По хришћанском учењу рад је „проклетство“ а радник, сходно томе, проклетник. Уистину, управо по хришћанској „креативистичкој“ доктрини рад као стваралачка делатност је извориште космичке мистерије из које је проистекао живот на Земљи. Путем стваралачког рада животворни потенцијали космоса постали су стваралачка моћ човека. Стваралачки рад омогућио је настанак света, а обликовање материје и њено оживотворење њеним поумљењем и одуховљењем омогућило је да човек постане човеком.
Изворни начин хуманизовања бога је његово сагледавање као бића које је радом створило свет. Бог није створио свет магичним потезом или магичним речима, већ је „шест дана радио“ и то тако напорно да је „седми дан морао да се одмара“. Бог је радник-стваралац и сходно томе стваралаштво је божанска делатност. Оно је пупчана врпца која повезује човека са „творцем“. „Божанско у човеку“ је његова способност да стваралачком делатношћу створи свет по своме лику. Бог треба да буде узор човеку у његовом настојању да створи нови свет.
Основ религије је религиозна свест која је резултат историјског развоја друштва. Првобитни облик религиозне свести је анимизам, следи тотемизам, па политеизам. Монотеизам је највиши облик у развоју религиозне свести. Није „бог по своме лику створио човека“, већ је човек на одређеном степену историјског развоја друштва створио идеју „бога“ по своме лику. Да бог постоји, инсистирало би се на емпиријском и рационалном, а не на теолошком празнословљу које треба да блокира разум, и на молитвеним ритуалима који треба да изазову психичке ефекте који ће произвести фаталистичку поданичку свест. Како неко може да „не верује у бога“ уколико је он „свеприсутан“ и „свемоћан“? Исто тако, да бог постоји свако од нас имао би непосредни однос са њим, што значи да би црква као „посредник“ између бога и човека била бесмислена.
Историјски гледано, бог се појављује као од човека отуђени стваралачки принцип путем кога је човек лишен (само)стваралачке самосвести и слободарског достојанства. Путем идеје „бога“ као „ствараоца света“ стваралачке моћи човека отуђује се од њега и постају средство за његово потчињавање од стране владајуће класе и за обоготворење класног поретка који се заснива на „светој“ приватној својини (а цркве се заснивају на колективној својини – која хипокризија!) и експлоатацији радника. У историји човек је био у подређеном положају у односу према илузорном или реалном космосу који је имао метафорички и политичко-инструментални карактер и служио као средство за прибављање вечности владајућем поретку. Стварање религиозне свести постаје „компензација“ за лишавање човека способности да створи овоземаљски свет по своме лику.
Уместо да је идеја „бога“ као креативистички принцип средство за развој самосвести човека као самосвојног космичког бића, за развој његовог слободарског достојанства и за уједињење човечанства у борби за очување живота на Земљи, она је средство владајуће класе за брисање еманципаторског наслеђа човечанства и за произвођење фаталистичке свести која води човечанство у смрт: идеја „апокалипсе“, „небеског народа“, „раја“, „вечног живота“ и тсл. Хришћанство упућује човечанству стравичну поруку: човек мора и треба да пати. Уколико је човек срећан на Земљи, „рајски вртови“ су бесмислени. Што се тиче смрти, она даје смисао животу. „Вечни живот“ је најгоре проклетство.
У еманципаторском смислу, идеја „бога“ као „ствараоца света“ је резултат историјског развоја друштва. Тек када је човек стекао представу света као света, када је стекао стваралачку самосвест и када је схватио да је свет могућ као производ стваралаштва – могао је да дође до идеје „бога као ствараоца света“. У тој идеји садржана је животворна бит човека као специфичног космичког бића. Развој самосвести човека као стваралачког бића и ствараоца (свог) света основ је теорије о свету као “божјој творевини”. Бог је израз осамостаљења човека од природе и стављање његових “изнад” природних моћи. Путем идеје “бога” човек постаје аутономна стваралачка моћ и у том смислу самосвојно космичко биће: стварање света је свесно и вољно дело.
Бог није стваралац људског света, али је симболични израз специфичног односа човека према космосу као самосвојног космичког бића. Он се појављује као историјски квалитет путем кога човек долази до идеје света као специфичног космоса и до идеје о себи као специфичном космичком бићу. Истовремено, бог се појављује као квалитет који пружа могућност да човек као специфично космичко биће превазиђе бескрајни (материјални) квантум космоса и схвати космос као животворну целину.
Идеја да „дух може да створи материју“ може да значи да су стваралачке моћи човека и његова стваралачка машта снаге које могу да створе непостојеће. Човек са својим стваралачким духом и стваралачким способностима не може да створи материју ни из чега (creatio ex nihilo), али може путем стваралачке прераде материје да омогући да се реализују њени животворни потенцијали. Ради се о афирмисању животворног принципа као универзалног космичког принципа и човека као специфичног космичког бића који представља највиши облик у коме је реализована животворна природа васељене.
Постојање „добра“ и „зла“ као сучељених сила је основни принцип хришћанског космоса и као такав полазиште за одређивање „нечега“ и „ничега“. У хришћанству „нешто“ је божански дух који се сучељава са „ништа“ које има ђаволски карактер. Потенцијали зла који се у облику „ђаволског“ појављују у човеку су оно што се појављује у односу према божјем духу. Човек је стециште борбе између „добра“ и „зла“ и на њему је да се определи којој ће се сили приклонити. Крст је симбол раскршћа пред којим се човек налази. Или ће ићи путем „добра“, или путем „зла“…
Хришћанско сучељавање између „добра“ и „зла“ нема дијалектички карактер, што значи да из њега не проистиче novum у облику хуманог света и слободног човека, већ има фатални карактер који је уобличен у идеји „апокалипсе“: уништење света и његов поновни почетак. Хришћанска катаклизма представља крај материјалног и почетак „правог“ живота.То није могуће уколико је човек обездушен, а то значи уколико је у њему уништена вера у „истински“ свет. Капитализам отима човеку душу која симболизује животност човека као духовног бића и представља основну могућност за његово обоготворење. Капиталистичка катаклизма уништава могућност хришћанске катаклизме: нема греха и искупљења, нема кајања и опроштаја…
Схватање да се истинско, које пружа могућност човеку да превазиђе постојећи свет, не налази изван већ у човеку, представља једну од најважнијих еманципаторских идеја хришћанства. Не осветљење, већ просветљење представља основни принцип одуховљења човека. Из тога проистиче да исијавање људскости, на чему се заснива Бенјаминова aura, представља основ за успостављање друштва као братске заједнице „светлећих“ људи. Истовремено, људскост која зрачи из човека представља светлост која осветљава пут у будућност. Једна од најдраматичнијих истина, која пружа могућност човеку да упркос најгорој тиранији сачува веру да може да се избори за праведни свет, гласи: и најслабија светлост може да разбије најгушћу таму. Пламен свеће је симбол те истине.
Осветљавање богомоља вештачком светлошћу је начин на који се стерилише њихова просветитељска моћ и оне претварају у кулисе постојећег света. Прави смисао њиховог постојања је у томе, да зраче светлошћу која омогућава човеку да види оно што је невидљиво. Из њих треба да исијава истинска светлост која не осветљава, већ просветљава човека. „Грандиозне“ богомоље нису светионици из којих исијава светлост истине, већ су отелотворење овоземаљске политичке и економске моћи црквене олигархије. Оне не просветљују људе, већ их заслепљују својом монументалношћу. Величина вере не мери се величином богомоља, већ дубином поимања истинског. Вера се не налази у зидовима цркава, већ у срцима људи. Лажна вера заснива се на спектакуларној илузији. Права вера заснива се на невидљивој истини.
Уколико је стваралаштво изворни и апсолутни космички принцип на основу кога је бог створио свет, онда и створитељ света не може да буде космичка датост, већ мора да буде производ стваралаштва. Стваралачка моћ васељене је „старије“ од бога и условљава његову природу. Када говоримо о богу, ми заправо говоримо о обоготворењу стваралаштва као изворне космичке моћи. Међутим, бог може да буде схваћен и као отелотворење стваралачке моћи. У том смислу стварање васељене и људског света од стране бога није само његово реализовање као стваралачке моћи, већ истовремено самостварање бога.
И у хришћанству стварање света представља стварање космичког novuma, с тим што природа људског света као јединственог и непоновљивог космичког феномена условљава и природу бога и „стварање света“. Бог није створио друге космичке светове, већ земаљски свет. У том смислу, бог није отелотворење стваралаштва као универзалног космичког процеса и у том контексту „уређивачки принцип космоса“ (Ајнштајн), већ стваралаштва као специфичног и непоновљивог принципа који се односи на живот на Земљи и на човека. Човек је једино космичко биће које је бог створио, што указује на то да је стварање човека јединствени, а не универзални „уређивачки“ принцип. Човек је једино космичко биће које верује у бога.
Стваралаштво је суштина човека као космичког бића. Човек је самостварајуће космичко биће које путем стваралаштва оживотворује своју јединствену и непоновљиву космичку суштину. Он је специфично космичко биће које стварајући будућност ствара хумани космос. Људски свет није механички део космоса, већ је самосвојни и непоновљиви градивни део космичке целине. Човек је јединствено и непоновљиво космичко биће, као што је свет јединствена и непоновљива космичка појава. Друштвеност, историчност, слободарско, стваралаштво, визионарско… – представљају најважније особености човека као специфичног космичког бића. У космосу не постоји љубав, сујета, мржња, солидарност, љубомора, пожртвованост, трагично, умност, срећа, поетичко, бес, разочарење, одушевљење, грамзивост, милосрђе, завист, подлост, херојство… То нису „стања материје“, већ особености човека које га чине специфичним и непоновљивим космичким бићем. Човек је јединствено космичко биће тако што је сваки човек јединствено и непоновљиво космичко биће. То је истина на којој треба да се заснива самосвест човека и односи између људи.
Квалитет човека као специфичног космичког бића је у томе, да он није само у стању да оживотвори животворне потенцијале материје и космичких процеса, већ и да створи хумани свет, а то значи да оживотвори своје слободарске и стваралачке потенцијале који га чине јединственим и непоновљивим космичким бићем. Стварање новог живота стварањем новог света, што значи исторична природа човека као животворног бића и тиме историчност животворности, чини човека специфичним космичким бићем. Суштина „бесмртности“ није у „оживљавању мртвих“, већ у оживотворењу животворних потенцијала човечанства и природе, као и у стварању будућности. Суштина „бесмртности“ је животворност.
По Његошу, човек је космичка датост и као такав је сведен на феноменолошку апстракцију. Он се појављује као припадак космичке целине која се појављује у идеји „бога“. Његош се не руководи дијалектиком историје, већ дијалектиком природе и сагледава човека у контексту природњачког детерминизма. Истовремено, његов став „Нека буде што бити не може!“ представља искорак из детерминистичког начина мишљења који има природњачки карактер. По Његошу, универзални космички закон је да јаче побеђује слабије. Када је реч о људској историји, слабији може да победи јачег уколико се бори за слободу. То је једна од најдраматичнијих историјских истина. Овде се Његош појављује као дијалектичар историје.
Владајући однос према стварности, који је диктиран дехуманизованом науком и техником, не дозвољава човеку да схвати суштину човекобивства, а самим тим суштину света у којем живи и суштину космоса. Стари народи били су ближи космичкој суштини човека него што су то на капиталистички начин дегенерисани малограђани зато што су се, упркос незнању, предубеђењима, митској свести… – руководили симболима који имају хуманистички и холистички карактер: питање о суштини васељене било је истовремено питање о суштини човека. Савремени човек располаже са далеко већим обимом знања, али га пут и начин доласка до њега лишава целовите људскости без које не може да постави права питања и да пружи праве одговоре. Што човек више зна о космосу, то је даље од могућности да доживи своју космичку суштину. Уместо хуманих, човек поставља техничка питања која су наметнута од стране капиталистички дегенерисане науке и технике које сакате човека и уништавају могућност да постави истинска питања. Поред тога, “примитивни” човек био је свестан шта је слобода а шта ропство, за разлику од данашњег малограђанина који је, заглибљен у ништавилу “потрошачког друштва” и индустрије забаве, изгубио представу о слободи.
У току је обрачун „техничке интелигенције“ с традиционалном „духовном интелигенцијом“, као и са људима који искрено верују у бога. На технички начин редукована људскост постаје призма кроз коју се сагледава бог. На капиталистички начин дегенерисани фах-идиоти приватизују „питање бога“ и оно постаје „предмет научног истраживања“. На тај начин они опредмећују бога и своде га на средство за доказивање „научних теорија“. Идеја „бога“ коју нуде научници није производ хуманистичке, већ технократске маште. Са том идејом уништава се хуманистичко наслеђе хришћанства, као и других религија, и могућност да човек доживи бога. Он је лишен хумане бити и постаје, попут неког научног симбола, „категорија“ са којом се манипулише да би се „објасниле“ природне и друштвене појаве. Нема Исуса Христа и његове слободарске и просветитељске борбе; нема непосредног односа између бога и човека; нема критичког односа према постојећем свету у коме је човек човеку смртни непријатељ и тежње за светом у коме ће људи бити браћа… Технократски фах-идиоти сакате човека као духовно биће и на тај начин убијају бога у човеку.
Треба укинути све оно што посредује између човека и бога. То се односи и на „научно тумачење“ Библије – које лишава Библију њене религиозне бити. Оно се своди на „истраживање чињеница“ чиме се уништава религиозна истина која чини суштину Библије. Научни приступ Библији има селективни карактер. Из ње се узима само оно што може да послужи као „доказ“ за „научну теорију“ која је полазиште за однос према Библији. Није Библија догма, већ догматски приступ Библији чини од ње догму. Само уколико човек има религиозни однос према Библији он може да досегне до њене бити.
Нема бога без човека. Бог се не налази на небу, него у срцима људи. Оно што чини да бог постоји је потреба човека за богом и вера човека у бога. Као што човек који нема потребу за истином никада неће допрети до истине, тако човек који нема потребу за богом никада неће допрети до бога. Идеја „бога“ је једна од најважнијих интегративних идеја човечанства и као таква највиши вредносни изазов. Она треба да инспирише човека да развије своје хумано биће и окрене се другим људима. Извориште вере у бога код малограђана је страх од смрти и користољубље. Извориште вере у бога код истинских хришћана је потреба за људима и одговорност за опстанак живота на Земљи. Идеја „бога“ треба да буде извориште борбене и животворне друштвености без које је човечанство осуђено на пропаст.
На делу је систематско и спектакуларно уништење човека као природног и људског бића. Идеја о „космичкој природи човека“, коју пропагирају идеолози капитализма предвођени технократским фах-идиотима, је средство са којим је човек лишен свега што га чини човеком. Све особине које човек има, укључујући и способност мишљења, проистичу из космоса. Слична идеологија владала је у античкој Хелади, с тим што се радило о олимпијским боговима који су људима привремено додељивали своје способости да би они могли да их забављају. У савременом капитализму улогу богова преузели су „ванземаљци“. Они нису само „створили људе“ и „саградили све оно на чему се заснива људски опстанак“, већ се „налазе међу људима и управљају њиховим животима“. Што се тиче „односа ванземаљаца према Земљи“, он је пројекција односа капиталистички дегенерисаног човека према космосу.
Идеја о „ванземаљцима“ није производ маштања које има хуманистички и визионарски, већ технократски и мистични карактер. Она је средство за разарање ума и за уништење човека као слободарског и стваралачког бића. Када се „ванземаљцима“ додају „масонске ложе“, као и цркве и секте које обезвређују човека као историјско и друштвено биће, постаје очигледно да се ради о стварању виртуелног света са којим владајућа класа настоји да се обрачуна с критичко-мењалачком свешћу која може да усмери све веће незадовољство потлачених на рушење капитализма и стварање новог света.
Развој човека као космичког бића није могућ на темељу механичких космичких закона и путем техничког савладавања простора и времена, чиме се човек претвара у механичко “биће”, већ путем квалитета који даје могућност “сједињавања” са космосом као једним – у чему је садржана космичка суштина човека. Космос који човек ствара неупоредив је са космичким пространством. Он нема квантитативну, већ квалитативну димензију. Однос према космосу, што значи однос човека према себи као космичком бићу, не може се успоставити путем технике, већ путем уметничког са којим човек може да превазиђе материјалну димензију космоса и досегне до своје космичке бити. Ради се о односу према космосу посредством симбола који пружају могућност човеку да доживи космос као животворно биће. Путем њих се превазилази појавни облик космоса и досеже до његове суштине – чиме се укида дуализам земаљског и космичког бивствовања човека.
У том контексту ствара се могућност за идеју “бога” као једног са којом се превазилази бескрајни квантум космоса (бескрајно мноштво), с тим што се не ради о богу као надљудској сили, већ о богу као увек новом, богатијем производу стваралачких моћи човека који је симболично отелотворење јединства човека са његовом космичком суштином. Бог постаје домаћин човеку у његовом космичком дому. Потребно је ново тумачење идеје “богочовека”: животворна моћ човека је аутономна космичка сила која омогућава човеку да као самосвојно космичко биће буде стваралац новог космоса.
Владајући однос према космосу је пројекција владајућег односа према земаљској животној средини. У савременом свету владајући однос према космосу заснива се на експанзионистичком, што значи освајачко-експлоататорском духу капитализма. Путем на капиталистички начин инструментализоване науке и технике врши се “продор” у космос да би се он “освојио”. Наука има исти однос према васељени као што има према Земљи: она је сведена на објекат експлоатације.
“Освајање космоса” постаје начин да се прибави легитимност настојању да се превазиђе “традиционално човечанство” и створи нова господарска раса “киборга” која ће моћи да се “такмичи” с “интелигентним машинама” и “осваја” космос. Истовремено, мит о “освајању космоса” служи за очување мита о “прогресивној природи” капитализма, која се поистовећује са освајањем, и за стварање илузије да ће технички развој обезбедити опстанак човечанства. Као што су Европљани “откривали” нове континенте, тако ће савремени човек откривати нове светове и насељавати их. Земља постаје одскочна даска за освајање космоса, а не космички дом човека који треба сачувати.
Фанатици капитализма убеђују људе да ће Земља “ускоро пропасти” да би се обрачунали с њиховом визионарском свешћу и вољом да створе нови свет. Могућност да ће капитализам уништити живот на Земљи далеко је извеснија него могућност да ће се живот на Земљи угасити – за пет или десет милиона година. Ради се о томе да „космичка епопеја“ човечанства отвори могућност за успостављање критичке дистанце према владајућем поретку деструкције и за стварање новог света: однос према космосу треба да буде у функцији одбране живота на Земљи и развоју човека као хуманог бића. Питање опстанка човечанства решиће се на Земљи, а не у космосу. Уместо “освајања космоса” треба се обрачунати с капитализмом и спречити уништење живота на Земљи.
“Продор у космос“ од стране човека постиже се развојем његовог играчког бића. Ради се о специфичним људским особеностима – стваралачка слобода и друштвеност – што значи о новом космичком квалитету на коме се заснива простор и време који немају квантитативну димензију. У физичком космосу тече механичко време чији се ток мери кретањем кроз простор. У хуманом космосу тече историјско време које се мери развојем стваралачких моћи човека, у крајњем, његовом слободом. У физичком космосу влада однос између небеских тела. У хуманом космосу влада однос између људских бића. Механичко време подразумева квантитативну временитост која има линеарни карактер. Историјско време подразумева квалитативне промене, што значи скоковитост. Људско бивствовање представља супротстављање космичким законима кретања са којима се уништава квалитет и све се своди на изворни (енергетски) ниво (ентропија). Космичка животворност је фаталистичка: све што настане – нестане. Људска животворност је стваралачка: све што човек створи постаје основ стварања новог. Само је човек тај који је у стању да створи ново, да буде демијург новог света.
Човек неће “ући” у космос кроз рупу коју су провртиле наука и техника. Неће телескопи, сателити и свемирске сонде да омогуће да човек оживотвори своје космичко биће. Није суштина у “освајању” космичких простора, већ у развоју стваралачког бића човека и међуљудских односа. Ради се о “претварању” квантитета спољашњег у људски квалитет – о “преображају” физичког простора увећавањем простора људског. Космички простор само је привидно отворен. Отвореност космичког простора условљена је отвореношћу човека, а то значи развојем његових стваралачких моћи. Пуноћа стваралачког бића човека и богатство међуљудских односа је оно што даје пуноћу космичком простору. Мисао, песма, загрљај… – више говоре о суштини човека као специфичног космичког бића него сви “свемирски пројекти” заједно.
Играње је најаутентичнији људски начин стварања људског света, што значи новог космоса. У играчком чину процес космичке животворности добија нови квалитет – у чему се изражава специфичност човека као космичког бића. У античкој Хелади игра је темељни космички феномен који има божански карактер и као таква је симболично отелотворење владајућих односа и вредности. Она је најизворнији начин интеграције човека у космички поредак. Човек је “божја играчка” (Платон), а свет божје игралиште: потреба богова за играњем обезбеђује опстанак људском свету и даје му смисао. Модерни човек је еманциповано космичко биће и као такав “нуклеус” новог универзума. Постајањем човека самосвесним слободарско-стваралачким бићем играње престаје бити привилегија богова и начин обезвређења човека, и постаје самостварање човека и на тај начин људског космоса. Његова бит није детерминизам, који има фаталистичку природу, већ слобода.
У коначном, однос човека према космосу је одслика односа човека према самоме себи. Проблем бесконачности треба решити на начин који пружа могућност самопотврде човека као животворног бића. Оживотворење животворних потенцијала људи представља ширење граница новог универзума. Неограничене стваралачке моћи човека су “мера” бесконачности. Истовремено, путем стваралаштва бесконачност добија истинску, а то значи људску димензију. Догађање човека једини је истински космички процес.
Што се тиче опстанка човека у космичким размерама, он подразумева да човек опстане као људско и у том смислу као специфично космичко биће. У противном, ради се о технократском мистицизму са којим се укида човек као специфично и непоновљиво космичко биће и успоставља механички материјализам који је друго име за савремени технократски засновани варваризам. Уместо да је хумано биће, човек постаје роботизована наказа.
Питање о космичкој суштини човека нема космолошко, већ антрополошко и социолошко утемељење. Оно се заснива на конкретном односу према човеку и људском друштву, а не према космосу. Када би се пошло од тога да је човек слободарско, стваралачко, друштвено, историјско и тиме визионарско биће, он не би био укинут као специфично космичко биће. Није однос према космосу основ односа према човеку, већ је владајући однос према човеку основ владајућег односа према космосу и космичкој природи човека. Тако је било и у античкој Хелади. Схватање космичке природе човека било је условљено владајућим аристократским, робовласничким и расистичким поретком. Религиозна сфера није била аутономно извориште поимања човека као космичког бића, већ идеолошки појавни облик владајућег поретка.
Постајући тоталитарни поредак деструкције капитализам је довео до тога да је вера у бога добила егзистенцијалну природу. Они који верују у бога треба да инсистирају на томе да су жива бића „божја створења“ и да се боре да их, као таква, сачувају од капиталистичке пошасти. И идеја о „поновном доласку Исуса Христа“ подразумева борбу за опстанак живих бића. Где ће то Христ да се „врати“ уколико капитализам уништи живот на Земљи? Ко ће да га дочека? Скелети деце које разносе пустињски ветрови и замрзнути лешеви капиталистичких монструма?
У време космичке експанзије човечанства идеја „бога“ нема више шта да тражи у „небескоj“ сфери. Она може да преживи само у дубини људског бића и то пре свега као идеја која пружа могућност човеку да на хумани начин појми васељену и односи се према њој као животворној целини. Истовремено, она има разлог постојања као једна од обједињавајућих идеја човечанства у оквиру анти-капиталистичког фронта – као симболична синтеза хуманистичког наслеђа и хуманистичких потенцијала човечанства у односу према техничком свету и свођењу човека на пуку материју, што значи у односу према механицистичком материјализму који има анти-духовни и анти-егзистенцијални карактер.
Хуманизам је суштина хришћанства. Онај ко не верује у човека, не може да верује у бога. Не тражи човек у човеку „божанско“, већ у „богу“ људско. Идеализована суштина људског претопљена у идеју „бога“ постаје врховна и неприкосновена вредност. „Бог“ постаје апсолут у коме човек увек изнова може да пронађе критеријумe доброг и путоказ за исправно делање. Он је синтеза истинске људскости и као такав синоним за „идеју добра“ која представља суштину човека као хуманог бића. Не потреба човека за богом, већ потреба човека за човеком чини човека истинским људским бићем. Човек машта о богу као идеалу људскости који може да му буде инспирација да тражи људско у другом човеку: човек је човеку огледало људскости (Маркс).
Љубав према богу могућа је једино уколико постоји љубав међу људима. Развој међуљудских односа је најважнији начин на који се човек „пуни“ људскошћу. Истинска љубав према богу није могућа уколико је компензација за недостатак љубави међу људима, већ једино уколико је инспирација за развој међуљудских односа. Смисао вере у бога није да се човек приближи богу, него човеку. Позивање човека на бога не изражава његову потребу за небеским световима, већ потребу за овоземаљским светом у коме ће бити прихваћен као човек.
Егзистенција човека као конкретног историјског и друштвеног бића условљава могућност и природу религиозне свести и религиозне маште. Монотеизам је производ историјског развоја друштва, а вера у бога налази се у сфери међуљудских односа, у вредносној равни, у културној сфери, у слободарској историји човечанства… Уколико се вера налази у психичкој сфери и заснива се на страху од смрти, она води у аутизам, фанатизам и лудило.
Укидањем моћи расуђивања укида се могућност да се успостави разлика између верника и фанатика, као и разлика између верника и менталних болесника који су изгубили контакт са реалношћу. Све оно што је производ религиозне маште, која се заснива на менталном стању које је условљено осећањем усамљености и одбачености, постаје стварност. У том контексту, укида се разлика између реалног и илузорног света. Религија лишава свет животворних потенцијала тако што лишава човека слободарске праксе и животворне визионарске свести. Она инсистира на прилагођавању човека постојећем свету и на религиозној машти. Уместо на стварању хуманог света на Земљи путем слободарске борбе уједињених људи, инсистира се на стварању илузорног света на небу путем религиозне маште атомизованих појединца.
Хуманизам не може више да добије друштвено и историјско значење само у односу према неслободи и неправди, већ и у односу према уништењу живота. Обезбеђење опстанка човечанства је основни критеријум по коме се одређује аутентична хуманост. Капитализам је претворио друштвене институције, као и читав живот, у средство за оплодњу капитала, што значи за уништење живота. Да би опстао, човек нема коме да се обрати за помоћ осим другом човеку. У дијалектичком смислу, човек као реализовано друштвено биће постаје тотализујуће животворно биће – у односу према капитализму као тотализујућем поретку деструкције. У том контексту могли бисмо да прерадимо једну од најважнијих Марксових теза из Манифеста комунистичке партије, да је „слобода сваког основни услов за слободу свих“. Полазећи од тога да је човечанство угрожено тако што је угрожен живот сваког човека, опстанак сваког постао је основни услов за опстанак свих.
Апокалипса није истина хришћанства, већ истина капитализма. Хришћанска идеја „апокалипсе“ има митолошку природу. Њена суштина није уништење света, већ обезбеђивање покорности радних слојева. Капиталистичка апокалипса проистиче из природе капитализма као тоталитарног деструктивног поретка и има реалну природу: она је у току. Капитализам је „превазишао“ хришћанску нормативну сферу која је уобличена у „божјим заповестима“. Имајући у виду да капитализам све драматичније доводи у питање опстанак човечанства и природе, најважнија „божја заповест“ требало би да гласи: „Сачувај живот на Земљи!“.
Савремени хуманизам појављује се у односу према савременом капиталистичком анти-хумануму који има деструктивну и тоталитарну природу. То је животворни хуманизам који треба да има тотализујући карактер. Мера хуманизма данас је развијеност међуљудских односа и тиме аутентичне друштвености, развој стваралачких моћи човека, постизање новог квалитета слободе, јединство са природом, повећавање извесности људског преживљавања… Најважнији задатак истинских хришћана је да ослободе Христа из тамнице у коју су га затворили свештеници да би поново могао да се нађе међу људима. „Поновни долазак“ Исуса Христа значи да је куцнуо час да се човечанство уједини и крене у коначни обрачун с тлачитељима човечанства и капитализмом који уништава живот на Земљи.
Не богомоље, већ сам свет треба да постане „божја кућа“, а сам живот треба да добије литургијски карактер. Човек треба да се моли богу живећи животом истинског хришћанина. „Бити хришћанин“ не потврђује се клечањем пред иконама и изговарањем молитви, већ борбом против деструктивног капиталистичког варваризма и развојем међуљудских односа. Тек ће у комунизму, у коме је укинута приватна својина и на њој изграђена патолошка личност капиталистичког човека, бити оживотворени еманципаторски потенцијали хришћанства. Тек ће се у комунизму хришћанство вратити својој изворној суштини. Комунизам је оживотворена бит изворног хришћанства. Тек ће у комунизму племенити лик Исуса Христа засијати пуним сјајем.