ArhivaFebruary 2021

Aмериканский фашизм

A

Америка – хребет мирового капитализма и важнейший источник его жизненной силы. В то же время Америка и ангел-хранитель капитализма. Это главная причина того, что везде в мире взгляды фанатиков капитализма направлены на Америку. В современном мире Америка имеет ту же роль, которую имела нацистская Германия в Европе после великого экономического кризиса капитализма 1929 года. Америка – самый ярый защитник мирового капитализма от политических движений, стремящихся создать новый мир. В свете роли, которую имеет Америка как двигательная сила в развитии капитализма и как верховный страж капитализма, чудовищные злодеяния, на которых основывается американский фашизм, получили предельное значение.

Здесь речь может идти об исторической аналогии. Чем глубже кризис капитализма, тем более готовы его поклонники принять и самые худшие преступления, если они способствуют выживанию правящего порядка. Это как раз то, что обеспечило подъем фашизма. Европейская аристократия, христианские церкви, капиталисты и гражданский класс были одушевлены Гитлером. Они в чудовищном преступнике, не скрывавшем свое стремление истребить целые народы, видели „витязя на белом коне“, который был в состоянии расправиться с европейским рабочим движением и искоренить „коммунистическую чуму“.

Гитлер на Западе прославлялся как „гений“. Берлинские Олимпийские игры 1936 года указывают на то, что Гитлер имел безоговорочную поддержку ведущих политических кругов Запада. Все прибыли в нацистскую Германию, которая была переполнена концентрационными лагерями, в которых мучили и убивали рабочих трибунов и людей, принадлежащих „нижей расе“, чтобы поклониться „гениальному Фюреру“. В то же время это было и поддержкой арийской „надрасе“ в движении на Восток и истреблении Славян.

Вот как Пьер де Кубертен – официальный основатель современных олимпийских игр и „великий гуманист“ ответил французскому журналисту, который осмелился критиковать Берлинские олимпийские игры: „Что, Игры извращены? Олимпийская идея пожертвована пропаганде? Это абсолютно не точно. Величественный успех Берлинских игр прекрасно послужил олимпийской идее. Только Французы или почти только Французы притворяются Касандрой…“ И далее: „Во Франции вызывает беспокойство то, что Игры 1936 года озарены гитлеровской силой и дисциплиной. Как бы могло быть по-другому? Напротив, нужно как можно сильнее желать, чтобы игры всегда были организованы так счастливо, что каждый народ в течение четырех лет участвует в их подготовке.“

А вот что Мартин Хайдегер – один из величайших авторитетов в интеллектуальных кругах современной Германии и Европы в декабре 1931 года написал своему брату Фрицу о Гитлере: „Кажется, что Германия проснулась и поняла и приняла свою судьбу. (……) Ни один умный человек не может больше оспорить то, что этот человек имеет особый и надежный политический инстинкт и что он его имел и тогда, когда все мы были еще в тумане. К национал-социалистическому движению подключатся в будущем и другие силы. Больше речь не идет о узкогрудой партийной политике, а о сохранении или гибели Европы и Западной культуры. Тот, кто этого все еще не понимает, заслуживает погибнуть в хаосе.“ В Хайдегеровской философии примечается политическая доктрина, на которой основывается католическое и фашистское видение будущего. Речь об „индустрийском феодализме“, который подразумевает упразднение человека как эмансипированного гражданина и тем самым как политического субъекта в конституировании общества как политического сообщества; об упразднении классового общества путем „народного сообщества“; о сведении государства к орудию мощнейших капиталистических групп для установления „социального мира“; об упразднении рабочих профсоюзов и сведении рабочих к промышленным холопам, а капиталистов – к феодальным господам; об установлении тоталитарной политической воли, воплощенной в „Вожде“ и правящем порядке… „Ein Volkein Führer!“ – это политическая сущность Хайдегеровской фундаментальной онтологии. Она четко выражена в Хайдегеровской позиции из 1933 года о том, что „сам и единственный Фюрер считается сегодняшней и будущей немецкой действительностью и законом“. Гитлер становится антропологическим явственным обликом „бича“.

Пресловутая ложь то, что Немцы не знали о концентрационных лагерях и злодеяниях, совершенных эсесовцами и немецкой солдатеской. Убедительное большинство Немцев было воодушевлено Гитлером потому, что он не гнушался совершать ужаснейшие преступления ради создания „великой Германии“. „Решительность“ было святым словом, которое с воодушевлением выговарали немецкие мещане, возвеличивая политику Гитлера. Они видели в Гитлере земное „божество“, которое в состоянии покорить мир и осуществить их сны.

Фашизм – один из политических обликов, в которых проявляется капитализм. Он – сжатый кулак капитализма в кризис. Фашизм – идеология классового общества и гражданского класса, отрекшевшегося от эмансипационного наследия гражданского общества. Фашизм – милитаристический облик борьбы капиталистов и гражданского класса за сохранение капитализма. Он подразумевает беспощадную борьбу с политическими движениями, которые могут создать новый мир. Когда частная собственность на средства производства является абсолютным принципом, тогда оправданы и самые ужасные злодеяния, обеспечивающие выживание капитализма.

Как конкретная природа немецкого капитализма обусловила природу немецкого фашизма, так и конкретная природа американского капитализма обусловила природу американского фашизма. Специфичность американского фашизма состоит в том, что он – воплощение деструктивного духа американского капитализма. Деструкция, имеющая технический облик, стала не только тоталитарным политическим, но и тоталитарным жизненным принципом. Она стала судьбоносной мощью, которая непосредственным образом определяет общественную жизнь и природу человека. В то же время глобалистический и империалистический характер американского капитализма непосредственно обусловливает природу американского фашизма.

Экономическая экспансия американского капитализма, имеющая прибыльный характер, представляет собой основу его деструктивной мощи. Это то, что дает жизненную силу американскому фашизму. Способность американского капитализма создавать технические и биологические средства, которыми может быть уничтожено человечество, дает особые размеры американскому фашизму. Он превосходит нацистскую геноцидную теорию и практику. Американский фашизм стремится уничтожить не только отдельные народы, но и милиарды «лишних людей» человечества. Он руководствуется тем принципом, что уничтожение как можно большего числа людей является основным предусловием выживания все мешьшего числа людей.

Экспанcия американского капитализма приводит ко все более интенсивному уничтожению жизни на Земле – чему соответствует иллюзия о том, что будущее человечества находится не на Земле, а в космическом пространстве. Американский капитализм уничтожает живой мир и человека как живое и гуманное существо, производя искусственную еду, искусственных животных, искусственные органы, искусственную кровь, искусственную интеллигенцию… Самая драматичная истина гласит: капитализм может пережить смерть человека как человеческого и биологического существа. Для капитализма “традиционный человек“ – только временное средство его репродукции. “Человек-потребитель” представляет собой переходную фазу в процессе капиталистически вызванной мутации человека в “самый высшей” облик капиталистического человека: человека-робота. “Терминаторы” и другие роботизированные чудища, которых производит голивудская индустрия развлечений, создающая капиталистическим образом дегенерированное “видение будущего”, являются воплощением отчужденной от человека созидательной мощи, которая становится средством для уничтожения человека и жизни. Создается новая “властвующая раса” роботизированных гуманоидов, которая должна разобраться с “традиционным человечеством”, что значит с людьми, которые способны любить, мислить, мечтать, бороться за свободу и выживание, – и начать хозяйничать на Земле. Вместо нового мира создается “новый человек”, который сведен к той “мере человеческого”, которая не может создать угрозу правящему порядку. Имя, которое Илон Маск – один из самых значительных представителей американского „нового мирового порядка“ дал своему сину (X AE A-12), символически указывает на природу мира, который создает американский фашизм.

Если иметь в виду критерии, по которым определяется что такое фашизм, к которым пришел Герберт Маркузе, США – par excellence фашистская страна. Один из важнейших показателей, указывающих на фашизм, это тот, что государственные институты стали орудием правящих капиталистических кланов для осуществления их интересов. В США самые мощные капиталистические корпорации систематически обесценивают государственные институты, которые могут быть дамбой против их экспансии. Правящий принцип капитализма „Уничтожь конкуренцию!“ подразумевает не только борьбу между капиталистическими корпорациями за доминацию и выживание, но и их совместную борьбу за приобретение власти над государственными институтами и обществом. Американский фашизм основывается на полном корумпировании исполнительной, судебной и законодательной власти со стороны банкиров и мощнейших капиталистических концернов. В их руках находятся армия, полиция и тайные службы. В то же время капиталисты используют „услуги“ мафии и других криминальных групп для разборок с борцами за права рабочих и с группами левых, которые борются за новый мир. Кроме того они служат тому, чтобы криминализировать „цветную“ рабочую молодежь из беднейших кварталов крупнейших городов и таким образом деполитизировать и интегрировать их в правящий порядок.

Американская „демократия“ – политический облик господства капитала над людьми. Двухпартийная система создает впечатление демократичности. В действительности это только явственный облик тоталитарного капиталистического одноумия. Вся американская политическая система – фарс, имеющий характер цирка. Отношение американских властей к Асанжу, Сноудену и Менингу указывает на настоящую природу американского фашизма. Они находятся в расстрельном списке, так как разоблачили тоталитарную природу американской „демократии“. Когда в виду имеются методы и размеры слежения за американскими гражданами со стороны американской полиции и тайных служб, нацистский тоталитаризм выглядит как детская игра. В то же время сам „американский образ жизни“ превращает загарантированные конституцией и законами права человека и гражданина в формальные права. Право на жизнь, на работу, на здоровье… все обусловлено образом жизни, основывающимся на беспощадных процессах капиталистической репродукции. „Деньги не пахнут!“ – неприкосновенное правило, господствующее в реальной жизни, и оно обесценивает все другие принципы.

То, что придает жизненную силу фашизму, это экспансионистическая природа капитализма. Без экспансии капитализм обречен. Все то, что обеспечивает экспансию и тем самым выживание капитализма, приветствуется. В кризисные времена фашизм – обнаженный меч, которым капитализм устраняет препятствия, стоящие на его пути. Так как кризис капитализма стал перманентным и все драматичнее ставит под вопрос возможность экспансии капитализма – фашизм стал органической частью американской политики. В этом контексте сама капиталистическим образом дегенерированная жизнь стала террором над человеком и природой. Это сущность „потребительского общества“. Современный капитализм имеет не только тоталитарный политический, но и тоталитарный деструктивный характер. Он основывается на том, что из последствий уничтожения мира создает источники прибыли. Уничтожение жизни на Земле становится важнейшим средством для капиталистической экспансии. В отличие от немецкого фашизма, имевшего геноцидную природу, американский фашизм имеет не только геноцидную, но и экоцидную природу. Американский фашизм основывается на экоцидном терроризме.

Для нацистов телесное здоровье было важнейшим отличием Арийцев, и на нем основывался их расовый фанатизм. Американский фашизм производит больных людей, превращая их в прибыльных пациентов. Вместо „стального тела“ Арийца в американском фашизме доминирует идеал потребительского тела, который подразумевает телесное и ментальное дегенерирование людей. Что касается биологической репродукции, в нацистской Германии рождение здорового потомства представляло фундамент биологической силы немецкой нации и основу ее колониальной экспансии. Нацистская пропаганда придала „немецкой матери“ мифологические размеры. В США все большее число женщин и мужчин стерильно. Исчезает традиционная семья. Дети появляются из пробирок и становятся товаром на рынке – схоже собакам и кошкам…

В нацистской Германии господствовало одноумие. Американский фашизм основывается на „плюрализме“, создавшем масс-медии (СМИ), ставшие фабрикой лжи и иллюзий. Нацистская власть настаивала на воспрепятствовании появлению истины. Американская власть руководствуется принципом, что „сто раз повторенная ложь становится истиной“. Ложь становится товаром на рынке „публичного мнения“. Зрелищный облик, в котором ложь появляется, – это ее рекламная упаковка. В нацистской Германии господствовало политизирование угнетенных путем нацистской идеологии. В американском фашизме доминирует деполитизация угнетенных путем индустрии развлечений, в которой важнейшую роль имеет спортивный showbusiness. Спорт стал верховной религией, а стадион – важнейшим культовым местом. Немецкий фашизм был окрашен черной краской. Американский фашизм появляется в цветах радуги.

Немецкий фашизм основывался на фанатичном националистическом и расистическом сознании, имевшем коллективистский характер. Все нацистские мифы (как миф о Зигфриде и Нибелунгах) основываются на создании „коллективного несознательного“ (Юнг) как основе национальной и расовой интеграции. Американский фашизм основывается на атомизированных людях. Каждый одержим своей экзистенцией. В жизни господствует беспощадная борьба за выживание. Человек в другом человеке видит не приятеля, а смертельного неприятеля. „Dont trust anyone!“ становится верховным жизненным принципом.

Главной интеграционной силой американского фашизма являются не история, традиция, культура, национальное и религиозное самосознание… а business. Америка – рабочий склад, которым управляет современная рабовладельческая „элита“, появляюшаяся в виде банкиров и владельцев компаний. Американские граждане живут между иллюзией и реальностью. Сон о „богатстве“ привел их в Америку, а борьба за выживание стала их жизненной реальностью. Страх от кончины в грязной канаве у дороги представляет главный жизненный мотив. Правящая пропагандная машинерия настаивает на том, чтобы страх от потери работы, от падения в долговое рабство, от криминальных банд, от похищения детей… вытеснить, создавая пагубную иллюзию того, что богатство у каждого под рукой и что человек только должен иметь „счастье“ – и все его сны осуществяться в течение ночи.

Специфичность американского фашизма состоит и в томе, что он основывается на чудовищных злодеяниях, совершенных в современном веке. Американские капиталисты убили почти 100 миллионов североамериканских домородцев. Речь о величайшем геноциде в истории человечества. В то же время в США установлен рабовладельческий порядок, принесший смерть десяткам миллионов Африканцев. Точно так же американские капиталисты отняли у Мексики Калифорнию, Техас, Новый Мексико и другие части территории… За развитие американского капитализма заплатили своими жизнями миллионы переселенцев из Европы и мира, которые бездушно эксплуатировались, а также миллионы детей, работавших на фабриках и в рудниках „нового света“. Это настоящая американская история.

Почти никому не известно, что США первыми в мире организовали концентрационные лагеря – в ходе Гражданской войны (1861-1865 г.г.). Об этом умалчивалось 130 лет, и только в конце 20 века начали появляться сведения о лагерях. Первые концентрационные лагеря создали северяне („Рок Айленд“ и „Форт Вильямс“). Спустя несколько месяцев южане создали свой концентрационный лагерь „Андерсонвил“. По доступным сведениям через эти лагеря прошло около 400.000 человек (194.000 северян и 216.000 южан), из которых около 56.000 убиты разными способами. Заключенных морили голодом и наказывали побоями, мучениями и насилованием. Заболевших не лечили. Трупы умерших и убитых бросали в болота. Испанци следовали за Американцами. Они создали концентрационные лагеря на Кубе в 1895 году во время войны против кубинского Движения освобождения. Англичане создали концентрационные лагеря в Южной Африке во время войны с Бурами. В Германии концентрационные лагеря возникли в 1933 году с приходом нацистов к власти.

Американское ФЕМА (Союзное агентство по управлению чрезвычайными ситуациями /Federal Emergency Management Agency) основано 1 апреля 1979 года по директиве (№ 12127) американского президента Джима Картера. С временем оно получало все более широкие полномочия и все больше денег. Агентство приобретает особое значение после „террористического нападения“ на Нью-Йорк и Вашингтон 11 сентября 2001 года. Оценочно в США имеется свыше 800 ФЕМА кампов (лагерей). Вопрос, что является действительным назначением этих „сборных центров“? Официальная пропаганда утверждает, что лагеря ФЕМА представляют собой необходимое убежище для американских граждан в случае возможных террористических нуклеарных атак на крупные американские города, вирусных пандемий, военного положения, гражданской войны… ФЕМА получило почти неограниченные полномочия. Оно в чрезвычайных ситуациях может руководить армией и полицией, а также и эвакуациями и размещением населения.

11 сентября было поводом для введения „Патриотического закона“ („Patriot Аct“), который отменил или грубо ограничил загарантированные конституцией и законами свободы и права американских граждан, оправдываясь „борьбой против терроризма”. Произошел ли в Америке после 11 сентябра и введения „Патриотического закона“ государственный удар и все ключевые рычаги власти перешли в руки армии и разведочных служб? Стали ли США после 11 сентября военно-полицейским государством? В то же время 11 сентября было поводом для начинания американского „крестового похода против терроризма“, который основывается на „превентивных“ военных интервенциях США в „непослушных“ странах, какими были Афганистан, Судан, Ирак, Ливия… Вскоре стало ясно, что американская „борьба против терроризма“ свелась к преступным военным акциям, целью которых было осуществление геостратегических интересов США, а также и экономических интересов мощнейших американских корпораций.

Разрушение „башен – близнецов“ в Нью-Йорке и третьей башни, а также „атака“ на Пентагон – это не последствия „заговора“, а способ функционирования американского фашизма. Таким же образом функционировал и немецкий фашизм. Поджог Рейхстага (27 февраля 1933 года) нацистами для установления неограниченного террора над антифашистами и евреями полностью соответствует террористической политике фашистической олигархии в Америке, которая организовала и осуществила день 11 сентября.

Пятьдесят миллионов пластиковых гробов, размещенных в рамках разветвленной сети лагерей ФЕМА, оправданно вызывают подозрение у американских граждан, которым уничтожить ум и свободолюбивое достоинство властям не удалось. Многие в лагерях ФЕМА видят уведомление о ликвидации миллионов противников американского фашизма. Поводом могло бы быть введение „чрезвычайной ситуации“ (Martial Law), когда бы армия непосредственно взяла власть в свои руки в городах США и  использовала бы возникший хаос для ликвидации противников режима. Лагери ФЕМА стали бы лагерями смерти.

Когда речь идет об американском „глобализме“, канадский Центр по исследованиям глобализации (Centre for Research on Globalization) объявил, что США со времен Второй мировой войны до сегодня убили свыше 20 миллионов человек в 37 странах. Американская армия убила почти 15 миллионов человек в Корее, Вьетнаме, Камбоджи, Лаосе, Ираке… Американские фашисты ответственны за смерть свыше 10 миллионов человек в Афганистане, Анголе, Конго, Восточном Тиморе, Гватемале, Индонезии, Пакистане, Сербии, Судане… Немецкий журнал Der Spiegel объявил (19 марта 2019 г.), что Американци с 1964 по 1972 годы только на Лаос сбросили 288 миллионов бомб!

Какова настоящая природа американского фашизма лучше всего можно понять, когда имеется в виду то, что американская капиталистическая олигархия планировала сделать после Второй мировой войны. По документу, происходящему из американских архивов, на который ссылается „Der Spiegel“, американско-фашистские лидеры намеревались сбросить 91 атомную бомбу (разорительная сила которых в два раза превышала разорительную силу бомб, сброшенных на Хиросиму и Нагасаки) на Восточный Берлин, 145 атомных бомб на Ленинград, а также сотни атомных бомб на другие крупные города Восточной Европы и СССР. Целью бомбардировок было „уничтожение населения“! По утверждению немецкого историка Германа Плопе Американци в послевоенной Западной Германии создали армию из 100 000 бывших эсесовцев, которых намеревались послать на бомбардированные территории для уничтожения любого сопротивления оккупатору. Американские фашисты не осмелились реализовать их чудовищные планы, так как Советскому Союзу своевременно удалось произвести сначала атомные, а затем и гидрогенные бомбы, а также ракетные системы и бомбардеры, с помощью которых он был в состоянии произвести обратный нуклеарный удар на США.

Нечто подобное было и на Далеком Востоке. Американские фашисты доставили на остров Гуам сотню атомных бомб, которые они хотели сбросить в начале пятидесятых на приморские города в Китайской Народной республике. Планировали убить свыше 50 миллионов Китайцев. И эти планы американских фашистов расстроил СССР. Сталин отправил на Далекий Восток сотни самолетов МИГ 15 Е – которые были лучшими самолетами – перехватчиками того времени. Только в ходе двух акций советские пилоты срушили 33 американских бомбардера Б52. Для Американцев это было настоящей катастрофой. Американская фашистская верхушка во главе с Труманом прогласила день жалости. Американские атомные бомбы остались на Гуаме.

Все это – „детали“, которые почти неизвестны мировой общественности. Они указывают на настоящую природу США и на то, что скрывается за зрелищными причами о „свободном мире“. Американская пропагандная машинерия с помощью капиталистических фанатиков мира делает то же, что делала Гитлеровская пропагандная машинерия. Она покрывает все, что происходит в американской военной индустрии, которая является хребтом американского фашизма и готова к уничтожению мира. Вклад в это делают и „теоретики заговора“, для которых фашизмом не является фашизм, когда американские бомбардеры ковровыми бомбами уничтожают целые города и убивают милпионы людей, но за то „фашизм“ – это, когда группа недовольных граждан разбивает стекла на дверях американского Конгресса и врывается в его помещения.

Американский спортивный showbusiness основывается на принципе „Публика любит запах крови!“. Почему Американци любят запах крови? Почему  Американци обладают свыше 400 милпионов экземплярами современнейшего оружия и почему и далее вооружаются? Почему на улицах Америки каждый год бывает убито больше людей, чем погибло американских солдат во Вьетнаме? Почему свыше 5 миллионов детей в Америке живет на улице? Почему в Америке каждый год пропадают сотни тысяч детей и девушек? Почему десятки миллионов Американцев постоянно принимают наркотики? Почему в Америке свыше 100 миллионов людей с психическими расстройствами? Почему в Америке свыше 120 миллионов людей патологически толстые? Почему в Америке свыше 100 миллионов людей не в состоянии пользоваться официальным языком? Почему в Америке имеется свыше 100 000 зарегистрированных криминальных банд, некоторые из которых насчитывают десятки тысяч членов? Почему в Америке несколько десятков капиталистов обладают большим богатством, чем убедительное большинство населения? Почему в Америке имеется свыше 3 200 тайных служб, которые беспрепятственно терроризируют граждан? Почему в Америке свыше 60 миллионов людей не имеют основной медицинской страховки? Почему в Америке процветает расизм? Почему в Америке полицейские безнаказанно убивают негров и негритянских детей?… Это только некоторые из вопросов, которые не выставляются в „демократической“ общественности Запада, так как открывают ящик Пандоры американского фашизма.

Книга Френсиса Фукуяме „Край истории и последний человек“ имеет символический характер. Она представляет собой не рекламу американского капитализма, а его защиту. Фукуяма защищает американский фашизм, упраздняя все то, что создано в истории, что предоставляет возможность выйти из капитализма и создать гуманный мир. Это не „край истории“, а уничижение истории. История подтверждается созданием будущего, а это значит реализацией эмансипаторских потенциалов, созданных в историческом развитии человечества. Так как капитализм стал тоталитарным порядком деструкции, он останавливает историю, уничтожая природу и человека. „Край истории“ в версии американского экоцидного фашизма подразумевает уничтожение жизни на Земле.

 С сербского перевела Татьяна Джурашкович

Амерички фашизам

А

Америка је кичма светског капитализма и најважније извориште његове животне снаге. Истовремено, Америка је анђео-чувар капитализма. То је главни разлог што су свуда у свету погледи фанатика капитализма усмерени према Америци. У савременом свету Америка има исту ону улогу коју је имала нацистичка Немачка у Европи после велике економске кризе капитализма из 1929. године. Америка је најпоузданији бранилац светског капитализма од политичких покрета који теже да створе нови свет. У светлу улоге коју има Америка као моторна снага у развоју капитализма и као врховни чувар светског капитализма монструозни злочини на којима се заснива амерички фашизам добили су маргинални значај.

Овде може бити речи о историјској аналогији. Што је дубља криза капитализма његови поклоници спремни су да прихвате и најгоре злочине уколико они доприносе опстанку владајућег поретка. То је оно што је омогућило успон фашизма. Европска аристократија, хришћанске цркве, капиталисти и грађанска класа били су одушевљени Хитлером. Они су у монструозном злочинцу који није крио да тежи да истреби читаве народе видели „витеза на белом коњу“ који је у стању да се обрачуна са европским радничким покретом и искорени „комунистичку кугу“.

Хитлер је на Западу био слављен као „геније“. Берлинске Олимпијске игре из 1936. указују на то да је Хитлер имао безрезервну подршку водећих политичких кругова Запада. Сви су дошли у нацистичку Немачку, која је била начичкана концентрационим логорима у којима су мучени и убијани раднички трибуни и припадници „нижих раса“, да се поклоне „генијалном Фиреру“. Истовремено, била је то подршка аријевској „надраси“  да крене на Исток и истреби Словене.

Адолф Хитлер био је миљеник српске „господе“. Следећи пронацистички дух београдске чаршије београдска „Политика“ од 2. августа 1936. овако описује отварање нацистичких Олимпијских игара: „Као прави император појављује се Хитлер на велелепним степеницама берлинског Колосеума који далеко надмашује амфитеатар римских цезара. Заставу са хакенкројцем украшену пурпуром и златом подижу морнари на јарбол. Публика је сва на ногама. Десне руке подижу се. Стадионом одјекују ритмични узвици: Хајл!Зиг!Хајл!Зиг! Фирера који је обучен у мрку униформу прате чланови Међународног олимпијског одбора у црном оделу са златним ланцем око врата. Полако и достојанствено силази низ високе степенице. За то време музика свира „Дојчланд, Дојчланд ибер алес“ и „Хорст Весел лид“. Сви Немци са подигнутом руком певају. Хитлер такође не спушта руку за све време певања химне. Потом прилази једна девојчица и предаје му букет цвећа. Публика не престаје са клицањем. Тада се на високе јарболе, који су свуда око стадиона, на највишој њиховој ивици, подижу полако заставе. (…) После тога заглушеног клицања утишао се цео амфитеатар. Са високог торња одјекнуло је олимпијско звоно. Звонило је тачно као што је и прописано, 60 секунди. За то време чуло се једино то звоно и куцање писаћих машина новинара, који су брзо описивали долазак Хитлеров на стадион.“

Ево како је београдски лист „Време“ писао, 11. августа 1936, о вечери коју је приредио „господин Руст“ – министар просвете Трећег Рајха. Руст је, у интерпретацији новинара „Времена“ Д. Улаге, рекао: „Пре свега је било потребно добити власт и политичку снагу. Ипак, политика, она је само један део националсоцијалистичког програма. Културни рад и ренесанса уметности, а нарочито телесна култура – то је програм будућности.“ Описујући достигнућа нациста у спорту, Улага констатује да „то нису само пригодне речи“. Да би показао праве домете тог образовања, Улага наводи и свој разговор са „господином у црној униформи“: „Касније сам разговарао са неким господином у црној униформи. Он је редован гост наше Далмације и то нас је приближило. „Која је то униформа?“ – запитао сам га. „Ја сам члан вођства штафлшуца – одговорио ми је. У прво време ми смо били гарда Фирера. Сада радимо на спортској организацији у оквиру партије, а униформу носимо само приликом свечаности.“ Гледам на његова одличја на прсима. Неколико их је из рата, а једно је „спортабцајхн“, спортски знак, који поносно носи огроман број Немаца. Скоро сваки Немац који носи униформу, био стар или млад, полицајац или официр, поноси се овим спортским знаком. Гледам на његов нож. Кад га је извадио, прочитао сам: „Моја част се зове верност!“.“ Ради се о СС-овској заклетви Хитлеру: „Meine Ehre heisst Treue!“

Милош Црњански, један од најзначајнијх српских писаца, годинама је био рекламни агент нацистичке Немачке. Поводом организовања Берлинских олимпијских игара Црњански у децембру 1935. пише: „Немачка, међутим, очигледно ради и на обнови дубоке мистерије Олимпијаде, на духовном значају Олимпијских игара. Колико је важно да то ради баш Немачка, не треба доказивати. Идеја мира, поштовање међу нацијама, која као звоно одјекује над свим припремама за Олимпијаду у Берлину, сада у овим судбоносним данима, идеја мира, која се провлачи кроз све програме немачке Олимпијаде, олимпијских свечаности, кроз целу духовну страну овог спортског, интернационалног конгреса, даје овој Олимпијади ширу вредност него што је и једна досад имала. Нови смисао народа, нације, човека, заједнице, појединца, пример прегарања, рада, обнове, пример поноса, поуздања у себе и узвишене идеале непролазности жртве и подвига, уз пример једне грандиозне земље, чине да је берлинска Олимпијада и са духовног гледишта јединствена…“

Владика Николај Велимировић, који је 1934. добио од Хитлера орден за обнављање немачког војног гробља у Охриду, није крио своје одушевљење нацистичким „Вођом“. У предавању које 1935. одржао београдској интелектуалној „елити“ са насловом „Национализам Светог Саве“ Велимировић констатује: „Ипак се мора одати признање садашњем немачком Вођи, који је као прост занатлија и човек из народа увидео да је национализам без вере једна аномалија, један хладан и несигуран механизам. И ево у 20. веку он је дошао на идеју Светог Саве, и као лаик преузео је у своме народу онај најважнији посао, који приличи једино светитељу, генију и хероју.“

Ево како је Пјер де Кубертен, званични оснивач модерних олимпијских игара и „велики хуманист“, одговорио француском новинару који се усудио да критикује Берлинске олимпијске игре: „Шта, Игре су изопачене? Олимпијска идеја је жртвована пропаганди? То је потпуно нетачно. Величанствени успех Берлинских игара красно је послужио олимпијској идеји. Само Французи, или готово само Французи, изигравају Касандру…“ И даље: „У Француској изазива узнемирење то што су Игре из 1936. обасјане хитлеровском снагом и дисциплином. Како би другачије могло бити? Напротив, треба што снажније желети да се игре увек тако сретно организују, да сваки народ током четири године учествује у њиховом припремању.“

А ево шта је Мартин Хајдегер, један од највећих ауторитета у интелектуалним круговима савремене Немачке и Европе, у децембру 1931. написао своме брату Фрицу о Хитлеру: „Изгледа као да се Немачка пробудила и да је схватила и прихватила своју судбину. (……) Ниједан паметан човек не може више да оспори да овај човек има посебан и сигуран политички инстинкт, и да га је имао и онда када смо сви ми били још у магли. Националсоцијалистичком покрету прићи ће убудуће и друге снаге. Не ради се више о ускогрудој партијској политици – већ о очувању или пропасти Европе и Западне културе. Онај ко то још увек не схвата завређује да пропадне у хаосу.“ У Хајдегеровој филозофији назире се политичка доктрина на којој се заснива католичка и фашистичка визија будућности. Ради се о „индустријском феудализму“ који подразумева укидање човека као еманципованог грађанина и тиме као политичког субјекта у конституисању друштва као политичке заједнице; о укидању класног друштва путем „народне заједнице“; о свођењу државе на оруђе најмоћнијих капиталистичких група за успостављање „социјалног мира“; о укидању радничких синдиката и свођењу радника на индустријске кметове, а капиталиста на феудалне господаре; о успостављању тоталитарине политичке воље која је отелотворена у „Вођи“ и владајућем поретку… „Ein Volk – ein Führer!“ – то је политичка суштина Хајдегерове фундаменталне онтологије. Она је експлицитно изражена у Хајдегеровом ставу из 1933, да „сам и једини Фирер важи као данашња и будућа немачка стварност и закон“. Хитлер постаје антрополошки појавни облик „бића“.

Ноторна је лаж да Немци нису знали за концентрационе логоре и злочине које су починили есесовци и немачка солдатеска. Убедљива већина Немаца била је одушевљена Хитлером због тога што он није презао да почини најгоре злочине да би створио „велику Немачку“. „Одлучност“ је била света реч коју су са одушевљењем изговарали немачки малограђани величајући Хитлерову политику. Они су у Хитлеру видели овоземаљско „божанство“ које је у стању да покори свет и оствари њихове снове.

Фашизам је један од политичких облика у коме се појављује капитализам. Он је стиснута песница капитализма у кризи.  Фашизам је идеологија класног друштва и грађанске класе која се одрекла еманципаторског наслеђа грађанског друштва. Фашизам је милитантни облик  борбе капиталиста и грађанске класе за очување капитализма. Он подразумева беспоштедни обрачун с политичким покретима који могу да створе нови свет. Када је приватна својина над средствима за производњу апсолутни принцип онда су оправдани и најгори злочини који омогућавају опстанак капитализма.

Као што је конкретна природа немачког капитализма условила природу немачког фашизма тако конкретна природа америчког капитализма условљава природу америчког фашизма. Специфичност америчког фашизма је у томе, што је он отелотворење деструктивног духа америчког капитализма. Деструкција, која има технички облик, постала је не само тоталитарни политички, већ и тоталитарни животни принцип. Она је постала судбинска моћ која на непосредни начин одређује друштвени живот и природу човека. Истовремено, глобалистички и империјалистички карактер америчког капитализма непосредно условљава природу америчког фашизма.

Економска експанзија америчког капитализма, која има профитабилни карактер, представља основ његове деструктивне моћи. То је оно што даје животну снагу америчком фашизму. Способност америчког капитализма да створи техничка и биолошка средства са којима може бити уништено човечанство даје посебну димензију америчком фашизму. Он превазилази нацистичку геноцидну теорију и праксу. Амерички фашизам не тежи да уништи само поједине народе, већ милијарде људи који представљају „вишак“ човечанства. Он се руководи принципом да је уништење све већег броја људи основни предуслов за преживљавање све мањег броја људи.

Експанзија америчког капитализма доводи до све интензивнијег уништења живота на Земљи – чему одговара илузија да се будућност човечанства не налази на Земљи, већ у космичком пространству. Амерички капитализам уништава живи свет и човека као живо и хумано биће тако што производи вештачку храну, вештачке животиње, вештачке органе, вештачку крв, вештачку интелигенцију… Најдраматичнија истина гласи: капитализам може да преживи смрт човека као људског и биолошког бића. За капитализам “традиционални човек“ само је привремено средство за његово репродуковање. “Човек-потрошач” представља прелазну фазу у процесу капиталистички изазване мутације човека ка “највишем” облику капиталистичког човека: човека-робота. “Терминатори” и друге роботизоване наказе, које су производ холивудске индустрије забаве која ствара на капиталистички начин дегенерисану “визију будућности”, отелотворење су од човека отуђених стваралачких моћи које постају средство за уништавање човека и живота. Ствара се нова “господарска раса” роботизованих хуманоида која треба да се обрачуна с “традиционалним човечанством”, што значи с људима који су у стању да воле, да мисле, да маштају, да се боре за слободу и опстанак – и загосподари Земљом. Уместо новог света, ствара се “нови човек” који је сведен на ону “меру људског” која не може да угрози владајући поредак. Име које је Илон Маск, један од најзначајнијих представника америчког „новог светског поретка“, дао своме сину (X AE A-12) на симболичан начин указује на природу света који ствара амерички фашизам.

Уколико се имају у виду критеријуми по којима се одређује шта је фашизам, до којих је дошао Херберт Маркузе, САД су par excellence фашистичка земља. Један од најважнијих показатеља који указује на фашизам је да су државне институције постале оруђе владајућих капиталистичких кланова за остваривање њихових интереса. У САД најмоћније капиталистичке корпорације систематски обезвређују државне институције које могу да буду брана њиховој експанзији. Владајући принцип капитализма „Уништи конкуренцију!“ не подразумева само борбу између капиталистичких корпорација за доминацију и опстанак, већ њихову заједничку борбу за овладавање државним институцијама и друштвом. Амерички фашизам заснива се на потпуном корумпирању извршне, судске и законодавне власти од стране банкара и најмоћнијих капиталистичких концерна. У њиховим рукама налазе се војска, полиција и тајне службе. Истовремено, капиталисти користе „услуге“ мафије и других криминалних група да се обрачунају са борцима за радничка права и са левичарским групама које се боре за нови свет. Поред тога, оне служе да криминализују „обојену“ радничку омладину из сиромашних четврти великих градова и на тај начин их деполитизују и интегришу у владајући поредак.

Америчка „демократија“ је политички облик владавине капитала над људима. Двопартијски систем ствара утисак демократичности. У ствари, то је само појавни облик тоталитарног капиталистичког једноумља. Читав амерички политички систем је фарса која има циркуски карактер. Однос америчких власти према Асанжу, Сноудену и Менингу указује на праву природу америчког фашизма. Они су на листи за одстрел јер су разоткрили тоталитарну природу америчке „демократије“. Када се имају у виду методи и размере шпијунирања америчких грађана од стране америчке полиције и тајних служби нацистички тоталитаризам изгледа као дечија игра. Истовремено, сам „амерички начин живота“ претвара уставом и законима гарантована права човека и грађанина у формална права. Право на живот, на рад, на здравље… све је условљено начином живота који се заснива на беспоштедним процесима капиталистичке репродукције. „Паре не смрде!“ је неприкосновено правило које влада у реалном животу и оно обезвређује све друге принципе.

Оно што даје животну снагу фашизму је експанзионистичка природа капитализма. Без експанзије капитализам је осуђен на пропаст. Све оно што омогућава експанзију и тиме опстанак капитализма је добродошло. У кризним временима фашизам је исукани мач са којим капитализам уклања препреке које му стоје на путу. Будући да је криза капитализма постала перманентна и да све драматичније доводи у питање могућност експанзије капитализма – фашизам је постао органски део америчке политике. У том контексту сам на капиталистички начин дегенерисани живот постао је терор над човеком и природом. То је суштина „потрошачког друштва“. Савремени капитализам нема само тоталитарни политички, већ и тоталитарни деструктивни карактер. Он се заснива на томе, да од последица уништавања света ствара изворе профита. Уништење живота на Земљи постаје најважније средство за капиталистичку експанзију. За разлику од немачког фашизма који је имао геноцидну природу, амерички фашизам има не само геноцидну већ и екоцидну природу. Амерички фашизам заснива се на екоцидном тероризму.

За нацисте телесно здравље било је најважнија одлика Аријеваца и на њему се темељио њихов расни фанатизам. Амерички фашизам производи болесне људе које претвара у профитабилне пацијенте. Уместо „гвозденог тела“ Аријевца, у америчком фашизму доминира идеал конзумерског тела који подразумева телесно и ментално дегенерисање људи. Што се тиче биолошке репродукције, у нацистичкој Немачкој рађање здравог потомства представљало је темељ биолошке снаге немачке нације и основ њене колонијалне експанзије. Нацистичка пропаганда дала је „немачкој мајци“ митолошку димензију. У САД све већи број жена је стерилно. Деца се добијају из епрувете. Хомосексуалност је добила размере епидемије. И бог је постао педер.

У нацистичкој Немачкој владало је једноумље. Амерички фашизам заснива се на „плурализму“ који стварају мас-медији који су постали фабрике лажи и илузија. Нацистичка власт настојала је да спречи да се појави истина. Америчка власт руководи се принципом да „сто пута поновљена лаж постаје истина“. Лажи постају роба на тржишту „јавног мнења“. Спектакуларни облик у коме се лажи појављују је њихово рекламно паковање. У нацистичкој Немачкој владало је политивизовање потлачених путем нацистичке идеологије. У америчком фашизму доминира деполитизовање потлачених путем индустрије забаве у којој најважнију улогу има спортски showbusiness. Спорт је постао врховна религија а стадион најважније култно место. Немачки фашизам био је обојен црном бојом. Амерички фашизам појављује се у дугиним бојама.

Немачки фашизам заснивао се на фанатичној националистичкој и расистичкој свести која је имала колективистички карактер. Сви нацистички митови (попут мита о Сигфриду и Нибелунзима) заснивају се на стварању „колективног несвесног“ (Јунг) као основу националне и расне интеграције. Амерички фашизам заснива се на атомизованим људима. Свако је опседнут својом егзистенцијом. У животу влада беспоштедна борба за опстанак. Човек у другоме човеку не види пријатеља, већ смртног непријатеља. „Don’t trust anyone!“ постаје врховни животни принцип.

Главна интегративна снага америчког фашизма није историја, традиција, култура, национална и религиозна самосвест… већ  business. Америка је радни логор којим управља савремена робовласничка „елита“ која се појављује у виду банкара и власника компанија. Амерички грађани живе између илузија и стварности. Сан о „богатству“ их је довео у Америку, а борба за преживљавање постала је њихова животна реалност. Страх да ће завршити у блатњавом јарку поред пута представља главни животни мотив. Владајућа пропагандна машинерија настоји да страх од губитка посла, од пада у дужничко ропство, од криминалних банди, од отимања деце… потисне тако што ствара погубну илузију да је богатство свакоме на дохват руке и да човек треба само да има „срећу“ – и сви снови ће се преко ноћи остварити.

Специфичност америчког фашизма је и у томе, да се заснива на најгорим злочинима који су почињени у модерном добу. Амерички капиталисти убили су скоро 100 милиона северноамеричких староседалаца. Ради се о највећем геноциду у историји човечанства. Истовремено, у САД је успостављен робовласнички поредак који је усмртио на десетине милиона Африканаца. Исто тако, амерички капиталисти отели су Мексику Калифорнију, Тексас, Нови Мексико и друге делове територије… Развој америчког капитализма платили су животима милиони досељеника из Европе и света који су бездушно израбљивани, као и милиони деце која су радила у фабрикама и рудницима „новог света“. То је права америчка историја.

Готово је непознато да су САД прве у свету успоставиле концентрационе логоре – током Грађанског рата (1861-1865.).  О томе се ћутало 130 година и тек крајем 20. века почели су да се појављују подаци о логорима.  Прве концентрационе логоре створили су северњаци („Рок Ајленд“ и „Форт Вилијамс“). После неколико месеци јужњаци су створили свој концентрациони логор „Андерсонвил“. Према доступним подацима кроз ове логоре прошло је око 400.000 људи (194.000 северњака и 216.000 јужњака), од чега је око 56.000 на различите начине убијено. Заробљеници су изгладњивани и кажњавани тако што су били пребијани, мучени и силовани. Оболели нису лечени. Лешеви умрлих и убијених бацани су у мочвару. Шпанци су следили Американце. Они су успоставили концентрационе логоре на Куби 1895. за време рата против кубанског Покрета ослобођења. Енглези су створили концентрационе логоре у Јужној Африци за време рата са Бурима. У Немачкој концентрациони логори настали су 1933. године са доласком нациста на власт.

Америчка ФЕМА (Савезна агенција за управљање хитним случајевима /Federal Emergency Management Agency) основана је 1. априла 1979. године по директиви (број 12127) америчког председника Џимија Картера. Временом, она добија све шира овлашћења и све већи новац. Агенција стиче посебан значај после „терористичког напада“ на Њујорк и Вашингтон 11. септембра 2001. Процењује се да у САД има преко 800 ФЕМА кампова. Питање је шта је стварна намена ових „сабирних центара“? Званична пропаганда тврди да ФЕМА логори представљају нужни смештај за америчке грађане у случају евентуалних терористичких нуклеарних напада на веће америчке градове, вирусних пандемија, ратног стања, грађанског рата… ФЕМА је добила готово неограничена овлашћења. Она може у ванредним приликама да руководи војском и полицијом, као и евакуацијама и смештајем становништва.

11. септембар био је повод за доношење „Патриотског закона“ („Patriot Аct“) који је укинуо или драстично ограничио уставом и законима гарантоване слободе и права америчких грађана, а све под изговором „борбе против тероризма”. Да ли се у Америци после 11. септембра и доношења „Патриотског закона“ догодио државни удар и све кључне полуге власти прешле у руке војске и обавештајних служби? Да ли су САД после 11. септембра постале војно-полицијска држава? Истовремено, 11. септембар био је повод за покретање америчког „крсташког рата против тероризма“ који се заснива на „превентивним“ војним интервенцијама САД у „непослушним“ земљама, какве су биле Авганистан, Судан, Ирак, Либија… Ускоро је постало јасно да се америчка „борба против тероризма“ свела на злочиначке војне акције чији је циљ био остварење геостратешких интереса САД, као и економских интереса најмоћнијих америчких корпорација.

Рушење „кула близнакиња“ у Њујорку и треће зграде, као и „напад“ на Пентагон – нису последице „завере“, већ начин на који функционише амерички фашизам. На исти начин је функционисао и немачки фашизам. Паљење Рајхстага (27. фебруар 1933.) од стране нациста, да би био успостављен неограничени терор над антифашистима и Јеврејима, у потпуности одговара терористичкој политици фашистичке олигархије у Америци која је организовала и спровела 11. септембар.

Педесет милиона пластичних ковчега смештених у оквиру разгранате мреже ФЕМА логора оправдано изазивају подозрење код америчких грађана којима власти нису успеле да униште памет и слободарско достојанство. Многи у ФЕМА логорима виде најаву за ликвидацију милиона противника америчког фашизма. Повод би могао да буде завођење „ванредног стања“ (Martial Law) када би војска непосредно преузела власт у градовима САД и искористила настали хаос да ликвидира противнике режима. ФЕМА логори постали би логори смрти.                                                                                                                        

Када је реч о америчком „глобализму“, канадски Центар за истраживање глобализације (Centre for Research on Globalization) објавио је да су САД од Другог светског рата до данас убиле више од 20 милиона људи у 37 земаља. Америчка војска  убила је готово 15 милиона људи у Кореји, Вијетнаму, Камбоџи, Лаосу, Ираку… Амерички фашисти одговорни су за смрт преко 10 милиона људи у Авганистану, Анголи, Конгу, Источном Тимору, Гватемали, Индонезији, Пакистану, Србији, Судану… Немачки магазин Der Spiegel објавио је (19. март 2019.) да су Американци од 1964 – 1972. само на Лаос бацили 288 милиона бомби!

Каква је права природа америчког фашизма може се најбоље схватити када се има у виду шта је америчка капиталистичка олигархија планирала да уради након Другог светског рата. По документу који потиче из америчких архива, на који се позива „Der Spiegel“, америчко фашистичко вођство намеравало је да баци 91 атомску бомбу (два пута веће разорне снаге од бомби које су бачене на Хирошиму и Нагасаки) на Источни Берлин, 145 атомских бомби на Лењинград, као и стотине атомских бомби на друге веће градове Источне Европе и СССР.-а. Циљ бомбардовања био је „уништење становништва“! По тврђењу немачког историчара Хермана Плопе Американци су у послератној Западној Немачкој створили армију од 100 000 бивших есесоваца које су намеравале да пошаљу на бомбардоване просторе да униште сваки отпор окупатору. Амерички фашисти нису се усудили да реализују њихове монструозне планове јер је Совјетски Савез благовремено успео да произведе прво атомске, а затим хидрогенске бомбе, као и ракетне системе и бомбардере са којима је био у стању да изврши повратни нуклеарни удар на САД.

Слично је било на Далеком Истоку. Амерички фашисти допремили су на острво Гуам стотину атомских бомби које су хтели да баце, почетком педесетих година, на приморске градове у Народној републици Кини. Планирали су да убију преко 50 милиона Кинеза. И ове планове америчких фашиста осујетио је СССР. Стаљин је послао на Далеки Исток стотине авиона МИГ 15 Е – који је био најбољи ловачки авион тог времена. Само у току две акције совјетски пилоти срушили су 33 америчка бомбардера Б52. За Американце била је то права катастрофа. Америчка фашистичка врхушка, на челу са Труманом, прогласила је дан жалости. Америчке атомске бомбе остале су на Гуаму.

Све су то „детаљи“ који су готово непознати светској јавности. Они указују на праву природу САД и на то шта се крије иза спектакуларних прича о „слободном свету“. Америчка пропагандна машинерија, уз помоћ капиталистичких фанатика из света, чини исто оно што је чинила  Хитлерова пропагандна машинерија. Она прикрива шта се дешава у америчкој војној индустрији која је кичма америчког фашизма и која је спремна да уништи свет. Томе доприносе „теоретичари завере“ за које није фашизам када амерички бомбардери теписима бомби униште читаве градове и побију милионе људи, али је „фашизам“ када група незадовољних грађана разбије стакло на вратима америчког Конгреса и упадне у његове просторије.

Амерички спортски show-business заснива на принципу „Публика воли мирис крви!“. Зашто Американци воле мирис крви? Зашто Американци поседују преко 400 милиона комада најсавременијег оружја и зашто се и даље наоружавају? Зашто на улицама Америке годишње буде убијено више људи него што је изгинуло америчких војника у Вијетнаму? Зашто преко 5 милиона деце у Америци живи на улици? Зашто у Америци сваке године нестане на стотине хиљада деце и девојака? Зашто се десетина милиона Американаца редовно дрогира? Зашто је у Америци преко 100 милиона људи ментално поремећено? Зашто је у Америци преко 120 милиона људи патолошки гојазно? Зашто у Америци преко 100 милиона људи није у стању да се служи званичним језиком? Зашто у Америци има преко 100 000 регистрованих криминалних банди од којих неке броје десетине хиљада чланова? Зашто у Америци неколико десетина капиталиста поседује веће богатство него убедљива већина становништва? Зашто у Америци има преко 3 200 тајних служби које неометано тероришу грађане? Зашто у Америци преко 60 милиона људи нема основно здравствено осигурање? Зашто у Америци цвета расизам? Зашто у Америци полицајци некажњено убијају црнце и црначку децу?…  То су само нека од питања која се не постављају у „демократској“ јавности Запада јер отварају Пандорину кутију америчког фашизма.

Књига Френсиса Фукујаме „Крај историје и последњи човек“ има симболички карактер. Она не представља рекламу америчког капитализма, већ његову одбрану. Фукујама брани амерички фашизам тако што укида све оно што је створено у историји што пружа могућност да се искорачи из капитализма и створи хумани свет. То није „крај историје“, већ ништење историје. Историја се потврђује стварањем будућности, а то значи реализовањем еманципаторских потенцијала који су створени у историјском развоју човечанства. Будући да је постао  тоталитарни поредак деструкције капитализам зауставља историју тако што уништава природу и човека. „Крај историје“ у верзији америчког екоцидног фашизма подразумева уништење живота на Земљи.

Фукујама, попут других грађанских теоретичара, укида историјску родност грађанског друштва. Он уклања критичку дистанцу према постојећем свету са аспекта могућег, али још нереализованог света и на тај начин укида еманципаторске потенцијале грађанског друштва који пружају могућност за искорак у нови свет. Егзистенцијална окосница прошлости, садашњости и будућности је класно друштво које се заснива на приватној својини. Оно је конкретни извор историјског времена. Временовање се појављује као владавина богаташке „елите“ над радним „масама“ и подразумева вечно обнављање господарске моћи владајуће класе.

Прикривањем истине да конкретна егзистенција човечанства у капитализму има анти-егзистенцијални карактер Фукујама укида животворну визионарску свест и на тај начин се обрачунава с мењалачком праксом која тежи да створи умни свет који ће бити у органском јединству са природом као животворном целином.  Савремена капиталистичка „идеја будућности“ сведена је на техничко планирање које има деструктивни, репресивни и тоталитарни карактер. Она се заснива на силовању историје и спречавању њеног „спонтаног“ развоја који се заснива на еманципаторским потенцијалима грађанског друштва и на слободарској пракси човека која се руководи визионарском свешћу. „Идеја будућности“ усмерена је на затварање, а не на отварање простора будућности.

Капитализам уништава историјски пут развоја човечанства и ствара анти-историјске странпутице које имају технократски и мистични карактер. У потрошачком друштву, у коме влада принцип хиперпродукције који има универзални карактер, успостављена је хиперпродукција странпутица. Уистину, конкретни историјски процес постајања капитализма капитализмом одвија се сучељавањем двају процеса: уништавањем природе и човека, и истовремено стварањем техничких и друштвених могућности (интеграција човечанства на темељу борбе за опстанак) за стварање новог света.

У савременом свету капитализам је господар времена и простора. Ради се о капиталистичком начину временовања, у контексту капиталистичког тотализовања света репресивно-деструктивним комерцијализовањем – чиме се од света ствара радно-потрошачки логор. Извршена је “објективизација” времена које, као привидно или апстрактно време, постаје судбинска моћ (“Време чини своје!”, “Време ће показати!”…). У савременом свету брзина обрта капитала представља ону конкретну моћ која условљава динамику одвијања времена које има тотализујући карактер. Максима „Време је новац!“ представља суштину капиталистичког временовања. Капиталистичко време није ништавно, већ ништеће време. Ништење живота подразумева ништење човека као људског и природног бића: претварање природе у технички простор претпоставља претварање човека у роботизовану наказу. Човек се не налази у капиталистичком времену као пасивни предмет судбине, већ је постао средство капитализма за уништавање живота на Земљи. То је суштина „потрошачког друштва“.

Капитализам као тоталитарни поредак деструкције даје нову димензију времену. До појаве капитализма време је текло унапред. Са настанком капитализма време је почело да тече уназад – од еколошког граничника чијим је прекорачењем судбина човечанства запечаћена. Све брже одвијање процеса деструктивног капиталистичког репродуковања условљава да све брже истиче животворно време које је мера временовања живота људи као природних и људских бића. Време живота капитализма постало је време уништења човечанства. За разлику од хришћанске апокалипсе која треба да се деси, капиталистичка апокалипса је у току. Ми живимо у капиталистичкој „будућности“.

Човек се као историјско биће не налази у времену, нити временује свој живот путем задатих и од њега отуђених процеса временовања. Човек као историјско биће временује своју временитост у односу према механицистичком и природњачком временовању, које влада у природним наукама, и митолошком временовању, које влада у религији. Историјско време није датост, већ је производ слободарске и стваралачке праксе човека. Човек ствара историјско време, што значи да као историјско биће постаје еманциповано временито биће. Оно подразумева да је човек стваралац своје историје, што значи да је постајање човека човеком, и у том контексту постајање света људским светом, основ историјског временовања.

Историјско кретање које се заснива на слободарској и стваралачкој пракси човека као друштвеног бића је основ временовања историјског времена. Постајањем историје историјом долази до квалитативног преображаја самог процеса промене и тиме до квалитативног преображаја процеса временовања времена. Историјски карактер времена значи да време постаје временом у контексту постојања историје историјом. Само временовање историјског времена има историјски карактер. Оно претпоставља да је човек постао еманциповано историјско биће, што значи да је свестан свог историјског пута који га води у будућност. У том контексту човек је могућ као еманциповано временито биће које увек изнова ствара критеријуме по којима одређује своју временитост.

Квалитет времена представља суштину временитости историјског времена. Он се не мери учесталошћу и разноврсношћу догађања у јединици времена, већ проширивањем хоризонта слободе и развојем међуљудских односа. Слобода, стваралаштво, друштвеност и визионарска свест – представљају вредности које чине квалитет историјског времена. Он није условљен само конкретним могућностима реализовања стваралачких способности човека као слободарског, друштвеног и визионарског бића, већ и повећавањем извесности људског опстанка. То подразумева не само уклањање друштвених узрока деструкције – ослобађањем човечанства од капиталистичке екоцидне тираније, већ и превентивно деловање да би се предупредиле и ублажиле могуће природне катаклизме и санирале њихове последице.

Време живота човека је апстракција уколико истовремено није време живота човечанства. У савременом капитализму који је постао тоталитарни поредак деструкције егзистенцијалистички индивидуализам добија анти-егзистенцијални карактер. Свест о све драматичнијем пропадању света представља основ на коме треба да се заснива интеграција човечанства. Не ради се о временовању личне егзистенције која се заснива на страху од смрти, већ о временовању сопствене егзистенције у контексту временовања историјске временитости човечанства која се заснива на вери у живот. Она подразумева да је егзистенција човека као појединца само карика у животу човечанства и да је смртност човека услов рађања новог живота, што значи услов опстанка човечанства.

Постајући тоталитарни поредак деструкције капитализам је довео до тога, да је животворност постала најважнији квалитет историјског времена. Она се појављује у односу према деструктивном времену и има интегришући и тотализујући карактер. Ради се о животворном временовању које подразумева реализовање животворних потенцијала природе, човека, историје, националних култура, еманципаторског наслеђа грађанског друштва, међуљудских односа, стваралачког бића човека и његових играчких потенцијала, визионарске маште… Животворност је највиши и универзални принцип који условљава како наш однос према свету и будућности, тако и међуљудске односе. Отуда животворна друштвеност представља суштину борбене друштвености. Животворне промене, које се заснивају на борби против капитализма, условљавају животворно време и тиме животворно временовање.

Човек нема више коме да се обрати осим другом човеку. Друштвеност је постала егзистенцијални императив. Потреба човека за човеком у егзистенцијалном и есенцијалном смислу представља основно интегративно ткиво друштва. Доживљавање света у хуманистичком смислу могуће је једино на основу еманциповане друштвености. Човек може да доживи свет доживљавањем других људи, а то значи развојем међуљудских односа. Што су развијенији међуљудски односи, утолико је пуније доживљавање света. Развој међуљудских односа постао је основни критеријум прогреса. У том контексту појављује се борбена и животворна друштвеност – као моћ која може да спречи уништење живота на Земљи и створи нови свет.

Револуција, као претварање потенцијалних у реалне могућности ослобађања човека, представља аутентично историјско време. Она је одбрана живота на Земљи у најнепосреднијем облику и стварање новог света путем животворног активизма човека као слободарског, друштвеног и визионарског бића. У том контексту прави смисао добија идеја „перманентне револуције“ која подразумева да је сам живот постао непрестано стварање новог света, а то значи да је сам живот постао реализовање животворних потенцијала човека. То је суштина постајања човека човеком у савременом свету. Животворност, која се заснива на борбеној друштвености, најважнији је начин на који се свет ослобађа екоцидног капиталистичког терора који се заснива на томе, да сваки део планете, као и човек и међуљудски односи мора да постану средство за капиталистичко репродуковање. Ради се о укидању временовања као од човека отуђеног процеса који влада над човеком и који има метафизички карактер. Деструктивно капиталистичко време треба укинути хуманим животворним временом.

Постајући тоталитарни деструктивни поредак капитализам је довео до тога да човечанство има само једну егзистенцијалну алтернативу: да уништи капитализам и створи свет који ће се заснивати на умном односу према природи и у коме ће развој међуљудских односа бити најважнији критеријум по коме се одређује друштвени прогрес.

Небојша Павковић – пријатељ и херој

Н

Сусрет са генералом Небојшом Павковићем…

Био је то сусрет са човеком, са војником, са борцем, са историјом… Био је то сусрет са херојима са Паштрика и Кошара… Био је то сусрет са Косметом… Био је то сусрет са царом Лазаром и његовим витезовима… Био је то сусрет са српским мајкама које се опраштају од синова који одлазе у вечност… Био је то сусрет са судбином нашег народа који увек изнова под крвавим барјаком слободе мора да се бори за опстанак…

Небојша је споменик-крајпуташ који поносно стоји на историјској ветрометини у којој нестају кукавице и опстају јунаци…

Он је светионик на путу који је поплочан костима и заливен крвљу безимених хероја…

То су деца сељака и радника, деца мајки које су у немилосрдној борби за опстанак успеле да сачувају своју нејач.

У Небојшиним речима налази се памет српског народа која није створена за кафанским столом, већ у беспоштедној борби против злотвора.

Небојша Павковић је пример који доказује да смрт не значи нестанак уколико се човек бори за слободу и опстанак свога народа.

Поздрав пријатељу и хероју Небојши Павковићу!

Теоретичари завере – дворске луде капитализма

Т

Теорије завере нису проистекле из политичког покрета који се бори да спречи уништење живота на Земљи и створи хумани свет, већ из политичког покрета који се бори за капитализам. Оне су производ нових околности које су створене у савременом свету. Ради се, пре свега, о глобализацији и настанку интернета. Капиталистички центри моћи нису више у стању да спрече да се критичка мисао која настаје у свету појави и на просторима који су под њиховом непосредном контролом. Истовремено, све веће социјалне разлике, све дубља економска криза, пропадање средње класе, све драматичније уништење живота на Земљи… – условљавају стварање све већег незадовољства. Уместо да се тежи спречавању развоја критичке мисли, иде се на стварање такве критичке мисли која је, заправо, одвлачење мењалачке критичке мисли на странпутицу. У коначном, ради се о мисли која се обрачунава са оном критиком која доводи у питање капитализам. Полазећи од начина на који теоретичари завере објашњавају друштвене појаве, теорије завере су капиталистичка завера против слободарског човечанства. Оне су, заправо, капиталистичка подвала. Теоретичари завере нису противници капитализма, већ су његове дворске луде.

Теоретичари завере су својеврсна секта. Они се користе истим средствима и методама са којима се служи капиталистичка пропагандна машинерија. Њихов задатак је да између човека и реалног света створе зид лажи и илузија и на тај начин га спрече да схвати природу постојећег света и узроке његове несреће. Истовремено, они настоје да спрече човека да мисли својом главом и да тражи решења која ће му омогућити да искорачи из постојећег света. Прави циљ теоретичара завере је обрачун с визионарским умом који је у стању да створи идеју будућности која превазилази хоризонте капиталистичког света, као и да убију вољу људима да се боре за хумани свет.

Индикативан је однос Дејвида Ајка, једног од највиђенијих теоретичара завере, према британској краљевској породици. Он тврди да су чланови британске краљевске породице ванземаљци-гуштери који пију крв деце и пресвлаче кожу – и на тај начин се подмлађују. Такве приче служе да се одвуче пажња људи од тога шта историјски гледано представља британска империја и у том контексту британска краљевска породица. Ради се, пре свега, о стравичним злочинима које су починили енглеска аристократија и капиталисти како у свету, тако и у Великој Британији. Истовремено, развој капитализма у Енглеској коштао је живота милиона радничке деце која су радила по 14 сати дневно у фабрикама и рудницима…

Само будале могу да верују да ванземаљци владају светом, или да су чланови британске краљевске породице гуштери који пију крв деце и на тај начин се подмлађују. Смисао таквих сулудих прича није обрачун са британском монархијом, већ разарање ума потлачених и стварање од људи масе идиота. Обрачун теоретичара завере са слободарским наслеђем националних култура и грађанског друштва, и у том контексту са идејом будућности, указује на праву природу њихових теорија. Њихов однос према све погубнијим климатским променама указује на политичку позадину спектакуларних лажи са којима настоје да лише капитализам одговорности за уништење живота на Земљи.

У савременом капитализму прворазредни значај добијају хохштаплери који испирају мозак људима бајкама о ванземаљцима, пирамидама, душама умрлих, демонима, технократским илузијама… Њихови јавни наступи су хипнотичке сеансе са којима се уништава ум да би се спречило да људи схвате сву драматичност егзистенцијалне кризе коју ствара капитализам. Они одвлаче људе са историјског пута и производе духовну храну за малограђане који не желе да се боре за нови свет. Теоретичари завере критикују богаташе на тај начин што лишавају људе памети и претварају их у идиоте. Они се не боре против узрока који доводе до уништења живота на Земљи и људи као хуманих бића, већ се боре против оне критике која указује на друштвене узроке несреће, а то значи која се бори против капитализма.

У току је обрачун са модерним начином мишења који се заснива на критичком рационализму који има визионарску природу. И када има критички карактер мишљење постаје средство за одвлачење ума од суштинских питања од којих зависи слобода човека и опстанак човечанства. На капиталистички начин инструментализована интелигенција постаје средство капитализма за обрачун с критичким и визионарским умом. До истине се не долази умовањем и сучељавањем аргумената, већ се „истина“ намеће људима уништавањем моћи расуђивања. Доказивање „истине“ одвија се по моделу који примењује рекламна индустрија капитализма.

Стварање виртуелних светова привидно се заснива на научном начину мишљења и научним аргументима. Заправо, ради се о начину мишљења које се заснива на деструктивном безумљу. Човек је сведен на објекат „над-људских сила“ које добијају мистичну димензију. Богови, ђаволи, демони, ванземаљци, космичке силе, масонске ложе… – су средство владајућег поретка за обрачун с слободарским и стваралачким потенцијалима човека као друштвеног и историјског бића.

Технократски фах-идиоти су проповедници технократске религије која одговара техничком свету. Приче о ђаволу, анђелима, рају и паклу… – замењују приче о космичким зрацима, ванземаљцима, пирамидама, космичким световима, пулсирању материје… Технократски фах-идиоти своде свет на микроталасну пећ. Они инструментализују научна открића и техничке проналаске да би се обрачунали са човеком као умним и природним бићем. Упоредо са технократским примитивизмом развија се езотерија, окултизам, религиозни фанатизам… Све драматичније пропадање живота на Земљи производи фаталистичку свест. Инсистирајући на „апокалипси“ цркве не стварају само есенцијални, већ и егзистенцијални дефетизам. Зашто да се људи организују и боре да сачувају живота на Земљи ако је свет „осуђен на пропаст“?

Све драматичније пропадање живота на Земљи доводи до тога да малограђани, ти фанатици капитализма, беже од истине и фалсификују стварност. Њима није потребна истина већ илузије које им пружају могућност да побегну из реалности. У „слободном свету“ право на илузију постало је најважније људско право. Илузија треба да прибави смисао животу човека који је изгубљен у деструктивном ништавилу. Илузије су, заправо, начин на који се малограђани обрачунавају са мишљу која указује на праву природу постојећег света и на њихов положај у њему. Малограђанима није потребна истина већ спектакуларне лажи, опсене, виртуелни светови, сулуде приче о ванземаљцима и демонима… Тиме се баве теоретичари завере и други професионални хохштаплери. Они користе исте механизме као и капиталисти и политичари: настоје да лажима владају јавним мнењем и згрћу новац. У савременом капитализму успостављено је тржиште лажи. Спектакуларни облик у коме се лажи појављују је њихово рекламно паковање. У лажном свету лаж је постала истина.

Културна сфера је лишена еманципаторског садржаја и сведена на баналну забаву. Комерцијализовани популистички примитивизам заменио је културни авангардизам. Индустрија забаве диже све виши зид између човека и света и маскира све нехуманију капиталистичку стварност. Она производи све веће количине духовног ђубрета које уништава слободарско достојанство човека и претвара га у идиота. Капитализам уништава у човеку потребу за истином као и могућност да створи критеријуме по којима може да се утврди шта је истина. Све се релативизује.

Флоскула „свако има право на своје мишљење“ постаје начин да се спречи да се утврди шта је лажно а шта истинито, шта је хумано а шта нехумано, шта је прогрес а шта деструкција… Све постаје „ствар личног избора“. Укида се разлика између ума и интелигенције и уништава се визионарска свест која пружа могућност човеку да успостави критичку дистанцу према владајућем поретку и створи хумани свет. У току је стварање тоталитарне позитивистичке свести. Капитализам представља „крај историје“ (Фукујама).

Бекство из реалности добило је размере епидемије. Све већи број људи живи у виртуелним световима. Уместо стварања хуманог света стварају се фантастични светови у главама људи. Све што није могуће у реалности постаје могуће у машти која се заснива на технички начин дегенерисаном свету. Што је човек дубље заглибљен у капиталистичкој мочвари то је продуктивнији у стварању виртуелних светова. Ескејпистичка машта замењује визионарску машту. Томе служи индустрија забаве. Она подстиче потребу људи за бекством и нуди им техничка средства и виртуелне садржаје која поспешују бекство из реалности.

Усамљеничко безнађе и свет који је постао на технички начин устројени концентрациони логор условљавају да човек губи способност да прави разлику између стварног и виртуелног света. Заправо, што је реални свет више лишен природности и хуманости утолико више виртуелни свет, у чијем стварању човек учествује а да тога није свестан, постаје за човека реални свет. Виртуелни свет постаје духовна дрога. У њему човек проналази компензацију за прикраћену људскост и на тај начин пада у све дубљи бездан ништавила. Капитализам ствара виртуелног човека. Човек постоји као „човек“ у ТВ серијама и ријалити програмима…

Капиталистичка пропагандна машинерија заснива се на изазивању страха и мржње. Она усмерава незадовољство људи на подметнуте „непријатеље“. Њихово уништење постаје фиксација. Човек је уверен да ће доживети „ослобођење“ уколико задати циљеви буду уништени. То је владајућа матрица манипулације људима, с тим што се у њу убацују нове „опасности“ које немају само земаљско, већ и  космичко извориште. Приче о сатани, масонима, дубокој држави, ванземаљцима, демонима, судњем дану и слично, служе за то да се реална егзистенцијална опасност коју ствара капитализам као тоталитарни поредак деструкције прикрије путем виртуелне сфере која има мистични карактер. Уместо да се укаже на друштвене процесе који доводе до уништења живота подмештају се „надљудске силе“ које имају застрашујућу природу. Што је драматичнија егзистенцијална криза коју ствара капитализам утолико је богатији „невидљиви“ свет мистичних „сила“ које „владају над људима“. Све се чини да се уништи критичка мисао која може да усмери потлачене да искорене узроке уништења живота на Земљи и створе хумани свет.

Човек слепо верује у илузије зато што је осуђен на усамљеничко безнађе и што се плаши нестанка. У све нехуманијем свету човек се сучељава се болном истином да никоме није потребан и да нико неће пустити сузу на његовом одру. Он погрешно верује да га други људи лишавају онога што му је најпотребније: поштовања и љубави. Очајање због одбачености рађа мржњу према другима. Човек у туђој несрећи проналази компензацију за сопствену несрећу. Све реалнија могућност да ће човечанство бити уништено не изазива у људима потребу да се супротставе деструктивним процесима, већ постаје извор патолошког задовољства.

Што је свакодневница стравичнија човек има већу потребу да побегне из реалности. У машти очајника илузорни свет постаје реални свет. На томе се заснивају владајуће религије. „Рај“ је виртуелни свет који постоји у главама унесрећених и уплашених. Они верују у постојање „небеског света“ и на тај начин покушавају да победе страх од смрти и нестанка. На том принципу заснива се стварање илузорних светова у капитализму. Као што свештеници подстичу људе да верују да на небу могу да доживе „вечно блаженство“, тако савремени хохштаплери подстичу људе да верују да у виртуелним световима могу да пронађу лек за своје страхове.

Највиши домет „слободе“ у капитализму је да сваки човек може путем све савршенијих техничких средстава да створи свој виртуелни свет и да „живи“ у њему. Што људи имају мање могућности да се реализују као људска бића у реалном свету то са већом преданошћу настоје да створе виртуелни свет и побегну у њега. Најпогубније је то што је виртуелни свет који стварају производ њихове осакаћене људскости и одговарајуће маште. У њему се појављује оно што одговара њиховој дегенерисаној личности. У коначном, људи беже у виртуелни свет који је идеализована пројекција реалног света из кога настоје да побегну. Виртуелни свет не инспирише људе да буду људи, већ представља завршни ударац са којим се уништава људско достојанство.

Однос према стварности посредован је владајућом идеолошком сфером и техничким средствима која онемогућавају човека да сагледа стварност својим очима и да мисли својом главом. Томе служи индустрија која производи виртуелну стварност. Њена улога је да заслепи и заглупи човека. Виртуелни светови нису само обрачун са истином већ и средство за дегенерисање људи као умних бића. Они не чине самосвојну духовну сферу већ су органски део владајуће идеолошке сфере. Протагонисти теорија завере нису „независни интелектуалци“ већ су фанатици капитализма. Најгоре је то, што на капиталистички начин дегенерисани живот лишава човека могућности да се на уман начин односи према свету. Бескрајна трака потрошачког друштва све се брже врти и човек је све мање у стању да потражи одговоре на питања од којих зависи опстанак човечанства.

Имајући у виду да је капитализам приватизовао јавну сферу не изненађује да нико више не спомиње здрав разум – који је изворни облик мишљења које се заснива на непосредном сагледавању стварности. Упркос све бројнијим препрекама које капитализам поставља пред човечанство – човек наново мора да се ослони на здраву памет и успостави активни мисаони однос према стварности. Неопходно је да људи гледају на свет својим очима и да мисле својом главом – и да им то постане путоказ у животу. У савременом свету који се налази на ивици понора мислити својом главом постао је не само основни слободарски, већ и основни егзистенцијални принцип.

Sport i globalizam

S

Sportski šou-biznis postao je najvažnije sredstvo sa kojim se briše kulturna, slobodarska i istorijska samosvest lјudi i stvara kapitalistički globalizam. Sport je pozitivistička religija. Sa njom se proizvodi kapitalističko vreme koje uništava istorijsko vreme i vizionarsku svest. U sportu nema budućnosti. U njemu vlada ogolјeni socijalni darvinizam i progresizam. Sport predstavlјa trijumf tehničke civilizacije nad čovekom.

Sport je transparentni oblik proizvođenje kapitalističkog sveta i najvažniji način kapitalističkog degenerisanja lјudi. Ne samo da je dozvolјeno ubistvo „protivnika“, već sve krvavije sportske predstave dobijaju spektakularni karakter. „Publika voli miris krvi!“ – to je zlatno pravilo sportskog šou-biznisa. Sport je reklama nasilјa, sadizma, mržnje, zločina… Sport je postao industrija smrti. U sportskom šou-biznisu ne čuju se vapaji poraženih, već urlici pobednika.

Sportom se glorifikuje tehnički svet. U sportu čovek nije lišen samo lјudskosti, već i svog prirodnog bića. Telo je instrumentalizovano na tehnički i destruktivni način. U sportu čovek je sveden na robotizovanog gladijatora i kaskadera. Tom procesu odgovara stvaranje samo-destruktivnog karaktera. Mnogi sportovi postali su spektakularne samoubilačke discipline. Trke bolida, moto-trke… su  reklamni spot destruktivnog kapitalističkog ništavila.

Čovek je u kapitalizmu postao kontejner u koji kapitalistički mediji ubacuju sve veće količne duhovnog đubreta koje ga mentalno izobličuju. Sportski šou-biznis ima prvorazredni značaj u procesu zaglupivanja lјudi i njihovog degenerisanja kao kulturnih i društvenih bića. Sportska pedagogija zasniva se na vaspitanju koje je lišeno obrazovanja. Istovremeno, na stadionima se u vidu navijačkih grupa stvara lažna društvenost sa kojom se ukida slobodarska i stvaralačka društvenost. Stadion nije kulturna institucija već savremeni koncentracioni logor u kome se od mladih stvaraju horde varvara.

Sport je sredstvo za proizvodnju kockarske euforije. Kockanje je najgori oblik trovanja mladih duhom kapitalizma – u kome je sticanje dobara odvojeno od njihovog stvaranja. I kod nas je stvorena mreža kockarnica pod nazivom „Mocart“. Ime jednog od najvećih umetnika modernog doba iskorišćeno je da bi se reklamirao kockarski biznis sa kojim se uništava kulturno biće mladih i lјudsko dostojanstvo. Sramno je da ni jedna institucija kulture nije ustala u odbranu imena i dela Volfganga Amadeusa Mocarta!

Sportom se uništavaju tradicionalne religije. Umesto crkava, stadioni i sportske hale postale su najvažnija kultna mesta u savremenom svetu. Sport je vladajuća mondijalistička religija i kao takav najefikasnije sredstvo za obračun sa nacionalnim kulturama. Sa sportskim mitovima uništava se istorijska samosvest i ideja budućnosti. Za ubedlјivu većinu mladih „istorija“ našeg naroda svodi se na „nezaboravne“ sportske događaje koji su dobili mitološki karakter. Mladi znaju koliko je puta Đoković pobedio Nadala, ali ne znaju ništa o Prvom srpskom ustanku i Nјegoševom delu.

Teza da lјudi na Zapadu „znaju za nas“ preko „vrhunskih sportista“ samo govori o prirodi sveta kome nastojimo da se dodvorimo i na odnosu tog sveta prema nama. Zbog čega Zapad ne zna ništa o našoj slobodarskoj istoriji i kulturnoj baštini? Što je najgore, mi sami treba da vrednujemo sebe putem kriterijuma putem kojih nas Zapad „vrednuje“ – koji nas lišavaju svega što nas čini lјudima i što nam pruža mogućnost da opstanemo.

Proglašavanje „vrhunskih sportista“ za „idole“ naše omladine isto je što i proglašavanje crnih „šampiona“ u SAD „idolima“ crnačke omladine koja živi u sirotinjskim getima. „Vrhunski sport“ je mamac putem kojeg vladajuće kapitalističke grupacije lišavaju svetsku sirotinju obrazovanja i pretvaraju je u savremene robove.

Sportski „idoli“ su najvažnije sredstvo kapitalizma za sterilisanje menjalačke energije mladih i proizvođenje kvazi-religiozne svesti. Mladi se poistovećuju sa „pobednicima“ koji u njihovim glavama postaju „božanstva“. Oni su im kompenzacija za to što su u svakodnevnom životu svedeni na beznadežne gubitnike. „Šampioni“ su najvažnija duhovna droga za potlačene koja ih depolitizuje i svodi na sluge vladajućeg poretka. Zvanični „otac“ modernih olimpijskih igara Pjer de Kuberten je kristalno jasan: „Sport je najjeftinija duhovna hrana za radne mase koja ih drži pod kontrolom“.

Imajući u vidu da je kapitalizam doveo čovečanstvo na ivicu provalije sport nije samo anti-slobodarska već i anti-egzistencijalna pojava. Umesto da se mladi obrazuju, organizuju i bore da spreče uništenje života na Zemlјi oni „navijaju“ za podmeštene „idole“ koji dobijaju od svojih kapitalističkih gazdi basnoslovne sume da bi sveli mlade na navijačku masu.

Polazeći od skrivene pozadine sporta može se zaklјučiti da se ne radi samo o populističkom dodvoravanju mladima da bi oni bili „pod kontrolom“, već o prlјavoj političkoj igri vladajućih centara moći koji nastoje da pridobiju navijačke grupe za ostvarivanje svojih političkih i ekonomskih cilјeva. Svuda u svetu navijačke horde su najorganizovanije društvene grupe koje, kao takve, imaju najveći politički potencijal. To su, zapravo, paravojne formacije kojima komanduju vođe podzemlјa koji su povezani kako sa vlašću, tako i sa opozicijom i koji koriste navijačke horde da bi iznudile materijalne i druge „ustupke“.

U „demokratskim društvima“ navijačke grupe su legalne kriminalne organizacije koje se nalaze iznad zakona i kao takve su sredstvo za ostvarivanje političkih i ekonomskih cilјeva kapitalističkih centara moći. Ono što čini da su one „nedodirlјive“ je to, što se sastoje od mladih lјudi koji su lišeni prava na budućnost i kao takvi su spremni na najgore zločine da bi stekli „poštovanje“ u kapitalističkom zverinjaku. Oni su usisali svu prlјavštinu kapitalističkog sveta i sa time se ponose. Oni su prava slika „slobodnog sveta“. Oni su „horde zla“.

Poražavajuće je da naše najvažnije institucije kulture – SANU, univerziteti, Srpska pravoslavna crkva, kao i javni mediji i intelektualci – ćutanjem podržavaju pretvaranje naše omladine putem sportskog šou-biznisa u fašizoidne horde, drogeraše i kriminalce. Dokle ćemo nemo posmatrati kako mafijaške bande na stadionima, u sportskim halama i kockarnicama pretvaraju našu omladinu u masu idiota i odvlače je na egzistencijalnu stranputicu?

„Босанске пирамиде“ и „ванземаљци“     

У савременом свету технократска квази-религија замењује традиционалну религију. Технократска цивилизација производи фах-идиоте и одговарајућу религиозну свест. Као што је „нови човек“ на капиталистички начин дегенерисано људско биће, тако је савремена космологија на капиталистички начин дегенерисана религија. Укинута је идеја истинског, као и еманципаторско наслеђе хришћанства и других великих религија. Нема више моралног расуђивања ни слободне воље. Човек је изгубио способност да процени шта је добро а шта лоше и да дела сходно својим убеђењима и савести. Уместо мудрости која се заснива на историјској и егзистенцијалној самосвести човека, космички закони који имају механички карактер постају неприкосновена моћ. Човек је укинут као поетичко и духовно биће и сведен је на пуку материју и као такав на објекат космичких процеса. Влада механицистички материјализам који представља обрачун с дијалектиком природе и историјским материјализмом и који представља теоријски основ за технизовање света и роботизовање човека.

Као одговор деструктивном капиталистичком ништавилу које има технички карактер светом је завладала ескејпистичка манија и потреба за стварањем виртуелних светова. Ескејпизам је постао главна грана идеолошке сфере капитализма. У том контексту, „продор у космос“ постао је непресушна инспирација за стварање виртуелних светова у којима најважније место заузимају „ванземаљци“. Они су космичка бића која су у машти на капиталистички начин дегенерисаних људи ствараоци живота на Земљи и човечанства. Исто тако, „ванземаљци“ нас непрестано посматрају и контролишу, живе са нама и претварају се у људе. Они постају део колективног лудила које ствара капитализам претварајући људе у „усамљену гомилу“ (Ризман). „Ванземаљци“ су постали духовна дрога која деполитизује људе и уништава критичко-мењалачку свест и визионарску машту.

Холивудска филмска индустрија, користећи све савршенија техничка средства, ствара моделе „ванземаљаца“ који улазе у подсвест младих и условљавају њихов однос према људима, свету и космосу. Најчешће су то бића која изгледају као роботизоване наказе које су отелотворење карактера на капиталистички начин дегенерисаних људи који имају потребу да владају и уништавају. Она су појавни облик деструктивних моћи овоземаљске технике која је приказана као самостална моћ. Та идеја присутна је код стварања вештачке интелигенције. На тај начин прикрива се истина да техника није сама по себи деструктивна моћ, већ да то постаје у рукама капиталиста који су од савладаних природних сила у виду технике створили средство за уништење живота. Истовремено, појављују се представе „ванземаљаца“ који личе на дегенерисану децу и који су „дошли на Земљу“ да би „Земљане“ научили памети.

„Босанске пирамиде“ су типичан пример претварања реалног у виртуелни свет путем медијске манипулације. Ради се о коришћењу тржишног механизма и космолошке мистике на којој се заснива мит о „ванземаљцима“. На примерима „Госпе из Међугорја“ и „Босанских пирамида“ може да се увиди разлика између традиционалног начина стварања виртуелних светова и савременог начина који нема само мистични већ и технократски карактер. Док се у првом случају манипулише са старијим људима који су жртве трагичног живота и религиозних илузија, у другом случају имају се у виду „клијенти“ који нису религиозни фанатици, већ који траже савремене облике бекства из све туробније реалности. Они имају потребу да буду у природи, да се забаве, да побегну из усамљености… Отуда су у понуди „природне лепоте“, „здравље“, „медитација“, „дружење“… Прича о „ванземаљцима“, „пирамидама“ и „енергетским трансмитерима“ треба да створи мистични застор који ће бити брана рационалном и критичком односу према свету. У коначном, ради се о езотеријској подвали која има секташки карактер.

Мит о „ванземаљцима“ служи да се укине историјски пут развоја човечанства и човек сведе на објекат над-људских сила. Најважније је уништити слободарско и стваралачко достојанство људи, као и идеју друштвености која има колективистички и стваралачки карактер. Људско друштво је стваралачко-слободарска заједница која омогућава човеку да стекне веру да заједно са другим људима може да створи хумани свет. То је највећи квалитет историјског развоја човечанства.

Све што је створено на Земљи је људско дело. Свако дело има конкретну историјску природу, што значи да је настало на одређеном степену развоја човечанства и у специфичним друштвеним условима. Сама идеја да је „човек створен од стране ванземаљаца“ производ је људске маште која је настала у одређеном историјском тренутку. Она је била могућа када је човек стекао свест о себи као људском бићу и када је постао свестан разлике између земаљског и космичког света, као и идеје стваралаштва. Без озбиљних историјских и социолошких анализа прошлости људи неминовно постају жртве митолошких предубеђења и савремених хохштаплера који стварају виртуелне светове да би пљачкали људе и свели их на идиоте.

 

Дуцијев есеј о његовом другу и кошаркашком узору Радмилу Мишовићу.

Д
У данашњем свету све нестаје. Све што је вредело и што вреди. Нестаје живот, нестаје историја, нестаје сећање… Радмило Мишовић део је мог сећања, моје младости, мог живота… Он није био мој идол. Био је мој узор. Старији друг из Чачка од кога сам учио да играм кошарку и да будем човек. Радмило је пленио својом племенитошћу. Имао је очински однос према младима. Имао сам ту срећу да са Радмилом играм у истој екипи. Ти тренуци остали су ми у најлепшем сећању.
Како то све изгледа нестварно данас, у свету који је лишен људске топлине… Да ли су људи некада имали срце? Да ли су постојали људи као што је то био Радмило, или је то само плод моје маште? Да ли су некада постојали „Борац“ и „Слога“? Да ли је некадa Морава текла тихо, достојанствено…? Да ли је некада Ибар пркосно хучао носећи животворну снагу наше отаџбине? Ко је Радмило за несрећнике који леже, дрогирани, на блатњавим плочницима? Ко је Радмило за јаднике чији је ум затворен у стакленим кулама коцкарница?
Зашто се све чешће сећам Радмила? Чега се плашим? Да ћу заборавити да сам постојао? Или се плашим будућности у којој ће нестати све оно што ме чини човеком?
Моја мајка је волела руже. Када сам се, са златном медаљом, вратио из Љубљане родитељи су ме дочекали са букетом ружа. Били су то, заправо, ликови мојих другова који су ми помогли да постанем човек. У букету је био и насмејани лик мог друга Радмила.

Никола Тесла – господар свемира или роб капитализма

Н

Да би се схватила природа Теслиних изума и природа мита који је о њему створен треба имати у виду друштвене услове у САД крајем 19. и почетком 20. века – у којима је Тесла живео и стварао. Ради се о времену у коме је успостављена интензивна индустријализација и развој војне индустрије као израз настојања владајућих капиталистичких и политичких кругова да од САД створе владајућу светску силу. Наука и техника постале су најважнија оруђа империјалистичке експанзије и на њеним крилима створен је „мит о свемоћи науке и технике“. И Теслин научни рад заснивао се на валу капиталистичке експанзије. Она је дала прворазредни значај Теслиним проналасцима који су створили техничке могућности за стварање енергије која је била моторна снага индустријског развоја. Тесла је постао господар енергије и као такав митолошка личност. Он је био у стању да  створи муње и громове, да изазове земљотресе и драматичне промене у јоносфери, да створи „зраке смрти“… Тесла је постао симбол моћи са којом Запад може да покори свет. Тесла је следио дух капиталистичке експанзије. Он је схватио да онај ко влада енергијом влада светом.

Тесла је веровао да може да влада космичким силама и да је као такав нови Месија који посредује између земаљског света и свемира. Он одбацује слободарску борбу човечанства са којом може бити створен хумани свет и проглашава науку за ону моћ која ће променити људе и омогућити да се укине разлика између живота и смрти. Извориште Теслине стваралачке инспирације није била хуманистичка, већ техничка цивилизација. Тесла: „Радим за будућност и савременици ме неће разумети, али једнога дана превладаће научни закони природе чије сам тајне открио и све ће се изменити, као дланом о длан, све ће се променити. Наступиће нова ера човечанске мудрости чије ће главне одлике бити разумевање времена, откриће извора бескрајне енергије и обликовање материје по вољи научника.“   Тесла укида еволутивни развој живог света на Земљи и човека као највиши облик живота. Он своди човек на материјални део космоса који је непосредно подређен дејству космичких сила. Истовремено, Тесла укида човека као самосвесно слободарско, стваралачко, историјско и визионарско биће. Будућност човечанства није могућа као производ стваралачке праксе људи већ као резултат дејства космичких процеса.

Као што религиозни фанатици стварају митолошку нит између човека и бога, тако научници фах-идиоти стварају митолошку нит између човека и свемира. У оба случаја човек је лишен историјског бића и стваралачке самосвести и сведен на оруђе „над-земаљских сила“. Да ли би Тесла постао то што је био да је одрастао у прашуми? Које је језике Тесла говорио и на којим језицима је писао? Да ли су ти језици производ хиљадугодишње културне историје народа или су свемирска датост? Исто тако, језик условљава могућност мишљења и стицања индивидуалне самосвести – у коју спада и стваралачка самосвест и стваралачка индивидуалност без којих Тесла никада не би постао стваралац. Да ли су математика и физика свемирске појаве, или су то друштвене појаве које су створене од стране човечанства у његовом историјском развоју – без којих би Теслино стваралаштво било немогуће? Да ли је проналазак једносмерне струје био претпоставка за стварање наизменичне струје? Исто је са другим проналасцима који су уткани у Теслине изуме… Уистину, није Тесла „добијао“ своје идеје из свемира већ их је стварао полазећи од стваралачког наслеђа човечанства. На тај начин допринео је стварању хуманог свемира.

Никола Тесла био је опседнут „свемирском музиком“. Како структура свемира условљава да човек постане поетичко биће? Да би могао да ужива у музици човек је морао да стекне уметничко чуло и тиме способност да разликује звукове од тонова. „Свемирска музика“ је димензија коју човек који има развијено музичко чуло даје механичким космичким звуковима. Они га подсећају на тонове. Човек је стекао способност да пева током свог историјског развоја. Прачовек није био у стању ни да говори, ни да пева. Испуштао је крике када је осетио опасност и мумлао је. Певање подразумева развој гласних жица што је повезано са развојем међуљудских односа и емотивним и стваралачким бићем човека. У почетку човек је опонашао пој птица. Временом почео је да ствара примитивне облике певања који су имали сиромашни тоналитет…

У контексту космолошких разматрања, завређује пажњу схватање космичке суштине човека које је, у интервјуу са Џоном Смитом из 1899, изнео Тесла. Он се залаже за космолошки пантеизам који има енергетски карактер и успоставља мистични однос према светлости која је својеврсни „божији дух“ и као таква извориште енергије која струји у човеку. Човек је, заправо, само један од облика у коме се појављује енергија и као такав је бесмртан. Светлост га ствара и у светлости доживљава вечно постојање. Човек је укинут као природно, друштвено и историјско биће и сведен на својеврсну батерију чији енергетски потенцијал представља извориште његовог стваралачког елана. Менталне вежбе треба да му обезбеде менталну снагу, а то значи да спрече расипање енергије и да је усмере на развој чула и умних способности. Жена је непожељна јер одузима мушкарцу менталну и телесну енергију. Развој телесних чула одвија се тако што се сакати еротско биће човека и чуло људскости. Однос човека према свету нема критичку и слободарску, већ медитативну природу. Будући да не схвата човека као слободарско биће, Тесла није у стању да схвати природу прометејске ватре, што значи слободарског просветљења. Његова визија будућности не заснива се на слободарском уму, већ на космолошком мистицизму који има технократску природу.

Тесла не сагледава свет као конкретну историјску појаву и сходно томе не сагледава човека као конкретно друштвено и историјско биће. Човек ништа не ствара, већ све добија из „неког свемирског језгра“. Тесла овде не говори као научник, већ као религиозни фанатик. Његови ставови не заснивају се на научним чињеницама и рационално заснованим закључцима већ на езотеријским спекулацијама. Препуштајући се утицају источњачких „мудраца“ Тесла је изгубио историјску самосвест као припадник европске културне баштине и заглибио се у мочвари источњачког мистицизма. Он није био у стању да следи еманципаторски траг просветитељства, Француске грађанске револуције и немачке класичне филозофије и изгубио се у беспућу езотеријског празнословља.

Тесла је имао оскудно знање из области филозофије и друштвених наука. Он није располагао појмовима без којих није могуће  схватити историјски развој друштва и природу човека као самосвојног космичког бића. Ту празнину Тесла је настојао да попуни са далекоисточним религијама које представљају обрачун с еманципаторским наслеђем грађанског друштва и хришћанства. Истовремено, Тесла је био жртва усамљеничког безнађа. Његова болесна ментална стања непосредно су утицала на његов однос према свету и космосу. Он је био је опседнут космичким силама, подсвесним принудним радњама, духовима, ванземаљцима, страховима… Његов однос према космичким процесима има ескејпистички и компензациони карактер. Поетски карактер Теслине космолошке мистике упућује на то да је човек Тесла надвисио Теслу научника. Теслино последње писмо мајци указује на то да је Тесла био трагично људско биће и као такав специфично и непоновљиво космичко биће.

Кључ за разумевање Теслине космологије не налази се у науци, већ у његовом схватању човека. Теслина космологија заснива се на ниподоштавајућем односу према људима. За Теслу човек није еманциповано друштвено биће и као такав конститутивни субјект друштва као политичке заједнице. Није случајно што је Тесла био опседнут источњачким религијама које представљају идеологију друштва у коме нема човека као самосвојног историјског бића и грађанина. Тесла је укинуо човечанство као субјект друштвених промена. Он непрестано истиче да је човечанство неспособно да реши проблеме са којима се сучељава и полазећи од тога даје себи месијанску димензију. Тесла је био убеђен да се по својим телесним и менталним карактеристикама налази изнад других људи. Он је сматрао да има посебне особине које није наследио од родитеља већ да их је добио из космоса. Он је себе доживљавао као космичког натчовека чији је задатак да путем космичких закона уведе ред у земаљском хаосу и на тај начин одреди судбину човечанства.

По Тесли космички процеси непосредно условљавају понашање људи и тиме дешавање на Земљи. Космички закони добијају божански карактер. Они су ти који условљавају и одређују природу човека и његову судбину. Није случајно што је Тесла некритички прихватио источњачку идеју „судбине“ (karma). Њему одговара идеја космоса која је створена у свету у коме човек није самосвојна личност и не схвата себе као биће које је у стању да створи хумани свет. Теслина космологија је обрачун с еманципаторским наслеђем грађанског друштва и са слободарским и културним наслеђем националних култура. Уместо замаљског реализма, Тесла нуди космички мистицизам. Он не прави разлику између механичког и историјског времена и путем механицистичког материјализма укида историјски материјализам. Теслина космологија заснива се на технократском безумљу. Она укида умни однос човека према свету и лишава човека могућности да створи идеју будућности као умну алтернативу капитализму у коме влада деструктивно безумље.

Укидајући историју и човека као историјско биће Тесла је свео свет на апстрактни космички простор. Нема речи о владајућем капиталистичком поретку, о класном друштву и експлоатацији радних слојева, о расизму и сексизму, о колонијализму и истребљивању читавих народа… Заслепљен космолошком мистиком „генијални научник“ Никола Тесла није био у стању да схвати оно што је очигледна истина за сваког ко има памети. Светом не владају космички закони, већ закони капитализма: „Паре не смрде!“, „Време је новац!“, „Уништи конкуренцију!“, „Човек је човеку вук!“… Они непосредно условљавају друштвени живот, владајући вредносни хоризонт и свест човека.

Тесла је све оно што му је као човеку недостајало у свакодневном животу пројектовао у космички простор. Он је напустио земаљски свет и одлетео у виртуелни космички свет који је био производ његове маште. Тесла доживљава свемирске појаве као да су жива бића и има према њима емотивни однос. Свемир је пројекција Теслиног трагичног живота и усамљеничке патње. Оно што чини специфичност Теслине визије свемира је то што је у њу уткано Теслино научно знање и његов стваралачки ум. За Теслу међусобни односи између бројева 3, 6 и 9 представљају „кључ свемира“. Таква интелектуална игра, која има психичко утемељење и мистификујући карактер, постаје опсесија научника који настоје да до „суштине свемира“ дођу путем формалне логике и бројева.

Тесла је постао жртва своје подсвести и стваралачког ума који је био лишен еманципаторског наслеђа модерног друштва и слободарског наслеђа човечанства. Тесла је лишио реални свет световности и свео га на космичку апстракцију, а виртуелни космички свет који је производ његове маште прогласио за реалност. У њему је Тесла пронашао решења за земаљске проблеме које, по његовом убеђењу, човечанство не може да реши. Најпогубније у Теслиној космологији је то, што је лишио човека оних особина које му пружају могућност да се ослободи капиталистичког варваризма и спречи уништење живота на Земљи. Њему не пада на памет да, попут Његоша, позове потлачене да се супротставе тиранији моћних… Тесла није био близак људима који су се борили за слободу, већ онима који су настојали да буду господари света. Његова мисао не заснива се на слободарској традицији човечанства, већ на господарској идеологији.

Држећи се мита о свемоћи науке и технике Тесла је веровао да као што може да се „игра“ са муњама и громовима, тако може да се игра са људима и судбином човечанства. Тесла је сматрао да је он посредник између Земље и свемира који има такве телесне и менталне способности да може, путем научних закона, да утиче на космичке процесе и од њих створи средство за одређивање будућности света. Он је себе доживљавао као свемоћно космичко биће које је отелотворење господарских моћи паганских богова и које је у стању успостави ред на Земљи. У којој мери је Тесла веровао у свемоћ науке говори и то, што је тврдио да ће наука пружити могућност људима да „разговарају“ са душама умрлих и да ће на тај начин бити премошћена провалија која постоји између живота и смрти.

Теслино схватање морала указује на сву бесмисленост његове космологије. По Тесли, морал није специфична друштвена појава која је као таква особеност човека, већ је космичка датост. Поједностављено речено, космос је моралан а човек је као земаљско биће неморалан. За Теслу зло је последица дисхармоније у пулсирању материје. Човек може да постане моралан путем хармоничног пулсирања материје које уноси ред у земаљски живот и на тај начин му даје моралну димензију. Тесла не схвата да је морал производ историјског развоја друштва и да нема морала без свести човека о томе шта је добро а шта зло; без слободне воље на основу које човек може да се определи између добра и зла; без свести човека о могућим последицама опредељења и одговорности за своје поступке…

И Теслина теорија рата указује на механицистичку природу његовог начина мишљења. За Теслу рат није конкретна друштвена већ природна појава која је условљена космичким силама и која има енергетски карактер. Ко је још толики идиот да напад Аустро-Угарске на Србију 1914. објашњава пулсирањем космичких енергетских валова? Исто је са нападом нацистичке Немачке на Пољску и СССР… Шта је са монструозним злочинима усташа у Јасеновцу и Немаца у Аушвицу? Шта је са истребљењем читавих народа од стране европских колонизатора? Шта је са робовласништвом и приморавањем деце да до смрти раде у фабрикама, рудницима и на пољима – чега је Тесла био сведок? Да ли су те појаве узроковане пулсирањем материје?

Руководећи се технократским фах-идиотизмом Тесла није био у стању да направи разлику између освајачких ратова – и одбранбених и ослободилачких ратова. Рат који су Срби водили против Турака у 14. веку био је суштински различит од рата који је османлијска Турска водила против Србије. Турски напад на Србију имао је освајачки, а борба Срба против Турака одбранбени карактер. Слично је са Првим и Другим српским устанком. То су били ослободилачки ратови и као такви су били отелотворење највиших вредности српског народа и његове спремности на највеће жртве да би се извојевала слобода. Теслино схватање рата указује на сву погубност начина мишљења које лишава људе слободарског достојанства и историјске самосвести.

Тесла је својом космологијом прикрио праву природу капитализма и лишио капиталисте одговорности за ратове и друге злочине. Да ли је могуће да Тесла није чуо за максиму да је „Рат најбољи посао!“? Да ли је могуће да „генијални научник“ Никола Тесла није био у стању да увиди да је брзина обрта капитала она моћ која условљава брзину протока времена у капитализму? Да ли је могуће да Тесла, живећи у Америци у којој сваки сегмент живота служи стицању профита, није чуо за максиму „Време је новац!“. Тесла је имао начин мишљења који је карактеристичан за научнике фах-идиоте. Он је тврдио да је у стању да региструје космичке појаве које други нису били у стању да региструју, а није био у стању да региструје друштвене појаве које су очигледне „обичним“ људима.

Држећи се мита о свемоћи науке, дајући себи димензију господара свемира и држећи се источњачког мистицизма – Тесла је створио своју космологију која представља једну од најпримитивнијих и потенцијално најпогубнијих теорија које су се појавиле у модерном добу. Како је могуће да Тесла није презао да саопштава ноторне будалаштине? Пре свега, Тесла је дошао до прворазредних научних открића на основу чега је добио статус „генија“. У светлу његових изума свака мисао коју је изрекао постала је „генијална“. Поред тога, Тесла је био окружен фах-идиотима и ласкавцима који су се, руководећи се принципом “царево одело“, додворавали „генијалном“ Тесли и избегавали да доведу у питање његове сумануте тврдње. Ласкавци су хранили Теслину сујету. Он је био спреман да говори о свему без страха да ће га неко оспорити. Био је то двосекли мач. Тесла је у тој мери постао самоуверен да је изгубио опрез и одговорност за изговорену реч. Ласкавци су га навукли на танак лед. Тесла је постао жртва мита о „генијалном научнику“ у чијем стварању је сам учествовао.

Теслину космологију треба сагледати полазећи од владајуће тенденције развоја света. То је оно што јој даје конкретни друштвени и историјски смисао. Имајући у виду историјски развој друштва претварање природних сила путем науке и технике у извор енергије био је прворазредни подухват који је отворио неслућене могућности друштвеног развоја. Нажалост, капитализам је претворио хуманистичке и животворне потенцијале науке и технике у тоталитарну деструктивну моћ. Теслини проналасци доживели су исту судбину. Они су постали погонска снага развоја капитализма и као такви средство за уништење живота на Земљи. „Генијални научник“ Никола Тесла постао је икона капитализма. Његова научна открића су непресушна инспирација за владајуће капиталистичке групације које производе све разорнија техничка средстава са којима може бити уништен живот на Земљи. Истовремено, Теслина космологија представља прворазредно идеолошко средство за уништење слободарске самосвести људи и критичко-визионарског ума. У Теслином свемиру човек нема право на слободу.

Када се има у виду све драматичније пропадање света Теслин обрачун са човеком као слободарским и стваралачким бићем има погубну природу. Укидајући човека као слободарско и визионарско биће и дајући науци митолошки карактер Тесла је лишио човека могућности да се супротстави деструктивној капиталистичкој помами. Његова мисао ствара егзистенцијални дефетизам и препушта човечанство капиталистичким монструмима који су од науке и технике створили средство за уништење живота на Земљи. Без слободарске борбе научни и технички проналасци неминовно постају оруђе капитализма за уништење човека и света. Само у рукама слободарског човечанства Теслини изуми могу да постану средство за хуманизовање света и оплемењивање природе.

Noviji tekstovi

Poslednji Komentari

Arhiva

Kategorije

Meta Linkovi

Pratite Ducijev rad i na fejsbuku