KategorijaOlimpijska podvala

Najveći nedostatak Simsonove i Dženingsove knjige je u tome što se isključivo bavi sportom naših dana polazeći od shvatanja da je „međunarodni sport još pre samo jedne decenije važio kao izvor lepote i čistote“. (7.s.) Držeći se ovog apsurdnog predubeđenja, autori nisu poklonili dovoljno pažnje istoriji modernog olimpijskog pokreta bez čije analize se ne može shvatiti kako je bilo moguće da jedan od vodećih fašista Španije, nakon svih fašističkih zločina, bude primljen u MOK i postane njegov predsednik. Da su se, makar i delimično, pozabavili političkom biografijom Everija Brendidža, predsednika MOK-a u vreme kada je Samaranč primljen u MOK i kada je napravio vrtoglavu olimpijsku karijeru, videli bi da Samaranč nije pridobio Brendidža samo sitnim uslugama, već da je stekao njegovu naklonost i poverenje upravo kao ortodoksni fašista. Brendidž, koji je inače neprestano ponavljao da „sport nema ništa sa politikom“, dobro je znao (kao i ostala gospoda iz MOK-a) da je Samaranč viđeni član španskog fašističkog pokreta i da je odgovoran za sporovođenje terora nad građanima Katalonije. Brendidžu nije smetalo ni to, što se Samaranč javno pojavljivao i marširao sa svojim fašističkim saborcima ulicama Barselone obučen u fašističku uniformu i pozdravljajući fašističkim pozdravom, istovremeno dok je, kao član MOK-a, govorio o olimpijskim idealima.

Stvari postaju jasnije kada se ima u vidu da je upravo Brendidž bio taj koji je, urprkos protivljenju velikog dela američke javnosti, uspeo da dovede američki olimpijski tim na nacističke Olimpijske igre u Berlin, na čemu su mu nacisti bili posebno zahvalni. Zauzvrat, Brendidž će dobiti mesto u MOK-u, u kome već tada vladao fašistički duh, i to ono mesto koje je morao da napusti Ernest Li Janke, jedan od američkih delegata u MOK-u, jedini član MOK-a koji se suprotstavio pronacističkoj politici tadašnjeg predsednika MOK-a, belgijskog grofa Baje-Latura, zbog čega je, jednoglasnom odlukom, bio izbačen iz MOK-a. U međuvremenu, Brendidž postaje član Lindbergove (Lindbergh) fašističke partije u SAD, a nakon rata organizuje i vodi fašistički lobi u MOK-u. Zahvaljujući njegovom zalaganju u MOK-u će nakon Drugog svetskog rata ostati zločinci poput nacističke glavešine Karla fon Halta, koga će Brendidž spasiti od zatvora, da bi ga ubacio, kao i druge fašiste iz MOK-a, u Izvršni odbor MOK-a.

Kada se sve ovo ima u vidu, postaje jasnije kako je moglo da dođe do toga, da se 1965.godine u fašističkom Madridu organizuje zasedanje MOK-a – kome je predsedavao fašistički diktator Franko! Samarančev prijem u MOK, kao i navedeno zasedanje MOK-a, bili su izraz podrške fašističkom režimu u Španiji i zabadanje noža u leđa antifašističkoj opoziciji čiji su pripadnici bili izloženi najstravičnijim torturama i mučkim ubistvima u Frankovim kazamatima, kao i stotinama hiljada španskih građana koji su izbegli, ili bili poterani iz svoje zemlje. Naravno, bilo je mnogo važnije to što je Franko ponudio američkim vlastima da uspostave vojne baze na Španskoj teritoriji, što je i urađeno. Međutim, sve to ne spada u olimpijsku istoriju. Kao što su to gospodari olimpijskog pokreta uvek govorili, sport, pogotovu olimpijske igre, „nema ništa sa politikom“. To je, uostalom, potvrdio i fašistički diktator Franko. On na zasedanju MOK-a nije govorio o politici, već o svojoj „privrženosti olimpijskim idealima“, o „miru“, „međunarodnoj saradnji“… i za to dobio gromki aplauz od olimpijske gospode. Na taj način, Franko je postao, rame-uz-rame sa Kubertenom, Baje-Laturom, Brendidžem, Dimom, Hitlerom, Gebelsom, Musolinijem – deo olimpijske istorije. Dovoljno je samo nadahnuto govoriti o olimpijskim idealima, i gle čuda! – najveći zlikovci postaju olimpijski anđeli!

„Lukavi kameleon“ Huan Antonio Samaranč je to na vreme shvatio. Izricanjem svetih olimpijskih molitvi o „miru“ i „međunarodnoj saradnji“ – „stoprocentni frankovac“, kako je Samaranč pred svojim prijateljima voleo sebi da tepa, preobratio se u „poslanika mira“ koga svi oni koji žele da sačuvaju vlast po svaku cenu dočekuju raširenih ruku. Nakon Olimpijskih igara u Barseloni španski kralj dodelio je Samaranču titulu „markiza“. Izgledalo je da se Samaranč nakon Olimpijskih igara u Barseloni iskupio za svoje zločine. Građane Španije, koji su preživeli strahote Frankovog zločinačkog režima, „lukavi kameleon“ nije uspeo da prevari. Za njih, kao i za slobodarsku javnost sveta, Samaranč je ostao ono što je uvek bio – fašista. Uostalom, Samaranč je ostao veran fašističkoj partiji sve dok ona, nakon Frankove smrti (1975.) i u predvečerje demokratskih izbora, nije raspuštena. Samaranč se nikada nije (samo)kritički osvrnuo na svoju fašističku prošlost, niti je ikada uputio kritiku na račun Frankovog režima. „Lukavi kameleon“ je menjao boje, ali mu je ćud ostala ista.

Interesantno je da u zvaničnoj biografiji Samaranča, koju je izdao MOK, nema ni reči o dugogodišnjoj Samarančevoj političkoj aktivnosti u Španiji. Njegov angažman u Moskvi je „jedina politička delatnost koju njegova zvanična biografija izdata od strane MOK-a navodi“, primećuje Tomas Kistner (Thomas Kistner) u „Süddeutscher Zeitung“-u od 24.septembra 1993.godine.

Evo, uostalom, šta sadži Samarančeva biografija koja je objavljena 1984.godine u zvaničnoj publikaciji MOK-a pod naslovom „Olimpijski pokret“ („The Olympic Movement“): „Rođen 1920. u Barseloni. Industrijalac, bivši ambasador Španije u Moskvi. Podpredsednik i predsednik Nacionalnog olimpijskog komiteta Španije od 1955-1970.godine, bio je jedan od organizatora II Mediteranskih igara u Barseloni 1955.godine. U MOK je ušao 1966.godine i bio član mnogih komisija. Kao član Izvršnog odbora i podpredsednik MOK-a, on je 1980.godine nasledio lorda Kilanina (Killanin) i od tada rukovodi olimpijskim pokretom.“ (Le Comité International Olympique, Lausanne, Suisse, 1984. 25.s.)

U nastojanju da obmane svetsku javnost i izgradi novi lik koji će odgovarati položaju na kome se nalazi, Samaranč je „oprao“ svoju biografiju i iz nje izbacio da je bio: (fašistički) predstavnik u (fašističkom) parlamentu (Cortes) Španije; član (fašističkog) gradskog veća Barselone; predsednik (fašističkog) Katalonskog regionalnog veća, pa čak i to da je bio postavljen (od strane Franka) za ministra za sport! Iz njegove zvanične biografije izbačeno je više od trideset godina njegovog najintenzivnijeg političkog angažovanja koje mu je omogućilo da se domogne najviših mesta u hijerarhiji moći u fašističkoj Španiji – što mu je, zapravo, obezbedilo mesto u Međunarodnom olimpijskom komitetu. Propagandna služba MOK-a koja je, kao i sve drugo u MOK-u, u rukama Samaranča, nastoji da stvori mit o Samaranču: „On je sav svoj život posvetio olimpijskom pokretu i on je jedan kulturan čovek“, glasi jedna od propagandnih poruka koje se fabrikuju u središtvu MOK-a u Lozani. (85.s.)

Da bi uspešnije prikrio svoje prljave tragove i prikazao se u svetlu proklamovanih olimpijskih ideala, „lukavi kameleon“ nije samo „izmenio“ svoju biografiju, već i izraz lica. O tome Simson i Dženings: „Četrdeset godina stare fotografije pokazuju Samaranča kao mladog poslovnog čoveka u društvu generala koji su u to vreme vladali Španijom. Na tim slikama on ima oštar pogled jednog slavoljubivog oportuniste.“ Danas je Samarančev pogled daleko „mekši“. „On deluje kao prijateljski nastrojeni stari gospodin koji sa ponosom može da se osvrne na svoj uspešni život proveden u blagostanju.“ (85.s.)

Kuberten je, i pre nego što su uspostavljene moderne olimpijske igre, upozorio da je „novac večiti neprijatelj sporta“. (260) U svojim kasnijim radovima on uporno ponavlja da profesionalizam ostaje „najgori neprijatelj sporta i, u isto vreme, telesnog obrazovanja uzetog u njegovoj celini“. (261) Nastojeći da sačuva „viteški duh“ na olimpijskim igrama, Kuberten, u junu 1920.godine, potseća na antički sport koji je nakon dugog perioda prosperiteta doživeo kraj jer su „koristoljublje, novčana dobit, običaj klađenja, zlobni postupci potkazivanja i nepoštenja“ bili prodrli u grčku atletiku. Kuberten upozorava da civilizacija u kojoj živimo „nažalost olakšava takvu korupciju i umnožava joj mogućnosti“. Zbog toga se „sa svim našim snagama treba boriti da se sačuva moderni atletizam u njegovoj čistoti i poštenju“. Jedan od najboljih načina da se to postigne je da svaki sportista, pre nego što pristupi takmičenju, pred zastavom svoje zemlje položi zakletvu da poznaje pravila amaterizma i da izjavi da ih nikada nije prekršio. „Nacionalna zastava i časna reč“ su one univerzalne vrednosti koje treba da omoguće da se olimpijske igre uzdignu do svojih najviših dometa. (262) U svom govoru na otvaranju Olimpijskog kongresa u Pragu u maju 1925.godine, Kuberten nanovo ukazuje na to da se sport razvija u društvu koje strast za novcem preti da „iskvari do srži“. On poziva sportska društva da daju „dobar primer povratka na kult časti i iskrenosti“, „odstranjujući iz svojih sredina laž i hipokriziju“, kao i da „nemilosrdno diskvalifikuju tobožnje amatere“ koji unovčavaju svoje učešće na javnim takmičenjima. I ovaj put Kuberten ističe „ličnu zakletvu“, obaveznu za sve sportiste, kao „najbolje sredstvo da se iskušenja u sportu stave pod kontrolu časti“. (263) 

Imajući u vidu pedagoški karakter Kubertenovog olimpizma, njegovo insistiranje na antičkom religio athletae kao najvećem izazovu za učesnike olimpijskih igara, nameće se pitanje da li su današnje olimpijske igre otelotvorenje Kubertenove olimpijske ideje, kao i da li su oni koji vode olimpijski pokret legitimni predstavnici izvorne Kubertenove olimpijske ideje?

Bulonjova tvrdnja da „amaterizam ne predstavlja središnje pitanje o modernom olimpizmu“ i da „rešavanje tog pitanja Kuberten nikada nije smatrao uslovom opstanka olimpizma“ u najmanju ruku zbunjuje, jer već na sledećoj strani, govoreći o Kubertenovom shvatanju amaterizma, Bulonj zaključuje: „Kako svaka religija podrazumeva poznavanje dogmi i produbljavanje jedne mistike, Kuberten zasniva na pedagogiji olimpizma upućivanje u olimpijsku filozofiju i praksu: zakletva koju takmičari polažu predstavlja u ovom slučaju jedan od rituala vezanih za ono što je sveto.“ (264)

Kubertenov stav iz 1936.godine da je „potpuni amaterizam“ – „neostvarljiv“, ne znači da se Kuberten pomirio sa postepenom profesionalizacijom olimpijskih igara. On rešavanje pitanja potpunog amaterizma nije smatrao uslovom opstanka olimpizma, ali je rešavanje razvoja profesionalizma, što znači stalnu borbu protiv (neminovnog) prodora novca u sport, smatrao uslovom opstanka olimpizma. Otuda Kubertenovo insistiranje na individualnoj zakletvi kao sredstvu da se spreči da sportisti postanu „cirkuski gladijatori“ i da se sačuva religiozni duh olimpijskih igara. Bulonj pokušava igrom reči da sakrije bit problema i da uspostavi most između Kubertenovog shvatanja olimpizma (amaterizma-profesionalizma) i onoga što se danas dešava na olimpijskim igrama i u „vrhunskom sportu“. Određeni citati iz kasnih Kubertenovih dela koriste se kao sredstvo za pribavljanje legitimiteta današnjim olimpijskim igrama, koje su postale upravo ono što je Kuberten predvideo, ukoliko se dozvoli da novac zagospodari sportom: banalna „vašarska“ zabava. 

Može se reći da je olimpijski pokret, u Kubertenovo vreme, imao dve faze razvoja. U prvoj, do Prvog svetskog rata, osnovni zadatak olimpijskog pokreta je da pospeši kolonijalnu ekspanziju najmoćnijih zemalja Zapadne Evrope. U drugoj fazi, nakon Prvog svetskog rata, osnovni zadatak olimpijskog pokreta je da doprinese konsolidovanju kapitalističkog poretka, što znači da suzbije revolucionarni radnički pokret u Evropi i slobodarsku borbu u kolonijama – da bi postao sredstvo za stvaranje „novog (nacističkog) poretka“. Nakon Drugog svetskog rata, olimpijske igre postaju poprište hladno-ratovske borbe između blokova, kao i sredstvo za izražavanje nacionalnog suvereniteta naroda koji su se u međuvremenu oslobodili kolonijalnog jarma. Već sredinom sedamdesetih postaje očigledno da kapital uzima olimpijske igre u svoje ruke i da postaje neprikosnoveni gospodar olimpijskog pokreta.

Ako uporedimo osnovne principe Kubertenove olimpijske ideje i izazove koje je on postavio pred moderne olimpijske igre – i savremenu olimpijsku realnost, mogli bismo da dođemo do sledećeg zaključka: umesto nacionalnih zastava, na olimpijskim igrama dominiraju simboli kapitalističkih firmi; umesto da se bore za svoju naciju i rasu, sportisti se bore za prestiž svojih firmi-sponzora; umesto crkve, olimpijske igre su postale „vašar“; umesto nacionalne i rasne elite, sportisti su postali „cirkuski gladijatori“; umesto pedagoške (moralne, religiozne), sport dobija profitersku dimenziju; umesto volje za pobedom, naučni timovi, laboratorije, doping, medikamenti – postaju najvažnija razvojna snaga sporta; umesto da se sportska elita regrutuje iz najviših (najbogatijih) društvenih slojeva, sport je „privilegija“ onih koji su na društvenom dnu; umesto da se na olimpijskim igrama iskazuje „superiornost“ bele rase, na njima dominiraju predstavnici „obojenih (nižih) rasa“; umesto da krunišu pobednike, žene su postale glavna „vučna snaga“ u postizanju rekorda; umesto da se „časni čuvari olimpijske ideje“, olimpijski zvaničnici su postali beskrupulozni trgovci koji su od olimpijskih igara napravili show-business i sredstvo za sopstveno bogaćenje…

Novovekovna olimpijska baklja, koju su prvi poneli aristokrate, da bi je predali fašistima, a ovi hladnoratovskim jastrebovima, završila je u rukama olimpijskih trgovaca. Oni koji se najviše zaklinju u Kubertena, postali su grobari njegove olimpijske ideje. Sa Atlantom, Kubertenov olimpizam je doživeo konačni krah.

          Doha, 10.3.1992.

Jedan od osnovnih razloga što građanski teoretičari uporno nastoje da Kubertenovu olimpijsku ideju izvuku iz istorijskog konteksta u kome je nastala i da je odvoje od njegovih političkih stavova i političke prakse, je taj što je Kuberten nastojao da od sporta (olimpijskih igara) stvori efikasno oruđe za očuvanje vladajućeg poretka. Kubertenova pedagogija nije usmerena na menjanje društvenih odnosa, već na onemogućavanje čoveka da menja vladajuće društvene odnose. Kuberten nastoji da od detinjstva osakati čoveka tako što će u njemu ubiti slobodarsku samosvest i ljudsko dostojanstvo, i na taj način kritički i vizionarski um. Nije slučajno što se Kuberten sa takvom žestinom suprotstavlja duhovnom razvoju mladih pre nego što su stekli karakter „uzornog“ građanina. Kuberten i bukvalno udara čoveka u glavu. Otuda on insistira na boksu kao glavnom i nezamenljivom sredstvu za vaspitanje mladih. Udarci u glavu trebalo je da unište impulse ljudskog, podlogu na kojoj se razvija mladalačka mašta.

U predgovoru knjige, koju će objaviti njegov profesor mačevanja 1890.godine pod naslovom „Moja metoda“ („Ma Méthode“), Kuberten objašnjava zbog čega voli boks: „Boks je struggle for life, predstava borbe za život; čovek pažljivo bira svoj trenutak, odabira mesto i tras! – upućuje svome protivniku udarac pesnicom u koji ulaže svu svoju snagu i odlučnost. Kakvo zadovoljstvo! – a o korisnosti jedne takve vežbe ne treba ni govoriti.“ (Pod.P.d.K.) (234)

 Boks je (zajedno sa veslanjem), po Kubertenu „prvi“ i „temeljni“ sport, „osnov efikasne i racionalne kulture“ (235) koji deca treba da počnu da upražnjavaju, „za razliku od većine drugih vežbi“, „već od osme i devete godine“. (236)  Kada govori o boksu, Kuberten nema u vidu samo „engleski boks“, u kome se udarci zadaju pesnicama, već i „francuski boks“, u kome se udarci zadaju i nogama. Interesantno je da Kuberten u boksu vidi osnovno sredstvo za vaspitanje kako dečaka, tako i devojaka, s tim što one treba da upražnjavaju nešto „blaži“ boks. Do razdvajanja dolazi u pubertetu kada dečaci počinju da se bave ragbijem, po Kubertenu „muškim sportom par excellence“, a devojke onim oblicima telesnog vežbanja koji neće ugroziti obavljanje onih uloga za koje su one biološki predodređene. (237) Kuberten je do te mere bio opsednut boksom, da je izmislio novu sportsku disciplinu, „boks na konjima“, i sastavio pravila za nju. Čudi da ova „genijalna“ Kubertenova ideja nije oživotvorena na olimpijskim igrama.

Da je boks, taj po Kubertenu „divni muški sport“, (239) bio neprestana inspiracija za Kubertenov maštoviti duh, pokazuje i njegovo zalaganje da se zvanični programi izvođenja IX Betovenove simfonije, posebno njeno „jedinstveno finale“, dopune predstavom u kojoj će biti izvedeno „nekoliko divnih napadačkih bokserskih stavova“. (240) Ova Kubertenova manija, da Betovenovo delo koristi kao dekor za sportska takmičenja, na najgori način će se ispoljiti na nacističkim Olimpijskim igrama u Berlinu, kada su nacisti, na Kubertenov zahtev, IX Betovenovu simfoniju uvrstili u „kulturni program“ Igara.

Kuberten smatra da telo mora u potpunosti da bude podređeno zahtevima volje – to je nit koja spaja današnji „vrhunski sport“ sa Kubertenovom pedagogijom. U članku posvećenom telesnom obrazovanju u XX veku, iz novembra 1902.godine, Kuberten konstatuje da srednjovekovno mučenje sopstvenog tela ima „humaniji“ i „plemenitiji“ uzrok nego što se to, u pojedinim književnim delima, prikazuje. Radi se, naime, o „potrebi duše da muči telo da bi ono bilo pokornije“. Kao uzor za pedagogiju XX veka Kuberten navodi „svetog“ Kolombana („saint“ Colomban) koji „u ponoć silazi na zaleđeno jezero“, ili se „šiba koprivama“ i to u prvom redu ne zato „da bi obezbedio mesto na nebu“, već „da bi očuvao u sebi divnu energiju iz koje je njegovo delo proisteklo i pružilo mu ohrabrujuću predstavu“. (241) Mazohistički spektakli, koje nam preporučuje Kuberten, uveliko su ovladali „vrhunskim sportom“ i olimpijskim igrama. Doduše, motivi su nešto banalniji (novac, naravno), ali je volja za pobedom i za postizanjem rekorda do te mere „ojačala“, da je u stanju da uništi telo da bi se ostvario postavljeni cilj. Jezuitski fanatizam „svetog“ Kolombana je dečija igra u odnosu prema samo-destruktivnom fanatizmu današnjih „vrhunskih sportista“.

Na prirodu Kubertenove pedagogije upućuje i njegov tekst „Izvori i granice sportskog progresa“ („Les sources et les limites du progrès sportif“) koji je, povodom nacističkih Olimpijskih igara, objavljen u junu 1936.godine u berlinskom listu „BZ am Mittag“. Savetujući nacistički režim kako da od „arijevaca“ stvori „lepu sportsku rasu“, Kuberten zaključuje: „Društveni mir nije građanski mir, to je poredak. Može se vladati pod veoma različitim političkim poretcima; ali se neće vladati u institucijama ako se prvo ne vlada u glavama. Zato moderni progres ima pre svega pedagošku suštinu.“ (242) „Vladati u glavama“, to je credo Kubertenove olimpijske pedagogije. Ono što mnogi Kubertenovi tumači svim silama nastoje da prikriju, Kuberten, u obraćanju nacistima, jasno saopštava.

Kubertenova olimpijska pedagogija započinje sa „mišićavim telom“ Tomasa Arnolda, a završava sa „gvozdenim telom“ Hitlerovih „arijevaca“. Ovde treba ukazati na Blohovo upozorenje, da telesna obuka mladih bez intelektualnog obrazovanja ne znači drugo nego proizvođenje „mesa za topove“. Drugi svetski rat je na stravičan način dokazao istinitost tog stava. U današnjem vremenu, „ramboizam“ predstavlja (doduše nešto banalniju) verziju Kubertenove muskularne pedagogije.

Ukoliko, u prosuđivanju o Kubertenovom „humanizmu“, pođemo od osnovnih ideja Francuske građanske revolucije („Sloboda“, „Jednakost“, “Bratstvo“), kao temelja modernog humanizma, teško da bi Kubertenova pedagogija mogla da bude uvrštena u humanističko nasleđe modernog društva. „Pravo na slobodu“ nije, za Kubertena, osnovno ljudsko pravo: osnov i izvorište svih prava čoveka je „pravo jačega“. Što se tiče „jednakosti“, Kuberten tvrdi da je „zakon nejednakosti najstariji i osnovni društveni zakon“ protiv koga je besmisleno boriti se. „Bratstvo“, po Kubertenu, „nije za ljude, nego za anđele“. Izvorna „prava čoveka“ (droits de l’homme), bez kojih nema moderne individue, a samim tim ni modernog društva, nemaju za Kubertena nikakav značaj. Što se tiče „prava građanina“ (droits de citoyen), za Kubertena nije građanin konstitutivni segment društva, već je to rasa, nacija i porodica. U Kubertenovoj olimpijskoj filozofiji nema mesta za emancipovanog građanina, što znači ni za emancipovano građansko društvo.

Kuberten nije stvorio svoju olimpijsku filozofiju polazeći od izvornih humanističkih ideja građanskog društva, već od egzistencijalne logike monopolističkog kapitalizma – u imperijalističkoj fazi njegovog razvoja. Na samom početku njegovog olimpijskog puta, 1894.godine, Kubertenova ideja-vodilja je „činjenica“ da u postojećem svetu „nije uspostavljena vladavina duha“. (243)  Desetak godina kasnije Kuberten ponavlja: „Nije više Minerva, boginja mira i mudrosti, ta koja vlada svetom, već je to Merkur, bog preduzimljivosti, kretanja i trgovine“. (244) Isto tako, Kuberten polazi od „činjenice“ da su „sve nacije naoružane do zuba“ i da „ta tendencija hvata sve više korena“. (245) Istovremeno, Kuberten ističe da „borba za život“ nije karakteristika samo današnjeg sveta, već da će ona sasvim sigurno vladati i u sutrašnjem svetu „uprkos svim lepim projektima o društvenoj organizaciji i kolektivističkoj harmoniji“. (246)  Kubertenova olimpijska ideja i olimpijska praksa nije trebalo da otvore prostor humanističkim potencijalima građanskog društva, nego militantnom kapitalu koji je nastojao da pokori svet. Slatkorečive fraze olimpijske gospode (Kubertenova „Oda sportu“, na primer) trebalo je da pribave „humanistički“ legitimitet bespoštednim osvajačkim pohodima kolonijalnih sila. Kuberten povremeno „napušta“ postojeći svet i vraća se u prošlost da bi pronašao pogodan gradivni materijal za svoju olimpijsku ideju. Antička (robovlasnička, rasistička) Grčka se, pri tome, pojavljuje kao nepresušni izvor njegovog „humanizma“. Kubertenov stav o Francuskoj građanskoj revoluciji, da se samo „forma promenila“, a da je „suština ostala ista“, pokazuje koliko je Kubertenu bilo stalo do bitno novih, humanističkih prostora koje je otvorila Francuska građanska revolucija. 

Ovde bi se moglo postaviti i pitanje kako se može nazivati „humanistom“ čovek koji pomoću sporta, odnosno, „korisne pedagogije“, nastoji da ovekoveči poredak za koji sam kaže da počiva na nepravdi? U vezi s tim, kako se može odvojiti Kubertenova „humanistička“ olimpijska ideja od njegove podrške kolonijalizmu, od njegovog rasizma, agresivnog nacionalizma, diskriminacije žena, fanatičnog militarizma, aristokratskog elitizma, antiintelektualizma, od njegovog priklanjanja fašizmu u danima kada se odlučivalo o sudbini čovečanstva?

Profesor Rio završava porikazivanje i analizu Kubertenovog dela Kubertenovim radom iz aprila 1927.godine („De la transformation et de la diffusion des études historiques: caractéres et conséquences“) koji će on uputiti atinskoj Akademiji. Preko stotinu članaka, govora i eseja iz poslednje dekade Kubertenovog života, u kojoj je izvršio rekapitulaciju svog olimpijskog stvaralaštva i napisao filozofske i pedagoške rasprave koje imaju izuzetan značaj za razumevanje njegovog olimpizma, neće biti predmet ozbiljnijeg Rioovog razmatranja. Razlog je jednostavan: to je period u kome je Kuberten otvoreno stao na stranu nacista.

Pre nekoliko godina (1986.) Međunarodni olimpijski komitet izdao je Kubertenove „Izabrane tekstove“ („Textes choisis“) koji se nisu našli ni na jednoj bibliografskoj listi do koje sam mogao da dođem. Igrom slučaja, na raspolaganju su mi se našla sva tri toma ovog izdanja, koja sadrže preko 2.000 strana. Na prvi pogled dovoljno da se ospori moja tvrdnja, iz uvoda za prvo izdanje ove knjige, da se glavna delatnost gospode iz MOK-a sastoji u tome da se spreči da se dela njihovog brbljivog „tate“ pojave na svetlosti dana. Međutim, kada se ima u vidu da Kubertenova pisana zaostavština, koju je poverio na čuvanje nacistima, iznosi preko 60.000 strana, onda se može naslutiti da i izdanje ovakvog obima može da bude proizvod manipulacije Kubertenovim delom. Usmerenost na „Izabrane tekstove“ pružila je mogućnost sastavljačima izdanja da po svom nahođenju izvrše ne samo odabir celovitih  tekstova, već i da iskasape obimnija Kubertenova dela i da daju one delove koji se uklapaju u sliku koju oni nastoje da stvore o Kubertenu i njegovom delu. Koliko njihov izbor iz Kubertenovih radova pruža mogućnost da se upoznamo sa sadržajem Kubertenove olimpijske ideje i shvatimo njenu suštinu, može na pravi način da se vidi tek kada Kubertenovi spisi u potpunosti postanu dostupni široj, pre svega naučnoj, javnosti. Na osnovu objavljenih Kubertenovih knjiga, pisama, članaka, govora i eseja do kojih sam uspeo da dođem (od čega dobar deo predstavlja prvobitna izdanja koja nisu ponovo štampana), moguće je dati određene komentare.

Osnovna intencija sastavljača izdanja bila je da se Kubertenova olimpijska ideja izvuče iz istorijskog konteksta i odvoji od Kubertenove životne (političke) filozofije i njegove društvene (političke) prakse. To je predodredilo odabir tekstova, celine u kojima su izloženi, kao i način na koji su prikazani. Prividna „apolitičnost“ izdanja izraz je nastojanja da se prikrije politička pozadina i samim tim pravi smisao Kubertenovog olimpizma.

„Izabrani tekstovi“ ne zasnivaju se na naučnom (istorijskom), već na mitološkom pristupu Kuberteni i olimpijskoj ideologiji. Cilj njihovog izdavanja nije da se javnost objektivno upozna sa Kubertenovim delom, da bi čitalac mogao da stekne svoje mišljenje i formira svoj odnos prema Kubertenovoj olimpijskoj ideji, već da u vremenu u kome je izvršena potpuna komercijalizacija i politizacija olimpijskog pokreta, povrati veru u olimpijski mit. U predgovoru „Izabranim tekstovima“ Huan Antonio Samaranč, predsednik MOK-a, izriče stav o Kubertenovoj misli i delu koji je bio ideja-vodilja u izboru tekstova: „Neka plamen koji su oni upalili u srcu čoveka obasja naš svet u traženju njegove sudbine!“ Može se bez preterivanja reći da izdavanje „Izabranih tekstova“ predstavlja jednu od propagandnih akcija MOK-a koji na svaki način nastoji da dokaže da postoji kontinuitet između Kubertenove olimpijske ideje i prakse današnjih vođa olimpijskog pokreta. Isti oni koji su od olimpijskih igara napravili  show-business cirkuskog tipa i obračunali se s pedagoškim (moralnim) karakterom olimpijskog pokreta (bez čega nema Kubertenovog olimpizma koji je, po njemu, pre i iznad svega religija), koriste olimpijske simbole, kao i mit o Kubertenu, i bespoštedno sakate njegovo delo da bi pribavili „olimpijsku“ legitimnost svojim sve beskrupuloznijim manipulacijama olimpijskim igrama i olimpijskim pokretom.   

U nastojanju da Kubertenovu olimpijsku ideju prilagode današnjem vremenu, redaktori su išli dotle da su tekstove, tamo gde su smatrali da je to potrebno, snabdeli „informativnim“ predgovorima čija je prevashodna uloga da otklone svaku sumnju u Kubertenov „humanizam“, onakav kakav mu se zvanično pripisuje. Jer, i pored brižljive selekcije, promakli su neki Kubertenovi stavovi koji čak i kod odanih poklonika olimpijske mitomanije mogu da izazovu zabunu.

O prirodi „Izabranih tekstova“ možda najbolje govori sastav redakcije koja je pripremila izdanje. Institut Karl-Dim iz Kelna obavio je glavni posao oko sakupljanja građe. U redakcionom odboru, koji je imenovan od strane MOK-a, našli su se: Žofri de Navesel (Geoffroy de Navacelle), kao predstavnik Kubertenove porodice; prof. Lizelot Dim (Liselott Diem), prof. Franc Loc (Franz Lotz) i prof. Norbert Miler (Norbert Müller) – vođa projekta, kao predstavnici Instituta Karl-Dim; prof. Žorž Rio (Georges Rioux), kao član „Međunarodnog komiteta Pjer de Kuberten“ („Comité International Pierre de Coubertin“); dr. Herman Loter (Hermann Lotter) i prof. August Kirš (August Kirsch), kao članovi Nacionalnog olimpijskog komiteta Savezne Republike Nemačke; Aleksandru Siperko (Alexandru Siperco) iz Bukurešta i Rajmond Gafner (Raymond Gafner) iz Lozane, kao predstavnici MOK-a.

Predgovor „Izabranim tekstovima“ napisao je, „u znak poštovanja“ koje MOK gaji prema Kubertenu, Huan Antonio Samaranč. Uvod u prvi tom i komentare napisao je Žorž Rio; uvod u drugi tom napisao je Norbert Miler; a uvod u treći tom napisao je isti autor u saradnji sa Otom Šancom (Otto Schantz).

Što se tiče „ženskog pitanja“, njega Kuberten razmatra u okviru nastojanja da učvrsti položaj porodice u francuskom društvu, u okviru nastojanja da obezbedi odgovarajuću biološku reproduktivnu sposobnost Francuske i obračuna se s emancipatorskim potencijalima građanskog društva.

Oslanjajući se na tradicionalno shvatanje porodice, Kuberten dolazi do stava da se nacija pre sastoji od porodica, nego od individua. Kuberten: „Porodica ostaje i ostaće društvena celina par excellence“. (175) Braneći porodicu kao „svetu instituciju“, (176) on se obračunava sa shvatanjima  o „jednakosti polova“ i o braku kao „slobodnoj zajednici“, (177) nazivajući ih „najsubverzivnijim teorijama“ (178) koje propovedaju sistem odnosa koji nije samo protivan logici, nego je „protivan poretku stvari“. (179) Insistirajući na tome da (francuska) žena ne bi trebalo da napusti tradicionalne oblasti svoje delatnosti („kućna ekonomija“, pre svega), koje su postale njen domen i izvor njenog zadovoljstva, radi „iluzorne jednakosti“, (180) Kuberten se podsmeva „feministkinjama“ koje su u drugim zemljama uspele da unesu pometnju u porodične odnose, dok su u Francuskoj njihove „deklamatorske manifestacije izazvale samo smeh“. (181) Svoju patetičnu odu ženi u kojoj, između ostalog, traži od žene da nastoji da se dopadne mužu tako što će „uvek biti na svom mestu“, spremna da oprašta (zna se i zbog čega), Kuberten završava rečima: „Same suze (žene, naravno, prim.aut.) uspevaju da daju njenoj religioznoj revnosti tačan značaj koji se sastoji u sticanju, na onom svetu, naknade za izgubljenu sreću.“ (182)

Ovu koncepciju, po kojoj se društvena uloga žene svodi na rađanje, rad u kući i brigu za muža i decu, Kuberten nikada nije napustio. Pod vidom „brige za ženu“ on je, kao i drugi konzervativni buržoaski teoretičari, nastojao da spreči ženu da se oslobodi uloge koju je, kao besplatna radna snaga i kao nacionalni inkubator, dobila u kapitalizmu.

Polazeći od rečenog, nije teško zaključiti kakav je Kubertenov odnos prema ideji da žene uzmu učešće u javnim sportskim takmičenjima i da se pojave na olimpijskim igrama. Tako, na primer, u svojoj poruci učesnicima IX olimpijskih igara koje su održane u Amsterdamu 1928.godine, Kuberten nedvosmisleno ukazuje na jedan od osnovnih principa na kome se zasniva njegova olimpijska ideja: „Što se tiče učešća žena na igrama, ja sam i dalje odlučno protiv toga. Njima je protiv moje volje dopušteno učešće u sve većem broju takmičenja.“ (183) U svom predavanju na nemačkom radiju iz avgusta 1935.godine, posvećenom nacističkim Olimpijskim igrama iz 1936.godine, Kuberten konstatuje: „Na osnovu onoga što sam rekao, sledi da je pravi olimpijski heroj, po mom shvatanju, odrasla muška osoba.“ (184)

Žene, po Kubertenu, nisu dostojne da budu nosioci najviših vrednosti kapitalizma, niti mogu javno da ih predstavljaju – i zato bi trebalo da budu isključene sa olimpijskih igara. To ne znači da one ne mogu da uzmu učešće u sportu, ili da se bave telesnim vežbanjem. Govoreći o kolektivnim sportovima kao sportovima „drugog ranga“, Kuberten zaključuje: „I žene ovde mogu da uzmu učešće, ukoliko se proceni da je to nužno. Ja lično ne odobravam učešće žena u javnim takmičenjima, što ne znači da one ne mogu da se bave velikim brojem sportova, s tim da od toga ne prave javne predstave. Na olimpijskim igrama kao i u pređašnjim vremenima (na antičkim olimpijskim igrama, prim.aut.), njihova prvenstvena uloga bi trebalo da bude da krunišu pobednike.“ (185) U krajnjem, najvažniji cilj telesnog vežbanja žena po Kubertenu istovetan je sa onim ciljem koji su postavili nacisti. O tome Hitler: „Kao i kod vaspitanja dečaka, narodna država može, polazeći sa istog stanovišta, da sprovede vaspitanje devojaka. I tamo bi težište trebalo, pre svega, staviti na telesnu izgradnju, pa tek onda na zahtev za duševnim, i na kraju za duhovnim, vrednostima. Cilj obrazovanja žena ima da bude da one postanu buduće majke.“ (186)

Osnovne biografske podatke o Pjeru de Kubertenu nalazimo u doktorskoj disertaciji Kurta Centnera (Kurt Zentner) o Kubertenu, koja je 1935.godine objavljena u Nemačkoj. (62) Kuberten je potomak stare italijanske aristokratske porodice koja se 1447.godine, na poziv Ludviga XI, doselila u Francusku. Od njega će dobiti titulu i privilegije. Porodica je dobila ime nakon 1850.godine, po njenom najvećem posedu koji se nalazio u Kubertenu, mestu nedaleko od Versaja.

Pjer je rođen 1.januara 1863.godine. U oktobru 1874.godine Pjer se upisuje, u Parizu, na jezuitski koledž Sveti Ignacije („Saint Ignatius“). Po okončanju koledža, 1880.godine, Pjer se obreo u vojnoj akademiji u St.-Siru (St.-Cyr) da bi, nakon nekoliko meseci, okončao svoju vojničku karijeru. Godine 1884. Pjer se upisije na Pravni fakultet (Faculté de droit). Godinu dana kasnije prekida studije prava i počinje da pohađa Slobodnu školu političkih nauka (École libre des sciences politiques), duhovno pribežište bogataške mladeži, koju će napustiti 1887.godine i time okončati svoje školovanje.

Na Kubertenov životni put odlučujuće će, po Centneru, uticati njegova poseta Bomont koledžu u Engleskoj, gde će on, igrom slučaja, doći do knjige Tomasa Hjuza (Thomas Hughes) – pristalice Tomasa Arnolda, čuvenog direktora škole u Ragbiju (Ragby), začetnika reforme engleskog obrazovanja – „Tom Brown’s Schools Days“ („Školski dani Toma Brauna“) gde je reč upravo o Ragbi školi iz vremena Tomasa Arnolda. Opsednut idejom da povrati ugled Francuskoj, nakon njenog poraza u ratu sa Pruskom iz 1870.godine, i istovremeno opčinjen engleskim kolonijalnim osvajanjima, Kuberten je poverovao da je u Arnoldovom vaspitnom sistemu pronašao pravi odgovor. Reforma francuskog obrazovanja, po ugledu na Arnoldov sistem, postaće sadržaj njegovog pokliča „Rebronzer la France!“ („Povratiti staru slavu Francuske!“) U svom delu „Un campagne de 21 ans“ („Dvadesetjednogodišnja kampanja“), iz 1908.godine, Kuberten piše: „Od tog trenutka (posete Bomont koledžu, prim.aut.) čvrsto sam odlučio da, na osnovu onoga što sam tamo video, sa malim sredstvima koja sam imao na raspolaganju, izvršim reformu u francuskim gimnazijama.“ (63)

Ko je Tomas Arnold i u čemu se sastoji njegova reforma britanskog obrazovanja? Po navodima Pitera Mekintoša (Peter McIntosh), (64) Arnold je, pre nego što je postao direktor Ragbi škole, držao sopstvenu školu u Lalehamu na Temzi nedaleko od Vindzora, u kojoj je organizovao časove plivanja, bacanja koplja i gimnastike za dečake. Izgleda da je Arnold bio posebno ponosan na deo obuke na „vešalima“ (gallows), što je verovatno bilo preuzeto iz Guc Mucove (Guts Muths) „Gymnastik für die Jugend“ („Gimnastika za mlade“). Došavši na položaj direktora Ragbi škole, Arnold je u program fizičkog obrazovanja uneo i „svoje“ sportove. Međutim, Ragbi škola neće po njima postati popularna, već po fudbalu i kriketu koji su upražnjavani u školi i pre nego što je došao Arnold.

Tomas Arnold je, po kazivanju Mekintoša, bio opsednut obešću dečaka od 14 godina koji su poticali iz bogatijih klasa i kod kojih čovek nije mogao da vidi ništa drugo do „obilje, zdravlje i mladost“. Ovde je posebno značajno Arnoldovo shvatanje viteštva koje je, po njemu, pre pitanje časti nego dužnosti, što samo govori da bi Arnold „sa užasom“ gledao na razvoj atletike. (65)

Izgleda da je Arnoldova reforma obrazovanja bila, ubrzo, široko prihvaćena, najviše zbog toga što je Arnold uspeo da zavede red u školi i da povrati ugled direktora škole. Koliki je to bio problem, najbolje pokazuje sam primer Ragbi škole, kao i škole u Vinčesteru gde su izbili takvi neredi da je pozvana vojska da zavede red. Arnold je uspeo u onome što mnogima nije pošlo za rukom tako, što je u školu uneo „novi religiozni duh“ (takmičenje), istovremeno nastojeći da se izbori za školu kao nezavisnu zajednicu učenika i ukine špijuniranje učenika od strane nastavnika. To je izveo legalizovanjem samoupravljanja učenika, sa njegovim sistemom nadziranja i potčinjavanja, uspostavljajući poverenje između njega i njegovih nadzornika. Na taj način uspostavio je široku kontrolu nad celom školom i uspeo, do izvesne mere, da ostvari svoje moralne i vaspitne ideale. (66)

Legalizovanje samoupravljanja učenika bilo je pripremanje terena za razvoj organizovanih sportskih igara. Krađa divljači i tradicionalne seoske zabave, koje su izvođene bez ikakvih pravila i reda, morale su prestati, ali su igre organizovane u okviru škole mogle dalje da se praktikuju, i to „sa zvaničnim priznavanjem potčinjenosti, kao i telesnog kažnjavanja dečaka od strane dečaka, organizovanjem igara i prisiljavanjem mladih od strane starijih da igraju, ili bar da čuvaju gol, što je bilo mnogo lakše“. (67)

Po tvrđenju Mekintoša, Arnold nije bio naročito zadovoljan efektima legalizovanog samoupravljanja. Žalio se na snagu javnog mnenja i sopstvenu nemoć da se bori protiv njega, kao i na nemoć da uspostavi moralnu nadmoć snažnih. Razvoj atletike u Ragbi školi može stoga, zaključuje Mekintoš, da bude shvaćen kao cena koju je Arnold platio za saradnju dečaka u uspostavljanju discipline i u sprovođenju reforme koju je želeo. (68)

Razvoj Arnoldovog obrazovnog sistema neposredno je povezan sa nastojanjem sve bogatije i stoga moćnije klase posednika, nastale na krilima industrijalizacije, trgovine, bankarstva – da se stvori školski sistem koji će joj omogućiti da se domogne vrhova duštvene moći. Bila je to borba narastajuće kapitalističke klase protiv još žilave aristokratije koja je, pogotovu nakon sloma Napoleona, pružila snažan otpor društvenim promenama. Arnold će započeti svoju reformu obrazovanja u Ragbiju u vreme kada „nova srednja klasa“ nije bila dobrodošla u koledžima aristokratije, a nije bila voljna da svoju decu šalje u škole za sirotinju. Ta reforma će doseći vrhunac razvoja u pedesetim i šezdesetim godinama XIX veka, i to pre svega u koledžima koji će nastati kao rezultat ulaganja kapitalista u razvoj (njihovog) školstva. Direktori škola, koji su bili Arnoldovi učenici, prihvatili su „arnoldijanizam“, a sa njim i kult atletizma i takmičenja, karakterističan za fudbal Ragbija, što će vremenom biti prihvaćeno i u drugim školama. (69)

Kuberten je bio oduševljen Arnoldom: „Bio je jedan od velikih Engleza koji je, sredinom XIX veka, učinio velika dela za dobrobit čovečanstva. Arnold je, naime, nastojao da u sportu pronađe najveću pokretačku snagu u ljudskom obrazovanju – nešto do čega niko ranije nije došao. Isto tako, bio je prvi koji je nastojao da putem njega (sporta, prim.aut.) izgradi čoveka i građanina ne samo telesno, več moralno i socijalno. Tako se on poslužio sportom kao najdelotvornijim i najpouzdanijim elementom telesnog i duhovnog usavršavanja koje čovek, kada je u pitanju razvoj mladih, ima na raspolaganju.“ (70) Radi se o „čudesnom preobražaju školskog obrazovanja“ u Engleskoj, „koji je prvi i osnovni uzrok razvoja svih onih moći od kojih je britanska imperija u poslednje vreme imala koristi…“ (71)

Kako je Kuberten mogao da dođe do ovakvog zaključka? Odlazeći u Englesku da bi otkrio gde je izvor snage britanske imperije, Kuberten nije nastojao da prouči englesko društvo, na osnovu čega je jedino i mogao da dođe do pravih zaključaka, nego je na osnovu posmatranja i slučajnog upoznavanja sa detaljima iz britanskog života brzopleto dolazio do plitkih zaključaka. Sledeći ovu naivno-empirističku logiku, Kuberten je došao do toga da je reforma obrazovanja u francuskim školama (u kojima je učila „elita“) osnovni preduslov za preobražaj celokupnog francuskog društva. Kuberten: „Osnovno je pravilo da najveća nacionalna pitanja mogu da se svedu na pitanja obrazovanja, posebno u demokratskim zemljama. Da bismo otkrili tajnu uspona ili pada demokratije, valja samo da istražimo njene škole i univerzitete. Nove ideje koje su u njih unesu najšire se rasprostiru, i s najvećim odjekom. Uveren u istinitost tog stava, shvatio sam kako bi to dobro bilo za Francusku da u naš školski sistem unesemo nešto od te fizičke vitalnosti, nešto od te živahnosti iz koje su naši susedi (Englezi, prim.aut.) izvukli tolike očigledne koristi.“ (72) 

Sport je za Kubertena bio ključ koji otvara sve brave. Međutim, da bi on dobio odgovarajuću ulogu u francuskom društvu, trebalo je učiniti još jedan korak. O tome Urlike Prokop: „Da bi učvrstio sport kao instituciju, da bi praktično primenio njegove disciplinujuće funkcije – hijerarhijsko mišljenje, kontrolu mašte i spontanosti, spremnost za izvršavanje zadataka – i da bi osposobio građansku Francusku za birokratizaciju i za vođenje imperijalističke politike, Kuberten je nastojao da na međunarodnom planu uvede mehanizam koji je Tomas Arnold uspešno primenio na području javnih škola – konkurenciju.“ (Pod.U.P.) (73) Kuberten: „Preostaje jedno sredstvo: međunarodno takmičenje. U njemu leži budućnost. Morali bi se uspostaviti kontakti između mlade francuske atletike i nacija koje se već duže bave sportom. Moralo bi se obezbediti da se ovi kontakti redovno obnavljaju i da (njihov) ugled ne bude doveden u pitanje.“ (74)

Očigledno je da Kuberten svoj „put ka Olimpu“ nije započeo iz humanističkih, već iz krajnje praktičnih razloga; ne kao „internacionalista“, već kao zagriženi nacionalista (rasista); ne da bi „uspostavio mostove miroljubive saradnje među narodima“, nego da bi razvio nacionalistički, rasistički i militaristički duh koji će voditi kolonijalne osvajače u njihovom nemilosrdnom obračunu s „nižim rasama“. O pravoj prirodi olimpijskog pokreta najbolje govori izbor počasnih gostiju koje je Kuberten pozvao na tzv. „Osnivački kongres olimpijskih igara“ (juni 1894.), da bi svojim prisustvom uveličali skup. Kuberten: „Da bih pokazao, međutim, da će se održati nešto mnogo značajnije nego obična sportska konferencija, nastojao sam da naš sastanak bude održan u dvoranama Sorbone. M.Greard, rektor pariskog Univerziteta, to nam je najljubaznije dozvolio. Smatrao sam da će pod poštovanim krovom Sorbone reči olimpijske igre zazvučati slušaocima mnogo impresivnije i ubedljivije. Uputio sam pisma Njihovim visočanstvima kraljevima Grčke i Belgije, Njegovom kraljevskom visočanstvu prestolonasledniku Švedske i H.I.H. Velikom Grofu Vladimiru, moleći ih da prihvate počasno članstvo na Kongresu. Baron de Kursel, član Senata, naš bivši ambasador u Berlinu, složio se da bude predsednik.“ (75)

Februar 1994. Olimpijske igre u Lilehameru. Olimpijski cirkus ide dalje. Doduše, ima i novih tonova. Prvi put u stogodišnjoj istoriji modernih olimpijskih igara jedan sportista je digao glas protiv samovolje beskrupuloznih gospodara olimpijskih igara. Da li je na pomolu pobuna robova?

Ovo (treće) izdanje „Olimpijske podvale“ prošireno je sa dodatkom koji nosi naziv „Dosije ’Samaranč’“ u kome je detaljno obrađena politička biografija vodeće ličnosti Međunarodnog olimpijskog komiteta i način na koji se dokopao olimpijskog trona. Dovoljno je reći da se radi o čoveku koji je sve do raspada fašističke Španije zauzimao najviša mesta u fašističkom pokretu i koji je, od kada je došao na mesto predsednika MOK-a, od olimpijskih igara napravio privatni biznis vredan milijarde dolara – pa da se shvati da i naizgled običan protest može da prouzrokuje lavinu koja neće samo zbrisati olimpijsku oligarhiju, već i da sruši olimpijski tron. I pored nastojanja olimpijske gospode da po svaku cenu sakriju od očiju javnosti svoje prljave poslove, pojavile su se činjenice koje sve više daju za pravo onom delu svetske javnosti koji smatra da je MOK postao svojevrsna mafijaška organizacija koja je sportiste sveta svela na olimpijsko roblje.

Koristim priliku da se čitaocima izvinim na nejasnoćama i greškama koje su se pojavile u prethodnom izdanju. Što se tiče iznetih tema, nadam se da ću uskoro moći da ponudim javnosti jedno daleko sistematičnije delo.

Beograd, 10. februara 1994.