ArhivaOctober 2021

ЖИВОТ  КАО  УМЕТНИЧКО ДЕЛО

Ж

Истинска самосвест критике уметности заснива се на самосвести човека као конкретног историјског бића. И овде важи принцип да је истинско питање оно које има историјску самосвест, а то значи да се заснива на свести о владајућој тенденцији развоја света. Полазећи од тога, треба направити разлику између лажне, слободарске и истинске уметности. Лажна уметност мистификује постојећи свет и производи извитоперену слику човека. Она има идеолошку природу и ствара илузорни свет у главама људи. Слободарска уметност указује на узроке пропадања света, развија међуљудске односе и потребу човека да се бори за слободу и опстанак. Истинска уметност подразумева да је сам живот постао уметничко дело, што значи да се човек у целокупности свог друштвеног живота оживотворује као уметничко биће.

Као што ум треба ослободити окова филозофије, тако стваралачко биће човека треба ослободити окова етаблиране уметности. Ради се о укидању свих облика посредовања између човека и света, што значи између људи. Суштина уметничког није след неког задатог естетског обрасца, већ је потреба човека за човеком. „Свет“ – то су уједињени људи између којих не постоје било какве баријере које спречавају спонтани развој међуљудских односа. „Свет“ је заједница еманципованих људи где су срушени сви зидови између људи. Развој међуљудских односа развојем стваралачког бића човека основ је за стварање живота као уметничког дела.

Не ради се о томе да се развије уметност као посебна друштвена област у којој се уметничко биће човека отуђује од њега, већ да сам живот постане уметничко дело. То значи да уметност постане начин живота у коме ће човек као конкретно друштвено биће постати оживотворено уметничко биће. Будући да међуљудски односи чине суштину аутентичне друштвености, настојање да живот постане уметничко дело значи да међуљудски односи треба да добију уметничку природу. Уместо да се стварају „лепи призори за дух“ (Шилер) у виду уметничких дела, треба створити лепи свет, а то значи свет слободних људи. У хуманом свету лепота је синоним за слободу. Само слободни људи могу да буду лепи. То ће се остварити у свету у коме ће сваки човек зрачити својом слободарском и стваралачком личношћу и у коме ће богатство међуљудских односа бити мера друштвеног богатства.

И код Хуизинге је присутна „уметност живота“. Говорећи у Homo ludensu о средњовековном “спорту” Хуизинга закључује: “Средњовековни борбени спорт (…) разликује се од грчког спорта и од модерне атлетике својом далеко мањом природношћу. Да би се појачала борбена напетост у спорт се уноси подстицај аристократског поноса и аристократске части, романтично-еротична драж и драж уметничког сјаја. Он је претрпан сјајем и украсима, пун бујне фантазије. Он је, сем игре и телесне вежбе, истовремено примењена литература. Жеља и сан распеваног срца траже драмску представу, игру остварену у животу. Стварни живот није био довољно леп, био је суров, ужасан и изопачен; у дворској и војној каријери било је мало места за осећања храбрости из љубави, али је душа пуна тога, људи хоће да доживе та осећања и стварају лепши живот у дивној игри. Елеменат праве храбрости на витешком турниру свакако није од мање вредности него у петобоју. Баш изричито еротични карактер тражи крваву жестину. Турнир је по својим мотивима најсроднији такмичењима у староиндијском епосу; борба за жену је централна мисао у Махабхарати.” 

Двобој је за Хуизингу ритуални облик исказивања потпуне покорности човека владајућем поретку. Исто је у спорту: у фер-плеју право човека на живот подређено је праву поретка на опстанак. Сам живот постаје улог са којим се доказује лојалност владајућем поретку, а борба на живот и смрт најаутентичнији облик природне селекције. Хуизингов homo ludens је слика “племенитог витеза” који представља идеализовано отелотворење ратничког племства и аристократских вредности. Уместо човекољубља и слободољубља, доминира частољубље и властољубље. Међутим, каква је то “част” која се доказује убијањем човека? Каква је природа еротског набоја који се постиже “крвавом жестином”? Шта има лепог у суровој борби на живот и смрт, у сценама клања и касапљења, просутим утробама, унакаженим телима заглибљеним у крвавом блату…? И све то да би се (на тај начин!) придобила наклоност дворских дама?

Хуизинга је слику патологије средњовековног друштва прогласио извориштем највиших људских идеала. Он инсистира на “уметности живота”, а не на слободном уметничком стваралаштву. Због тога придаје такав значај “моди”: одежда није потврда људске самосвојности, него је класно нивелишући покров који је судбина наменила човеку. Сасвим је логично што Хуизинга даје предност “уметности живота” у односу према самој уметности, јер он под тим подразумева “лепо стилизоване облике живота, који су сурову стварност требало да уздижу у сферу племените хармоније”. “Висока уметност живота” (“мода”) постаје облик у коме декоративна естетика тријумфује над уметношћу као стваралачким чином.

Хуизинга иде дотле да појавни облик успостављених односа проглашава за “чисту уметност”. Ради се о томе да Хуизинга путем “уметничке” форме настоји да спречи да изворно људско стваралаштво пробије нормативни свод његове естетике и на тај начин разори свет илузија и доведе у питање владајући поредак. Човек није стваралац свог света, већ део кулиса постојећег света који је лишен људскости. „Лепо“ се своди на улепшавање ружног света и на стварање модела „лепог“ који се појављује као естетски привид који омогућава човеку да побегне из ружног света у „естетску државу“ (Шилер) и тамо се напоји „лепотом“. Уметност ствара „лепе призоре за дух“ (Хуизинга) тако што од света који пропада ствара естетски изазов који има ескејпистичку и анти-егзистенцијалну природу. „Лепо“ има политички и инструментални карактер и постаје средство за стерилисање критичко-мењалачког духа и за интеграцију људи у владајући поредак. Заправо, човек нема потребу за „лепим“, већ за истином и слободом. „Ружно“ је ближе човеку уколико га води ка истини него „лепо“ које га прикива за постојећи свет.

И код Ничеа појављује се „уметност живота“, али је она привилегија богаташке „елите“ и не заснива се на љубави и поштовању, већ на „вољи за моћ“ која подразумева развој тлачитељске моћи владајуће класе и на „лепим манирима“ са којима се исказује „супериорност“ плутократије у односу према радницима. „Лепе форме живота“ су уметнички облик у коме се изражава класна ексклузивност богаташке „елите“. Уместо стварања новог, доминира подражавање постојећег. „Лепота“ је сведена на декоративну естетику која има класно обавезујући и тиме репресивни карактер. Са њом се потврђује владајући статус плутократије.

Живот као уметничко дело подразумева укидање опредмећеног света који посредује између човека и његове егзистенције. Тек укидањем посредовања у коме је од човека отуђена и дегенерисана његова људска бит могуће је успоставити непосредне људске односе. То подразумева истинску друштвеност, што значи друштво као заједницу еманципованих играчких бића у којој су срушене све ограде између људи које спречавају човека да оживотвори своје аутентично друштвено биће. Ради се о укидању уметности као произвођења предметности и репресивних естетских канона, као и репресивне уметничке вештине која је сведена на технику произвођења уметничког дела која претвара уметника у техничара.

Уместо уметности као стварање илузорног света, треба тежити развоју уметничког бића човека и на тај начин враћању уметности животу; уместо што је средство за интеграцију људи у постојећи свет, уметност треба да постане најаутентичнији хумани начин стварања хуманог света; уместо стварања уметности као паралелног света у коме човек само привидно може да се реализује као стваралачко биће, сам живот треба да постане оживотворење стваралачког бића човека и као такав највиши симбол људског; уместо што је песма о љубави вапај несрећног човека за другим људским бићем и у том смислу израз његовог трагичног живота, у друштву у коме је човек вољено биће песма ће да буде израз животне радости; уместо да је уметност стварање посебних уметничких дела и у том смислу посебна сфера која има за човека компензациони значај, она треба да постане стварање света као уметничког дела у коме ће човек да реализује своје универзално стваралачко и друштвено биће…

Само у контексту уметничког стварања света, а то значи у контексту тотализације света уметничком праксом човека, стварање уметничких дела имаће истински људски и у том контексту истински уметнички смисао. Оно неће бити улепшавање ружног света и покушај бекства из њега, већ стварање људског света. Потреба за стварањем живота, и у том контексту потреба човека за човеком, биће извориште уметничке инспирације. У будућем свету у коме ће се човек сучељавати са последицама капиталистичке деструкције живота и људскости, основни критеријум лепог биће животворност.

Уметност не подразумева само уметничко дело, већ и способност људи да се односе према њему као уметничком делу. Без тога, уметничко дело је мртво. Постајање човека уметничким бићем, а то значи постајање човека човеком у конкретним историјским и егзистенцијалним околностима, условљава однос човека према уметности и уметничком делу. Исто дело у различитим епохама добија различити смисао и уметничку вредност. 

Да ли би човек имао потребу за стварањем уметничких дела када би у свакодневном животу могао да реализује своје емотивно, еротско и стваралачко биће? Да ли би човек имао потребу да ствара уметничка дела када би рад постао уметност; када би међуљудски односи добили уметничку димензију; када би однос према природи имао уметнички карактер; када би начин живота постао реализовање човека као универзалног стваралачког бића и када би сам живот постао стварање живота?

У хуманом друштву у свакој речи огледаће се људско. О томе песник Бранко Миљковић: „Али једнога дана, тамо где је било срце стајаће сунце, и неће бити у људском говору таквих речи, којих ће се песма одрећи, поезију ће сви писати, истина ће присуствовати у свим речима, на местима где је песма најлепша, онај који је први запевао повући ће се, препуштајући песму другима….“.

Не само да ће сви писати поезију, већ ће сви певати поезију – на свој начин. Певање је најхуманији начин на који се човек оживотворује као друштвено биће. Оно је истинити говор јер проистиче из саме бити човека као људског бића. Одавно је у нашем народу створена изрека „Ко пева, зло не мисли!“. Певање је најаутентичнији зов људскости. Оно је највиши облик оплемењене природности и оплемењене друштвености. Певањем птице испољавају своју природу као природна бића; певањем човек испољава своју природу као оплемењено природно, што значи као људско биће… Као што је тон на људски начин оплемењени звук (Блекинг), тако је певање на људски начин оплемењени пој. Певајући говор је најаутентичнији начин произвођења оплемењене друштвености и као такав треба да постане најважнији део педагошког рада са младима.

Сводећи природу човека на природу капитализма грађанским антрополозима није пало на памет да, имајући у виду потребу и способност човека да пева, прогласе човека за птицу-певачицу, већ су га свели на грамзиву звер – која није у стању да пева, већ да завија, режи и лаје. У античкој митологији сирене песмом успостављају власт над људима, а Орфеј песмом даје свету истински облик и смисао, покреће животиње и зауставља реке, враћа Еуридику из мртвих…

У религиозним заједницама одавно су схватили магију певања. Молитва путем певања продире у дубину људског бића и постаје облик превазилажења земаљског и духовно спајање са оним што превазилази постојећи свет. Песма је и без речи најјача порука. Она је говор емоција. Певањем из човека исијава људско. Оно је најаутентичнији људски начин на који се ствара Бењаминова aura. Емотивно биће човека, оплемењено поетским, омогућава човеку да оплемени своје природне способности (гласне жице, нервни систем) и пева. Песма је најаутентичнији облик стварања друштвености. Она укида све облике отуђења човека и успоставља непосредни однос између људи у равни њихове суштине. Истинска песма је најделотворнији начин прочишћења и најхуманији начин оплемењења човека.

Природа је од пуке материје и предмета прераде постала за човека естетска појава када је развио своје уметничко биће, а то значи када је стекао способност да природу опажа, доживи и схвати као животворну целину. Стицањем уметничког чула човек је стекао могућност да доживи изворну лепоту природе, а то истовремено значи да је у човеку као еманципованом природном бићу природа стекла естетску самосвест: од природе по себи постала је природа за себе.

Да ли је вредније насликати дрво и на тај начин га „сачувати“ на слици, или засадити дрво и неговати га? Стасање дрвета, а то значи његова животна снага чини дрво лепим. Заправо, није битно дрво, већ животворна потреба човека. На слици се само привидно појављује дрво. Слика дрвета је специфични израз људског доживљавања природе и његове потребе да овековечи природну лепоту, али и сопствено доживљавање природе. Путем сликања животна непосредност добија симболични и историјски карактер. Истовремено, путем сађења и неговања дрвета оживотворује се животна снага природе и животоворна природа човека.

Животворна снага природе је оно што природу чини лепом. Природа садржи безбројне животворне облике који су потенцијална естетска инспирација за човека и који имају симболичну димензију само уколико човек схвата и доживљава природу као животворну целину. Зима је лепа јер претходи пролећу – она је увод у поновно рађање живота. Само као еманциповано животворно биће човек може да се напаја животворном лепотом природе. Она пружа могућност човеку да се хуманизује тако што ће да развије своја чула, визионарску машту, да заволи живот… Животворна снага природе је инспирација човеку да ствара. Животворни ритам основ је животворне хармоније која се заснива на јединству човека са природом као животворном целином. Животворни ритам је било животворног пантеизма. Телесно и ментално здравље човека непосредно је условљено живљењем у здравој и оплемењеној природној средини: homo sanus in natura sana.

Чуло људскости је истинско извориште уметничког. Што је у човеку развијенија људскост, утолико је развијеније и његово уметничко биће. Свет као уметничко дело значи да је свет постао реализована људскост. Уметност људскости је највиша уметност. Она се појављује у односу према капитализму као тоталитарном поретку деструкције – и у том контексту у односу према традиционалној уметности која покушава да прибави „лепоту“ свету који се заснива на деструктивном лудилу. Потреба човека за лепим је у својој бити потреба човека за човеком. Богатство међуљудских односа представља извориште богатства уметничког бића човека.

У својој бити уметност је највиши облик оплемењене друштвености у којој је реализовано играчко биће човека. Путем уметничког живота човек оставља траг свог постојања у другим људима. Истинска лепота заснива се на спонтаном емотивном односу између слободних људи. Развој међуљудских односа је највиши облик у коме се појављује уметност живљења. У том контексту појављује се животворна друштвеност. Она омогућава да живот постане уметничко дело. Обогаћивање међуљудских односа представља највиши облик произвођења живота као уметничког дела.

Ради се о томе да стваралаштво постане реализовање еротске природе човека у непосредном облику, а то значи неспутани развој односа између људи као еротских бића. Уместо стварања уметничких дела која се заснивају на потиснутом и дегенерисаном еротском бићу човека, треба успоставити такве односе између људи у којима ће доћи до процвата њихове еротске енергије и оживотворења њиховог еротског бића.  У том контексту треба укинути спорт и „телесну културу“ која има репресивни и постварујући карактер и развити телесну културу на темељу развоја играчког бића човека. Истинска телесна култура подразумева човека као еманциповано природно биће, што значи човека који настоји да путем одуховљене телесне активности оживотвори животворне потенцијале тела. Борба за истинску телесну културу није само борба за хумани свет, већ и борба за опстанак живота на Земљи. Она добија свој прави смисао у односу према деструктивном капиталистичком варваризму који се не заснива само на декултивизацији, већ и на денатурализацији човека. „Постварење“ (Маркс) није само манипулација човеком, већ лишавање човека људскости и природности и његово претварање у роботизовану наказу.

У савременом свету критеријуми на основу којих се одређује шта је „лепо“ не могу више да буду засновани на апстрактним естетским канонима, већ у односу према деструктивној ружноћи која се појављује у облику „техничке цивилизације“ и „потрошачког друштва“. Лепо је оно што зрачи животворном снагом која пружа могућност човечанству да спречи уништење живота и створи хумани свет. Не „потреба човека за лепим“, већ потреба човека за човеком као слободарским и животворним бићем чини суштину истинске уметности.

„Крај уметности“ подразумева укидање уметности као од човека отуђене сфере у којој се догађа уметност. Ради се о борби за свет који ће бити уметничко дело и у коме ће човек моћи да оживотвори своју људскост. Уместо технократске визије будућности и њеног научног „реализовања“, које се своди на уништење природе и човека, треба се борити за стварање новог света. Он се заснива на хуманистичкој визији будућности која нема апстрактну природу, већ се појављује у односу према капитализму као тоталитарном деструктивном поретку и има животворну природу.

Иво Андрић – Знакови поред пута

И

Куда води пут Иве Андрића? Одговор на ово питање налази се у Андрићевим књижевним делима, као и у његовим мислима које је објавио у књизи Знакови поред пута.

Знакови које је Андрић поставио поред пута упућују на природу бивствовања човека. Андрићев пут није историјски пут који је човек изградио и који води у будућност. То није пут слободног човека већ пут роба који слепо следи фатални ток судбине. Све је на нивоу космичке датости. Знакови нису „крајпуташи“ који указују на борбу људи за слободу и опстанак већ епитафи на гробу умирућег човечанства. Њихов смисао садржан је у максими sic transit gloria mundiЗнакови поред пута не мотивишу човека да се бори за хумани свет већ указују на пролазност људског живота и на његову бесмисленост. То је пут нестајања у забораву.

На праву природу Андрићевог пута указује Андрићев однос према свету и човеку: „Гледајући једно људско насеље на некој влажној стрмини, ограђено посрнулом оградом, дође ми мисао о правој намени овога света. – У ствари, ова планета је можда један обор у који је сатерано и затворено све што је у васиони живело и гамизало, са једином сврхом да ту помре. – У великим болницама има по једна соба у коју преносе оне болеснике за које се види да ће живети још неколико сати. У васиони, ова наша земља је таква соба за умирање. А то што се плодимо, то је само илузија, јер све се то дешава у границама смрти на коју смо осуђени и због које смо на земљу бачени. У ствари, мерено васионском мером и казано нашим људским речима: јуче смо доведени, а сутра нас неће више бити. Можда ће још трава расти и минерали сазревати, али само за себе.“ Андрић не тврди само да ће човек једнога дана нестати без трага, већ инсистира на томе да „човек треба да нестане без трага“. Због чега треба да нестане сваки траг који указује на људско постојање?

Оваква морбидна и бесмислена визија света могла је да падне на памет само некоме ко има тешке менталне проблеме који су му блокирали моћ расуђивања и вољу за животом. Заправо, није битно психичко стање које је условило да Андрић напише ове редове, већ због чега је Андрић објавио овакве ставове и  упутио их људима – које је свео на гмизавце и којима је укинуо не само право на достојанствени живот, већ и на достојанствену смрт? Зашто је Андрићу стало да обезвреди и понизи људе? Зашто се Андрић обрачунава са аветима који га прогањају тако што баца човечанство на олтар смрти?  Да ли је то његова освета због тога што је од детињства био лишен онога што му је као људском бићу било најпотребније – љубави и поштовања?

Укидајући човека као јединствено и непоновљиво космичко биће које ствара хумани космос Андрић је свео човека на мртваца који хода, а Земљу на космичку мртвачницу. Човек се не рађа да би живео, већ да би нестао. Морбидни мистик Андрић појављује се као Велики инквизитор који се не руководи идејом апокалипсе већ идејом нестајања у космичкој тишини.  Андрић настоји да убеди човека да он, заправо, не постоји и да је право постојање човека – његово непостојање. Ради се о илузији која одговара идеји о вечном животу на небу и као таква је духовна дрога која треба да омогући човеку да потисне патњу и пронађе душевни мир. Оно што је за хришћане рај, то је за Андрића тишина космичког непостојања.

Андрић не мери трајање живота човечанства историјским, већ космичким мерилима. У односу према космичком времену време живота човечанства је безначајно и бесмислено. Једино нестајање има смисла јер оно одговара процесу космичког битисања: све што настане – нестаје. Андрић укида човека као историјско биће и тиме укида историјско време које се заснива на историјском кретању. Нема постајања човека човеком и света људским светом већ се време мери нестајањем човека и његовог света. Човек није јединствено и непоновљиво космичко биће већ је космичка датост која је, попут других космичких појава, подређена космичким процесима.

Укидајући човека као стваралачко и слободарско биће Андрић је укинуо животворни карактер људског бивствовања. Човек је јединствено космичко биће које својом стваралачком праксом претвара природне законе у средство за повећање извесности опстанка човечанства. Најважнија делатност човека као јединственог и непоновљивог космичког бића је стварање будућности. Смисао настанка човечанства није у његовом нестанку, већ у стварању хуманог света и у том контексту у повећавању извесности људског опстанка. Човек се налази на самом почетку свог космичког постојања. Пред њим су милиони година у којима може да развије своје стваралачке моћи до нивоа који ми данас можемо само да наслутимо.

Лишавајући човека животворне моћи и визионарске свести Андрић лишава природу животворних потенцијала који могу да буду реализовани путем стваралачке праксе човека. Истовремено, укидајући човека као историјско биће Андрић је укинуо космички квалитет који је настао постајањем човека еманципованим космичким бићем које ствара хумани космос. Андрић не схвата да је човек животворно биће које са својом стваралачком праксом преобрaжава космичке процесе од деструктивне у животворну моћ и на тај начин ствара хумани космос. Животворност чини суштину космичког бивствовања човека. Могуће бесконачно опстајање човека у васиони заснива се на неограниченом развоју стваралачких моћи човека и неограниченим животворним потенцијалима природних процеса – који се реализују путем стваралачке праксе човека. Путем ње природни процеси престају да буду пуки механички процеси и постају хумани процеси. Природа оплемењена стваралачком праксом човека постаје градивни део хуманог космоса. Ради се о животворном пантеизму који има хуману природу.

Андрић је опседнут ужасом постојања: „Када бисте знали шта се све мени у сновима догађа, и на какав навероватан начин се догађа, ви бисте лакше разумели да је моја једина жеља: непостојање, то јест, свет у коме се ништа не догађа и у коме се ништа не може догодити.“ Тишина непостојања је илузија која је одговор ужасу постојања и има ескејпистички карактер. Андрић настоји да побегне из света тако што машта о васељени у којој влада вечна тишина непостојања. Он укида време, простор, кретање, историју… Не ради се о умном односу према васељени и тражењу одговара о смислу живота већ о визији која треба да му пружи душевни мир и на тај начин могућност да преживи у постојећем свету. Андрићева илузија је комформистички одговор свету у који је човек бачен. Андрић настоји да победи страх од мрака тако што се утапа у мрак. Заглибљен у блату усамљеничког безнађа Андрић ствара визију која ће  му омогућити да доживи себе као део целине којој ће у потпуности и заувек припадати. Тишина космичког непостојања није ништавило већ истински свет у који Андрић настоји да урони и на тај начин стекне осећање извесности које више ништа не може да наруши. Она је гробница у којој је Андрић пронашао вечни мир.

Андрић не полази од разума, моралних принципа или религиозних догми, већ су његови ставови израз његовог психичког стања које проистиче из његове осакаћене личности и страха од нестанка. Шта се то Андрићу дешавало у сновима што је изавало у њему потребу да нестане? Зашто Андрић крије од људи оно што по сопственој тврдњи представља кључ за разумевање његовог односа према свету и човечанству? Да ли његови снови указују на праву природу његове личности – која је до те мере извитоперена да Андрић не сме да проговори о њој? Да ли сучељавање са својом правом личношћу изазива код Андрића ужас постојања? Да ли његово књижевно дело представља виртуелни свет и као такво је бекство Андрића од самога себе и стварање шареног застора иза кога се крио од људи?

Андрићева мисао нема историјску самосвест, што значи да има апстрактни карактер. Андрић није свестан природе света у коме живи, а то значи владајуће тенденције његовог развоја. Његова мисао утемељена је у егзистенцијалистичком бесмислу и има аутистичну природу. Андрић ствара антрополошки модел човека полазећи од своје личности, свог доживљавања света и свог положаја у њему. Он се не плаши других људи и света, већ се плаши себе. У њему зјапи понор који настоји да премости путем илузија које га лишавају обавезе да буде човек. Отуда Андрић тежи забораву који све брише. Тишина космичког непостојања постаје океан у чијим тамним дубинама нестаје сваки зрак светлости.

Андрићева животна филозофија садржана је у његовом ставу „ћутим и живим“. Његова мисао обезвређује настојање човека да искорачи из капиталистичке цивилизације и створи нови свет. Највећа опасност за опстанак човечанства нису космички процеси, већ владајући поредак који претвара природне процесе у средство за уништење човека и живота на Земљи. Постајући тоталитарни поредак деструкције капитализам је довео човечанство на ивицу провалије. Андрићева мисао нема само антислободарски, већ и антиегзистенцијални карактер. Она не спречава само човека да се бори за слободу, већ и за опстанак. Андрићев пут није пут живота, већ пут смрти.

Noviji tekstovi

Poslednji Komentari

Arhiva

Kategorije

Meta Linkovi

Pratite Ducijev rad i na fejsbuku