ArhivaDecember 2015

„Night of the Witches“ – Day of the Idiots

The destruction of the mind is the ultimate consequence of the development of capitalism. This destruction of the human scentience is based on the following “logic” : live to work; work to shop; shop to discard; discard to enable the process of global destruction to proceed smoothly…

Capitalism turns people into “good for nothing” petty-bourgoises. Guided by the illusions created by the capitalist propaganda machinery, people become alienated from the processes that determine their destiny and thus the capitalist villains are able to become masters over their lives.

We are currently in the process of erasing the national and, thereby, historical self-consciousness. The world has turned into a container of “coca-cola” idiocy. “Mass events” destroy the mind and sterilise man’s change-creating energy. Sports stadiums and centers have become the cult venues of the modern world. It is no accident that robotised gladiators and circus players are paid enormous amounts for their performances. Instead of looking to the future, young people are fixated on football or basketball ball or the tennis racket or the blood stained boxer’s fist…

“New” forms of “entertainment” designed for the young appear on a daily basis and instead of drawing on cultural heritige, they are copying the “mass production” in the West aimed at destroying the national identity and creating a mondialistic idiocy. The importance attached by the media to manifestations such as “Halloween” (Night of the Witches) shows the extent to which the “public space” has become the property of the capitalist clans, those seeking to woo the West by destroying our culture and consequently eradicating our people from the historical arena.

The space given by the media to illiterate “prophets” instead of educated and wise people also shows the extent to which the mind is degraded in today’s world. This is the culmination of the development of “democracy”.

I remember a neighbor I once had, Granny Novka, who was a professional medium and an amateur  “Madame”. Her “predictions” turned out to be completely true. She, for example, correctly predicted the death of our friend, Auntie Ruzica and her husband, Uncle Bata. She also foresaw the death of our dog Luci and that the lavatory in her yard was going to collapse. She correctly predicted that she would get a certificate of virginity in spite of being married for 40 years. She foresaw that the local authorities would demolish her house, which in 1804 used to be the home of one of the first schools in Serbia, and that a local grocery would be erected in its place. She was also correct in saying that keeping pigs in the town and washing them on the Ibar river town beach would be banned. She predicted that she would be run over by a truck and that nobody would attend her funeral. And she was correct in that, too…

Today, Granny Novka would stand a good chance of becoming the president of the country. Considering the people in our political arena and the extent to which people have lost any hope of becoming the masters of their own destinies, many of them would look for a guiding star in the illiterate clairvoyant. We are now  “going through a transition,” anyway. What is the end of our journey? Granny Novka would surely know the answer. Once, when she was cross with me, she uttered the words that might become her most relevant prophecy: “You all shall perish!”. If we do not confront the capitalist barbarians, Granny Novka’s words may turn out to be a deadly curse.

“Mondialism” is a global ecocidal and genocidal order with a technocratic character, based on the destruction of nations and national cultures; on the eradication of historical, and thus, libertarian human self-consciousness; on the splitting of countries into “regions” so that the most powerful capitalist concerns can achieve their monstrous goals by bribing the local oligarchs and preventing an organised resistance by the oppressed working people… The true purpose of  “mondialism” is the transformation of the world into the object of exploitation and human beings into the means of a destructive capitalist reproduction. This is also the true purpose of the “non-governmental” organisations. They are an exclusive political instrument of the most powerful capitalist groups in the West meant for the destruction of nations, states and democratic institutions, which enable people to express their political will.

As a reaction to this mondialistic barbarism, we see a rise of national movements based on religious single-mindedness. They are also incapable of offering any meaningful solutions as they are all based on the destructive capitalist mindlessness. They are also led by the “horsemen of the apocalypse”. Both of these ideologies are based on the absolutized principles of private property and class society, and both fight against the emancipatory legacy of civil society and the idea of a future based on a life-creating mind and social justice. The only difference is that one of them promises “gardens of Eden” in the existing world, while the other promises them in heaven.

As far as “belief in God” is concerned, are we talking about the “God” of the Catholic church? Or the “God” referred to by the Nazis and featured on the belt buckles of the German SS divisions? Or the “God” of the Americans, whose fascistoid terror-bombing of Serbian villages and towns was cynically called “Merciful Angel”?

And what about the “omnipotent, omnipresent and merciful God” of the Christian colonists who, in the name of “God”, killed millions of American Indian children and almost obliterated the Indians from the Earth. What was the “omnipresent, omnipotent and merciful God” thinking when the American Christians, in his name, whipped African boys to death, castrated and hanged their fathers and raped their sisters and mothers? What was the “omnipresent, omnipotent and merciful God” doing in Auschwitz when, in his name, the German Christians killed the Jewish children in the gas chambers? What was the “omnipotent, omnipresent and merciful God” doing in Jasenovac, when the Christian Ustasha, in his name, butchered Orthodox Serbian children and gouged out their eyes – and while the children were praying for salvation? What was the “omnipotent, omnipresent and merciful God” doing in Hiroshima and Nagasaki when the American Christians, in his name, killed tens of thousands of children with their atomic bombs? What was the “omnipotent, omnipresent and merciful God” doing in Korea, Vietnam, Panama, Chile, Argentina, Serbia, Iraq, Syria, Lybia …. – where the Americans, in his name, killed millions of children, leaving behind only burnt villages and nuclear battlefields? Why doesn’t the “omnipresent, omnipotent and merciful God” respond to the pleadings of millions of children who are asking him for help, and why doesn’t he deal with the capitalist monsters who, in his name, are slaughtering the weak and destroying the world, which is the “work of God”?

As far as “paradise” is concerned, it does not seem to be such a wonderful place as they would like us to believe. No one can possibly be delighted by a “paradise” inhabited by the likes of Hitler, Musolini, Franco, Horti, Pavelic… If we add to the list millions of murderers who have been granted indulgences by the Christian churches so that they can enter the “gardens of Eden”, very little is left of the enthusiasm with which people refer to that “heaven”. Not to mention the prospect of “eternal life” in the company of murderers, which certainly cannot bring us “blissfulness”.

What are the choices offered to man after his earthly life?  Is it the “hell”, where he will be burning on a ceaseless fire? Or is it “paradise”, filled with monstrous killers? Is there a place in the universe where man can find peace? I wish there were a planet inhabited only by children. By dear, carefree, happy children… If only there were a place where children lived happily without being tortured, starved, raped and killed, I wouldn’t mind going to “hell” and endure the most  brutal torture. Could that place still be our planet Earth?

Translated from Serbian by Vesna Todorović (Petrović)

English translation supervisor Mick Collins


Гостовање у емисији “Интервју” – Балкан Инфо


Љубодраг Дуци Симоновић  је гостовао у емисији “Интервју” – Балкан Инфо 11.12.2015. Уредник и водитељ емисије: Теша Тешановић.

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Ум и филозофија


По Хајдегеру, у традиционалној филозофији која започиње са Сократом, Платоном и Аристотелом, егзистенција човека постала је предмет умовања и на тај начин је изгубила непосредни егзистенцијални и добила предметни и тиме метафизички карактер. Човек се више не односи према свету полазећи од доживљавања своје трагичне егзистенције, која се заснива на страху од смрти који може да превлада ослањањем на богове, већ путем мишљења и на њему заснованог делања које га одвлачи у сферу неаутентичне егзистенције – у заборав бића и тиме у нихилизам.

Хајдегер одбацује филозофију јер она претвара свет и човека у предметност, а његов критеријум за одређивање истинитости бића у савременом свету је идеализована представа хеленског света као  производа и предмета божанске (само)воље. Хајдегер је настојао да укине филозофију која егзистенцију човека претвара у предметност и тиме јој даје метафизички карактер. Уистину, укидајући човека као самостварајуће биће слободе  Хајдегер је претворио свет у предметност и на тај начин је свео човека као конкретно друштвено биће на метафизичко биће.  Хајдегер тврди да путем фундаменталне онтологије намерава да превлада метафизику, али све што је његова мисао дотакла претворено је у метафизичко.

По Хајдегеру, оно што је битно дешава се у контексту односа човека према бићу. Доживљавање сопствене егзистенције путем саживота са бићем представља ону тачку у којој се укидају мета-сфере које су полазиште за саморефлексију филозофске мисли. У том смислу, превладавање метафизике одвија се у сфери непосредног односа човека према својој егзистенцији, а не у сфери друштвених процеса који одређују живот људи. Истовремено, превладавање метафизике могуће је тако, да човек доживи њена ограничења и на основу тога превлада метафизички начин мишљења.

Хајдегер не схвата да је метафизика само један од идеолошких појавних облика света у коме је човек укинут као историјско, а то значи као самосвојно животворно биће. Метафизика је самосвест капиталистичких процеса репродукције који представљају обрачун с животворном природом човека и историје. Окамењени човек и окамењени свет – то је суштина метафизике.

Превладавање мишљења које опредмећује свет и човека подразумева укидање света у коме је човек постао предмет не-људских и деструктивних процеса. Укидање капиталистичког света путем мењалачке праксе која се заснива на животворном уму основни је услов укидања метафизике. Оживотворење животворних потенцијала природе, човека, историје, ума… представља начин на који се укида процес опредмећивања човека и света и тиме процес који укида метафизички начин мишљења. Ради се о превазилажењу света који производи метафизику као своју идеологију, а не о укидању критичко-мењалачког ума путем поетичког – које производи религиозни однос према бићу које је отелотворење владајућих процеса који укидају човека као самосвојно историјско биће. Метафизика не може бити укинута у мишљењу или укидањем ума, већ политичком борбом која ће укинути деструктивни капиталистички варваризам и омогућити да човек постане стваралац своје историје.

Хајдегер ствара утисак да човек може да се односи према конкретном свету као ван-световно биће, што значи да његов однос према свету није условљен природом света и природом његове егзистенције као конкретног друштвеног бића. У његовој филозофији недостаје саморефлексија човека као конкретног друштвеног бића, а то значи саморефлексија његове конкретне егзистенције. Заправо, човек се не односи према свету као ван-земаљац, већ као његов припадник. Доживљавање и мишљење света условљено је природом света у коме човек живи и природом његове егзистенције као конкретног друштвеног бића. Маркс је у праву: „Не одређује свест људи њихово друштвено биће, већ њихово друштвено биће одређује њихову свест“.

Фундаментална онтологија нема у виду стварни свет, већ ствара идеолошку представу света добијену на основу политичког пројекта будућности за чије реализовање се Хајдегер залаже. Идеолошки свет постаје слика света која посредује између човека и реалног света и као такав је средство за уклањање умног односа човека према свету. Овде је Хајдегер близак хришћанству као методу владања. По хришћанству, човек треба да верује да га ропски живот води на небо. Уистину, живећи ропским животом човек само омогућава владајућој класи да учврсти владајући поредак који се заснива на експлоатацији људи и на уништавању живота.

Хајдегер се обрачунава с еманципаторским и животворним потенцијалима ума и у том контексту с идејом умног света. Хајдегеров обрачун с умом заправо је обрачун с умним човеком. Имајући у виду да светом влада деструктивно капиталистичко безумље и да је стварање умне алтернативе капитализму постало питање опстанка човечанства, Хајдегерова филозофија нема само анти-еманципаторски, већ и анти-егзистенцијални карактер. Без критичко-мењалачког односа према капитализму, који подразумева постајање човека еманципованим умним бићем, свет је осуђен на пропаст.

Ако је филозофско мишљење могуће једино као мишљење бића, а мишљење бића као његово опредмећење, онда поетичко као доживљавање бића представља укидање филозофије и самим тим умног односа човека према својој егзистенцији. Поетичко представља „заобилажење“ ума и добија литургијску димензију.

Хајдегер се не бави есенцијом, него егзистенцијом, а шта је егзистенција одређује полазећи од есенцијалних критеријума које је успоставио путем свог учења о бићу. Не ради се о томе да ли постоји постојеће, већ да ли постоји оно што чини свет људским светом, а човека људским бићем. Другим речима, није реч о бивствовању човека, већ о бивствовању бића у чијем контексту се појављује и могућност бивствовања човека. Хајдегер оно што јесте (стварни свет) приказује као да није, да би оно што није (апстрактно „биће“) приказао као да јесте. Основ његове фундаменталне онтологије није стварни свет, већ идеолошка слика света која је рефлексија политичког пројекта будућности за коју се залаже.   

Хајдегер ствара мит о својој филозофији као над-историјској мисли и на тај начин ствара мит о самом себи као над-историјском бићу. Хајдегерова филозофија нема свест о сопственим ограничењима која су неминовни производ времена у коме је настала. Код Хајдегера нема саморефлексије филозофије полазећи од тога да је она конкретна историјска мисао, што значи да је условљена природом капитализма и да носи његов печат.

Хајдегерова филозофија има као узор античку Грчку у којој нису постојале засебне сфере технике, уметности, филозофије, религије… Истовремено, његова мисао проистиче из филозофије као једне од засебних сфера капиталистичке надградње и стиче самосвојност у односу према другим сферама, а не проистиче из целине света који је био у јединству са бићем, као што је то било у антици. Хајдегер критикује технички свет, а његова филозофија представља другу страну тог света, тачније, природа његове критике техничког света условљена је природом тог света. Природа критикованог неминовно условљава природу његове критике.

Хајдегер објашњава савремене појмове на основу анализе старогрчких  филозофских кованица. Заправо, модерни човек мисли на битно другачији начин него антички човек. У антици је доминирао холистички приступ свету и човеку који је имао религиозни карактер и који је био заснован на ауторитарном политичком принципу владајућег робовласничког и расистичког поретка. „Традиционална филозофија“ може да повеже античке и модерне мислиоце на исти начин на који митолошка машта, која има идеолошки карактер, може да повеже антички и модерни свет.

Teза да је филозофија у својој бити „љубав према мудрости“ (philosophia) је мит. Није „љубав према мудрости“ извориште филозофије, већ је то антички робовласнички, расистички, сексистички и педофиличарски  поредак. У античкој Грчкој филозофи су имали ону улогу коју су имали свештеници у средњем веку. Филозофија је, попут религије, одувек била политичко средство владајуће класе за очување владајућег поретка. Филозофија нема утемељење у уму већ је једна од институција класног поретка. Она се заснива на интересима владајућих група које су приватизовале ум и од њега створиле ексклузивно средство за одбрану владајућег поретка.

„Љубав према мудрости“ је еуфемизам који прикрива истину да је филозофија специфична вештина владања са којом се успоставља власт у главама људи, тачније, идеолошка тољага владајуће класе и као таква средство за очување владајућег поретка. Филозофија се никада није руководила изворним људским интересима и у том смислу умом. То је основни разлог што модерна филозофија „није приметила“ да капита- лизам уништава живот на Земљи и човека као људско и природно биће.

Из дефиниције филозофије као „љубави према мудрости“ проистиче да „мудрост“ претходи филозофији, као и потреба човека за мудрошћу. „Мудрост“ добија апстрактну димензију и постаје независна од друштва и човека. Она постоје засебни ентитет и о њеној конкретној природи се не пита. Она није историјски производ и нема историјску димензију. Зар не би пре свега требало одговорити на питање шта је то „мудрост“, као и одакле потиче „љубав према мудрости“ и каква је њена природа? Да ли она извире из саме природе човека, или се ради о људској потреби која је створена у току историјског развоја друштва?

Историјски гледано, мудрост је изворнија од филозофије и проистиче из егзистенцијалне сфере која се заснива на борби потлачених радних слојева за слободу, на раду, на развоју културног бића човека и на поштовању природе, а не на класном поретку који се заснива на експлоатацији радних слојева, на заглупљивању људи и на уништавању природе.

Уколико је филозофија „љубав према мудрости“, онда је мудрост та која је критеријум по коме се одређује истинитост филозофије. Да ли је мудар онај човек, који тврди да постоји нешто што не постоји и који се клања непостојећем као да постоји, или онај човек који је свестан да се ради о производу религиозне маште која се путем владајуће филозофије (религије) намеће људима као „истина“? Антички филозофи користили су ум да би створили илузију о олимпијским боговима – чији је смисао био обоготворење постојећег света и спречавање пропасти владајућег поретка. Платонова филозофија је најбољи пример. Његов став да су људи „играчке богова“ представља једну од најпогубнијих филозофских „истина“ са којом господари света већ више од две хиљаде година уништавају слободарско достојанство радних људи и оправдавају своју владавину.

Ако је филозофија „љубав према мудрости“ а филозофи „љубитељи мудрости“, због чега филозофи никада нису показали интересовање за „народну мудрост“ која проистиче из животне борбе људи који живе од свога рада и који се супротстављају владајућем поретку који се заснива на тлачитељском и деструктивном безумљу? Народи широм света створили су, у току своје животне и слободарске борбе, безброј бисера мудрости који никада нису привукли пажњу „озбиљне“ филозофије. Заправо, филозофи су одувек гајили презир према народној мудрости. „Мудрост“ је, у виду етаблиране филозофије и религије, одувек била привилегија владајуће класе. „Народ“ никада није имао право на мудрост.  Робови и кметови, а онда сељаци и радници одувек су били сведени на безумну „масу“ која мора да слуша своје господаре и да им се покорава. Радни људи нису смели да буду извориште мудрости и да имају самосвест умних људи. На томе се, од када је настало класно друштво, заснива опстанак владајућег поретка.

Док у делима Шекспира, Гетеа, Његоша… још могу да се уоче одблесци народне мудрости, у каснијој филозофији долази, на темељу капиталистичке поделе рада и специјализације, до развоја филозофског језика и специфичног начина филозофирања који више нема везе са народном мудрошћу. Томе доприноси и развој теоријске сфере науке и уметности са којима се, уз постојећу религиозну сферу, филозофија сучељава, али и преплиће. Истовремено, у оквиру филозофије долази до развоја посебних дисциплина и до њихове борбе за првенство. Филозофија постаје елитистичка мисаона делатност која је путем специфичног језика у потпуности одвојена од „обичних“ људи. Све комплексније и све неразумљивије филозофске кованице постају, попут класичних верзија библијских текстова, свете формуле које не служе да мотивишу људе да размишљају о битном, већ да им убију вољу за мишљењем.

Лишавање радних људи ума одувек је представљао најважнији задатак филозофа и свештеника. То је основ савремене стратегије  владања радним „масама“ које капиталисти настоје да сведу на радно-потрошачку стоку. Филозофска професија постаје еснафска делатност и добија прворазредни политички значај. Савремени филозофи стичу статус сличан ономе који су имали филозофи у античкој Грчкој, као и свештеници у средњем веку.

Историјски гледано, постоје два паралелна мисаона света. Један, који је проистиче из животворне борбе радних људи, и други, који је проистиче из тлачитељског и паразитског живота владајуће класе. Ради се о слободарско-животворној мудрости која се заснива на борби људи за слободу и опстанак, и господарској мудрости која је институционализована у облику филозофије и религије, и која се заснива на експлоатацији и тлачењу радних слојева и освајању света.

Народна мудрост заснива се на животворној борби људи и проналази своју истинитост у пружању могућности људима да реше своје животне проблеме. Она проистиче из животног искуства радних људи и представља упутство за свакодневну животну праксу и у том смислу је саставни део живота. Њена истинитост не проверава се путем испразних академских расправа, већ у току свакодневне борбе људи за опстанак и слободу. Народна мудрост само у формалном смислу може да буде универзална истина. У конкретном смислу, она може да буде животно упутство само онима који живе животом из кога је та мисао проистекла и на који је упућена.

Типичан пример је максима „Све у своје време!“ – која представља једну од најживотнијих и тиме најумнијих народних мудрости. Она је заснована на хиљадугодишњем животном искуству људи, а њен прави смисао може да се схвати само у контексту борбе човека за опстанак и слободу. Она указује на значај умног односа према будућности и у том смислу на одговорност за доношење животних одлука сагледаних у њиховој узрочно-последичној перспективи. Учинити праву ствар у право време водећи рачуна о могућим последицама – то је основни принцип умног живота који у савременом свету треба да омогући да се сачува живот на Земљи и створи хумани свет.

Филозофија се развија тако што је усмерена на развој самог процеса мишљења који има господарски и у том смислу инструментални карактер. Она није саставни део животворне и слободарске борбе људи, што значи саставни део самог живота, већ је посредник између света и људи и стиче легитимност умног у контексту филозофске сфере која је отуђена од људи и која је део владајуће идеолошке сфере. Као засебна сфера мишљења она је страна људима који живе животом коме одговара мудрост која има животворни карактер. Није случајно што су водећи филозофи по правилу били у блиским односима са владајућим поретком и имали улогу саветника за „стратешка питања“.

Кантов „категорички императив“ („Делај тако да максима твоје сопствене воље истовремено може да важи као принцип општег законодавства.“), који представља један од камена-темељаца модерне филозофије, типичан је пример политичког инструментализовања филозофије. Он нема везе с животворном и слободарском праксом човека и у том смислу с мудрошћу, већ је идеолошка подвала која треба да произведе лажну „моралну“ свест апстрактног „грађанина“ – која треба да омогући опстанак капиталистичког поретка који се заснива на сучељеним приватним интересима атомизованих малограђана.

Још се у софистичком природно-правном учењу огледа сукоб између слободарског ума и етаблиране филозофије која је имала религиозни, робовласнички и расистички карактер. Исто је са критиком олимпијских игара и олимпијских победника која је са пропадањем хеленског света била све гласнија.

Што се тиче хришћанства, типичан пример политичког инструментализовања хришћанства ради одбране владајућег поретка су максиме „Трпљен – спашен!“ и „Свака власт је од бога!“. Насупрот томе, велики српски просветитељ Васа Пелагић, руководећи се слободарском мудрошћу, дошао је до закључка да су „цркве дућани у којима попови продају лажи о богу“.

Одавно се ум, који се заснива на схватању и доживљавању екоцидне природе капитализма, супродставио филозофији која се заснива на егзистенцијалном априоризму и миту о „безграничном прогресу“ и која, на тај начин, постаје филозофски облик у коме се појављује деструктивно капиталистичко безумље. Упозорења куда иде свет, као што је то упозорење које је почетком 19. века изрекао Шарл Фурије, а пола века касније индијански поглавица племена Сијетл, саопштена су давно пре настанка „потрошачког друштва“ које представља завршну фазу у развоју капитализма као тоталитарног деструктивног поретка.

Ево неких мудрости индијанског поглавице које имају већи значај за развој животворне свести човечанства него сва досадашња филозофија: “Како се може купити или продати небо или топлина земље? Тако нешто потпуно нам је страно. Ми нисмо власници свежине ваздуха и бистрине воде. Па како их можемо продати или купити? Сваки делић ове земље свет је моме народу. Свака блистава борова иглица, свако зрно песка на речном спруду, свака маглица у тами шуме свети су у мислима и у животу мог народа. Сокови у дрвећу прожети су у сећањима црвеног човека. Када мртви бледолики оду у шетњу међу звезде, заборављају земљу, која им је дала живот. Наши мртви никада не забораве своју предивну земљу, јер је она мати црвеног човека. (…….) Део смо земље, и она је део нас. Мирисне траве су нам сестре. Јелен, пастув, велики орао – то су наша браћа. Стеновити врхови, сточни пашњаци, топло понијево тело и човек – све то припада истој породици. (…..) Знамо да нас бели човек не разуме. Њему је један део земље исто што и било који други. Он је странац што дође ноћу и одузме земљи све што му треба. Земља му није брат – већ непријатељ. Када је покори, он креће даље. Оставља за собом гробове својих отаца и не пати због тога. Одузима земљу својој деци, и није га брига. Гробови његових отаца и земља што му децу роди – остају заборављени. Према мајци-земљи и брату-небу односи се као према стварима што се могу купити, опљачкати, продати попут стоке или сјајног накита! Његова ће похлепа уништити земљу, и за собом ће оставити пустош. (…..) Највеће благо црвеног човека је ваздух. Све живо ужива исти ваздух – животиње, дрво и човек. Свима је тај ваздух потребан. Бели човек као да не опажа ваздух који удише. Попут неког ко је дуго на самрти, неосетљив је на смрад. (…..) Мораћете учити своју децу исто као што ми учимо нашу – да нам је земља мати. Што снађе земљу – снађе и њену децу. Пљује ли човек на земљу – пљује на себе самога. (…….) Шта год задеси животиње, убрзо снађе и људе. (……) Земља не припада човеку – човек припада земљи. То добро знамо. Све је у међусобној вези, као што је породица крвљу сједињена. Све је повезано. Није човек творац ткачнице живота, већ је само влакно у њој. Што учини са ткачницом – чини са собом. Чак ни бели човек, чији бог иступи и говори с њим као пријатељ са пријатељем, неће избећи заједничку судбину. (…….) Правом живљењу је крај. Почиње борба за опстанак…”

Нико од „великих филозофа“, чија дела представљају стожер мисаоне сфере Западне цивилизације, није показао интересовање за животну мудрост индијанског поглавице – која је доступна светској јавности још од 1854. године. Исто тако, нико од „великих филозофа“ није показао интересовање за стравичну судбину северноамеричких староседалаца које је амерички капитализам готово истребио. Ради се о највећем геноциду у историји човечанства у коме је побијено 98% индијанског становништва! Десетине милиона одраслих и милиони деце више од 200 година систематски су масакрирани од стране америчких власти. На том монструозном злочину заснива се „америчка демократија“ и „нови светски поредак“.

Како то да модерна филозофија није уочила да капитализам гура човечанство у провалију? То што је модерна филозофија отуђена од човека и његове конкретне егзистенције и што је, као таква, посредник између човека и света довело је до тога, да питање опстанка човечанства као најнепосредније егзистенцијално питање није постало битно филозофско питање. Показало се да се модерна филозофија заснива на егзистенцијалном априоризму и да има анти-егзистенцијални карактер. Она већ стотинама година спречава човека да увиди да је капитализам деструктивни поредак.

Модерна филозофија је филозофски облик у коме се појављују прогресистички митови које је створила на капиталистички начин заснована и инструментализована наука. Један од најпогубнијих митова је да је овладавање природом од стране човека најважнији показатељ прогреса. Повећавање извесности преживљавања човечанства никада није постављено као услов прогреса и никада није постало битно филозофско питање. Томе је допринело хришћанство са својом идејом о апокалипси. Пропаст света представља реализовање на капитализму заснованог прогреса који завршава са хришћанском апокалипсом.

Мишљење има конкретну историјску природу. Једно је када човек размишља на цветном пропланку, а друго када размишља на ивици провалије. Оно што је карактеристично за савремену филозофију је да филозофи филозофирају као да се човечанство не налази на ивици провалије. Не ради се више само о анти-слободарској, већ о анти-егзистенцијалној мистификацији света.

Традиционална филозофија заснива се на илузији да је могућа слобода ума без слободе човека. Ради се о дуализму духовног и материјалног света при чему се човек своди на res cogitans (Декарт). Код грађанских филозофа не постоји саморефлексија ума са аспекта конкретне неслободе човека који мисли. Слобода човека који мисли не поставља се као услов за одређивање истинитости филозофије. У питању је идеолошка подвала: филозофија је сама по себи сфера слободе – у односу према свету неслободе. Каква је то „слобода мишљења“ уколико човек виси над провалијом?

Као засебна друштвена област и засебна форма мишљења филозофија постаје појава sui generis. Путем магичног филозофског плашта филозоф лебди изнад света неслободе и деструкције и односи се према њему као да није настао у свету и као да не живи у њему; као да не учествује у стварању онога што треба “објективно” да анализира; као да није заинтересован за то какав ће тај свет бити и шта ће се са њим десити; као да његова мисао о свету није условљена природом тог света и природом његовог положаја у свету… „Слободни филозоф” постаје идеолошка маска неслободног човека, а филозофија конкретна лаж апстрактног човека који се појављује у одори “филозофа”.

Филозофија је специфична сфера политичког која је заогрнута велом „универзалне истине“. Слично је са религијом, с тим што њена „универзална истина“ има апсолутни карактер и не подлеже рационалној провери. Теза да је филозофија „трагање за истином“ само је један од начина на који се филозофија претвара у мит. Ако је суштина мудрости истина, поставља се питање о којој се истини ради? Историјски гледано, свака владајућа класа имала је своју истину. Истина владајуће класе у античкој Хелади заснивала се на робовласничкој, расистичкој, милитаристичкој, сексистичкој и педофиличарској природи тог света који је био утемељен у космичком поретку и у коме су владали олимпијски богови.

Филозофија претвара конкретне животне проблеме у апстрактна теоријска питања и на тај начин стерилише слободарске и  животворне потенцијале ума. Она одваја ум од живота и гетоизује га. Свет, историја, човек… –  све се добија се из задате идеолошке сфере која се појављује у виду „филозофије“. У савременом капитализму филозофија је лишена хуманистичке и животворне бити и сведена је на техничку дисциплину. Она се заснива на капиталистички начин инструментализованом уму који је сведен на технички ratio. То је, заправо, најважнији начин на који владајући поредак присваја и уништава ум.

“Филозофи” се односе према филозофији исто онако како се теолози односе према религији: они у њој виде ексклузивно средство владајуће „елите“ за духовно поробљавање радних “маса”. Филозофски елитизам проистиче из класног елитизма. Тежња за доминацијом, у виду наметање “истине” присвајањем ума, само је један од појавних облика владајућег духа класног друштва у коме је интелектуална делатност привилегија владајућег слоја. Филозофи не настоје да поуме свет, већ да се обрачунају с мишљу која доводи у питање њихов елитистички статус. Они не теже зближавању људи, већ успостављању власти над људима. Оно у чему су филозофи јединствени је да су они власници „истине“ и да су „обични људи“ не-умне сподобе и као такви нижа бића.

Филозофија је институционализовани облик отуђења ума од човека. Смисао филозофије је у филозофирању, а то значи у одвајању ума од живота и на тај начин у спречавању поумљења људи, а не у очувању опстанка света и остваривању слободе човека. Филозофска реторика је замка за ум. Она ствара мисаоне лавиринте у којима човек, у настојању да дође до истине, губи историјску самосвест и постаје жртва илузија. Филозофија није „трагање за истином“, већ задавање „истине“. Путем филозофије истина бива лишена конкретне историјске природе и добија идеолошку димензију. „Истина“ постаје средство за обрачун с човеком као визионарским и мењалачким бићем и као таква средство за очување постојећег света. Хајдегерова фундаментална онтологија је типичан пример.

Филозофија није само начин сакривања и мистификовања истине, већ и одузимање људима права на умност и лишавање људи ума. Као што су свештеници имају ексклузивно власништво над „богом“, тако филозофи имају ексклузивно власништво над умом. Тврдња да је филозофија самосвест умног, што значи да мисао путем филозофије стиче легитимност умног, представља идеолошку подвалу. Укидање филозофије као посредника између човека и света подразумева ослобађање ума из кавеза филозофије.

„Историја филозофије“ лишава филозофију историјске основе и претвара је у над-историјску сферу. Филозофи бивају лишени свог конкретног друштвеног бића и претворени у „филозофски ум“ који лебди над светом. Они настоје да прикрију извориште и мотиве филозофирања да би створили лажну слику о својој “непристрасности”. И филозофи имају своју мантију. Иза филозофске “објективности” крије се класна, групна и лична пристрасност. “Филозофи” су сујетни људи. Њихово филозофирање не заснива се на потреби за истином, већ је условљено ниским страстима и личним интересима. „Филозофе“ не зближава слободарско надахнуће, већ елитистичка надменост.

Грађанска филозофија производи лажну слику света и на тај начин настоји да спречи његову промену. Дијагноза капитализма заснива се на политичкој стратегији која настоји да по сваку цену сачува капитализам. Филозофи нису „објашњавали свет“, као што то тврди Маркс, већ су га мистификовали. Да су филозофи „објашњавали свет“ неминовно би дошли до закључка да се капиталистички свет заснива на деструкцији. Имајући то у виду, стварање новог света, који се заснива на егзистенцијалној извесности, одавно би постало најважније филозофско питање.

Уместо да се залаже за друштвени поредак који се заснива на уму, филозофија следи дух деструктивног безумља и уништава критички рационализам и визионарску свест. Типичан пример је филозофија игре, као и филозофија спорта и олимпизма. Сваком умном човеку је јасно, да инсистирање на игри као „оази среће“ (Финк) само доприноси очувању света несреће. Исто тако, сваком умном човеку је јасно, да инсистирање на принципу citius, altius, fortius неминовно води уништењу човека као хуманог и природног бића. Упркос томе, грађански филозофи глорификују спорт јер је он спектакуларни рекламни спот капитализма и као такав најважније политичко средство за интеграцију потлачених у капиталистички поредак.

Колико је грађанска филозофија неумна и у којој мери је сведена на средство за обезвређивање човека и за оправдање капиталистичког терора над људима показује и следећи пример. Грађанска антропологија заснива се на тврдњи, да је човек по својој природи грамзива звер која има потребу да убија. Вук је проглашен за непосредног претка човека. Свако сеоско дете зна да вук нема потребу да убија, већ да задовољи глад, као и да одбрани своју младунчад. Када се засити, вук нема потребу да напада друге животиње, ни човека. Исто тако, свако сеоско дете зна да је човек припитомио вука тако, што га је хранио. Захваљујући томе, вук је од крволочне звери постао пас – „највернији пријатељ човека“. Пас који је припитомљени вук постао је племенити створ и као такав „највернији пријатељ човека“, а човек који нема никакве везе са вуком и потиче од доброћудног шимпанзе има „вучију природу“, што значи да је „крволочна звер“?! Мудро, нема шта!

Имајући у виду природу капиталиста, политичара, новинара, филозофа, свештеника, трговаца, адвоката и припадника других „елитних“ професија, могло би се закључити да нису сви људи настали од вука, већ да су неки настали од пацова, а неки од змије, хијене, твора… Ево праве теме за грађанску антропологију!

Филозофија је условљена природом конкретног историјског тоталитета у коме настаје. Капитализам као тоталитарни поредак деструкције условљава антиегзистенцијални карактер грађанске филозофије. Филозофија не разоткрива оно што је скривено, већ скрива деструктивну природу капитализма и еманципаторске потенцијале који су створени у грађанском друштву који пружају могућност за стварање новог света. Филозофија не ствара само привид рационалног ирационалној природи капитализма, већ је облик у коме се појављује деструктивни капиталистички ирационализам.

Поделом филозофије на посебне сфере долази до сакаћења ума и на сукоб у оквиру филозофије који усмерава ум на бесплодне расправе које, када се има у виду сва драматика уништења света, имају анти-егзистенцијални карактер. Филозофска расправа своди се на одвлачење ума од битних животних проблема и на нагомилавање филозофског празнословља које блокира ум. Уместо да тежи мишљењу које има животворни карактер, филозофија је сведена на стерилно филозофско знање. Историја филозофије своди се на филозофску догматику која блокира могућност да се ум слободно односи према свету који пада у све дубљу провалију егзистенцијалног безнађа.

У савременом капитализму филозофи су постали капиталистички теолози који не стварају виртуелне светове путем религиозне мистике, већ путем технократског начина мишљења који уништава хуманистичку визионарску машту и производи виртуелне светове као потрошачку робу. Обрачун капитализма с животом одвија се у облику обрачуна с визионарском свешћу. Филозофи стварају свет без будућности и на тај начин постају гробари човечанства.

У „потрошачком друштву“ филозофија је постала дисциплина која је подређена правилима show-businessa: постала је забављачка вештина. И када постављају битна питања, филозофи то раде на такав начин, да она губе озбиљност и добијају карикатуралну димензију. Филозофија је сведена на забављачку реторику која тежи да се појави у спектакуларном облику, што значи у тржишном паковању. „Квалитет филозофа“ мери се величином хонорара који добијају за своје наступе. Филозофи су постали дворске луде капитализма.

Капитализам уништава умног човека и умни однос човека према свету и животу и своди човека на потрошачког идиота. Брзина обрта капитала је она “мистична” сила која одређује живот човека и  развој света. Динамика живота која је диктирана брзином одвијања процеса капиталистичке репродукције и тотално комерцијализовање света, које уништава потребу људи за озбиљним мишљењем, представља чекић и наковањ између којих се налази савремена филозофија. Стварање филозофских дела условљено је све бржим окретањем капиталистичког замајца и све суженијим менталним способностима људи чији је мозак осакаћен капиталистичким начином живота и владајућом пропаганданом машинеријом.

Путем медија, који су у рукама капиталиста, у јавности се појављује само она мисао која се обрачунава с еманципаторским наслеђем грађанског друштва и с визионарском свешћу. Јавни простор препуштен је корумпиран политичарима, полуписменим ТВ водитељима и дежурним „коментаторима“, док је стварни политички простор, који се налази изван видокруга јавности, препуштен најмоћнијим капиталистичким клановима који, заслепљени својим приватним интересима, доносе одлуке које угрожавају опстанак човечанства.

Главни извори „умности“ у „потрошачком друштву“ су рекламе. На њима нема замишљеног човека, већ менталних дегенерика који се са религиозним заносом односе према рекламираној роби. У светлу све интензивнијег процеса идиотизовања људи и уништења живота може се на прави начин схватити сва погубност гетоизовања ума. Ради се о двема странама истог процеса чију окосницу чини деструктивни капиталистички ирационализам.

„Крај филозофије“ као конкретни историјски процес појављује се као уништење способности човека да доноси самосталне судове и да се понаша сходно њима. Ради се о укидању ума и слободе, односно, могућности остварења умне слободе. Циљ грађанске филозофије је спречавање радикалних друштвених промена уништавањем могућности да се мењалачке воља заснује на уму. “Разарање ума” (Хоркхајмер) је одговор капитализма на све већу егзистенцијалну кризу коју ствара и на постојање објективних могућности за укидање капиталистичког света. Грађанска филозофија уништава клицу novuma која је створена у капитализму тако што уништава његову историјску родност. Отуда она инсистира на анти-визионарском начину мишљења и филозофским дисциплинама које прикивају ум човека за постојећи свет који се заснива на деструктивном капиталистичком безумљу. То је основни разлог што је спорт, као спектакуларни облик прикивања човека за постојећи свет, постао владајућа (квази) религија у капитализму.

Филозофија спада у „праисторију“ (Маркс) људског друштва – заједно са капитализмом и његовом интелектуалном надградњом. И када критикује постојеће филозофија доприноси његовом очувању јер репродукује свет који је подељен на сфере које су отуђене од човека. У том смислу, филозофија је отуђени облик разотуђења. Критичка расправа о филозофији остаје у сфери филозофије уколико није повезана са критичко-мењалачком праксом. Овде треба имати у виду Марксову тезу да је „исправна теорија свест праксе која мења свет“. Мењалачки однос према свету условљава природу мишљења. У том контексту могућа је слободарска филозофија, која има критичку самосвест, која усмерава мењалачку праксу ка коначном укидању капитализма и самим тим ка укидању филозофије као од човека отуђеног мишљења.

Човек не може да изађе из света и да се односи према њему као ван-световно или над-световно биће, али може да „извири“ из света. Природа тог „извирења“ такође је условљена природом света и његове конкретне егзистенције, али му она пружа могућност да успостави однос према постојећем свету и да баци поглед према будућности.

Поред позитивистичког односа према постојећем свету, при чему је свет сведен на саморепродукујућу датост, постоје митолошки, трансцендентални, виртуелни и визионарски однос према свету. Човек стиче представу о природи своје конкретне егзистенције у односу према идеализованој представи прошлости; у односу према илузорном небеском свету који је производ религиозне маште; у односу према виртуелним космичким световима који су производ сајантистичке космолошке фантазије; или у односу према замишљеној и могућој будућности овоземаљског света.

Оно што пружа могућност човеку да „извири“ из света у коме живи је историјски ум, а то значи визионарска машта. Путем историјског ума, који има дијалектички карактер, човек може да уочи конкретна егзистенцијална и есенцијална ограничења у којима живи, као и конкретне егзистенцијалне и есенцијалне потенцијале за стварање будућег света, а који путем слободарске и стваралачке праксе могу да се реализују. Историчност људске егзистенције је полазиште за одређивање њене саморефлексије. У том контексту појављује се идеја прогреса и визионарска свест. Квалитет ововременске егзистенције човека одређује се у односу према све драматичнијем уништавању живота на Земљи и у односу према животворним потенцијалима који су створени – који подразумевају и животорне способности човека као слободарског и друштвеног бића које нису, али могу да буду реализоване у виду стварања новог света и тиме нове егзистенције.

Будући да је филозофија облик у коме се појављује деструктивни капиталистички ирационализам, захтев за „реализацијом филозофије“ представља доливање уља на ватру која спаљује свет. Уместо „реализовања филозофије“, треба укинути филозофију  укидањем капиталистичког света и постајањем човека еманципованим умним бићем. Укидање филозофије не подразумева одбацивање, већ оживотворење слободарских и животворних потенцијала филозофске мисли. У том контексту посебно место добија дијалектичко мишљење које превазилази ум који је прикован за свакодневницу и који није у стању да сагледа процес историјског развоја друштва – без чега човек не може да стекне самосвест као историјско биће.

Марксова мисао отвара могућност за демистификовање филозофије и за развој еманципаторског ума. Она се обрачунава с филозофијом као од човека отуђеним умом који посредује између човека и света и који служи владајућем поретку да се обрачуна с критичко-визионарским умом и слободарском борбом потлачених. Маркс је настојао да укине филозофију тако што ће она бити реализована револуцијом потлачених и освешћених радних људи.

Данас ум треба да буде повезан са борбом човечанства за опстанак. Он треба да постане „својина“ човека као еманципованог умног бића и као такав основна интегративна снага друштва. Ум треба да се ослободи из кавеза филозофије, науке, религије, политике… и да се врати животу тако што ће постати темељ успостављања међуљудских односа, као и схватања света и односа према будућности. Треба створити животворни ум који ће бити најважнији облик у коме човек изражава своје  човекобивство. Свака реч коју човек изговори треба да буде умна – да проистекне из ума и да буде упућена уму. „Поумљење света“ подразумева постајање људи еманципованим умним бићима.

Уместо да је ум десетина хиљада људи који се баве филозофијом и друштвеним наукама, и који представљају најобразованији део човечанства, усмерен ка поумљењу света и борби за његов опстанак, он је усмерен на бесплодне академске расправе и тумачење мисли појединаца чија се филозофија своди на стварање мисаоног лавиринта из кога нема излаза. Типичан пример је однос академске интелигенције према Хајдегеру.

Истински ум није могућ као привилегија уске групе људи, већ као право и конкретна могућност човека. Идеал ума који се еманциповао од филозофије је умни човек и друштво као заједница еманципованих умних људи. Заинтересованост човека да решава конкретне животне проблеме од којих зависи његов опстанак и слобода усмериће човека ка умном мишљењу. Само у контексту борбе за опстанак човечанства и природе човек ће постати еманциповано умно биће.

До истинске “воље за моћ” може се доћи само у односу према деструктивној капиталистичкој помами која условљава да човек води не-умни (само-деструктивни) живот. Основно умно начело с којим се треба руководити је – очувати живот на Земљи. То је најважнији умни путоказ. Бити човек данас пре свега значи борити се против капиталистичког екоцидног тероризма за опстанак живота.

У свету који је постао капиталистички крематоријум „слободно мишљење“ је идеолошка подвала. Нема истинског ума без слободног ума, а нема слободног ума без слободног човека. Тек у правој историји, што значи у будућем бескласном (комунистичком) друштву, могућа је истинска слобода човека, а самим тим умовање као слободна активност слободног човека која није сама себи смисао већ је најважнији садржај животворног живота.

Филозофија може да буде укинута једино револуцијом, а то значи реализовањем животворних потенцијала које конкретна егзистенција човека као стваралачког и еманципованог друштвеног бића носи у себи. Не мистичне силе које добијају митолошку димензију, већ животворни потенцијали националних култура и грађанског друштва, као и животворни потенцијали човека као стваралачког и друштвеног бића представљају ону моћ која пружа могућност човечанству да спречи уништење живота и створи хумани свет. Револуција је једини облик егзистенције који подразумева укидање процеса који своде човека и свет на предметност. Она руши зидове који се дижу између човека и света. Она је истински начин реализовања човека као стваралачког и визионарског бића. Постајањем капитализма тоталитарним детруктивним поретком револуција је постала највиши егзистенцијални изазов и најаутентичнији начин живота. Она је постала врховно начело животворног хуманизма и као таква врховни принцип на коме треба да се заснива животворна пракса. Филозофија, која је присвојила ум, треба да буде укинута умним светом, а то значи постајањем људи животворним умним бићима. Враћање ума човеку није само најважнији есенцијални изазов, већ је постао најважнији егзистенцијални императив.            

Хајдегер као мит


Да би неко питање било истинско, оно треба да буде конкретно историјско питање, што значи да има у виду владајућу тенденцију развоја света. И питање о природи филозофије Мартина Хајдегера треба да буде конкретно историјско питање. Једно је када се питање поставља на цветном пропланку, а друго када се поставља на ивици провалије. Конкретно историјско питање гласи: да ли Хајдегерова мисао указује на процесе који доводе до уништења природе и човека и да ли пружа могућност да се искорачи из капиталистичке цивилизације у цивилизацију слободе у којој ће човек живети у складу са природом?

Треба пружити могућност Хајдегеровој филозофији да се појави као конкретна историјска мисао у релацији деструкција – животворност, односно, деструктивно безумље – животворни ум. Тек у односу према слободарским и животворним потенцијалима ума може да се увиди конкретни историјски смисао Хајдегерове филозофије. Живот на Земљи све је угроженији и све оно што има животворни потенцијал треба да буде укључено у борбу за опстанак. Најважнији критеријум по коме се одређује да ли је нека мисао умна је да ли доприноси очувању живота на Земљи.

За следбенике Хајдегера, његова филозофија је мисаони оквир у коме је једино могуће поставити питање о њеној суштини и смислу. Филозофска легитимност расправе о Хајдегеровој филозофији стиче се тако, што она постаје саморефлексија Хајдегерове филозофије. „Фундаментална онтологија“ постаје синтеза свега вредног што се појављује у сфери ума. Она добија статус једине праве филозофије и као таква постаје критеријум по коме се одређује легитимност филозофске мисли. „Фундаментална онтологија“ постаје друго име за истинску умност.

Грађански теоретичари настоје да анализирају Хајдегерову мисао полазећи од филозофије као „објективне“ сфере која има надисторијски карактер. На тај начин, Хајдегерова филозофија постаје апстрактна мисао. Они користе Хајдегерову филозофију да уклоне визионарски ум и тиме могуће просторе будућности. Хајдегерова филозофија представља наговештај краја историје. Истовремено, грађански филозофи позивају се на Хајдегера да би у сенци коју ствара његова филозофија прибавили филозофску легитимност својим списима. Они се односе према Хајдегеру на исти начин на који се Хајдегер односи према бићу. Бити „у суседству“ са Хајдегером обезбеђује „бесмртност“ у филозофском свету.

Најважнији разлог Хајдегерове популараности међу грађанском интелигенцијом је тај, што његова филозофија пружа могућност да се сачува елитистички статус филозофије и тиме елитистички статус академске интелигенције. Његова „фундаментална онтологија“ постаје филозофско „Свето Писмо“, а његови „тумачи“ чувари кључева мудрости. Грађанска филозофија створила је од Хајдегера мит, а од његове филозофије један од најважнијих интелектуалних стожера Западне цивилизације.

Произвођење мита о Хајдегеру и другим „великим“ филозофима је начин на који се ствара секташка искључивост и елитистичка самодовољност грађанске интелигенције. Њени припадници добровољно прихватају гетоизовање ума на факултетима, и у другим ексклузивним „интелектуалним“ просторима, јер им то омогућава „слободу“ и удобан живот. Такав друштвени положај лишава их одговорности за опстанак живота на Земљи и ризика који борба против владајућег поретка носи са собом.

Представници традиционалне филозофије заснивају свој однос према Хајдегеровој филозофији на егзистенцијалном априоризму. Постајући тоталитарни поредак деструкције капитализам је обезвредио то полазиште. Инсистирање на њему лишава Хајдегерову мисао конкретне историјске димензије и претвара расправу о Хајдегеровој мисли у интелектуалну гимнастику која има апстрактни карактер. Класични филозофски приступ Хајдегеру не само да стерилише животворне потенцијале његове мисли, већ одвлачи ум од основних егзистенцијалних проблема са којима се човечанство све драматичније сучељава. „Потрошачко друштво“ представља коначни обрачун с мишљу која се заснива на егзистенцијалном априоризму.

Демистификовање Хајдегерове филозофије подразумева еманциповање Хајдегерове мисли од филозофије, што значи уклањање филозофског плашта под којим његова мисао губи конкретни историјски карактер и постаје апстрактна мисао. Треба извући Хајдегера из сивила филозофског празнословља на светлост историје и односити се према њему као конкретном друштвеном бићу, а према његовој филозофији као конкретној историјској мисли. Само тако можемо да откријемо њену ограниченост, као и њен еманципаторски потенцијал. Истовремено, конкретна историјска расправа о Хајдегеровој филозофији могућа је једино уколико се не упадне у замку његове филозофске реторике. Она је лавиринт из кога нема излаза и у коме у безнадежном мисаоном тумарању нестаје животворна снага ума.

Хајдегер је пронашао извориште и инспирацију за своје идеје у старогрчкој филозофији, као и у филозофији Светог Августина, Мајстер Екхарта, Франца Брентана, Фридриха Шелинга, Фридриха Хелдерлина, Сeрена Киркегора, Фридриха Ничеа, Рајнера Марије Рилкеа, Фјодора Достојевског, Вилхелма Дилтаја, Едмунда Хусерла, у таоизму и другим далекоисточним религијама… Да би се схватила права природа Хајдегерове филозофије треба, исто тако, имати у виду у односу према којим идејама и политичким покретима је Хајдегер настојао да изгради своју филозофију.

Конкретно историјско извориште Хајдегерове мисли није теорија, већ животна реалност Немачке прве половине XX века. Тек када се Хајдегерова филозофија сагледа у контексту историјских збивања у којима је настала може да се одгонетне њена права природа. Ради се о велико-немачком експанзионизму; кризи капитализма и Првом светском рату; поразу Немачке и пропасти немачког царства; Минхенској револуцији и развоју комунистичког покрета; настанку и пропасти Вајмарске републике; распламсавању немачког реваншизма и успону фашизма; „продору на Исток“ и пропасти нацистичке Немачке… Хајдегерова филозофија могла је да никне једино на немачком тлу.

Неспорно је да Хајдегерова филозофија има самосвојност која се огледа како у језику, тако и у специфичном односу према основним филозофским питањима. У суштини, Хајдегер је у форми филозофске расправе настојао да одговори на питање о будућности Немачке. То је оно најважније што чини Хајдегера „немачким филозофом“ и што одређује како самосвест Хајдегерове филозофије, тако и представу коју је Хајдегер имао о себи као филозофу. Без оваквог приступа Хајдегеровој мисли није могуће дати прави одговор на питање о политичкој суштини његове филозофије и у том контексту о природи Хајдегеровог односа према нацизму.

Фундаментална онтологија


До појаве модерног доба религија је играла најважнију улогу у мисаоном животу европских народа. Развојем занатства и трговине, настанком градова, развојем науке и технике, настанком грађанске интелигенције и „Гутенбергове галаксије“, настанком школа и универзитета, развојем грађанских политичких покрета… долази до стварања нових мисаоних изворишта. Научни ум стиче све значајнију улогу у мисаоном животу, као и филозофски ум који је збацио са себе религиозне окове. Нови начин живота и нови положај човека у свету условљавају рађање нове уметности која настоји да створи своје аутономно мисаоно упориште. Мисаони живот Европе добија многострукост и вишеслојност. Он се заснива на капиталистичкој подели рада која одваја мануелни од интелектуалног рада и која институционализује мисаоне сфере у којима се од људи отуђују њихове стваралачке моћи. Истовремено, динамика мисаоног живота условљена је научним открићима, освајањем света, техничким проналасцима, индустријским развојем, описмењавањем становништва, настанком не-радног времена које омогућава стварање читалачке публике, позоришта, оперских кућа, галерија и других институција културе…

У модерном добу успостављена је борба између различитих погледа на свет при чему носиоци религиозне, научне, филозофске и уметничке мисли настоје да од својих области створе извориште свеукупне умности и средиште мисаоног живота. Истовремено, под утицајем политичког плурализма настају различити мисаони правци, при чему свако настоји да од своје мисли створи основ свеукупног мишљења. Тежња да се успостави владавина једног над свим другим погледима на свет није утемељена у уму, већ је последица борбе политичких и економских центара моћи, које су инструментализовале ум, за власт. На томе се заснива идеја фундаментализма. Она не тежи истини, до које се може доћи само сучељавањем различитих погледа на свет, већ успостављању центра моћи који има неприкосновени монопол над „истином“.

Хајдегерова фундаментална онтологија утемељена је у свету који је подељен на сфере које су отуђене од човека и које владају над њим. Без те поделе, захтев за фундаментализмом био би бесмислен. Фундаментална онтологија је синтетизована суштина засебних области надградње у којима су институционализоване од човека отуђене моћи које су постале средство владајућег поретка за потчињавање људи и за уништавање природе. Хајдегер не настоји да укине издељени свет и врати људима њихове моћи које су им отете у виду отуђених сфера капиталистичке надградње. Он не тежи да укине сферу филозофије тако што ће људи постати умна бића; да укине сферу уметности тако што ће људи постати уметничка бића; да укине сферу технике тако што ће савладане силе природе постати средство за задовољење истинских људских потреба и за повећање извесности људског опстанка; да укине класно друштво тако што ће бити укинута приватна својина над средствима за производњу и репресивне институције грађанског друштва, и тако што ће човек постати носилац свеукупног друштвеног живота и господар своје судбине.

Фундаментална онтологија има интегративни карактер. Она се заснива на томе, да постоји интегришућа онтолошка тачка која је извориште мишљења и која је неприкосновена. Уколико је фундаментална онтологија извориште свеукупног мишљења, онда није могуће поставити аутономно онтолошко питање о њеној суштини, а то значи успоставити аутономнo критичко становиште са кога она може бити доведена у питање. Расправа о природи фундаменталне онтологије могућа је као њена саморефлексија.

Самосвест фундаменталне онтологије заснива се на томе, да су сва битна полазишта мишљења садржана у њој и да путем ње стичу онтолошку легитимност. Саморефлексија онтолошког као онтолошког могућа је једино путем фундаменталне онтологије. Другим речима, сама природа онтолошког условљена је природом фундаментализма као тотализујућег начина мишљења. Уклоњен је сваки онтолошки приступ који не одговара тотализујућој интенцији фундаменталне онтологије. Из онтичког искључена је борба супротности и тиме историјски развој друштва, а из онтологије сучељавање супротности као начин долажења до истине. Фундаментална онтологија представља обрачун с дијалектиком историје и с дијалектичким умом.

Да би онтолошко одговарало своме појму оно треба да буде у стању да постави питање о истинитости фундаменталне онтологије. Фундаментална онтологија је легитимна једино као онтологија, што значи да је саморефлексија фундаменталне онтологије могућа једино путем онтолошког. Будући да фундаментализам као синтетичко-тотализујући принцип доводи у питање суштину онтолошког, фундаментална онтологија нема легитимност онтолошког. У фундаменталној онтологији онтологија је изгубила своју онтолошку суштину.

Фундаментализам као мисаони принцип представља обрачун с еманципаторском природом онтолошког. Он лишава онтологију визионарског. Будући да је онтолошко самосвест онтичког, укидањем отворености онтолошког према будућности онтичко бива лишено еманципаторске самосвести. Уместо фундаменталистичког принципа треба афирмисати принцип онтолошке отворености који омогућава мишљењу да се вине у будућност. То је основни предуслов да животворни потенцијали онтичког добију визионарску самосвест.

Фундаментална онтологија нe отвара хоризонте нових светова, већ учвршћује темеље постојећег света. То да се ради о „путу“ (Хајдегер) не значи да се траже или стварају нова онтолошка упоришта, већ да се задата фундаментална онтолошка тачка пројектује у будућност.

Када се има у виду да се савремени свет заснива на деструкцији која има тоталитарни карактер, може се закључити да је путем фундаменталне онтологије мишљење увучено у сферу тотализујућег анти-егзистенцијалног безумља. Постајући тоталитарни поредак деструкције капитализам је довео до тога, да је питање о истинитости фундаменталне онтологије као конкретно историјско питање могуће поставити једино са егзистенцијалног и у том контексту са слободарског становишта.

Хајдегер је створио нову филозофију која треба да укаже на суштину људске егзистенције. Филозофија је укинута филозофијом. То противречи Хајдегеровом захтеву да се уклоне сви облици посредовања између човека и његове егзистенције. Уистину, Хајдегер не настоји да  својом филозофијом уклони све друге филозофије да би на тај начин устоличио своју филозофију као једини облик посредовања између човека и његове егзистенције, већ настоји да укине саму филозофију као посредника између човека и његове егзистенције. Његова фундаментална онтологија не тежи да развије филозофију, већ представља крај филозофије и рађање нове религије која има поетичку природу. Она у себи не носи само клицу новог мишљења, већ и клицу новог односа човека према својој егзистенцији.

Суштина Хајдегерове фундаменталне онтологије није биће, већ мишљење бића. Доследно следећи Хајдегерову филозофију биће се налази у језику, али је оно могуће једино путем мишљења бића, што значи да мишљење које мисли биће претходи бићу. Није природа бића та која условљава природу мишљења бића, већ природа мишљења које мисли биће условљава природу бића. У коначном, биће је производ Хајдегеровог мишљења. Као што нема „бога“ без Библије, тако нема „бића“ без Хајдегерове филозофије.

Хајдегерово мишљење бића ствара привид да биће постоји и истовремено удахњује живот бићу. Путем мишљења бића – биће излази из таме „заборава“ и човек стиче могућност да доживи биће као биће. По Хајдегеру, страх од смрти представља основ људске трагичности, али без мишљења бића човек не може да има представу о својој трагичној егзистенцији као трагичној егзистенцији. Истовремено, без погледа који је усмерен према бићу човек не може да пронађе пут из ништавила у које је бачен. Свест о постојању бића основна је претпоставка да човек може да се односи према бићу.

Хајдегер је био свестан проблема. Отуда он уместо филозофије нуди „фундаменталну онтологију“. Она мисли биће на тај начин, да излази изван оквира класичне филозофије која спречава човека да се непосредно односи према свету и доживи своју трагичну егзистенцију. „Фундаментална онтологија“ је извориште мишљења које мисли биће тако, да укида филозофију која посредује између човека и његове егзистенције и ствара могућност да се успостави поетички однос према бићу. Путем поетичког, мишљење бића претвара се у доживљавање бића.

Дајући својој филозофији назив „фундаментална онтологија“ Хајдегер је настојао да направи отклон од традиционалне филозофије која, по њему, није у стању да појми биће. Полазећи од критеријума на основу којих фундаментална онтологија одређује природу филозофије као филозофије, фундаментална онтологија није филозофија филозофије и као таква мета-филозофија, већ анти-филозофија. Она је филозофија која укида филозофију и као таква је последња филозофија. Фундаментална онтологија представља самоубиство филозофије.

Као што Марксова мисао препознаје себе као „свест праксе која мења свет“, тако Хајдегерова филозофија препознаје себе као мисао која пружа могућност човеку да на аутентичан начин доживи своју трагичну егзистенцију и на тај начин пронађе пут који води до бића. Саморефлексија Хајдегерове филозофије није могућа путем мишљења мишљења, већ путем аутентичног доживљавања трагичне егзистенције из које проистиче потреба за бићем. На томе се заснива поетичко. „Поетички живот“ (Хелдерлин) представља основ саморефлексије Хајдегерове фундаменталне онтологије као анти-филозофије.

Хајдегерова филозофија није у сагласју са неопредмећујућом саморефлексијом која има поетички карактер. Она инсистира на поетичком односу човека према бићу, али се заснива на таквом мишљењу бића које диже мисаони зид између човека и бића.  Упркос  томе што се Хајдегер супротставља традиционалној филозофији због тога што она опредмећује мишљење – мишљење бића не подразумева непосредни однос човека према бићу и слободно мишљење, већ мишљење Хајдегеровог мишљења бића путем Хајдегеровог начина мишљења. Mишљење бића могуће je једино путем оног мишљења које има митолошки однос према бићу.

Како „просечни“ Немац, коме се Хајдегер обраћа, може да постане „сусед“ и „чувар бића“ када ни Хајдегер није био у стању да објасни шта је „биће“? Хајдегерова филозофија је језички лавиринт из кога ни најзагриженији Хајдегерови следбеници не могу да нађу излаз. Уистину, смисао Хајдегеровог мишљења бића није долажење до „бића“, већ укидање мишљења које пружа могућност човеку да препозна себе као друштвено, слободарско, стваралачко, историјско и тиме визионарско биће. У том контексту, Хајдегер се обрачунава с мишљењем које може да доведе у питање „биће“ и на тај начин разобличи његов начин мишљења.

Хајдегерова филозофија нема просветитељски, већ мистификаторски  карактер. Она не изводи човека из ништавила у које је „бачен“, већ га утапа у капиталистичко ништавило. Хајдегерово тумачење Хелдерлиновог лудила указује на то, да некрофилна мистика, која је карактеристична за средњовековну схоластику, представља један од носећих стубова Хајдегерове филозофије.

Хајдегер не настоји да развије ум, већ да га инструментализује. Он покушава да продре у подсвест и овлада бићем човека. Његова филозофска реторика има карактер проповеди. У том контексту може да се постави питање о њеној реторичкој и мисаоној ритмици. У коначном, Хајдегер настоји да путем своје мисли развије у људима веру у биће. На томе се заснива доживљавање бића. Поетичко постаје начин на који мишљење бића добија религиозни карактер.

Суштина Хајдегеровог novuma је у томе, да се човеков однос према бићу не заснива на мишљењу бића, већ на његовом доживљавању. Отуда саморефлексија Хајдегерове филозофије није могућа путем филозофије као од човека отуђене умности која је, као таква, критеријум за одређивање њене истинитости, већ путем начина живота који се заснива на непосредном доживљавању трагичне егзистенције и тиме на саживоту са бићем.

Хајдегер је довео у питање филозофију као посредника између човека и његове егзистенције и то је један од најважнијих еманципаторских потенцијала његове мисли. Његова анализа историје филозофије указује на то, да је постсократовска филозофија, која посредујe између човека и његове егзистенције тако да их своди на предметност, довела до „заборава бића“ и на тај начин одвела човека у нихилизам. Отуда се треба вратити у предсократовску Хеладу у којој је човек био у јединству са бићем и где је филозофија била саморефлексија бића. Уколико се овај Хајдегеров позив сагледа полазећи од тога да капитализам све драматичније доводи у питање опстанак живота, и у контексту захтева да се уклоне сви облици посредовања између света и човека, на чему су инсистирали Маркс и Ниче, он може да има не само еманципаторски, већ и егзистенцијални значај.

Хајдегерова мисао има критичку интонацију и као таква пружа могућност да се буде актуелан у свету који пада у све дубље егзистенцијално безнађе, али не тежи превазилажењу капитализма и стварању новог света. Она пружа могућност да се буде критичан, а да се не пређе „црвена линија“ која раздваја „политички коректну“ мисао од оне мисли која настоји да се обрачуна с капитализмом и искорачи у будућност која представља реализовање еманципаторских потенцијала грађанског друштва. Хајдегерова филозофија је критика капиталистичке реалности која не доводи у питање капитализам. Она је анти-визионарска критика капитализма.

Хајдегерова филозофија не схвата себе као конкретну историјску мисао која је условљена и тиме ограничена природом времена у коме је настала. Заправо, Хајдегерова схватање човека и његове егзистенције потиче из филозофије као једне од засебних области капиталистичке духовне сфере. Његова мисао утемељена је у капиталистички издељеном свету и уоквирена је њиме. Хајдегер је настојао да створи утисак да његова фундаментална онтологија има надисторијски карактер, али његова филозофија припада капиталистичкој духовној надградњи која је отуђена од човека. Хајдегер је својом филозофском реториком изградио лавиринт за ум који је само доградња капиталистичке идеолошке сфере.

Хајдегер је дао неадекватну друштвену и историјску димензију филозофији. Нису антички филозофи одређивали природу владајуће мисли, већ је владајући поредак непосредно и посредно условљавао мишљење људи и природу филозофије. Исто је у модерном добу. Није филозофија, већ је капитализам, као тоталитарни деструктивни поредак, тај који условљава природу владајуће мисли. Капиталистички ratio, који влада у грађанској филозофији, само је рационални облик у коме се појављује деструктивно капиталистичко безумље. Њему одговара филозофија као мистификаторска вештина која стерилише животворну снагу ума и на тај начин се обрачунава с визионарском свешћу и мењалачком праксом. У то се уклапа традиционална филозофија која конкретне егзистенцијалне проблеме претвара у апстрактна теоријска питања.

Полазећи од односа Хајдегера према традиционалној филозофији, која по Хајдегеру посредује између човека и света тако што их своди на предметност, може се закључити да традиционална филозофија не може да буде основ саморефлексије Хајдегерове филозофије. Специфичност Хајдегерове филозофије је у томе, што она доводи у питање саму могућност саморефлексије. Другим речима, она се обрачунава с мишљењем којe опредмећује мишљење. Парадокс је у томе, што управо одбацивање саморефлексије чини основ саморефлексије Хајдегерове филозофије. Она препознаје себе као специфичну мисао путем своје не-саморефлектујуће природе. Она је филозофија чији се лик не види у огледалу.

Попут других „великих филозофија“, Хајдегерова филозофија сучељава се са проблемом своје логичке конзистентности. Хајдегер је створио специфичне изразе које је настојао да „напуни“ појмовима који имају хијерархијско устројство. Да би створио привид да је пирамида појмова непротивречна, Хајдегер је морао да прибегне вербалном жонглирању. Развијајући своју филозофију Хајдегер је допуњавао и мењао садржај појмова са којима је кренуо на Олимп. На том све напорнијем и неизвеснијем путу појмови су се понашали као стадо оваца које пастир не може да држи на окупу. Неке овце пале су низ литицу, неке су се изгубиле, а неке је пастир морао да поједе да би могао да иде даље. У коначном, испоставило се да пут којим је Хајдегер кренуо није водио на Олимп, већ у Аушвиц.



Хајдегер је успоставио двојност бића (Sein) и човека. Између њих постоји „однос“ који је условљен тиме што биће постоји пре и независно од човека и што представља ентитет на основу кога и у односу према коме човек једино може да буде човек. Заправо, не постоји „однос“ између бића и човека, већ постоји однос човека према бићу који је, као такав, кључ за разумевање природе човека и тиме природе бића. Хајдегерово биће нема историјско утемељење и исторични карактер. Оно се не заснива на слободарској и стваралачкој пракси човека, већ је датост која је независна од човека и света, што значи да има феноменолошки карактер.

По Хајдегеру, човек може да буде сусед и чувар, али не и градитељ бића. Само путем таквог односа човека према бићу, биће може да буде биће, а то значи само као „чувар бића“ човек може да буде човек. Човек као „чувар бића“ заправо је чувар своје аутентичне (трагичне) егзистенције и на тај начин домар света који је кућа бића. Уистину, Хајдегерово биће је облик у коме се човек отуђује од себе као друштвеног, стваралачког, слободарског, историјског и тиме визионарског бића. Потребу човека да реализује своје истинске људске моћи као конкретно друштвено и визионарско биће замењује „потреба“ за апстрактним „бићем“.

Код Хајдегера истинско се не налази у човеку, већ ван човека. Уместо да се човек руководи људскошћу и да из њега исијава aura (Бенјамин) људског која осветљава пут који га води у будућност, човек је човек само онда када је осветљен светлошћу којом зрачи „биће“ које се истовремено налази изнад и поред човека. Хајдегер задаје хуманост која има метафизичку природу, што значи да је независна од човека. Она постаје огледало у коме човек може да препозна свој лик. Индикативно је Хајдегерово тумачење Хелдерлина. Уместо да усмери поглед ка другом човеку и будућности, човек треба да усмери поглед ка небу, попут старих морепловаца којима су звезде биле једини путоказ.

Хајдегер: „Шта „је“ бивствовање? Смемо ли да запитамо бивствовање шта је оно? Бивствовање остаје нешто о чему не питамо, нешто што се само по себи разуме и о чему се, стога, не размишља. Оно почива у одавно заборављеној и основа лишеној истини.“ (Ф) („Превладавање метафизике“)

Смисао фундаменталне онтологије је у томе, да укине саму могућност постављања питања о природи бића (бивствовања, битка) јер се оно, по Хајдегеру, неминовно своди на опредмећење бића и на тај начин на укидање трагичног које чини суштину људске егзистенције. Персонализујући биће Хајдегер указује на то, да човек не може да успостави непосредни однос према бићу путем разума који постављајући питање о природи бића опојмљује биће и на тај начин га опредмећује. Другим речима, разум онемогућава човека да доживи биће и да буде у суседству са њим.

Хајдегер укида могућност неопредмећујућег умног односа према бићу. Отуда он не тежи да са својом фундаменталном онтологијом створи такав начин мишљења који ће моћи да мисли биће а да га не сведе на предметност, већ настоји да укине мишљење као посредника између човека и бића, а то значи између човека и његове егзистенције. „Поетички живи човек.“ – наводи Хајдегер Хелдерлина. То је она „одавно заборављена и основа лишена истина“ у којој „почива биће“. До истине се не може доћи мишљењем, већ живљењем живота који се заснива на доживљавању бића.

Хајдегер је упао у замку коју је сам поставио. Ако биће „остаје нешто о чему не питамо, нешто што се само по себи разуме и о чему се, стога, не размишља.“ – зашто Хајдегер уопште помиње биће као „нешто“? Штавише, Хајдегер проглашава биће за не-појмовну појаву, а онда одређује његов специфични појам и тиме га своди на предметност. Специфичност бића као „нечега“ је, по Хајдегеру, у томе, што не можемо да га схватимо, већ само да га доживимо. Исто тако, биће има персоналну природу и не смемо да га запитамо „шта је оно“. Затим, оно „остаје нешто о чему не питамо, нешто што се само по себи разуме и о чему се, стога, не размишља“. Уз то, биће „почива у одавно заборављеној и основа лишеној истини“…

Као што теологија именовањем и персонализовањем производи „бога“, тако Хајдегерова филозофија именовањем и персонализовањем производи „биће“. Ради се о томе да биће не постоји, већ да постоји идеја „бића“ која је производ Хајдегерове филозофске (религиозне) маште и која постоји у Хајдегеровом филозофском језику. Као што израз „бог“ означава синтезу специфичног и апсолутизованог погледа на свет, на човека, на владајући поредак и будућност, тако и Хајдегеров израз „биће“ означава специфични и апсолутизовани идеолошки модел света, човека, будућности… „Биће“ је датост коју човек не мисли зато што је владајући поредак датост која не може бити доведена у питање. Хајдегеров теолошки однос према „бићу“ заправо је теолошки однос према владајућем поретку. Уместо да је окренут ка будућности, човек је окренут „бићу“ које је средство за обоготворење постојећег света.

Хајдегер се обрачунава с умом јер он ствара појмове који посредују између човека и његове егзистенције, али Хајдегер мора да именује „биће“, да га персонализује и да одреди његов појам јер без тога људи не могу да имају представу бића и да се односе према њему. Другим речима, само путем представе „бића“, која је производ Хајдегерове филозофије, човек може да верује да „биће“ постоји и да се „односи“ према њему тако што ће да га доживљава. Хајдегер путем своје филозофије персонализује „биће“ и даје му појмовно одређење које обезбеђује привид његовог постојања: „нешто“ што је идеолошки производ добија димензију реално постојећег. Оно што чини посебност Хајдегерове филозофије није идеологија коју производи, већ начин на који то чини.

Хајдегер је оно што је недостатак његовог мишљења прогласио за недостатак самог мишљења. Уистину, није мишљење као такво оно које претвара појаву у предметност, већ је то Хајдегерова филозофија. Хајдегер је питање о природи „шта“ поставио на опредмећујући начин. Хајдегеров феноменолошки однос према човеку и историји условљава да је његово мишљење опредмећујуће. Он полази од мишљења које производи феноменолошке апстракције, а не од дијалектичког мишљења по коме „шта“ има историјску природу. „Шта“ је предметност уколико је сведено на датост и на тај начин одвојено од стваралачке праксе човека као историјског бића. Уистину, „шта“ није оно што јесте, већ оно што може да буде. До његове суштине не долази се служењем бићу, већ путем стваралачке праксе која је у стању да оживотвори његове еманципаторске потенцијале. Тек у контексту стварања новог света „шта“ може да превазиђе предметност и самим тим опасност пада у метафизичко. У том смислу, револуција је најрадикалнији облик укидања мишљења као произвођења предметности.

Није суштина у питању, већ у постављању питања. Самим постављањем питања човек успоставља однос према свету при чему мења свет и себе тако што постаје самосвојно стваралачко биће. Постављајући питање о свету човек указује на то, да свет није датост и да он није пуки део света, већ да је самосвојно стваралачко биће и да је свет производ његове слободарске и стваралачке праксе. Ради се о динамичном односу између човека и света који има дијалектички и тиме историјски карактер. У историјском процесу постајања човека стваралачким бићем „шта“ губи предметну и добија историјску димензију. Постављање питања представља такав однос према свету који указује на његове границе и који отвара просторе могуће будућности.

Хајдегер тражи да се укине све оно што посредује између човека и његове егзистенције, а онда путем своје филозофије задаје „биће“ које проглашава неприкосновеним ентитетом који посредује између човека и света. На томе је заснован „пастирски“ однос човека према бићу. Беспоговорна лојалност бићу основна је претпоставка саживота са бићем. Сумња у биће и критички однос према бићу су искључени. Човек нема према бићу упитни, већ идолопоклонички однос. Он се не односи према бићу као еманциповани грађанин, већ као лојални поданик. Човек има религиозни однос према бићу.

Откуд човеку потреба за бићем уколико је бачен у свет у коме влада заборав бића? Хајдегер се, заправо, не обраћа бићу, већ се обраћа човеку. Његов захтев упућен човеку да буде „чувар бића“ има смисла једино уколико човек већ има потребу за бићем и уколико је спреман и вољан да буде чувар бића. Хајдегер не проблематизује ово питање будући да оно отвара могућност да се дође до закључка, да човеку који има потребу за бићем и који је спреман и вољан да буде чувар бића – биће није потребно. Другим речима, човек је већ оно што по Хајдегеру може тек да постане као „чувар“ и „сусед“ бића. У коначном, потреба човека за бићем условљава однос човека према бићу и самим тим могућност бића као бића.

Да би човек био „чувар бића“ он, по традиционалној филозофији, претходно мора да зна шта је биће и да има представу бића. За Хајдегера то је превазиђени начин мишљења који спречава човека да се на непосредни начин односи према својој егзистенцији и тиме према бићу. По Хајдегеру, човеков однос према бићу заснива се на непосредном доживљавању његове трагичне егзистенције која се заснива на страху од смрти. На основу њега, човек стиче потребу за бићем које му пружа могућност да победи смрт и доживи вечни живот. Враћање бићу заправо је враћање човек његовој непосредној егзистенцији која има трагични карактер.

Шта значи „заборав бића“? Да ли се ради о томе да је модерни човек изгубио представу бића, или да је изгубио потребу за бићем? Ако се има у виду да Хајдегер инсистира на томе да човек треба да постане „сусед бића“ и да се однос према бићу не заснива на мишљењу бића, већ на његовом доживљавању, може се закључити да за Хајдегера „заборав бића“ значи да је модерни човек изгубио потребу за бићем. Полазећи од тог закључка, инсистирање на томе да човек треба да постане „чувар“ и „сусед“ бића постаје бесмислено. По Хајдегеру, упркос томе што је пао у бездан нихилизма који ствара технички свет, човек је смртно биће и у њему се увек изнова буди страх од смрти који производи потребу за бићем. Доживљавање страха од смрти је путоказ који води човека из бездана нихилизма ка бићу.

Хајдегерово апстрактно биће је посредник између света и човека, а то значи посредник између људи. За Хајдегера друштвеност нема никакав значај у сучељавању човека са смрћу јер човек као човек не може да победи смрт и на тај начин укине своју трагичну егзистенцију. Отуда потребу за људима замењује потреба за бићем. Биће постаје суштина човекобивства које је лишено аутентичне друштвености.

Настојање да се Хајдегерово биће одреди на рационалан начин исто је што и настојање да се вилама ухвате облаци. Неодређеност бића представља његову најважнију особеност. Биће исказује своју неодређеност када покушамо да га одредимо. Неодређеност је, заправо, израз неухватљивости бића. Однос човека према бићу сличан је односу детета према лопти: када дете покуша да ухвати лопту, она одскочи од њега. Хајдегер је покушао да успостави такав однос човека према бићу који ће му омогућити да допре до бића тако, да оно остане неухватљиво. Човек не може путем ума и стваралачке праксе да одреди биће, али може да доживи биће. То је полазиште за стварање новог мишљења које инсистира на поетичком које подразумева превазилажење филозофије као чистог ratia. Уместо мишљења бића, треба да доминира осећање блискости са бићем. Зато Хајдегер инсистира на „суседству“ са бићем.

Хајдегер је на филозофски начин покушао да „реши“ питање бога као отелотворења вредности које представљају брану која ће спречити да човечанство падне у бездан нихилизма. Његова фундаментална онтологија требало је да буде основ новог начина мишљења путем кога се теологија претвара у онтологију. Бог се са неба премешта на Земљу. Он више није апстрактни ентитет према коме се човек односи путем религиозне догматике и цркве, већ биће које живи у суседству са човеком и које обасјава човека светлошћу и напаја га топлином. Доживљавање присутности бића, и у том смислу саживот са бићем, без умног посредовања које се заснива на опредмећењу егзистенције човека и из кога проистиче сумња која је извориште нихилизма, представља оно најважније што повезује Хајдегерову са Киркегоровом филозофијом.

Хајдегер у анализи Хелдерлинових стихова указује на присутност бога. Начином на који помиње бога и небеса он ствара утисак постојане извесности која зрачи топлином и уноси спокој у живот људи. Нема више бездомности, бриге, страха од нестанка… Човек је путем науке и технике створио лажну слику о себи и стекао лажно осећање да је постао господар живота и смрти – и на тај начин створио неаутентично егзистенцијално стање. Он је бачен у свет који је његов дом само у техничком смислу и у коме влада нихилизам. Хајдегер инсистира на аутентичној егзистенцији у којој влада страх од смрти, јер само на основу њега човек може да има потребу за богом који му пружа могућност да победи смрт и на тај начин обезбеди вечни живот. „Заборав бића“ заснива се на забораву овоземаљске пролазности у односу према којој је једино могуће имати потребу за бићем.

Није случајно што Хајдегер наводи Хелдерлина који својом поезијом уноси бога у дом човека. Поетски језик спаја човека са бићем. Он постаје молитвени језик: начин обраћања богу није дозивање, већ призивање бога. Поетичко, које одговара старогрчком poiesisu, је грађење куће бића којој је небо, као божански свод, кров. Путем поетичког зова бог се вратио у дом човека чиме је човек обезбедио вечност у божијем свету. У саживоту са бићем човек постаје богочовек. „Тубиће“ (Dasein) је обоготворени човек.

„Кризис беженцев“ в Европе

Современные события, происходящие в арабском мире, – только эпизод глобальной войны, которую Запад ведет против России. Кризис арабского мира – последствие стремления господствующих капиталистических кланов Запада инструментализировать мусульман для того, чтобы расправиться с Россией.

Первым ударом било уничтожение арабских стран, имевших дружеские отношения с Россией и бывших в состоянии противостоять Западной политике в арабском мире. Вторым ударом било создание радикальных исламистических военных формирований, которые со временем будут объединены под командой мощнейших исламских лидеров. В этом контексте, Исламское государство получило ведущую позицию среди радикальных исламистических группировок. Его важнейшая задача – устранить все политические силы в арабском мире, сотрудничающие с Россией, и проникнуть на территории бывших советских республик, имеющих в большинстве мусульманское население. В конечном счете, вся Средняя Азия должна стать новым Калифатом, который с экономической и военной помощью Запада отнимет у России Кавказ и поднимет миллионы мусульман, живущих в России, против России. Поднять исламскую Азию против православной России является важнейшей стратегической целью Запада.

Благодаря решительному сопротивлению России агрессивной политике Запада дошло до пропасти Западной политики в арабском мире и до того, что последствия агрессии перелились в Европу. „Кризис беженцев“ – последствие пропасти попыток Запада повернуть арабский мир против России.

Европа – соучастник американской политики уничтожения арабских стран и народов. Ведущие европейские политики „обманулись“, так как, руководствуясь экономическими интересами мощнейших европейских компаний, с лакейским энтузиазмом последовали за американской политикой, недооценивая опасность того, что кризис с арабских пространств перельется в Европу.

Кризис беженцев указывает на настоящую природу Европы. Она встретила „кризис беженцев“ не готовой, так как перед ней возникли проблемы, которые она не может решить. „Кризис беженцев“ обусловлен природой европейского капитализма, который имеет антигуманный и деструктивный характер. Если бы Европа основывалась на солидарности, проблема беженцев была бы решена давно. На самом деле Европа основывается не на солидарности, а на господствующих принципах монополистического капитализма: „Уничтожь конкуренцию!“ и „Крупная рыба заглатывает малую рыбу!“. Лагеря, проволочные заграждения, полиция, армия, нападения на беженцев, подложенные пожары, фашистическая истерия… – это единственный ответ на „кризис беженцев“, который капиталистическая Европа, в которой все еще властвует колониальный дух, может предоставить.

„Кризис беженцев“ указал на всю серьезность экзистенциального кризиса, в котором пребывают европейские народы. Панический страх от прилива „других“ – последствие все более драматичной биологической гибели европейских народов. Из-за театрального паравана „потребительского общества“ разыгрывается последний акт экзистенциального кризиса Европы, у которой будет фатальный конец. „Кризис беженцев“ указал на то, что капитализам привел европейские народы на край пропасти.

И на примере „кризиса беженцев“ можно увидеть, что в негуманном мире гуманные проблемы не могут решаться гуманным образом. Только в гуманном мире гуманные проблемы могут быть решeньı гуманным образом.

С сербского перевела Татьяна Джурашкович


Crisis de refugiados en Europa


Los acontecimientos modernos en el mundo árabe son solo un episodio en la guerra global que Occidente ha lanzado contra Rusia. La crisis del mundo árabe es el efecto de esfuerzos de clanes gobernantes capitalistas de instrumentalizar musulmanes para hacer frente a Rusia.

La primera medida fue la destrucción de los estados árabes que tenían relaciones amistosas con Rusia y eran capaces de confrontarse a la política occidental en el mundo árabe. La segunda medida fue creación de formaciones militares radicales islamistas que, con el tiempo, estarán unidas bajo  el mando de los más poderosos líderes islámicos. En ese contexto, el estado islamista ganó la posición de liderazgo entre grupos radicales islamistas. Su tarea más importante es eliminar todas las fuerzas políticas en el mundo árabe que colaboran con Rusia y penetrar en el territorio de la ex república soviética de mayoría musulmana.

Al final, toda Asia Central debe convertirse en un nuevo califato que, con ayuda económica y militar de Occidente, ocupe el Cáusco y levante millones de musulmanes que viven en Rusia contra Rusia. Levantar Asia islámica contra Rusia ortodoxa es el objetivo estratégico más importante de Occidente. Gracias a resuelta oposición de Rusia a la política agresiva de Occidente se ha producido un colapso de la política occidental y las consecuencias de la agresión inundaron a Europa. Crisis de refugiados es la consecuencia del colapso del intento de Occidente a volver el mundo árabe contra Rusia.

Europa es cómplice en la política norteamericana de destrucción de los estados y pueblos árabes. Los líderes políticos europeos se “silenciaron” puesto que, guiados por los intereses económicos de las más poderosas empresas europeas, seguían la política norteamericana con el entusiasmo de sirviente subestimando el peligro de que la crisis pudiera trasladarse a Europa.      

Crisis de refugiados indica la verdadera naturaleza de Europa. Esa Europa no estaba lista para la “crisis de los refugiados” porque se confrontaba con los problemas que no pudo resolver. Crisis de los refugiados es condicionada por la naturaleza del capitalismo europea, que tiene carácter anti-humano y destructivo.

Si Europa se hubiera basado en solidaridad, el problema de los refugiados habría resuelto ya hace mucho tiempo. Verdad, Europa no se basa en solidaridad, sino en los principios rectores del capitalismo monopolista “¡Destruye la competencia!” y “¡El pez grande devora al pequeño!“. Los campamentos, cercas de alambre, policía, ejército, ataques a los refugiados, incendios provocados, histeria fascista… eso es la única respuesta a la crisis de refugiados que puede dar Europa en que todavía gobierna espíritu capitalista.

Crisis de refugiados ha indicado la seriedad de la crisis existencial en la que se encuentran los pueblos europeos. Pánico temor de la llegada de “otros” es el efecto de cada día más dramático deterioro de las naciones europeas. Detrás de la escena espectacular de “la sociedad de consumo” se lleva a cabo el último acto de la crisis existencial de Europa que tendrá un desenlace fatal. “Crisis de refugiados” ha indicado que el capitalismo ha llevado a los países europeos al borde de un precipicio.

Y en el ejemplo de la “crisis de refugiados” se puede ver que en el mundo inhumano los problemas humanos pueden ser resueltos de modo humano. Solo en el mundo humano los problemas humanos pueden ser resueltos de modo humano.



The European “Refugee Crisis“


The ongoing events in the Arab world are just another episode in the global war waged by the West against Russia. The crisis of the Arab world results from the attempts by the ruling capitalist clans in the West to instrumentalize the Muslims in their conflict with Russia.

The first move was the destruction of the Arab states that maintained friendly relations with Russia and had the power to oppose Western policy in the Arab world. The second move was the creation of radical Islamic military formations that would eventually be united under the command of the most powerful Islamic leaders. In that context, the Islamic state gained a leading position among the radical Islamic groups. Its first and foremost task is to eliminate all political forces in the Arab world that cooperate with Russia and penetrate the territory of the former Soviet republics with predominantly Muslim populations. Ultimately, the entire Middle Asia was to become a new Caliphate, which would, with economic aid and military assistance provided by the West, take the Caucasus away from Russia and turn millions of Russian Muslims living against their homeland. To turn Islamic Asia against Orthodox Russia is the primary strategic goal of the West.

Thanks to Russia’s decisive opposition this aggressive Western policy was defeated in the Arab world, and the consequences of the aggression have spilled over into Europe. The “refugee crisis“ arose from the failed attempt by the West to turn the Arab world against Russia.

Europe is a collaborator in the American policy to destroy the Arab states and peoples. The leading European politicians, guided as they were by the economic interests of the most powerful European companies, “failed” because they followed the American policy with docile enthusiasm, underestimating the danger of the crisis spilling over from the Arab space into Europe.

The „refugee crisis” revealed the true nature of Europe. Europe was not ready for the “refugee crisis“ because it was confronted with issues that it could not solve. The “refugee crisis“ is the result of the anti-humane and destructive character of European capitalism. If Europe were based on solidarity, the refugee issue would have been solved long ago. However, Europe is not based on solidarity, but on the ruling principles of monopoly capitalism: “Destroy the competition!“ and “Big fish devour small fish!“. Concentration camps, barbed wire, police, army, attacks on refugees, arson, fascist hysteria … – this is the only response to the “refugee crisis“ that a capitalist Europe, with its ongoing colonial spirit, can offer.

The “refugee crisis“ has brought to light the increasing existential crisis of the European peoples. A panic reaction to the coming of “Others“ indicates the dramatic biological demise of the European people. The spectacular screen of the “consumer society“ conceals the last act of the European existential crisis, with its fatal outcome. The “refugee crisis“ reveals that capitalism has brought the European peoples to the edge of the abyss.

The “refugee crisis“ once again shows that human problems cannot be solved humanely in an inhumane society. It is only in a humane society that human problems can be solved in a humane way.

Translated from Serbian by Vesna Todorović (Petrović)

English translation supervisor Mick Collins

„Избегличка криза“ у Европи

Савремена збивања у арапском свету само су епизода у глобалном рату који Запад води против Русије. Криза арапског света је последица настојања владајућих капиталистичких кланова Запада да инструментализују муслимане за обрачун с Русијом.

Први потез био је уништење арапских држава које су имале пријатељске односе са Русијом и које су биле у стању да се супродставе Западној политици у арапском свету. Други потез био је стварање радикалних исламистичких војних формација које ће, временом, бити уједињене под командом најмоћнијих исламских лидера. У том контексту, Исламска држава добила је водећу позицију међу радикалним исламистичким групама. Њен најважнији задатак је да уклони све политичке снаге у арапском свету које сарађују са Русијом и да продре на територије бивших совјетских република са већинским муслиманским становништвом. У коначном, читава Средња Азија треба да постане нови Калифат који ће, уз економску и војну помоћ Запада, да отме Русији Кавказ и да дигне милионе муслимана који живе у Русији против Русије. Дићи исламску Азију против православне Русије представља најважнији стратешки циљ Запада.

Захваљујући одлучном супротстављању Русије агресивној политици Запада дошло је до пропасти Западне политике у арапском свету и до тога, да су се последице агресије прелиле на Европу. „Избегличка криза“ последица је пропасти покушаја Запада да арапски свет окрене против Русије. 

Европа је саучесник у америчкој политици уништавања арапских држава и народа. Водећи европски политичари су „затајили“ јер су, руководећи се економским интересима најмоћнијих европских компанија, са слугерајским ентузијазмом следили америчку политику потцењујући опасност да се криза са арапског простора прелије на Европу.

Избегличка криза указује на праву природу Европе. Она није спремно дочекала „избегличку кризу“ јер се суочила са проблемима које не може да реши. „Избегличка криза“ условљена је природом европског капитализма који има анти-хумани и деструктивни карактер. Да се Европа заснива на солидарности, проблем избеглица одавно би био решен. Уистину, Европа се не заснива на солидарности, већ на владајућим принципима монополистичког капитализма „Уништи конкуренцију!“ и „Велика риба прождире малу рибу!“. Логори, жичане ограде, полиција, војска, напади на избеглице, подметнути пожари, фашистичка хистерија… то је једини одговор на „избегличку кризу“ који капиталистичка Европа, у којој још увек влада колонијални дух, може да пружи.

„Избегличка криза“ указала је на сву озбиљност егзистенцијалне кризе у којој се налазе европски народи. Панични страх од доласка „других“ последица је све драматичнијег биолошког пропадања европских народа. Иза спектакуларног паравана „потрошачког друштва“ одвија се последњи чин егзистенцијалне кризе Европе која ће имати фатални крај. „Избегличка криза“ указала је на то, да је капитализам довео европске народе на ивицу провалије.

И на примеру „избегличке кризе“ може да се види, да у нехуманом свету хумани проблеми не могу да буду решени на хумани начин. Само у хуманом свету хумани проблеми могу бити решени на хумани начин.

Поновни долазак Исуса Христа


Хајдегерово инсистирање на јединству човека са бићем има више аспеката. Најважнији је религиозни аспект. Бити у јединству са бићем пре свега значи живети у заједници са богом без било каквог посредовања које онемогућава непосредно јединство човека са небеским светом. Црква представља посредника између бога и човека која путем религиозне догматике рационализује и тиме опредмећује бога. На тај начин, она онемогућава човека да доживи бога и тиме своју трагичну овоземаљску егзистенцију.

По Хајдегеру, човек се налази између неба и Земље. У свом последњем интервју, који је дао „Der Spiegel“-у 1966. и који је објављен после његове смрти крајем маја 1976, Хајдегер шаље опроштајну и упозоравајућу поруку Немцима: „Nur ein Gott kann uns retten“. („Само нас Бог може спасити.“) Да би се ова порука схватила, треба имати у виду Хајдегеров однос према Хелдерлину. Хајдегер настоји да путем поетичког успостави непосредни однос између бога и човека. У том смислу, Хелдерлинова поезија је аутентични облик успостављања блискости између бога и човека. Само поглед који је усмерен ка небу пружа могућност човеку да схвати своју трагичну егзистенцију и изађе из мрака ништавила.

Хелдерлин: Ако је живот све сама мука, /Сме ли човек погледати навише и рећи:/ Такав и ја желим бити? / Сме. /Док му на срцу још има усрдности, чистоте, / Човек себе срећно мери с божанством. / Је ли Бог непознат? / Да ли је он очит попут неба? / Пре ћу поверовати у ово друго. / То је мера човека. / Пун заслуга, ипак/ песнички станује / Човек на овој земљи. /Али сенка ноћи осуте звездама, / Ако тако могу рећи, није чистија/ Од човека што се зове сликом божанства. / Постоји ли на земљи каква мера? / Не постоји.“ („Песнички станује човек“)

Хајдегер настоји да путем поетског изгради нови божански свод, а не да створи нове хоризонте људског. Поглед човека усмерен је ка небу, а не ка будућности. Хајдегер путем божанског свода укида визионарско, што значи историјску самосвест човека. Човек може да буде човек само путем божанске сфере која га лишава слободе и своди на играчку судбине. Он треба да вреднује себе путем обоготворених владајућих вредности које га обезвређују као човека и претварају га у роба владајућег поретка.

Хајдегерова филозофија је нова теологија. Хајдегер је путем филозофског језика створио својеврсну религиозну сферу – као што је то учинила хришћанска теологија са изразима „бог“, „свети дух“, „Христ“, „ђаво“, „душа“, „рај“, „пакао“, „анђели“… Између апстрактних појава успостављени су апстрактни односи који одговарају природи света за који се Хајдегер залаже. Хајдегер је од филозофског језика створио средство за мистификовање света. Његова филозофија је плетиво које има безброј крајева. У коначном, ради се о стварању својеврсне паукове мреже која покрива свет и у којој је човек сведен на муву.

Битна разлика између званичног хришћанства и Хајдегерове теологије је у томе, што Хајдегер укида цркву и хришћанску догматику као посредника између бога и човека и уместо њих поставља песнике. Поезија постаје сусрет са богом. У томе је само делимично близак античкој Грчкој, јер су у њој „пророчнице“ имале посебан статус као „свете особе“ које су саопштавале вољу богова и на тај начин предсказивале судбину људи, а филозофи су, заједно са песницима, стварали религиозни свод путем кога је био обоготворен владајући поредак.

Говорећи о Хелдерлиновој поезији, Хајдегер закључује: „Сам песник стоји на средини између богова и народа. Он је неко који је избачен у то између, између богова и људи. Али само и најпре у том између одлучује се шта је човек и где он смешта своје постојање. „Песнички станује човек на овој земљи“.“ („Хелдерлин и суштина поезије“.)

Хелдерлин је гласник богова, а Хајдегер је аутентични тумач његових речи, као и његовог лудила. Хајдегер: „Мора отићи из живота онај кроз кога је дух прозборио.“ Зашто „божија светлост“ не просветљава ум човека и на тај начин му пружа могућност да види нове светове, већ му заслепљује ум и тера га у лудило? Хајдегер глорификује мистику која има фатални карактер. Лудило и смрт нису казна, већ награда човеку кога је обасјала небеска светлост. Овде из Хајдегерове филозофије избија мемљиви задах средњовековне мистике.

Хајдегеру не смета то што је „божија светлост“ лишила Хелдерлина разума. Напротив. Губитак разума представља уклањање препреке која спречава човека да доживи бога путем чега једино може да се обоготвори и на тај начин постане тубиће. Разум је тај који поставља питање о богу и тиме га опредмећује. Што је још горе, разум може да оспори божије постојање и на тај начин баци човека у бездан нихилизма. Човек не може да допре до бога мишљењем бога, већ његовим доживљавањем. Другим речима, разум укида могућност да човек доживи бога, а то значи да се сусретне са богом.

Хајдегер има селективни и инструментални однос према песницима. Зашто Хајдегер наводи Хелдерлина, а не Хајнеа? Да ли је и Хајне гласник богова? Да ли Хајнеова песма посвећена шлеским ткачима представља сусрет са богом: „У замагљеним очима нема суза, / они седе за разбојем и стежу зубе,/ Немачко, ми ткамо твој мртвачки покров, / у њега уткајемо троструку клетву, / ми ткамо, ми ткамо…“ ?

Хајдегерова филозофија представља обрачун с Гетеовим епохалним ставом из „Фауст“-а: „Добри човек у свом нејасном нагону сасвим је свестан свога правог пута“. – који указује на то, да је модерни човек стекао пунолетство као самосвесно и самосвојно историјско биће и тиме способност да преузме одговорност за своју судбину. Није случајно што Хајдегер проглашава Хелдерлина „за јединог немачког па чак и западног вођу који нас враћа из отуђења бића“ (Миндер) и „чије је мишљење изворније и зато пуније будућности него бледи космополитизам Гетеа“ (Хајдегер).

Хајдегер настоји да путем поезије трансцендентално претвори у иманентно – да врати бога људима тако, што ће он живети заједно са људима и бити њихов „сусед“. У поезији се одвија сусрет човека са богом, људског са божанским… Тај сусрет не инспирише човека да превазиђе свет патње, већ да га беспоговорно прихвати. Трагично је судбина човека од које он не може да побегне, нити да је измени. Фаталистичко прихватање света несреће и мазохистичко утапање у њега постаје највиши како морални, тако и егзистенцијални изазов за човека.

Претварањем теологије у онтологију Хајдегер је укинуо сферу божанског као полазишта за стварање мисаоног упоришта које се налази изван његове фундаменталне онтологије и које, као такво, пружа могућност да се успостави критички однос према њој са аспекта вредности које превазилазе земаљску сферу – у коју спада и човек Хајдегер и његова филозофија. Другим речима, Хајдегер је путем своје филозофије укинуо могућност да се успостави теологија која је фундаменталнија од његове фундаменталне онтологије и која може да је доводе у питање.                

Упркос томе што одбацује цркву као посредника између бога и човека, Хајдегер следи политички дух хришћанства као господарске идеологије. Изворно хришћанство заснива се на борби потлачених радних људи за друштвену правду и слободу. Христ је био антички Че Гевара. Постајањем хришћанства црквеном идеологијом, хришћанство постаје средство владајуће класе за држање радних „маса“ у покорности. Уместо праведног света на Земљи, потлаченима се нуди „вечно блаженство“ на небу. „Трпљен-спашен!“ и „Свака власт је од бога!“ постају најважније поруке коју свештеници, ти професионални хришћани, упућују своме „стаду“. „Христ“ постаје мит који се појављује у сфери апстрактне моралистичке и некрофилне реторике која се залаже за очување класног друштва. Ни Хајдегер не позива потлачене да се боре за друштвену правду и слободу, већ да се препусте „судбини“ чија је делатна моћ отелотворена у владајућем поретку. 

Хуманизам је суштина хришћанства. Онај ко не верује у човека, не може да верује у „бога“. Не тражи човек у човеку „божанско“, већ у „богу“ људско. Идеализована суштина људског претопљена у идеју „бога“ постаје врховна и неприкосновена вредност. „Бог“ постаје апсолут у коме човек увек изнова може да пронађе критеријумe доброг и путоказ за исправно делање. „Бог“ постаје синтеза истинске људскости и као такав синоним за „идеју добра“ која представља суштину човека као хуманог бића. Не потреба човека за „богом“, већ потреба човека за човеком чини човека истинским људским бићем. Човек машта о „богу“ као идеалу људскости који може да му буде инспирација да тражи људско у другом човеку: човек је човеку огледало људскости (Маркс).

Љубав према „богу“ могућа је једино уколико постоји љубав међу људима. Развој међуљудских односа најважнији је начин на који се човек „пуни“ људскошћу. Истинска љубав према „богу“ није могућа уколико је компензација за недостатак љубави међу људима, већ једино уколико је инспирација за развој међуљудских односа. Смисао вере у „бога“ није да се човек приближи „богу“, него човеку. Позивање човека на „бога“ не изражава његову потребу за небеским световима, већ потребу за овоземаљским светом у коме ће бити прихваћен као човек.

Егзистенција човека као конкретног историјског и друштвеног бића условљава могућност и природу религиозне свести и религиозне маште. Монотеизам је производ историјског развоја друштва, а вера у „бога“ налази се у сфери међуљудских односа, у вредносној равни, у културној сфери, у слободарској историји човечанства… Уколико се вера налази у психичкој сфери и заснива се на страху од смрти, она води у аутизам, фанатизам и лудило.

Укидањем моћи расуђивања укида се могућност да се успостави разлика између верника и фанатика, као и разлика између верника и менталних болесника који су изгубили контакт с реалношћу. Све оно што је производ религиозне маште, која се заснива на менталном стању које је условљено осећањем усамљености и одбачености, постаје стварност. У том контексту, укида се разлика између реалног и илузорног света.

Хуманизам не може више да добије друштвено и историјско значење само у односу према неслободи и неправди, већ и у односу према уништењу живота. Обезбеђење опстанка човечанства основни је критеријум по коме се одређује аутентична хуманост. Капитализам је претворио друштвене институције, као и читав живот, у средство за оплодњу капитала, што значи за уништење живота. Да би опстао, човек нема коме да се обрати за помоћ осим другом човеку. У дијалектичком смислу, човек као реализовано друштвено биће постаје тотализујуће животворно биће – у односу према капитализму као тотализујућем поретку деструкције. У том контексту могли бисмо да преформулишемо једну од најважнијих Марксових теза из „Манифеста комунистичке партије“, да је „слобода сваког основни услов за слободу свих“. Полазећи од тога да је човечанство угрожено тако што је угрожен живот сваког човека, може се доћи до става да је опстанак сваког основни услов за опстанак свих.

Апокалипса није истина хришћанства, већ истина капитализма. Хришћанска идеја апокалипсе има митолошку природу. Њена суштина није уништење света, већ обезбеђивање покорности радних слојева. Капиталистичка апокалипса проистиче из природе капитализма као то- талитарног деструктивног поретка и има реалну природу: она је у току.

Савремени хуманизам појављује се у односу према савременом капиталистичком анти-хумануму који има деструктивну и тоталитарну природу. То је животворни хуманизам који треба да има тотализујући карактер. Мера хуманизма данас је развијеност међуљудских односа и тиме аутентичне друштвености, развој стваралачких моћи човека, постизање новог квалитета слободе, јединство са природом, повећавање извесности људског преживљавања…

Најважнији задатак истинских хришћана је да ослободе Христа из тамнице у коју су га затворили попови да би поново могао да се нађе међу људима. „Поновни долазак“ Исуса Христа значи да је куцнуо час да се човечанство уједини и крене у коначни обрачун с тлачитељима човечанства и капитализмом који уништава живот на Земљи.

Не црква, већ сам свет треба да буде „божија кућа“, а сам живот треба да добије литургијски карактер. Човек треба да се „моли богу“ живећи животом истинског хришћанина. „Бити хришћанин“ не потврђује се клечањем пред иконама и изговарањем молитви, већ борбом против деструктивног капиталистичког варваризма и развојем међуљудских односа.

Тек ће у комунизму, у коме је укинута приватна својина и на њој изграђена патолошка личност капиталистичког човека, бити оживотворени еманципаторски потенцијали хришћанства. Тек ће се у комунизму хришћанство вратити својој изворној суштини. Комунизам је оживотворена бит изворног хришћанства. Тек ће у комунизму племенити лик Исуса Христа засијати пуним сјајем.      

Да ли се људи плаше смрти?


Настојећи да се обрачуна с човеком као слободарским бићем и еманципованим грађанином, Хајдегер подмешта човеку страх од смрти као основ његове трагичне егзистенције. Ако је непосредно доживљавање сопствене егзистенције основ на коме треба да се заснива однос човека према егзистенцији, онда није страх од смрти, већ је доживљавање живота основ његове аутентичне егзистенције. Смрт је за човека апстракција све док се непосредно не сучељи с њом. Он о смрти може само да мисли, а не и да „живи“ смрт.

Страх од смрти не заснива се на доживљавању смрти, већ на доживљавању живота. Имајући у виду да Хајдегер не поставља мишљење, већ доживљавање као основ за одређивање аутентичне егзистенције, и код њега није страх од смрти, већ страх од губитка живота основ аутентичне егзистенције. Човек, према томе, нема потребу за бићем које треба да му омогући да победи страх од смрти путем илузије о вечном животу, већ има потребу за животом и самим тим за људима са којима једино заједно може да се избори за свој живот и за опстанак човечанства.     

Да би човек доживео своју смртност на трагичан начин, потребно је да има потребу да живи и да има представу живота у коме може да задовољи ту потребу. Не смрт, већ живот у коме човек не може да реализује своју људскост, а то значи да постане човеком, представља основ трагичне егзистенције. Трагичност се не појављује у односу према „вечном“ небеском животу, већ у односу према реалним могућностима постајања човека човеком у овоземаљском свету, што подразумева веру у хумани свет и борбу за тај свет.

Трагичност нема фатални карактер. Човек може да укине своју трагичну егзистенцију уколико промени живот који живи, а то значи уколико укине капитализам и створи свет који ће бити оживотворење његових истинских људских моћи као друштвеног и визионарског бића. У том смислу појављује се и спремност човека да ризикује живот да би спречио уништење живота на Земљи и да би створио свет у коме ће људи бити безбедни и слободни.                .

Уместо да се живот заснива на страху од смрти, он треба да се заснива на вери у живот. Не страх од смрти, већ радост живота треба да буде окосница свеукупног живота људи. Инсистирањем на страху од смрти усамљеног појединца Хајдегер је лишио човека животне радости и људске топлине. Он је свео човека на мртваца који хода.

Индикативно је да Хајдегер, велики маг речи, назива човека „смртником“, али му не пада на памет да, полазећи од човека као животног бића, назове човека – животником. Уистину, човек је животно као животворно биће. Он није само животник, већ је животворник.

Смрт има историјски природу, као и однос човека према смрти. Страхови са којима се човек сучељава историјски су условљени, као и сама природа страховања. Природа егзистенције модерног човека и природа схватања те егзистенције суштински се разликује од егзистенције и схватања те егзистенције античког човека, а самим тим смрт и схватање смрти модерног човека битно се разликује од смрти и схватања смрти античког човека. Савремени човек доживљава страх на битно другачији начин него антички човек, што значи да на битно другачији начин реагује на страх. У антици човек је схватао и доживљавао свет као божанску датост, а све што се дешавало у њему као производ божанске воље. Отуда он није имао активистичко-мењалачки, већ пасивно-субмисивни однос према свету. Сучељавање са страхом манифестовало се у облику поданичког односа према боговима.

Захваљујући развоју својих сазнајних и стваралачких моћи, модерни човек схвата и доживљава себе као ствараоца света и сходно томе схвата и доживљава свет као своје дело. На томе се заснива и његов однос према страху. Сучељавање са страхом не састоји се у клечању пред боговима, већ је усмерено на препознавање конкретне природе страха и искорењивање узрока који доводе до њега. Уместо религиозно-поданичке, доминира активистичко-мењалачка свест која је уобличена у слободарско-мењалачкој пракси која се заснива на животворним способ- ностима човека као еманципованог природног и друштвеног бића.

Модерни човек као самосвесно историјско биће има могућност да се односи према античком свету, а то значи да схвати свој однос према страху од смрти као специфични историјски условљени однос. Док за античког човека не постоји будућност већ само идеализована прошлост, модерни човек схвата своју егзистенцију и смрт у односу према будућности израженој у идеји прогреса, што значи да се односи према страху у контексту еманципаторских потенцијала који су створени у модерном друштву и који могу да се реализују у виду новог света.

Укидањем мисаоног посредовања између човека и његове егзистенције укида се могућност да се човек критичко-мењалачки односи према свету у коме је сведен на не-човека. Укидање мишљења као посредника између човека и његове егзистенције доводи до тога, да се човек односи према својој егзистенцији посредством света који га обезвређује као човека. „Потреба за богом“, за патњом, страх од смрти уместо радост живота…. све су то психичке реакције човека кога је капитализам лишио слободарског и стваралачког достојанства, а то значи аутентичне друштвености и на тај начин аутентичне људскости.

Владајући поредак, који условљава природу света, опредметио је човека и он треба да доживи своју егзистенцију а да не постави питање о истинском човекобивству – што је основна претпоставка за развој критичке и визионарске свести која ће омогућити стварање света у коме ће човек оживотворити своју људскост. Инсистира се на укидању мисаоног односа човека према својој егзистенцији и стварању идеала човекобивства коме човек треба да тежи, а намеће се филозофија која постаје основ за саморазумевање човека и посредник између човека и његове егзистенције. Она извире из света у коме је човек сведен на не-човека.

Типичан пример је Киркегорова мисао. Она је филозофија очајника кога је капитализам осудио на усамљеничко безнађе. Киркегор као жртва капитализма тражи смисао живота у духовној сфери која је производ усамљеничке патње. Његова филозофија не заснива се на уму, већ на безумљу. „Потреба за богом“ производ је несреће коју ствара капитализам, а не умни одговор на патњу којој је човек изложен. „Бог“ је производ маште очајника који у постојећем свету не може да оживотвори своју људскост. Киркегорова филозофија не тежи да укине свет који производи несрећног човека, већ да изгради степенице које воде изнад облака… А када се облаци разиђу, пред човеком се појављује бесконачна празнина у којој влада тотално ништавило.

Хајдегер заснива своју идеју трагичног на томе, да човек има егзистенцијални страх. Уместо да укаже на конкретне друштвене узроке егзистенцијалног страха, Хајдегер подмешта човеку страх од смрти који постаје пројектована сублимација конкретног егзистенцијалног страха који човек свакодневно доживљава. Није страх од смрти, већ је страх од капитализма конкретно извориште егзистенцијалног страха у савременом свету. Како се капитализам све беспоштедније обрачунава с људима и природом, страх од капитализма делује све разорније на човека и изазива све погубније облике друштвене патологије.

Страх да ће остати без средстава за живот представља Дамоклов мач који виси над главом људи који живе од свог рада и најважније је средство са којим капиталисти обезбеђују њихову покорност. Истовремено, у развијеним капиталистичким земљама већина грађана живи у дужничком ропству, што значи у страху да неће моћи да отплате кредит и да ће са својом породицом бити избачени на улицу, или да ће завршити у затвору. Сваке године на стотине хиљада људи изврши самоубиство јер не могу да врате дугове.

У савременом капитализму човек доживљава бригу која има специфични историјски карактер: бригу за опстанак живота на планети и тиме бригу за опстанак човечанства. Она је производ капитализма и са све интензивнијим уништавањем живота она добија све драматичнији карактер. Уколико у догледно време човечанство не успе да се обрачуна с капитализмом, успостави производњу која је усмерена на задовољавање истинских људских потреба и рационализује однос према природи, брига ће се претворити у егзистенцијалну панику која ће претворити свет у нуклеарно згариште.

Будући да је смрт неминовност, Хајдегер је трагично поставио у сферу која је ван домашаја човека као слободарског и стваралачког бића. Човеку не преостаје друго него да се помири са својом трагичном егзистенцијом и да у илузијама пронађе компензацију за свој трагични живот. Из тога проистиче потреба за метафизичким као делатним посредником између „привремене“ овоземаљске егзистенције човека и „вечног“ небеског света. Када је живот човека сведен на бесмислену патњу, онда се страх од смрти претвара у веру у „вечни живот“ која производи религиозну машту која измишља илузорне светове.

Укидајући умни однос човека према својој егзистенцији и сводећи однос човека према својој егзистенцији на њено доживљавање, Хајдегер је одвојио егзистенцију човека од егзистенције човечанства и на тај начин створио могућност да човек сагледава своју егзистенцију независно од тога шта се дешава човечанству – што значи као апстрактно биће и на апстрактни начин. Да би егзистенција човека била конкретна, она мора да буде сагледана у контексту конкретне егзистенцијалне ситуације у којој се свет налази. Другим речима, егзистенција човека нераскидиво је повезана са егзистенцијом света. Да би човек могао да доживи своју конкретну егзистенцију, он мора да има представу о егзистенцијалној перспективи човечанства.

Не страх од смрти, већ све интензивније уништавање живота на планети, и на тој основи брига за опстанак човечанства, треба да буде полазиште за повезивање људи и њихову борбу против капитализма. Постајући тоталитарни и глобални поредак деструкције капитализам је све људе на планети довео у исту егзистенцијалну ситуацију. Сви се налазимо на броду који плови ка бездану – без обзира на који начин живимо живот и на који начин се односимо према својој егзистенцији и егзистенцији човечанства. Уколико није у стању да на умни начин сагледа све драматичнију егзистенцијалну ситуацију у коју је капитализам довео човечанство, човеков однос према својој егзистенци- ји засниваће се на психичком стању које га води у ескејпизам и лудило.

Потрошачка еуфорија је најраспострањенији и најпогубнији облик бекства из конкретне егзистенцијалне ситуације у којој се човечанство налази. То је бекство које се своди на саучествовању човека у уништавању света. Оно представља најнепосредније отелотворење деструктивног духа капитализма. То је бекство од уништења које производи уништење и човека као деструктивно биће.

Смрт није неминовно извор трагичности. Страх од смрти само је један од могућих начина на који се човек односи према смрти. Природа односа према смрти условљена је природом живота који човек живи: доживљавање смрти условљено је доживљавањем живота. За човека који је прокоцкао живот – смрт је најгора казна; за човека коме је живот безнадежна мука – смрт је спасење; за човека који је имао богат стваралачки живот – смрт је заслужени починак…

Код Хајдегера нема свесног односа човека према смрти. Заправо, свесни однос према смрти и друштвеност човека основне су претпоставке страха од смрти. Трагичност је могућа од момента када човек схвати да је смртан. Дете није свесно да ће умрети, као ни животиња. Они не могу да имају трагичну егзистенцију. Истовремено, човек само као друштвено биће може да има страх од смрти. Човек не може да искуси своју смрт, већ му смрт другог човека као човека пружа могућност да стекне представу своје (људске) смртности.

Хајдегер укида еманциповани (умни) однос човека према смрти јер такав однос доводи у питање идеју о трагичности људске егзистенције на којој се заснива његова филозофија. Смрт је основна претпоставка свеколиког људског активизма. Без смрти нема жеље и воље за животом. Када би човек био бесмртан, живот би изгубио сваки смисао. Срећан живот могућ је управо због његове коначности. „Вечни живот“ је најгоре проклетство.

Хајдегер је, попут хришћанских теолога, подметнуо човеку страх од смрти. Уистину, човек се не плаши смрти, већ нестанка. Смрт сама по себи није извориште трагичног, већ је то једино уколико подразумева нестанак човека. И Хајдегерова мисао упућује на то, с тим што се вечност не обезбеђује стваралачком праксом човека као друштвеног и историјског бића, већ путем саживота са бићем.

Страх од нестанка значи да се човек плаши да ће после смрти пасти у бездан заборава, а то значи да живи живот који га у тој мери обезвређује као човека да није вредан помена. Безвредни живот чини човека безвредним бићем. Сам обезвређујући живот збрисао је човека из сећања људи тако што га је онемогућио да остави иза себе људско дело по коме ће бити упамћен. Он не нестаје као човек, већ као неко ко није успео да постане човеком. Трагичност смрти је у томе, што она представља коначни обрачун с могућношћу да човек постане човеком. Лишавајући га живота, смрт лишава човека могућности да реализује своју људскост.

Они који нису у стању да обележе свој живот делом, настоје да га обележе гробом. За човека који није успео својим животом да остави траг, гроб постаје једини доказ да је постојао. Гроб је у камен претворени живот. Неуништиви камен је облик у коме се појављује уништени човек. Гроб није траг животне радости. Он је окамењени чемер.

Докле год се сећамо наших предака и поштујемо њихово дело – они су живи. Докле год је њихово стваралачко прегалаштво уткано у наш живот – они су живи. Докле год нам је њихова слободарска борба подстицај за нашу борбу – они су живи. Докле год у нашим унуцима препознајемо племените ликове наших предака – они су живи. Докле год нам се суза појави у оку када на породичној слици угледамо брижни поглед драгих родитеља – они су живи…

Хајдегер не само да не прави разлику између смрти и нестанка, већ ни између смрти и уништења. Оно са чим се сучељава савремени човек као конкретно природно, историјско и друштвено биће није страх од смрти, већ страх од уништења човечанства и живота на Земљи. Човек се плаши нуклеарног рата; плаши се од све погубнијих климатских промена; плаши се вируса који могу да десеткују човечанство; плаши се фанатика који су спремни да униште милијарде људи… То нису имагинарни страхови који се заснивају на религиозним илузијама, већ су то реални страхови које ствара капитализам.

Постајањем капитализма тоталитарним деструктивним поретком потенцијално стваралачке моћи човека постале су, у облику науке и технике, деструктивна моћ. Уместо да пружају могућност човеку да обезбеди извесну егзистенцију и развије своје стваралачке моћи, на капиталистички начин злоупотребљена наука и техника постали су оруђа за уништавање живота на планети и као такви средство за производњу егзистенцијалног страха који се претвара у  егзистенцијалну панику.

Укидајући човека као друштвено биће, Хајдегер је превидео да је одговорност за живот других оно најважније што чини човека човеком. Атомизованом човеку недостају најважнији животни мотиви: љубав и поштовање. Он нема шта да изгуби као човек јер је лишен онога што га чини човеком. Човек није несрећан зато што је смртан, већ зато што је одбачен као човек и зато што не може да реализује своју људскост као друштвено биће. То је оно што доминира код Киркегора: очајање због одбачености. Његова трагична мисао је безнадежни вапај очајника који је изгубљен у леденој пустоши капиталистичког ништавила. И овде треба указати на то, да се истина не налази у филозофији, науци, уметности, религији… – већ у очима детета које моли за помоћ.

Сводећи човека на апстрактно биће и укидајући ум као посредника између човека и његове егзистенције, Хајдегер је укинуо човека као вредносно биће. Основ трагичности човека у капитализму је у томе, што човек вреднује себе путем вредносног модела која га обезвређује као човека, и што настоји да обезбеди своју егзистенцију путем егзистенцијалне сфере која доводи у питање опстанак човечанства и природе. Уколико имамо у виду природу егзистенције човека као конкретног историјског (друштвеног) бића, а то значи конкретну егзистенцију човека у капитализму, онда сама егзистенција човека има анти-егзистенцијални карактер.

Хајдегерова разматрања о трагичној егзистенцији човека пружају могућност да се дође до закључка да „срећан живот“ у свету несреће представља лажну егзистенцију, односно, егзистенцију засновану на лажима. Једино доживљавање трагичне егзистенције пружа могућност човеку да тражи излаз из свакодневног ништавила – уместо што се препушта деструктивном хедонизму које му нуди капитализам у виду  „потрошачког друштва“. Проблем је у томе, што Хајдегер лишава човека вере у срећан живот и тиме могућности да буде срећан. Страх од смрти  укован је у душу човека и спречава га да доживи срећу. Брига коју ствара страх од смрти представља основни начин на који човек доживљава своје постојање. Уместо радости живљења, страх од смрти постаје основ људског самопрепознавања. Тежња ка срећном животу води забораву смрти и тиме забораву бића.

За Хајдегера смрт је прави извор бриге, а не ропство, тлачење, понижавање, све угроженији живот, недостатак љубави и поштовања, немогућност да се човек реализује као стваралачко и друштвено биће… Уклоњено је све оно што указује на антислободарску, тлачитељску, експлоататорску и деструктивну природу капитализма. Свођење аутентичне егзистенције човека на доживљавање страха од смрти и тежње ка бићу служи Хајдегеру зато да се обрачуна са свим оним особеностима човека које га чине слободарским и стваралачким бићем.

Трагична егзистенција која се заснива на страху од смрти постаје не-историјска егзистенција и као таква укидање историје и човека као историјског бића. Проглашавајући страх од смрти за основ трагичности људске егзистенције Хајдегер је трагичност човека свео на неисторијску датост. Смисао трагичног као конкретне историјске појаве могуће је одредити само у односу према конкретним историјским (друштвеним) могућностима превазилажења трагичног које се заснивају на еманципаторском наслеђу и животворним потенцијалима људи као друштвених бића.

Уколико Хајдегерову идеју трагичног сагледамо у контексту све драматичнијег пропадања света, она има анти-егзистенцијални карактер. Хајдегер је одвојио егзистенцију човека од владајуће тенден- ције развоја капитализма као тоталитарног деструктивног поретка и у том контексту од егзистенције човечанства и природе као животворне целине. Имајући у виду сву драматичност егзистенцијалне ситуације коју ствара капитализам, није најважнији задатак који стоји пред човеком обезбеђење вечности човека као појединца путем илузорне небеске сфере, већ обезбеђење опстанка човечанства путем очувања земаљске животворне сфере. Не апстрактно „биће“, већ природа као животворна целина представља неприкосновено полазиште за људско доживљавање људске егзистенције. Природа као животворна целина и човек као еманциповано природно биће који је органски део природе као животворне целине – представља основ људске егзистенције.

Постајући тоталитарни поредак деструкције капитализам приморава човека да се непосредно сучељи са све реалнијом могућношћу да буде уништен. Капиталистички цунами дошао је на сва врата. Свуда се осећа задах смрти. Човеку више није потребна ни наука ни филозофија да би схватио сву драматичност егзистенцијалне ситуације. Човек се односи према својој егзистенцији на тај начин, што је непосредно доживљава као све драматичнију угроженост живота на планети. Постајући глобални поредак деструкције капитализам је укинуо двојност између појединачног и општег интереса – између егзистенцијалног интереса појединца и егзистенцијалног интереса човечанства. Доводећи све драматичније у питање живот на Земљи капитализам је довео до тога, да је угроженост живота појединца истовремено постала угроженост живота човечанства. То је потенцијално најважнија интегративна спона која пружа могућност да се човечанство уједини и постане снага која је у стању да уништи капитализам.

На нама је да извршимо најважнији историјски преокрет. Уместо култа смрти, треба изградити култ живота. Попут религиозних фанатика који се руководе идејом апокалипсе, идеолози капитализма стварају егзистенцијални дефетизам и путем све агресивније индустрије која производи илузије подмештају човеку виртуелне космичке светове као просторе будуће егзистенције човечанства. Треба вратити идеју вечности из илузорних „светова“ и космичког пространства у оквире земаљског живота. Људи треба да постану свесни да је Земља наш једини космички дом који нам пружа могућност да опстанемо. Из тог сазнања треба да проистекне воља за борбу да се сачува живот на Земљи и тиме обезбеди будућност човечанства.

„Ноћ вештица“ – дан идиота

May be an image of 3 people and indoor


Уништење ума је најпогубнија последица развоја капитализма. Деструктивно капиталистичко безумље заснива се на „логици“: живи да би радио; ради да би купио; купи да би бацио; баци да би омогућио да се просец уништавања света несметано одвија…

Капитализам претвара људе у малограђанске ништарије. Руководећи се илузијама које ствара капиталистичка пропагандна машинерија, људи се отуђују од процеса који одређују њихову судбину и омогућавају капиталистичким злотворима да постану господари њиховог живота.

У току је завршни процес брисања националне и тиме историјске самосвести људи. Свет је постао контејнер „кока-кола“ идиотизма. Путем „масовних забава“ уништава се ум и стерилише мењалачка енергија људи. Спортски стадиони и хале постали су најважније култно место савременог света. Није случајно што роботизовани гладијатори и циркузанери добијају астрономске суме за своје наступе. Уместо да су погледи младих усмерени ка будућности, они су приковани за фудбалску или кошаркашку лопту, за тениски рекет или за крваву песницу боксера…

Свакодневно се појављују „нови“ облици „забављања“ младих који немају никакве везе са културним наслеђем и који се своде на подражавање „масовних забава“, које су створене на Западу, чији је циљ уништење националне самобитности и стварање мондијалистичког идиотизма. Значај коју манифестације попут „ноћ вештица“ добијају у медијима указује до које мере је „јавни простор“ постао својина капиталистичких кланова који настоје да се додворе Западу тако, што ће да униште нашу културу и на тај начин збришу наш народ са историјске позорнице.

Колико је у данашњем свету деградиран ум види се и по томе, што неписмени „пророци“ добијају већи простор у медијима него најобразованији и најумнији људи. То је врхунац у развоју „демократије“.

Присећам се моје некадашње комшинице баба-Новке која је била професионална врачара и непрофесионална подводачица. Њена „пророчанства“ су се у потпуности обистинила. Предвидела је да ће умрети наша пријатељица тета-Ружица и њен муж чика-Бата. То се и десило. Предвидела је да ће да угине наше псето Луцика, као и да ће да се сруши WC у њеном дворишту. И то се десило. Предвидела је да ће добити уверење да је невина упркос томе што је четрдесет година била у браку. И то се десило. Предвидела је да ће општинари да сруше кућу, која је била недалеко од нас, у којој је још 1804. била смештена једна од првих школа у Србији, и да ће на њеном месту бити изграђена трговина. Десило се и то. Предвидела је да ће бити забрањено да људи држе свиње у граду и да их перу у Ибру на главној плажи. И то је погодила. Предвидела је да ће да је прегази камион и да јој нико неће доћи на сахрану. И то се обистинило…

Данас би баба-Новка имала одличне изгледе да постане председник државе. Имајући у виду ко влада нашом политичком сценом и до које мере су људи изгубили веру да могу да постану господари своје судбине, у неписменој врачари многи би пронашли звезду-водиљу. Уосталом, ми се налазимо „у транзицији“. Где ћемо да стигнемо? И то је знала баба-Новка. Једном се наљутила на мене и изрекла клетву која може да постане њено најзначајније пророчанство: „Сви ће’ да поцркате!“. Уколико се не супротставимо капиталистичком варваризму, баба-Новкино пророчанство постаће фатална клетва.

„Мондијализам“ је глобални екоцидни и геноцидни поредак који има технократски карактер и који се заснива на уништавању нација и националних култура; на искорењивању историјске и тиме слободарске самосвести људи; на разбијању држава на „регионе“ – да би најмоћнији капиталистички концерни могли да реализују своје монструозне пројекте корумпирањем локалних олигархија и спречавањем организованог отпора потлачених радних људи… Суштина „мондијализма“ је претварање света у предмет експлоатације, а човечанства у средство за деструктивну капиталистичку репродукцију. Томе служе „невладине организације“. Оне су ексклузивно политичко средство најмоћнијих капиталистичких групација Запада за уништавање нација и држава, као и демократских институција које пружају могућност грађанима да изразе своју политичку вољу.

Као одговор мондијалистичком варваризму развијају се националистички покрети који се заснивају на религиозном једноумљу. Ни они не нуде умна решења, већ се заснивају на деструктивном капиталистичком безумљу. И њих предводе јахачи апокалипсе. Обе идеологије заснивају се на апсолутизованој приватној својини и класном друштву, и обе се обрачунавају с еманципаторским наслеђем грађанског друштва и идејом будућности која се заснива на животворном уму и друштвеној правди. Разлика између њих је у томе, што једни обећавају људима „рајске вртове“ у постојећем свету, а други обећавају „рајске вртове“ на небу.

Када је реч о веровању у „бога“, да ли је то „бог“ на кога се позива Католичка црква? Да ли је то „бог“ на кога су се позивали нацисти? Да ли је то „бог“ чије име је било утиснуто на брњицама каиша есесоваца? Да ли је то „бог“ на кога су се позивали Американци када су, у фашизоидној операцији „Милосрдни анђео“, сравњивали српска села и градове?

Овде и питање, шта је радио „свемогући, свеприсутни и милостиви бог“ када су у Северној Америци хришћански досељеници, у његово име, побили милионе индијанске деце и готово истребили северноамеричке староседеоце? Шта је радио „свеприсутни, свемогући и милостиви бог“ када су амерички хришћани, у његово име, до смрти бичевали афричке дечаке, кастрирали и вешали њихове очеве, силовали њихове сестре и мајке? Шта је радио „свеприсутни, свемогући и милостиви бог“ у Јасеновцу када су хришћани усташе, у његово име, клали православну српску децу и вадили им очи – док су га деца преклињала да их спасе? Шта је радио „свеприсутни, свемогући и милостиви бог“ у Аушвицу када су немачки хришћани, у његово име, убијали јеврејску децу у гасним коморама? Шта је радио „свеприсутни, свемогући и милостиви бог“ у Хирошими и Нагасакију када су амерички хришћани, у његово име, атомским бомбама спалили на десетине хиљада деце? Шта је радио „свеприсутни, свемогући и милостиви бог“ у Кореји, Вијетнаму, Панами, Чилеу, Аргентини, Србији, Ираку, Сирији, Либији… – где су Американци, у његово име, побили милионе деце и оставили за собом згаришта и нуклеарна стратишта? Зашто „свеприсутни, свемогући и милостиви бог“ не одговори на вапаје милиона деце која га, у данашњем свету, моле да им помогне и не обрачуна се с капиталистичким монструмима који, у његово име, масакрирају немоћне и уништавају свет који је „божије дело“?

Што се тиче „раја“, изгледа да тамо није баш све тако бајно као што се прича. Сумњам да нормалан човек може да буде одушевљен „рајем“ када зна да се у њему налазе Хитлер, Мусолини, Франко, Хорти, Павелић… Када се њима придодају милиони убица који су од хришћанских цркава добили пропусницу за „рајске вртове“, мало може да остане од радосног ентузијазма са којим се људи односе према „небу“. Поготову што се ради о „вечном животу“. Тешко је поверовати да „вечни живот“ у друштву са онима који су клали децу може да изазове „блаженство“.

Где још човек може да оде када оконча живот на Земљи? У „паклу“ ће да га пеку на тихој ватри; у „рају“ га чекају монструозне убице… Да ли постоји неко место у васељени где човек може да се скраси? Волео бих да у свемиру постоји планета на којој живе само деца. Драга, безбрижна, радосна деца… Онда бих могао да завршим и у „паклу“. Поднео бих и најгоре муке када бих знао да се у свемиру налази планета на којој живе деца коју нико не мучи, не изгладњује, не силује, не убија… Да ли та планета, ипак, може да буде наша планета Земља?

Noviji tekstovi

Poslednji Komentari



Meta Linkovi

Pratite Ducijev rad i na fejsbuku