ArhivaDecember 2018

Хајдегер и уметност

Х

Хајдегерова филозофија настоји да у себи интегрише целокупну духовну сферу капитализма. Она је синтеза религиозне, филозофске и уметничке истине. Хајдегер укида уметност као конкретну друштвену и историјску појаву. За Хајдегера уметност има феноменолошку природу и као таква је датост. Биће, уметност, филозофија… су феномени који се појављују у односу према свету и човеку. Хајдегер не говори о историјској и друштвеној природи уметности и у том контексту о уметности као средству за афирмацију владајућег поретка. Исто тако, нема речи о елитистичком карактеру уметности у класном друштву. Код Хајдегера нема саморефлексије уметности полазећи од владајуће тенденције развоја капитализма као тоталитарног поретка деструкције.

За Хајдегера уметност нема компензациони и декоративни карактер. Она није накнада атомизованом појединцу за бесмислени и ружни живот. Она не тежи да улепша постојећи свет тако што ће му прибавити уметнички изглед. Исто тако, уметност није израз настојања човека да реализује своје стваралачко биће и да се ослободи стега капиталистичке цивилизације, а то значи обрачун с нихилизмом и светом који га производи. То није друштвено ангажована уметност која има критичко-мењалачки карактер.

Уметничко код Хајдегера има мистично-поданички, а не еманципаторски карактер. Уметничко треба да води човека до бића, а не у будућност која се појављује као истински простор слободе. Путем уметности човек се не реализује као животворно, већ као смртно биће. Не вера у живот, већ страх од смрти представља за Хајдегера основни мотив уметничког стваралаштва. Човек нема потребу да се бави уметношћу да би се путем уметничких дела афирмисао као друштвено биће. Уметност није порука људима и као таква борба за хумани свет, већ је „разоткривање бића“, што значи да је пут ка бићу и успостављање блискости са бићем. Уметност је средство са којим се укида умни однос човека према свету и визионарска свест и омогућава човеку да непосредно доживи трагичност своје егзистенције. Као таква, уметност је основ поетичког живота. Истовремено, поетско служи човеку да створи мит о бићу и постане његов „сусед“ и „чувар“. Уметничко стваралаштво  је најаутентичнији начин на који се човек обраћа бићу и као такво има молитвену природу.

Овде бисмо могли да поставимо питање како може уметност која је органски део света у коме влада техничко ништавило да има то својство да може да „разоткрије биће“ и на тај начин да омогући човеку да допре до бића? Исто тако, како може човек који је уроњен у ништавило техничког света и који је „заборавио на биће“ да се руководи уметношћу која тежи да „разоткрије биће“? По Хајдегеру, упркос томе што је органски део света у коме влада техничко ништавило уметност може да „разоткрије биће“ јер је непосредни израз страха човека од смрти – за разлику од технике у којој се манифестује лажни животни оптимизам који производи ништавило. Путем уметничког човек доживљава своју трагичну егзистенцију као аутентично трагично биће и на тај начин успоставља блискост са бићем. Доживљавање трагичне егзистенције и блискости са бићем усмерава човека на такве облике и начине стваралаштва у којима може да дође до изражаја аутентичност његове трагичне егзистенције. Заправо, не ради се о потреби човека да ствара уметничка дела, већ да се реализује као трагично биће у стваралачком уметничком акту. Не дело, већ уметничко стваралаштво постаје начин долажења до бића, с тим што је уметничко дело аутентична саморефлексија трагичне егзистенције човека.

Хајдегер доводи у питање естетику као сферу која посредује између човека и његове трагичне егзистенције. Естетика је мишљење уметничког које онемогућава човека да доживи своју трагичну егзистенцију и да на основу тога има непосредни однос према бићу. Она усмерава човека да мисли уметничко путем задатих естетских шаблона, а не да га доживљава. Хајдегерово окретање ка „небу“ постаје начин укидања традиционалних естетских канона по којима се одређује легитимност и квалитет уметничког дела. Мера нема више рационалну и нормативну, већ мистичну природу. Мера се не сазнаје, већ се доживљава. Естетско је претворено у религиозно. Хајдегер се залаже за цивилизацију у којој ће уметност имати религиозну природу. Поезија се налази између „неба“ и Земље. Она је најаутентичнији начин доживљавања трагичног и пут ка бићу. Говорећи о Хелдерлиновој поезији, Хајдегер подвлачи да се она заснива на мери и као таква је основ за изградњу света. Мера се заснива на доживљавајућем односу према „небу“, а не у односу према мишљењу могуће будућности полазећи од еманципаторских потенцијала грађанског друштва и стваралачких потенцијала човека. Код Хајдегера динамична монументалност има инструментални карактер и служи за изградњу свода судбине који је неприкосновен. Ако се има у виду Хајдегеров однос према поезији, могло би се закључити да је поезија само прва степеница ка бићу. Музика је, заправо, истински сусрет човека са богом.

Хајдегерова уметност наводи човека да доживљава постојећи свет као његов део и да се као такав односи према бићу као апстрактној другости постојећег света. Она је основ доживљавања трагичног и као таква обраћање бићу и основ саживота са бићем. Уместо отворености човека према другим људима и на тој основи отворености према будућности, човек је „отворен“ према бићу тако што га доживљава. Човек настоји да у постојећем свету несреће у који је бачен створи свој свет у себи – у коме доживљава блискост са бићем. На тај начин, он се затвара у себе и постаје роб света у коме може да буде само трагично биће.

Код Хајдегера трагично нема конкретни друштвени и историјски карактер. Трагично се не рађа из трагичног живота који лишава човека људскости, већ проистиче из страха од смрти који има апсолутни карактер и који је основ трагичног независно од конкретних друштвених услова у којима човек живи. Хајдегер, попут Ничеа, политички инструментализује мит о античкој Хелади и на тај начин силује историју. Уистину, трагично има историјски карактер. Основ трагичног у модерном друштву има битно другачију природу од античке трагичности и модерни човек има битно другачији однос према трагичном него што је то имао антички човек. Природа трагичног условљена је капитализмом који је постао тоталитарни поредак деструкције. У савременом свету трагично се заснива на немирењу човека са владајућем поретком који га онемогућава да оживотвори своје стваралачке потенцијале, као и потребу за слободом и животом. Упркос томе што капитализам уништава еманципаторске потенцијале грађанског друштва, као и човека као људско и природно биће – човек је  отворен према будућности, с тим што је отвореност добила егзистенцијални карактер. У савременом свету трагично се сели из митолошке сфере у простор конкретног живота у коме се одвија све драматичнија борба човечанства за опстанак. Борба на живот и смрт између капитализма и човечанства представља конкретни животни извор трагичног.

Уметност је једна од области на капиталистички начин издељеног света. Она ствара идеолошки свет који одговара одређеном вредносном обрасцу који се заснива на томе да је свет подељен на сфере које су отуђене од човека и којима је човек подређен. Путем задате уметничке сфере човек долази „у јединство са собом“ посредством идеолошки извитоперене слике живота и човека. Она је начин мистификовања света, уништавање визионарске свести човека и воље да се бори за нови свет. У крајњем, конкретни живот препуштен је тоталитарном капиталистичком ирационализму који има деструктивни карактер, и у том контексту капиталистичким клановима који су претворили живот у средство за уништење живота.

„Културна сфера“ је могућа зато што је реални свет некултуран свет. Попут других области капиталистичке надградње, „културна сфера“ ствара илузорне светове и на тај начин стерилише критичко-мењалачку свест човека. Тежња за људским изводи се из живота и пребацује у свет уметничких шаблона и симбола. „Културна сфера“ је компензација човеку за нељудски живот – која га прикива за постојећи свет. Човек не настоји да пронађе смисао живота у конкретном животу, већ у подмештеној „културној сфери“ која је идеолошка призма кроз коју човек види свет. Путем „културне сфере“ од човека се отуђује суштина света и уништава потреба да постави питање о смислу живота. Човек не настоји да у свакодневном животу реализује своју људскост путем слободарске и стваралачке праксе, већ настоји да пронађе „људскост“ у задатој „културној сфери“ која посредује између човека и света и која има политички карактер. Она је средство са којим капитализам ствара од човека „потрошача културе“ и на тај начин га стерилише као политичко и стваралачко биће. „Културна сфера“ је својеврсна соба кривих огледала у којој човек не може да угледа свој људски лик, а то значи да стекне слободарску и историјску самосвест.

„Културна сфера“ само је привидно паралелни свет реалном свету. Она је друга страна ружног и бесмисленог живота. „Културна сфера“ заснива се на илузији да је у оквиру и на темељима капиталистичког света могуће створити „оазу среће“ (Финк) која ће пружити могућност човеку да побегне из безнадежно некултурног света и доживи  просветљење. Упркос томе што је капитализам некултуран, он пружа могућност да се створи „културна сфера“ у којој човек може да се реализује као културно биће. Уместо да се бори против капиталистичког варваризма а за културни свет, човек треба да се утопи у владајући примитивизам постајући „конзумент културе“.

Позоришна драма могућа је зато што је живот отуђен од човека. Она је отуђени облик “играња” од човека отуђене суштине живота. „Суштина живота“ задаје се владајућим идеолошким сводом и то постаје призма кроз коју човек види себе и друштво: маскирано ропство, маскирано ништавило, унакажени људски лик, капиталистичко “њихало страве” постаје лили-хип, људи се смеју и плачу над својом судбином… У позоришту игра се живот, а човек је посматрач. Силе које га у друштву држе у шаци добијају карикатурални облик. Стиче се привид да човек влада њима, да им се супротставља…  Заправо, драма је такав “однос” човека према свету који га прикива за постојећи свет. “Добра представа” је друга страна лошег живота. Глумци су трагичан производ трагичног света. Човек не доживљава суштину живота путем животног активизма, већ му се она намеће путем “културне сфере” која постаје компензациони механизам и као таква облик стерилисања критичке свести и делатне воље. “Културно” је гледати људску патњу на бини, али је “некултурно” борити се за искорењивање неправде у животу.

Деструкција људског годи малограђанину: она му помаже да се лиши одговорности за пропадање света и да се уљуљка у владајуће безнађе. Позориште не ствара револуционаре, већ “публику”. Оно је облик у коме култура бива лишена слободарског: Орфеј без Прометеја постаје Нарцис. Све се одвија у виртуелној стварности која, што је реалнија, пружа већу могућност човеку да побегне из свакодневице. Позориште, биоскоп, концертна дворана, галерија, црква су облици у којима је институционализован илузорни “свет културе” који се, као „паралелни свет“, ствара у односу према свакодневном безнадежно некултурном свету и који омогућава малограђанину привидно бекство из капиталистичког ништавила и обезбеђује му “елитистички” друштвени статус.

Некада је балет био рекламни спот аристократског елитизма који је био антрополошко отелотворење аристократског вредносног хоризонта. Природа телесног става и покрета; „игра“ као произвођење представе која одговара аристократској естетској матрици; „играчи“ који су сведени на покретне лутке; односи између партнера, костими, музика, сценографија… – све је било усмерено на уклапање човека у елитистичку иконографију владајућег поретка. У савременом свету балетске представе су ексклузивна „културна“ роба коју конзумирају добростојећи малограђани да би показали свој „елитистички“ статус – као када купује луксузну робу у ексклузивним бутицима.

Музика која влада на савременој јавној сцени доводи човека у психичко стање које га спречава да постане еманциповано трагично биће. Она му стерилише критичку свест, извлачи животворну снагу, постаје средство за иживљавање незадовољства, производи „расположење“ које уклапа човека у постојећи свет и убија му потребу да се бори за будућност. На „концертима“ дрогиране наказе у виду „музичких група“ сакате еротско биће младих и претварају их у гомилу урлајућих идиота. Они убијају у младима самопоштовање и производ најгоре облике дегенерисане друштвености. Музика не разара само ум младих, већ разара њихово емотивно биће и на тај начин ствара од њих патолошке личности. На концертима долази до „провале“ потиснутог емотивног бића младих. Будући да не могу да реализују своје емоције на хумани начин, они траже компензацију у концертном „лудилу“ – које их дегенерише као људе. Концерти постају масовна мастурбација и као такви „навлачење“ младих на пиће, дрогу, насиље, сексуалне перверзије… Прикраћено и осакаћено емотивно биће човека у садејству са његовом стваралачком природом, дрогом и алкохолом постаје извориште најгорег примитивизма.

„Духовна музика“ је привидна супротност „цивилизованом“ дивљаштву које се појављује на концертима. Она има ескејпистичку, али и пацификујућу природу и као таква је својеврсна духовна дрога која има хипнотички карактер. Она уклања разум и критички однос човека према свету. „Духовна музика“ не изазива потребу за супротстављањем нељудском свету и не подстиче хуманистичку визионарску машту. То није пој у славу земаљског живота са којим се развија потреба човека за човеком, већ за „небеским светом“. „Духовна музика“ доводи човека у „стање опијености“ у коме доживљава да му „душа напушта тело“ и одлази на „небо“ где влада „потпуна хармонија“. „Лебдење“ је израз који најбоље указује на психичко стање човека који се уживео у појање. „Духовна музика“ има наменски карактер и могућа је једино у одговарајућем амбијенту у коме може у потпуности да обузме човека. Она изводи човека не смо из света, већ из самога себе. Човек није више при себи ни са собом. Слично је са медитацијом. Медитативна машта је облик ауто-хипнозе и као таква „напуштање света“. „Смиривање чула“ подразумева постизање таквог психичког стања у коме човек не осећа да припада свету. Ради се о укидању човека као друштвеног, историјског, слободарског, стваралачког и визионарског бића. „Пут ка вечности“ не подразумева пут ка хуманом свету, већ ка „небеским световима“. Инструментализована мистика постаје обрачун с визионарским.

За истинске хришћане који у Исусу Христу виде светионик који осветљава пут који води у будућност „духовна музика“ није бежање из света, већ је начин чишћења човека од наслага нељудског које капитализам свакодневно таложи у човеку. Она је својеврсни еликсир који увек изнова обнавља веру човека у човека, а то значи веру да је хумани свет могућ – уколико се људи буду борили за њега. Хорско појање представља један од најплеменитијих облика у коме се оживотворује човек као друштвено биће. 

Спорт је најважнији начин стварања привидног „паралелног света“ у коме се уништава критичка свест и мењалачка енергија потлачених. Он представља „удвајање света“ у облику у коме се репродукује његова суштина. Спортске представе нису ексклузивна роба која је намењена богаташима, већ духовна храна за „примитивне радне масе“. Спорт није активистичка интеграција владајуће класе, као што су то биле античке олимпијске игре и средњовековни витешки турнири, већ је “наткласна” појава и као таква увлачење потлачених у духовну орбиту владајуће класе и њихово деполитизовање по принципу panem et circences. Његов смисао је оплодња човека владајућим духом, уништење ума, визионарске маште, жудње за хуманим светом… Спортски спектакл је савремена паганистичка свечаност са којом се владајућим односима и вредностима даје судбинска димензија. Он не пружа могућност човеку да се на разумни начин односи према постојећем свету, већ га прикива за њега. Човек постаје играчка „судбине“, што значи роб владајућег процеса капиталистичке репродукције.

У спорту је укинут дуализам стварности и идеала. У њему нема супротности између игре и живота: спорт је аутентични облик играња живота и као такав је његово глорификовање. У спорту се не рефлектује људско, већ је човек средство за обоготворење владајућих односа и вредности. Спорт није безазлена дечија игра, већ ритуално исказивање покорности духу који влада светом и у том смислу највиша религиозна церемонија која има литургијски карактер. У њему доминира сакрална озбиљност. Отуда такав значај има “олимпијска заклетва” (serment olympique): спорт је култ постојећег света, а човек се у спортском ритуалу појављује као симболично отелотворење духа који влада светом. Спортска представа није глумљење живота, већ је његово репродуковање: у њему се у кондензованом облику појављује суштина капиталистичког света. Рагби, бокс и други крвави спортови непосредни су израз “америчког начина живота” (american wаy of life) који се заснива на беспоштедном социјалном дарвинизму и деструктивном прогресизму – који је постао планетарни начин живота.

За Сартра, спорт је „пут ка бићу“. Уистину, спортска драма је аутентични облик играња живота у којој је сам живот улог. Спорт је драма без маски, без малограђанских лажи, без измишљених заплета којима се глорификују злочинци и прибавља смисао капиталистичком ништавилу. У њему се одвија сам живот без “хуманистичког” и “уметничког” застора. У спорту је легално убити и нанети тешке телесне повреде, сакатити децу, примењивати “медицинске третмане” са којима се људи своде на лабораторијске пацове, стварати од младих фашистичке хорде… Позориште представља кулисе света лажи и злочина – спорт чини његове темеље. На стадиону нема људске дистанце, нема комичног: гладијатори немају право на смех. Све крвавији живот намеће потребу за све крвавијим спортским спектаклима који постају компензација потлаченима за све већу несрећу коју свакодневно доживљавају. “Публика воли мирис крви!” – то је “златно правило” на коме се заснива спортски show-business у САД и другим земљама “слободног света “.

У савременом свету уметничка „лепота“ појављује се у односу према ружноћи свакодневног живота који је капитализам свео на средство за „прављење пара“, и према човеку кога је капитализам свео на атомизовану радно-потрошачку наказу. У класном друштву уметност није израз слободне стваралачке личности човека, већ отуђени облик разотуђења човека. Она ствара уметничка дела која су на капиталистички начин дегенерисани вапај за хуманим животом. Истовремено, естетска хармонија појављује се као супротност животном хаосу који ствара капитализам. Уметност као шаблонизовани естетски привид постаје средство за успостављање реда у главама људи.

Капитализам путем етаблиране уметничке „лепоте“ намеће естетске обрасце са којима се укида слободарска свест и визионарска машта. „Лепо“ постаје супротност слободном и путем уметности претвара се у посредујућу предметност са којом се човек отуђује од себе као људског и тиме уметничког бића. „Лепо“ се не ствара путем свакодневне животне активности човека као стваралачког и слободарског друштвеног бића, већ се задаје путем етаблиране уметности и постаје паралелни свет у односу према безнадежно ружном свету. Уметност постаје стварање „лепог“ у нељудском свету, а не стварање света слободних људи.

„Лепо“ се не налази у животу и у међуљудским односима, већ у етаблираној уметности; ум се не налази у друштву – већ у филозофији; смисао живота не налази се у животу – већ у религији, у метафизици, у тами космичког бескраја… „Лепа слика“ је накнада за ружан живот; „добра књига“ је накнада за недостатак људске речи; „љубавна песма“ је накнада за недостатак искреног загрљаја… Уместо да има „потребу за поезијом“, човек треба да има потребу за људима. Истински загрљај вреди више него најлепша песма о љубави. Уместо да „леже у кревет са књигом“, човек треба да заспи у загрљају вољене особе.

У класном друштву уметност је средство за наметање владајућег вредносног хоризонта као критеријума за одређивање човекобивства. Људско стваралаштво стиче легитимност „лепог“ путем уметности као од човека отуђене сфере која је пројекција вредносног свода владајућег поретка. Путем уметности класно добија „наткласну“ димензију. Стварајући естетске обрасце по којима се одређује шта је „лепо“ уметност, заправо, ствара антрополошке обрасце по којима се одређује шта је хумано. За Канта „лепо“ је највиши појавни облик „моралног“. Исто тако, путем уметничког обликовања „Марије“, „Исуса“, „анђела“… ствара се представа „небеског света“ путем које се указује на  суштину „бога“.

Уметност производи предметност која посредује између човека и света и то тако што задаје самосвест човека и однос човека према свету. У уметности живот и човек су опредмећени, с тим што  опредмећеном човеку одговара уметност као опредмећујућа делатност. Путем уметности као произвођења привидно паралелног света у виду предметности настоји се овековечити владајући вредносни поредак. Не производи уметник уметност, већ „уметност“ производи „уметника“. У уметности човек постаје предмет од њега отуђених стваралачких моћи које су институционализоване у уметности – која је средство за произвођење паралелног света који има идеолошку природу. Уметност није произвођење novuma већ другости у којој се од човека отуђује његова људскост.

Човек путем „уметничког стваралаштва“ постаје роб „уметности“. Душе сликара заробљене су у сликама. „Сликар“ постоји путем слика. Слика је конкретна. Сликар је апстракција. Небитно је да ли је сликар жив. Још за живота, слике су постале уметников надгробни споменик. Он ствара дела која ће се као роба појавити на тржишту. „Вредност слике“ не одређује се према естетским и хуманистичким критеријумима, већ према цени коју слика добија на тржишту. То је оно што одређује „квалитет“ уметника. Путем тржишног механизма уметничко дело постаје средство за обезвређивање уметника као човека и уметности као људског стваралаштва.

„Уметничка машта“ условљена је природом света у коме човек живи и заснива се на доживљавању његовог бивствовања у свету. Ради се о „присвајању“ света путем уметничког стваралаштва и наметању сопственог доживљавања света путем „уметничке истине“. Стварајући уметничко дело човек ствара свој свет. Патња због недостатка људскости постаје извориште стваралачке инспирације. Уметност није израз животне радости, већ животне беде. Несрећан човек у нељудском свету – то је извориште уметности у капитализму. „Продуктивна самоћа“, „стваралачка тишина“… – су еуфемизми који прикривају истину да је уметност делатност усамљеног појединца и бекство из света у коме је човек обезвређен као човек. Бол због нереализоване људскости постаје покретачка снага стваралачке воље. Писац производи свој свет и своје ликове путем маште која се заснива на усамљеничкој патњи. Људскост се не тражи у саживоту са другим људима, већ има илузорни карактер. Писац је само један од ликова у роману који пише живот који је лишио човека људскости.

Уметност је „магична“ делатност. Она претвара реално у имагинарно путем владајућег идеолошког свода, уметникове маште и стваралачке технике. Уметност је специфична техника произвођења лажног света и лажног човека. Портрети су типичан пример уметничке преваре. На њима се само привидно појављује лик човека. Уистину, портрети су рекламни панои владајућег поретка. На лицима портретисаних огледа се духовни мир, самопоуздање, љупкост, безбрижност, доброта… Тело је опуштено и складно, а покрети одмерени и грациозни… Из портрета избија самоувереност и на њој засновани спокој. Нема драматичних тонова, нема несклада… Путем портрета настоји се дочарати стабилност и постојаност владајућег поретка. Портрети подсећају на слике мртве природе. Свет је задат и непроменљив. Време је стало.

Некада је „културна сфера“ била привилегија владајуће класе. У савременом капитализму она је изгубила елитистички статус и постала роба на тржишту која је доступна свакоме ко може да плати. Човек је постао „конзумент културе“ и то одређује не само његов однос према култури, већ и његову личност, његово схватање света, однос према другим људима и будућности. Критеријуми вредновања квалитета уметничког изгубили су ексклузивну класну природу и постали отелотворење духа „потрошачког друштва“. Уметничка дела су потрошачка роба која је прилагођена природи човека коју ствара капитализам и која уништава еманципаторске потенцијале света. „Уметничка истина“ има комерцијални карактер и у том смислу уметност је постала одслика капитализма. Какву „истину“ о свету и човеку може да понуди  уметност која је постала спектакуларни кич?

У савременом свету уметност се појављује као привид „новог“ са којим се уништава еманципаторско наслеђе грађанског друштва и визионарска машта. Уметничка машта укида маштање о хуманом свету, а стварање уметничких дела замењује борбу за нови свет. Човек је сведен на атомизовану сподобу и уметност постаје израз његове несреће коју настоји да иживљава путем начина изражавања који су израз техничких могућности које му нуди капитализам и које га дегенеришу као људско биће. Човек је у потпуности препуштен деструктивном капиталистичком варваризму и уметност постајe психичка реакција на живот који га лишава људскости. У том контексту појављује се одбацивање традиционалних уметничких израза и естетских канона. Нема више „лепог“. Свако има свој „уметнички израз“ који је условљен доживљавањем нељудског живота и посредством симбола које намеће капитализам потпуним комерцијализовањем друштвеног простора. „Свет“ који човек опажа и доживљава је, заправо, животни и рекламни простор капитализма. То је основ уметничког mimesisa. Симболика која дегенерише човека као људско и природно биће од детињства улази у човека и избија из њега у привиду „спонтаног уметничког“ израза. „Уметничко стваралаштво“ постаје повраћање духовног ђубрета са којим капитализам свакодневно кљука човека.

У „техничком свету“ уметничко стваралаштво постаје техничка делатност. Коришћење техничких средстава доводи до технизовања односа према уметности и тиме према човеку и свету. Уметност се развија сакаћењем уметничког бића човека. Уместо да је доживљавање света и људи основ уметничког израза, човек полази од технички меморисаних сегмената које комбинује и претвара у „уметничко дело“. Ствара се „уметност“ без уметника. Компјутери постају „сликари“. „Уметник“ постаје технички део техничког произвођења уметничког дела и као такав техничар уметности. Уместо да се за израду дела користи глина, дрво, камен…. – користи се гума, пластика, делови разлупаних аутомобила, компјутера, мобилних телефона и других техничких производа… Уметници проналазе материјале од којих обликују своја дела на капиталистичком ђубришту. Управо та чињеница указује на праву природу уметности у капитализму. Уметност постаје капиталистичко ђубре.                  

Упоредо са дехуманизовањем и денатурализовањем човека долази до хуманизовања пластичних лутки, телефона, робота, компјутера и других техничких направа. Истовремено, човек у животињама проналази оно што не може да пронађе у на капиталистички начин дегенерисаним људима. „Кућни љубимци“ постали су надокнада људима за неостварену људскост. „Животиње су боље од људи!“ – то је вапај који се све чешће чује у најразвијенијим капиталистичким друштвима у којима је човек лишен љубави и поштовања. Уместо да су људи окренути људима и да у обогаћивању међуљудских односа настоје да реализују своју људскост, они се окрећу животињама и постају мизантропске сподобе. 

Као што капитализам лишава природу природности, човека људскости, филозофију умности, прошлост историчности, религију духовности, медицину хуманости… – тако лишава живот уметничког, а уметност људског. У капитализму „људско“ се појављује  у подметнутим сферама. Ради се, заправо, о сурогату „људског“ који одговара на капиталистички начин дегенерисаном човеку и које има комерцијалну природу. „Људско“ постаје роба на тржишту која се појављује у „хуманистичком“ рекламном паковању. На капиталистички начин дегенерисана уметност постаје произвођење „људског“ које представља обрачун с истинском људскошћу. У том контексту, уметност постаје техничка дисциплина која производи лажну друштвеност. У човеку још увек постоји људско, али између људи посредује капиталистички вредносни свод и технички свет који онемогућавају људе да у другима препознају људско и да успоставе хумане односе. Капитализам од људи ствара аутистичне наказе.

„Спонтаност“ која се заснива на непосредном доживљавању сопственог бивствовања у свету представља прикивање човека за постојећи свет. Човек је производ постојећег света и као такав доживљава свет и односи се према њему. Непосредно доживљавање света не значи да се ради о аутентичној људскости. У нехуманом свету човек не може да доживи аутентичну људскост. Само у хуманом свету који је производ његове слободарске борбе и стваралачке праксе човек може да доживи себе као аутентично хумано биће.

У току је потпуно постварење човека. Типичан пример су „манекенке“. Путем капиталистичке рекламне машинерије људска бића постају покретни чивилуци. Истовремено, све су популарнији „перформанси“ у којима „уметник“ своди своје тело на јавни објекат који је изложен спектакуларној манипулацији путем техничких средстава и од стране све агресивнијих манијака. Капитализам је „невероватно продуктиван поредак“ и он инспирише своје поклонике да чине невероватна дела. За очекивати је да ћемо ускоро моћи да присуствујемо „уметничким представама“ у којима се дешавају брутална силовања, вађење органа, бестијална убиства… Будућност је отворена!

Постајање капитализма тоталитарним поретком деструкције довело је до тога, да је „културна сфера“ добила анти-егзистенцијални карактер. Она је постала средство са којим се прибавља културна легитимност деструктивном капиталистичком варваризму и истовремено спречава развој критичке и визионарске свести која тежи обрачуну с капитализмом и стварању новог света. Уметност као спектакуларна „естетизација света“ путем све усавршенијих техничких средстава је начин на који се прикрива владајуће деструктивно ништавило. Капитализам уништава природну и људску лепоту уништавањем животворности природе и човека. Што је бљештавија вештачка светлост „техничког света“, то је слабија животворна светлост која зрачи из човека као хуманог и природног бића.

Маљевичев „Црни квадрат“ симболизује крај „лепе уметности“ као произвођења паралелног света који је компензација људима за ружни живот који живе и који ствара привид бекства из постојећег света. „Крај уметности“ појављује се као укидање света који је сведен на објективност. Сликарство постаје политички ангажман. Оно није супротстављање постојећем свету и стварање новог света, већ одбацивање света. То није алтернативна уметност, већ одбацивање уметности као средства за произвођење лажног света и лажног човека. Она има смисла само као израз настојања да се укине уметност као опредмећење света и човека, и само уколико је део револуцонарног преображаја друштва. У противном, обрачун с традиционалном уметношћу остаје у оквирима постојећег света, с тим што се сели у простор теоријских расправа и „експеримента“.

И када је „ангажована“ уметност остаје посебна друштвена област са којом се настоји деловати на не-уметнички свет и не-уметничког човека. Другим речима, и „ангажована уметност“ појављује се као делатност посебне групе „уметника“ у односу према „обичним“ људима и опредмећеном свету и има инструментални карактер. Еманципаторска могућност „ангажоване уметности“ састоји се у томе, да може да укаже на праву природу владајућег поретка и на еманципаторске потенцијале друштва који пружају могућност за  превазилажење постојећег света. Она путем сфере симболичног може да укаже на скривено и његову суштину. Имајући у виду да капитализам претвара негацију у своју афирмацију – и када уметност има критичку интонацију она постаје део капиталистичког света. Капитализам није створио основе за искорак у ново, већ је путем „техничке цивилизације“ и „потрошачког друштва“ дегенерисао еманципаторске потенцијале грађанског друштва и човека као људско и природно биће и тиме оно што пружа могућност за искорак у ново. Спорт је типичан пример. Он не ствара могућност за развој истинске телесне културе, већ уништава еманципаторско наслеђе телесне културе и човека као природно и људско биће.

Хајдегер и модерна техника

Х

Хајдегер има исти однос према модерној техници као што има према античком techne. Није природа капитализма та која условљава природу технике као конкретне друштвене појаве, већ се до појма технике долази на основу идеолошке слике капитализма и пројекта будућности за који се Хајдегер залаже. То је као када бисмо одредили природу нацистичке Немачке на основу Гебелсових пропагандних говора, или природу америчког капитализма на основу филмова које производи холивудска филмска индустрија.

Модерна техника није неисторијска датост, већ је производ капитализма и њена конкретна природа условљена је развојем капитализма. Постоји битна разлика између технике у време настанка капитализма и технике у време када је капитализам постао тоталитарни деструктивни поредак. У периоду првобитне акумулације капитала техника је била средство за развој продуктивистичких моћи човека, за стварање друштвеног богатства и за ослобађање човека од природног детерминизма. Постајањем капитализма тоталитарним деструктивним поретком („потрошачко друштво“) техника не служи само за овладавање природом и људима, већ за уништавање природе и људи. Капитализам је путем технике инструментализовао природне силе и претворио их не само у средство за потчињавање човека и експлоатацију природе, већ у средство за уништавање природе и човека као природног и културног бића. Од носеће развојне снаге друштва и средства за ослобађање човека од робовања природи техника је постала деструктивна моћ са којом капитализам систематски уништава живи свет и на тај начин све драматичније доводи у питање опстанак човечанства.

Није филозофска мисао извориште односа човека према техници, већ природа капитализма условљава природу односа човека према техници. Декарт је до појма технике дошао посредством капитализма и његове идеолошке сфере. Његова тврдња из Расправе о методу, са почетка 17. века, да је човек „господар и поседник природе“ (maître et possesseur de la nature) заснива се на развоју капитализма и на постајању науке и технике оруђем за експлоатацију природе и човека. Она упућује на природу технике у капитализму и заснива се на класном поретку, на приватној својини на земљи и оруђима за рад, и на експлоатацији радних људи и природе.

Суштина технике у капитализму је у томе, да је владавина човека над човеком основни услов за успостављање владавине технике над природом. Техника је постала средство за овладавање природом тако што је постала средство за овладавање човеком. Не постаје човек као човек путем технике „господар и поседник природе“, већ то постају припадници владајуће класе који су власници природних богатстава и који користе радне људе као оруђе за експлоатацију природе. Владавина аристократије и капиталиста над сељацима и радницима основна је претпоставка за постајање човека „господаром и поседником природе“. Рад је најважније средство са којим владајућа класа овладава природом и претвара је у свој посед. У том смислу, експлоатација радника од стране аристократије и капиталиста је основна претпоставка за експлоатацију природе путем технике.

Однос капитализма према природи условљава однос човека према природи, као и однос човека према себи као природном и људском бићу. Капитализам укида природу као животворну целину и свoди је на предмет прераде и искоришћавања. У капитализму квалитет технике мери се ефикасношћу експлоатације природе и човека и у том контексту ефикасношћу обезбеђења опстанка капитализма. Капиталистички однос према природи не заснива се на задовољавању истинских људских потреба, већ на апсолутизованом принципу профита. Логика остваривање што већег профита у што краћем времену представља моторну снагу капитализма и она условљава инструментализацију света од стране капитала ради што ефикасније експлоатације природних ресурса и човека. То је моћ која претвара капитализам од поретка који експлоатише човека и природу у поредак који уништава човека и природу. У том контексту развија се техника у капитализму. Од оруђа за експлоатацију природе и људи, техника је постала оруђе за уништавање природе и човечанства. „Потрошачко друштво“ је завршни облик деструктивне капиталистичке тотализације света путем технике.

Хајдегер тврди да човек живи на маргинама света који се заснива на науци и техници и да је стога „заборавио“ на биће. Техника постаје самостална и самостварајућа моћ која баца човека у бездан ништавила. Хајдегер је лишио технику историјске и друштвене димензије и свео је на апстрактни феномен. Капитализам као репресивни и деструктивни поредак условљава постајање технике репресивним и деструктивним механизмом. Није „техника“ створила нацистичку војну машинерију која је убила преко 50 милиона људи, већ је то учинио немачки капитализам – уз обилату помоћ европских и америчких капиталиста, као и европских интелектуалаца попут Мартина Хајдегера. Није „техника“ као таква створила атомске бомбе и бацила их на Хирошиму и Нагасаки, већ су то урадили амерички капиталисти користећи научнике и постојећа научна достигнућа. Они су финансирали пројекат „Менхетен“ да би омогућили експанзију америчког капитализма. Атомске бомбе су техничко средство за масовно уништење људи са којим амерички капиталисти, руководећи се владајућим принципом монополистичког капитализма „Уништи конкуренцију!“, настоје да застраше и униште потенцијалне „противнике“ и постану неприкосновени господари на Земљи.

Хајдегер у техници види „опасност“ (Gefahr), али она није условљена капиталистичким инструментализовањем природних сила које су отелотворене у техници, већ техника сама по себи представља „опасност“ за човека. По Хајдегеру, развојем технике развија се „опасност“ која из ње проистиче, а самим тим развија се и „спасоносно“. Хајдегер цитира Хелдерлина: „Али где је опасност, расте и оно спасоносно.“ Уметност, која може да „разоткрије биће“, појављује се као спасоносна сила која, попут античког poiesisa, води човека ка бићу. Хајдегер своди уметност на савремену мистику која има анти-хумани карактер. Он лишава уметност најважнијих особености: слободарског и визионарског. Из уметности је избачено критичко сучељавање човека са постојећим светом неправде и неслободе, као и воља човека да створи нови свет. Уметност „разоткрива биће“ тако да човек бива лишен оних особености које га чине човеком.

Коју „опасност“ крије техника? По Хајдегеру, техника има добре и лоше потенцијале и увек постоји опасност од „погрешне процене“ последица које могу да настану у узрочно-последичном дешавању. Хајдегер „превиђа“ да техника има инструментални карактер и да природа моћи која инструментализује технику условљава природу инструментализовања технике и на тај начин природу технике. Уколико се нема у виду специфична природа капитализма као конкретног историјског поретка не може да се схвати специфична природа технике као конкретне историјске појаве. Техника у капитализму може да се развија само у контексту следа егзистенцијалне логике капитализма. Типичан пример је војна индустрија. У њој је техника постала убилачка и деструктивна моћ у чистом облику. Ту није у питању „погрешна процена“, већ циљно коришћење технике од стране капиталиста ради уништавања људи, природе и материјалних добара – са намером да се оствари што већа добит.

За капитализам техника је „опасна“ уколико њен развој не омогућава стварање профита, а то значи уколико не омогућава развој капитализма. Заправо, оно што је за човечанство и живи свет смртна опасност, за капитализам је највеће добро. Типичан пример су ратови. Они су за капитализам најбољи посао. Будући да прикрива истину да је природа технике у капитализму условљена деструктивном природом капитализма, Хајдегер лишава технику по човека и природу најпогубније опасности: деструктивности. Супротстављање опасности коју носи техника није могуће путем уметности, већ политичком борбом потлачених и освешћених људи – против капитализма. Само уколико је саставни део борбе против капитализма уметност може да постане „спасоносна“ моћ.

Хабермасова тврдња да је техника постала „идеологија“ одвлачи пажњу од најбитнијег: техника је постала најважније средство са којим капитализам уништава природу и лишава човека људскости и природности. Постајањем капитализма тоталитарним деструктивним поретком потенцијално стваралачке моћи човека постале су у виду технике деструктивна моћ. Уместо да пружа могућност човеку да обезбеди извесну егзистенцију и развије своје стваралачке моћи, на капиталистички начин инструментализована техника постала је оруђе за уништавање живота и као таква средство за изазивање егзистенцијалног страха који се претвара у  егзистенцијалну панику – која је извориште најгорих облика друштвене патологије и најпогубнијих политичких покрета.  

Хајдегеров однос према техници заснива се на принципу да се суштина одређене појаве одређује тако, да она бива лишена конкретне друштвене и историјске природе. Хајдегер долази до појма технике путем језичке манипулације, а не полазећи од конкретних историјских процеса који су условили да човек стекне способност да користи природне законе – који се појављују у односу према конкретним историјским (капиталистичким) процесима који су условили да техника постане средство за уништавање живота на Земљи. Право питање је како је техника довела до „заборава бића“, односно, како је техника постала деструктивна моћ? Одговор је једноставан: постајање капитализма тоталитарним поретком деструкције условило је постајање технике деструктивном моћи. У основи тог процеса налази се најпогубнија особеност капитализма: да од последица уништавања света ствара изворе профита и тиме основ за свој развој.  

Техника има животворне и деструктивне потенцијале. Техника може да претвори енергију у живот, али може да је претвори и у средство за уништење живота. У савременом капитализму техника је постала не само средство за покоравање човека и искоришћавање природе, већ и за уништење природе и човечанства. За разлику од Хајдегеровог техничког небића које ствара нихилизам, капиталистичко небиће уништава сам живот. У канџама капитализма техника није постала само тоталитарна анти-хумана, већ и анти-животна моћ. Не ради се само о дехуманизовању, већ о денатурализовању човека и природе.

Хајдегерова филозофија прикрива најбитније: суштина технике у капитализму је производња капитализма. Као што је у античком свету владајућа класа обезбеђивала опстанак владајућег поретка путем религиозне сфере, тако у савременом капитализму владајућа класа обезбеђује опстанак владајућег поретка путем техничке сфере. На капиталистички начин инструментализована техника је најважније средство за капиталистичку тотализацију света. Технизација света је најефикаснији начин капиталистичког овладавања светом, а мит о свемоћи науке и технике је најважније средство са којим капитализам оправдава свој развој. Техника је постала свеприсутна моћ која условљава смисао и начин живота, као и самопоимање човека. Техника не ствара нови, већ постојећи свет. Томе, у коначном, служи и Хајдегерово „биће“.

Хајдегеров однос према техници има политички карактер. Хајдегер подмешта „хуманизам“ и „технику“ као узроке нихилизма да би избегао да укаже на праву природу капитализма. Он користи критику технике да би одговорност за уништење света пребацио са капитализма на човека. Као што је апстрактног „човека“ оптужио за обездуховљење света, тако је Хајдегер оптужио апстрактну „технику“ да је крива за инструментализовање света и природе. Истовремено, окрећући човека против технике он настоји да спречи да људи искористе еманципаторске потенцијале технике за обрачун с капитализмом и за стварање новог света. Не ради се о томе да не треба имати критички однос према техници, већ да критика технике не сме да укине човека као  слободарско и стваралачко биће.

Историјски гледано, владавина природних сила над људима појављује се у облику власти богова над људима, односно, власти плутократије и цркве над радницима. Савлађујући силе природе у виду науке и технике човек је изгубио страх од природних сила и тиме од богова који су средство владајуће класе за обоготворење владајућег поретка. Инсистирањем на неприкосновености „страха од смрти“ Хајдегер је настојао да од природних процеса наново створи средство за овладавање човеком. Хајдегер је овде близак Берђајеву. Берђајев у техници види средство за развој стваралачких моћи човека које га подстичу да срећу тражи на Земљи. На тај начин човек губи интересовање за „небески свет“, а црква губи на значају као посредник између „небеског света“ и човека. У том контексту Берђајев се обрачунава с еманципаторским потенцијалима технике које пружају могућност човеку да се ослободи зависности од природних сила. „Хришћански човек“ не треба да тежи да буде срећан у овоземаљском свету, већ  свакодневна несрећа треба да га мотивише да срећу тражи на „небу“. У том смислу „духовност“ нема стваралачку и слободарску природу, већ се своди на маштање о „рајским вртовима“. Истовремено, сам језик и начин мишљења Берђајева производ су модерног доба и он их користи да би створио митолошку слику средњег века у коме тај језик и начин мишљења нису били могући.

Човек се путем технике ослободио зависности од природних сила, али је постао роб капитализма који је инструментализовао силе природе у виду технике и овладао природом тако што је овладао човеком. „Владавина технике“ подразумева експлоататорски однос капитализма према природи, при чему су радници сведени на средство за експлоатацију и уништавање природе. Ради се о поретку у коме су природне моћи отуђене од природе, а стваралачке моћи човека отуђене од човека – и које су у виду науке и технике постале оруђе капитализма за уништавање природе и човека. У савременом свету техника није средство са којим човек савладава природне законе и путем њих се ослобађа егзистенцијалне зависности од природе, већ је постала средство са којим капитализам уништава природу и претвара човека у деструктивно биће. Капитализам исцрпљује природу као сировински и енергетски извор на тај начин да денатурализује природу и тиме денатурализује и дехуманизује човека. Путем технике човек се отуђује од себе као природног бића и на та начин од својих природних моћи и постаје оруђе и предмет техничких процеса. Истовремено, однос технике према природи представља однос природних закона који су отелотворени у техници према природи. Техника постаје однос природе према самој себи, односно, владавина природних закона над природом. У капиталистички инструментализованој техници природни закони нису се само отуђили од човека, већ и од саме природе и постали су средство за њено уништење. Капитализам путем технике лишава природу природности и своди је на предмет деструкције.

Специфичност капитализма је у томе што он, за разлику од “класичног” варваризма (који има рушилачки, убилачки и пљачкашки карактер), уништава живот тако што ствара “техничку цивилизацију” и њој одговарајућег дехуманизованог и денатурализованог човека. Капитализам је исадио човека из његове природне животне средине и сасекао корене преко којих је црпео животворну снагу. Уништавајући природну животну средину капитализам ствара све екстремније климатске прилике у којима човек све теже може да опстане, и ствара вештачке животне услове који су доступни само најбогатијем слоју становништва и који условљавају дефинитивно дегенерисање човека као природног бића. Хуманизовање животасводи се на стварање микроклиматских услова, својеврсних капиталистичких инкубаторапотпуно комерцијализованих вештачких услова живота којима одговарају дегенерисани људи.

 “Техничка цивилизација” не подразумева само уништење природе и човека помоћу техничких средстава, већ и технизовање свакодневног живота, друштвених институција, међуљудских односа, начина мишљења и делања људи… Све драматичније претварање природе и света у технички простор, као и све интензивније дехуманизовање и денатурализовање човека непосредна су последица тоталитарног комерцијализовања природног и друштвеног простора. У коначном, све динамичнији процес капиталистичке репродукције је она моћ која условљава да је процес технизовања света добио тоталитарну димензију. 

Спорт је типичан пример деструктивне капиталистичке тотализације света путем технике. Стадион, спортска стаза, спортски терен… – су на технички начин дегенерисани природни простор, а спортисти су на технички начин дегенерисана природна и људска бића. Методи тренинга, правила такмичења и фер-плеја, међусобни однос играча и стратегија игре, однос тренера према спортистима као и однос спортиста према себи као природним и људским бићима… – све има технички карактер. И време које тече у спорту нема историјски, већ технички карактер. Исто је са принципом учинка који влада у спорту. Он нема хуманистички и здравствени карактер и заснива се на квантитативној сaмерљивости која се заснива на принципу максималног увећавања профита у што краћој јединици времена.

Да је настојао да дође до истине, Хајдегер је лако могао да увиди битну разлику између хеленског олимпијског agona и (модерног) спорта и да на том примеру објасни суштинску разлику између старохеленског и модерног света – и на тај начин разлику између античког techne и модерне технике. У антици није постојао  прогресистички принцип citius, altius, fortius који одговара тржишној привреди и бескрајном увећавању профита. То је оно што технику лишава хуманог и животворног смисла и претвара је у деструктивну моћ.

Наука је сведена на оруђе за репродукoвање капитализма и као таква на позитивистичку дисциплину која посредује између човека и света. Уместо да је научни ум усмерен на борбу за очување живота на Земљи, он је усмерен на уништење света и на старање егзистенцијалног дефетизма. Не ради се само о „крају историје“ (Фукујама), већ о „крају живота на Земљи“ (Хокинг). Многи научници држе се погубне илузије, да „човечанство може да преживи“ тако, што ће малобројна група „одабраних“ да „оде“ на неку другу планету. Научници „ослушкују гласове из космоса“ али не чују роптаје наше мајке Земље коју капиталисти бичују крвавом камџијом, као ни вапаје за помоћ стотине милиона деце која су робови највећих америчких и европских капиталистичких концерна и која масовно умиру од исцрпљености, глади и болести…

Научници су људски облик у коме капитализам инструментализује природне силе да би владао људима и природом. Они су сведени на фах-идиоте који у техничком свету, где све функционише “на дугме” и где је “све под контролом”, виде идеал света коме треба тежити, а у човеку-машини “врхунац прогреса”. Научници, који су “стицање стручности” платили губљењем људскости, у људима виде непријатеље, а у машинама “пријатеље”. Као што капиталистима није битан човек већ профит, тако научницима није битан човек већ “научни и технички прогрес” – што је друго име за профит, а “профит” друго име за деструкцију. “Техничку интелигенцију” чине осакаћени људи који нису у стању да испоље своју људскост. Они свесно лишавају себе оних особености које их чине људима и беже у технички свет где могу да “експериментишу” машинама, људима, живим светом… Моћ науке и технике постаје моћ манипулације и деструкције.

Капитализам путем технике уништава „традиционално човечанство“ и протерује човека са Земље. То је „космичка визија будућности“ коју капиталисти и њихови научници-плаћеници подмештају човечанству. У коначном, томе служи развој „свемирске технике“, технизовање животног простора, као и аутоматизација животних процеса и роботизација човека.  У „техничком свету“, који је најаутентичнији појавни облик капиталистичког деструктивног ништавила, човек се „усавршава“ тако што губи природне и људске особине. „Техничком свету“ одговара технизовани човек. У научним круговима све је популарнија теорија о „застарелости човека“ која лишава човека интелигенције и преноси је на роботе. „Развој интелигенције“ постиже се укидањем човека као емотивног, еротског, вредносног, друштвеног, историјског, стваралачког и визионарског бића. Истовремено, човек је лишен ума и на тај начин могућности да трага за истином, као и могућности да створи визију новог света и да се избори за њега.

Савремено „разарање ума“ заснива се на разарању човека као природног и људског бића. Оно подразумева технократске илузије, космолошку мистику, ванземаљце, езотерију, сатанизам, медитацију, пулсирање материје, рептиле, масонске ложе и тајне светове, мистичне тачке на Земљи, космичке трансмитере, равну и шупљу Земљу, ДНК ванземаљаца, паралелне светове, одлазак на друге планете… Исто тако, „разарање ума“ подразумева уништeње човека као друштвеног бића уништавањем породице и стварањем атомизованих јединки; технократски аутизам и комуникацију путем техничких средстава са којом се укида језик и тиме културно наслеђе човечанства и сакати мишљење; генетску дегенерацију, чиповање и друге облике свођења људи на стоку и експерименталне пацове; дрогу, медикаменте, уништење полова; довођење људи у стање контролисаног лудила; изазивање масовне хистерије са чиме се избацује „негативна енергија“ из човека и стерилише његова делатна воља; давање маргиналном спектакуларне димензије; обезвређивање човека и подмештање „идола“; стварање атмосфере страха и манипулација страхом; егзистенцијалну неизвесност као основ произвођења психичког стања које води у екстремизам и насиље; не-умни живот који сакати човека као умно биће; уништење односа између људи који се заснивају на емоцијама и стварање безосећајних сподоба; стварање деструктивног човека путем потрошачког начина живота; манипулацију свешћу и стварање карактера човека који одговара деструктивној природи капитализма; спорт у коме влада васпитање без образовања и у коме је легално убити и претварати људе у роботизоване наказе; дехуманизоване шаблоне понашања и мишљења који имају технички и деструктивни карактер; компјутерске игрице које убацују у подсвест детета такве сцене које ће као радиоактивне честице зрачити у њему и на тај начин га сакатити као људско биће… Истовремено, сексуалне перверзије постале су најважнији компензациони механизам за лишавање човека људских и грађанских права које је стекао у модерном друштву. Деца су прва на удару. Педофилија је у најразвијенијим капиталистичким земљама добила размере епидемије и постала најмонструознији начин на који се капитализам обрачунава с човеком као људским бићем. Што се тиче класних односа, некада су капиталисти сводили раднике на предмет експлоатације и на „топовско месо“. Данас су радници сведени на радно-потрошачке роботе и као такви су постали оруђе за уништење живота на Земљи.

Најдраматичнија истина гласи: капитализам може да преживи смрт човека као људског и биолошког бића. За капитализам “традиционални” човек само је привремено средство за његово репродуковање. “Човек-потрошач” представља прелазну фазу у процесу капиталистички изазване мутације човека ка “највишем” облику капиталистичког човека: човека-робота. “Терминатори” и друге роботизоване наказе, које су производ холивудске индустрије забаве која ствара на капиталистички начин дегенерисану “визију будућности”, отелотворење су од човека отуђених стваралачких моћи које постају средство за уништење човека и живота. Ствара се нова “господарска раса” роботизованих хуманоида која треба да се обрачуна с “традиционалним човечанством”, што значи с људима који су у стању да воле, да мисле, да маштају, да се боре за слободу и опстанак – и загосподари Земљом. Уместо новог света, ствара се “нови човек” који је сведен на ону “меру људског” која не може да угрози владајући поредак.

Хајдегерова критика технике има еманципаторски потенцијал као критика апсолутизованог принципа квантитативно мерљивог учинка на коме се заснива како развој науке и технике, тако и вредносна сфера капитализма. Путем апсолутизованог принципа квантитативног увећавања учинка капитализам је укинуо квалитативне скокове у развоју друштва и свео прогрес на прогресизам. И Хајдегерово инсистирање на човеку као поетичком бићу има потенцијално еманципаторски значај. Проблем је у томе, што Хајдегеру поетичко служи да се обрачуна с човеком као умним и слободарским бићем. Хајдегерова мисао има анти-визионарски карактер и стога се не ослања на еманципаторске потенцијале модерног друштва и у том контексту на еманципаторске потенцијале технике и стваралачке способности човека као друштвеног бића. Тек у односу према њима, а то значи у односу према идеји будућности, могуће је имати истински критички однос према капитализму.

Постајући тоталитарни поредак деструкције капитализам је отуђио од људи еманципаторске потенцијале технике и претворио их у средство за успостављање тоталитарне власти над људима и за уништење природе. Капитализам лишава човека могућности да усмери развој технике на стварање хуманог света и оплемењене природе путем начина живота који је подређен стицању профита, као и атомизовањем друштва и уништавањем визионарске свести путем индустрије забаве у којој спорт заузима посебно место. Што су већи делатно-мењалачки потенцијали технике, човек има све мање могућности да их искористи за добробит човечанства. У рукама капиталиста техника је постала средство за стварање деструктивног тоталитаризма и њему одговарајућег масовног идиотизма и фанатизма. То је „одговор“ капиталиста на све веће незадовољство потлачених радних људи које може да доведе до револуције која ће да уништи капитализам и створи нови свет.

Историјски гледано, суштина технике није њена узрочно-последична природа или произвођење предмета, већ развој стваралачких и у том контексту слободарских моћи људи. Техника подразумева савладане силе природе од стране уједињених људи као стваралачких и еманципованих природних бића. Савладавање природних сила у виду технике могуће је једино заједничким ангажовањем људи, што значи да развој технике подразумева развој стваралачке друштвености. Овладавање природним силама од стране уједињених људи у виду технике људи постају стваралачка заједница која им пружа могућност да оживотворе и развију своје индивидуалне стваралачке моћи, стекну слободарску и визионарску самосвест и на тој основи створе будућност у виду хуманог света. Истовремено, техника пружа могућност да се човек ослободи од исцрпљујућег и деградирајућег телесног рада и да оживотвори своје еротско биће у виду уметничког живота. Могућност стварања хуманог света и повећавање извесности људског опстанка представља истински еманципаторски потенцијал технике.

Хајдегер тврди да човек путем технике узима од природе, али он то чини тако што прерађује природу у корисне предмете користећи природне законе отелотворене у техници. Човек користи природне законе да би прерадио природу тако да би задовољио своје потребе, у коначном, да би обезбедио свој опстанак и развој као природног и људског бића. Као корисник природних закона човек само потврђује своју посебност као највиши облик живог света – који има слободарску и стваралачку самосвест. Човек у виду технике ослобађа силе природе од саме природе и претвара их у људску снагу – са чим се ослобађа природног детерминизма и постаје еманциповано природно биће. Прерађујући природу савлађивањем закона природе човек се ослобађа егзистенцијалне зависности од природних процеса и постаје само-стваралачко биће. Техника пружа могућност човеку да претвори природне моћи у средство за повећавање извесности људског преживљавања и за оплемењивање природе. Ради се о томе да силе природе у виду технике буду савладане и примењене на тај начин да оплемењују природу и човека. Реализовањем еманципаторских потенцијала науке и технике оживотворују се животворни потенцијали природних закона.

Путем технике човек је успоставио активни однос према својој егзистенцији, а то значи стекао способност да својом продуктивистичко-стваралачком активношћу обезбеди дугорочни опстанак користећи природне моћи да би се супротставио природним катаклизмама. Један од најважнијих егзистенцијалних изазова који се налази пред човечанством је да сачува Земљу од опасности које јој прете из космоса. Човечанство треба да створи техничка средства са којима ће моћи да спречи да небеска тела, као и енергетска зрачења и промена положаја Земље у односу према Сунцу, угрозе живот на Земљи.

Хајдегер не види у човеку највиши облик у коме постоји жива природа. Исто тако, он не сагледава човека у контексту његове еволуције као природног бића. Човек је непосредна природа и прерада природе путем савладаних сила природе у виду технике представља део природних процеса еволуције при чему човек као природно и умно биће постаје активни и самосвесни учесник у процесу еволуције живога света. Техника је делатно-стваралачка симбиоза природних закона и стваралачких моћи човека. Човек у виду технике стиче могућност не само да искористи природне силе да обезбедио извесну егзистенцију, већ и да их хуманизује. Хуманизујући силе природе човек ствара претпоставке за развој свог уметничког бића и тиме стиче могућност да прибави техници уметнички карактер.

Постајањем човека самосвесним и самостварајућим природним бићем природа постаје самосвесна и самостварајућа целина. На тај начин еволуција природног света, укључујући и човека, прелази из фазе детерминизма у фазу слободе. Развој човека као природног бића постаје израз његове слободне воље и у том смислу моторна снага у развоју човечанства. Самостварање човека као еманципованог природног бића не подразумева само стварање новог живота, већ и новог света. Савлађујући природне законе човек није само стекао свест да може да обезбеди свој опстанак, већ и друштвену и слободарску самосвест, а то значи свест о томе да може да створи свет слободних људи. Путем стваралачке и слободарске праксе човека природни закони добијају историјски карактер.

Ослобађање човека од капитализма основна је претпоставка за ослобађање природе од капитализма. Не ради се само о сaмостварању човека као хуманог и природног бића, већ о животворном односу човека према природи, што значи о оприрођењу природе коју је капитализам свео на предмет деструктивне експлоатације и технички простор. Хуманизовање технике подразумева њено претварање у оруђе за очување природе и за њено хуманизовање.

Путем хуманизоване технике човек може да стекне не само не-радно, већ истинско слободно време у коме ће моћи да развије своје играчко биће и на тој основи такве међуљудске односе који ће омогућити да створи хумани свет. Хуманизована техника пружа могућност човеку да искорачи у нову цивилизацију у којој ће моћи да реализује своје аутентично људско биће. Ради се о укидању рада који сакати играчку природу човека и који му пружа могућност да развије своје еротско биће.

Као што је Хајдегер лишио човека стваралачке и слободарске бити, тако је лишио технику слободарских, егзистенцијалних, друштвених, разумних, уметничких и других еманципаторских потенцијала. Техника није ван-историјска датост, већ је резултат историјског развоја друштва и човека као стваралачког и слободарског бића. Она представља оживотворење еманципаторских потенцијала претходних облика рада, научних знања, продуктивистичких искустава и стваралачких потенцијала људи уједињених у радним заједницама. Истовремено, техника као сaвладане силе природе од стране човека, а то значи техника као конкретна историјска и друштвена појава, заједно са човеком као стваралачким и визионарским бићем, пружа могућност за повећавање извесности људског опстанка и за стварање будућности.

Хајдегер настоји да спречи да се оживотворе еманципаторски потенцијали производних снага. Он је био свестан да то није могуће без слободарске борбе радника, као што је био свестан да није могућа успешна слободарска борба радника уколико се не ослања на еманципаторско наслеђе производних снага, као и на еманципаторско наслеђе грађанског друштва и историјске борбе потлачених за праведно друштво. Отуда је најважније лишити раднике слободарског достојанства и визионарске свести – и то у новим историјским околностима када је европска радничка класа постала политичка снага која је у стању да уништи капитализам и створи нови свет.

Хајдегерова филозофија није обрачун с капитализмом, већ друга страна техничког света који је појавни облик капитализма. Хајдегер користи критику технике да би се обрачунао с еманципаторским потенцијалима грађанског друштва, као и са политичким покретима који могу да реализују еманципаторске потенцијале грађанског друштва и створе нови (бескласни) свет. У том контексту Хајдегер се обрачунава с човеком као слободарским, стваралачким, историјским, друштвеним и визионарским бићем. То је најважнија спона која спаја Хајдегерову мисао са нацистичком политичком доктрином и праксом. У основи овог политичког концепта налази се владајућа политичка логика капитализма, да од уништавања егзистенцијалних и хуманистичких потенцијала света ствара погонску снагу за своју експанзију.

Конкретна историјска самосвест критике Хајдегерове критике технике заснива се на борби за опстанак живота на Земљи и стварање новог света.  Човек не треба да се бори против технике, већ против капиталистичког инструментализовања технике, а то значи против капитализма. Постајући тоталитарни поредак деструкције који све драматичније доводи у питање опстанак живота на Земљи капитализам је довео до тога, да није од прворазредног значаја да техника постане уметност, већ да техника пре свега треба да постане средство за спречавање уништења живота на Земљи – да би могла да постане уметност. Уместо што су закони природе који су отелотворени у техници средство капитализма за уништавање живота на Земљи, они треба да постану средство за борбу против капитализма и за очување живота.

Капитализам је укинуо просветитељски оптимизам који се заснива на миту о “свемоћи” науке и технике. Исто тако, капитализам је довео у питање Марксову тврдњу да „човек поставља себи само оне задатке које може да реши“. Трка за профитима већ је нанела природној животној средини и човеку ненадокнадиву и још непредвидљиву штету. Стварањем “потрошачког друштва”, што значи преласком капитализма у фазу “чисте” деструкције, дошло је до таквог квалитетног скока у уништавању природе и човечанства да је буквално дошло до “одбројавања” животу на Земљи. Уместо “одумирања” (Енгелс) институција капиталистичког друштва, долази до одумирања живота. Тврдња конзервативних грађанских теоретичара да се историја човечанства завршава с капитализмом постаје све уверљивија. Уколико у томе не буде спречен капитализам ће, већ на почетку трећег миленијума, уништити живот на Земљи.

Noviji tekstovi

Poslednji Komentari

Arhiva

Kategorije

Meta Linkovi

Pratite Ducijev rad i na fejsbuku