Хуманизам је суштина хришћанства. Онај ко не верује у човека, не може да верује у бога. Не тражи човек у човеку „божанско“, већ у „богу“ људско. Идеализована суштина људског претопљена у идеју „бога“ постаје врховна и неприкосновена вредност. „Бог“ постаје апсолут у коме човек увек изнова може да пронађе критеријуме доброг и путоказ за исправно делање. Он је синтеза истинске људскости и као такав синоним за „идеју добра“ која представља суштину човека као хуманог бића. Не потреба човека за богом, већ потреба човека за човеком чини човека истинским људским бићем. Човек машта о богу као идеалу људскости који може да му буде инспирација да тражи људско у другом човеку: човек је човеку огледало људскости (Маркс).
Љубав према богу могућа је једино уколико постоји љубав међу људима. Развој међуљудских односа је најважнији начин на који се човек „пуни“ људскошћу. Истинска љубав према богу није могућа уколико је компензација за недостатак љубави међу људима, већ једино уколико је инспирација за развој међуљудских односа. Смисао вере у бога није да се човек приближи богу, него човеку. Позивање човека на бога не изражава његову потребу за небеским световима, већ потребу за овоземаљским светом у коме ће бити прихваћен као човек.
Егзистенција човека као конкретног историјског и друштвеног бића условљава могућност и природу религиозне свести и религиозне маште. Монотеизам је производ историјског развоја друштва, а вера у бога налази се у сфери међуљудских односа, у вредносној равни, у културној сфери, у слободарској историји човечанства… Уколико се вера налази у психичкој сфери и заснива се на страху од смрти, она води у аутизам, фанатизам и лудило.
Укидањем моћи расуђивања укида се могућност да се успостави разлика између верника и фанатика, као и разлика између верника и менталних болесника који су изгубили контакт са реалношћу. Све оно што је производ религиозне маште, која се заснива на менталном стању које је условљено осећањем усамљености и одбачености, постаје стварност. У том контексту, укида се разлика између реалног и илузорног света. Религија лишава свет животворних потенцијала тако што лишава човека слободарске праксе и животворне визионарске свести. Она инсистира на прилагођавању човека постојећем свету и на религиозној машти. Уместо на стварању хуманог света на Земљи путем слободарске борбе уједињених људи, инсистира се на стварању илузорног света на небу путем религиозне маште атомизованих појединца.
Хуманизам не може више да добије друштвено и историјско значење само у односу према неслободи и неправди, већ и у односу према уништењу живота. Обезбеђење опстанка човечанства је основни критеријум по коме се одређује аутентична хуманост. Капитализам је претворио друштвене институције, као и читав живот, у средство за оплодњу капитала, што значи за уништење живота. Да би опстао, човек нема коме да се обрати за помоћ осим другом човеку. У дијалектичком смислу, човек као реализовано друштвено биће постаје тотализујуће животворно биће – у односу према капитализму као тотализујућем поретку деструкције. У том контексту могли бисмо да прерадимо једну од најважнијих Марксових теза из Манифеста комунистичке партије, да је „слобода сваког основни услов за слободу свих“. Полазећи од тога да је човечанство угрожено тако што је угрожен живот сваког човека, опстанак сваког постао је основни услов за опстанак свих.
Апокалипса није истина хришћанства, већ истина капитализма. Хришћанска идеја „апокалипсе“ има митолошку природу. Њена суштина није уништење света, већ обезбеђивање покорности радних слојева. Капиталистичка апокалипса проистиче из природе капитализма као тоталитарног деструктивног поретка и има реалну природу: она је у току. Капитализам је „превазишао“ хришћанску нормативну сферу која је уобличена у „божјим заповестима“. Имајући у виду да капитализам све драматичније доводи у питање опстанак човечанства и природе, најважнија „божја заповест“ требало би да гласи: „Сачувај живот на Земљи!“.
Савремени хуманизам појављује се у односу према савременом капиталистичком анти-хумануму који има деструктивну и тоталитарну природу. То је животворни хуманизам који треба да има тотализујући карактер. Мера хуманизма данас је развијеност међуљудских односа и тиме аутентичне друштвености, развој стваралачких моћи човека, постизање новог квалитета слободе, јединство са природом, повећавање извесности људског преживљавања… Најважнији задатак истинских хришћана је да ослободе Христа из тамнице у коју су га затворили свештеници да би поново могао да се нађе међу људима. „Поновни долазак“ Исуса Христа значи да је куцнуо час да се човечанство уједини и крене у коначни обрачун с тлачитељима човечанства и капитализмом који уништава живот на Земљи.
Не богомоље, већ сам свет треба да постане „божја кућа“, а сам живот треба да добије литургијски карактер. Човек треба да се моли богу живећи животом истинског хришћанина. „Бити хришћанин“ не потврђује се клечањем пред иконама и изговарањем молитви, већ борбом против деструктивног капиталистичког варваризма и развојем међуљудских односа. Тек ће у комунизму, у коме је укинута приватна својина и на њој изграђена патолошка личност капиталистичког човека, бити оживотворени еманципаторски потенцијали хришћанства. Тек ће се у комунизму хришћанство вратити својој изворној суштини. Комунизам је оживотворена бит изворног хришћанства. Тек ће у комунизму племенити лик Исуса Христа засијати пуним сјајем.