Љубодраг Симоновић
E-mail: comrade@orion.rs
Интервју Дуција Симоновића у „Илустрованој Политици“ од 4.11.2014.
Интервју водила Нина Савчић
Фотографије Жељко Синобад
Скини текст:
Несхваћени геније
Несхваћени геније
– Какво Вам је било детињство?
Мој отац био је предратни комунист-информбировац. Имао је фризерски салон. Живели смо у малом мемљивом магацину иза фризерског салона, без воде и канализације. Отац је био под сталном присмотром. Нико нам није долазио „у госте“. Са нама је живела баба-Ана која је била Немица и чији је син погинуо на самом почетку рата на Источном фронту као немачки војник. Имао је 17 година. То је била највећа трагедија у нашој породици. Баба није могла да поднесе смрт сина и желела је да умре – верујући да ће се поново срести са сином на небу. Умрла је у 56. години. Изгледала је као старица од 90 година.
Оно што је највише обележило моју младост, било је стратиште на којем су Немци стрељали хиљаде житеља Краљева и околних места, као и Музеј у парку у којем су се налазиле стравичне фотографије из братоубилачког рата. Запомагање мајки на поменима деловалo је на мене тако, да сам стекао осећање кривице што сам жив… То ме и данас прогања.
– У каквој сте кућној атмосфери одрасли? Са пет година сте научили да играте шах, имали сте породични оркестар…
Шах је био само један од начина на који је отац настојао да развије моје стваралачко биће. Моји родитељи инсистирали су на „класичном образовању“ које подразумева хармоничан развој целовите личности. Заволети књигу, поготову поезију, свирати бар један инструмент, научити језике, развити ум, развити тело оплемењујућим телесним вежбама, радити од малена и помагати родитељима… То нису била апстрактна педагошка начела, већ начин живота мојих родитеља. Поред постојања кућног оркестра, у којем сам свирао прву виолину, у нашој кући одржавале су се вечери поезије на којима је мој отац рецитовао на изворном језику Љермонтова, Пушкина, Мајаковског, Јесењина, Аполинера… Иначе, отац је двадесет година био најбољи шахиста краљевачке „Слоге“. Поред тога, одлично је играо бриџ. Сећам се да су неки од виђенијих југословенских шахиста долазили код њега да уче бриџ – који је некада био релаксирајућа игра за шахисте.
Оно што је највише утицало на развој моје стваралачке личности било је то, што ме је отац пољубио када сам покушао да му помогнем. У настојању да „заслужим“ очеву благонаклоност трудио сам се да дођем до неке „добре идеје“ и одушевим оца. То је оно што је остало у дубини мог бића и што ће живети у мени до краја живота.
-Како сте тада видели себе у будућности?
Нисам маштао о будућности. Жеља да помогнем родитељима приковала ме је за реалност у којој смо живели. Прве паре зарадио сам са шест година и мајка је урамила тај новац. Идеја да човек треба да живи од свога рада била је окосница живота мојих родитеља. Отац је био сироче и од малена се борио да преживи, а мајка је од своје девете године радила 12 сати дневно у фризерском салону у Суботици. Од непрекидног стајања добила је проширене вене. Ноге су јој биле отечене и користила је пијавице да смањи оток.
-Да ли сте, упркос невољама, имали срећно детињство?
Имао сам срећно детињство јер сам имао родитеље који су ме волели. Што се тиче питања о срећи, са њим сам се сусрео када сам био у другом разреду основне школе. Наиме, одлазио сам са својим друговима на сахране да једемо жито. Да је мајка то знала одрала би ме од батина. Десило се, тако, да је умро млади ватрогасац. Родитељи су га сахранили. То ме је толико потресло да више нисам одлазио на гробље. Али, почело је да ме прогања питање: да ли човек може да умре срећан? Имали смо богату кућну библиотеку и настојао сам да у „последњим речима“ великих писаца пронађем одговор. Узалуд. Прошле су многе године док нисам дошао до одговора…
-Какав је био однос ваших родитеља према спорту?
Мој отац није одлазио на утакмице нити је био „навијач“. О спорту се никада није разговарало. Када се ради о шаху, он за мог оца није био „спорт“, већ умна делатност. Говорио је да није важно победити, већ одиграти добар потез. Саветовао ме је да када играм шах са својим друговима дозволим да врате потез када направе озбиљан превид. Послушао сам га и то ме је умало коштало освајања првог мест на првенству школе.
-Ипак сте почели да играте кошарку… Да ли сте имали подршку родитеља?
Родитељи су ме подржали јер су видели да сам заволео кошарку. Мој отац није био само фризер, већ је савладао и кројачки занат – био је абаџија. Почео је да ми шије гаћице од сатена са специјалним улошцима за заштиту кукова код пада. Сашио ми је и црвено-бели дрес од истог материјала. Иначе, отац је бесплатно сашио „Црвеној звезди“ гаћице. Играјући у њима освојили смо првенство Југославије. Сашио је посебне гаћице од плавог сатена са заштитницима Радивоју Кораћу. Жућко је био толико одушевљен гаћицама да ми је поклонио дрес у коме је играо у репрезентацији Европе са бројем 5. Пар година касније, и ја сам заиграо у репрезентацији Европе у дресу број 5.
-Да ли верујете у „судбину“?
Не верујем. Ипак, десиле су ми се неке ствари за које ће многи рећи да су дело „судбине“. Када сам почео да постижем прве резултате у кошарци отац је, када је био посебно добре воље, изводио „скеч“ у коме је глумео спортског репортера који преноси утакмицу у којој сам био главни играч. То није била обична утакмица. Отац је вршио „пренос“ са утакмице која се играла у Паризу и у којој сам играо за најбољу селекцију Европе против најбоље селекције Америке. На самом крају утакмице резултат је био 100 : 99 за репрезентацију Америке. Био сам фаулиран и изводио сам лична бацања. Убацио сам оба – и репрезентација Европе победила је репрезентацију Америке. „Дуци је дао одлучујуће поене!“ – одушевљено је узвикивао мој отац. Не знам да ли сам се више радовао томе што је отац био расположен, или што сам видео себе како се шепурим после победе над Америком…
Десетак година касније као члан селекције Европе играо сам у Тукију, на нормандијској обали Француске, утакмицу против селекције Америке. Био је крај утакмице. Постигли смо 99 кошева. Стајао сам на линији слободног бацања. Извео сам прво бацање и постигао стоти кош. Сетио сам се оца и заплакао…
-Шта је довело до тога да се окренете против спорта?
И код нас је владала неприкосновена догма да је борба за победу на спортском пољу врхунац хуманизма и патриотизма. И ја сам у то слепо веровао. Временом, десило се много тога што је довело у питање моју оданост спорту. Прелом се збио после Светског првенства у Љубљани – када је умро наш друг Трајко Рајковић. Као да су ми спале наочаре кроз које сам свет видео у дугиним бојама и предамном се појавила реалност у црно-белој димензији. Трајко је умро – а као да се ништа није догодило. Све је заташкано, нико није одговарао… У људима којима сам до тада безусловно веровао нисам више видео „хуманисте“ и „патриоте“, већ каријеристе и профитере који су били спремни да газе преко лешева да би остварили своје личне интересе.
-Онда су дошле Минхенске олимпијске игре…
Светско првенство у Љубљани било је почетак краја, а Олимпијске игре у Минхену крај мог веровања у спорт и олимпијске принципе. Не ради се само о заташкавању допинг-афере са Порториком, већ о читавој атмосфери… „Олимпијско село“ било је, заправо, савремени концентрациони логор у којем смо се налазили ми спортисти – савремени гладијатори. За разлику од гладијатора у античком Риму који су били свесни да су робови који су осуђени на смрт у арени, савремени гладијатори верују да су слободни људи. Повреде, допинг, смрт – све то спада у „слободу“ коју нуди спорт. Ако ништа друго, данас млади имају могућност да изграде критичку дистанцу према спорту и на тај начин према владајућем поретку. Верујем да ће доћи време када ће спорт бити превазиђен истинском телесном културом.
– Да ли сте очекивали да ће се све срушити после Минхена? Да сте знали како ће се ствари одвијати, да ли бисте поступили исто?
Није ми требало много памети да схватим како ће се ствари развијати. Однос мојих другова, тренера и руководства према мени јасно је указивао на то. Био сам осуђен и одбачен – заувек. Никада нисам посумњао у исправност одлуке да напустим Олимпијске игре. Мерено малограђанским критеријумима, много сам изгубио. Мерено људским критеријумима, учинио сам праву ствар.
– Како сте се осећали као некадашњи најбољи кошаркаш света, одбачен и скрајнут јер се борио за истину и правду?
Захваљујући томе што су ми узори били родитељи и људи као што је то Његош, схватао сам живот као борбу против неправде. Руковођен тиме приступио сам, као бруцош, студентском покрету из 1968. Нисам увек у животу био „на висини задатка“, падао сам повремено у малограђанске замке, али је потреба да се борим против неправде била та која ме је увек изнова извлачила из малограђанског блата. Данас, настојање човека да се бори против неправде постало је настојање да се бори да спречи уништење живота на Земљи.
-Нисте приступили ниједној партији?
Ниједна политичка група није блиска мојим политичким убеђењима. Почетком деведесетих настојао сам да се озбиљније политички ангажујем кроз еколошки покрет који је добијао на замаху. Нажалост, у први план су избили људи који су у еколошком покрету видели средство за сопствену политичку промоцију.
– Како са ове дистанце видите Милошевића? У чему су вам се разилазили ставови, у чему сте се слагали?
Суштинска разлика између нас била је у томе, што је Милошевић био политичар који је био заокупљен реалним светом, а ја „идеалист“ чија је мисао усмерена према будућности. Да сам био на његовом месту, сасвим сигурно да не би остало много од мог идеализма. То је разлог што нисам могао да постанем „политичар“. Да сам постао „политичар“, издао бих себе и веру у будућност. Иначе, подржао сам његово настојање да се спречи распродаја друштвене имовине и природних ресурса, као и тежњу да се ослонимо на Русију. Упркос недостацима, његова политичка стратегија била је исправна.
– Какав мислите да би био пут Србије да није било 5. октобра?
Био би тежак, али просперитетан. Имали смо шансу да будемо херојски народ. 5. октобра престали смо да постојимо као историјски народ. Постали смо оно што смо били у турско доба – робље, овог пута Запада. На то симболично упућује однос „званичне Србије“ према Зорану Ђинђићу. Онај ко је тражио од НАТО-а да нас бомбардује и крене са копненом офанзивом на нашу земљу, сахрањен је у „Алеји великана“?!
– Како Вам се чини да се Србија сада креће, шта видите као највећи проблем?
Највећи проблем је у томе, што убедљива већина људи живи у виртуелном свету. То је „свет“ који стварају ТВ-станице, новине, политичке партије, невладине организације… Иза тог паравана налазе се прави владари који вуку потезе из сенке од којих зависи судбина наше земље и нашег народа. Све док се људи не дигну и не истерају из мрака пацове који прождиру наш народ и уништавају нашу земљу – нема нам бољитка.
Када један народ изгуби потребу да буде слободан он више не заслужује да постоји. Верујем да, упркос свему, наш народ није изгубио потребу за слободом, тим пре, што је борба за слободу постала борба за опстанак.
