ArhivaNovember 2021

БОГ И СТВАРАЊЕ СВЕТА

Б

По хришћанском учењу рад је „проклетство“ а радник, сходно томе, проклетник. Уистину, управо по хришћанској „креативистичкој“ доктрини рад као стваралачка делатност је извориште космичке мистерије из које је проистекао живот на Земљи. Путем стваралачког рада животворни потенцијали космоса постали су стваралачка моћ човека. Стваралачки рад омогућио је настанак света, а обликовање материје и њено оживотворење њеним поумљењем и одуховљењем омогућило је да човек постане човеком.

Изворни начин хуманизовања бога је његово сагледавање као бића које је радом створило свет. Бог није створио свет магичним потезом или магичним речима, већ је „шест дана радио“ и то тако напорно да је „седми дан морао да се одмара“. Бог је радник-стваралац и сходно томе стваралаштво је божанска делатност. Оно је пупчана врпца која повезује човека са „творцем“. „Божанско у човеку“ је његова способност да стваралачком делатношћу створи свет по своме лику. Бог треба да буде узор човеку у његовом настојању да створи нови свет.

Основ религије је религиозна свест која је резултат историјског развоја друштва. Првобитни облик религиозне свести је анимизам, следи тотемизам, па политеизам. Монотеизам је највиши облик у развоју религиозне свести. Није „бог по своме лику створио човека“, већ је човек на одређеном степену историјског развоја друштва створио идеју „бога“ по своме лику. Да бог постоји, инсистирало би се на емпиријском и рационалном, а не на теолошком празнословљу које треба да блокира разум, и на молитвеним ритуалима који треба да изазову психичке ефекте који ће произвести фаталистичку поданичку свест. Како неко може да „не верује у бога“ уколико је он „свеприсутан“ и „свемоћан“? Исто тако, да бог постоји свако од нас имао би непосредни однос са њим, што значи да би црква као „посредник“ између бога и човека била бесмислена.

Историјски гледано, бог се појављује као од човека отуђени стваралачки принцип путем кога је човек лишен (само)стваралачке самосвести и слободарског достојанства. Путем идеје „бога“ као „ствараоца света“ стваралачке моћи човека отуђује се од њега и постају средство за његово потчињавање од стране владајуће класе и за обоготворење класног поретка који се заснива на „светој“ приватној својини (а цркве се заснивају на колективној својини – која хипокризија!) и експлоатацији радника. У историји човек је био у подређеном положају у односу према илузорном или реалном космосу који је имао метафорички и политичко-инструментални карактер и служио као средство за прибављање вечности владајућем поретку. Стварање религиозне свести постаје „компензација“ за лишавање човека способности да створи овоземаљски свет по своме лику.

Уместо да је идеја „бога“ као креативистички принцип средство за развој самосвести човека као самосвојног космичког бића, за развој његовог слободарског достојанства и за уједињење човечанства у борби за очување живота на Земљи, она је средство владајуће класе за брисање еманципаторског наслеђа човечанства и за произвођење фаталистичке свести која води човечанство у смрт: идеја „апокалипсе“, „небеског народа“, „раја“, „вечног живота“ и тсл. Хришћанство упућује човечанству стравичну поруку: човек мора и треба да пати. Уколико је човек срећан на Земљи, „рајски вртови“ су бесмислени. Што се тиче смрти, она даје смисао животу. „Вечни живот“ је најгоре проклетство.

У еманципаторском смислу, идеја „бога“ као „ствараоца света“ је резултат историјског развоја друштва. Тек када је човек стекао представу света као света, када је стекао стваралачку самосвест и када је схватио да је свет могућ као производ стваралаштва – могао је да дође до идеје „бога као ствараоца света“. У тој идеји садржана је животворна бит човека као специфичног космичког бића. Развој самосвести човека као стваралачког бића и ствараоца (свог) света основ је теорије о свету као “божјој творевини”. Бог је израз осамостаљења човека од природе и стављање његових “изнад” природних моћи. Путем идеје “бога” човек постаје аутономна стваралачка моћ и у том смислу самосвојно космичко биће: стварање света је свесно и вољно дело.

Бог није стваралац људског света, али је симболични израз специфичног односа човека према космосу као самосвојног космичког бића. Он се појављује као историјски квалитет путем кога човек долази до идеје света као специфичног космоса и до идеје о себи као специфичном космичком бићу. Истовремено, бог се појављује као квалитет који пружа могућност да човек као специфично космичко биће превазиђе бескрајни (материјални) квантум космоса и схвати космос као животворну целину.

Идеја да „дух може да створи материју“ може да значи да су стваралачке моћи човека и његова стваралачка машта снаге које могу да створе непостојеће. Човек са својим стваралачким духом и стваралачким способностима не може да створи материју ни из чега (creatio ex nihilo), али може путем стваралачке прераде материје да омогући да се реализују њени животворни потенцијали. Ради се о афирмисању животворног принципа као универзалног космичког принципа и човека као специфичног космичког бића који представља највиши облик у коме је реализована животворна природа васељене.

Постојање „добра“ и „зла“ као сучељених сила је основни принцип хришћанског космоса и као такав полазиште за одређивање „нечега“ и „ничега“. У хришћанству „нешто“ је божански дух који се сучељава са „ништа“ које има ђаволски карактер. Потенцијали зла који се у облику „ђаволског“ појављују у човеку су оно што се појављује у односу према божјем духу. Човек је стециште борбе између „добра“ и „зла“ и на њему је да се определи којој ће се сили приклонити. Крст је симбол раскршћа пред којим се човек налази. Или ће ићи путем „добра“, или путем „зла“…

Хришћанско сучељавање између „добра“ и „зла“ нема дијалектички карактер, што значи да из њега не проистиче novum у облику хуманог света и слободног човека, већ има фатални карактер који је уобличен у идеји „апокалипсе“: уништење света и његов поновни почетак. Хришћанска катаклизма представља крај материјалног и почетак „правог“ живота.То није могуће уколико је човек обездушен, а то значи уколико је у њему уништена вера у „истински“ свет. Капитализам отима човеку душу која симболизује животност човека као духовног бића и представља основну могућност за његово обоготворење. Капиталистичка катаклизма уништава могућност хришћанске катаклизме: нема греха и искупљења, нема кајања и опроштаја…

Схватање да се истинско, које пружа могућност човеку да превазиђе постојећи свет, не налази изван већ у човеку, представља једну од најважнијих еманципаторских идеја хришћанства. Не осветљење, већ просветљење представља основни принцип одуховљења човека. Из тога проистиче да исијавање људскости, на чему се заснива Бенјаминова aura, представља основ за успостављање друштва као братске заједнице „светлећих“ људи. Истовремено, људскост која зрачи из човека представља светлост која осветљава пут у будућност. Једна од најдраматичнијих истина, која пружа могућност човеку да упркос најгорој тиранији сачува веру да може да се избори за праведни свет, гласи: и најслабија светлост може да разбије најгушћу таму. Пламен свеће је симбол те истине.

Осветљавање богомоља вештачком светлошћу је начин на који се стерилише њихова просветитељска моћ и оне претварају у кулисе постојећег света. Прави смисао њиховог постојања је у томе, да зраче светлошћу која омогућава човеку да види оно што је невидљиво. Из њих треба да исијава истинска светлост која не осветљава, већ просветљава човека. „Грандиозне“ богомоље нису светионици из којих исијава светлост истине, већ су отелотворење овоземаљске политичке и економске моћи црквене олигархије. Оне не просветљују људе, већ их заслепљују својом монументалношћу. Величина вере не мери се величином богомоља, већ дубином поимања истинског. Вера се не налази у зидовима цркава, већ у срцима људи. Лажна вера заснива се на спектакуларној илузији. Права вера заснива се на невидљивој истини.

Уколико је стваралаштво изворни и апсолутни космички принцип на основу кога је бог створио свет, онда и створитељ света не може да буде космичка датост, већ мора да буде производ стваралаштва. Стваралачка моћ васељене је „старије“ од бога и условљава његову природу. Када говоримо о богу, ми заправо говоримо о обоготворењу стваралаштва као изворне космичке моћи. Међутим, бог може да буде схваћен и као отелотворење стваралачке моћи. У том смислу стварање васељене и људског света од стране бога није само његово реализовање као стваралачке моћи, већ истовремено самостварање бога.

И у хришћанству стварање света представља стварање космичког novuma, с тим што природа људског света као јединственог и непоновљивог космичког феномена условљава и природу бога и „стварање света“. Бог није створио друге космичке светове, већ земаљски свет. У том смислу, бог није отелотворење стваралаштва као универзалног космичког процеса и у том контексту „уређивачки принцип космоса“ (Ајнштајн), већ стваралаштва као специфичног и непоновљивог принципа који се односи на живот на Земљи и на човека. Човек је једино космичко биће које је бог створио, што указује на то да је стварање човека јединствени, а не универзални „уређивачки“ принцип. Човек је једино космичко биће које верује у бога.

Стваралаштво је суштина човека као космичког бића. Човек је самостварајуће космичко биће које путем стваралаштва оживотворује своју јединствену и непоновљиву космичку суштину. Он је специфично космичко биће које стварајући будућност ствара хумани космос. Људски свет није механички део космоса, већ је самосвојни и непоновљиви градивни део космичке целине. Човек је јединствено и непоновљиво космичко биће, као што је свет јединствена и непоновљива космичка појава. Друштвеност, историчност, слободарско, стваралаштво, визионарско… – представљају најважније особености човека као специфичног космичког бића. У космосу не постоји љубав, сујета, мржња, солидарност, љубомора, пожртвованост, трагично, умност, срећа, поетичко, бес, разочарење, одушевљење, грамзивост, милосрђе, завист, подлост, херојство… То нису „стања материје“, већ особености човека које га чине специфичним и непоновљивим космичким бићем. Човек је јединствено космичко биће тако што је сваки човек јединствено и непоновљиво космичко биће. То је истина на којој треба да се заснива самосвест човека и односи између људи.

Квалитет човека као специфичног космичког бића је у томе, да он није само у стању да оживотвори животворне потенцијале материје и космичких процеса, већ и да створи хумани свет, а то значи да оживотвори своје слободарске и стваралачке потенцијале који га чине јединственим и непоновљивим космичким бићем. Стварање новог живота стварањем новог света, што значи исторична природа човека као животворног бића и тиме историчност животворности, чини човека специфичним космичким бићем. Суштина „бесмртности“ није у „оживљавању мртвих“, већ у оживотворењу животворних потенцијала човечанства и природе, као и у стварању будућности. Суштина „бесмртности“ је животворност.

По Његошу, човек је космичка датост и као такав је сведен на феноменолошку апстракцију. Он се појављује као припадак космичке целине која се појављује у идеји „бога“. Његош се не руководи дијалектиком историје, већ дијалектиком природе и сагледава човека у контексту природњачког детерминизма. Истовремено, његов став „Нека буде што бити не може!“ представља искорак из детерминистичког начина мишљења који има природњачки карактер. По Његошу, универзални космички закон је да јаче побеђује слабије. Када је реч о људској историји, слабији може да победи јачег уколико се бори за слободу. То је једна од најдраматичнијих историјских истина. Овде се Његош појављује као дијалектичар историје.

Владајући однос према стварности, који је диктиран дехуманизованом науком и техником, не дозвољава човеку да схвати суштину човекобивства, а самим тим суштину света у којем живи и суштину космоса. Стари народи били су ближи космичкој суштини човека него што су то на капиталистички начин дегенерисани малограђани зато што су се, упркос незнању, предубеђењима, митској свести… – руководили симболима који имају хуманистички и холистички карактер: питање о суштини васељене било је истовремено питање о суштини човека. Савремени човек располаже са далеко већим обимом знања, али га пут и начин доласка до њега лишава целовите људскости без које не може да постави права питања и да пружи праве одговоре. Што човек више зна о космосу, то је даље од могућности да доживи своју космичку суштину. Уместо хуманих, човек поставља техничка питања која су наметнута од стране капиталистички дегенерисане науке и технике које сакате човека и уништавају могућност да постави истинска питања. Поред тога, “примитивни” човек био је свестан шта је слобода а шта ропство, за разлику од данашњег малограђанина који је, заглибљен у ништавилу “потрошачког друштва” и индустрије забаве, изгубио представу о слободи.

У току је обрачун „техничке интелигенције“ с традиционалном „духовном интелигенцијом“, као и са људима који искрено верују у бога. На технички начин редукована људскост постаје призма кроз коју се сагледава бог. На капиталистички начин дегенерисани фах-идиоти приватизују „питање бога“ и оно постаје „предмет научног истраживања“. На тај начин они опредмећују бога и своде га на средство за доказивање „научних теорија“. Идеја „бога“ коју нуде научници није производ хуманистичке, већ технократске маште. Са том идејом уништава се хуманистичко наслеђе хришћанства, као и других религија, и могућност да човек доживи бога. Он је лишен хумане бити и постаје, попут неког научног симбола, „категорија“ са којом се манипулише да би се „објасниле“ природне и друштвене појаве. Нема Исуса Христа и његове слободарске и просветитељске борбе; нема непосредног односа између бога и човека; нема критичког односа према постојећем свету у коме је човек човеку смртни непријатељ и тежње за светом у коме ће људи бити браћа… Технократски фах-идиоти сакате човека као духовно биће и на тај начин убијају бога у човеку.

Треба укинути све оно што посредује између човека и бога. То се односи и на „научно тумачење“ Библије – које лишава Библију њене религиозне бити. Оно се своди на „истраживање чињеница“ чиме се уништава религиозна истина која чини суштину Библије. Научни приступ Библији има селективни карактер. Из ње се узима само оно што може да послужи као „доказ“ за „научну теорију“ која је полазиште за однос према Библији. Није Библија догма, већ догматски приступ Библији чини од ње догму. Само уколико човек има религиозни однос према Библији он може да досегне до њене бити.

Нема бога без човека. Бог се не налази на небу, него у срцима људи. Оно што чини да бог постоји је потреба човека за богом и вера човека у бога. Као што човек који нема потребу за истином никада неће допрети до истине, тако човек који нема потребу за богом никада неће допрети до бога. Идеја „бога“ је једна од најважнијих интегративних идеја човечанства и као таква највиши вредносни изазов. Она треба да инспирише човека да развије своје хумано биће и окрене се другим људима. Извориште вере у бога код малограђана је страх од смрти и користољубље. Извориште вере у бога код истинских хришћана је потреба за људима и одговорност за опстанак живота на Земљи. Идеја „бога“ треба да буде извориште борбене и животворне друштвености без које је човечанство осуђено на пропаст.

На делу је систематско и спектакуларно уништење човека као природног и људског бића. Идеја о „космичкој природи човека“, коју пропагирају идеолози капитализма предвођени технократским фах-идиотима, је средство са којим је човек лишен свега што га чини човеком. Све особине које човек има, укључујући и способност мишљења, проистичу из космоса. Слична идеологија владала је у античкој Хелади, с тим што се радило о олимпијским боговима који су људима привремено додељивали своје способости да би они могли да их забављају. У савременом капитализму улогу богова преузели су „ванземаљци“. Они нису само „створили људе“ и „саградили све оно на чему се заснива људски опстанак“, већ се „налазе међу људима и управљају њиховим животима“. Што се тиче „односа ванземаљаца према Земљи“, он је пројекција односа капиталистички дегенерисаног човека према космосу.

Идеја о „ванземаљцима“ није производ маштања које има хуманистички и визионарски, већ технократски и мистични карактер. Она је средство за разарање ума и за уништење човека као слободарског и стваралачког бића. Када се „ванземаљцима“ додају „масонске ложе“, као и цркве и секте које обезвређују човека као историјско и друштвено биће, постаје очигледно да се ради о стварању виртуелног света са којим владајућа класа настоји да се обрачуна с критичко-мењалачком свешћу која може да усмери све веће незадовољство потлачених на рушење капитализма и стварање новог света.

Развој човека као космичког бића није могућ на темељу механичких космичких закона и путем техничког савладавања простора и времена, чиме се човек претвара у механичко “биће”, већ путем квалитета који даје могућност “сједињавања” са космосом као једним – у чему је садржана космичка суштина човека. Космос који човек ствара неупоредив је са космичким пространством. Он нема квантитативну, већ квалитативну димензију. Однос према космосу, што значи однос човека према себи као космичком бићу, не може се успоставити путем технике, већ путем уметничког са којим човек може да превазиђе материјалну димензију космоса и досегне до своје космичке бити. Ради се о односу према космосу посредством симбола који пружају могућност човеку да доживи космос као животворно биће. Путем њих се превазилази појавни облик космоса и досеже до његове суштине – чиме се укида дуализам земаљског и космичког бивствовања човека.

У том контексту ствара се могућност за идеју “бога” као једног са којом се превазилази бескрајни квантум космоса (бескрајно мноштво), с тим што се не ради о богу као надљудској сили, већ о богу као увек новом, богатијем производу стваралачких моћи човека који је симболично отелотворење јединства човека са његовом космичком суштином. Бог постаје домаћин човеку у његовом космичком дому. Потребно је ново тумачење идеје “богочовека”: животворна моћ човека је аутономна космичка сила која омогућава човеку да као самосвојно космичко биће буде стваралац новог космоса.

Владајући однос према космосу је пројекција владајућег односа према земаљској животној средини. У савременом свету владајући однос према космосу заснива се на експанзионистичком, што значи освајачко-експлоататорском духу капитализма. Путем на капиталистички начин инструментализоване науке и технике врши се “продор” у космос да би се он “освојио”. Наука има исти однос према васељени као што има према Земљи: она је сведена на објекат експлоатације.

“Освајање космоса” постаје начин да се прибави легитимност настојању да се превазиђе “традиционално човечанство” и створи нова господарска раса “киборга” која ће моћи да се “такмичи” с “интелигентним машинама” и “осваја” космос. Истовремено, мит о “освајању космоса” служи за очување мита о “прогресивној природи” капитализма, која се поистовећује са освајањем, и за стварање илузије да ће технички развој обезбедити опстанак човечанства. Као што су Европљани “откривали” нове континенте, тако ће савремени човек откривати нове светове и насељавати их. Земља постаје одскочна даска за освајање космоса, а не космички дом човека који треба сачувати.

Фанатици капитализма убеђују људе да ће Земља “ускоро пропасти” да би се обрачунали с њиховом визионарском свешћу и вољом да створе нови свет. Могућност да ће капитализам уништити живот на Земљи далеко је извеснија него могућност да ће се живот на Земљи угасити – за пет или десет милиона година. Ради се о томе да „космичка епопеја“ човечанства отвори могућност за успостављање критичке дистанце према владајућем поретку деструкције и за стварање новог света: однос према космосу треба да буде у функцији одбране живота на Земљи и развоју човека као хуманог бића. Питање опстанка човечанства решиће се на Земљи, а не у космосу. Уместо “освајања космоса” треба се обрачунати с капитализмом и спречити уништење живота на Земљи.

“Продор у космос“ од стране човека постиже се развојем његовог играчког бића. Ради се о специфичним људским особеностима – стваралачка слобода и друштвеност – што значи о новом космичком квалитету на коме се заснива простор и време који немају квантитативну димензију. У физичком космосу тече механичко време чији се ток мери кретањем кроз простор. У хуманом космосу тече историјско време које се мери развојем стваралачких моћи човека, у крајњем, његовом слободом. У физичком космосу влада однос између небеских тела. У хуманом космосу влада однос између људских бића. Механичко време подразумева квантитативну временитост која има линеарни карактер. Историјско време подразумева квалитативне промене, што значи скоковитост. Људско бивствовање представља супротстављање космичким законима кретања са којима се уништава квалитет и све се своди на изворни (енергетски) ниво (ентропија). Космичка животворност је фаталистичка: све што настане – нестане. Људска животворност је стваралачка: све што човек створи постаје основ стварања новог. Само је човек тај који је у стању да створи ново, да буде демијург новог света.

Човек неће “ући” у космос кроз рупу коју су провртиле наука и техника. Неће телескопи, сателити и свемирске сонде да омогуће да човек оживотвори своје космичко биће. Није суштина у “освајању” космичких простора, већ у развоју стваралачког бића човека и међуљудских односа. Ради се о “претварању” квантитета спољашњег у људски квалитет – о “преображају” физичког простора увећавањем простора људског. Космички простор само је привидно отворен. Отвореност космичког простора условљена је отвореношћу човека, а то значи развојем његових стваралачких моћи. Пуноћа стваралачког бића човека и богатство међуљудских односа је оно што даје пуноћу космичком простору. Мисао, песма, загрљај… – више говоре о суштини човека као специфичног космичког бића него сви “свемирски пројекти” заједно.

Играње је најаутентичнији људски начин стварања људског света, што значи новог космоса. У играчком чину процес космичке животворности добија нови квалитет – у чему се изражава специфичност човека као космичког бића. У античкој Хелади игра је темељни космички феномен који има божански карактер и као таква је симболично отелотворење владајућих односа и вредности. Она је најизворнији начин интеграције човека у космички поредак. Човек је “божја играчка” (Платон), а свет божје игралиште: потреба богова за играњем обезбеђује опстанак људском свету и даје му смисао. Модерни човек је еманциповано космичко биће и као такав “нуклеус” новог универзума. Постајањем човека самосвесним слободарско-стваралачким бићем играње престаје бити привилегија богова и начин обезвређења човека, и постаје самостварање човека и на тај начин људског космоса. Његова бит није детерминизам, који има фаталистичку природу, већ слобода.

У коначном, однос човека према космосу је одслика односа човека према самоме себи. Проблем бесконачности треба решити на начин који пружа могућност самопотврде човека као животворног бића. Оживотворење животворних потенцијала људи представља ширење граница новог универзума. Неограничене стваралачке моћи човека су “мера” бесконачности. Истовремено, путем стваралаштва бесконачност добија истинску, а то значи људску димензију. Догађање човека једини је истински космички процес.

Што се тиче опстанка човека у космичким размерама, он подразумева да човек опстане као људско и у том смислу као специфично космичко биће. У противном, ради се о технократском мистицизму са којим се укида човек као специфично и непоновљиво космичко биће и успоставља механички материјализам који је друго име за савремени технократски засновани варваризам. Уместо да је хумано биће, човек постаје роботизована наказа.

Питање о космичкој суштини човека нема космолошко, већ антрополошко и социолошко утемељење. Оно се заснива на конкретном односу према човеку и људском друштву, а не према космосу. Када би се пошло од тога да је човек слободарско, стваралачко, друштвено, историјско и тиме визионарско биће, он не би био укинут као специфично космичко биће. Није однос према космосу основ односа према човеку, већ је владајући однос према човеку основ владајућег односа према космосу и космичкој природи човека. Тако је било и у античкој Хелади. Схватање космичке природе човека било је условљено владајућим аристократским, робовласничким и расистичким поретком. Религиозна сфера није била аутономно извориште поимања човека као космичког бића, већ идеолошки појавни облик владајућег поретка.

Постајући тоталитарни поредак деструкције капитализам је довео до тога да је вера у бога добила егзистенцијалну природу. Они који верују у бога треба да инсистирају на томе да су жива бића „божја створења“ и да се боре да их, као таква, сачувају од капиталистичке пошасти. И идеја о „поновном доласку Исуса Христа“ подразумева борбу за опстанак живих бића. Где ће то Христ да се „врати“ уколико капитализам уништи живот на Земљи? Ко ће да га дочека? Скелети деце које разносе пустињски ветрови и замрзнути лешеви капиталистичких монструма?

У време космичке експанзије човечанства идеја „бога“ нема више шта да тражи у „небескоj“ сфери. Она може да преживи само у дубини људског бића и то пре свега као идеја која пружа могућност човеку да на хумани начин појми васељену и односи се према њој као животворној целини. Истовремено, она има разлог постојања као једна од обједињавајућих идеја човечанства у оквиру анти-капиталистичког фронта – као симболична синтеза хуманистичког наслеђа и хуманистичких потенцијала човечанства у односу према техничком свету и свођењу човека на пуку материју, што значи у односу према механицистичком материјализму који има анти-духовни и анти-егзистенцијални карактер.

Хуманизам је суштина хришћанства. Онај ко не верује у човека, не може да верује у бога. Не тражи човек у човеку „божанско“, већ у „богу“ људско. Идеализована суштина људског претопљена у идеју „бога“ постаје врховна и неприкосновена вредност. „Бог“ постаје апсолут у коме човек увек изнова може да пронађе критеријумe доброг и путоказ за исправно делање. Он је синтеза истинске људскости и као такав синоним за „идеју добра“ која представља суштину човека као хуманог бића. Не потреба човека за богом, већ потреба човека за човеком чини човека истинским људским бићем. Човек машта о богу као идеалу људскости који може да му буде инспирација да тражи људско у другом човеку: човек је човеку огледало људскости (Маркс).

Љубав према богу могућа је једино уколико постоји љубав међу људима. Развој међуљудских односа је најважнији начин на који се човек „пуни“ људскошћу. Истинска љубав према богу није могућа уколико је компензација за недостатак љубави међу људима, већ једино уколико је инспирација за развој међуљудских односа. Смисао вере у бога није да се човек приближи богу, него човеку. Позивање човека на бога не изражава његову потребу за небеским световима, већ потребу за овоземаљским светом у коме ће бити прихваћен као човек.

Егзистенција човека као конкретног историјског и друштвеног бића условљава могућност и природу религиозне свести и религиозне маште. Монотеизам је производ историјског развоја друштва, а вера у бога налази се у сфери међуљудских односа, у вредносној равни, у културној сфери, у слободарској историји човечанства… Уколико се вера налази у психичкој сфери и заснива се на страху од смрти, она води у аутизам, фанатизам и лудило.

Укидањем моћи расуђивања укида се могућност да се успостави разлика између верника и фанатика, као и разлика између верника и менталних болесника који су изгубили контакт са реалношћу. Све оно што је производ религиозне маште, која се заснива на менталном стању које је условљено осећањем усамљености и одбачености, постаје стварност. У том контексту, укида се разлика између реалног и илузорног света. Религија лишава свет животворних потенцијала тако што лишава човека слободарске праксе и животворне визионарске свести. Она инсистира на прилагођавању човека постојећем свету и на религиозној машти. Уместо на стварању хуманог света на Земљи путем слободарске борбе уједињених људи, инсистира се на стварању илузорног света на небу путем религиозне маште атомизованих појединца.

Хуманизам не може више да добије друштвено и историјско значење само у односу према неслободи и неправди, већ и у односу према уништењу живота. Обезбеђење опстанка човечанства је основни критеријум по коме се одређује аутентична хуманост. Капитализам је претворио друштвене институције, као и читав живот, у средство за оплодњу капитала, што значи за уништење живота. Да би опстао, човек нема коме да се обрати за помоћ осим другом човеку. У дијалектичком смислу, човек као реализовано друштвено биће постаје тотализујуће животворно биће – у односу према капитализму као тотализујућем поретку деструкције. У том контексту могли бисмо да прерадимо једну од најважнијих Марксових теза из Манифеста комунистичке партије, да је „слобода сваког основни услов за слободу свих“. Полазећи од тога да је човечанство угрожено тако што је угрожен живот сваког човека, опстанак сваког постао је основни услов за опстанак свих.

Апокалипса није истина хришћанства, већ истина капитализма. Хришћанска идеја „апокалипсе“ има митолошку природу. Њена суштина није уништење света, већ обезбеђивање покорности радних слојева. Капиталистичка апокалипса проистиче из природе капитализма као тоталитарног деструктивног поретка и има реалну природу: она је у току. Капитализам је „превазишао“ хришћанску нормативну сферу која је уобличена у „божјим заповестима“. Имајући у виду да капитализам све драматичније доводи у питање опстанак човечанства и природе, најважнија „божја заповест“ требало би да гласи: „Сачувај живот на Земљи!“.

Савремени хуманизам појављује се у односу према савременом капиталистичком анти-хумануму који има деструктивну и тоталитарну природу. То је животворни хуманизам који треба да има тотализујући карактер. Мера хуманизма данас је развијеност међуљудских односа и тиме аутентичне друштвености, развој стваралачких моћи човека, постизање новог квалитета слободе, јединство са природом, повећавање извесности људског преживљавања… Најважнији задатак истинских хришћана је да ослободе Христа из тамнице у коју су га затворили свештеници да би поново могао да се нађе међу људима. „Поновни долазак“ Исуса Христа значи да је куцнуо час да се човечанство уједини и крене у коначни обрачун с тлачитељима човечанства и капитализмом који уништава живот на Земљи.

Не богомоље, већ сам свет треба да постане „божја кућа“, а сам живот треба да добије литургијски карактер. Човек треба да се моли богу живећи животом истинског хришћанина. „Бити хришћанин“ не потврђује се клечањем пред иконама и изговарањем молитви, већ борбом против деструктивног капиталистичког варваризма и развојем међуљудских односа. Тек ће у комунизму, у коме је укинута приватна својина и на њој изграђена патолошка личност капиталистичког човека, бити оживотворени еманципаторски потенцијали хришћанства. Тек ће се у комунизму хришћанство вратити својој изворној суштини. Комунизам је оживотворена бит изворног хришћанства. Тек ће у комунизму племенити лик Исуса Христа засијати пуним сјајем.

Conspiracy theorists – jesters of capitalism

C

Conspiracy theories did not originate from a political movement that fights to prevent the destruction of life on Earth and creates a humane world, but from a political movement that fights for capitalism. They are the product of new circumstances created in the contemporary world. It is, above all, about globalization and the emergence of the internet. Capitalist centers of power are no longer able to prevent the critical thought that arises in the world, from appearing in areas that are under their direct control. At the same time, the growing social differences, the deepening economic crisis, the decline of the middle class, the increasingly dramatic destruction of life on Earth … – condition the creation of growing dissatisfaction. Instead of striving to prevent the development of critical thought, such a critical thought is being created, which is, in fact, a diversion of changing critical thought. Ultimately, it is a about a thought that deals with the critique which brings capitalism into question. Starting from the way conspiracy theorists explain social phenomena, conspiracy theories are a capitalist conspiracy against libertarian humanity. They are, in fact, a capitalist hoax. Conspiracy theorists are not opponents of capitalism, but its jesters.

Conspiracy theorists are a kind of sect. They use the same means and methods used by the capitalist propaganda machinery. Their task is to create a wall of lies and illusions between man and the real world, and in that way prevent him from understanding the nature of the existing world and the causes of its misfortune. At the same time, they try to prevent a man from thinking for himself and to look for solutions that will enable him to step out of the existing world. The real goal of conspiracy theorists is to deal with a visionary mind that is able to create an idea of a future that transcends the horizons of the capitalist world, as well as to discourage people from fighting for a humane world.

The attitude of David Icke, one of the most prominent conspiracy theorists, towards the British royal family is indicative. He claims that members of the British royal family are alien-reptilians who drink children’s blood and change their skin – and thus rejuvenate themselves. Such stories serve to distract people from what the British Empire represents from a historical perspective, and in that context the British royal family. It is, above all, about the horrific crimes committed by the English aristocracy and capitalists, both in the world and in Great Britain. At the same time, the development of capitalism in England cost the lives of millions of workers’ children who worked 14 hours a day in factories and mines…

Only fools can believe that aliens rule the world, or that members of the British royal family are reptilians who drink the blood of children and thus rejuvenate themselves. The point of such crazy stories is not the dealing with the British monarchy, but the destruction of the minds of the oppressed and the creation of a mass of idiots out of people. Conspiracy theorists’ dealing with the libertarian heritage of national cultures and civil society, and in that context with the idea of the future, indicates the true nature of their theories. Their attitude towards increasingly devastating climate change points to the political background of spectacular lies with which they seek to deprive capitalism of responsibility for the destruction of life on Earth.

In contemporary capitalism, mystifiers who brainwash people with fairy tales about aliens, souls of the dead, demons, technocratic illusions… gain the utmost importance. Their public appearances are hypnotic sessions with which the mind is destroyed in order to prevent people from understanding of ever more dramatical existential crisis created by capitalism. They distract people from the historical path and produce spiritual food for petty bourgeoisie who do not want to fight for a new world. Conspiracy theorists criticize the rich by depriving people of their minds and turning them into idiots. They are not fighting against the causes that lead to the destruction of life on Earth and people as humane beings, but against the critique that points to the social causes of misfortune, which means the one fighting against capitalism.

There is an ongoing confrontation with a modern way of thinking based on critical rationalism which is of a visionary nature. And when it has a critical character, thinking becomes a means of distracting the mind from the essential questions on which human freedom and the survival of humanity depend. Capitalistically instrumentalized intelligence becomes a means of capitalism to deal with the critical and visionary mind. The truth is not reached by reasonable thinking and confrontation of arguments, but the “truth” is imposed on people by destroying the power of reasoning. Proving the “truth” follows the model applied by the advertising industry of capitalism.

The creation of virtual worlds only appears to be based on a scientific way of thinking and scientific arguments. In fact, it is a way of thinking which is based on destructive mindlessness. Man is reduced to an object of “superhuman forces” which acquire a mystical dimension. Gods, devils, demons, aliens, cosmic forces, Masonic lodges… – are the means of the ruling order for dealing with the libertarian and creative potentials of a man as a social and historical being.

Technocratic specialty-idiots are preachers of a technocratic religion that corresponds to the technical world. Stories about the devil, angels, heaven and hell… – are replaced by stories about cosmic rays, aliens, cosmic worlds, pulsation of matter… Technocratic specialty-idiots reduce the world to a microwave oven. They instrumentalize scientific discoveries and technical inventions in order to deal with man as a reasonable and natural being. Along with technocratic primitivism, esotericism, occultism, religious fanaticism are developed… The increasingly dramatic destruction of life on Earth produces a fatalistic consciousness. By insisting on the “apocalypse”, churches create not only essential, but also existential defeatism. Why should people organize and fight to preserve life on Earth if the world is “doomed”?

The increasingly dramatic destruction of life on Earth is leading the petty bourgeoisie, these fanatics of capitalism, to flee from the truth and falsify reality. They do not need the truth, but illusions that give them the opportunity to escape from reality. In the “free world”, the right to an illusion has become the most important human right. An illusion should provide legitimacy to the life of a man who is lost in destructive nothingness. Illusions are, in fact, the way in which petty bourgeoisie deal with a thought that indicates the true nature of the existing world and their position in it. The petty bourgeoisie do not need the truth, but spectacular lies, delusions, virtual worlds, crazy stories about aliens and demons… This is what conspiracy theorists and other professional mystifiers deal with. They use the same mechanisms as capitalists and politicians: they try to govern public opinion with lies and make money. In modern capitalism, a market of lies has been established. The spectacular form in which lies appear is their advertising packaging. In a false world, a lie has become the truth.

The cultural sphere is deprived of emancipatory content and reduced to banal entertainment. Commercialized populist primitivism has replaced cultural vanguardism. The entertainment industry raises the increasingly higher wall between man and the world and masks the increasingly inhumane capitalist reality. It produces increasing quantity of spiritual garbage that destroys the libertarian dignity of man and turns him into an idiot. Capitalism destroys man’s need for the truth as well as the possibility of creating criteria by which he can determine what the truth is. Everything is relativized.

The phrase “everyone has the right to their opinion” becomes a way to prevent the determination of what is false and what is true, what is humane and what is inhumane, what is progress and what is destruction… Everything becomes a “matter of personal choice”. The distinction between reason and intelligence is abolished and visionary consciousness, which provides an opportunity for man to establish a critical distance from the ruling order and create a humane world, is destroyed. The creation of a totalitarian positivist consciousness is in progress. Capitalism represents the “end of history” (Fukuyama).

The escape from reality has reached epidemic proportions. An increasing number of people live in virtual worlds. Instead of creating a humane world, fantastic worlds are being created in people’s heads. Everything that is not possible in reality becomes possible in an imagination based on a technically degenerated world. The deeper a man is mired in the capitalist swamp, the more productive he is in creating virtual worlds. Escapist imagination replaces visionary imagination. That’s what the entertainment industry is for. It stimulates people’s need to escape and offers them technical means and virtual contents that enhance escape from reality.

The solitary hopelessness and the world that has become a technically organized concentration camp condition a man to lose the ability to distinguish between the real and the virtual world. In fact, the more the real world is deprived of naturalness and humanity, the more the virtual world, in the creation of which a man participates without being aware of it, becomes a real world for a man. The virtual world becomes a spiritual drug. In it, a man finds compensation for deprived humanity and in that way falls into an ever deeper abyss of nothingness. Capitalism creates a virtual man. Man exists as a “man” in TV series and reality shows…

The capitalist propaganda machinery is based on inciting fear and hatred. It directs people’s dissatisfaction at the planted “enemies”. Their destruction becomes a fixation. The man is convinced that he will experience “liberation” if the set targets are destroyed. It is the ruling matrix of human manipulation, with new “dangers” being introduced into it, which have not only an earthly, but also a cosmic source. Stories about Satan, Freemasons, the deep state, aliens, demons, doomsday, etc., serve to cover up the real existential danger created by capitalism as a totalitarian order of destruction through a virtual sphere which is of a mystical character. Instead of pointing out the social processes that lead to the destruction of life, “superhuman forces” are being planted, which are of a frightening nature. The more dramatic the existential crisis created by capitalism, the richer the “invisible” world of mystical “forces” that “rule over people”. Everything is being done to destroy critical thought that can direct the oppressed to eradicate the causes of the destruction of life on Earth and create a humane world.

Man blindly believes in illusions because he is doomed to solitary hopelessness and is afraid of perishment. In an increasingly inhumane world, man is confronted with the painful truth that no one needs him and that no one will shed a tear on his deathbed. He mistakenly believes that other people deprive him of what he needs the most: respect and love. Despair over rejection breeds hatred for others. A man finds compensation for his own misfortune in another’s misfortune. The increasingly realistic possibility that humanity will be destroyed does not provoke the need to oppose destructive processes in people, but becomes a source of pathological pleasure.

The more horrible the everyday life, the greater the need for a man to escape from reality. In the imagination of the desperate, the illusory world becomes the real world. That’s what the current religions are based on. “Paradise” is a virtual world that exists in the minds of the unfortunate and frightened. They believe in the existence of a “heavenly world” and thus try to overcome the fear of death and disappearance. The creation of illusory worlds in capitalism is based on this principle. Just as priests encourage people to believe that they can experience “eternal bliss” in heaven, so modern mystifiers encourage people to believe that they can find a cure for their fears in virtual worlds.

The highest achievement of “freedom” in capitalism is that every man can, through increasingly perfect technical means, create his own virtual world and “live” in it. The less people have the opportunity to realize themselves as human beings in the real world, the more dedicated they are to trying to create a virtual world and escape into it. The most fatal consequence is that the virtual world they create is the product of their crippled humanity and appropriate imagination. What suits their degenerate personality appears in it. Ultimately, people flee to a virtual world that is an idealized projection of the real world from which they seek to escape. The virtual world does not inspire people to be human beings, but represents the final blow with which human dignity is destroyed.

The relation to reality is mediated by the ruling ideological sphere and technical means that prevent a man to see reality with his own eyes and to think with his own head. This is what the virtual reality industry is for. Its role is to blind and stupefy a person. Virtual worlds are not only a confrontation with the truth, but also a means of degenerating people as reasonable beings. They do not form a sovereign spiritual sphere, but are an organic part of the ruling ideological sphere. The protagonists of conspiracy theories are not “independent intellectuals” but fanatics of capitalism. The worst thing is that capitalistically degenerated life deprives man of the possibility to relate to the world in a reasonable way. The endless conveyer belt of consumer society is spinning faster and faster, and man is less and less able to pursue answers to the questions on which the survival of humanity depend.

Given the fact that capitalism has privatized the public sphere, it is not surprising that no one mentions common sense anymore – which is the original form of thinking based on a direct perception of reality. Despite the increasingly numerous obstacles that capitalism poses to humanity, man must once again rely on common sense and establish an active mental relationship toward reality. It is necessary for people to look at the world with their own eyes and to think with their own head – which should become a signpost in their lives. In the contemporary world, which is on the verge of an abyss, thinking with one’s head has become not only a basic libertarian, but also a basic existential principle. 

Translated from Serbian by Vanja Zakanji

 

Noviji tekstovi

Poslednji Komentari

Arhiva

Kategorije

Meta Linkovi

Pratite Ducijev rad i na fejsbuku