техничко овладавање простором и технизованим егзистенцијалним процесима.

Научници не заснивају однос према свемиру на чињеницама и разуму, већ на митовима и хипотезама, као и на предрасудама. Њихова технократска машта није дорасла природи свемира. То је зато што не поштују човека. Они не сагледавају човека као природно и хумано биће које, као такво, има специфичне могућности и ограничења, већ своде човека на техничко биће и инструментализују га у контексту стварања техничког света и „освајања свемира“. Човек је сведен на предмет техничке обраде и у том контексту је постао мутирајуће биће које може да испуни све оно што пред њега поставе његови господари. Не треба се изненадити уколико капиталистички „визионари“ буду тврдили да ће људи у будућности бити у стању да претрче сто метара за секунду или да прескоче висину од 50 метара.

У спорту је роботизовање човека досегло највиши ниво. Спортисти су постали самодеструктивна механичка бића. „Врхунски спорт“ је спектакуларни рекламни спот технократског дегенерисања човека. Као такав он је највиши миметички и вредносни изазов за младе. Уместо да се на факултетима за спорт предаје хуманистичка педагогија телесног која подразумева развој играчког бића човека и међуљудских односа, студенати постају тренери-гоничи робова и техничари тела. „Спортска педагогија“ је отелотворење социјално-дарвинистичког (bellum omnium contra omnes) и деструктивно-прогресистичког (citius, altius, fortius) духа капитализма у чистом смислу. Истовремено, спорт је најважнији и најефикаснији начин брисања историјске самосвести људи. Спортски догађаји добијају „историјски“ значај да би истински историјски догађаји и личности, а то значи слободарска и културна историја народа, били избрисани из памћења људи. Тако се уништава историјска самосвест народа и ствара мондијалистичка идеологија која се заснива на социјалном дарвинизму и прогресизму – главним полугама капиталистичког „прогреса“ који све драматичније уништава живот на Земљи.

СВЕТЛОСТ

Светлост је за живи свет на Земљи најважнија свемирска појава у егзистенцијалном и есенцијалном смислу. Прави смисао небеске светлости и њен митолошки значај може да се схвати уколико се има у виду очигледна истина, да би без небеске светлости на Земљи завладала пустош. Светлост је најважнија спона која повезује човека са свемиром. Она води човека ка извору живота и има вечни карактер. Бити на небу значи бити близак извору светлости. Светлост изводи човека из земаљског мрака и води га на небо. Бити у рају значи бити у небеској светлости.

Основне егзистенцијалне истине које су биле познате још старим народима представљају темељ митова и религија, као и научних теорија и космогонија. Једна од темељних истина је да човечанство може да преживи једино уколико је Земља у загрљају сунчеве светлости. На основу тога дошло се до схватања да само на светлости и у светлости човек може да буде човек, што значи да су људи небеска бића као светлосна бића. У току борбе човека за опстанак и слободу небеска светлост добила је слободарски и тиме историјски карактер. Прометеј симболизује слободарску светлост. Он је боговима украо светлост и подарио је људима да би се ослободили тираније. Светлост је добила еманципаторски карактер и постала синоним за слободу. Слобода је постала смисао просветљења.

Владајуће религије отеле су небеску светлост људима и од ње направили средство за очување класног поретка. Уместо да просветљава људе, светлост је постала средство владајуће класе за заслепљивање људи, а то значи за лишавање људи просветитељског ума који је у стању да осветли пут који води у будућност. У савременом свету светлост је постала средство за уништење живота. Земља је постала капиталистички крематоријум.

По квантној физици свемир има холографску структуру. То схватање присутно је и у древним религијама. Сваки део универзума садржи у себи слику целине. Човек је као сићушни део универзума појавни облик мултидимензионалног холограма који је парадигма свемирске целине. Ми се налазимо у свемиру и свемир се налази у нама. Човек не постоји као специфично слободарско и стваралачко биће које се као такво односи према свемиру полазећи од хуманистичких критеријума већ је у виду квантних честица сведен на свемир. Овде се враћамо на Парменидову и Зенонову космологију. Све што постоји у космосу налази се у једној тачки. Кретање је привид.

Квантна теорија је производ историјског развоја друштва и представља један од начина на који се објашњава природа човека и свемира. У квантној физици, која се заснива на механицистичком материјализму, човек је сведен на квантне честице. Он није настао као специфично организована материја и као специфично свемирско биће већ је сведен на ван-временску и ван-просторну свемирску датост. Човек је укинут као самостварајуће историјско биће и тиме као самосвесно и самосвојно свемирско биће.

Ако је човек свемир а свемир човек како је човек постао човеком и како је свет постао светом? Како човек може да има свест о себи као специфичном и непоновљивом свемирском бићу? Шта је смисао живота? Шта је лепота? Шта је слобода? Шта је доброта? Шта је истина? Шта чини да су људи различити, да имају различита схватања, веровања, доживљавања…? Шта је довело до тога да људи од веровања у духове, тотеме и паганске богове – почну да верују у једног бога? Да ли је то последица дејства свемирских процеса или се ради о историјским променама које имају стваралачку и визионарску природу?

Историјски гледано, начин на који човек обезбеђује своју егзистенцију условљава друштене односе и вредносни хоризонт на чему се заснива самосхватање човека, његов однос према природи и према другим људима. Народи који су се бавили пољопривредом имали су једну врсту богова, а они који су се бавили ловом другу врсту богова. На томе се заснива матријархат и патријархат. Марксов став да „не одређује свест људи њихово друштвено биће, већ њихово друштвено биће одређује њихову свест“ представља непревазиђени методолошки путоказ за историјско формирање самосвести човека.

Никола Тесла био је опседнут „свемирском музиком“. Како структура свемира условљава да човек постане поетичко биће? Да би могао да ужива у музици човек је морао да стекне уметничко чуло и тиме способност да разликује звукове од тонова. „Свемирска музика“ је димензија коју човек који има развијено музичко чуло даје механичким космичким звуковима. Они га подсећају на тонове. Човек је стекао способност да пева током свог историјског развоја. Прачовек није био у стању ни да говори, ни да пева. Испуштао је крике када је осетио опасност и мумлао је. Певање подразумева развој гласних жица што је повезано са развојем међуљудских односа и емотивним и стваралачким бићем човека. У почетку човек је опонашао пој птица. Временом почео је да ствара примитивне облике певања који су имали сиромашни тоналитет…

За Теслу међусобни односи између бројева 3, 6 и 9 представљају „кључ свемира“. Таква интелектуална игра, која има психичко утемељење и мистификујући карактер, постаје опсесија научника који настоје да до „суштине свемира“ дођу путем формалне логике и бројева. Човек као самостварајуће поетичко и историјско биће, и тиме хумани квалитет свемира, не постоји. Тесла проналази у свемиру оно чега је лишен у земаљском животу. Он доживљава свемирске појаве као да су жива бића и има према њима емотивни однос. Истовремено, у свемиру се налази светлост, лепота, музика, пријатељска ван-земаљска бића… Свемир је пројекција Теслиног трагичног живота и усамљеничке патње. Оно што чини специфичност Теслине визије свемира је то што је у њу уткано Теслино научно знање и његов стваралачки ум. Посебан печат Теслиној космолошкој машти даје његов мистични однос према свемиру који има поетички карактер. Поетичка природа Теслине космичке мистике боље указује на природу његове личности него његово научно дело.

Као што религиозни фанатици стварају митолошку нит између човека и бога, тако научници фах-идиоти стварају митолошку нит између човека и свемира. У оба случаја човек је лишен историјског бића и стваралачке самосвести и сведен на оруђе „над-земаљских сила“. Да ли би Тесла постао то што је био да је одрастао у прашуми? Које је језике Тесла говорио и на којим језицима је писао? Да ли су ти језици производ хиљадугодишње културне историје народа или су свемирска датост? Исто тако, језик условљава могућност мишљења и стицања индивидуалне самосвести – у коју спада и стваралачка самосвест и стваралачка индивидуалност без којих Тесла никада не би постао стваралац. Да ли су математика и физика свемирске појаве, или су то друштвене појаве које су створене од стране човечанства у његовом историјском развоју – без којих би Теслино стваралаштво било немогуће? Да ли је проналазак једносмерне струје био претпоставка за стварање наизменичне струје? Исто је са другим проналасцима који су уткани у Теслине изуме… Уистину, није Тесла „добијао“ своје идеје из свемира већ их је стварао полазећи од стваралачког наслеђа човечанства. На тај начин допринео је стварању хуманог свемира.

За техничку интелигенцију продор човека у свемир одвија се путем технике и има техничку природу. Заправо, продор у свемир само је привидно технички процес. Постајање човека човеком представља истински начин на који човек „осваја“ свемир. Земља је свемирски светионик који зрачи истинском – слободарском и животворном светлошћу. Постајање човека човеком представља једини истински свемирски процес. Он је саздан од љубави, стваралачког, слободарског, еротског, поетичког, историјског, визионарског…

ПОНОВНО РОЂЕЊЕ ЧОВЕКА

Човечанство се налази на самом почетку своје свемирске одисеје. Планета Земља је наш једини свемирски дом и човек треба да га сачува да би могао да обезбеди опстанак. Идеју вечности треба пренети из свемирског пространства на Земљу. Човечанство је преживело свемирске и земаљске катаклизме када није имало никакве техничке могућности да им се супротстави. Земља постоји пет милијарди година у истим свемирским условима у којима се и данас налази. То што су наша сазнања о свемиру темељнија не мења битно наш положај у свемиру. Пред човечанством су милиони година живота на Земљи.

Капитализам је највећа и најреалнија опасност за човечанство. Он је претворио стваралачке моћи човека у деструктивне силе које тренутно могу да униште човечанство. Истовремено, у рукама владајућег поретка наука и техника постале су средство за произвођење страха од „космичке катаклизме“ са којом се прикрива све већа егзистенцијална опасност коју ствара капитализам као тоталитарни поредак деструкције. У том контексту појављују се све драматичније климатске промене које наговештају пропаст живота на Земљи. За капитализам нема хумане будућности. Будућност се своди на претварање Земље у технички усавршени концентрациони логор. Томе служи „освајање свемира“.

Човек треба да стекне самопоштовање као јединствено и непоновљиво свемирско биће. Само-стварање човека и у том контексту стварање хуманог света је највиши израз људске слободе. Не развој технике, већ стварање хуманог света представља основни услов за очување живота на Земљи. Есенција је постала основни услов егзистенције. Ради се о поновном рођењу човека као историјског бића и о његовом враћању на историјски пут. Човечанство мора да уништи капитализам, а стваралачке моћи човека треба да постану његове животворне моћи. Оприрођење природе и хуманизовање човека као природног бића постају најважнији егзистенцијални изазови.

Земља је свемирско станиште човека које му пружа могућност да полети у будућност. То није лет кроз време, већ лет који се мери историјским критеријумима, а то значи постајањем човека човеком. Ослободити човечанство и Земљу од екоцидног и геноцидног капиталистичког варваризма и створити свет слободних људи који живе у јединству са природом – то је судбински задатак који стоји пред човечанством. Хуманизовање света заснива се на развоју уметничког бића човека, на стварању друштва као заједнице солидарних људи и постизању јединства човека са природом. Претварање живота у уметничко дело је најаутентичнији начин на који човек потврђује своје постојање као специфично и непоновљиво свемирско биће.

Однос човека према космосу је показатељ његовог односа према себи и другим људима, као и према свету и будућности. Хуманизам је једини истински свемирски идеал и као такав треба да буде основ односа човека према свемиру. Тај однос треба да се заснива на развоју људскости а не на развоју технике која претвара људе у роботизоване наказе. У човековом односу према свемиру треба да се потврди истина да је човек хумано биће. Хумани однос према Земљи основни је предуслов за успостављање хуманог односа према свемиру. У том контексту човек треба да тежи да оплемени природу као своју животну средину и свемирско станиште. Уместо што су средство капитализма за уништење живота природни закони, у виду технике, треба да послуже човеку да хуманизује свет и оплемени природу. Стварањем хуманог света на Земљи човек ствара хумани свемир.

Човек не може да досегне до своје истинске свемирске природе као апстрактно свемирско биће већ као конкретно земаљско биће. Нису богови и свемирске силе те које су створиле човека. Теорије које се заснивају на механицистичком материјализму и на религиозном мистицизму укидају човека као јединствено и непоновљиво свемирско биће. Оно што чини јединственост и непоновљивост човека у свемирским размерама је то што је човек историјско биће. Историчност чини да је сваки човек самосвојно свемирско биће. Човек није оно што јесте, већ оно што као слободарско и стваралачко биће може да буде. Способност постајања човека човеком је његов најважнији свемирски квалитет. Историчност је она карактеристика људске цивилизације која је чини специфичном и непоновљивом у свемирским размерама.

Човечанство наново треба да се врати на историјски пут, а то значи да човек наново мора да постане самосвесно и еманциповано историјско биће. На томе треба да се заснива наш однос према прошлости, као и према еманципаторском наслеђу грађанског друштва. Развој историје није се одвијао на основу механицистичког или природњачког детерминизма, већ на основу сучељавања могућих алтернатива развоја. Човек не само да бира између могућих алтернатива развоја, већ ствара нове алтернативе. Оне се данас појављују у односу према новој и фаталној „алтернативи“ коју је створио капитализам: уништење човечанства и живота на Земљи. Човек мора поново да се роди. Он мора да узлети, као савремени Феникс, из пепела капиталистичког ништавила и полети у будућност.

Време живота човечанства има историјску природу. То је оно што чини специфични квалитет времена бивствовања човечанства. Ради се о животворном времену и то не само у егзистенцијалном, већ и у есенцијалном смислу. Човек није само у стању да путем стваралачке праксе оживотвори животворне потенцијале материје, већ и еманципаторске потенцијале света у коме живи, односно, сопствене стваралачке и слободарске потенцијале као еманциповано друштвено биће. На томе се заснива разлика између механичког и историјског времена. Људско друштво је у свом историјском развоју доживело квалитативне скокове. Као што човек није оно што јесте већ оно што може да буде, тако и људско друштво није оно што јесте већ оно што може да буде. То је суштина „четврте димензије“: могућност стварања новог света. На томе се заснива истински прогрес.

Квалитет историјског времена мери се постајањем света хуманим светом, што значи постајањем човека човеком. Типичан пример је дете. Квалитет времена живота детета мери се његовим постајањем човеком – да ли је развило оне људске потенцијале које га чине човеком. Да ли може да се креће, да говори и пева, да размишља и доноси сопствене судове; да ли је самосвесна стваралачка личност; да ли доживљава друге људе као хумана бића; да ли је у стању да сноси одговорност за своје поступке и за свој живот…

Само је оно време истинско у коме човек воли и у коме је вољен. Све друго је привид. Љубав међу људима је стваралац истинског времена и тиме истинске историје човечанства. Уколико човек не буде више могао да воли, а то значи уколико не буде имао потребу за другим људима – више неће бити човек. Без потребе за људима човек ће изгубити и потребу која одликује сва жива бића – потребу за животом. Живот неће постати само бесмислен, већ немогућ. Визија будућности треба да се заснива на животворном оптимизму, а то значи на стваралачким моћима човека и његовој вери у другог човека. Стваралачка моћ је оно што не може бити одузето човеку, али уколико је лишена хуманости она може да постане деструктивна моћ. То је оно што се дешава у савременом капитализму.

Време и простор нису датост. Најважнији квалитет простора и времена су њихови слободарски и животворни потенцијали. Простор на коме човек живи има историјску природу и тиме симболички и визионарски карактер. Свемир нема историјску већ механичку природу. У њему нема слободе већ се све заснива на механицистичком детерминизму. У свемиру нема будућности. Будућност је могућа само као производ стваралачке праксе људи који су стекли слободарску и историјску самосвест. Будућност се ствара реализовањем животворних потенцијала природе и друштва – путем животворне праксе људи као стваралачких и визионарских бића. Историјски гледано, владајуће религије чиниле су све да спрече да човек препозна себе као самосвојно свемирско биће да би га спречиле да створи будућност.

Истинско је темељ на коме се заснива постајање човека човеком и на тој основи постојања света људским светом. Мудрост која се заснива на идеји истинског и на дијалектичком уму постала је не само основни слободарски већ и егзистенцијални принцип. Ради се о критици механицистичког материјализма и логичког емпиризма, космолошке мистике, научне фантастике која не прави разлику између утопијског и утопистичког, космолошког романтизма који има митолошки карактер… Не ради се више о стварању теорија и у том контексту о „великим филозофијама“ већ о мисли која се заснива на Марксовом ставу да је „истинска теорија мисао праксе која мења свет“.

Човек само у саживоту са другим људима може да постане човеком и да спречи уништење живота на Земљи. Данас је аутентична друштвеност постала борбена друштвеност. Она не подразумева само борбу за очување живота на Земљи, већ и борбу за стварање хуманог света.

Човек је све мање у стању да поима себе као хумано биће. Читава јавна сфера капитализма представља собу кривих огледала у којима човек не може да препозна свој људски лик. Најгоре је што на капиталистички начин дегенерисани живот непрестано десеткује човека и збија га у све дубљу рупу деструктивног ништавила које има техничку природу. Међуљудски односи све су сиромашнији и имају дехуманизујући и анти-егзистенцијални карактер. Човек у другом човеку не види пријатеља и савезника у борби за хумани свет већ смртног непријатеља.

Пандемија коронавируса указала је на праву природу капиталистичког света и на праву природу савременог човека. На капиталистички начин дегенерисани човек показује интересовање за другог човека само уколико у њему види опасност – коју треба уклонити. У свету сваки дан од болести и глади умре преко 30 000 деце… Стотине милиона људи нема воду… У „слободном свету“ десетине милиона људи нема основну здравствену заштиту и живи у канализацији и контејнерима… Њих нико не помиње. Они нису „проблем“. „Проблем“ су они који „могу да заразе друге“. Од њих се „треба плашити“.

Не треба да се плашимо Рокфелера, Сороша и других капиталистичких монструма који систематски уништавају живот на Земљи и човечанство; не треба да се плашимо научника који у лабораторијама смрти производе средства за масовно уништење људи; не треба да се плашимо банкара и хохштаплера са Волстрита који су у стању да преко ноћи униште економије читавих континената и изазову смрт милиона људи; не треба да се плашимо корумпираних политичара који се служе најпрљавијим средствима да би очували власт; не треба да се плашимо лекара који су постали капиталистички касапи који су спремни на најгоре злочине да би обезбедили што веће профите својим газдама; не треба да се плашимо власника фармацеутске индустрије који чине све да што већи број људи конзумира све отровније и скупље лекове…

Треба да се плашимо својих комшија; радних људи који са маском на лицу журе на посао; медицинских сестара које ризикују живот да би нам помогле; деце која више не могу да иду у школу; старица које продају кромпир да би могле да преживе још који дан… Треба да се плашимо оних људи са којима једино заједно можемо да спречимо уништење живота на Земљи и створимо хумани свет…

Наш непријатељ нису „заражени“ људи – већ капитализам. Он је заразио свет вирусима који уништавају човека као хумано биће и претварају га у себичног и деструктивног монструма. Уништимо извор заразе – или ћемо бити уништени.

Када млади урлају на стадионима и дивљају на концертима – онда је то „у реду“. Када бесомучно пију Kока-Kолу и ждеру Мекдоналдс сурогате – онда је то „у реду“. Када дано-ноћно буље у мобилне телефоне и ТВ и компјутерске екране – то је „у реду“. Када се напијају и дрогирају – и то је „у реду“… Али када се појаве на улицама и захтевају од капиталистичких монструма да престану да уништавају живот на Земљи – изложени су најгорим погрдама. Грета Тунберг је „ментално поремећена“, „лажљива“, „параноична“, „размажена“… Грета Тунберг доживљава судбину Асанжа и Сноудена…

Наравно, не ради се о Грети Тунберг. Ради се о томе да је све већи број младих спреман да изађе на улице и бори се за опстанак живота на Земљи. Капиталисти су свесни да су млади гневни људи потенцијална политичка снага која може да уништи капитализам и створи нови свет.  Оно што плаши капиталисте није Грета Тунберг, већ опасност да ће све већи број младих одбацити „потрошачко друштво“ и на тај начин довести у питање опстанак капитализма.

Окосницу Гретиних наступа чини став, да живот не сме да буде подређен стицању профита, већ да економски развој мора да буде подређен опстанку живота на планети и добробити човечанства. Ради се о идеји која је одавно присутна у радикалној левичарској мисли која капитализму, који се заснива на потрошачком стандарду, супродставља идеју друштва које се заснива на животном стандарду.

Фанатици капитализма покушавају да створе илузију да развојем технике, на темељу развоја капитализма, може да се санира све драматичнија еколошка криза. Техника постаје „чаробни штапић“ који ће, у рукама капиталиста, решити све наше невоље. Уистину, еколошка криза само је саставни део опште егзистенцијалне и друштвене кризе коју ствара капитализам. Капитализам је, у виду „потрошачког друштва“, постао глобални и тоталитарни поредак деструкције. Све што постоји на Земљи, укључујући човека, постало је средство за капиталистичку репродукцију и на тај начин средство за уништавање живота.

Покрет Fridаys For Future заснива се на новом начину мишљења и на новом односу према свету и будућности. На тој основи развија се нова – животворна и слободарска самосвест младих. Оно што је највећи квалитет покрета младих је то, што је усмерен ка будућности. Он је супротност капиталистичком деструктивном безумљу и тоталитарној позитивистичкој мисли која прикива младе за постојећи свет. Млади широм света показали су да су у стању да препознају праве животне проблеме и да су спремни да преузму одговорност за опстанак човечанства. Очигледно је да капитализам, упркос његовој тоталитарној природи, није успео да од младих створи лојалне идиоте које ће моћи вечно да држи у концентрационом логору „потрошачког друштва“.

Оно што даје историјску посебност покрету Fridаys For Future је то, што се заснива на све драматичнијој егзистенцијалној кризи која погађа све већи број људи. То је оно што политизује све већи број младих које капиталисти по сваку цену настоје да деполитизују и маргинализују. Владајућим капиталистичким клановима стало је да млади остану приковани за ТВ и комјутерске екране и да се хране духовним ђубретом које им они сервирају у виду show-businessa. Уколико се буду борили, млади су на путу да се ослободе духовног ропства – што је основна претпоставка да се ослободе робовања капитализму и створе хумани свет.

Излазак на улице указује на то да су млади у стању да изађу из својих усамљеничких јазбина, да се уједине и постану ангажована друштвена бића. Показало се да је борбена друштвеност једини начин на који човек у данашњем свету, који је на ивици провалије, може да се реализује као истинско људско биће.

Постоји реална опасност да Грета Тунберг и други млади људи који симболизују покрет Fridаys For Future буду усисани у владајући поредак – имајући у виду једну од најпогубнијих особености капитализма, да негацију претвара у своју афирмацију. То је прави разлог што Грети нуде Нобелову награду и друга „признања“ која су, у коначном, симболи вредносног свода на коме се заснива капитализам.

Оно што пружа могућност опстанку и развоју покрета младих је њихово непосредно ангажовање и то ван институција владајућег поретка. Грета Тунберг има значај само као припадник покрета младих који се боре за нови свет. Уколико се буде, због личних интереса, одвојила од покрета и постала „звезда“ – неминовно ће завршити у смрдљивој мочвари „светске политике“.

Жалосна је истина да у нашој земљи далеко већи значај има неки тениски меч, фудбалска или кошаркашка утакмица, отрцана задњица пијане певаљке или ужегли тестиси неког јадника из „ријалитија“  – него опстанак живота на Земљи.

Да ли тако мора да буде? Наш народ је у најдраматичнијим историјским тренуцима био на страни оних који су се борили за слободу и опстанак човечанства. А данас? Да ли ћемо дозволити капиталистичким монструмима да нас претворе у пацове, а нашу земљу у европско ђубриште?

Ових дана у Музеју савремене уметности отворена је ретроспективна изложба „велике америчке уметнице“ Марине Абрамовић. Имајући у виду природу њених „уметничких наступа“  у нашој јавности сасвим оправдано поставило се питање о карактеру њене „уметности“, као и смислу улагања огромног новца у организовање изложбе. Такав однос према „великој америчкој уметници“ засметао је организаторима изложбе и свима онима који сматрају да све што долази са Запада представља „највишу вредност“ и да ми, „провинцијални“ и „тупави“ Срби, немамо право да постављамо „незгодна“ питања. И на овом примеру види се да се главни перачи мозга нашег народа не налазе на Западу, већ у Београду и то у виду плаћеничких ништарија који чине све да Србију претворе у колонију Запада. Њихов однос према „великој америчкој уметници“ Марини Абрамовић не заснива се на културним критеријумима, већ на беспоговорној лојалности светским зликовцима који чине све да униште нашу земљу и наш народ.

Марина Абрамовић је створила друштвени покрет који има секташки карактер и постала култна личност. Њени следбеници не схватају природу света у коме живе и у том контексту природу њених перформанса. Они су постали предмет манипулације при чему се користе њихови ментални проблеми и фрустрације које ствара капитализам. Перформанс је замка. Људи се „ослобађају“ тако што бивају лишени критичке свести и достојанства.

Абрамовићкини перформанси имају терапеутску димензију. Она се обраћа људима који су оковани светом у коме су лишени љубави, културног бића и историјске самосвести. Она настоји да са својим сеансама отвори Пандорину кутију њихове подсвести. Какви су то људи који имају потребу да завлаче прсте у вагину „уметнице“, или који су одушевљени њеним мастурбационим сеансама? Какви су то људи у којима емоције не изазива искасапљено дете које умире на плочнику, већ рашчеречена вагина напаљене „уметнице“? Ради се о малограђанима који не настоје да се боре за хумани свет, већ да  „задовоље“ своју извитоперену личност.

Основни „политички“ принцип са којим се руководи Марина Абрамовић гласи: „Ако промените себе променићете свет“. Уместо да буду окренути према свету, млади треба да се окрену себи и да „мењају себе“ тако, да се у потпуности прилагоде владајућем поретку који уништава живот и човека као природно и хумано биће. Абрамовићкини перформанси представљају карикатурално репродуковање владајућег духа капитализма који има деструктивну и спектакуларну природу. Они одвлаче критичку мисао из сфере живота и сакате визионарску свест. Млади не треба да се баве друштвеним узроцима који доводе до уништења света, већ последицама. Уместо да укажу на суштину света и на трагичну природу људске егзистенције, перформанси стерилишу мењалачку вољу младих и стварају од њих капиталистичке ништарије.

Суштина животне филозофије Абрамовићеве, на којој се заснивају њени перформанси, садржана је у њеној мисли: „Није застрашујуће скочити и полетети, морате скочити са облакодера и опасност почиње када треба да дотакнете тло.“ Она не настоји да изгради критичко-мењалачку свест код младих, без које нема будућности, већ такав карактер који ће им омогућити да преживе у капиталистичком зверињаку. Какав је то свет у коме човек  „мора да скочи са облакодера“ и да му се живот своди на очајничко настојање да што дуже лети – док се не разбије о тло? Човек мора да се прилагоди постојећем свету, што значи да буде спреман да поднесе ударце које му живот неминовно наноси. Није случајно што се Абрамовићкина педагогија заснива на принципу „Младе учим да се не плаше бола. Да се не боје ничега и никога.“ То су, заправо, поруке које официри упућују војницима да би их фанатизовали – пре него што ће их послати на фронт. Фанатизам је једна од најважнијих особености патолошког карактера на коме инсистира Абрамовићева. Он упућује на то, да у беспоштедном капиталистичком свету млади мора да се наоружају са фанатичном борбеном вољом – да би могли да преживе. Људи постају „топовско месо“ капитализма.

Није случајно што су мучење сопственог тела и трпљење бола највиши изазови Абрамовићкине педагогије. Њени перформанси су  тренинг за живот. Ради се о стварању садо-мазохистичког карактера који пружа могућност да се преживи у капиталистичком свету. Оно што даје „уметнички“ привид мучењу тела је то што оно има ритуални карактер. У крајњем, најважнија је политичка порука. Уместо да се обрачуна с владајућим поретком који уништава живот на Земљи, човек треба да се обрачуна са сопственим телом.

Наго тело у Абрамовићкиним сеансама није тело слободног и достојанственог човека, већ опредмећено и инструментализовано тело роба капитализма. У савременом капитализму „сексуалне слободе“ и агресивна порнографија постали су једно од најважнијих средстава за деполитизовање и дегенерисање људи. Путем њих сакати се изворна еротска и тиме играчка природа човека која је антрополошки основ аутентичне друштвености.

Перформанси Абрамовићеве имају сублимишућу и компензациону природу. Она се обраћа младима који су лишени породичне топлине и родитељске љубави. Инсистира се на „препуштању емоцијама“ и то постаје начин на који млади треба да се односе према њеној „уметности“. Она својим сеансама настоји да покрене њихове емоције руководећи се на холивудски начин дегенерисаном максимом да „једино љубав може да спасе свет“. Абрамовићева у младима види „своју децу“ и путем својих сеанси „нуди им љубав“ коју не могу да добију у животу. На тај начин она постаје Велика Мајка која пружа родитељско окриље невољеној деци.

Абрамовићева не рачуна само са тим да су млади у капитализму лишени љубави, већ и историјске самосвести. Она своди људскост на садо-мазохистички карактер и на тај начин лишава човека могућности да постане историјско, слободарско, друштвено, стваралачко и визионарско биће. Капитализам уништава ум и на тај начин могућност да се створи умни одговор на све драматичнију егзистенцијалну кризу коју ствара. Без умног односа према свету човек не може да схвати праву природу владајућег поретка и да стекне одговарајућу критичку свест која ће га усмерити на борбу за опстанак живота на Земљи и на стварање хуманог света.

Абрамовићева тврди да уметност не треба да буде одслика света, већ да треба да ствара идеју будућности. Шта је у њеној „уметности“ то што ствара просторе будућности? Да ли су то сцене и представе које имају „шокантни“ карактер? Исто тако, да ли се њени перформанси заснивају на критици уметности као произвођења лажног света који посредује између човека и стварног света? У том контексту појављује се Маљевичева критика традиционалне уметности и његов „Црни квадрат“. Уистину, Абрамовићева укида уметност и између човека и света убацује  перформанс који лишава човека културне самосвести. На тај начин она укида човека као историјско и визионарско биће. Без визије будућности човек је осуђен да безнадежно лута у мрачним лавиринтима капиталистичког ништавила.

Начин и облик на који се појављују Абрамовићкине представе заснивају се на егзибиционизму и сензационализму. У својој бити, они су роба на тржишту show-businessa. Као и свака друга роба, она мора да се подвргне тржишним правилима – да би могла да изазове интересовање потенцијалних купаца. Провокација је најефикаснији начин на који се привлачи пажња на тржишту на коме влада рекламно лудило. Порнографски егзибиционизам један је од најважнијих начина да се „шокирају“ малограђани и стекне „популарност“.

Кључни моменат у Абрамовићкиној „уметничкој“ каријери, по сопственом признању, био је долазак Леди Гага, једне од најпознатијих звезди светског музичког show-businessa, на њене перформансе. Леди Гага је „навукла“ своје бројне „обожаватеље“ на Абрамовићеву и на тај начин створила потенцијално тржиште за њену „уметност“. Одмах су се појавиле галерије и други продавци „уметнина“ и кренуо је business. Абрамовићкина „уметност“ постала је амерички brend и путем агресивне рекламне кампање постала је светски trend.

Абрамовићкина популарност има политички карактер. Њени перформанси не само да укидају еманципаторско наслеђе грађанског друштва и слободарско наслеђе националних култура, већ спутавају борбу младих против капитализма – који све драматичније уништава живот на Земљи. Њена „уметност“ заснива се на мондијалистичкој матрици и налазе се у сфери new-age идеологије. Као таква, она је прворазредна извозна роба која служи американизацији света. Користећи иконографију Марине Абрамовић може се рећи да њена оцвала вагина представља капију кроз коју се улази у „слободни свет“ америчког империјализма.

Савремена збивања у арапском свету само су епизода у глобалном рату који Запад води против Русије. Криза арапског света је последица настојања владајућих капиталистичких кланова Запада да инструментализују муслимане за обрачун с Русијом.

Први потез био је уништење арапских држава које су имале пријатељске односе са Русијом и које су биле у стању да се супродставе Западној политици у арапском свету. Други потез био је стварање радикалних исламистичких војних формација које ће, временом, бити уједињене под командом најмоћнијих исламских лидера. У том контексту, Исламска држава добила је водећу позицију међу радикалним исламистичким групама. Њен најважнији задатак је да уклони све политичке снаге у арапском свету које сарађују са Русијом и да продре на територије бивших совјетских република са већинским муслиманским становништвом. У коначном, читава Средња Азија треба да постане нови Калифат који ће, уз економску и војну помоћ Запада, да отме Русији Кавказ и да дигне милионе муслимана који живе у Русији против Русије. Дићи исламску Азију против православне Русије представља најважнији стратешки циљ Запада.

Захваљујући одлучном супротстављању Русије агресивној политици Запада дошло је до пропасти Западне политике у арапском свету и до тога, да су се последице агресије прелиле на Европу. „Избегличка криза“ последица је пропасти покушаја Запада да арапски свет окрене против Русије. 

Европа је саучесник у америчкој политици уништавања арапских држава и народа. Водећи европски политичари су „затајили“ јер су, руководећи се економским интересима најмоћнијих европских компанија, са слугерајским ентузијазмом следили америчку политику потцењујући опасност да се криза са арапског простора прелије на Европу.

Избегличка криза указује на праву природу Европе. Она није спремно дочекала „избегличку кризу“ јер се суочила са проблемима које не може да реши. „Избегличка криза“ условљена је природом европског капитализма који има анти-хумани и деструктивни карактер. Да се Европа заснива на солидарности, проблем избеглица одавно би био решен. Уистину, Европа се не заснива на солидарности, већ на владајућим принципима монополистичког капитализма „Уништи конкуренцију!“ и „Велика риба прождире малу рибу!“. Логори, жичане ограде, полиција, војска, напади на избеглице, подметнути пожари, фашистичка хистерија… то је једини одговор на „избегличку кризу“ који капиталистичка Европа, у којој још увек влада колонијални дух, може да пружи.

„Избегличка криза“ указала је на сву озбиљност егзистенцијалне кризе у којој се налазе европски народи. Панични страх од доласка „других“ последица је све драматичнијег биолошког пропадања европских народа. Иза спектакуларног паравана „потрошачког друштва“ одвија се последњи чин егзистенцијалне кризе Европе која ће имати фатални крај. „Избегличка криза“ указала је на то, да је капитализам довео европске народе на ивицу провалије.

И на примеру „избегличке кризе“ може да се види, да у нехуманом свету хумани проблеми не могу да буду решени на хумани начин. Само у хуманом свету хумани проблеми могу бити решени на хумани начин.