KategorijaIntervjui

Intervju za Serbian Times, Čikago

I

INTERVJU, DUCI SIMONOVIĆ: Nikada nisam gledao Đokovićev meč, on i Jokić su cirkuski gladijatori Novog svetskog poretka!

Ljubodrag Duci Simonović je filozof, pisac, a starije generacije ga pamte kao vrsnog košarkaša i reprezentativca Jugoslavije, koji je 1970.godine u Ljubljani, kada smo prvi put postali šampioni sveta, proglašen za najboljeg igrača.

Simonović je autor više knjiga, ubeđeni je levičar, a stavovi koje iznosi u retkim javnim nastupima obično izazivaju lavinu komentara i kontroverzi. Direktan povod za ovaj intervju bilo je upravo završeno Svetsko prvenstvo na Filipinima na kome je reprezentacija Srbije osvojila srebrnu medalju. Međutim, kada smo od Ducija zatražili komentar na temu sporta koji ga je proslavio i doneom mu brojne medalje, on nam je odgovorio sledeće:

-Ne pratim sportska takmičenja više od 30 godina. U tom periodu napisao sam deset knjiga od kojih je polovina objavljena na engleskom i na drugim svetskim jezicima. Da sam pratio sportska zbivanja samo bih izgubio vreme koje mi je bilo neophodno da uradim prave stvari, kaže Simonović za Serbian Times.

Najbolji košarkaš sveta Nikola Jokić se nije odazvao pozivu selektora Pešića jer “nije bio spreman da preuzme odgovornost”…Kako vi komentarišete taj njegov gest?

-Ne želim da nagađam zašto Jokić nije igrao za reprezentaciju Srbije. On je dobio ogroman novac i pitanje je kakav je ugovor napravio sa klubom za koji igra. To da „nije spreman da preuzme odgovornost“ je čista budalaština.

Javnost se podelila oko tog slučaja…Jedni Jokića nazivaju izdajnikom, drugi kažu da ima pravo da u svoje slobodno vreme troši kako želi, treći da on već dovoljno čini za Srbiju svojim angažmanom u NBA…Kakav je Vaš stav po tom pitanju, je li Jokić izdajnik ili slobodouman čovek? Ima li pravo država i nacija pozivati pojedince na patriotizam u slučajevima poput ovog?

-To je lična stvar. Jokić se rukovodi svojim privatnim interesima – kao i ubedljiva većina ljudi. Ovde bi moglo da se postavi pitanje: Da li su patrioti oni koji odlaze iz svoje zemlje u vreme kada Srbija propada, a stanovništvo nestaje?

Isti dan kad su košarkaši igrali finale SP Đoković je osvojio još jednu, rekordnu grend slem titulu…Onomad ste ga opisali kao gladijatora korporacija koje stoje iza vrhunskog sporta… Kako danas gledate na Đokovića, ne samo na njegove uspehe, već i njegov angažman mimo terena, poput osnivanja asocijacije koja se bori za prava igrača?

-Đoković je, kao i Jokić, cirkuski gladijator i kao takav najamnik kapitalističkih korporacija koje vladaju svetom. Njegova uloga je da depolitizuje i zaglupi potlače radne „mase“ i da omogući opstanak vladajućeg poretka. Zato dobija toliki novac. Isto je sa njegovom teniserskom bratijom i sa drugim sportistima u svetskom šou-biznisu, koji je najvažnije političko oruđe kapitalista za držanje radnika u pokornosti. Još je Kuberten tvrdio da je „sport najjeftinija duhovna droga koja drži radnike pod kontrolom“. Zato se svuda po svetu dižu stadioni, sportske hale i teniski tereni. Daj potlačenima kost koju će da grizu da se ne bi borili za humani svet – to je zlatno pravilo sporta.

Đoković je prethodnih godina mnogo istrpeo zbog njegovog stava prema vakcinama. Mnogi su mu zamerili što se bavi nečim “što nije u opisu njegovog posla”…Šta vi mislite o tom slučaju?

-Đokovićeva „borba protiv vakcinacije“ je najobičnija farsa. Đokovića plaćaju oni koji uništavaju život na Zemlji i čovečanstvo. Od tih para Đoković kupuje jahte, bazene, kuće, stanove, najskuplja kola… On u njihovim bankama drži stotine miliona dolara koje oni koriste da izazivaju pandemije, proizvode otrovne lekove, otrovnu hranu, da pretvaraju ljude u bolesnike i da ih kasape po bolnicama uzimajući im ogroman novac. To su Đokovićeve „gazde“ pred kojima Đoković kleči.

Svakodnevno viđamo vrhunske svetske sportiste na reklamama za razne proizvode, a ponekad i u kampanjama koje imaju socijalni aspekt…Istupaju povodom rata u Ukrajini, rasnih, seksualnih, ljudskih prava. Da li oni svoj uticaj po Vama koriste na pravi način, koliko tu ima humanih a koliko drugih motiva… I kakvo zaveštanje oni svojim angažmanom ostavljaju mladima koji ih prate?

-Novak Đoković je reklamni agent „novog svetskog poretka“, što znači mondijalističke New Age ideologije. On i njegova supruga nastoje da uguraju meditaciju i druge „duhovne“ discipline u naše škole da bi mladima ubili kulturnu samosvest i nacionalno dostojanstvo. U tom kontekstu Đoković propagira „Noć veštica“, meditacijom uteruje vodu po planinama Srbije u metalne cevi mini-hidroelektrana, dovodi gurue-hohštaplere u Srbiju da „obrazuju“ naš narod, ide u Bosnu da reklamira „bosanske piramide“ i druži se sa vanzemaljcima… Istovremeno, daje pare sveštenicima Srpske pravoslavne crkve i na taj način nastoji da se dodvori javnosti. U Hrvatskoj se „družio“ sa ustaškom princezom Kolindom i sa hrvatskim fudbalerima slušajući Tompsonove pesme… Uzeo je državljanstvo Monaka da ne bi plaćao porez državi Srbiji. Po slobodnoj proceni, Đoković duguje našoj državi preko 100 miliona dolara. Đoković plaća novinare, političare, sveštenike, naše „intelektualce“… da bi sprečio da se razmaknu zastori laži i pojavi se istina.

Transrodni sportisti polako, ali na velika vrata ulaze u moderni sport. Kakva je budućnost u kojima se osobe rođene kao muškarci takmiče sa ženama? I generalno, kakva je budućnost civilizacije koja ima više od dva pola…?

-Odavno se u sportu putem medikamenata i ubitačnim treningom žene pratvaraju u muškarce. Radi se o virilizaciji. Sa uništavanjem porodice i sa uništavanjem ljudi kao polnih bića izgubili su se kriterijumi koji omogućavaju da se napravi razlika između „muškog“ i „ženskog“ sporta. Ono što je najpogubnije, sport se zasniva na progresističkom principu “Citus, altius, fortius” koji ima apsolutistički karakter i koji insistira na rekordomaniji koja dovodi do uništenja sportiste kao biološkog i humanog bića. Bilo da su žene ili muškarci, sportisti postaju roboti. Zato je od prvorazrednog značaja ukinuti sport i razviti telesnu kulturu u kojoj neće biti borbe između ljudi za pobedu postizanjem rekorda, već u kojoj će se oživotvoriti igračko biće čoveka i međuljudski odnosi koji se zasnivaju na principu da su ljudi braća. Svet kao zajednica slobodnih igračkih bića – to treba da bude ideal društva kome treba da težimo.

Ukrajinski sportisti u pojedinačnim sportovima odbijaju da pruže ruku svojim ruskim i beloruskim kolegama, koji pored svojih imena više ne nose nacionalne zastave…Šta nam to govori o modernom sportu?

-Sportisti nisu slobodni ljudi, već su reklamni agenti vladajućih političkih i kapitalističkih grupacija. Ko to ne prihvata nema šta da traži u sportu.

“JOKIĆ SE RUKOVODI PRIVATNIM INTERESIMA, KAO I VEĆINA”: Ljubodrag Duci Simonović sa suprugom

Srpska država gradi stadione iako je domaći fudbal na nikad nižem nivou, sa izgovorom da će to vratiti publiku. Šta vi mislite o tome?

-Zidanje stadiona i sportskih hala uvek je bio način da se na legalni način pljačka narod. Umesto da se u našoj zemlji zidaju škole, obdaništa, bolnice, naučni centri… Milijarde evra ulaže se u zidanje stadiona i hala da bi mafijaške bande koje vladaju Srbijom mogle da se bogate. Uz to idu sportske kockarnice. Zatvaraju se škole i knjižare, a otvaraju se kockarnice u čijem otrovnom smradu propada naša mladež. Tome služe „vrhunski sportisti“. Oni uvlače mlade u kockarske jazbine u kojima će im ubiti volju da radom obezbeđuju svoju egzistenciju i grade svoju zemlju. Zaluđeni kockom mladi maštaju o bazenima, jahtama, kućama iz bajke i milijardama dolara… Sve ih to čeka ako budu slepo verovali u kapitalizam.

Koliko pratite domaći sport i kako komentarišete odnos sporta i politike u Srbiji?

-Ne pratim sport. Nikada nisam gledao Đokovića, Jokića i druge „sportske zvezde“ koji su postali svojevrsna božanstva u našoj zemlji. To samo ukazuje na to koliko je naš narod upao u močvaru kapitalističkog ništavila. Više od polovine mladih je funkcionalno nepismeno. Isto toliko ima mentalne probleme. Stotine hiljada mladih se drogira. Mobilni telefoni postali su mentalni vodič za mlade. Nema više kulture. Nema slobodarskih ideala. Nema istorije… Mladi su postali masa idiota koji teže da budu prodavci droge, sportske „zvezde“, kapitalisti, prostitutke, mafijaški bosovi… Niko ne želi da bude radnik. Niko ne želi da poštenim radom obezbedi opstanak svoje porodice.

Slučaj dečaka iz “Ribnikara” koji je pobio svoje vršnjake već mesecima zaokuplja medije…Ono što se desilo je ponajviše posledica čega u srpskom društvu…Medija, školskog sistema, sistema vrednosti, propasti porodice…?

-I u našoj zemlji u toku je amerikanizacija društva. Nasilje je postalo način života. Oružje, droga, kriminal, ubilačke borilačke veštine, prostitucija, usamljeničko beznađe, obezvređeni prosvetni sistem, egzistencijalna neizvesnost, novac kao jedina vrednost… Sve to dovodi do obračuna s čovekom kao ljudkim bićem i društvom kao ljudskom zajednicom. U sve dubljoj kapitalističkoj močvari opstaju samo pacovi, krokodili, gušteri, zmije…

Šta je najveći problem srpskog društva?

-Privatna svojina. Ona od malena sakati ljude i stvara od njih gramzive i destruktivne spodobe. Nigde u svetu ne postoji humano društvo – koje se zasniva na privatnoj svojini.

Serbian Times je medij srpske dijaspore u Americi i širom sveta. Koliko pratite zbivanja “preko okeana” i šta očekujete da će se desiti na predsedničkim izborima sledeće godine?

-Pratim intenzivno dešavanja u Americi i u svetu. Ne očekujem da će u Americi doći do promena nabolje. Američka imperija propada i to se neminovno odražava na zbivanja u samoj Americi.

Da li i vi mislite da je Tramp svojom politikom “načeo” tzv. Duboku državu i da li je on stvarna pretnja po taj dugo građeni sistem?

-Nikada nisam verovao u „američku demokratiju“. Šta je „američka demokratija“? Ona je politički oblik vladavine kapitala nad ljudima. Amerikom vladaju kapitalističke oligarhije i političari su njihove sluge. Ko to ne prihvata proći će kao Kenedi.

Koliko je njegova pojava značajna za političke procese u Americi, ali i svetu?

-Tramp je već bio na vlasti i nije usrećio Amerikance, kao ni svet. On predstavlja američke bogataše i bori se za njihove interese. Njegova politička retorika ima cirkuzanerski karakter. Pravo pitanje nije „Da li je Tramp bolji od Bajdena?“, već „Da li je Tramp gori od Bajdena?“.

Kakva je budućnost čovečanstva, u svetlu rata u Ukrajini, energetske krize, ponovnih blokovskih podela, sve bližih veza Kine i Rusije, najava zemalja Briksa da će uvesti sopstvenu valutu, …

-To su ozbiljna pitanja i ona zahtevaju ozbiljne odgovore. Objavio sam tekstove koji se na odgovarajući način bave pomenutim temama. Koristim priliku da obavestim Vaše cenjene slušaoce (čitaoce) da te materijale mogu naći na internetu. Svim našim dobronamernim ljudima u Americi šaljem najlepše pozdrave i najbolje želje iz naše otadžbine Srbije, poručio je na kraju intervjua Ljubodrag Duci Simonović.

Autor: Antonije Kovačević Foto: Privatna arhiva

https://serbiantimes.info/intervju-duci-simonovic-nikada-nisam-gledao-dokovicev-mec-on-i-jokic-su-cirkuski-gladijatori-novog-svetskog-poretka/

Kriza humane perspektive čovečanstva – Ljubodrag Simonović za portal Srbija Danas

K

 

Filozof i pisac Ljubodrag Duci Simonović govorio je na Media marketu za portal Srbija Danas o krizi humane perspektive čovečanstva.

Duci je posetio i MC Odbrana kako bi slušao o najnovijim delima general-pukovnika Nebojše Pavkovića.

– To je zbog Pavketa (general-pukovnik Nebojša Pavković) i ljudi koji su se borili. Meni je čast da budem sa ljudima koji su bili na prvoj liniji fronta, pogotovo zbog toga što je Pavković izuzetno pametan, obrazovan čovek i njegova dela su istorijska. Moraju postojati dokumenta i obrađene stvari koje daju šansu da se progovori o ovom istorijskom periodu, a ne da drugi pišu istoriju, a mi da to gledamo sa strane ili da se rukovodimo ovim prodanim barabama koji rade za Amerikance i ostale i pišu istoriju kako njima odgovara. Pavketova dela su čista faktografija, a bez nje se ne može doći do istine – rekao je legendarni košarkaški reprezentativac.

Vi pišete novu knjigu? Možete li nam nešto reći o tome?

– To je studija koju ću verovatno nazvati “Kosmička odiseja čovečanstva” kojom pokušavam da vratim dignitet životu na Zemlji, pokušavam da vratim ljude na planetu Zemlju, a ne da imamo kosmičke iluzije. Zemlja je naš jedini kosmički dom na kom možemo da opstanemo i treba da vratimo ideju večnosti iz kosmosa na Zemlju. Mi, kao čovečanstvo treba da živimo hiljadama godina na Zemlji, to je naš dom. Antropološki model čoveka se prilagođava tom vremenu koji podrazumeva tehničku, a ne humanističku civilizaciju. Ne brine ih da li će Zemlja da propadne, već planiraju da prave robote za kosmos, kiborge… To je strašno i zbog toga niko ne govori o umu, već govore o inteligenciji. Postoji velika razlika između ta dva pojma zbog toga što um teži istini, a inteligencija rešava probleme. Ne pravi se razlika između istinitog i instinskog, uopšte ne postoje vrednosni kriterijumi, ništa što se tiče humanističkog nasleđa čovečanstva i to je stravično.

Da li mislite da se stvari menjaju na bolje u svetskoj politici, pre svega zbog toga što SAD slabe?

– Menjaju se, međutim, gledao sam intervju Aleksandra Dugina i Anri Levija i imam utisak kao da se nalaze na frontu i samo da im damo noževe da se kolju. Tu nema izlaska iz tog ratnog stanja jer to je sad borba dva poretka, kako bi rekao Dugin “kopno protiv mora”, ali tu nema ničega emancipatorskog. To je borba ko će da dominira u svetu koji propada. Nalazimo se na brodu koji ide prema bezdanu. Oni ni u jednom momentu ne pominju ideju budućnosti i prevazilaženje sveta u kome se sve svodi na to ko će koga da zakolje.

U današnjoj građanskoj misli ne postoji humana perspektiva, ne postoji humanističko nasleđe nacionalnih kultura, ne postoji emancipatorsko nasleđe građanskog društva, već su sve sveli na to ko će koga da uništi. To je strašna atmosfera potpuno lišena perspektive u humanoj ravni, kao da humana perspektiva nikada nije postojala u razvoju čovečanstva. Tu se vidi koliko duh kapitalizma dominira. Gde će mladi ljudi? Vidite odnos prema maloj Greti (Tunberg). Ne treba ništa idealizovati, ali nju napadaju zato što otvara mogućnost za stvaranje nekog novog sveta i pokretanja mladih.

Zašto bi mladi bili na fudbalskim stadionima, drogirali se i slično. Što ne izlaze na ulice da se bore? Gde će da žive sutra? Ko treba da bude više zainteresovan za sudbinu čovečanstva od mladih ljudi? Oni depolitizuju mlade, guraju ih na stadione, u hale: “Drogiraj se, super, samo nemoj da budeš aktivan i da pitaš gde ćemo sutra da živimo!” To je jedna beda i svi mediji u tome učestvuju zbog toga što su plaćeni, zna se ko drži banku i čim izađeš iz toga – gotov si.

Da li postoji perspektiva za Srbiju?

– Postoji! Mi imamo perspektivu sa Rusijom i Kinom u toj evroazijskoj integraciji, ali to je sve samo jedan momenat u toj celoj priči. U celini gledano, ceo svet propada i moraju se razviti politički pokreti koji će stvoriti jedan novi svet, koji će imati razuman odnos prema prirodi i gde će duhovno bogatstvo biti mera ljudskog bogatstva.

26.10.2019

 

Link ka portalu Srbija Danas

Spektakularni reklamni spot kapitalizma

S

 

Ljubodrag Simonović
E-mail: comrade@orion.rs
Preuzmi tekst “Spektakularni reklamni spot kapitalizma

Spektakularni reklamni spot kapitalizma

Invervju: Ivana Perić – Ljubodrag Duci Simonović

U jeku priprema sportaša, sportskih funkcionera, političara, biznismena, a bogme i mafijaša za 31. Olimpijske igre u Rio de Janeiru, razgovaramo s Ljubodragom Ducijem Simonovićem, bivšim velikim košarkašem, sustavnim kritičarem sporta i ideje olimpizma: “Sva hipokrizija zapadne ‘demokratije‘ pokazuje se u sportu. Sport je ogledalo u kome se vidi pravo lice savremenog kapitalizma. On ne štiti život sportista i njihovo ljudsko dostojanstvo, već propisuje pravila po kojima čovek može da ubije čoveka, da ga unakazi i deklasira.”

Ljubodrag Duci Simonović rođen je 1949. godine u Vrnjačkoj Banji. Među najuspješnijim je i najpoznatijim imenima jugoslavenske košarke, a za vrijeme igračke karijere bio je jedan od najboljih košarkaša u Europi i svijetu. Godine 1970. je s reprezentacijom Jugoslavije postao svjetski prvak, a proglašen je i najboljim igračem svijeta.

Ono što je Simonovića već tada razdvajalo od većine sportaša, bila je činjenica da je otvoreno upozoravao na negativne strane sporta – prvi je progovorio o dopingu, “treniranju” niskih udaraca, namještaljkama, problematičnosti vrijeđanja i omalovažavanja protivnika. Bio je, paralelno s igranjem košarke, veoma posvećen studiranju te je postao magistar prava i doktor filozofije. Većinu svog rada nakon završetka košarkaške karijere Simonović je posvetio kritici sporta i olimpizma, za koje tvrdi da su otjelotvorenje pogubnih principa na kojima počiva kapitalizam. O tome je napisao brojne knjige, među kojima su Pobuna robota (1981.), Olimpijska podvala božanskog barona Pierrea de Coubertina (1988.), Sport, kapitalizam, destrukcija (1995.), Filozofski aspekti modernog olimpizma (2001.) te Olimpijska podvala – prošireno izdanje (2007.).

Uoči Olimpijskih igara koje će se ovo ljeto održati u Rio de Janeiru, sa Simonovićem smo razgovarali o trenucima koji su obilježili njegovu karijeru, problematičnim idejama pokretača i zagovarača Olimpijskih igara, sportu kao institucionaliziranom nasilju, iluziji o tzv. socijalističkom sportu, te mogućnostima promjene – od sporta ka slobodnom tjelesnom aktivizmu.

Bili ste jedan od najuspješnijh i najboljih košarkaša Jugoslavije. U reprezentaciji ste osvojili svjetsko prvenstvo, sudjelovali ste na Olimpijskim igrama, bili ste velika zvijezda u redovima Crvene zvezde, igrali ste sedam puta za reprezentaciju Europe, bili ste najbolji igrač u Njemačkoj i postigli rekord Bundeslige, a nalazili ste se i na popisima NBA timova… Koje trenutke karijere posebno pamtite i zašto?

Čisto sportski gledano, najinteresantniji detalj iz moje karijere potiče iz leta 1974. godine. Tada sam igrajući u Italiji za Crvenu Zvezdu protiv tima sastavljenog od američkih profesionalaca i italijanskih reprezentativaca na tri uzastopne utakmice postigao po 56 koševa. U to vreme nisu se računale trojke. Imajući u vidu da sam većinu koševa postigao sa velike distance, po današnjim kriterijumima na tim utakmicama dao sam preko 200 koševa. Ljudski gledano, smrt našeg druga Trajka Rajkovića, neposredno nakon završetka Svetskog prvenstva u Ljubljani, ostavila je najdublji trag u meni. Do danas nije objavljen zvaničan nalaz o uzroku njegove smrti. Sve je zataškano. Niko nije odgovarao. Što je najstrašnije, Trajko, koji je i bukvalno dao život za zlatnu medalju iz Ljubljane, izbrisan je iz sećanja naših ljudi.

Još je jedan je događaj posebno obilježio vašu karijeru – napustili ste OI u Münchenu 1972. godine, nakon poraza od Portorika. Prosvjedovali ste zbog dopinga koji je pronađen kod ekipe Portorika. Kasnije ste i izbačeni iz reprezentacije. Što se zapravo tada dogodilo, kako danas gledate na taj događaj?

Taj događaj je još jedna tragična stranica u mom sportskom životu i on je konačno raspršio iluziju u koju sam verovao, da sport ima “humanu” prirodu. Nakon svega, žao mi je što moji drugovi nisu ostali dosledni u odluci da ne igramo ukoliko tim Portorika ne bude diskvalifikovan. Bili smo prvaci sveta i verujem da bi naš odlučni protest doprineo radikalizaciji borbe protiv dopinga. Izbačen sam iz reprezentacije, a da ni jedan moj drug nije digao glas.

Kasnije ste se posvetili kritici sporta i olimpizma. Sport analizirate kao pojavu u kojoj do najvišeg izražaja dolaze osnovne proturječnosti kapitalističkog društva, u kojoj se prelamaju osnovna pitanja ljudske egzistencije i društvenog razvoja. Zašto i kako se to vidi u sportu?

Sport je otelotvorenje principa na kojima se zasniva kapitalizam: “borba svih protiv svih” (bellum omnium contra omnes) i “brže, dalje, jače” (citius, altius, fortius). Radi se o “ukrštanju” socijalnog darvinizma sa progresizmom – na čemu se zasniva kapitalistički progres. U sportu je legalno i legitimno ubiti čoveka, nanositi teške telesne povrede, prodavati ljude kao stoku, uništavati decu… Istovremeno, sport nije samo oblik dehumanizovanja, već i najradikalniji oblik denaturalizovanja čoveka. Telo sportiste, a samim tim i sportista kao čovek, svedeno je na instrument za postizanje rekorda. Savremeni “vrhunski sportisti” postali su svojevrsni roboti. Nije slučajno što u “vrhunskom sportu” dominira maksima da se “sportisti rađaju u epruvetama”. Odnos prema telu u sportu na simboličan način ukazuje na odnos kapitalizma prema prirodi – budući da je telo neposredna priroda za čoveka. Uništavanje tela odgovara uništavanju prirode. Princip citius, altius, fortius, koji odgovara procesu bezgraničnog uvećavanja profita, postao je princip destrukcije.

Bliže nam se Olimpijske igre u Rio de Janeiru, koje će se održati ovo ljeto. U knjizi Olimpijska podvala tvrdite da su Coubertinova djela najočigledniji dokaz da olimpijski pokret od samog svog početka nije imao nikakve veze s humanizmom, međunarodnom suradnjom i mirom, već je bio jedno od oruđa u uspostavljanju dominacije nad “barbarskim” narodima i radničkom klasom razvijenih kapitalističkih zemalja. U čemu se to ogleda?

U javnosti još uvek važi kao neprikosnovena tvrdnja da je Pierre de Coubertin, zvanično “otac” modernih olimpijskih igara, krenuo ka olimpijskim vrhovima rukovodeći se maksimom “Važno je učestvovati, a ne pobediti!”. Uistinu, tu maksimu izrekao je pensilvanijski biskup Talbot 19. jula 1908. godine u katedrali Svetog Pavla u Londonu na misi posvećenoj učesnicima Londonskih olimpijskih igara. Coubertinove olimpijske ideje-vodilje bile su maksime “Rebronzer la France!” (“Povratiti kolonijalnu slavu Francuske!”) i “Enrichissez vous!” (“Obogatite se!”). Bio je to, zapravo, poziv francuskoj buržoaskoj omladini da sa novim entuzijazmom krene u osvajanje sveta – po uzoru na britansku imperiju. Istovremeno, Coubertin se zalaže za popularizaciju sporta u kolonijama jer je sport “efikasno sredstvo” za uništavanje nacionalnih kultura i slobodarskog dostojanstva “obojenih rasa”.

Osnova Coubertinove kompeticije je održavanje poretka koji se temelji na neprestanom tlačenju slabijih od strane jačih. Pišete kako je Coubertinov bog onaj koji ne čuje vapaje bespomoćnih, već urlike pobjednika.

Coubertin insistira na “prirodnom poretku” koji podrazumeva da jači tlače slabije, ali lišava “slabije” prava da se ujedine i suprodstave tlačenju. Ono na čemu Coubertin insistira je “milosrđe” kapitalista prema radnicima, kao i prema kolonijalizovanim narodima. Da bi potlačeni zaslužili “milosrđe” svojih gazda, oni treba da se odreknu svojih osnovnih ljudskih, građanskih, nacionalnih i radničkih prava. Prihvatanje sluganskog statusa i dodvoravanje kapitalistima osnovni je način na koji radnici stiču pravo na “milosrđe”. Coubertin sa prezirom odbacuje ideje-vodilje Francuske građanske revolucije i emancipatorsko nasleđe građanskog društva i zalaže za industrijski feudalizam.

Sve veće nasilje i sve veći rizik smrti u sportu “pružaju mogućnosti” da se čovjek “privikne” na sve veće nasilje i smrt koje vlada u društvu. Sport je institucionalizirano nasilje i kao takav obračun s osnovnim ljudskim pravima, prije svega s pravom na život. U njemu ne samo da je legalizirano pravo na ubijanje, već ono postaje najviši vrijednosni izazov za čovjeka. Kako je ubojstvo u sportu uspjelo postati “kulturni” čin, čin vrijedan divljenja?

Sport je rat koji se vodi telima sportista. On se ne zasniva na humanističkom nasleđu čovečanstva, već na “viteškoj tradiciji” koja idealizuje ubijanje, s tim što je pravo ubiti privilegija pripadnika vladajućih klasa – aristokratije i buržoazije. Coubertin je neprestano ponavljao da je “pacifističko vaspitanje mladih najgori zločin” i da “oružje čini mladića čovekom” – imajući pre svega u vidu aristokratsku i buržoasku omladinu. Za njega olimpijske igre nisu “sveti mir”, već “sveto primirje”. Coubertin insistira na “obnavljanju” belicioznog duha koji je vladao na antičkim olimpijskim igrama koje su bile posvećene Zevsu – vrhovnom bogu i bogu rata. One su se završavale trkom hoplita u punoj ratnoj opremi i oglašavanjem trube koja poziva u rat. Za Coubertina “rat je najviši izraz muške zrelosti”, s tim što on pod ratom podrazumeva kolonijalna osvajanja i borbu između evropskih kolonijalnih metropola za kolonijalni plen, a ne borbu porobljenih naroda za oslobađanje od kolonijalnog jarma – pogotovu ne borbu radnika protiv kapitalističkog tlačenja. Borba radnika za slobodu i društvenu pravdu predstavlja za Coubertina najgori zločin i kapitalisti imaju pravo da upotrebe sva sredstva koja su im na raspolaganju da suzbiju radnički pokret. Coubertin je bio fanatični anti-komunist i oduševljeni pristaša Hitlera i nacističke Nemačke.

O tome ste dosta i pisali – kako je Coubertin do kraja života inspiraciju za svoj olimpizam pronalazio u najkonzervativnijim ideologijama i političkim pokretima. On preuzima nacističku koncepciju obrazovanja, čiji je fokus na fizičkom obrazovanju koje se svodi na stvaranje i razvoj nacionalističko-militarističkog duha čovjeka. To nije slučajno?

Coubertin je bio jedan od rodonačelnika fašističke pedagoške doktrine koja je ukorenjena u monopolističkom kapitalizmu i evropskom kolonijalizmu. U svom udvoričkom pismu Hitleru od 17. marta 1936, Coubertin se zahvaljuje Hitleru što je nacistička Nemačka “pokazala interesovanje za njegov pedagoški rad” – i što mu je Hitler poslao 10 000 rajhs maraka. Suština Coubertinove “utilitarne pedagogije” je u tome, da mlade ne treba vaspitati obrazovanjem, već sportom koji će u njima stvoriti “borbeni karakter”. To je suština nacističke pedagogije na kojoj insistira Hitler u Mein Kampfu: vaspitanje bez obrazovanja. Iz očiju njegovih “arijevaca” ne treba da izbija plemeniti pogled, već pogled “veličanstvene zveri”. Time je bio opsednut i Coubertin. Evropski kolonijalni buržuj ne treba da bude humano biće, već “nad-zver” koja će ognjem i mačem da pokori svet.

Nasilje na stadionima treba podsjećati čovjeka da je on “po svojoj prirodi agresivno biće” i da samo represivne institucije uspostavljenog poretka mogu sačuvati društvo od zla koje vlada čovjekom. Ali, kako i sami tumačite, menadžeri i treneri ne računaju s “agresivnom prirodom čovjeka”, već sa strahom sportaša da će se vratiti tamo odakle je pobjegao – uglavnom u siromašna geta. Hoće li kapitalizam još agresivnije nastojati iskoristiti sport kao sredstvo za skretanje pažnje ljudi od osnovnih egzistencijalnih pitanja?

Kapitalizam se zasniva na tome, da od posledica uništavanja prirode i čoveka stvara sredstvo za svoj razvoj. To je univerzalna i totalizujuća karakteristika kapitalizma koja ima fatalni karakter. U tom kontekstu, kapitalisti nastoje da iskoriste egzistencijalnu krizu koju stvara kapitalizam da se obračunaju s demokratskim institucijama i političkim pokretima koji pružaju mogućnost da se ukine kapitalizam i stvori humani svet. To je ono što daje takav značaj sportu koji je “najjeftinija duhovna hrana za radne mase koja ih drži pod kontrolom” (Coubertin). Stadion, na kome se uništava menjalačka energija mladih i stvaraju savremene fašističke horde, postao je najvažnije kultno mesto kapitalizma.

Kako je sport, politizacijom i komercijalizacijom, sve više postajao anti-kultura, tako su se povećala i nastojanja da se sportske priredbe uviju u plašt kulture, da bi se dokazalo da sport ipak spada u vrhunske domete kulture. I ove godine ćemo zasigurno na Olimpijadi vidjeti veliku uvodnu priredbu, ansamble plesača, pjevača, glumaca.

Coubertin je insistirao na “kulturnom programu” olimpijskih igara, čime je samo ukazao na to da je sport po sebi ne-kulturna i anti-kulturna pojava. Čemu “kulturni program” nečemu što po sebi ima kulturni karakter? On je kulturna maska koja treba da prikrije nehumanu i destruktivnu prirodu savremenog olimpijskog paganizma. Olimpijske igre su spektakularni reklamni spot kapitalizma i treba im pribaviti kultni karakter. Olimpijske igre su “festival mladosti” i kao takve simbolični izraz ponovnog rađanja životne snage kapitalizma. Olimpijske igre su kapitalistički Uskrs.

U Hrvatskoj često na površinu izlazi pitanje problematičnog rada Hrvatskog olimpijskog odbora. Kakva je situacija s Olimpijskim komitetom Srbije?

Svetski olimpijski pokret, kao i tzv. “međunarodne sportske organizacije”, je oruđe multi-nacionalnih koncerna za uništavanje nacionalnih država i nacionalnih kultura. Po statutu MOK-a nacionalni olimpijski komiteti su oruđe MOK-a za realizovanje njegovih interesa. Isto je sa članovima MOK-a. Oni su agenti MOK-a u zemljama-članicama “olimpijske porodice”. MOK je nad-nacionalna organizacija koja nikome ne polaže račune. “Članovi MOK-a su samoizabrani i ne odgovaraju nikome” – to je princip koji je uspostavio Coubertin i na njemu se zasniva rad MOK-a. Štaviše, Coubertin se hvali sa tim, da je “nedemokratski” karakter MOK-a njegova najvrednija osobenost. Priroda MOK-a uslovljava i prirodu tzv. “nacionalnih” olimpijskih komiteta.

U knjizi Sport, kapitalizam, destrukcija kritizirate Habermasovu kritiku sporta. Jedna od najvažnijih Habermasovih teza jest da sport pod prividom igre i slobodnog razvoja moći zapravo udvostručuje svijeta rada. Tvrdite da je Habermasova kritika ostala na fenomenološkom nivou, možete li objasniti zašto je tomu tako?

Habermasova kritika sporta ne odnosi se prema sportu kao konkretnoj društvenoj i istorijskoj pojavi, što znači kao instituciji kapitalizma. Sport nije samo “udvostručenje sveta rada”, već je spektakularno otelotvorenje osnovnih principa na kojima se zasniva kapitalizam i autentično reprodukovanje kapitalističkog načina života. Sportista nije samo radna snaga, kako to tvrdi Habermas, već je istovremeno predmet rada i oruđe za rad. Na primeru Habermasovog odnosa prema sportu može da se vidi prava priroda njegovog odnosa prema “kasnom kapitalizmu” i budućnosti. Njegova dijagnoza kapitalizma podređena je političkom projektu koji ne dovodi u pitanje kapitalizam. Isto je sa PlesneromLašomKrokovomLenkom i drugim građanskim “kritičarima” sporta.

Jedan od osnovnih legitimirajućih principa kapitalizma – “konkurencija rađa kvalitetu”, vlada sportom, ali i društvom općenito. Pokazalo se da kapitalizam prihvaća samo onu konkurenciju čiji je rezultat profit, a ne zadovoljavanje ljudskih potreba. Klubovi igračima garantiraju mjesto u timu, odnosno elementarno radno pravo igranja. Za svakoga postoji zamjena, svakoga se može kupiti i prodati, igrači su vlasništvo kluba. Više ste puta istaknuli kako se u sportu ne radi o čovjeku igraču, već o čovjeku igrački. Smatrate da bi garantiranje prava na igru, odnosno rad, uništilo osnovni pokretački mehanizam sporta? Možete li reći nešto više o tome?

Sport se ne zasniva samo na ratu između “protivničkih” timova i selekcija, već i na ratu za mesto u timu. Taj rat se vodi svakodnevno na treninzima, ali i intrigama i drugim “prljavim” sredstvima. Ostanak na klupi i gubitak mesta u timu predstavljaju Damoklov mač sa kojim treneri ucenjuju igrače i primoravaju ih na ropsku poslušnost. Kada se ima u vidu da je sport business i da su treneri plaćeni goniči robova, jasno je da vlasnici klubova u konačnom određuju sudbinu igrača. Igrači su njihovo roblje.

Isti oni koji “odlučno” brane sport od politike, koriste sport kao prvorazredno političko sredstvo za obranu uspostavljenog poretka. Pišete kako povijest 20. stoljeća, u kojem je došlo do punog razvoja sporta, pokazuje da ne samo sport, već i sama teza kako “sport nema ništa s politkom” imaju politički karakter.

Svakodnevno čujemo da “sport nema veze sa politikom”. Zapravo, sport nije samo političko oruđe političara i kapitalista, već je po svojoj prirodi politika. Sport je vrednosni sistem i kao takav pogled na svet i odnos prema svetu, prema ljudima, prema budućnosti… On je pozitivistički kult, što znači da prikiva čoveka za postojeći svet i uništava mu kritički um i vizionarsku svest. Nije slučajno što se olimpizam, kao prva mondijalistička kvazi-religija, zasniva na pozitivnoj filozofiji – koja predstavlja radikalno odbacivanje ideja-vodilja Francuske građanske revolucije i emancipatorskog nasleđa hrišćanstva i drugih “velikih” religija, kao i nacionalnih kultura. U sportu nema istorijskog vremena. Nije slučajno što je Pierre de Coubertin nastojao da ponovo uvede “olimpijsko računanje vremena” – putem “olimpijada”. Olimpizam je ideologija koja nagoveštava kraj istorije.

Sveprisutna je i ideja o rekordu, za koju kažete da je proizvod modernog društva u kojem ne dominira želja za pobjedom, već zahtjev za postizanjem rekorda. Postoji težnja ka većem, bržem, jačem, bez postavljanja pitanja o smislu svega toga. Rekordi se obaraju na svakoj razini – dolazi do “nevjerojatnih transfera”, poput onoga Garetha Balea, koji je prije par godina iz Tottenhama prešao u Real Madrid za 86 milijuna funti. Koja je prava cijena tih “dostignuća”, koji je njihov pravi smisao?

Rekord je tržišna vrednost rezultata. Na tome se zasniva “otvorenost” sportskog prostora i vremena. Ne radi se o “progresu”, već o progresizmu. Progres podrazumeva realizovanje čoveka kao igračkog i slobodarskog bića i u tom kontekstu otvaranje horizonta budućnosti. Progresizam se zasniva na apsolutizovanom principu kvantitativno merljivog učinka koji odgovara tržišnoj privredi i principu beskrajnog uvećavanja profita. Sport ne stvara prostore budućnosti, već vodi čoveka u provaliju. On nije samo obračun s humanom prirodom čoveka, već i s čovekom kao prirodnim bićem. Sport ima ekocidnu prirodu. Schiller je tvrdio da je “vaspitanje putam umetnosti – vaspitanje za umetnost”. Vaspitanje putem sporta je vaspitanje za život koji se zasniva na uništenju prirode i čoveka kao humanog i prirodnog bića.

Značajan dio svojih knjiga posvetili ste i pitanju sporta i rasizma. Više ste puta spomenuli kako SAD koristi uspješne crne sportaše kako bi pokazali svijetu koliki progres je postignut u rješavanju rasne diskriminacije, dok su istovremeno crnci u SAD-u sve izloženiji represiji i ugnjetavanju. Imali smo i kod nas slavljenje određenih crnih sportaša, a istovremeno vrijeđanje drugih na ulicama, ali i povike “majmune” i bacanje kora banane na stadionima. Može li sport oslobođen od rasizma postojati u društvu koje nije oslobođeno od rasizma?

Kod nas nema rasizma, koliko primitivizma. Rasizam se zasniva na kolonijalnim tradicijama, kolonijalnoj kulturi i kolonijalnoj svesti. On je ideologija imperijalizma koji je svoj vrhunac doživeo u monopolistčkom kapitalizmu. Olimpizam je najagresivnija ideologija evropskog imperijalizma. Coubertin nije krio da je najvažniji cilj modernog olimpizma duhovno kolonizovanje sveta od strane evropskih kolonijalnih metropola. Sa njim je celom svetu trebalo nametnuti princip “Jači vladaju, slabiji bivaju eliminisani!” – kao neprikosnoveni životni princip. To je suština principa “Važno je učestvovati!”. Drugim rečima, važno je biti sa nama u statusu podanika, a ne protiv nas – boreći se za slobodu. Coubertin je hteo da putem sporta “nauči” kolonijalizovane narode da bespogovorno prihvate kolonijalni jaram. Po njemu, čovek se rađa slobodan ili kao rob – zavisno od toga kojoj rasi pripada. Belci su po svom rasnom ustrojstvu superiorna rasa i “obojeni narodi” mora da im se pokoravaju. To je, po Coubertinu, “prirodni poredak” koji ne sme biti narušen. Otuda je “borba za čistotu bele rase najvažniji zadatak njenih pripadnika”. Nije slučajno što je Coubertin svu svoju pisanu zaostavštinu poklonio nacistima i što im je poverio zadatak da “sačuvaju njegovu olimpjsku ideju od izvitoperenja”, kao i da sahrane njegovo srce u Olimpijskoj dolini u antičkoj Olimpiji – što su nacisti i uradili.

Tvrdite kako je jedna od najvećih zabluda, sistematski pothranjivana od strane staljinističkih ideologa, ona o socijalističkom, ili komunističkom sportu. Kako je do te zablude došlo?

Nakon Oktobarske revolucije, u SSSR-u su nastala dva pokreta. Jedan, na čelu sa “proleterkultistima” koji je sledio emancipatorski duh Revolucije i koji se suprodstavljao “rekordomaniji”, i drugi koji je imao pragmatičnu prirodu i koji se zasnivao na Lenjinovom stavu, da “od kapitalizma treba preuzeti sve ono što pruža mogućnost za razvoj socijalizma”. Sledeći ovu mehanicističku logiku sovjetska birokratska vrhuška stvorila je od sporta jedno od najvažnijih sredstava za “razvoj socijalizma” i za stvaranje “socijalističkog čoveka”. Postizanje rekorda instrumentalizacijom ljudi još od dečijeg uzrasta postao je najviši vrednosni izazov. U vreme hladnoratovskog obračuna sa Zapadom, sportisti-rekorderi postali su najvažniji reklamni agenti vladajućeg poretka i kao takvi “heroji socijalizma”.

Pišete i kako je nakon raspada Istočnog bloka i Sovjetskog saveza, zapadni kapital kupio, za male pare, “socijalistički sport” i od njega napravio reklamni pano. Ali, dogodilo se i obrnuto – na staidonima diljem svijeta vidimo reklame Gazproma, a ruski milijarderi kupuju klubove po Europi?

U konačnom, kapitalizam je taj koji je preuzeo “socijalistički sport”. Nevažno je čiji su sportisti trčeći reklamni panoi. Oni su svedeni na sredstvo za obračun između kapitalističkih korporacija – u sve bespoštednijem ekonomskom ratu koji se vodi na svetskom prostoru. Suština je u tome, da je sport u celini postao spektakularni reklamni prostor kapitalizma i da su, shodno tome, sportisti postali reklamni agenti kapitalizma.

Stara ideja o sportu priziva iluzije o zdravom tijelu i zdravom duhu, dok današnji profesionalni sport narušava zdravlje i uništava tijela sportaša. Iza prividno glasne kritike dopinga sve se više uočava nastojanje da se zauzme fleksibilniji stav prema tom pitanju, razvila se teza o “kontroliranom dopingu”. S obzirom da ste već prije četrdeset godina prosvjedovali protiv korištenja dopinga, kako gledate na ovakav razvoj situacije?

Odnos prema dopingu, i drugim sredstvima koja uništavaju zdravlje i ljudski integritet sportista, tipičan je primer koji ukazuje na to, da kapitalizam integriše u svoju egzistencijalnu i vrednosnu orbitu pogubne posledice koje proizvodi. Sve se to, naravno, postiže pod maskom standardnih demagoških slogana: “razvoj ljudskih moći”, “društveni napredak”, “novi horizonti budućnosti”… Imajući u vidu da je ljudski organizam u sportu odavno dosegao granice svojih ljudskih i prirodnih moći, stvaraju se sve ubitačnija sredstva sa kojima treba “stimulisati rad organizma” sportiste – po cenu njegovog uništenja. Farmaceutska industrija svakodnevno proizvodi nove i sve razornije preparate koji se ne nalaze na listi zabranjenih supstanci. Industrija dopinga otela se svakoj kontroli i postala deo mafijaškog businessa na kome se zasniva savremeni sport. U “demokratskom svetu” stotine miliona sportista i “rekreativaca” svakodnevno konzumiraju sve veće količine sve razornijih doping supstanci. Industrija dopinga postala je jedna od najekspanzivnijih branši kapitalizma.

Ne postoje odgovarajući zakoni za sprečavanje zloupotrebe sportaša, posebno djece, za stvaranje profita. Kako na to gledate, kao pravnik?

Niko u “demokratskim” državama ne postavlja pitanje o pravima sportista. Isto je sa decom. Kako je moguće da ne postoje propisi koji ograničavaju sve ubitačniji “rad” sa decom koji ih sakati i stvara od njih savremene robove? Treneri nekih od najtrofejnijih klubova na Zapadu hvale se da deca uzrasta od 7 ili 8 godina treniraju i po osam sati dnevno!? Šta tek reći o pravu ubiti, o pravu nanošenja teških telesnih povreda, o sve monstruoznijem uništavanju sopstvenog organizma…? Sva hipokrizija zapadne “demokratije” pokazuje se u sportu. Sport je ogledalo u kome se vidi pravo lice savremenog kapitalizma. Tzv. “sportski fair-play” nije humanistički kodeks, već zbir tehničkih pravila sa kojima se ratu na sportskom polju pribavlja “civilizacijski” legitimitet. On ne štiti život sportista i njihovo ljudsko dostojanstvo, već propisuje pravila po kojima čovek može da ubije čoveka, da ga unakazi i deklasira.

Osnovna tendencija u razvoju sporta je sveopća komercijalizacija i na amaterskom nivou. Samo jedan primjer – u posljednje vrijeme su niknule brojne škole trčanja za amatere, koje sponzoriraju Adidas, Nike, i druge kompanije. I obični se građani, željni rekreacije, pretvaraju u reklamne panoe. Može li se ta komercijalizacija izbjeći na amaterskom nivou?

Najpogubnija karakteristika kapitalizma je da svaki deo prirode i svaki segment društvenog života pretvara u sredstvo za kapitalističku reprodukciju. To je totalizujuća logika i ona je realizovana i u sportu. Hteo to ili ne, kupujući sportsku opremu čovek postaje reklamni pano kapitalističkih firmi. To čovek ne može da izbegne, kao što ne može da izbegne da udiše zagađeni vazduh, da pije zatrovanu vodu, da jede zatrovanu hranu, da živi usamljeničkim životom i svakodnevno se sučeljava sa ništavilom koje stvara kapitalizam. I na primeru “amaterskog” sporta može da se uvidi koliko je pogubno nastojanje da se stvori paralelni svet kapitalizmu, u vidu “oaza sreće” (Fink), u kome će čovek nastojati da pronađe svoju izgubljenu ljudskost.

Naposljetku, pišete u knjizi Sport, Kapitalizam, Destrukcija, kako se sve morbidnija realnost zapadne demokracije uporno sučeljava s romantičnim slikama prošlosti, bez ikakve vizije budućnosti, što dovodi do rezigniranog skretanja pogleda sa svakodnevnog života i usmjeravanja ka idealiziranoj prošlosti koja ostaje projekcija željenog svijeta. Pogledajmo sada prema budućnosti – smatrate da treba raditi razliku između slobodnog tjelesnog aktivizma i sporta. U čemu se očituje ta razlika, kako se osloboditi okova sporta?

Još su u antičkoj Heladi pravili razliku između gimnastičkog i olimpijskog agona. Nakon Francuske građanske revolucije u Nemačkoj se razvio filantropski pokret telesne kulture iz koga je, kasnije, izrastao igrački pokret. On se zasnivao na Rousseauovoj antropologiji i principu homo homini homo. Sport je radikalni obračun s humanističkim nasleđem Rusoove pedagogije i predstavlja otelotvorenje Hobbesove antropološke droktrine koja se zasniva na principima bellum omnim contra omnes i homo homini lupus. U njemu ne dominira pokret čoveka prema čoveku, kao što je to u istinskoj telesnoj kulturi, već pokret čoveka protiv čoveka. Sport je rat koji se ne vodi oružjem, već telima sportista, igračkom tehnikom i sportskim rekvizitima. Sportisti nisu prijatelji, već “protivnici“. U sportu dominira telesna mehanika koja ima instrumentalnu i destruktivnu prirodu. U istinskoj telesnoj kulturi dominira poetika telesnog pokreta koja se zasniva na izvornoj igračkoj prirodi čoveka. Nema borbe za pobedu već nadigravanja, pri čemu je igra jednog inspiracija za igru svih. “Humanizovanje sporta“ je stranputica u borbi za humano društvo. Budući da je sport ideologija kapitalizma, ukidanje sporta putem istinske telesne kulture moguće je jedino ukidanjem kapitalizma stvaranjem humanog društva.

 

Intervju: Sonja Đuric – Ljubodrag Simonović

I

Ljubodrag Simonović
E-mail: comrade@orion.rs
Preuzmi tekst “Intervju: Sonja Đurić – Ljubodrag Simonović”

INTERVJU: SONJA ĐURIĆ – LJUBODRAG DUCI SIMONOVIĆ

Ljubodrag Duci Simonović, čuveni jugoslovenski i srpski košarkaš ni danas nije izgubio borbeni duh. Loptu je zamenio knjigama i doktoratom Filozofskog fakulteta, a protivnik mu je kapitalizam, hidra sa bezbroj glava. Jedan događaj prati ga kroz život. Naime, 1972. godine napustio je Olimpijske igre u Minhenu jer se suprodstavio dopingu i manipulisanju sportistima. Veliki je protivnik ispiranja mozga putem industrije zabave u kojoj sportski spektakli zauzimaju posebno mesto.

x Izjavili ste jednom da je sport oprobano sredstvo za ispiranje mozga?

– Sport je nastao kao institucija krajem 19. veka u Engleskoj, najrazvijenijoj kapitalističkoj zemlji, gde se negovao duh socijalnog darvinizma. Istovremeno, radnici su se izborili za osmočasovno radno vreme i kapitalisti i aristokratija nastojali su da kontrolišu njihovo slobodne vreme. Sport je postao najvažnije sredstvo za kolonizovanje dokolice radnika i kao takav masovna zabava, što znači prvorazredno sredstvo za depolitizovanje potlačenih. Pored toga, sport je postao prva mondijalistička religija. Putem olimpijskog pokreta Zapad je postigao ono, što nije pošlo za rukom Katoličkoj crkvi: da izvrši duhovno kolonizovanje sveta. Papa Leon XIII još je 1891. godine u svojoj encikliki “Rerum novarum” (s podnaslovom “Prava i obaveze rada i kapitala“) insistirao na tome, da se sa svim sredstvima spreči politička borba radnika, uključujući i sport – što je gotovo neverovatno kada se ima u vidu priroda antičkog paganizma i hrišćanstva. Stigli smo dotle da ja koji nisam hrišćanin pokušavam da se izborim za emancipatorsko nasleđe hrišćanstva, a da hrišćanske crkve podržavaju olimpijski paganizam i sportske predstave.

x Da li je sport neka vrsta reality-show programa za narod?

– Sport nije nastao kao zabava za narod. U svom prvobitnom obliku, sport je bio eksluzivna zabava aristokratije. U izvornom smislu „sport“ označava zabavu. Vremenom, sport je dobio populističku dimenziju zato što je on otelotvorenje temeljnih principa kapitalizma: socijalno-darvinističkog principa „borba svih protiv svih“ (bellum omnium contra omnes) i progresističkog principa „brže, dalje, snažnije“ (citius, altius, fortius). Sport vaspitava mlade da prihvate vladajući poredak. Šta su Olimpijske igre? One su kapitalistički Uskrs i kao takve reklamni spot kapitalizma. Kuberten je insistirao na tome, da se u modernom dobu, kao i u antičkoj Heladi, vreme meri olimpijadama (četvorogodište). Radi se o nastojanju da se nanovo uvede mitološko vreme koje je obračun s istorijskim vremenom. Sport je ideološka podvala. On je dobrodošao svakoj vlasti koja se zasniva na pljački radnika. Umesto da se ljudi bore za svoja radnička i ljudska prava, oni odlaze na stadione gde sagoreva njihova „negativna“ energija koja može da promeni svet.

x Čime se danas zombiraju građani?

– U savremenom sportskom show-businessu vlada pravilo da „publika voli miris krvi“. Sport je kompenzacioni mehanizam: sve bespoštedniji sportski spektakli postaju najvažnija duhovna hrana ljudima koji su žrtve sve bespoštednijeg života. Zbog toga krvavi sportovi dobijaju sve veću popularnost. Čovek na sportskim predstavama iživljava nesreću koju svakodnevno doživljava. Istovremeno, on se na stadionu poistovećuje sa sportskim „idolima“. U životu je niko i ništa, beznadežni gubitnik… Na stadionu on stiče iluziju da je „pobednik“.

x Da li je stadion prvorazredni politički prostor?

– Stadion je najvažnije kultno mesto savremenog sveta. Zbog toga se ne zidaju pozorišta i domovi kulture, nego se zidaju stadioni. Kako samo izgledaju danas crkve u poređenju sa stadionima? Nekad su crkve bile građevine gde je moglo da stane najviše ljudi. Danas crkve izgledaju kao pustinjske kolibe u odnosu prema stadionima od kojih neki primaju preko 150. 000 gledalaca. Olimpijske igre i druge „vrhunske“ sportske manifestacije postale su najvažniji događaji savremenog sveta. Nijedna manifestacija u savremenom svetu ne može da se poredi po „popularnosti“ sa Olimpijskim igrama ili svetskim prvenstvom u fudbalu.

x Kako su izgledale antičke Olimpijske igre?

– Antičke olimpijske igre bile su krvava predstava. Nije to bila pacifistička manifestacija, već je to bio ratnički „turnir“ na kome su se plaćenici bogatih mecena borili na život i smrt. Borci su imali pravo da ubiju protivnika i kad je ležao nemoćan na zemlji. Pravo da učestvuju na Olimpijskim igrama imali su čistokrvni Grci koji nisu bili osuđivani i koji nisu uvredili bogove, a ženama je bio zabranjen pristup. Jedino su sveštenice boginje Here (Zevsove sestre i žene) „učestvovale“ na Igrama i to tako što su krunisale pobednike. Na to koliko su Igre bile korumpirane ukazuje i to, što su organizatori dovodili Egipćane da budu sudije. Da bi sprečio korupciju, legendarni atinski zakonodavac Solon doneo je, početkom 6. veka pre nove ere, zakon po kome su olimpijski pobednici dobijali nagradu od 500 drahama, zašta se moglo kupiti 100 volova ili 500 ovaca – što je bilo ogromno bogatstvo. Na pravi duh antičkih Olimpijskih igara ukazuje to, što one nisu bile posvećene Prometeju, već su bile posvećene Zevsu – vrhovnom olimpijskom bogu i bogu rata. Olimpijske igre nisu bile „sveti mir“, već „sveto primirje“. One su se završavale trkom hoplita u punoj ratnoj opremi i zovom trube koji je pozivao u rat.

x Kako je nastao moderni olimpizam?

– Opšte je prihvaćeno da je francuski aristokrata Pjer de Kuberten „otac“ modernih Olimpijskih igara. To nije tačno. Prve Olimpijske igre u modernom dobu, pod nazivom „Panhelenističke igre“, organizovane su 1829. u Grčkoj, godinu dana posle oslobađanja Grka iz turskog ropstva. Grci su nastojali da obnove helenističko duhovno nasleđe – uprkos tome što je ono imalo paganistički karakter i što su oni bili hrišćani. Grci su nanovo organizovali Olimpijske igre 1859, kao i 1879. Nosilac projekta ponovnog organizovanja Olimpijskih igara bio je Grk Evangelios Zapas. Njega gotovo niko ne pominje zato što se nastanak Olimpijskih igara vezuje za kolonijalnu Evropu kojoj nije odgovaralo da grčki narod bude nosilac obnove helenističkog duhovnog nasleđa. Kao rezultat sukoba između kolonijalne Evrope i Grka, Pjer de Kuberten nije bio pozvan u Atinu 1896. na prve zvanične Olimpijske igre. On je došao kao turist, bio je u publici i organizator ga nije pozvao ni na počasnu tribinu. Ovde treba reći i to, da nije Kuberten bio tvorac čuvene olimpijske maksime „Važno je učestvovati, a ne pobediti!“. Te reči izgovorio je pensilvanijski biskup Talbot 19. jula 1908. u katedrali Svetog Pavla u Londonu na misi posvećenoj učesnicima Olimpijskih igara.

x U kom smislu je sport izraz liberalnog kapitalizma?

– Nekada su u sportu vladali principi „jednakost na startu“ i „neka pobedi bolji“. U današnjem svetu u kome vlada monopolistički kapitalizam, sport je anahronizam. Nema više individualnog dostignuća. Savremeni sport postao je industrija koja proizvodi robotizovane rekordere. U njemu vlada princip da se „rekorderi rađaju u epruvetama“.

x Da li je sport postao vašar i ko tu najviše zarađuje?

– Sport je postao show-business u kome se okreću ogromne pare. Sve je u rukama velikog kapitala koji „posluje“ po mafijaškim principima. Svake godine u sportu se „operu“ hiljade milijardi dolara. Sport je postao najvažniji legalni mafijaški biznis i kao takav je stratište za svetsku sirotinju. Treneri ne idu da traže „talente“ tamo gde žive bogataši, već gde živi radnička sirotinja. Crnačka geta, u kojima vlada  čemerna beda, najvažniji su izvor „vrhunskog sporta“.

x Doping u sportu?

– Doping je neminovna posledica vladavine principa “brže, dalje, snažnije”, jer ljudsko telo ima ograničene mogućnosti. Kada je taj princip neprikosnoven, što znači da je smisao sporta u postizanju novih rekorda, jasno je da je uništenje čoveka kao prirodnog i ljudskog bića neminovno. Kada sam 1972. godine napustio Minhenske olimpijske igre u znak protesta zbog dopinga, već tada je doping bio masovan.

x Izjavili ste jednom da je politika prevara?

– Politika jeste prevara, ali ona ne mora da bude prevara. Ona je prevara kada je od ljudi otuđena sfera vladanja – koja je karakteristična za klasno društvo. Ja se zalažem za neposrednu demokratiju i za ukidanje od ljudi otuđenih centara političke moći koji se pojavljuju u obliku političkih partija. Ukoliko se ljudi angažuju kao emancipovana politička bića u svim sferama života, politika može da dobije humanu dimenziju. Nažalost, politika je postala privilegija korumpiranih demagoga i hohštaplera, a „običnim“ ljudima je „prepušten“ svet zabave koji ih uništava kao umna i politička bića. U tom procesu zaglupljivanja i deplitizovanja ljudi sport zauzima najvažnije mesto.

x Kako će opstati „potrošačko društvo“ u vremenu kada ljudi ostaju bez posla?

– „Potrošačko društvo“ je završna faza u razvoju kapitalizma. Ono nema samo nehumanu, već i destruktivnu prirodu. Čovek više ne može da se bori samo za radno mesto, već za takav način proizvodnje koji neće uništiti prirodu i čoveka kao prirodno i ljudsko biće. Savremeni kapitalizam, koji je postao totalitarni poredak destrukcije, nameće radnim ljudima nove izazove. Ne radi se samo o borbi protiv eksploatacije i za sigurno radno mesto, već o borbi za opstanak života na Zemlji.

x Da li je neonacizam dobio danas novu šansu?

– Fašizam je jedan od političkih pojavnih oblika kapitalizma. Tačnije, fašizam je stisnuta pesnica kapitalizma u krizi. Mi živimo danas u vremenu u kome dominira američki fašizam, ali je on pokriven Koka-Kola kulturom. Mi, zapravo, živimo u iluzornom svetu i nismo svesni da se čovečanstvo nalazi na brodu koji plovi ka bezdanu.

x Hoće li kapitalizam opstati?

– Svaki dan života kapitalizma podrazumeva otvaranje nove rane na telu prirode i čoveka. Ostrvo na kojem čovečanstvo živi sve je manje, a čovek je sve bolesniji i sve usamljeniji… Savremeni kapitalizam stvara novi fašizam za koji je Hitlerov fašizam igra za malu decu. Za razliku od Hitlerovog fašizma koji je imao genocidnu prirodu i koji je nastojao da istrebi Slovene, Jevreje i Rome i osvoji „životni prostor“ (Lebensraum) za Nemce, savremeni fašizam, koji se pojavljuje u vidu američkog „novog svetskog poretka“, uništava ne samo narode, već i prirodu – istovremeno genetski modifikujući ljude. Čovečanstvo se danas nalazi pred najdramatičnijem izazovom: ili će kapitalizam uništiti život na Zemlji, ili će čovečanstvo uništiti kapitalizam. Revolucija nije više samo slobodarski izazov, već je postala osnovni egzistencijalni imperativ.

                                                           x         x        x

 

Intervju: Stefan Branisavljević (Jordan) – Ljubodrag Duci Simonović

I

Ljubodrag Simonović
E-mail: comrade@orion.rs
Skini tekst:
Intervju: Stefan Branisavljević (Jordan) – Ljubodrag Duci Simonović

Beograd, 9.7.2015.

1. Svedoci smo da decenijama unazad svaka vlast u regionu koristi vrhunski sport kao orudje zatupljivanja naroda u bivsoj Jugoslaviji. Ono sto je zapocela titoisticka vlast sa uspehom nastavljaju rezimi koji su je nasledili. Kako koji tim osvoji neku medalju, kako neki individualni sportista odskoci, tako se od tog rezultata napravi visednevni cirkus ciji je cilj lobotomizovanje masa. Moze se reci da je Srbija (a i bivsa Jugoslavija) uspesno preslikala ovaj globalni trend. Sto je neka drzava siromasnija, sto je narod obespravljeniji i besperspektivniji – to se uspesi sportista vise isticu u prvi plan.

Kako biste uporedili histeriju oko vrhunskog sporta koja je vladala u doba Vaseg aktivnog bavljenjem kosarkom sa ovim sto imamo od polovine devedesetih godina proslog veka?

Pre svega, nije u „titoističko“ vreme započela politička manipulacija sportom radi držanja „radnih masa“ u pokornosti. To je bilo prisutno i u Kraljevini Jugoslaviji, tačnije, od kada je sport potisnuo telesne oblike vežbanja koji su se zasnivali na narodnoj tradiciji, kao i „sokolski pokret“ koji je imao pan-slovenski karakter i bio usmeren protiv pan-germanizma koji se pojavio u obliku Janovog Turnbewegunga koji je imao imperijalistički karakter. Još je Kraljevina Srbija, 1910. godine, postala član Međunarodnog olimpijskog komiteta.

Treba imati u vidu da je sport kao institucija nastao u Engleskoj u drugoj polovini XIX veka kada su se radnici izborili za osmočasovno radno vreme. Tada je stvoren stadion i engleski kapitalisti nisu krili da je sport „sredstvo za kolonizovanje dokolice radnika“, što znači sredstvo za njihovo depolitizovanje. Pored toga, engleski kolonijalisti koristili su sport kao sredstvo za „civilizovanje divljaka“, što znači za uništavanje  kulturnih tradicija kolonijalizovanih naroda  i time njihovog slobodarskog dostojanstva. Zvanično „otac“ modernog olimpizma francuski baron Pjer de Kuberten nije krio da je sport „efikasno sredstvo u kolonijalizaciji“ ističući britansku imperiju kao uzor koji treba da slede francuski kolonizatori.

Ono što je od prvorazrednog značaja za razumevanje ideologije rekordomanije je da je ona neposredno otelotvorenje progresističkog duha kapitalizma koji je izražen u olimpijskoj maksimi citius, altius, fortius. Radi se o na kapitalistički način mutiranom socijalnom darvinizmu koji u sportu dobija spektakularni pojavni oblik: pobeda postizanjem većeg rezultata, s tim što je rekord tržišna mera rezultata. Drugim rečima, sport je ideologija kapitalizma u čistom smislu. To je najvažniji razlog što je sportivizacija sveta najvažniji oblik kapitalističkog ovladavanja svetom. Evropske imperijalističke države uspele su putem sporta da postignu ono što Katoličkoj crkvi, kao vodećoj duhovnoj sili Zapada, nije pošlo za rukom: da izvrše duhovno kolonizovanje sveta. Olimpizam je prva i najvažnija „mondijalistička“ ideologija i kao takva vladajuća (kvazi) religija savremenog sveta.

U „titoističkoj“ Jugoslaviji sport je imao prvorazredan značaj kao sredstvo za stvaranje „socijalističkih građana“. To je, pre svega, značilo da se putem sportskih rezultata dokazivala „progresivna snaga“ vladajućeg poretka. Pored toga, reprezentativni sport bio je sredstvo za stvaranje integrativnog „jugoslovenskog duha“ – budući da je Jugoslavija bila višenacionalna zajednica i da je nacionalistička histerija u Drugom svetskom ratu, potstaknuta pre svega od strane nacističke Nemačke, dovela do stravičnih zločina.

Već posle separatističkog „masovnog-pokreta“ u Hrvatskoj, sa početka sedamdesetih godina, „vrhunski sport“ postao je sredstvo za stvaranje „Potemkinovih sela“, što znači sredstvo vlasti za stvaranje iluzije da je Jugoslavija i dalje stabilna multinacionalna zajednica. Drugim rečima, sport je postao sredstvo za prikrivanje uzroka koji su doveli do raspada Jugoslavije.

Prodorom kapitalističkih odnosa u vidu tržišne privrede, sredinom šezdesetih godina, došlo je do komercijalizovanja i profesionalizovanja sporta. Sportisti postaju trčeći reklamni panoi, a sport show-business i kao takav najjeftinija zabava za „radne mase“. Nastaje klasično kapitalističko klasno društvo, dolazi do sve većeg socijalnog raslojavanja i sport počinje da funkcioniše po Juvenalovoj maksimi panem et circences. Sve manje novca ulaže se u obrazovanje mladih, a sve veće sume ulažu se u profesionalni sport. Sportski show-business postaje najvažnija duhovna droga za radnike i mlade nezaposlene ljude i kao takav najvažnije političko sredstvo kapitalista za držanje obespravljenih u pokornosti. Stadioni i sportske hale postaju savremeni koncentracioni logori u kojima se uništava kritičko-menjalačka svest mladih i oni pretvaraju u savremene horde varvara. I ovde treba reći: patriotizam bez kulturne svesti je varvarizam.

2. Da li ideoloski svesni pojedinci i grupe mogu da stvore paralelni sistem koji ce biti sto manje povezan sa postojecim lihvarskim poretkom?

Polazeći od Marksovog stava da je ideologija iskrivljeni pogled na svet, ne bih rekao ideološki, već idejno svesni ljudi. Ono što je najvažnije, kapitalizam je postao totalitarni poredak destrukcije i stoga je kritika kapitalizma koja insistira na pljačkaškoj prirodi kapitalizma prevaziđena. Problemi se više ne nalaze u sferi morala i slobode, već u sferi egzistencije. Borba za slobodu i društvenu pravdu imaju smisla jedino ukoliko su, istovremeno, borba za očuvanje života na Zemlji. U „potrošačkoj“ fazi razvoja kapitalizam je prevazišao Marksovu kritiku kapitalizma. Ona je nužan, ali ne i dovoljan uslov za razvoj savremene kritike kapitalizma.

3. Kako gledate na tzv. Arapsko prolece i nasilne smene vlasti, kao i raspirivanje medjureligijskih sukoba koji umnogome podsecaju na ratove na Balkanu?

„Arapsko proleće“ je pojava koja ima svetski značaj. To ne znači da su intelektualci sa Zapada ti koji treba Arapima da drže predavanje o tome šta je „arapsko proleće“. Mene pre svega zanima mišljenje arapskih intelektualaca o „arapskom proleću“. To mišljenje je najmerodavnije da bih formirao svoje stavove, a ne mišljenje Čomskog i drugih Zapadnih intelektualaca koji čak i kada su dobronamerni polaze od predrasuda koje su posledica kolonijalne ideologije u kojoj su stasali kao intelektualci.

Prateći razvoj događaja u arapskom svetu sa ove distance, ono što se nameće kao zaključak je da vladajući kapitalistički centri moći sa Zapada nastoje da unište sve oblike političkog organizovanja Arapa koji pružaju mogućnost stabilnog razvoja arapskog sveta. Zapadu je stalo da izazove stalne sukobe između Arapa i na taj način stvori haos koji će ih uništiti. Radi se o „kontrolisanom“ haosu koji ima genocidnu prirodu.

Što se tiče religije, ona je uvek korišćena kao sredstvo za fanatizovanje ljudi, ali i kao paravan iza kojih se kriju ekonomski i politički interesi određenih grupa moći koje deluju iz senke.

Verujem da će Arapi prepoznati prave neprijatelje i da će se ujediniti u borbi protiv njih – za opstanak arapskog sveta i za slobodu Arapa od novih kolonijalnih gospodara koji nastoje da ih unište.

4. Kako komentarisete ujudurmu oko izbora predsednika FIFE, korupcionaskih skandala unutar te organizacije, Blatera i njegovih protiv-kandidata? Da li je Blater manje zlo od Platinija koji se sada pominje kao najozbiljniji kandidat za tu fotelju?

Ujdurma oko izbora predsednika FIFA i korupcionaški skandali stalni su sastojak istorije FIFA, kao i Međunarodnog olimpijskog komiteta i drugih „međunarodnih“ sportskih asocijacija. U suštini, sve su to organizacije koje „posluju“ po mafijaškim principima i koje nikome ne odgovaraju. Gotovo da niko ne pominje da je Blatera u redove FIFA doveo Žoao Avelanž – koji je preko 30 godina bio neprikosnoveni gospodar svetskog fudbala.

Avelanž je stekao bogatstvo kao jedan od najvećih prodavaca američkog oružja vojnim huntama u Južnoj Americi. On je bio „anđeo čuvar“ fašističkih diktatura Pinočea i Videle. Radi zadobijanja „miroljubivog“ imidža, vojne diktature u Čileu i Argentini dobile su mogućnost da organizuju juniorsko i seniorsko prvenstvo sveta u fudbalu. Avelanž je odigrao glavnu ulogu u tome – uz svesrdnu pomoć Zapada, pogotovu SAD.

Rušenje Blatera nema veze sa korupcijom, već se radi o nastojanju SAD da spreči da se fudbalsko prvenstvo sveta organizuje u Rusiji. Svi govore da „sport nema veze sa politikom“, a uvek iznova se pokazuje da je sport prvorazredno političko sredstvo i to u međunarodnim razmerama.

Eventualno dovođenje Platinija treba shvatiti u kontekstu borbe svetskih kapitalističkih grupa za dominaciju nad FIFA. Isto je kada se radi o smenama na čelu MOK-a, kao i drugih „međunarodnih“ sportskih asocijacija. U konačnom, radi se o borbi za kontrolu svetskog sporta koji je postao ogroman izvor zarade i jedan od najvažnijih mehanizama sa kojim se obezbeđuje prestiž u svetu i obezbeđuje kontrola sve siromašnije radničke populacije.

5. Odakle krenuti ka promeni postojeceg kapitalistickog sistema jer je ocigledno da on unistava sve oko sebe-ljude, floru i faunu te da na kraju sam sebi postaje cilj?

Odgovor je uvek isti: političko organizovanje i politička bora potlačenih radnih ljudi i potlačenih naroda. Ona danas mora da ima izrazito međunarodnih karakter jer je kapitalizam postao globalni poredak destrukcije, što znači da jedino borba ujedinjenog čovečanstva može da dovede do uništenja kapitalizma i stvaranja poretka koji će imati racionalni odnos prema prirodi i gde će duhovno bogatstvo, a to znači razvoj kulturnog bića čoveka i na toj osnovi razvoj međuljudskih odnosa, biti mera ljudskog bogatstva.

Nema više „centra“ i „periferije“ u borbi protiv kapitalizma. Svaki deo planete gde se vodi borba protiv kapitalizma predstavlja savremeni „centar svetske revolucije“. Gde god se ljudi bore protiv kapitalizma a za humani svet – to je NAŠA BORBA!

Borba Arapa protiv američkog imperijalizma i Izraelskog fašizma je istovremeno borba svih slobodoumnih ljudi protiv imperijalizma i fašizma.

6. Na koji nacin se ekonomski moze ojacati opozicija i gde je izlaz iz postojeceg corsokaka?

Najveći kvalitet opozicije nije novac, već brojnost i politička volja da se uništi kapitalizam i stvori novi svet. Sve dramatičniji egzistencijalni problemi sa kojima se sučeljava sve veći broj ljudi pokrenuće val promena koji će uništiti postojeće centre moći koji pretvaraju svet u kapitalistički krematorijum. U Evropi se stvara pred-revolucionarno stanje iz kojeg može da proistekne „novi“ fašizam, ali i nova civilizacija koja će biti realizacija emancipatorskih potencijala građanskog društva.

7. Sta mislite o geopolitickom bloku Brazil-Juzna Afrika-Kina-Rusija-Indija? Da li ponovo ulazimo u multipolarni svet i da li se nazire kraj americkoj hegemoniji?

Uspostavljanje novog bloka na čelu sa Rusijom i Kinom ima izvanredan značaj pre svega za „male narode“ koji su bili prepušteni na milost i nemilost „novom svetskom poretku“ čiju kičmu predstavljaju SAD. Međutim, preraspodela svetske moći neće sama po sebi rešiti najvažnije egzistencijalne probleme sa kojima se čovečanstvo sve dramatičnije sučeljava. Suprotstavljanje genocidnom i ekocidnom terorizmu Zapada može da bude uspešno jedino ukoliko je ono usmereno na ukidanje „potrošačkog društva“, a to znači na ukidanje kapitalizma.

Ne više proizvodnja za profit, već proizvodnja za zadovoljavanje istinskih ljudskih potreba koja će se zasnivati na saživotu sa prirodom – predstavlja egzistencijalni imperativ koji mora da bude poštovan da bi čovečanstvo opstalo.

Borba za životvorni humanizam treba da postane ideja-vodilja savremenog svetskog anti-kapitalističkog pokreta.

x    x    x

Несхваћени геније

Н

Љубодраг Симоновић
E-mail: comrade@orion.rs

Интервју Дуција Симоновића у „Илустрованој Политици“ од 4.11.2014.
Интервју водила Нина Савчић
Фотографије Жељко Синобад

Скини текст:
Несхваћени геније

Несхваћени геније

– Какво Вам је било детињство?

          Мој отац био је предратни комунист-информбировац. Имао је фризерски салон. Живели смо у малом мемљивом магацину иза фризерског салона, без воде и канализације. Отац је био под сталном присмотром. Нико нам није долазио „у госте“. Са нама је живела баба-Ана која је била Немица и чији је син погинуо на самом почетку рата на Источном фронту као немачки војник. Имао је 17 година. То је била највећа трагедија у нашој породици. Баба није могла да поднесе смрт сина и желела је да умре – верујући да ће се поново срести са сином на небу. Умрла је у 56. години. Изгледала је као старица од 90 година.

        Оно што је највише обележило моју младост, било је стратиште на којем су Немци стрељали хиљаде житеља Краљева и околних места, као и Музеј у парку у којем су се налазиле стравичне фотографије из братоубилачког рата. Запомагање мајки на поменима деловалo је на мене тако, да сам стекао осећање кривице што сам жив… То ме и данас прогања.

Највећи проблем је у томе, што убедљива већина људи живи у виртуелном свету. То је „свет“ који стварају ТВ-станице, новине, политичке партије, невладине организације... Иза тог паравана налазе се прави владари који вуку потезе из сенке од којих зависи судбина наше земље и нашег народа. Све док се људи не дигну и не истерају из мрака пацове који прождиру наш народ и уништавају нашу земљу - нема нам бољитка. Када један народ изгуби потребу да буде слободан он више не заслужује да постоји. Верујем да, упркос свему, наш народ није изгубио потребу за слободом, тим пре, што је борба за слободу постала борба за опстанак.
Највећи проблем је у томе, што убедљива већина људи живи у виртуелном свету. То је „свет“ који стварају ТВ-станице, новине, политичке партије, невладине организације… Иза тог паравана налазе се прави владари који вуку потезе из сенке од којих зависи судбина наше земље и нашег народа. Све док се људи не дигну и не истерају из мрака пацове који прождиру наш народ и уништавају нашу земљу – нема нам бољитка. Када један народ изгуби потребу да буде слободан он више не заслужује да постоји. Верујем да, упркос свему, наш народ није изгубио потребу за слободом, тим пре, што је борба за слободу постала борба за опстанак.

– У каквој сте кућној атмосфери одрасли? Са пет година сте научили да играте шах, имали сте породични оркестар…

          Шах је био само један од начина на који је отац настојао да развије моје стваралачко биће. Моји родитељи инсистирали су на „класичном образовању“ које подразумева хармоничан развој целовите личности. Заволети књигу, поготову поезију, свирати бар један инструмент, научити језике, развити ум, развити тело оплемењујућим телесним вежбама, радити од малена и помагати родитељима… То нису била апстрактна педагошка начела, већ начин живота мојих родитеља. Поред постојања кућног оркестра, у којем сам свирао прву виолину, у нашој кући одржавале су се вечери поезије на којима је мој отац рецитовао на изворном језику Љермонтова, Пушкина, Мајаковског, Јесењина, Аполинера… Иначе, отац је двадесет година био најбољи шахиста краљевачке „Слоге“. Поред тога, одлично је играо бриџ. Сећам се да су неки од виђенијих југословенских шахиста долазили код њега да уче бриџ – који је некада био релаксирајућа игра за шахисте.

         Оно што је највише утицало на развој моје стваралачке личности било је то, што ме је отац пољубио када сам покушао да му помогнем. У настојању да „заслужим“ очеву благонаклоност трудио сам се да дођем до неке „добре идеје“ и одушевим оца. То је оно што је остало у дубини мог бића и што ће живети у мени до краја живота.

-Како сте тада видели себе у будућности?

          Нисам маштао о будућности. Жеља да помогнем родитељима приковала ме је за реалност у којој смо живели. Прве паре зарадио сам са шест година и мајка је урамила тај новац. Идеја да човек треба да живи од свога рада била је окосница живота мојих родитеља. Отац је био сироче и од малена се борио да преживи, а мајка је од своје девете године радила 12 сати дневно у фризерском салону у Суботици. Од непрекидног стајања добила је проширене вене. Ноге су јој биле отечене и користила је пијавице да смањи оток.

-Да ли сте, упркос невољама, имали срећно детињство?

          Имао сам срећно детињство јер сам имао родитеље који су ме волели. Што се тиче питања о срећи, са њим сам се сусрео када сам био у другом разреду основне школе. Наиме, одлазио сам са својим друговима на сахране да једемо жито. Да је мајка то знала одрала би ме од батина. Десило се, тако, да је умро млади ватрогасац. Родитељи су га сахранили. То ме је толико потресло да више нисам одлазио на гробље. Али, почело је да ме прогања питање: да ли човек може да умре срећан? Имали смо богату кућну библиотеку и настојао сам да у „последњим речима“ великих писаца пронађем одговор. Узалуд. Прошле су многе године док нисам дошао до одговора…

-Какав је био однос ваших родитеља према спорту?

         Мој отац није одлазио на утакмице нити је био „навијач“. О спорту се никада није разговарало. Када се ради о шаху, он за мог оца није био „спорт“, већ умна делатност. Говорио је да није важно победити, већ одиграти добар потез. Саветовао ме је да када играм шах са својим друговима дозволим да врате потез када направе озбиљан превид. Послушао сам га и то ме је умало коштало освајања првог мест на првенству школе.

-Ипак сте почели да играте кошарку… Да ли сте имали подршку родитеља?

          Родитељи су ме подржали јер су видели да сам заволео кошарку. Мој отац није био само фризер, већ је савладао и кројачки занат – био је абаџија. Почео је да ми шије гаћице од сатена са специјалним улошцима за заштиту кукова код пада. Сашио ми је и црвено-бели дрес од истог материјала. Иначе, отац је бесплатно сашио „Црвеној звезди“ гаћице. Играјући у њима освојили смо првенство Југославије. Сашио је посебне гаћице од плавог сатена са заштитницима Радивоју Кораћу. Жућко је био толико одушевљен гаћицама да ми је поклонио дрес у коме је играо у репрезентацији Европе са бројем 5. Пар година касније, и ја сам заиграо у репрезентацији Европе у дресу број 5.

-Да ли верујете у „судбину“?

          Не верујем. Ипак, десиле су ми се неке ствари за које ће многи рећи да су дело „судбине“. Када сам почео да постижем прве резултате у кошарци отац је, када је био посебно добре воље, изводио „скеч“ у коме је глумео спортског репортера који преноси утакмицу у којој сам био главни играч. То није била обична утакмица. Отац је вршио „пренос“ са утакмице која се играла у Паризу и у којој сам играо за најбољу селекцију Европе против најбоље селекције Америке. На самом крају утакмице резултат је био 100 : 99 за репрезентацију Америке. Био сам фаулиран и изводио сам лична бацања. Убацио сам оба – и репрезентација Европе победила је репрезентацију Америке. „Дуци је дао одлучујуће поене!“ – одушевљено је узвикивао мој отац. Не знам да ли сам се више радовао томе што је отац био расположен, или што сам видео себе како се шепурим после победе над Америком…

          Десетак година касније као члан селекције Европе играо сам у Тукију, на нормандијској обали Француске, утакмицу против селекције Америке. Био је крај утакмице. Постигли смо 99 кошева. Стајао сам на линији слободног бацања. Извео сам прво бацање и постигао стоти кош. Сетио сам се оца и заплакао…

-Шта је довело до тога да се окренете против спорта?

          И код нас је владала неприкосновена догма да је борба за победу на спортском пољу врхунац хуманизма и патриотизма. И ја сам у то слепо веровао. Временом, десило се много тога што је довело у питање моју оданост спорту. Прелом се збио после Светског првенства у Љубљани – када је умро наш друг Трајко Рајковић. Као да су ми спале наочаре кроз које сам свет видео у дугиним бојама и предамном се појавила реалност у црно-белој димензији. Трајко је умро – а као да се ништа није догодило. Све је заташкано, нико није одговарао… У људима којима сам до тада безусловно веровао нисам више видео „хуманисте“ и „патриоте“, већ каријеристе и профитере који су били спремни да газе преко лешева да би остварили своје личне интересе.

-Онда су дошле Минхенске олимпијске игре…

          Светско првенство у Љубљани било је почетак краја, а Олимпијске игре у Минхену крај мог веровања у спорт и олимпијске принципе. Не ради се само о заташкавању допинг-афере са Порториком, већ о читавој атмосфери… „Олимпијско село“ било је, заправо, савремени концентрациони логор у којем смо се налазили ми спортисти – савремени гладијатори. За разлику од гладијатора у античком Риму који су били свесни да су робови који су осуђени на смрт у арени, савремени гладијатори верују да су слободни људи. Повреде, допинг, смрт – све то спада у „слободу“ коју нуди спорт. Ако ништа друго, данас млади имају могућност да изграде критичку дистанцу према спорту и на тај начин према владајућем поретку. Верујем да ће доћи време када ће спорт бити превазиђен истинском телесном културом.

– Да ли сте очекивали да ће се све срушити после Минхена? Да сте знали како ће се ствари одвијати, да ли бисте поступили исто?

          Није ми требало много памети да схватим како ће се ствари развијати. Однос мојих другова, тренера и руководства према мени јасно је указивао на то. Био сам осуђен и одбачен – заувек. Никада нисам посумњао у исправност одлуке да напустим Олимпијске игре. Мерено малограђанским критеријумима, много сам изгубио. Мерено људским критеријумима, учинио сам праву ствар.

Како сте се осећали као некадашњи најбољи кошаркаш света, одбачен и скрајнут јер се борио за истину и правду?

         Захваљујући томе што су ми узори били родитељи и људи као што је то Његош, схватао сам живот као борбу против неправде. Руковођен тиме приступио сам, као бруцош, студентском покрету из 1968. Нисам увек у животу био „на висини задатка“, падао сам повремено у малограђанске замке, али је потреба да се борим против неправде била та која ме је увек изнова извлачила из малограђанског блата. Данас, настојање човека да се бори против неправде постало је настојање да се бори да спречи уништење живота на Земљи.

-Нисте приступили ниједној партији?

          Ниједна политичка група није блиска мојим политичким убеђењима. Почетком деведесетих настојао сам да се озбиљније политички ангажујем кроз еколошки покрет који је добијао на замаху. Нажалост, у први план су избили људи који су у еколошком покрету видели средство за сопствену политичку промоцију.

– Како са ове дистанце видите Милошевића? У чему су вам се разилазили ставови, у чему сте се слагали?

          Суштинска разлика између нас била је у томе, што је Милошевић био политичар који је био заокупљен реалним светом, а ја „идеалист“ чија је мисао усмерена према будућности. Да сам био на његовом месту, сасвим сигурно да не би остало много од мог идеализма. То је разлог што нисам могао да постанем „политичар“. Да сам постао „политичар“, издао бих себе и веру у будућност. Иначе, подржао сам његово настојање да се спречи распродаја друштвене имовине и природних ресурса, као и тежњу да се ослонимо на Русију. Упркос недостацима, његова политичка стратегија била је исправна.

– Какав мислите да би био пут Србије да није било 5. октобра?

          Био би тежак, али просперитетан. Имали смо шансу да будемо херојски народ. 5. октобра престали смо да постојимо као историјски народ. Постали смо оно што смо били у турско доба – робље, овог пута Запада. На то симболично упућује однос „званичне Србије“ према Зорану Ђинђићу. Онај ко је тражио од НАТО-а да нас бомбардује и крене са копненом офанзивом на нашу земљу, сахрањен је у „Алеји великана“?!

– Како Вам се чини да се Србија сада креће, шта видите као највећи проблем?

          Највећи проблем је у томе, што убедљива већина људи живи у виртуелном свету. То је „свет“ који стварају ТВ-станице, новине, политичке партије, невладине организације… Иза тог паравана налазе се прави владари који вуку потезе из сенке од којих зависи судбина наше земље и нашег народа. Све док се људи не дигну и не истерају из мрака пацове који прождиру наш народ и уништавају нашу земљу – нема нам бољитка.

          Када један народ изгуби потребу да буде слободан он више не заслужује да постоји. Верујем да, упркос свему, наш народ није изгубио потребу за слободом, тим пре, што је борба за слободу постала борба за опстанак.

x    x     x

Kuberten, Hitler, Buš, kao “papagaji” !

K

Интервју Љубодраг – Дуци Симоновић
Dato listu: Правда
11.08.2008

Кубертен, Хитлер, Буш, као „папагаји”!

Љубодраг Симоновић - Дуци
Љубодраг Симоновић - Дуци

Они који су највише употребљавали реч мир и демократија су највеће убице човечанства

Мото „Важно је учествовати” изгубио је своју вредност. Данас је важно само победити
„Дошли су нам пријатељи из далека, како срећни смо ми”. Овом реченицом чувеног кинеског мислиоца Конфучија почело је отварање 29. олимпијских игара у Пекингу. Љубодраг-Дуци Симоновић каже да спектакл отварања Игара има уметнички карактер, али да је у суштини идеолошка подвала, стварање илузије о срећном свету, док је стварност потпуно другачија.

– Протагонисти олимпизма настоје да кажу да је то хуманистичка манифестација и миротворачка прича. То што причају Џорџ Буш, кинески руководиоци, говорили су и Адолф Хитлер, Кубертен… То је прича оних који владају светом. Али ту мора да се „умува” један идеолошки и хуманистички карактер. Они који су највише употребљавали реч мир и демократија су највеће убице човечанства. У најбуквалнијем смислу – рекао је Симоновић и наставио – Са једне стране те тачке отварања могу се посматрати са уметничког и естетског аспекта. Али када се има у виду политичка и економска позадина целе приче онда све то пада у воду. Олимпијске игре служе да се створи илузија о „срећном свету”. Уистину, оне су манифестација са којом се велича дух који уништава свет – и то на спектакуларни начин. Ради се о духу који је отелотворење социјално дарвинистичког принципа – борба свих против свих, као и апсолутизованог принципа квантитативно мерљивог учинка који је изражен у максими цитиус, алтиус, фортиус. Нема естетског бића човека, нема развоја међуљудских односа, нема националних култура, нема духовног стваралаштва… Отуда је бесмислено позивати се на Конфучија чија филозофија инсистира на саживоту људи која се заснива на духовности и мудрости. Какве везе имају Олимпијске игре са духовношћу? Отварање Игара у целини гледано је мегаломански кич који има за циљ да засени, а не да продухови људе.

Симоновић сматра да је церемонија отварања 29. Игара имала пре свега за циљ да прикаже кинеску експанзију.
– Кина је у великом економском и војном успону. Пекиншке Олимпијске игре треба да покажу развојну моћ најмногољудније државе света. Не само оно што је она сада, већ оно што она може да буде. „Бити највећи, најбољи, најорганизованији…” – то је израз тежње да се постане доминирајућа сила у свету.
Спортски терени постају полигони за економски „рат” великих светских моћника.

– Настојање да се освоји што више медаља, израз је тежње да се постигне што боља позиција на капиталистичкој карти света. Јасно се види да је у питању ратна стратегија. Број медаља означава број победа. Мото „Важно је учествовати” изгубио је сваку хуману вредност. Данас је важно само победити. Већ сада се збрајају медаље. Победе немају спортски, већ политички и економски карактер. Монструозне убице појављују се под „миротворачким” маскама, а њихови злочини добијају анђеоски изглед. Најбољи пример је агресија на Србију од стране НАТО-а која ја добила име „Милосрдни анђео”. Оно што је најгоре, на Олимпијским играма доминира екоцидна логика. Однос капитализма према телу у спорту одговара односу капитализма према природи. Дух који се глорификује на Олимпијским играма је заправо дух који уништава живот на планети. Све је то једна велика – олимпијска превара.

Западни моћници више него пре покушавају да у сврху сопствене моћи искористе Олимпијске игре?
– Владари најмоћнијих држава у свету користе прилику да се у Пекингу што више истакну. Зашто је сада Буш тамо? Скупља политичке поене, јер је његов рејтинг у Америци драстично опао. Сви они ће се сликати са победницима, а не са оним који изгубе. Поистовећују се са спортистима и присвајају њихове тријумфе. То је прљави механизам, који је постојао од првог дана Олимпијских игара.
Легендарни кошаркаш истиче да је пријатељство међу светским сила све само не искрено.

– Американци су потпуно везани, дугују Кини велики новац, која је практично стабилизатор америчког тржишта и економије. Рачунају на Кину као савезника у покушају да се Русији одузме Сибир. То је стратешка игра. У суштини, они не гледају на њих као на пријатеље, већ као на смртне непријатеље. То је борба на глобалном простору која уништава све око себе и која се заснива на владајућем принципу монополистичког капитализма: „Велика риба прождире малу рибу!”. Све је мање животног простора, енергије, тржишта… Игре у Пекингу имају велики симболички значај: готово је уништена природна животна средина, људи тамо једва дишу, а све захваљујући економском развоју који се заснива на логици профита. Истовремено, ту се одржавају Олимпијске игре на којима се глорификују принципи који воде уништавању природе и човека, пре свега принцип „брже, даље, снажније”. Какво лудило!

Светски медији се утркују ко ће пре у први план да истакне негативну страну домаћина Игара.
– У Атини је погинуло преко 80 радника, у Атланти је велики број црнаца отеран на улице. Вршен је огроман терор над народом, али то је било у реду, јер је то Америка. Све Олимпијске игре функционишу на исти начин, нису само радници у Кини остављени на цедилу, неплаћени за свој посао. Али све што се дешава у Кини је „катастрофа”, а када се исто то дешава у другим земљама онда је то„оличење хуманизма” – казао је Симоновић.
А.К.

Ducijev intervju “Glasu javnosti”

D

Intervju: LJubodrag – Duci Simonović, proslavljeni košarkaš

24. Februar 2008

Novac je pozvao mafiju u sport

Čim su počela regularna sportska takmičenja, pre svega u fudbalu u Engleskoj, stvoren je sistem klađenja koji je uslovio nameštanje utakmica, što znači potkupljivanje igrača, sudija i vlasnika klubova. Budući da je sport kao institucija van pravnog sistema u takozvanom „demokratskom svetu“, stvorene su bezgranične mogućnosti za prljave poslove u sportu

Ako je pre sto godina osnivač modernih Olimpijskih igara Pjer de Kuberten izjavio „da je novac najveći neprijatelj sporta“, onda se s pravom pitamo zašto je moderno društvo žrtvovalo najvažniju sporednu stvar u životu svakoga čoveka na kugli zemaljskoj.

Odgovor na ovo i na mnoga druga pitanja potpunog uništenja mentalne snage i takmičarske volje neposrednih aktera sporta potražili smo od doktora pravnih nauka LJubodraga – Ducija Simonovića, čoveka koji je pre tridesetak godina hrabro stao u odbranu onih pripadnika ljudske rase kojima je bogom data veština sportskog umeća i talenta. I naravno, u toj neravnopravnoj borbi ostao je sve ove godine usamljen, otuđen, degradiran, ali ne i slomljen…

nKada je po vašem mišljenju mafija počela da preuzima ključnu ulogu u sportu uopšte, posebno, u verovatno najprofitabilnijoj grani – fudbalu?

– Mafija je počela da se pojavljuje u sportu kada je novac počeo da ulazi u sport – tvrdi dr prava, bivši vrhunski košarkaš LJubodrag – Duci Simonović. – Počelo je sa fudbalom, kao najpopularnijim sportom, a onda sa košarkom i drugim sportovima. U košarku novac je počeo da dolazi posle Svetskog prvenstva u LJubljani 1970. godine, kada smo osvojili prvo mesto. U fudbal desetak godina ranije.

nŠta za vas znači sportski profesionalizam, odnosno da li je on širom otvorio vrata ulasku mafije…

KUBERTEN ODUŠEVLJEN NACISTIMA
Šta mislite, da li se Kuberten prevrće u grobu zbog toga što se totalno izgubio duh olimpizma, a Olimpijski pokret pretvorio u mafijašku organizaciju?
– Uprkos tome što se to kosi sa njegovom olimpijskom filozofijom, Kuberten je pri kraju života prihvatio profesionalizam. Inače, njegovi pogledi o olimpizmu i pedagogiji bili su gotovo identični sa nacističkim pogledima. U njegovom pismu Hitleru od 17. marta 1937. godine, Kuberten se zahvaljuje Hitleru ne samo na novcu koji mu je ovaj poslao (10.000 rajhs maraka), već i na podršci koju su mu nacisti dali za njegovu pedagogiju. Kuberten je u toj meri bio oduševljen nacističkom Nemačkom i posebno Hitlerom, da je sve svoje spise (60.000 pisanih strana) poverio na čuvanje nacistima. On je nacistima poverio i ispunjenje njegove poslednje želje, da mu se srce sahrani na Peloponezu, u „Olimpijskoj dolini“ (danas „Dolina Pjera de Kubertena“). Nacisti ga nisu izneverili. Kada je umro, izvadili su srce i ugradili ga (1938.) u spomenik dignut na tlu antičke Olimpije – kaže Simonović.

– Sport je od samog svog nastanka kao institucije, krajem 19. veka, postao deo kapitalističkog poretka, što znači sredstvo za stvaranje profita. Čim su počela regularna sportska takmičenja, pre svega u fudbalu u Engleskoj, stvoren je sistem klađenja koji je uslovio nameštanje utakmica, što znači potkupljivanje igrača, sudija i vlasnika klubova. Sportski profesionalizam je neminovna posledica razvoja sporta kao šou biznisa. Zvanični, osnivač modernih olimpijskih igara Pjer de Kuberten rekao je, još krajem 19. veka, da je „novac najveći neprijatelj sporta“ i da su profesionalni sportisti „cirkuski gladijatori“.

nKoliko je svetska politika imala uticaja u razvoju sportske mafije u svetu i kod nas?

– Sport je postao najvažnije sredstvo kapitalista i birokratije za držanje radnih „masa“ u pokornosti. Kuberten je, posle Ruske i Minhenske revolucije, rekao da je sport „najjeftinija duhovna hrana koja drži radnike u pokornosti“. Istovremeno, sport je, kao otelotvorenje vladajućih vrednosti kapitalizma, postao najznačajnije sredstvo za duhovnu kolonizaciju sveta, što znači za uvlačenje „nižih rasa“ u kapitalističku orbitu. Sport je postao prva mondijalistička ideologija i Kuberten nije krio da je glavni cilj širenja sporta (olimpizma) u svetu obračun s kulturnim i slobodarskim nasleđem kolonijalizovanih naroda. Sve veći značaj sporta kao sredstva za depolitizaciju potlačenih radnih slojeva i kolonijalizovanih naroda otvorila je prostor mafijaškim bandama da preuzmu sport u svoje ruke i da za to ne snose nikakve posledice.

nKako funkcioniše mafija u sportu? Koliko je sportista pojedinac u mogućnosti da se svemu tome suprotstavi?

– Budući da je sport kao institucija van pravnog sistema u takozvanom „demokratskom svetu“, stvorene su bezgranične mogućnosti za prljave poslove u sportu. Uzmite takozvanu prodaju igrača. Odakle pravo klubovima da prodaju igrače? Sportisti profesionalci bi trebalo da budu „slobodna“ radna snaga na tržištu, kao i druga radna snaga, a oni su, faktički, svojina klubova. Zapravo, prodaja igrača je samo način da vlasnici klubova „peru novac“. Zato postoje „dupli ugovori“. Najveće pare „peru“ se u sportu. Prema grubim procenama, kapitalisti u svetu godišnje „operu“ preko sporta 1.500 milijardi dolara. Ne bi me iznenadilo da je ta suma daleko veća. Naši klubovi su samo deo svetskog sporta i da bi opstali u njemu moraju da prihvate vladajuća pravila. Korupcija u sportu nije anahronizam, već je temelj na kome svetski sport funkcioniše. Sport se nalazi tamo gde i prostitucija, kocka, prodaja droge…

nKoliko je svemu tome doprinela ona čuvena krilatica „da su nekada igrali siromašni, a bogati gledali, dok danas igraju bogati, a siromašni gledaju“?

– Sport je „privilegija“ sirotinje. Treneri ne idu na Dedinje da traže talente, već u seoske i prigradske sredine gde živi sirotinja. Isto je u Evropi i drugim delovima sveta. U SAD deca iz crnačkih geta čine udarnu snagu sporta. Nije slučajno legendarni borac za ljudska i građanska prava Afroamerikanaca Martin Luter King, koga je ubio FBI, govorio je da su crni profesionalni sportisti „sramota za crnu rasu“ jer ih „beli gospodari koriste da bi prikrili pravi položaj crnačke populacije u SAD“. Milioni mladih širom sveta gube zdravlje i mogućnost da steknu obrazovanje u nastojanju da putem sporta pobegnu iz sirotinjskog geta i domognu se para i „slave“. Samo mali broj uspe – ostali propadaju. U sportu odavno važi maksima da je sport „ruski rulet za svetsku sirotinju“ – zaključuje Simonović.

Intervju sa Radovanom Nastićem

I

Evo jednog dela Ducijevog intervjua sa Radovanom Nastićem negde 2001.2002-e godine…

…..

…SPORT JE POTPUNO IRACIONALAN.Uzmimo nekog sprintera na 100 metara.I obori svetski rekord,pomeri rezultat za koju stotinku.I ceo svet mu se divi,svuda je to udarna vest,ceo stadion mu se klanja.Ali kakve to koristi ima za napredak čovečanstva??? šta je planeta Zemlja dobila time??? Da li su prestali ratovi,gladi,suše??? Na svakih 3,6 sekundi neko,na oovoj našoj planeti Zemlji,umre od gladi. Pa dok je “heroj” istrčao tih 9 sekundi,dvoje ljudi je umrlo,a treći će umreti dok “heroja”budu fotografisali za naslovne strane i udarne vesti.Ali živimo u takvom svetu,gde se ceni materijalno,a ne duhovno.I to je tragedija cele priče…

…..

Mislim da je sport stranputica u borbi žene za emancipaciju,jer je nametnut taj model muskularizma i kvantiteta,znači brže-dalje-snažnije,i estetika,ne individualnost već taj model ko je jači,ko je jači taj pobeđuje.To je taj Kubertenov princip u sportu,tako da žena,da bi se dokazala kao vrednosno biće u sportu,ona mora da prihvati model muškog sporta,da se ponaša kao muškarac,da glumi muškarca,tako da je ona degradirana na dva načina-kao žena i u fizičkom smislu,jer mora da upotrebljava doping.Ja smatram da treba stvoriti takve oblike igre koji daju mogućnost svakom čoveku da učestvuje i da se tu adaptira,dakle duh tolerancije,solidarnosti i poštovanja,a ne muskularnog agresivnog borilačkog mentaliteta,koji eliminiše one koji su slabiji.Žena je u sportu degradirana na biće nižeg reda.Žena je simbol slabosti,i muškarac mora da se dokazuje u suprotnom smislu.I Kuberten i svi ti glavni ideolozi sporta su degradirali ženu,govorili su da žena koja nastoji da bude razumna,nije samo nenormalna već i monstruozna,čak i ženu kao razumno biće su eliminisali.Sport je u svojoj suštini iracionalan.

…..

Igrali smo protiv Portorika,na Olimpijadi u Minhenu,i oni su bili dopingovani,to se utvrdilo posle utakmice.Vodili smo sa dosta razlike,a u drugom poluvremenu oni su kao ludaci uleteli na teren,to prosto nije bilo normalno šta su radili.U svakom slučaju afera je bila zataškana,mi smo protestvovali-igrači,ali ja sam ostao usamljen,nisam hteo da se povinujem pretnjama rukovodstva,na čelu sa Nebojšom Popovićem i Radomirom Šaperom,i onda sam odlučio da se vratim u

Jugoslaviju.Posle toga sam bio suspendovan prvo na 6 meseci,u stvari sam bio suspendovan zauvek.Doping je bio prisutan još 1972 na Olimpijadi u Minhenu,to je i kod nas bilo kod ljudi koji su se bavili individualnim sportovima,noću su urlali,jer nisu mogli da kontrolišu kontrakciju ruku,mokrenje…U Americi se zvanično dopinguje 3,5 miliona sportista.Monstruozna je ta doping trudnoća-to je bio jedan kongres u Salcburgu 1988 godine-žena se veštački oplodi i posle 4 meseca se ubije plod,a krv se u međuvremenu uzima koja je 50 posto jača ,pošto se hrani dete… Prosto su neverovatne stvari koje se dešavaju. Nemački golman Harold Šumaher je 1988 objavio knjigu “POČETNI UDARAC” u kojoj je objavio da su oni svi bili dopingovani i da su osvojili prvenstvo sveta,jer im je doktor ubrizgao oko 3000 inekcija u noge u roku od 7 dana,a da ne govorim o doping supstancama koje su pili…Inače,1954-e,na Svetskom prvenstvu u fudbalu,kada je u finalu Nemačka pobedila čuvenu Puškaševu Mađarsku ekipu.-verovatno najbolja ekipa koja je igrala fudbal,-posle 7 dana svi Nemački igrači dobili su žuticu,jer su bili dopingovani strihininom.To je jedna od najvećih čuvanih tajni Zapadne Nemačke bila…U sportovima snage,brzine,izdržljivosti,nema više čoveka koji ne uzima doping.U Americi još 1983 godine 75 % je uzimalo kokain,a 10% fri bejs. Sada uzimaju hormone rasta,onda eritropojetin koji stvara crvena krvna zrnca. TUR D FRANS i NJUJORŠKI MARATON su 2 najveća doping takmičenja u svetu

……

Ja sam zato da se na primeru Volt Diznijevih stripova i njegovih filmova,kao i stripova poput MANDRAKA,koji ima pored sebe fizikalca Lotara koji je Crnac,ili FANTOM-DUH KOJI HODA.Sedište mu je u Africi,i čuvaju ga Pigmeji.To je isto sa TARZANOM.To su rasistički stripovi.Belac u džunglama gospodari Crncima.To je rasistička varijanta kojom vaspitavaju svoju decu i ona je i dalje na snazi.Volt Dizni je stvorio sliku bolesnog sveta,svi žive sami.Na primer,Buldozi su MIKI MAUSU predstavljeni kao Hispanjolci,odnosno Crnci.I oni su uvek robijaši i lopovi.Kao što sam pričao o bajkama IVICA I MARICA ,ili CRVENKAPA:CRVENKAPA JE JEDNA OD NAJMONSRTUOZNIJIH PRIČA IKADA ISPRIČANA! Samo početak priče-bolesna baka leži u sred šume,i majka šalje ćerku da joj nosi kolačiće!? Pa svaki normalan čovek bi tu ženu doveo kod sebe da je leči,pa kako može bolesna starica da se brine o sebi!?
Sam početak priče je monstruozan.I onda neke budaletine kažu-pa deca to ne shvataju na taj način.Pa o tome se i radi,oni podsvesno upijaju te bolesne principe,zato se starica pojavljuje kao neka veštica,kao ispali joj zubi,znači,ako čovek gubi telesnu snagu,više ne vredi,ne ceni se duhovnost,ne ceni se ljudskost,ne ceni se životno iskustvo,već se ceni ta fizikalija,…i zato je veštica uvek stara i odvratna.Tako je odvratan odnos prema starim ljudima.ALAN FORD je izvannredan strip.To je jedan od najboljih stripova koji je ikada napravljen.To je strip koji ima kritičku dimenziju i koji u karikaturalnom smislu,daje sliku kapitalističkog života.Na primer Superhik,koji otima siromasima i daje bogatašima,simbolika je neverovatna,nije ni čudo što su Magnusa i Bunkera proglašavali komunistima…

…..

Ja sam bio sa Američkim igračima koji nisu smeli ovde da izđu da igraju utakmicu,jer je naša zemlja bila Komunistička,a Komunisti jedu Crnce.Prosto je neverovatan taj tip ideologije.Ja nisam mogao da verujem dok nisam došao u kontakt sa Američkim igračima,posebno sa Crncima,šta je njima utisnuto u glavu i kakve predrasude imaju.Naša vlast je imala kritički odnos prema Kapitalizmu,ali je prosto bilo blesavo da neko od nas govori o njima kao kapitalistima…najbolji primer je Američki košarkaš Briver,primer koji se nalazi u knjizi D BRIK OF D GEJM, sa Olimpijade 1972-e,gde Briver kaže ,igramo
protiv Japanaca,i trener-belac naravno-kaže SREDITE KOSOOKE, a vodimo sa 30 i više koševa razlike…Onda igramo protiv Sovjetskog Saveza,a on viče-SREDITE KOMUNJARE.I ja počnem da razmišljam,da li će početi da viče i SREDITE CRNČUGE. Neverovatne stvari.Ja sam bio dobar drug sa Edeškom,Belovim,nikad u svlačionici ni jedan od Ruskih trenera,nije tako motivisao igrače-SREDITE KAPITALISTE,BURŽUJE ili takve gluposti.Oni su ZA RODNAJA kao i mi,borimo se za svoju zemlju,ali nikada,ni Žeravica,niti bilo ko me je trenirao,nije imao takve idiotske poglede na svet. A da ne govorim da su igrači uvek Crnci,a treneri Belci.Belci koji su u NBA,igraju samo zato da bi popunili tu RASNU KVOTU,jer je 98% publike belačko. Pa igraju 3-4 Belca,da zadovolje masu.Taj rasizam je strašan u Americi.12.500 Crnačke dece propadne,da bi jedan prošao. I zato MARTIN LUTER KING govori sa su Crnci sportisti CRNI GLADIJATORI 20-OG VEKA I DA SU SRAMOTA ZA CRNU RASU,jer beli rasisti koriste Crnce,da bi prikrili pravi položaj Crnačke populacije u Americiu! To su reči Martina Lutera Kinga,kojeg je ubio FBI po naređenju Huvera.

…..

Što se tiče budućnosti,…mislim da treba ulagati u telesnu kulturu.Treba razviti pokret povratka prirodi.Novi oblik Rusoovog koncepta,koji se zasniva na principu, čovek je čoveku čovek! Odnositi se prema prirodi kao ekološkom prostoru,kao istorijskom,estetskom prostoru.Stvarati ekološke mape,da se deca zbliže sa prirodom,usmere ka prirodi.Da priroda postane deo njihovog ljudskog bića.Odnos čoveka prema telu je odnos prema prirodi,jer je telo deo prirode.Deca moraju da shvate,da svet ne može više da se razvija po logici kvantiteta,nego mora da se ide na kvalitet. I NE VIŠE MATERIJALNO,VEĆ DUHOVNO TREBA DA POSTANE MERA LJUDSKOG BOGATSTVA.TO JE SUŠTINA PRIČE U IZVORNOM HRIŠĆANSTVU I U IZVORNOM MARKSIZMU. Telesni pokret kao izvor duhovnog pokreta,duhovno bogatstvo,kao mera ljudskog bogatstva.Razvoj međuljudskih odnosa,briga o deci,briga o starim ljudima.Razvoj igračke prirode čoveka-STVARALAČKO SLOBODARSKE PRIRODE..

…..

Noviji tekstovi

Poslednji Komentari

Arhiva

Kategorije

Meta Linkovi

Pratite Ducijev rad i na fejsbuku