ArhivaNovember 2022

БУДУЋНОСТ ХРИШЋАНСТВА

Б
Хуманизам је суштина хришћанства. Онај ко не верује у човека, не може да верује у бога. Не тражи човек у човеку „божанско“, већ у „богу“ људско. Идеализована суштина људског претопљена у идеју „бога“ постаје врховна и неприкосновена вредност. „Бог“ постаје апсолут у коме човек увек изнова може да пронађе критеријуме доброг и путоказ за исправно делање. Он је синтеза истинске људскости и као такав синоним за „идеју добра“ која представља суштину човека као хуманог бића. Не потреба човека за богом, већ потреба човека за човеком чини човека истинским људским бићем. Човек машта о богу као идеалу људскости који може да му буде инспирација да тражи људско у другом човеку: човек је човеку огледало људскости (Маркс).

Љубав према богу могућа је једино уколико постоји љубав међу људима. Развој међуљудских односа је најважнији начин на који се човек „пуни“ људскошћу. Истинска љубав према богу није могућа уколико је компензација за недостатак љубави међу људима, већ једино уколико је инспирација за развој међуљудских односа. Смисао вере у бога није да се човек приближи богу, него човеку. Позивање човека на бога не изражава његову потребу за небеским световима, већ потребу за овоземаљским светом у коме ће бити прихваћен као човек.

Егзистенција човека као конкретног историјског и друштвеног бића условљава могућност и природу религиозне свести и религиозне маште. Монотеизам је производ историјског развоја друштва, а вера у бога налази се у сфери међуљудских односа, у вредносној равни, у културној сфери, у слободарској историји човечанства… Уколико се вера налази у психичкој сфери и заснива се на страху од смрти, она води у аутизам, фанатизам и лудило.

Укидањем моћи расуђивања укида се могућност да се успостави разлика између верника и фанатика, као и разлика између верника и менталних болесника који су изгубили контакт са реалношћу. Све оно што је производ религиозне маште, која се заснива на менталном стању које је условљено осећањем усамљености и одбачености, постаје стварност. У том контексту, укида се разлика између реалног и илузорног света. Религија лишава свет животворних потенцијала тако што лишава човека слободарске праксе и животворне визионарске свести. Она инсистира на прилагођавању човека постојећем свету и на религиозној машти. Уместо на стварању хуманог света на Земљи путем слободарске борбе уједињених људи, инсистира се на стварању илузорног света на небу путем религиозне маште атомизованих појединца.

Хуманизам не може више да добије друштвено и историјско значење само у односу према неслободи и неправди, већ и у односу према уништењу живота. Обезбеђење опстанка човечанства је основни критеријум по коме се одређује аутентична хуманост. Капитализам је претворио друштвене институције, као и читав живот, у средство за оплодњу капитала, што значи за уништење живота. Да би опстао, човек нема коме да се обрати за помоћ осим другом човеку. У дијалектичком смислу, човек као реализовано друштвено биће постаје тотализујуће животворно биће – у односу према капитализму као тотализујућем поретку деструкције. У том контексту могли бисмо да прерадимо једну од најважнијих Марксових теза из Манифеста комунистичке партије, да је „слобода сваког основни услов за слободу свих“. Полазећи од тога да је човечанство угрожено тако што је угрожен живот сваког човека, опстанак сваког постао је основни услов за опстанак свих.

Апокалипса није истина хришћанства, већ истина капитализма. Хришћанска идеја „апокалипсе“ има митолошку природу. Њена суштина није уништење света, већ обезбеђивање покорности радних слојева. Капиталистичка апокалипса проистиче из природе капитализма као тоталитарног деструктивног поретка и има реалну природу: она је у току. Капитализам је „превазишао“ хришћанску нормативну сферу која је уобличена у „божјим заповестима“. Имајући у виду да капитализам све драматичније доводи у питање опстанак човечанства и природе, најважнија „божја заповест“ требало би да гласи: „Сачувај живот на Земљи!“.

Савремени хуманизам појављује се у односу према савременом капиталистичком анти-хумануму који има деструктивну и тоталитарну природу. То је животворни хуманизам који треба да има тотализујући карактер. Мера хуманизма данас је развијеност међуљудских односа и тиме аутентичне друштвености, развој стваралачких моћи човека, постизање новог квалитета слободе, јединство са природом, повећавање извесности људског преживљавања… Најважнији задатак истинских хришћана је да ослободе Христа из тамнице у коју су га затворили свештеници да би поново могао да се нађе међу људима. „Поновни долазак“ Исуса Христа значи да је куцнуо час да се човечанство уједини и крене у коначни обрачун с тлачитељима човечанства и капитализмом који уништава живот на Земљи.

Не богомоље, већ сам свет треба да постане „божја кућа“, а сам живот треба да добије литургијски карактер. Човек треба да се моли богу живећи животом истинског хришћанина. „Бити хришћанин“ не потврђује се клечањем пред иконама и изговарањем молитви, већ борбом против деструктивног капиталистичког варваризма и развојем међуљудских односа. Тек ће у комунизму, у коме је укинута приватна својина и на њој изграђена патолошка личност капиталистичког човека, бити оживотворени еманципаторски потенцијали хришћанства. Тек ће се у комунизму хришћанство вратити својој изворној суштини. Комунизам је оживотворена бит изворног хришћанства. Тек ће у комунизму племенити лик Исуса Христа засијати пуним сјајем.

Да ли Русија треба да уништи Америку?

Д
Владимир Жириновски позвао је руског председника Владимира Путина да искористи то што Русија има предност у нуклеарном наоружању и уништи Америку – пре него што Америка произведе оружје са којим ће да уништи Русију. Да ли је председник Путин жртва заблуде која може да буде фатална за руски народ, као и за милијарде људи, да Американци неће да изведу нуклеарни напад на Русију јер на тај начин ризикују животе америчких грађана?
Уистину, америчкој капиталистичкој олигархији није стало до америчког народа. Амерички „јестребови“, који чине кичму америчке војне индустрије која влада Америком, не крију да је уништење преко 100 милиона америчких грађана у могућем нуклеарном рату „прихватљив ризик“ – уколико подразумева уништење руског и свих других народа који могу да се супротставе америчкој империјалистичкој политици. Руководећи се илузијама које се заснивају на њиховом елитистичком статусу и новцу, амерички капиталисти ужурбано граде подземна склоништа убеђени да ће им она омогућити да преживе нуклеарну катастрофу.
Америка је рањена звер. Пропадање америчке империје и њени деструктивни војни потенцијали условљавају спремност америчких капиталиста да униште „супарнике“ и „вишак човечанства“ и да присвоје светске енергетске, сировинске, прехранбене и водне ресурсе. За тако нешто нису више неопходни милиони војника, већ деструктивна војна техника, као и биолошка средства која могу да усмрте милијарде беспомоћних.
Људима који поштују друге људе и којима је стало до опстанка живота на Земљи је сулудо да се неко залаже за употребу нуклеарног оружја – што ће довести до уништења света. Уистину, нуклеарно оружје само је једно од средстава са којим може бити уништен живот на Земљи. Капитализам се заснива на екоцидном тероризму. То је суштина „потрошачког друштва“ – завршне фазе у развоју капитализма. Да ли се руководе разумом они који уништавају сваки део планете да би увећали свој капитал? Да ли се руководе разумом они који су од медицине и фармације створили средство за уништење људи? Да ли се руководе разумом они који годишње униште милијарду тона хране – да би се очувале цене на тржишту и омогућило даље функционисање владајућег поретка? Само у Немачкој годишње буде убијено преко 13 милиона свиња – да би се очувале цене меса! У току је капиталистичка апокалипса. Човечанство се приближава еколошком граничнику после кога је његова судбина запечаћена.
Све већи број људи који су жртве капиталистичког ништавила не само да нису заинтересовани за опстанак света, већ прижељкују његово уништење. За њих је постојећи свет извор несреће и у његовом уништењу виде компензацију за патњу коју свакодневно доживљавају. Као тоталитарни поредак деструкције капитализам производи не само деструктивну идеолошку сферу, већ и ментално поремећене људе који уништење живота прихватају као неминовност. „Потрошачко друштво“ производи деструктивно лудило које је погонска снага развоја капитализма. Ништа не сме да има трајну вредност. Све мора да буде уништено – да би се створио нови простор на тржишту и тиме нова могућност за репродукцију капитала. Не разум који се заснива на поштовању људи као хуманих бића и живота на Земљи, већ „разум“ који се заснива на принципима „Паре не смрде!“ и „Уништи конкуренцију!“ – представља неприкосновени „начин мишљења“ са којим се руководи капиталистичка олигархија. Нема више будућности. Капитализам, оличен у америчкој империји, представља „крај историје“ (Фукујама).
Није само капитализам тај који путем деструктивног начина живота и одговарајуће идеолошке сфере ствара егзистенцијални фатализам и на тој основи егзистенцијални дефетизам. Све велике религије заговарају уништење живота на Земљи. Хришћански пророци у религиозном заносу предвиђају „пропаст света“. То је „божја воља“ и људима не преостаје друго него да се припреме за „судњи дан“. Фанатично се држећи илузије о постојању „небеског света“ и сводећи људе на зликовце и проклетнике они у уништењу света виде оно најбоље што може да се деси. Онима који униште човечанство врата раја биће широм отворена.
И многи научници, под утицајем све драматичнијег пропадања живота на Земљи, заступају мишљење да ће свет „ускоро пропасти“ и да човечанство може да опстане једино уколико благовремено колонизује неку другу планету. Планета Земља и милијарде људи осуђени су на нестанак.
Уништење Америке има историјско и егзистенцијално оправдање само уколико представља уништење капитализма и стварање могућности за настанак новог света. Без уништења капитализма свет ће и након евентуалног уништења Америке и даље да виси над егзистенцијалном провалијом коју ствара капитализам. Небитно је да ли светом владају амерички, кинески, енглески, руски, јапански или немачки капиталисти. Ништа се неће променити набоље уколико не буде укинуто „потрошачко друштво“ и створен привредни механизам који ће се заснивати на оплемењујућем односу према природи и на задовољавању истинских људских потреба. Ради се о стварању света у коме ће развој стваралачких способности људи бити основ опстанка човечанства а развој међуљудских односа најважнији критеријум прогреса.
Љубодраг Симоновић

Noviji tekstovi

Poslednji Komentari

Arhiva

Kategorije

Meta Linkovi

Pratite Ducijev rad i na fejsbuku