ArhivaOctober 2020

Модерна техника

М

Хајдегер има исти однос према модерној техници као што има према античком techne. Није природа капитализма та која условљава природу технике као конкретне друштвене појаве, већ се до појма технике долази на основу идеолошке слике капитализма и пројекта будућности за који се Хајдегер залаже. То је као када бисмо одредили природу нацистичке Немачке на основу Гебелсових пропагандних говора, или природу америчког капитализма на основу филмова које производи холивудска филмска индустрија.

Модерна техника није неисторијска датост, већ је производ капитализма и њена конкретна природа условљена је развојем капитализма. Постоји битна разлика између технике у време настанка капитализма и технике у време када је капитализам постао тоталитарни деструктивни поредак. У периоду првобитне акумулације капитала техника је била средство за развој продуктивистичких моћи човека, за стварање друштвеног богатства и за ослобађање човека од природног детерминизма. Постајањем капитализма тоталитарним деструктивним поретком („потрошачко друштво“) техника не служи само за овладавање природом и људима, већ за уништавање природе и људи. Капитализам је путем технике инструментализовао природне силе и претворио их не само у средство за потчињавање човека и експлоатацију природе, већ у средство за уништавање природе и човека као природног и културног бића. Од носеће развојне снаге друштва и средства за ослобађање човека од робовања природи техника је постала деструктивна моћ са којом капитализам систематски уништава живи свет и на тај начин све драматичније доводи у питање опстанак човечанства.

Није филозофска мисао извориште односа човека према техници, већ природа капитализма условљава природу односа човека према техници. Декарт је до појма технике дошао посредством капитализма и његове идеолошке сфере. Његова тврдња из Расправе о методу, са почетка 17. века, да је човек „господар и поседник природе“ (maître et possesseur de la nature) заснива се на развоју капитализма и на постајању науке и технике оруђем за експлоатацију природе и човека. Она упућује на природу технике у капитализму и заснива се на класном поретку, на приватној својини на земљи и оруђима за рад, и на експлоатацији радних људи и природе.

Суштина технике у капитализму је у томе, да је владавина човека над човеком основни услов за успостављање владавине технике над природом. Техника је постала средство за овладавање природом тако што је постала средство за овладавање човеком. Не постаје човек као човек путем технике „господар и поседник природе“, већ то постају припадници владајуће класе који су власници природних богатстава и који користе радне људе као оруђе за експлоатацију природе. Владавина аристократије и капиталиста над сељацима и радницима основна је претпоставка за постајање човека „господаром и поседником природе“. Рад је најважније средство са којим владајућа класа овладава природом и претвара је у свој посед. У том смислу, експлоатација радника од стране аристократије и капиталиста је основна претпоставка за експлоатацију природе путем технике.

Однос капитализма према природи условљава однос човека према природи, као и однос човека према себи као природном и људском бићу. Капитализам укида природу као животворну целину и свoди је на предмет прераде и искоришћавања. У капитализму квалитет технике мери се ефикасношћу експлоатације природе и човека и у том контексту ефикасношћу обезбеђења опстанка капитализма. Капиталистички однос према природи не заснива се на задовољавању истинских људских потреба, већ на апсолутизованом принципу профита. Логика остваривање што већег профита у што краћем времену представља моторну снагу капитализма и она условљава инструментализацију света од стране капитала ради што ефикасније експлоатације природних ресурса и човека. То је моћ која претвара капитализам од поретка који експлоатише човека и природу у поредак који уништава човека и природу. У том контексту развија се техника у капитализму. Од оруђа за експлоатацију природе и људи, техника је постала оруђе за уништавање природе и човечанства. „Потрошачко друштво“ је завршни облик деструктивне капиталистичке тотализације света путем технике.

Хајдегер тврди да човек живи на маргинама света који се заснива на науци и техници и да је стога „заборавио“ на биће. Техника постаје самостална и самостварајућа моћ која баца човека у бездан ништавила. Хајдегер је лишио технику историјске и друштвене димензије и свео је на апстрактни феномен. Капитализам као репресивни и деструктивни поредак условљава постајање технике репресивним и деструктивним механизмом. Није „техника“ створила нацистичку војну машинерију која је убила преко 50 милиона људи, већ је то учинио немачки капитализам – уз обилату помоћ европских и америчких капиталиста, као и европских интелектуалаца попут Мартина Хајдегера. Није „техника“ као таква створила атомске бомбе и бацила их на Хирошиму и Нагасаки, већ су то урадили амерички капиталисти користећи научнике и постојећа научна достигнућа. Они су финансирали пројекат „Менхетен“ да би омогућили експанзију америчког капитализма. Атомске бомбе су техничко средство за масовно уништење људи са којим амерички капиталисти, руководећи се владајућим принципом монополистичког капитализма „Уништи конкуренцију!“, настоје да застраше и униште потенцијалне „противнике“ и постану неприкосновени господари на Земљи.

Хајдегер у техници види „опасност“ (Gefahr), али она није условљена капиталистичким инструментализовањем природних сила које су отелотворене у техници, већ техника сама по себи представља „опасност“ за човека. По Хајдегеру, развојем технике развија се „опасност“ која из ње проистиче, а самим тим развија се и „спасоносно“. Хајдегер цитира Хелдерлина: „Али где је опасност, расте и оно спасоносно.“ Уметност, која може да „разоткрије биће“, појављује се као спасоносна сила која, попут античког poiesisa, води човека ка бићу. Хајдегер своди уметност на савремену мистику која има анти-хумани карактер. Он лишава уметност најважнијих особености: слободарског и визионарског. Из уметности је избачено критичко сучељавање човека са постојећим светом неправде и неслободе, као и воља човека да створи нови свет. Уметност „разоткрива биће“ тако да човек бива лишен оних особености које га чине човеком.

Коју „опасност“ крије техника? По Хајдегеру, техника има добре и лоше потенцијале и увек постоји опасност од „погрешне процене“ последица које могу да настану у узрочно-последичном дешавању. Хајдегер „превиђа“ да техника има инструментални карактер и да природа моћи која инструментализује технику условљава природу инструментализовања технике и на тај начин природу технике. Уколико се нема у виду специфична природа капитализма као конкретног историјског поретка не може да се схвати специфична природа технике као конкретне историјске појаве. Техника у капитализму може да се развија само у контексту следа егзистенцијалне логике капитализма. Типичан пример је војна индустрија. У њој је техника постала убилачка и деструктивна моћ у чистом облику. Ту није у питању „погрешна процена“, већ циљно коришћење технике од стране капиталиста ради уништавања људи, природе и материјалних добара – са намером да се оствари што већа добит.

За капитализам техника је „опасна“ уколико њен развој не омогућава стварање профита, а то значи уколико не омогућава развој капитализма. Заправо, оно што је за човечанство и живи свет смртна опасност, за капитализам је највеће добро. Типичан пример су ратови. Они су за капитализам најбољи посао. Будући да прикрива истину да је природа технике у капитализму условљена деструктивном природом капитализма, Хајдегер лишава технику по човека и природу најпогубније опасности: деструктивности. Супротстављање опасности коју носи техника није могуће путем уметности, већ политичком борбом потлачених и освешћених људи – против капитализма. Само уколико је саставни део борбе против капитализма уметност може да постане „спасоносна“ моћ.

Хабермасова тврдња да је техника постала „идеологија“ одвлачи пажњу од најбитнијег: техника је постала најважније средство са којим капитализам уништава природу и лишава човека људскости и природности. Постајањем капитализма тоталитарним деструктивним поретком потенцијално стваралачке моћи човека постале су у виду технике деструктивна моћ. Уместо да пружа могућност човеку да обезбеди извесну егзистенцију и развије своје стваралачке моћи, на капиталистички начин инструментализована техника постала је оруђе за уништавање живота и као таква средство за изазивање егзистенцијалног страха који се претвара у  егзистенцијалну панику – која је извориште најгорих облика друштвене патологије и најпогубнијих политичких покрета.

Хајдегеров однос према техници заснива се на принципу да се суштина одређене појаве одређује тако, да она бива лишена конкретне друштвене и историјске природе. Хајдегер долази до појма технике путем језичке манипулације, а не полазећи од конкретних историјских процеса који су условили да човек стекне способност да користи природне законе – који се појављују у односу према конкретним историјским (капиталистичким) процесима који су условили да техника постане средство за уништавање живота на Земљи. Право питање је како је техника довела до „заборава бића“, односно, како је техника постала деструктивна моћ? Одговор је једноставан: постајање капитализма тоталитарним поретком деструкције условило је постајање технике деструктивном моћи. У основи тог процеса налази се најпогубнија особеност капитализма: да од последица уништавања света ствара изворе профита и тиме основ за свој развој.

Техника има животворне и деструктивне потенцијале. Техника може да претвори енергију у живот, али може да је претвори и у средство за уништење живота. У савременом капитализму техника је постала не само средство за покоравање човека и искоришћавање природе, већ и за уништење природе и човечанства. За разлику од Хајдегеровог техничког небића које ствара нихилизам, капиталистичко небиће уништава сам живот. У канџама капитализма техника није постала само тоталитарна анти-хумана, већ и анти-животна моћ. Не ради се само о дехуманизовању, већ о денатурализовању човека и природе.

Хајдегерова филозофија прикрива најбитније: суштина технике у капитализму је производња капитализма. Као што је у античком свету владајућа класа обезбеђивала опстанак владајућег поретка путем религиозне сфере, тако у савременом капитализму владајућа класа обезбеђује опстанак владајућег поретка путем техничке сфере. На капиталистички начин инструментализована техника је најважније средство за капиталистичку тотализацију света. Технизација света је најефикаснији начин капиталистичког овладавања светом, а мит о свемоћи науке и технике је најважније средство са којим капитализам оправдава свој развој. Техника је постала свеприсутна моћ која условљава смисао и начин живота, као и самопоимање човека. Техника не ствара нови, већ постојећи свет. Томе, у коначном, служи и Хајдегерово „биће“.

Хајдегеров однос према техници има политички карактер. Хајдегер подмешта „хуманизам“ и „технику“ као узроке нихилизма да би избегао да укаже на праву природу капитализма. Он користи критику технике да би одговорност за уништење света пребацио са капитализма на човека. Као што је апстрактног „човека“ оптужио за обездуховљење света, тако је Хајдегер оптужио апстрактну „технику“ да је крива за инструментализовање света и природе. Истовремено, окрећући човека против технике он настоји да спречи да људи искористе еманципаторске потенцијале технике за обрачун с капитализмом и за стварање новог света. Не ради се о томе да не треба имати критички однос према техници, већ да критика технике не сме да укине човека као  слободарско и стваралачко биће.

Историјски гледано, владавина природних сила над људима појављује се у облику власти богова над људима, односно, власти плутократије и цркве над радницима. Савлађујући силе природе у виду науке и технике човек је изгубио страх од природних сила и тиме од богова који су средство владајуће класе за обоготворење владајућег поретка. Инсистирањем на неприкосновености „страха од смрти“ Хајдегер је настојао да од природних процеса наново створи средство за овладавање човеком. Хајдегер је овде близак Берђајеву. Берђајев у техници види средство за развој стваралачких моћи човека које га подстичу да срећу тражи на Земљи. На тај начин човек губи интересовање за „небески свет“, а црква губи на значају као посредник између „небеског света“ и човека. У том контексту Берђајев се обрачунава с еманципаторским потенцијалима технике који пружају могућност човеку да се ослободи зависности од природних сила. „Хришћански човек“ не треба да тежи да буде срећан у овоземаљском свету, већ  свакодневна несрећа треба да га мотивише да срећу тражи на „небу“. У том смислу „духовност“ нема стваралачку и слободарску природу, већ се своди на маштање о „рајским вртовима“. Истовремено, сам језик и начин мишљења Берђајева производ су модерног доба и он их користи да би створио митолошку слику средњег века у коме тај језик и начин мишљења нису били могући.

Човек се путем технике ослободио зависности од природних сила, али је постао роб капитализма који је инструментализовао силе природе у виду технике и овладао природом тако што је овладао човеком. „Владавина технике“ подразумева експлоататорски однос капитализма према природи, при чему су радници сведени на средство за експлоатацију и уништавање природе. Ради се о поретку у коме су природне моћи отуђене од природе, а стваралачке моћи човека отуђене од човека – и које су у виду науке и технике постале оруђе капитализма за уништавање природе и човека. У савременом свету техника није средство са којим човек савладава природне законе и путем њих се ослобађа егзистенцијалне зависности од природе, већ је постала средство са којим капитализам уништава природу и претвара човека у деструктивно биће. Капитализам исцрпљује природу као сировински и енергетски извор на тај начин да денатурализује природу и тиме денатурализује и дехуманизује човека. Путем технике човек се отуђује од себе као природног бића и на та начин од својих природних моћи и постаје оруђе и предмет техничких процеса. Истовремено, однос технике према природи представља однос природних закона који су отелотворени у техници према природи. Техника постаје однос природе према самој себи, односно, владавина природних закона над природом. У капиталистички инструментализованој техници природни закони нису се само отуђили од човека, већ и од саме природе и постали су средство за њено уништење. Капитализам путем технике лишава природу природности и своди је на предмет деструкције.

Специфичност капитализма је у томе што он, за разлику од “класичног” варваризма (који има рушилачки, убилачки и пљачкашки карактер), уништава живот тако што ствара “техничку цивилизацију” и њој одговарајућег дехуманизованог и денатурализованог човека. Капитализам је исадио човека из његове природне животне средине и сасекао корене преко којих је црпео животворну снагу. Уништавајући природну животну средину капитализам ствара све екстремније климатске прилике у којима човек све теже може да опстане, и ствара вештачке животне услове који су доступни само најбогатијем слоју становништва и који условљавају дефинитивно дегенерисање човека као природног бића. “Хуманизовање живота” своди се на стварање микро-климатских услова, својеврсних капиталистичких инкубатора – потпуно комерцијализованих вештачких услова живота којима одговарају дегенерисани људи.

“Техничка цивилизација” не подразумева само уништење природе и човека помоћу техничких средстава, већ и технизовање свакодневног живота, друштвених институција, међуљудских односа, начина мишљења и делања људи… Све драматичније претварање природе и света у технички простор, као и све интензивније дехуманизовање и денатурализовање човека непосредна су последица тоталитарног комерцијализовања природног и друштвеног простора. У коначном, све динамичнији процес капиталистичке репродукције је она моћ која условљава да је процес технизовања света добио тоталитарну димензију. 

Спорт је типичан пример деструктивне капиталистичке тотализације света путем технике. Стадион, спортска стаза, спортски терен… – су на технички начин дегенерисани природни простор, а спортисти су на технички начин дегенерисана природна и људска бића. Методи тренинга, правила такмичења и фер-плеја, међусобни однос играча и стратегија игре, однос тренера према спортистима као и однос спортиста према себи као природним и људским бићима… – све има технички карактер. И време које тече у спорту нема историјски, већ технички карактер. Исто је са принципом учинка који влада у спорту. Он нема хуманистички и здравствени карактер и заснива се на квантитативној сaмерљивости која се заснива на принципу максималног увећавања профита у што краћој јединици времена. 

Да је настојао да дође до истине, Хајдегер је лако могао да увиди битну разлику између хеленског олимпијског agona и (модерног) спорта и да на том примеру објасни суштинску разлику између старохеленског и модерног света – и на тај начин разлику између античког techne и модерне технике. У антици није постојао  прогресистички принцип citius, altius, fortius који одговара тржишној привреди и бескрајном увећавању профита. То је оно што технику лишава хуманог и животворног смисла и претвара је у деструктивну моћ.

Наука је сведена на оруђе за репродукoвање капитализма и као таква на позитивистичку дисциплину која посредује између човека и света. Уместо да је научни ум усмерен на борбу за очување живота на Земљи, он је усмерен на уништење света и на старање егзистенцијалног дефетизма. Не ради се само о „крају историје“ (Фукујама), већ о „крају живота на Земљи“ (Хокинг). Многи научници држе се погубне илузије, да „човечанство може да преживи“ тако, што ће малобројна група „одабраних“ да „оде“ на неку другу планету. Научници „ослушкују гласове из космоса“ али не чују роптаје наше мајке Земље коју капиталисти бичују крвавом камџијом, као ни вапаје за помоћ стотине милиона деце која су робови највећих америчких и европских капиталистичких концерна и која масовно умиру од исцрпљености, глади и болести…

 

Научници су људски облик у коме капитализам инструментализује природне силе да би владао људима и природом. Они су сведени на фах-идиоте који у техничком свету, где све функционише “на дугме” и где је “све под контролом”, виде идеал света коме треба тежити, а у човеку-машини “врхунац прогреса”. Научници, који су “стицање стручности” платили губљењем људскости, у људима виде непријатеље, а у машинама “пријатеље”. Као што капиталистима није битан човек већ профит, тако научницима није битан човек већ “научни и технички прогрес” – што је друго име за профит, а “профит” друго име за деструкцију. “Техничку интелигенцију” чине осакаћени људи који нису у стању да испоље своју људскост. Они свесно лишавају себе оних особености које их чине људима и беже у технички свет где могу да “експериментишу” машинама, људима, живим светом… Моћ науке и технике постаје моћ манипулације и деструкције.

Капитализам путем технике уништава „традиционално човечанство“ и протерује човека са Земље. То је „космичка визија будућности“ коју капиталисти и њихови научници-плаћеници подмештају човечанству. У коначном, томе служи развој „свемирске технике“, технизовање животног простора, као и аутоматизација животних процеса и роботизација човека.  У „техничком свету“, који је најаутентичнији појавни облик капиталистичког деструктивног ништавила, човек се „усавршава“ тако што губи природне и људске особине. „Техничком свету“ одговара технизовани човек. У научним круговима све је популарнија теорија о „застарелости човека“ која лишава човека интелигенције и преноси је на роботе. „Развој интелигенције“ постиже се укидањем човека као емотивног, еротског, вредносног, друштвеног, историјског, стваралачког и визионарског бића. Истовремено, човек је лишен ума и на тај начин могућности да трага за истином, као и могућности да створи визију новог света и да се избори за њега.

Савремено „разарање ума“ заснива се на разарању човека као природног и људског бића. Оно подразумева технократске илузије, космолошку мистику, ванземаљце, езотерију, сатанизам, медитацију, пулсирање материје, рептиле, масонске ложе и тајне светове, мистичне тачке на Земљи, космичке трансмитере, равну и шупљу Земљу, ДНК ванземаљаца, паралелне светове, одлазак на друге планете… Исто тако, „разарање ума“ подразумева уништeње човека као друштвеног бића уништавањем породице и стварањем атомизованих јединки; технократски аутизам и комуникацију путем техничких средстава са којом се укида језик и тиме културно наслеђе човечанства и сакати мишљење; генетску дегенерацију, чиповање и друге облике свођења људи на стоку и експерименталне пацове; дрогу, медикаменте, уништење полова; довођење људи у стање контролисаног лудила; изазивање масовне хистерије са чиме се избацује „негативна енергија“ из човека и стерилише његова делатна воља; давање маргиналном спектакуларне димензије; обезвређивање човека и подмештање „идола“; стварање атмосфере страха и манипулација страхом; егзистенцијалну неизвесност као основ произвођења психичког стања које води у екстремизам и насиље; не-умни живот који сакати човека као умно биће; уништење односа између људи који се заснивају на емоцијама и стварање безосећајних сподоба; стварање деструктивног човека путем потрошачког начина живота; манипулацију свешћу и стварање карактера човека који одговара деструктивној природи капитализма; спорт у коме влада васпитање без образовања и у коме је легално убити и претварати људе у роботизоване наказе; дехуманизоване шаблоне понашања и мишљења који имају технички и деструктивни карактер; компјутерске игрице које убацују у подсвест детета такве сцене које ће као радиоактивне честице зрачити у њему и на тај начин га сакатити као људско биће… Истовремено, сексуалне перверзије постале су најважнији компензациони механизам за лишавање човека људских и грађанских права које је стекао у модерном друштву. Деца су прва на удару. Педофилија је у најразвијенијим капиталистичким земљама добила размере епидемије и постала најмонструознији начин на који се капитализам обрачунава с човеком као људским бићем. Што се тиче класних односа, некада су капиталисти сводили раднике на предмет експлоатације и на „топовско месо“. Данас су радници сведени на радно-потрошачке роботе и као такви су постали оруђе за уништење живота на Земљи.

Најдраматичнија истина гласи: капитализам може да преживи смрт човека као људског и биолошког бића. За капитализам “традиционални” човек само је привремено средство за његово репродуковање. “Човек-потрошач” представља прелазну фазу у процесу капиталистички изазване мутације човека ка “највишем” облику капиталистичког човека: човека-робота. “Терминатори” и друге роботизоване наказе, које су производ холивудске индустрије забаве која ствара на капиталистички начин дегенерисану “визију будућности”, отелотворење су од човека отуђених стваралачких моћи које постају средство за уништење човека и живота. Ствара се нова “господарска раса” роботизованих хуманоида која треба да се обрачуна с “традиционалним човечанством”, што значи с људима који су у стању да воле, да мисле, да маштају, да се боре за слободу и опстанак – и загосподари Земљом. Уместо новог света, ствара се “нови човек” који је сведен на ону “меру људског” која не може да угрози владајући поредак.

Хајдегерова критика технике има еманципаторски потенцијал као критика апсолутизованог принципа квантитативно мерљивог учинка на коме се заснива како развој науке и технике, тако и вредносна сфера капитализма. Путем апсолутизованог принципа квантитативног увећавања учинка капитализам је укинуо квалитативне скокове у развоју друштва и свео прогрес на прогресизам. И Хајдегерово инсистирање на човеку као поетичком бићу има потенцијално еманципаторски значај. Проблем је у томе, што Хајдегеру поетичко служи да се обрачуна с човеком као умним и слободарским бићем. Хајдегерова мисао има анти-визионарски карактер и стога се не ослања на еманципаторске потенцијале модерног друштва и у том контексту на еманципаторске потенцијале технике и стваралачке способности човека као друштвеног бића. Тек у односу према њима, а то значи у односу према идеји будућности, могуће је имати истински критички однос према капитализму.

Постајући тоталитарни поредак деструкције капитализам је отуђио од људи еманципаторске потенцијале технике и претворио их у средство за успостављање тоталитарне власти над људима и за уништење природе. Капитализам лишава човека могућности да усмери развој технике на стварање хуманог света и оплемењене природе путем начина живота који је подређен стицању профита, као и атомизовањем друштва и уништавањем визионарске свести путем индустрије забаве у којој спорт заузима посебно место. Што су већи делатно-мењалачки потенцијали технике, човек има све мање могућности да их искористи за добробит човечанства. У рукама капиталиста техника је постала средство за стварање деструктивног тоталитаризма и њему одговарајућег масовног идиотизма и фанатизма. То је „одговор“ капиталиста на све веће незадовољство потлачених радних људи које може да доведе до револуције која ће да уништи капитализам и створи нови свет.

Историјски гледано, суштина технике није њена узрочно-последична природа или произвођење предмета, већ развој стваралачких и у том контексту слободарских моћи људи. Техника подразумева савладане силе природе од стране уједињених људи као стваралачких и еманципованих природних бића. Савладавање природних сила у виду технике могуће је једино заједничким ангажовањем људи, што значи да развој технике подразумева развој стваралачке друштвености. Овладавањем природним силама од стране уједињених људи у виду технике људи постају стваралачка заједница која им пружа могућност да оживотворе и развију своје индивидуалне стваралачке моћи, стекну слободарску и визионарску самосвест и на тој основи створе будућност у виду хуманог света. Истовремено, техника пружа могућност да се човек ослободи од исцрпљујућег и деградирајућег телесног рада и да оживотвори своје еротско биће у виду уметничког живота. Могућност стварања хуманог света и повећавање извесности људског опстанка представља истински еманципаторски потенцијал технике.

Хајдегер тврди да човек путем технике узима од природе, али он то чини тако што прерађује природу у корисне предмете користећи природне законе отелотворене у техници. Човек користи природне законе да би прерадио природу тако да би задовољио своје потребе, у коначном, да би обезбедио свој опстанак и развој као природног и људског бића. Као корисник природних закона човек само потврђује своју посебност као највиши облик живог света – који има слободарску и стваралачку самосвест. Човек у виду технике ослобађа силе природе од саме природе и претвара их у људску снагу – са чим се ослобађа природног детерминизма и постаје еманциповано природно биће. Прерађујући природу савлађивањем закона природе човек се ослобађа егзистенцијалне зависности од природних процеса и постаје само-стваралачко биће. Техника пружа могућност човеку да претвори природне моћи у средство за повећавање извесности људског преживљавања и за оплемењивање природе. Ради се о томе да силе природе у виду технике буду савладане и примењене на тај начин да оплемењују природу и човека. Реализовањем еманципаторских потенцијала науке и технике оживотворују се животворни потенцијали природних закона.

Путем технике човек је успоставио активни однос према својој егзистенцији, а то значи стекао способност да својом продуктивистичко-стваралачком активношћу обезбеди дугорочни опстанак користећи природне моћи да би се супротставио природним катаклизмама. Један од најважнијих егзистенцијалних изазова који се налази пред човечанством је да сачува Земљу од опасности које јој прете из космоса. Човечанство треба да створи техничка средства са којима ће моћи да спречи да небеска тела, као и енергетска зрачења и промена положаја Земље у односу према Сунцу, угрозе живот на Земљи.

Хајдегер не види у човеку највиши облик у коме постоји жива природа. Исто тако, он не сагледава човека у контексту његове еволуције као природног бића. Човек је непосредна природа и прерада природе путем савладаних сила природе у виду технике представља део природних процеса еволуције при чему човек као природно и умно биће постаје активни и самосвесни учесник у процесу еволуције живога света. Техника је делатно-стваралачка симбиоза природних закона и стваралачких моћи човека. Човек у виду технике стиче могућност не само да искористи природне силе да обезбедио извесну егзистенцију, већ и да их хуманизује. Хуманизујући силе природе човек ствара претпоставке за развој свог уметничког бића и тиме стиче могућност да прибави техници уметнички карактер.

Постајањем човека самосвесним и самостварајућим природним бићем природа постаје самосвесна и самостварајућа целина. На тај начин еволуција природног света, укључујући и човека, прелази из фазе детерминизма у фазу слободе. Развој човека као природног бића постаје израз његове слободне воље и у том смислу моторна снага у развоју човечанства. Самостварање човека као еманципованог природног бића не подразумева само стварање новог живота, већ и новог света. Савлађујући природне законе човек није само стекао свест да може да обезбеди свој опстанак, већ и друштвену и слободарску самосвест, а то значи свест о томе да може да створи свет слободних људи. Путем стваралачке и слободарске праксе човека природни закони добијају историјски карактер.

Ослобађање човека од капитализма основна је претпоставка за ослобађање природе од капитализма. Не ради се само о сaмостварању човека као хуманог и природног бића, већ о животворном односу човека према природи, што значи о оприрођењу природе коју је капитализам свео на предмет деструктивне експлоатације и технички простор. Хуманизовање технике подразумева њено претварање у оруђе за очување природе и за њено хуманизовање.

Путем хуманизоване технике човек може да стекне не само не-радно, већ истинско слободно време у коме ће моћи да развије своје играчко биће и на тој основи такве међуљудске односе који ће омогућити да створи хумани свет. Хуманизована техника пружа могућност човеку да искорачи у нову цивилизацију у којој ће моћи да реализује своје аутентично људско биће. Ради се о укидању рада који сакати играчку природу човека и који му пружа могућност да развије своје еротско биће.

Као што је Хајдегер лишио човека стваралачке и слободарске бити, тако је лишио технику слободарских, егзистенцијалних, друштвених, разумних, уметничких и других еманципаторских потенцијала. Техника није ван-историјска датост, већ је резултат историјског развоја друштва и човека као стваралачког и слободарског бића. Она представља оживотворење еманципаторских потенцијала претходних облика рада, научних знања, продуктивистичких искустава и стваралачких потенцијала људи уједињених у радним заједницама. Истовремено, техника као сaвладане силе природе од стране човека, а то значи техника као конкретна историјска и друштвена појава, заједно са човеком као стваралачким и визионарским бићем, пружа могућност за повећавање извесности људског опстанка и за стварање будућности.

Хајдегер настоји да спречи да се оживотворе еманципаторски потенцијали производних снага. Он је био свестан да то није могуће без слободарске борбе радника, као што је био свестан да није могућа успешна слободарска борба радника уколико се не ослања на еманципаторско наслеђе производних снага, као и на еманципаторско наслеђе грађанског друштва и историјске борбе потлачених за праведно друштво. Отуда је најважније лишити раднике слободарског достојанства и визионарске свести – и то у новим историјским околностима када је европска радничка класа постала политичка снага која је у стању да уништи капитализам и створи нови свет.

Хајдегерова филозофија није обрачун с капитализмом, већ друга страна техничког света који је појавни облик капитализма. Хајдегер користи критику технике да би се обрачунао с еманципаторским потенцијалима грађанског друштва, као и са политичким покретима који могу да реализују еманципаторске потенцијале грађанског друштва и створе нови (бескласни) свет. У том контексту Хајдегер се обрачунава с човеком као слободарским, стваралачким, историјским, друштвеним и визионарским бићем. То је најважнија спона која спаја Хајдегерову мисао са нацистичком политичком доктрином и праксом. У основи овог политичког концепта налази се владајућа политичка логика капитализма, да од уништавања егзистенцијалних и хуманистичких потенцијала света ствара погонску снагу за своју експанзију.

Конкретна историјска самосвест критике Хајдегерове критике технике заснива се на борби за опстанак живота на Земљи и стварање новог света.  Човек не треба да се бори против технике, већ против капиталистичког инструментализовања технике, а то значи против капитализма. Постајући тоталитарни поредак деструкције који све драматичније доводи у питање опстанак живота на Земљи капитализам је довео до тога, да није од прворазредног значаја да техника постане уметност, већ да техника пре свега треба да постане средство за спречавање уништења живота на Земљи – да би могла да постане уметност. Уместо што су закони природе који су отелотворени у техници средство капитализма за уништавање живота на Земљи, они треба да постану средство за борбу против капитализма и за очување живота.

Капитализам је укинуо просветитељски оптимизам који се заснива на миту о “свемоћи” науке и технике. Исто тако, капитализам је довео у питање Марксову тврдњу да „човек поставља себи само оне задатке које може да реши“. Трка за профитима већ је нанела природној животној средини и човеку ненадокнадиву и још непредвидљиву штету. Стварањем “потрошачког друштва”, што значи преласком капитализма у фазу чисте деструкције, дошло је до таквог квалитетног скока у уништавању природе и човечанства да је буквално дошло до “одбројавања” животу на Земљи. Уместо “одумирања” (Енгелс) институција капиталистичког друштва, долази до одумирања живота. Тврдња конзервативних грађанских теоретичара да се историја човечанства завршава са капитализмом постаје све уверљивија. Уколико у томе не буде спречен капитализам ће, већ на почетку трећег миленијума, уништити живот на Земљи.

Noviji tekstovi

Poslednji Komentari

Arhiva

Kategorije

Meta Linkovi

Pratite Ducijev rad i na fejsbuku