KategorijaUncategorized

За Маркса рад је „размена материјалних и духовних добара између природе и човека“ и као такав начин хуманизовања природе и човека. Он је стваралац свеукупног друштвеног богатства; средство са којим човек прерађује природу у корисне ствари; средство за савладавање природних сила и за њихово инструментализовање ради ослобађања човека од робовања природној стихији; основни егзистенцијални и есенцијални начин произвођења друштвености; начин на који човек реализује своје стваралачке моћи и ствара свој свет; основни начин самопроизвођења човека као самосвесног и самосвојног бића; начин реализовања еманципаторских потенцијала материје и живе природе; основна могућност за „скок из царства нужности у царство слободе“ (Енгелс) и за стварање хуманог (комунистичког) друштва… Као такав, рад је „прва животна потреба“ (Маркс) и делатност са којом човек повећава извесност опстанка човечанства.

Маркс критикује капиталистички (индустријски) рад јер се у њему човек појављује као роб капитала; постаје део (индустријских) процеса производње који се заснивају на подели рада и на механичком понављању радних операција које телесно и ментално сакате радника; што се обавља у нехуманим условима; што се путем рада природа отуђује од човека која је његово „анорганско тело“; што прекомерно исцрпљује земљиште и лишава га плодности… „Отуђени рад“ могућ је зато што је човек “више” од онога на шта је сведен као оруђе за рад и најамник. Он подразумева дистанцу према раду с аспекта човека као слободарског и универзално-стваралачког (играчког) бића. Радећи, човек је стварао себи окове и отуђио се од свог аутентичног играчког бића, али је истовремено развијао своје стваралачке моћи које му пружају могућност да стекне слободарско-стваралачку самосвест. Дијалектика праксиса заснива се на сукобу између стваралачких способности које је човек стекао и немогућности да их реализује тако, да се у њима потврди као човек, што значи да створи хумани свет.

Једна од најважнијих карактеристика капиталистичког рада је та, да је створио могућност за упостављање нерадног као потенцијално слободног времена у коме радници могу да се образују, организују и боре за своја радничка, грађанска и људска права. Маркузе наводи Марксов став о дејству слободног времена на човека: “Слободно вријеме мијења оног који га посједује у другачији субјект; он тад улази у непосредан производни процес као тај измијењени субјект.” (32) Овде треба додати: као потенцијално измењени субјект под условом да се стварно ради о слободном времену, а не о привиду “слободног времена” у коме се репродукују владајући односи и вредности, као што је то са владајућим облицима игре. Нерадно време је “слободно” од рада, али не и од капитализма, као и од последица које рад производи: сакаћење еротског бића човека, његово телесно и ментално деформисање, дегенерисање међуљудских односа и уништавање хумане друштвености… Маркузе ствара психолошки профил човека будућности у односу према човеку-раднику који ствара употребне вредности, а не у односу према човеку-уништитељу који је постао део деструктивне радно-потрошачке машинерије. Постајући homo faber човек је потискивао и губио своје аутентичне људске особине (еротску природу), што је до врхунца доведено у капиталистичком друштву које је постало „техничка цивилизација“ у којој је дошло не само до дехуманизовања, већ и до денатурализовања човека. Маркузе не схвата да технички прогрес у капитализму не служи само као „инструмент доминације и експлоатације“, већ као инструмент са којим се уништава живи свет, клима, човек као биолошко и људско биће, међуљудски односи… Истовремено, технички прогрес створио је таква разорна индустријска постројења (пре свега атомске електране) и војна средства са којима човечанство може бити моментално уништено.

У “потрошачком друштву” радно и нерадно време постали су „периоди“ времена капиталистичке репродукције. Истовремено, садржај нерадног времена условљен је класним односима, што значи борбом за инструментализовање нерадног времена ради остваривања интереса владајуће класе. Буржоазија чини све да спречи да нерадно време постане слободно време радника. Стадиони, који су пројектовани по узору на римски Колосеум, изграђени су крајем 19. века када су се радници изборили за осмочасовно радно време, да би капиталисти и у нерадном времену држали радне „масе“ под контролом. Владајући облици игре постали су доминирајући садржај нерадног времена и као такви “слободно време” које буржоазија намеће радницима. Нерадно време не сме да постане време самоосвешћивања радника, већ средство за њихово увлачење у духовну орбиту буржоазије и за оплодњу капитала, што значи конзумерско време. Поготову је то актуелно данас када, због наметнуте динамике иновирања као основног услова преживљавања на тржишту, нису више хале и машине, већ је човек најважнија «инвестиција». Стваралачки ум постао је spiritus movens савременог капитализма, што указује на то да су створене објективне могућности за слободарску тотализацију света од стране (ослобођеног) човека.

У историји створене су идеје рада које се битно разликују од капиталистичког рада који се заснива на профитерском принципу. Оне у раду виде средство за задовољавање људских потреба, за реализовање еротске природе човека и за остваривање „виших циљева“. За Лутера рад је „служење богу“. Фурије инсистира на антрополошком полазишту. Природа рада одређена је еротском природом човека: рад постаје „свечаност“. Код Фрома рад добија лични печат и уметничку димензију. Енгелс у Анти-Дирингу пише о „производном раду» који „уместо да буде средство за поробљавање, постаје средство за ослобађање људи, пружајући сваком појединцу прилику да све своје способности, како телесне тако и духовне, усавршава и примењује у свим правцима, и у којој се рад тако претвара у задовољство место да буде терет». (33) Маркс критикује онај рад који је споља наметнута принуда и у коме је човек најамник, и залаже се за рад слободних људи који је постао „прва животна потреба» човека. Пишући о слободи у раду у социјалистичком друштву Маркс закључује: «Слобода се у овој области може састојати само у томе да удружени човек, удружени произвођачи рационално уреде овај свој промет материје с природом, да га доведу под своју заједничку контролу, уместо да он њима господари као нека слепа сила; да га врше с најмањим утрошком снаге и под условима који су најдостојнији и најадекватнији њиховој људској природи. Али то увек остаје царством нужности. Са оне стране њега почиње развитак људске снаге, који је сврха самом себи, право царство слободе, али које може да процвета само на оном царству нужности као својој основици. Скраћење радног дана основни је услов.» (34) За наведене идеје карактеристично је то, што се заснивају на апстрактној антрополошкој слици човека као духовног, уметничког и слободарског бића. Када се има у виду све драматичније пропадање света, природа рада у будућности биће условљена последицама деструктивне капиталистичке праксе. Да би постао „прва животна потреба“ (Маркс), рад претходно мора да постане егзистенцијални императив. Уништавајући природне животне услове капитализам намеће човечанству задатке које мора да реши да би обезбедило опстанак. Другим речима, да би могао да постане облик реализовања човека као универзалног стваралачког бића слободе, рад мора претходно да постане начин санирања последица капиталистичког „прогреса“. Егзистенцијални изазови које капитализам као деструктивни тоталитарни поредак поставља пред човека условиће природу будућег рада, природу односа према природи и природу целокупног животног и друштвеног ангажовања човека.

До истинске идеје рада (као и праксиса и поиезиса) не може се доћи полазећи од фрагментизованог света, већ од човека као целовитог и тотализујућег стваралачког бића, што значи да се рад појављује као један од специфичних облика у коме се оживотворује његово универзално стваралачко биће. Теза да је игра могућа само у односу према раду значи да се полази од игре као области, а не од човека као играчког бића који је субјект тотализовања (хуманизовања) друштвеног живота и природе, чему подлеже и рад као међуљудски однос и као самостваралачка делатност човека. Уместо рада и игре као од човека отуђених сфера, полазиште треба да буде човек као универзално стваралачко биће које се односи према раду у целокупности његове тотализујуће слободарско-стваралачке (животворне) праксе. Тада неће бити могуће применити механицистичку шему о «повратном дејству игре на рад», при чему је човек само посредник између од њега отуђених друштвених сфера. Укидањем дуализма рада и игре укида се дуализам човека као homo fabera и homo ludensa тако што човек постаје еманциповани homo libertas.

Што се тиче идеје о укидању рада, анализирајући процесе аутоматизације Маркузе упућује на Марксово схватање рада: «Естетске категорије би ушле у технологију пацификације сразмјерно конструираности производне машинерије с обзиром на слободну игру способности. Али, насупрот «технолошком Еросу» и сличним неспоразумима, «рад не може постати игра …»; Марксов став непопустљиво искључује свако романтично интерпретирање «укидања рада». Идеја о благодети такве врсте је једнако идеолошка у развијеној индустријској цивилизацији као што је била у средњем вијеку, можда и више. Јер, човјекова борба с природом је све више борба с његовим друштвом, чије моћи над појединцем постају све «рационалније» и зато нужније него икада раније. Па ипак, док сфера нужности остаје, организирање ове сфере с обзиром на квалитативно различите циљеве промијенило би не само начин већ и опсег друштвено нужне производње. Ова промјена би, пак, утјецала на људске актере производње и њихове потребе.» (35) Човекова борба с природом није све више „борба с његовим друштвом“, већ пре свега борба с капитализмом у коме је владајући ratio само облик у коме се појављује деструктивни капиталистички ирационализам. Исто тако, на основама отуђеног (деструктивног) рада не ствара се слободно, већ нерадно време које постаје конзумерско време у коме човек уништава робу да би створио нови простор на тржишту. Капитализам претвара радно и нерадно време у време у коме се репродукују владајући односи и вредности, што значи да су радно и „слободно“ време постали облици тотализујућег капиталистичког временовања.

Развој аутоматизације претставља највећи допринос капитализма укидању рада као исцрпљујуће телесне активности и стварању техничких могућности за радикално скраћивање радног времена. Међутим, аутоматизација сама по себи не укида репресију већ је, у постојећим условима капиталистичке репродукције, чини безличнијом и ефикаснијом. Неограничене могућности научног и технолошког развоја не заснивају се на неограниченим могућностима развоја капитализма, већ на неограниченим могућностима развоја стваралачких способности човека. Капитализам је покренуо те моћи и усмерио њиховог развој на уништење живота. «Моћ технике» постала је од човека отуђена и на капиталистички начин дегенерисана стваралачка моћ човека. Истинска вредност технолошког развоја није у стварању «материјалног благостања», већ у развоју стваралачких моћи човека које пружају могућност да се очува и хуманизује живот. У том контексту истинска игра постаје могућа. Играчко биће човека може да се развије у својој пуноћи тек када рад постане облик слободног оживотворења универзалних стваралачких моћи човека. Тада игра неће бити супротност раду и као таква компензациона активност за прикраћену људскост, већ стваралачка активност комплементарна раду, што значи највиши облик спонтаног реализовања човека као играчког бића. Што човек у раду буде могао слободније да испољи своју стваралачку личност, утолико ће његово играчко биће моћи да се слободније и целовитије изрази у игри – што ће бити нови потстицај за хуманистичко иновирање радних процеса. То што је рад циљно-рационална делатност не значи да начин постизања задатих ефеката не може бити остварен тако да се човек оплемењује, што значи да рад све више добија уметнички карактер. И рад који подразумева могућност стваралачког испољавања човека може бити игра, с тим што он нема ону потпуност и спонтаност коју има игра у којој човек у целости потврђује своје играчко биће, као што је то љубавна игра која је произвођење људског у чистом смислу.

Радикално скраћивање радног времена намеће се само по себи уколико рад није више средство за капиталистичку репродукцију, већ средство за задовољавање и развој истинских људских потреба. Успостављањем производње за људске потребе укида се производња непотребног и сувишног и уводи се производња неопходног чији су основни квалитети функционалност и дуготрајност. Она омогућава да се драстично скрати време које је потребно за производњу добара која су неопходна да би човек могао нормално да живи. Човек као еманциповано стваралачко биће и друштво као заједница слободних људи претстављају извориште истинских људских потреба.

Имајући у виду да је капитализам постао тоталитарни поредак деструкције, рад може да постане аутентична стваралачка делатност једино у контексту борбе човека за слободу и за повећање извесности преживљавања човечанства. Полазећи од тога, Марксови ставови из Капитала о слободи у раду у социјалистичком друштву могу да добију конкретну еманципаторску вредност. Капиталистички развој производних снага постао је негативни основ за развој стваралачких моћи радника и тиме њихове способности да преузму управљање друштвеним животом. Еманципаторски потенцијали производних снага треба да се „преместе“ из сфере материјалне производње у сферу политичке праксе која настоји да спречи уништење живота и створи нови свет. Није више рад, већ је борба за искорењивање узрока који доводе до уништења живота постала најважнији облик животворне праксе. Само политичком борбом против капитализма радници могу да стекну савремену класну, што значи еманциповану еколошку, самосвест и да спрече да буду сведени на оруђе за уништавање природе и човечанства. У капитализму радник само привидно производи друштвена добра. Он, заправо, производи уништење живота. Савремена пољопривреда не производи здраву храну, већ отров у облику пољопривредних производа истовремено уништавајући земљиште; медицина и фармација не настоје да излече људе, већ производе болеснике и генетски изобличују човека; школство не ствара умне људе, већ фах-идиоте; спорт не производи људска достигнућа, већ уништава човека као људско и биолошко биће; „информациони медији“ не настоје да обавесте људе о најважнијим збивањима, већ да сакрију битно и створе масовни идиотизам…

Савремени капитализам „ујединио“ је егзистенцијалну са есенцијалном сфером: борба за слободу постала је егзистенцијална нужност, а борба за опстанак основни слободарски изазов. Нису више сфере рада, уметности, игре – полазиште слободарске праксе, већ је то човек као тотализујуће животворно биће које читав свој живот сагледава у егзистенцијално-есенцијалној равни, што значи у контексту борбе против капитализма који је претворио законе природе, друштвене институције и човека у средство за уништење живота. У том контексту рад, којим се реализују стваралачке (животворне) моћи човека и ствара истински људски свет, постаје основна есенцијална делатност. Као што је данас произвођење робе истовремено уништавање живота, тако ће у будућем друштву произвођење добара истовремено бити произвођење здравих животних услова (оплемењене природе) и стварање здравог (оплемењеног) човека. Основни задатак човечанства у будућности биће да наново успостави еколошку равнотежу и на тај начин створи животне услове у којима може да опстане. Томе ће бити подређен развој производних снага, сами радни процеси, активности у слободном времену, практично – читав живот. Борба за опстанак постала је савремено «царство нужности» и на њеном темељу развиће се човек као тотализујуће животворно биће.