Ljubodrag Duci Simonović

Destroy Capitalism – Save The Planet!

L

Najnovije objave

Орвелова подвала

О

Да би се на прави начин схватила природа Орвелове књиге „1984.“ треба имати у виду историјске околности и конкретне друштвене услове у којима је настала. Без анализе природе света у коме је Орвел живео и владајуће тенденције његовог развоја није могуће схватити конкретни историјски смисао његовог дела и тиме његову суштину.

Оно што је највише утицало на Орвелов списатељски рад била је хладно-ратовска атмосфера у свету након Другог светског рата и Орвелова анти-совјетска политичка оријентација. Орвелова књига „1984.“ је политички памфлет и као таква представља пропагандно оруђе Запада у хладно-ратовском обрачуну са СССР-ом. Орвелов рад на књизи „1984.“ био је саставни део његовог професионалног ангажмана као новинара и службеника британске владе. Орвел је од почетка 1949. и званично радио за владину организацију Одељење за истраживање информација која се бавила антикомунистичком пропагандом. Он је шпијунирао и откуцавао своје колеге писце и новинаре и стварао антисовјетску хистерију.

Орвел је у „1984.“ следио политички дух своје књиге „Животињска фарма“ у којој је обезвредио и исмејао Октобарску револуцију која је створила Совјетски Савез. Орвел је написао „Животињску фарму“ у другој половини 1944. када је Црвена Армија кренула у одлучујући бој против нацистичке Немачке – када су сви слободољубиви људи у свету са стрепњом и одушевљењем пратили победнички поход Црвене Армије на нацистички Берлин. Орвел је настојао да обезвреди победу СССР-а над фашизмом и на тај начин се обрачуна са ауторитетом који је СССР стекао у току борбе против фашизма. Код њега нема речи о пресудној улози СССР-а у победи над нацистичком Немачком, као ни о монструозним злочинима које је нацистичка Немачка починила у СССР-у.

Орвел је настојао да спречи да се створи биполарни свет и развије анти-колонијални покрет у свету. Он је са правом у СССР-у видео водећу снагу анти-колонијалне борбе.  Након Другог светског рата СССР је постао бастион биполарног света и као такав брана западном империјализму. Народи под западним колонијалном јармом у СССР-у су видели природног савезника у борби за слободу. Орвел није био против СССР-а зато што је подржавао Хитлера, већ зато што је био свестан да ће победа СССР-а над фашистичком Немачком допринети јачању ауторитета СССР-а у свету и допринети да СССР постане бастион анти-колонијалне борбе. Није случајно што је Орвел „превидео“ да Октобарска револуција није била само социјална револуција, већ и анти-колонијална револуција. У Октобарској револуцији извршена је национализација фабрика, рудника и нафтних поља и Русија је збацила колонијалне окове Запада. Совјетски Савез постао је симбол борбе против империјализма, а Лењинова књига „Империјализам као највиши стадијум у развоју капитализма“ постала је слободарска библија потлачених народа широм света.

Орвел је у шпанском грађанском рату био близак троцкистима. Због тога се сукобио са Шпанском комунистичком партијом коју је подржавао СССР и на чијем челу се налазила Долорес Ибарури, легендарна „La Pasionaria“. Један број троцкиста отишао је тако далеко да је, након убиства Троцког, подржао нацистички напад на СССР. Међу њима била је и некадашња секретарица Троцког Раја Дунајевскаја.

Орвелова „пророчанства“ немају визионарску, већ политичку природу. Орвелова књига „1984.“ је упозорење Западу шта ће се десити западним друштвима уколико прихвате совјетски „комунизам“. Попут других идеолога Запада, Орвел своди идеју комунизма на праксу стаљинизма – коју приказује у најцрњем светлу. СССР постаје Орвелова верзија Дантеовог пакла. Није случајно што су Роналд Реган и други најреакционарнији политичари Запада, који су прогласили СССР за „империју зла“, били одушевљени Орвелом.

Да ли је Орвелова „борба против совјетског тоталитаризма“  следила Западну колонијалну традицију? Да ли је то био изговор за колонијалну експанзију Запада ради уништења руског народа и освајања његовог животног простора? У сваком случају, Орвелови политички списи представљају допринос стварању друштвене атмосфере која је требало да оправда настојање САД и Енглеске да крену на Исток и униште руски народ.

Орвелова књига „1984.“ не заснива се на историјским и социолошким анализама, већ се служи пропагандним методима који имају психолошки карактер – на којима се заснива ватиканска, нацистичка и макартијевска пропагандна машинерија. Она је написана са намером да делује на емоције људи и да изазове гађење према СССР-у. Истовремено, она је требало да изазове панични страх од СССР-а и на тој основи створи убилачку мржњу која ће да уједини Запад у његовом настојању да се обрачуна са СССР-ом. Његово дело је ратно-хушкачка пропаганда која оправдава употребу свих средстава која могу да униште СССР. Ово је од прворазредног значаја јер Орвел пише „1984.“ у време када је формирање НАТО-а било у завршној фази (4. април 1949.)  и када америчка политичка и војна врхушка праве планове да атомским бомбама униште Источну Европу и СССР.

Орвел је свео „тоталитаризам“ на политички систем који је, по њему, постојао у СССР-у – који се заснивао на једнопартијском систему и владавини партијске бирократије над грађанима путем државног апарата. На тај начин он је осакатио појам „тоталитаризам“ и уклонио ону критичку мисао која указује на природу капиталистичког тоталитаризма и на погубне последице његовог развоја. Орвел је из пројекције будућности уклонио геноцидне и екоцидне потенцијале капитализма. Није случајно што се идеолози капитализма и данас позивају на Орвелово схватање тоталитаризма.

Владајући принципи капитализма недвосмислено указују на природу капиталистичког тоталитаризма: „Паре не смрде!“, „Све има своју цену!“, „Човек је човеку вук!“, „Борба свих против свих!“, „Уништи конкуренцију!“, „Велика риба прождире мању рибу!“, “Рат је најбољи посао!“… У капитализму не влада политичка сфера, већ је сам на капиталистички начин дегенерисани живот, који се заснива на апсолутизованом принципу профита, она тоталитарна моћ која условљава живот људи, међуљудске односе и природу човека. Томе је посебан печат дао развој „потрошачког друштва“. Људи су претворени у радно-потрошачку „масу“ и као такви у саучеснике капиталиста у уништавању света. У „потрошачком друштву“ у потпуности је реализована најпогубнија особеност капиталистичког тоталитаризма: да од последица уништавања света ствара изворе профита и тиме средство за свој развој.

Капитализам ствара „техничку цивилизацију“ која је облик у коме капитализам успоставља тoталитарну власт над људима. Развој технике у капитализму указује на то да техника није самостална појава. Техника је у капитализму постала оруђе капиталистичке експанзије и носилац капиталистичког тоталитаризма који има геноцидни и екоцидни карактер. У раљама капитализма техника је постала  деструктивна моћ и као таква највећа опасност за опстанак човечанства.

Сводећи СССР на „империју зла“, која представља „највећу опасност за човечанство“, Орвел је прикрио праву природу америчког империјализма који се заснива на развоју војне индустрије. Једно од најважнијих правила капитализма „Рат је најбољи посао!“ постало је неприкосновена идеја-водиља америчког империјализма који је након Другог светског рата усмртио десетине милиона људи и изазвао еколошку катастрофу у многим деловима света. Освајачки ратови који имају геноцидну у екоцидну природу постали су најважнија особеност америчке колонијалне политике. Амерички атомски програм и бацање атомских бомби на Хирошиму и Нагасаки, при чему је убијено преко 200 000 људи и још више озрачено, јасно су указивали на деструктивне потенцијале америчког империјализма. Орвел избегава да саопшти ноторну истину, да су Хирошима и Нагасаки наговештај „будућности“ коју ствара амерички капитализам.

Амерички империјализам заснива се на успостављању глобалног капиталистичког тоталитаризма – који се у савременом свету назива „мондијализам“. Сваки део планете постао је „америчка интересна сфера“. Томе одговара американизација света путем потрошачког начина живота и пропагандне сфере која се заснива на индустрији забаве у којој најважније место заузимају холивудска филмска индустрија и спортски show-business. Спортивизација света постала је најважнији начин капиталистичког тотализовања света и произвођења масовног идиотизма. Ради се о уништењу националних култура и традиционалних религија и стварању ментално изобличених људи који се у свакодневном животу не руководе хуманим вредностима, већ принципима „Уништи конкуренцију!“ и „Паре не смрде!“  .

Орвелу није пало на памет да укаже на то, да је фашизам само један од историјских појавних облика капитализма, тачније, стиснута песница капитализма у кризи. Фашизам је непосредна последица економске кризе капитализма изазване Првим светским ратом, као и економском кризом капитализма која је настала 1929. године. Фашизам је enfant terrible капитализма.

Орвел демонизује СССР и брише револуционарне потенцијале совјетског социјализма који су били инспирација радничкој класи на Западу да створи нови свет, као и поробљеним народима света да се ослободе колонијалног јарма. Нема речи о ослобађању Русије колонијалних окова Запада, о планској привреди, о грађанским правима жена, о праву нација на самоопределење, о бесплатном здравству, школовању и становању, о укидању рада деце и проституције… Исто тако, нема речи о укидању неписмености и свеобухватном образовном систему који је омогућио да совјетски грађани постану најобразованија популација на свету. СССР је већ 1939. постао прва научна сила на свету, 1940. друга економска сила, а током Другог светског рата прва војна сила.

Шта би се десило у свету до 1984. да СССР није произвео нуклеарно оружје и друга техничка средства са којима је могао да уништи САД и њене савезнике? САД су, уз подршку Енглеске и других америчких сателита, планирале да баце 91 атомску бомбу на Источни Берлин, 145 атомских бомби на Лењинград, и на стотине атомских бомби на градове у Источној Европи. Циљ бомбардовања био је „уништење становништва“. Кина је већ почетком педесетих требало да доживи исту судбину. Да Стаљин није послао кинеским револуционарима на стотине мигова 15Е, који су у два налета уништили на десетине америчких бомбардера Б29 над Кинеским морем, Американци би сравнили кинеске приморске градове и побили преко 50 милиона Кинеза. Да СССР није био у стању да се супротстави америчком империјализму, стотине милиона људи нестало би на нуклеарним згариштима „америчке демократије“.

Орвел је лишио критичку мисао еманципаторских и визионарских потенцијала и на тај начин је одвео на странпутицу. Он није само одбацио еманципаторске потенцијале СССР-а, већ и еманципаторске потенцијале грађанског друштва и националних култура који пружају могућност за превазилажење капиталистичког тоталитаризма и за стварање хуманог света.

Савремени капитализам представља реализоване тоталитарне и деструктивне потенцијале капитализма које је Орвел настојао да прикрије. Уместо да је нестанак СССР-а довео до ослобађања човечанства окова тоталитаризма, у време Орвелове пројектоване „будућности“ светом је завладао капиталистички тоталитаризам који по својој монструозности превазилази све облике тоталитаризма који су створени у историји. Он нема само апсолутистички, већ геноцидни и екоцидни карактер. Капитализам је довео човечанство на ивицу провалије. Свет се налази пред уништењем.

Спорт и еманципација жена

С

Спорт је институционализована деградација жена на „нижа бића“. Еманципација жена путем спорта своди се на њихову телесну и менталну дегенерацију. Истовремено, жене као „телесно инфериорна бића“ у односу према мушкарцима не доживљавају путем спорта друштвену афирмацију, већ друштвену деградацију. Спорт није средство за еманципацију жена, већ за њихово понижавање. У спортској педагогији и тренерском раду жене су симбол „слабости“ и као такве објекат презира. Рећи у свлачионици играчу да је „жена“ представља највећу увреду.

Жене и мушкарци не могу да буду једнаки у спорту јер спорт по својој природи не дозвољава да се жене и мушкарци такмиче заједно. Принцип „једнакост на старту“ не постоји када је реч о женама и мушкарцима. У спорту је извршена сегрегација по полу. Жене су као „телесно инфериорна бића“ лишене права и могућности да се заједно са мушкарцима појаве на стартној линији. Спорт се заснива на социјалном дарвинизму и представља  отелотворење капиталистичког принципа „Јачи побеђују, слабији бивају одстрањени!“ – на коме се заснива тржишна економија. Спорт је рат који се води телима спортиста. У њему доминира телесна снага и победничка воља. У спорту је легално убити, наносити тешке телесне повреде, уништавати децу…

У спорту влада рекордоманија која се заснива на апсолутизованом принципу квантитативно мерљивог учинка (citius, altius, fortius) који има прогресистички карактер и који одговара тржишној економији. Рекорд је тржишна вредност резултата. Упркос томе што постоји „мушки“ и „женски спорт“, рекордоманија представља критеријум са којим се мере резултати како у „мушком“, тако и у „женском спорту“. Вредновање резултата заснива се на вредносној матрици која рекорду даје апсолутну вредност. Резултати који се постижу у „женском спорту“ су безвредни у односу према резултатима који се постижу у „мушком спорту“. „Рекорди“ који постижу жене нису афирмација њихових људских моћи, већ показатељ њихове „инфериорности“ у односу према мушкарцима. Да би показале да „вреде“ жене настоје да „јуре“ резултате које постижу мушкарци. То раде тако, што се одричу свог људског (женског) идентитета и настоје да преобразе своје тело у мушко тело. Ради се о процесу вирилизације. „Прогрес“ у „женском спорту“ постиже се све монструознијом дегенерацијом жена као људских бића. У „женском спорту“ жене су све мање жене, а све више сурогат мушкарца.

У савременом капитализму који има технички и деструктивни карактер рекордоманија подразумева роботизовање човека. Спортиста је  сведен на механизам са којим се постижу рекорди. То је карактеристично како за „мушки“, тако и за „женски спорт“. Претварање женског у мушко тело подразумева претварање жене у киборга. У спорту се мушкарци и жене не појављују као природна, већ као техничка бића. Будући да су природне могућности човека да постигне нове рекорде одавно исцрпљене, постизање нових рекорда пре свега је условљено применом нових медицинских и техничких средстава са којима се људски организам претвара у техничку направу. Истовремено, спортистима се убија људско достојанство и ствара само-деструктивни карактер који треба да их доведе до циља – по цену сопственог уништења.

Идеја о „хуманизовању спорта“ је идеолошка подвала. Треба хуманизовати свет, а то значи укинути капитализам и створити нову цивилизацију  у којој људи неће бити „противници“ који крваре на спортским борилиштима, већ браћа. У капитализму влада принцип „Публика воли мирис крви!“. У хуманом свету уместо мириса крви и смрти, завладаће мирис цвећа и љубави…

Амерички фашизам

А

Америка је кичма светског капитализма и најважније извориште његове животне снаге. Истовремено, Америка је анђео-чувар капитализма. То је главни разлог што су свуда у свету погледи фанатика капитализма усмерени према Америци. У савременом свету Америка има исту ону улогу коју је имала нацистичка Немачка у Европи после велике економске кризе капитализма из 1929. године. Америка је најпоузданији бранилац светског капитализма од политичких покрета који теже да створе нови свет. У светлу улоге коју има Америка као моторна снага у развоју капитализма и као врховни чувар светског капитализма монструозни злочини на којима се заснива амерички фашизам добили су маргинални значај.

Овде може бити речи о историјској аналогији. Што је дубља криза капитализма његови поклоници спремни су да прихвате и најгоре злочине уколико они доприносе опстанку владајућег поретка. То је оно што је омогућило успон фашизма. Европска аристократија, хришћанске цркве, капиталисти и грађанска класа били су одушевљени Хитлером. Они су у монструозном злочинцу који није крио да тежи да истреби читаве народе видели „витеза на белом коњу“ који је у стању да се обрачуна са европским радничким покретом и искорени „комунистичку кугу“.

Хитлер је на Западу био слављен као „геније“. Берлинске Олимпијске игре из 1936. указују на то да је Хитлер имао безрезервну подршку водећих политичких кругова Запада. Сви су дошли у нацистичку Немачку, која је била начичкана концентрационим логорима у којима су мучени и убијани раднички трибуни и припадници „нижих раса“, да се поклоне „генијалном Фиреру“. Истовремено, била је то подршка аријевској „надраси“  да крене на Исток и истреби Словене.

Адолф Хитлер био је миљеник српске „господе“. Следећи пронацистички дух београдске чаршије београдска „Политика“ од 2. августа 1936. овако описује отварање нацистичких Олимпијских игара: „Као прави император појављује се Хитлер на велелепним степеницама берлинског Колосеума који далеко надмашује амфитеатар римских цезара. Заставу са хакенкројцем украшену пурпуром и златом подижу морнари на јарбол. Публика је сва на ногама. Десне руке подижу се. Стадионом одјекују ритмични узвици: Хајл!Зиг!Хајл!Зиг! Фирера који је обучен у мрку униформу прате чланови Међународног олимпијског одбора у црном оделу са златним ланцем око врата. Полако и достојанствено силази низ високе степенице. За то време музика свира „Дојчланд, Дојчланд ибер алес“ и „Хорст Весел лид“. Сви Немци са подигнутом руком певају. Хитлер такође не спушта руку за све време певања химне. Потом прилази једна девојчица и предаје му букет цвећа. Публика не престаје са клицањем. Тада се на високе јарболе, који су свуда око стадиона, на највишој њиховој ивици, подижу полако заставе. (…) После тога заглушеног клицања утишао се цео амфитеатар. Са високог торња одјекнуло је олимпијско звоно. Звонило је тачно као што је и прописано, 60 секунди. За то време чуло се једино то звоно и куцање писаћих машина новинара, који су брзо описивали долазак Хитлеров на стадион.“

Ево како је београдски лист „Време“ писао, 11. августа 1936, о вечери коју је приредио „господин Руст“ – министар просвете Трећег Рајха. Руст је, у интерпретацији новинара „Времена“ Д. Улаге, рекао: „Пре свега је било потребно добити власт и политичку снагу. Ипак, политика, она је само један део националсоцијалистичког програма. Културни рад и ренесанса уметности, а нарочито телесна култура – то је програм будућности.“ Описујући достигнућа нациста у спорту, Улага констатује да „то нису само пригодне речи“. Да би показао праве домете тог образовања, Улага наводи и свој разговор са „господином у црној униформи“: „Касније сам разговарао са неким господином у црној униформи. Он је редован гост наше Далмације и то нас је приближило. „Која је то униформа?“ – запитао сам га. „Ја сам члан вођства штафлшуца – одговорио ми је. У прво време ми смо били гарда Фирера. Сада радимо на спортској организацији у оквиру партије, а униформу носимо само приликом свечаности.“ Гледам на његова одличја на прсима. Неколико их је из рата, а једно је „спортабцајхн“, спортски знак, који поносно носи огроман број Немаца. Скоро сваки Немац који носи униформу, био стар или млад, полицајац или официр, поноси се овим спортским знаком. Гледам на његов нож. Кад га је извадио, прочитао сам: „Моја част се зове верност!“.“ Ради се о СС-овској заклетви Хитлеру: „Meine Ehre heisst Treue!“

Милош Црњански, један од најзначајнијх српских писаца, годинама је био рекламни агент нацистичке Немачке. Поводом организовања Берлинских олимпијских игара Црњански у децембру 1935. пише: „Немачка, међутим, очигледно ради и на обнови дубоке мистерије Олимпијаде, на духовном значају Олимпијских игара. Колико је важно да то ради баш Немачка, не треба доказивати. Идеја мира, поштовање међу нацијама, која као звоно одјекује над свим припремама за Олимпијаду у Берлину, сада у овим судбоносним данима, идеја мира, која се провлачи кроз све програме немачке Олимпијаде, олимпијских свечаности, кроз целу духовну страну овог спортског, интернационалног конгреса, даје овој Олимпијади ширу вредност него што је и једна досад имала. Нови смисао народа, нације, човека, заједнице, појединца, пример прегарања, рада, обнове, пример поноса, поуздања у себе и узвишене идеале непролазности жртве и подвига, уз пример једне грандиозне земље, чине да је берлинска Олимпијада и са духовног гледишта јединствена…“

Владика Николај Велимировић, који је 1934. добио од Хитлера орден за обнављање немачког војног гробља у Охриду, није крио своје одушевљење нацистичким „Вођом“. У предавању које 1935. одржао београдској интелектуалној „елити“ са насловом „Национализам Светог Саве“ Велимировић констатује: „Ипак се мора одати признање садашњем немачком Вођи, који је као прост занатлија и човек из народа увидео да је национализам без вере једна аномалија, један хладан и несигуран механизам. И ево у 20. веку он је дошао на идеју Светог Саве, и као лаик преузео је у своме народу онај најважнији посао, који приличи једино светитељу, генију и хероју.“

Ево како је Пјер де Кубертен, званични оснивач модерних олимпијских игара и „велики хуманист“, одговорио француском новинару који се усудио да критикује Берлинске олимпијске игре: „Шта, Игре су изопачене? Олимпијска идеја је жртвована пропаганди? То је потпуно нетачно. Величанствени успех Берлинских игара красно је послужио олимпијској идеји. Само Французи, или готово само Французи, изигравају Касандру…“ И даље: „У Француској изазива узнемирење то што су Игре из 1936. обасјане хитлеровском снагом и дисциплином. Како би другачије могло бити? Напротив, треба што снажније желети да се игре увек тако сретно организују, да сваки народ током четири године учествује у њиховом припремању.“

А ево шта је Мартин Хајдегер, један од највећих ауторитета у интелектуалним круговима савремене Немачке и Европе, у децембру 1931. написао своме брату Фрицу о Хитлеру: „Изгледа као да се Немачка пробудила и да је схватила и прихватила своју судбину. (……) Ниједан паметан човек не може више да оспори да овај човек има посебан и сигуран политички инстинкт, и да га је имао и онда када смо сви ми били још у магли. Националсоцијалистичком покрету прићи ће убудуће и друге снаге. Не ради се више о ускогрудој партијској политици – већ о очувању или пропасти Европе и Западне културе. Онај ко то још увек не схвата завређује да пропадне у хаосу.“ У Хајдегеровој филозофији назире се политичка доктрина на којој се заснива католичка и фашистичка визија будућности. Ради се о „индустријском феудализму“ који подразумева укидање човека као еманципованог грађанина и тиме као политичког субјекта у конституисању друштва као политичке заједнице; о укидању класног друштва путем „народне заједнице“; о свођењу државе на оруђе најмоћнијих капиталистичких група за успостављање „социјалног мира“; о укидању радничких синдиката и свођењу радника на индустријске кметове, а капиталиста на феудалне господаре; о успостављању тоталитарине политичке воље која је отелотворена у „Вођи“ и владајућем поретку… „Ein Volk – ein Führer!“ – то је политичка суштина Хајдегерове фундаменталне онтологије. Она је експлицитно изражена у Хајдегеровом ставу из 1933, да „сам и једини Фирер важи као данашња и будућа немачка стварност и закон“. Хитлер постаје антрополошки појавни облик „бића“.

Ноторна је лаж да Немци нису знали за концентрационе логоре и злочине које су починили есесовци и немачка солдатеска. Убедљива већина Немаца била је одушевљена Хитлером због тога што он није презао да почини најгоре злочине да би створио „велику Немачку“. „Одлучност“ је била света реч коју су са одушевљењем изговарали немачки малограђани величајући Хитлерову политику. Они су у Хитлеру видели овоземаљско „божанство“ које је у стању да покори свет и оствари њихове снове.

Фашизам је један од политичких облика у коме се појављује капитализам. Он је стиснута песница капитализма у кризи.  Фашизам је идеологија класног друштва и грађанске класе која се одрекла еманципаторског наслеђа грађанског друштва. Фашизам је милитантни облик  борбе капиталиста и грађанске класе за очување капитализма. Он подразумева беспоштедни обрачун с политичким покретима који могу да створе нови свет. Када је приватна својина над средствима за производњу апсолутни принцип онда су оправдани и најгори злочини који омогућавају опстанак капитализма.

Као што је конкретна природа немачког капитализма условила природу немачког фашизма тако конкретна природа америчког капитализма условљава природу америчког фашизма. Специфичност америчког фашизма је у томе, што је он отелотворење деструктивног духа америчког капитализма. Деструкција, која има технички облик, постала је не само тоталитарни политички, већ и тоталитарни животни принцип. Она је постала судбинска моћ која на непосредни начин одређује друштвени живот и природу човека. Истовремено, глобалистички и империјалистички карактер америчког капитализма непосредно условљава природу америчког фашизма.

Економска експанзија америчког капитализма, која има профитабилни карактер, представља основ његове деструктивне моћи. То је оно што даје животну снагу америчком фашизму. Способност америчког капитализма да створи техничка и биолошка средства са којима може бити уништено човечанство даје посебну димензију америчком фашизму. Он превазилази нацистичку геноцидну теорију и праксу. Амерички фашизам не тежи да уништи само поједине народе, већ милијарде људи који представљају „вишак“ човечанства. Он се руководи принципом да је уништење све већег броја људи основни предуслов за преживљавање све мањег броја људи.

Експанзија америчког капитализма доводи до све интензивнијег уништења живота на Земљи – чему одговара илузија да се будућност човечанства не налази на Земљи, већ у космичком пространству. Амерички капитализам уништава живи свет и човека као живо и хумано биће тако што производи вештачку храну, вештачке животиње, вештачке органе, вештачку крв, вештачку интелигенцију… Најдраматичнија истина гласи: капитализам може да преживи смрт човека као људског и биолошког бића. За капитализам “традиционални човек“ само је привремено средство за његово репродуковање. “Човек-потрошач” представља прелазну фазу у процесу капиталистички изазване мутације човека ка “највишем” облику капиталистичког човека: човека-робота. “Терминатори” и друге роботизоване наказе, које су производ холивудске индустрије забаве која ствара на капиталистички начин дегенерисану “визију будућности”, отелотворење су од човека отуђених стваралачких моћи које постају средство за уништавање човека и живота. Ствара се нова “господарска раса” роботизованих хуманоида која треба да се обрачуна с “традиционалним човечанством”, што значи с људима који су у стању да воле, да мисле, да маштају, да се боре за слободу и опстанак – и загосподари Земљом. Уместо новог света, ствара се “нови човек” који је сведен на ону “меру људског” која не може да угрози владајући поредак. Име које је Илон Маск, један од најзначајнијих представника америчког „новог светског поретка“, дао своме сину (X AE A-12) на симболичан начин указује на природу света који ствара амерички фашизам.

Уколико се имају у виду критеријуми по којима се одређује шта је фашизам, до којих је дошао Херберт Маркузе, САД су par excellence фашистичка земља. Један од најважнијих показатеља који указује на фашизам је да су државне институције постале оруђе владајућих капиталистичких кланова за остваривање њихових интереса. У САД најмоћније капиталистичке корпорације систематски обезвређују државне институције које могу да буду брана њиховој експанзији. Владајући принцип капитализма „Уништи конкуренцију!“ не подразумева само борбу између капиталистичких корпорација за доминацију и опстанак, већ њихову заједничку борбу за овладавање државним институцијама и друштвом. Амерички фашизам заснива се на потпуном корумпирању извршне, судске и законодавне власти од стране банкара и најмоћнијих капиталистичких концерна. У њиховим рукама налазе се војска, полиција и тајне службе. Истовремено, капиталисти користе „услуге“ мафије и других криминалних група да се обрачунају са борцима за радничка права и са левичарским групама које се боре за нови свет. Поред тога, оне служе да криминализују „обојену“ радничку омладину из сиромашних четврти великих градова и на тај начин их деполитизују и интегришу у владајући поредак.

Америчка „демократија“ је политички облик владавине капитала над људима. Двопартијски систем ствара утисак демократичности. У ствари, то је само појавни облик тоталитарног капиталистичког једноумља. Читав амерички политички систем је фарса која има циркуски карактер. Однос америчких власти према Асанжу, Сноудену и Менингу указује на праву природу америчког фашизма. Они су на листи за одстрел јер су разоткрили тоталитарну природу америчке „демократије“. Када се имају у виду методи и размере шпијунирања америчких грађана од стране америчке полиције и тајних служби нацистички тоталитаризам изгледа као дечија игра. Истовремено, сам „амерички начин живота“ претвара уставом и законима гарантована права човека и грађанина у формална права. Право на живот, на рад, на здравље… све је условљено начином живота који се заснива на беспоштедним процесима капиталистичке репродукције. „Паре не смрде!“ је неприкосновено правило које влада у реалном животу и оно обезвређује све друге принципе.

Оно што даје животну снагу фашизму је експанзионистичка природа капитализма. Без експанзије капитализам је осуђен на пропаст. Све оно што омогућава експанзију и тиме опстанак капитализма је добродошло. У кризним временима фашизам је исукани мач са којим капитализам уклања препреке које му стоје на путу. Будући да је криза капитализма постала перманентна и да све драматичније доводи у питање могућност експанзије капитализма – фашизам је постао органски део америчке политике. У том контексту сам на капиталистички начин дегенерисани живот постао је терор над човеком и природом. То је суштина „потрошачког друштва“. Савремени капитализам нема само тоталитарни политички, већ и тоталитарни деструктивни карактер. Он се заснива на томе, да од последица уништавања света ствара изворе профита. Уништење живота на Земљи постаје најважније средство за капиталистичку експанзију. За разлику од немачког фашизма који је имао геноцидну природу, амерички фашизам има не само геноцидну већ и екоцидну природу. Амерички фашизам заснива се на екоцидном тероризму.

За нацисте телесно здравље било је најважнија одлика Аријеваца и на њему се темељио њихов расни фанатизам. Амерички фашизам производи болесне људе које претвара у профитабилне пацијенте. Уместо „гвозденог тела“ Аријевца, у америчком фашизму доминира идеал конзумерског тела који подразумева телесно и ментално дегенерисање људи. Што се тиче биолошке репродукције, у нацистичкој Немачкој рађање здравог потомства представљало је темељ биолошке снаге немачке нације и основ њене колонијалне експанзије. Нацистичка пропаганда дала је „немачкој мајци“ митолошку димензију. У САД све већи број жена је стерилно. Деца се добијају из епрувете. Хомосексуалност је добила размере епидемије. И бог је постао педер.

У нацистичкој Немачкој владало је једноумље. Амерички фашизам заснива се на „плурализму“ који стварају мас-медији који су постали фабрике лажи и илузија. Нацистичка власт настојала је да спречи да се појави истина. Америчка власт руководи се принципом да „сто пута поновљена лаж постаје истина“. Лажи постају роба на тржишту „јавног мнења“. Спектакуларни облик у коме се лажи појављују је њихово рекламно паковање. У нацистичкој Немачкој владало је политивизовање потлачених путем нацистичке идеологије. У америчком фашизму доминира деполитизовање потлачених путем индустрије забаве у којој најважнију улогу има спортски showbusiness. Спорт је постао врховна религија а стадион најважније култно место. Немачки фашизам био је обојен црном бојом. Амерички фашизам појављује се у дугиним бојама.

Немачки фашизам заснивао се на фанатичној националистичкој и расистичкој свести која је имала колективистички карактер. Сви нацистички митови (попут мита о Сигфриду и Нибелунзима) заснивају се на стварању „колективног несвесног“ (Јунг) као основу националне и расне интеграције. Амерички фашизам заснива се на атомизованим људима. Свако је опседнут својом егзистенцијом. У животу влада беспоштедна борба за опстанак. Човек у другоме човеку не види пријатеља, већ смртног непријатеља. „Don’t trust anyone!“ постаје врховни животни принцип.

Главна интегративна снага америчког фашизма није историја, традиција, култура, национална и религиозна самосвест… већ  business. Америка је радни логор којим управља савремена робовласничка „елита“ која се појављује у виду банкара и власника компанија. Амерички грађани живе између илузија и стварности. Сан о „богатству“ их је довео у Америку, а борба за преживљавање постала је њихова животна реалност. Страх да ће завршити у блатњавом јарку поред пута представља главни животни мотив. Владајућа пропагандна машинерија настоји да страх од губитка посла, од пада у дужничко ропство, од криминалних банди, од отимања деце… потисне тако што ствара погубну илузију да је богатство свакоме на дохват руке и да човек треба само да има „срећу“ – и сви снови ће се преко ноћи остварити.

Специфичност америчког фашизма је и у томе, да се заснива на најгорим злочинима који су почињени у модерном добу. Амерички капиталисти убили су скоро 100 милиона северноамеричких староседалаца. Ради се о највећем геноциду у историји човечанства. Истовремено, у САД је успостављен робовласнички поредак који је усмртио на десетине милиона Африканаца. Исто тако, амерички капиталисти отели су Мексику Калифорнију, Тексас, Нови Мексико и друге делове територије… Развој америчког капитализма платили су животима милиони досељеника из Европе и света који су бездушно израбљивани, као и милиони деце која су радила у фабрикама и рудницима „новог света“. То је права америчка историја.

Готово је непознато да су САД прве у свету успоставиле концентрационе логоре – током Грађанског рата (1861-1865.).  О томе се ћутало 130 година и тек крајем 20. века почели су да се појављују подаци о логорима.  Прве концентрационе логоре створили су северњаци („Рок Ајленд“ и „Форт Вилијамс“). После неколико месеци јужњаци су створили свој концентрациони логор „Андерсонвил“. Према доступним подацима кроз ове логоре прошло је око 400.000 људи (194.000 северњака и 216.000 јужњака), од чега је око 56.000 на различите начине убијено. Заробљеници су изгладњивани и кажњавани тако што су били пребијани, мучени и силовани. Оболели нису лечени. Лешеви умрлих и убијених бацани су у мочвару. Шпанци су следили Американце. Они су успоставили концентрационе логоре на Куби 1895. за време рата против кубанског Покрета ослобођења. Енглези су створили концентрационе логоре у Јужној Африци за време рата са Бурима. У Немачкој концентрациони логори настали су 1933. године са доласком нациста на власт.

Америчка ФЕМА (Савезна агенција за управљање хитним случајевима /Federal Emergency Management Agency) основана је 1. априла 1979. године по директиви (број 12127) америчког председника Џимија Картера. Временом, она добија све шира овлашћења и све већи новац. Агенција стиче посебан значај после „терористичког напада“ на Њујорк и Вашингтон 11. септембра 2001. Процењује се да у САД има преко 800 ФЕМА кампова. Питање је шта је стварна намена ових „сабирних центара“? Званична пропаганда тврди да ФЕМА логори представљају нужни смештај за америчке грађане у случају евентуалних терористичких нуклеарних напада на веће америчке градове, вирусних пандемија, ратног стања, грађанског рата… ФЕМА је добила готово неограничена овлашћења. Она може у ванредним приликама да руководи војском и полицијом, као и евакуацијама и смештајем становништва.

11. септембар био је повод за доношење „Патриотског закона“ („Patriot Аct“) који је укинуо или драстично ограничио уставом и законима гарантоване слободе и права америчких грађана, а све под изговором „борбе против тероризма”. Да ли се у Америци после 11. септембра и доношења „Патриотског закона“ догодио државни удар и све кључне полуге власти прешле у руке војске и обавештајних служби? Да ли су САД после 11. септембра постале војно-полицијска држава? Истовремено, 11. септембар био је повод за покретање америчког „крсташког рата против тероризма“ који се заснива на „превентивним“ војним интервенцијама САД у „непослушним“ земљама, какве су биле Авганистан, Судан, Ирак, Либија… Ускоро је постало јасно да се америчка „борба против тероризма“ свела на злочиначке војне акције чији је циљ био остварење геостратешких интереса САД, као и економских интереса најмоћнијих америчких корпорација.

Рушење „кула близнакиња“ у Њујорку и треће зграде, као и „напад“ на Пентагон – нису последице „завере“, већ начин на који функционише амерички фашизам. На исти начин је функционисао и немачки фашизам. Паљење Рајхстага (27. фебруар 1933.) од стране нациста, да би био успостављен неограничени терор над антифашистима и Јеврејима, у потпуности одговара терористичкој политици фашистичке олигархије у Америци која је организовала и спровела 11. септембар.

Педесет милиона пластичних ковчега смештених у оквиру разгранате мреже ФЕМА логора оправдано изазивају подозрење код америчких грађана којима власти нису успеле да униште памет и слободарско достојанство. Многи у ФЕМА логорима виде најаву за ликвидацију милиона противника америчког фашизма. Повод би могао да буде завођење „ванредног стања“ (Martial Law) када би војска непосредно преузела власт у градовима САД и искористила настали хаос да ликвидира противнике режима. ФЕМА логори постали би логори смрти.                                                                                                                        

Када је реч о америчком „глобализму“, канадски Центар за истраживање глобализације (Centre for Research on Globalization) објавио је да су САД од Другог светског рата до данас убиле више од 20 милиона људи у 37 земаља. Америчка војска  убила је готово 15 милиона људи у Кореји, Вијетнаму, Камбоџи, Лаосу, Ираку… Амерички фашисти одговорни су за смрт преко 10 милиона људи у Авганистану, Анголи, Конгу, Источном Тимору, Гватемали, Индонезији, Пакистану, Србији, Судану… Немачки магазин Der Spiegel објавио је (19. март 2019.) да су Американци од 1964 – 1972. само на Лаос бацили 288 милиона бомби!

Каква је права природа америчког фашизма може се најбоље схватити када се има у виду шта је америчка капиталистичка олигархија планирала да уради након Другог светског рата. По документу који потиче из америчких архива, на који се позива „Der Spiegel“, америчко фашистичко вођство намеравало је да баци 91 атомску бомбу (два пута веће разорне снаге од бомби које су бачене на Хирошиму и Нагасаки) на Источни Берлин, 145 атомских бомби на Лењинград, као и стотине атомских бомби на друге веће градове Источне Европе и СССР.-а. Циљ бомбардовања био је „уништење становништва“! По тврђењу немачког историчара Хермана Плопе Американци су у послератној Западној Немачкој створили армију од 100 000 бивших есесоваца које су намеравале да пошаљу на бомбардоване просторе да униште сваки отпор окупатору. Амерички фашисти нису се усудили да реализују њихове монструозне планове јер је Совјетски Савез благовремено успео да произведе прво атомске, а затим хидрогенске бомбе, као и ракетне системе и бомбардере са којима је био у стању да изврши повратни нуклеарни удар на САД.

Слично је било на Далеком Истоку. Амерички фашисти допремили су на острво Гуам стотину атомских бомби које су хтели да баце, почетком педесетих година, на приморске градове у Народној републици Кини. Планирали су да убију преко 50 милиона Кинеза. И ове планове америчких фашиста осујетио је СССР. Стаљин је послао на Далеки Исток стотине авиона МИГ 15 Е – који је био најбољи ловачки авион тог времена. Само у току две акције совјетски пилоти срушили су 33 америчка бомбардера Б52. За Американце била је то права катастрофа. Америчка фашистичка врхушка, на челу са Труманом, прогласила је дан жалости. Америчке атомске бомбе остале су на Гуаму.

Све су то „детаљи“ који су готово непознати светској јавности. Они указују на праву природу САД и на то шта се крије иза спектакуларних прича о „слободном свету“. Америчка пропагандна машинерија, уз помоћ капиталистичких фанатика из света, чини исто оно што је чинила  Хитлерова пропагандна машинерија. Она прикрива шта се дешава у америчкој војној индустрији која је кичма америчког фашизма и која је спремна да уништи свет. Томе доприносе „теоретичари завере“ за које није фашизам када амерички бомбардери теписима бомби униште читаве градове и побију милионе људи, али је „фашизам“ када група незадовољних грађана разбије стакло на вратима америчког Конгреса и упадне у његове просторије.

Амерички спортски show-business заснива на принципу „Публика воли мирис крви!“. Зашто Американци воле мирис крви? Зашто Американци поседују преко 400 милиона комада најсавременијег оружја и зашто се и даље наоружавају? Зашто на улицама Америке годишње буде убијено више људи него што је изгинуло америчких војника у Вијетнаму? Зашто преко 5 милиона деце у Америци живи на улици? Зашто у Америци сваке године нестане на стотине хиљада деце и девојака? Зашто се десетина милиона Американаца редовно дрогира? Зашто је у Америци преко 100 милиона људи ментално поремећено? Зашто је у Америци преко 120 милиона људи патолошки гојазно? Зашто у Америци преко 100 милиона људи није у стању да се служи званичним језиком? Зашто у Америци има преко 100 000 регистрованих криминалних банди од којих неке броје десетине хиљада чланова? Зашто у Америци неколико десетина капиталиста поседује веће богатство него убедљива већина становништва? Зашто у Америци има преко 3 200 тајних служби које неометано тероришу грађане? Зашто у Америци преко 60 милиона људи нема основно здравствено осигурање? Зашто у Америци цвета расизам? Зашто у Америци полицајци некажњено убијају црнце и црначку децу?…  То су само нека од питања која се не постављају у „демократској“ јавности Запада јер отварају Пандорину кутију америчког фашизма.

Књига Френсиса Фукујаме „Крај историје и последњи човек“ има симболички карактер. Она не представља рекламу америчког капитализма, већ његову одбрану. Фукујама брани амерички фашизам тако што укида све оно што је створено у историји што пружа могућност да се искорачи из капитализма и створи хумани свет. То није „крај историје“, већ ништење историје. Историја се потврђује стварањем будућности, а то значи реализовањем еманципаторских потенцијала који су створени у историјском развоју човечанства. Будући да је постао  тоталитарни поредак деструкције капитализам зауставља историју тако што уништава природу и човека. „Крај историје“ у верзији америчког екоцидног фашизма подразумева уништење живота на Земљи.

Фукујама, попут других грађанских теоретичара, укида историјску родност грађанског друштва. Он уклања критичку дистанцу према постојећем свету са аспекта могућег, али још нереализованог света и на тај начин укида еманципаторске потенцијале грађанског друштва који пружају могућност за искорак у нови свет. Егзистенцијална окосница прошлости, садашњости и будућности је класно друштво које се заснива на приватној својини. Оно је конкретни извор историјског времена. Временовање се појављује као владавина богаташке „елите“ над радним „масама“ и подразумева вечно обнављање господарске моћи владајуће класе.

Прикривањем истине да конкретна егзистенција човечанства у капитализму има анти-егзистенцијални карактер Фукујама укида животворну визионарску свест и на тај начин се обрачунава с мењалачком праксом која тежи да створи умни свет који ће бити у органском јединству са природом као животворном целином.  Савремена капиталистичка „идеја будућности“ сведена је на техничко планирање које има деструктивни, репресивни и тоталитарни карактер. Она се заснива на силовању историје и спречавању њеног „спонтаног“ развоја који се заснива на еманципаторским потенцијалима грађанског друштва и на слободарској пракси човека која се руководи визионарском свешћу. „Идеја будућности“ усмерена је на затварање, а не на отварање простора будућности.

Капитализам уништава историјски пут развоја човечанства и ствара анти-историјске странпутице које имају технократски и мистични карактер. У потрошачком друштву, у коме влада принцип хиперпродукције који има универзални карактер, успостављена је хиперпродукција странпутица. Уистину, конкретни историјски процес постајања капитализма капитализмом одвија се сучељавањем двају процеса: уништавањем природе и човека, и истовремено стварањем техничких и друштвених могућности (интеграција човечанства на темељу борбе за опстанак) за стварање новог света.

У савременом свету капитализам је господар времена и простора. Ради се о капиталистичком начину временовања, у контексту капиталистичког тотализовања света репресивно-деструктивним комерцијализовањем – чиме се од света ствара радно-потрошачки логор. Извршена је “објективизација” времена које, као привидно или апстрактно време, постаје судбинска моћ (“Време чини своје!”, “Време ће показати!”…). У савременом свету брзина обрта капитала представља ону конкретну моћ која условљава динамику одвијања времена које има тотализујући карактер. Максима „Време је новац!“ представља суштину капиталистичког временовања. Капиталистичко време није ништавно, већ ништеће време. Ништење живота подразумева ништење човека као људског и природног бића: претварање природе у технички простор претпоставља претварање човека у роботизовану наказу. Човек се не налази у капиталистичком времену као пасивни предмет судбине, већ је постао средство капитализма за уништавање живота на Земљи. То је суштина „потрошачког друштва“.

Капитализам као тоталитарни поредак деструкције даје нову димензију времену. До појаве капитализма време је текло унапред. Са настанком капитализма време је почело да тече уназад – од еколошког граничника чијим је прекорачењем судбина човечанства запечаћена. Све брже одвијање процеса деструктивног капиталистичког репродуковања условљава да све брже истиче животворно време које је мера временовања живота људи као природних и људских бића. Време живота капитализма постало је време уништења човечанства. За разлику од хришћанске апокалипсе која треба да се деси, капиталистичка апокалипса је у току. Ми живимо у капиталистичкој „будућности“.

Човек се као историјско биће не налази у времену, нити временује свој живот путем задатих и од њега отуђених процеса временовања. Човек као историјско биће временује своју временитост у односу према механицистичком и природњачком временовању, које влада у природним наукама, и митолошком временовању, које влада у религији. Историјско време није датост, већ је производ слободарске и стваралачке праксе човека. Човек ствара историјско време, што значи да као историјско биће постаје еманциповано временито биће. Оно подразумева да је човек стваралац своје историје, што значи да је постајање човека човеком, и у том контексту постајање света људским светом, основ историјског временовања.

Историјско кретање које се заснива на слободарској и стваралачкој пракси човека као друштвеног бића је основ временовања историјског времена. Постајањем историје историјом долази до квалитативног преображаја самог процеса промене и тиме до квалитативног преображаја процеса временовања времена. Историјски карактер времена значи да време постаје временом у контексту постојања историје историјом. Само временовање историјског времена има историјски карактер. Оно претпоставља да је човек постао еманциповано историјско биће, што значи да је свестан свог историјског пута који га води у будућност. У том контексту човек је могућ као еманциповано временито биће које увек изнова ствара критеријуме по којима одређује своју временитост.

Квалитет времена представља суштину временитости историјског времена. Он се не мери учесталошћу и разноврсношћу догађања у јединици времена, већ проширивањем хоризонта слободе и развојем међуљудских односа. Слобода, стваралаштво, друштвеност и визионарска свест – представљају вредности које чине квалитет историјског времена. Он није условљен само конкретним могућностима реализовања стваралачких способности човека као слободарског, друштвеног и визионарског бића, већ и повећавањем извесности људског опстанка. То подразумева не само уклањање друштвених узрока деструкције – ослобађањем човечанства од капиталистичке екоцидне тираније, већ и превентивно деловање да би се предупредиле и ублажиле могуће природне катаклизме и санирале њихове последице.

Време живота човека је апстракција уколико истовремено није време живота човечанства. У савременом капитализму који је постао тоталитарни поредак деструкције егзистенцијалистички индивидуализам добија анти-егзистенцијални карактер. Свест о све драматичнијем пропадању света представља основ на коме треба да се заснива интеграција човечанства. Не ради се о временовању личне егзистенције која се заснива на страху од смрти, већ о временовању сопствене егзистенције у контексту временовања историјске временитости човечанства која се заснива на вери у живот. Она подразумева да је егзистенција човека као појединца само карика у животу човечанства и да је смртност човека услов рађања новог живота, што значи услов опстанка човечанства.

Постајући тоталитарни поредак деструкције капитализам је довео до тога, да је животворност постала најважнији квалитет историјског времена. Она се појављује у односу према деструктивном времену и има интегришући и тотализујући карактер. Ради се о животворном временовању које подразумева реализовање животворних потенцијала природе, човека, историје, националних култура, еманципаторског наслеђа грађанског друштва, међуљудских односа, стваралачког бића човека и његових играчких потенцијала, визионарске маште… Животворност је највиши и универзални принцип који условљава како наш однос према свету и будућности, тако и међуљудске односе. Отуда животворна друштвеност представља суштину борбене друштвености. Животворне промене, које се заснивају на борби против капитализма, условљавају животворно време и тиме животворно временовање.

Човек нема више коме да се обрати осим другом човеку. Друштвеност је постала егзистенцијални императив. Потреба човека за човеком у егзистенцијалном и есенцијалном смислу представља основно интегративно ткиво друштва. Доживљавање света у хуманистичком смислу могуће је једино на основу еманциповане друштвености. Човек може да доживи свет доживљавањем других људи, а то значи развојем међуљудских односа. Што су развијенији међуљудски односи, утолико је пуније доживљавање света. Развој међуљудских односа постао је основни критеријум прогреса. У том контексту појављује се борбена и животворна друштвеност – као моћ која може да спречи уништење живота на Земљи и створи нови свет.

Револуција, као претварање потенцијалних у реалне могућности ослобађања човека, представља аутентично историјско време. Она је одбрана живота на Земљи у најнепосреднијем облику и стварање новог света путем животворног активизма човека као слободарског, друштвеног и визионарског бића. У том контексту прави смисао добија идеја „перманентне револуције“ која подразумева да је сам живот постао непрестано стварање новог света, а то значи да је сам живот постао реализовање животворних потенцијала човека. То је суштина постајања човека човеком у савременом свету. Животворност, која се заснива на борбеној друштвености, најважнији је начин на који се свет ослобађа екоцидног капиталистичког терора који се заснива на томе, да сваки део планете, као и човек и међуљудски односи мора да постану средство за капиталистичко репродуковање. Ради се о укидању временовања као од човека отуђеног процеса који влада над човеком и који има метафизички карактер. Деструктивно капиталистичко време треба укинути хуманим животворним временом.

Постајући тоталитарни деструктивни поредак капитализам је довео до тога да човечанство има само једну егзистенцијалну алтернативу: да уништи капитализам и створи свет који ће се заснивати на умном односу према природи и у коме ће развој међуљудских односа бити најважнији критеријум по коме се одређује друштвени прогрес.

ZDRAVLJE I KAPITALIZAM

Z

U toku je završna faza uništenja živog sveta na Zemlјi. U procesu evolucije živi svet je doživlјavao kvalitativne preobražaje – od nižih ka višim oblicima života. U životnim uslovima koje stvara kapitalizam svi oblici života doživlјavaju preobražaj koji ima degenerativni karakter. To važi i za čoveka. Sve zagađenija životna sredina i kapitalistički način života uslovlјavaju degenerativnu mutaciju čoveka. Ljudi gube odlike živih bića.

Kapitalizam proizvodi čoveka koji je u funkcionalnom jedinstvu sa procesima kapitalističke reprodukcije. Kapitalističko totalizovanje sveta podrazumeva kapitalističko totalizovanje tela. Vladajući odnos  prema telu posredovan je „tehničkom civilizacijom“. Telo je svedeno na svojevrsnu mašinu, a telesni pokret na mehaniku kretanja. Tehnička funkcionalnost i efikasnost postaju najvažnije odlike na kapitalistički način degenerisanog tela. U suštini, vladajući instrumentalni i izrablјivački odnos prema prirodi osnov je odnosa prema lјudskom telu. Ono nije harmonični deo žive prirode koje, kao takvo, treba poštovati, već je svedeno na predmet obrade i na sredstvo za kapitalističku reprodukciju.

„Vrhunski sportisti“ su tipičan proizvod tehničkog sveta koji se zasniva na principu kvantitativno smerlјivog učinka koji odgovara tržišnoj privredi – koja se zasniva na apsolutizovanom principu profita. „Vrhunski sportisti“ su robotizovani gladijatori, kaskaderi i cirkuzaneri. Po kriterijumima humanе medicine, sportisti su telesno i mentalno degenerisani lјudi. U sportskoj medicini odomaćio se izraz „sportsko srce“ sa kojim se daje afirmativna dimenzija hronično bolesnom srcu. Sportski organizam je specifičan po tome, što je prilagođen određenoj sportskoj disciplini. Drugim rečima, on je na specifični način degenerisani organizam. Isto je sa mentalnim zdravlјem. „Vrhunski sportisti“ imaju samo-destruktivni karakter. Spremnost i sposobnost da uništi svoje telo je najvažnija odlika „vrhunskog sportiste“. Odavno je „juriš na rekord“ postao samoubilački poduhvat koji podrazumeva kako upotrebu sve pogubnijih „stimulativnih sredstava“, tako i sve pogubnijeg treninga.

U savremenom svetu vlada ritam kapitalističke reprodukcije koji uništava biološki ritam odvijanja života. Konzumerski aktivizam postao je dominirajući oblik životnog aktivizma. Telo je postalo deo potrošačkog načina života i prilagođeno je zahtevima potrošačke civilizacije. Odnos prema telu ima instrumentalni karakter: ono prestaje biti integralni deo lјudskog bića i postaje sredstvo za reprodukovanje vladajućeg poretka. Radi se o potpunom komercijalizovanju tela kao “najvišem” obliku kapitalističkog degenerisanja čoveka.

Privid je da je čovek „vlasnik“ svoga tela. Uistinu, čovek se odnosi prema svome telu onako kako se kapitalizam odnosi prema čoveku. Dehumanizujući čoveka kapitalizam je dehumanizovao odnos čoveka prema svome telu. U pitanju je na kapitalistički način degenerisani narcizam koji ima instrumentalnu, destruktivnu i spektakularnu prirodu. Seksualni odnosi gube životvorni karakter i dobijaju komercijalni i kompenzacioni karakter. U „potrošačkom društvu“ došlo je do neograničenog iskorištavanja tela čoveka kao izvora „uživanja“. Svaki deo tela postao je predmet i sredstvo seksualnog iživlјavanja. Što čovek ima manje slobode u društvu, utoliko ima više „slobode“ u seksu.

Na osnovu odnosa kapitalizma prema telu može se videti da razvoj “potrošačkog standarda” podrazumeva uništenje životnog standarda. Način života, rad, kretanje, način ishrane… – gotovo svi oblici života postali su način degenerisanja čoveka. Holesterol, celulit, šećerna bolest, rak, srčana obolenja, neurastenija, depresivnost, SIDA itd. – nisu “bolesti savremenog sveta”, već posledice kapitalističkog načina života.

“Telesne potrebe” današnjeg čoveka određuje vladajuća propagandna mašinerija i njegov društveni položaj. Čovek koji neprestano proždire sve veće količine sve nekvalitetnije hrane predstavlјa najvažniji strateški cilј industrije hrane. Ona stvara sve bolesnijeg čoveka koga, po prirodi stvari, “preuzima” medicina i farmaceutska industrija. Konzumiranje sve veće količine hrane nije telesna potreba, već je kompenzacija za prikraćenu lјudskost. Isto je s pušenjem, drogiranjem, alkoholizmom… Istovremeno, sve veći broj bolesti kojima je čovek izložen nisu prirodno uslovlјene već su proizvedene u laboratorijama. One se “leče” tako, da se od čoveka stvara profitabilni pacijent.

Čovek se ne rukovodi samo konzumerskim aktivizmom kao vrednosnim izazovom, već njegovo telo ne može da opstane bez sve većeg broja preparata i pomagala, kao i veštačkih životnih uslova. Opstanak čoveka sve je više posredovan veštačkim sredstvima koja ga pretvaraju u plastično i tehničko biće. Telo je izgubilo prirodne potrebe: ono ne može više da prerađuje prirodnu hranu, živi na medikamentima i posredstvom medikamenata… Čitav život čoveka je pod “tretmanima” koji, u krajnjem, treba da omoguće da bude u funkcionalnom skladu sa vladajućim poretkom.

Kapitalizam razvija sve pogubnije mehanizme destrukcije i od posledica uništavanja prirode i čoveka stvara izvore profita. Ljudsko telo postaje univerzalna destruktivna mašina i univerzalna kanta za otpad u kojoj se gomilaju sve otrovniji proizvodi kapitalističke civilizacije. Istovremeno, egzistencijalna strepnja, ponižavanja koja čovek svakodnevno doživlјava, usamlјenost, beznađe… uzrokuju nastanak sve težih mentalnih bolesti.

Najvažnija osobenost zdravlјa je životvornost. Zdravlјe ne podrazumeva samo život, već i stvaranje života. Zdrav čovek je životvorni čovek koji je u stanju da stvori zdravo potomstvo. Kapitalizam putem načina života koji ima tehnički karakter degeneriše čoveka kao prirodno i time kao životvorno biće. Homoseksualnost ima anti-egzistencijalni karakter. Veštačka proizvodnja dece nije samo način degenerisanja čoveka kao životvornog bića, već uništenje životvorne sposobnosti čovečanstva.

Za razliku od evolucije životinja koja ima prirodnjački i deterministički karakter, evolucija čoveka ima istorijski i slobodarski karakter. Humana životvornost ne podrazumeva samo stvaranje novog života, već i novog sveta. U tom smislu dete nije samo prirodno biće, već i simbol i konkretna mogućnost budućnosti. Ono je otelotvorenje evolucije i istorije. Dete nije ono što jeste kao prirodno biće, već ono što može da bude kao lјudsko biće.

Zdravlјe čoveka suštinski se razlikuje od zdravlјa životinja. Ono se ne određuje prema prirodnjačkim, već prema humanističkim kriterijumima. Zdravlјe nije individualni već društveni fenomen. Čovek je organski deo lјudske zajednice i samo kao realizovano društveno biće može da bude zdrav. Ljubav i poštovanje su najvažniji uslov zdravlјa. Zdrav čovek je srećan čovek. Istovremeno, nema zdravlјa bez slobode. Ne može da bude zdrav čovek koji je rob poretka koji uništava život na Zemlјi. „Potrošač“ nije zdrav čovek. On je na kapitalistički način degenerisani čovek. Zdrav čovek je slobodan čovek koji je u stanju da stvori humani svet.

Najveći nedostatak prirodnjačke filozofije indijanskog poglavice Sijetla je taj, što u njoj ne postoji čovek kao emancipovano prirodno biće. Nјegov prirodnjački panteizam ukida čoveka kao društveno, stvaralačko, istorijsko i vizionarsko biće. Svet u kome čovek živi je datost i zasniva se na prirodnjačkom determinizmu. Životna filozofija indijanskog poglavice odgovara zakonima koji vladaju u prirodi. Radi se, pre svega, o borbi za opstanak koja podrazumeva da su lјudi prirodni neprijatelјi. Umesto saradnje u obezbeđivanju opstanka i u tom kontekstu umesto vladavine uma, čovek se rukovodi egzistencijalnom logikom koja vlada u prirodi. Ubistvo pripadnika drugog plemena zasniva se na neprikosnovenim prirodnim zakonima i kao takvo je opravdano. Umesto razumnog i mirolјubivog čoveka, „veliki ratnik“ postaje najviši vrednosni izazov. Radi se o nesputanom socijalnom darvinizmu po kome „opstaju samo najjači“. Evropski kolonizatori vešto su koristili stanje rata među domorodačkim plemenima da bi ih istrebili.

Zdravlјe nije datost. Ono se pojavlјuje u odnosu prema bolesti – koja je sastavni deo života i koja ima životvornu prirodu. Bolest primorava čoveka da se bori za zdravlјe. Priroda bolesti uslovlјava prirodu borbe za zdravlјe. Borba između bolesti i zdravlјa stvara novi životni kvalitet. U borbi protiv bolesti čovek jača svoju životvornu moć i volјu za životom.

Medicina u kapitalizmu nema prirodnjačku ili religioznu,  već tehničku prirodu. Za razliku od antičke medicine, savremena medicina nema holistički i religiozni, već parcijalni i mehanički odnos prema čoveku. Čovek nije više organski deo prirode ili univerzuma, već je organski deo na tehnički način degenerisanog sveta. Savremena medicina je sastavni deo kapitalističkog poretka i rukovodi se životnom logikom kapitalizma koja ima univerzalni karakter: od posledica uništavanja sveta i čoveka stvoriti izvor profita. Pravi smisao savremene medicine nije borba za zdravog čoveka, već proizvodnja kapitalizma. Ona ne jača životvornu snagu čoveka, već destruktivnu snagu kapitalizma.

Savremena medicina „leči“ posledice koje stvara kapitalizam putem tehničkih sredstava koje imaju profitabilni karakter – i to tako što degeneriše čoveka kao prirodno i lјudsko biće. Na taj način  uništavaju se odbranbene sposobnosti organizma i čovek postaje manijakalni potrošač lekova, vakcina, operacija i drugih medicinskih intervencija. Savremena medicina leči lјude tako što ih pretvara u hronične bolesnike. Što su lјudi bolesniji – kapitalizam je zdraviji.

Istinska medicina može da stekne konkretnu istorijsku samosvest u odnosu prema kapitalizmu kao totalitarnom destruktivnom poretku koji sve dramatičnije uništava život na Zemlјi. Životvornost je temelјni princip istinske medicine. Ona se zasniva na životvornom humanizmu. Smisao istinske medicine nije da leči čoveka kao biološko, već kao humano biće. Ona ima preventivni karakter. Nјen najvažniji zadatak nije borba protiv posledica koje nastaju uništavanjem života, već iskorenjivanje uzroka koji dovode do uništenja života.

Istinska medicina ima slobodarski i revolucionarni karakter. Ona se zasniva na principu da je zdravlјe osnovno, neotuđivo i bezuslovno pravo čoveka. Istinska medicina nastoji da afirmiše životvorne potencijale čoveka i da stvori zdrav svet. Stvaralački život, briga čoveka za čoveka i zdrav život u zdravoj prirodi – predstavlјaju najvažnije preduslove zdravlјa. Zdravo društvo i zdrava priroda su najbolјa prevencija. Zdrav život podrazumeva ne samo razvoj čoveka kao životvornog bića, već i realizovanje životvornih potencijala prirode. U tom kontekstu pojavlјuje se oplemenjivanje prirode stvaralačkom praksom čoveka i Marksov princip „humanizam-naturalizam“. Zdravo društvo je osnovni preduslov zdrave prirode.

Starost nije bolest. Priroda starenja može da se shvati na pravi način ukoliko se ima u vidu istina da je smrt osnovni uslov života. Smrt ima životvornu prirodu. Istovremeno, smrt daje smisao životu. „Večni život“ je najgore prokletstvo. Ta ideja je mamac za one koji su izgublјeni u beznađu kapitalističkog ništavila. Postajući totalitarni poredak destrukcije kapitalizam je ukinuo životvornu prirodu smrti. Destrukcija je na kapitalistički način degenerisana smrt. Ona jača životnu moć kapitalizma. Nije smrt čoveka isto što i smrt životinje. Istinski smisao smrti čoveka je stvaranje humanog sveta i izvesne budućnosti.

Potrošačko ludilo je najpogubnija bolest koju stvara kapitalizam. Za nju postoji samo jedan lek: opšte-narodna revolucija koja će se obračunati sa destruktivnim kapitalističkim bezumlјem i stvoriti svet koji će se zasnivati na umnom odnosu prema prirodi i u kome će razvoj međulјudskih odnosa biti osnovni kriterijum progresa. Svet će ozdraviti kada lјudi isuše kapitalističku močvaru i stvore humano društvo.

Теоретичари завере – дворске луде капитализма

Т

Теорије завере нису проистекле из политичког покрета који се бори да спречи уништење живота на Земљи и створи хумани свет, већ из политичког покрета који се бори за капитализам. Оне су производ нових околности које су створене у савременом свету. Ради се, пре свега, о глобализацији и настанку интернета. Капиталистички центри моћи нису више у стању да спрече да се критичка мисао која настаје у свету појави и на просторима који су под њиховом непосредном контролом. Истовремено, све веће социјалне разлике, све дубља економска криза, пропадање средње класе, све драматичније уништење живота на Земљи… – условљавају стварање све већег незадовољства. Уместо да се тежи спречавању развоја критичке мисли, иде се на стварање такве критичке мисли која је, заправо, одвлачење мењалачке критичке мисли на странпутицу. У коначном, ради се о мисли која се обрачунава са оном критиком која доводи у питање капитализам. Полазећи од начина на који теоретичари завере објашњавају друштвене појаве, теорије завере су капиталистичка завера против слободарског човечанства. Оне су, заправо, капиталистичка подвала. Теоретичари завере нису противници капитализма, већ су његове дворске луде.

Теоретичари завере су својеврсна секта. Они се користе истим средствима и методама са којима се служи капиталистичка пропагандна машинерија. Њихов задатак је да између човека и реалног света створе зид лажи и илузија и на тај начин га спрече да схвати природу постојећег света и узроке његове несреће. Истовремено, они настоје да спрече човека да мисли својом главом и да тражи решења која ће му омогућити да искорачи из постојећег света. Прави циљ теоретичара завере је обрачун с визионарским умом који је у стању да створи идеју будућности која превазилази хоризонте капиталистичког света, као и да убију вољу људима да се боре за хумани свет.

Индикативан је однос Дејвида Ајка, једног од највиђенијих теоретичара завере, према британској краљевској породици. Он тврди да су чланови британске краљевске породице ванземаљци-гуштери који пију крв деце и пресвлаче кожу – и на тај начин се подмлађују. Такве приче служе да се одвуче пажња људи од тога шта историјски гледано представља британска империја и у том контексту британска краљевска породица. Ради се, пре свега, о стравичним злочинима које су починили енглеска аристократија и капиталисти како у свету, тако и у Великој Британији. Истовремено, развој капитализма у Енглеској коштао је живота милиона радничке деце која су радила по 14 сати дневно у фабрикама и рудницима…

Само будале могу да верују да ванземаљци владају светом, или да су чланови британске краљевске породице гуштери који пију крв деце и на тај начин се подмлађују. Смисао таквих сулудих прича није обрачун са британском монархијом, већ разарање ума потлачених и стварање од људи масе идиота. Обрачун теоретичара завере са слободарским наслеђем националних култура и грађанског друштва, и у том контексту са идејом будућности, указује на праву природу њихових теорија. Њихов однос према све погубнијим климатским променама указује на политичку позадину спектакуларних лажи са којима настоје да лише капитализам одговорности за уништење живота на Земљи.

У савременом капитализму прворазредни значај добијају хохштаплери који испирају мозак људима бајкама о ванземаљцима, пирамидама, душама умрлих, демонима, технократским илузијама… Њихови јавни наступи су хипнотичке сеансе са којима се уништава ум да би се спречило да људи схвате сву драматичност егзистенцијалне кризе коју ствара капитализам. Они одвлаче људе са историјског пута и производе духовну храну за малограђане који не желе да се боре за нови свет. Теоретичари завере критикују богаташе на тај начин што лишавају људе памети и претварају их у идиоте. Они се не боре против узрока који доводе до уништења живота на Земљи и људи као хуманих бића, већ се боре против оне критике која указује на друштвене узроке несреће, а то значи која се бори против капитализма.

У току је обрачун са модерним начином мишења који се заснива на критичком рационализму који има визионарску природу. И када има критички карактер мишљење постаје средство за одвлачење ума од суштинских питања од којих зависи слобода човека и опстанак човечанства. На капиталистички начин инструментализована интелигенција постаје средство капитализма за обрачун с критичким и визионарским умом. До истине се не долази умовањем и сучељавањем аргумената, већ се „истина“ намеће људима уништавањем моћи расуђивања. Доказивање „истине“ одвија се по моделу који примењује рекламна индустрија капитализма.

Стварање виртуелних светова привидно се заснива на научном начину мишљења и научним аргументима. Заправо, ради се о начину мишљења које се заснива на деструктивном безумљу. Човек је сведен на објекат „над-људских сила“ које добијају мистичну димензију. Богови, ђаволи, демони, ванземаљци, космичке силе, масонске ложе… – су средство владајућег поретка за обрачун с слободарским и стваралачким потенцијалима човека као друштвеног и историјског бића.

Технократски фах-идиоти су проповедници технократске религије која одговара техничком свету. Приче о ђаволу, анђелима, рају и паклу… – замењују приче о космичким зрацима, ванземаљцима, пирамидама, космичким световима, пулсирању материје… Технократски фах-идиоти своде свет на микроталасну пећ. Они инструментализују научна открића и техничке проналаске да би се обрачунали са човеком као умним и природним бићем. Упоредо са технократским примитивизмом развија се езотерија, окултизам, религиозни фанатизам… Све драматичније пропадање живота на Земљи производи фаталистичку свест. Инсистирајући на „апокалипси“ цркве не стварају само есенцијални, већ и егзистенцијални дефетизам. Зашто да се људи организују и боре да сачувају живота на Земљи ако је свет „осуђен на пропаст“?

Све драматичније пропадање живота на Земљи доводи до тога да малограђани, ти фанатици капитализма, беже од истине и фалсификују стварност. Њима није потребна истина већ илузије које им пружају могућност да побегну из реалности. У „слободном свету“ право на илузију постало је најважније људско право. Илузија треба да прибави смисао животу човека који је изгубљен у деструктивном ништавилу. Илузије су, заправо, начин на који се малограђани обрачунавају са мишљу која указује на праву природу постојећег света и на њихов положај у њему. Малограђанима није потребна истина већ спектакуларне лажи, опсене, виртуелни светови, сулуде приче о ванземаљцима и демонима… Тиме се баве теоретичари завере и други професионални хохштаплери. Они користе исте механизме као и капиталисти и политичари: настоје да лажима владају јавним мнењем и згрћу новац. У савременом капитализму успостављено је тржиште лажи. Спектакуларни облик у коме се лажи појављују је њихово рекламно паковање. У лажном свету лаж је постала истина.

Културна сфера је лишена еманципаторског садржаја и сведена на баналну забаву. Комерцијализовани популистички примитивизам заменио је културни авангардизам. Индустрија забаве диже све виши зид између човека и света и маскира све нехуманију капиталистичку стварност. Она производи све веће количине духовног ђубрета које уништава слободарско достојанство човека и претвара га у идиота. Капитализам уништава у човеку потребу за истином као и могућност да створи критеријуме по којима може да се утврди шта је истина. Све се релативизује.

Флоскула „свако има право на своје мишљење“ постаје начин да се спречи да се утврди шта је лажно а шта истинито, шта је хумано а шта нехумано, шта је прогрес а шта деструкција… Све постаје „ствар личног избора“. Укида се разлика између ума и интелигенције и уништава се визионарска свест која пружа могућност човеку да успостави критичку дистанцу према владајућем поретку и створи хумани свет. У току је стварање тоталитарне позитивистичке свести. Капитализам представља „крај историје“ (Фукујама).

Бекство из реалности добило је размере епидемије. Све већи број људи живи у виртуелним световима. Уместо стварања хуманог света стварају се фантастични светови у главама људи. Све што није могуће у реалности постаје могуће у машти која се заснива на технички начин дегенерисаном свету. Што је човек дубље заглибљен у капиталистичкој мочвари то је продуктивнији у стварању виртуелних светова. Ескејпистичка машта замењује визионарску машту. Томе служи индустрија забаве. Она подстиче потребу људи за бекством и нуди им техничка средства и виртуелне садржаје која поспешују бекство из реалности.

Усамљеничко безнађе и свет који је постао на технички начин устројени концентрациони логор условљавају да човек губи способност да прави разлику између стварног и виртуелног света. Заправо, што је реални свет више лишен природности и хуманости утолико више виртуелни свет, у чијем стварању човек учествује а да тога није свестан, постаје за човека реални свет. Виртуелни свет постаје духовна дрога. У њему човек проналази компензацију за прикраћену људскост и на тај начин пада у све дубљи бездан ништавила. Капитализам ствара виртуелног човека. Човек постоји као „човек“ у ТВ серијама и ријалити програмима…

Капиталистичка пропагандна машинерија заснива се на изазивању страха и мржње. Она усмерава незадовољство људи на подметнуте „непријатеље“. Њихово уништење постаје фиксација. Човек је уверен да ће доживети „ослобођење“ уколико задати циљеви буду уништени. То је владајућа матрица манипулације људима, с тим што се у њу убацују нове „опасности“ које немају само земаљско, већ и  космичко извориште. Приче о сатани, масонима, дубокој држави, ванземаљцима, демонима, судњем дану и слично, служе за то да се реална егзистенцијална опасност коју ствара капитализам као тоталитарни поредак деструкције прикрије путем виртуелне сфере која има мистични карактер. Уместо да се укаже на друштвене процесе који доводе до уништења живота подмештају се „надљудске силе“ које имају застрашујућу природу. Што је драматичнија егзистенцијална криза коју ствара капитализам утолико је богатији „невидљиви“ свет мистичних „сила“ које „владају над људима“. Све се чини да се уништи критичка мисао која може да усмери потлачене да искорене узроке уништења живота на Земљи и створе хумани свет.

Човек слепо верује у илузије зато што је осуђен на усамљеничко безнађе и што се плаши нестанка. У све нехуманијем свету човек се сучељава се болном истином да никоме није потребан и да нико неће пустити сузу на његовом одру. Он погрешно верује да га други људи лишавају онога што му је најпотребније: поштовања и љубави. Очајање због одбачености рађа мржњу према другима. Човек у туђој несрећи проналази компензацију за сопствену несрећу. Све реалнија могућност да ће човечанство бити уништено не изазива у људима потребу да се супротставе деструктивним процесима, већ постаје извор патолошког задовољства.

Што је свакодневница стравичнија човек има већу потребу да побегне из реалности. У машти очајника илузорни свет постаје реални свет. На томе се заснивају владајуће религије. „Рај“ је виртуелни свет који постоји у главама унесрећених и уплашених. Они верују у постојање „небеског света“ и на тај начин покушавају да победе страх од смрти и нестанка. На том принципу заснива се стварање илузорних светова у капитализму. Као што свештеници подстичу људе да верују да на небу могу да доживе „вечно блаженство“, тако савремени хохштаплери подстичу људе да верују да у виртуелним световима могу да пронађу лек за своје страхове.

Највиши домет „слободе“ у капитализму је да сваки човек може путем све савршенијих техничких средстава да створи свој виртуелни свет и да „живи“ у њему. Што људи имају мање могућности да се реализују као људска бића у реалном свету то са већом преданошћу настоје да створе виртуелни свет и побегну у њега. Најпогубније је то што је виртуелни свет који стварају производ њихове осакаћене људскости и одговарајуће маште. У њему се појављује оно што одговара њиховој дегенерисаној личности. У коначном, људи беже у виртуелни свет који је идеализована пројекција реалног света из кога настоје да побегну. Виртуелни свет не инспирише људе да буду људи, већ представља завршни ударац са којим се уништава људско достојанство.

Однос према стварности посредован је владајућом идеолошком сфером и техничким средствима која онемогућавају човека да сагледа стварност својим очима и да мисли својом главом. Томе служи индустрија која производи виртуелну стварност. Њена улога је да заслепи и заглупи човека. Виртуелни светови нису само обрачун са истином већ и средство за дегенерисање људи као умних бића. Они не чине самосвојну духовну сферу већ су органски део владајуће идеолошке сфере. Протагонисти теорија завере нису „независни интелектуалци“ већ су фанатици капитализма. Најгоре је то, што на капиталистички начин дегенерисани живот лишава човека могућности да се на уман начин односи према свету. Бескрајна трака потрошачког друштва све се брже врти и човек је све мање у стању да потражи одговоре на питања од којих зависи опстанак човечанства.

Имајући у виду да је капитализам приватизовао јавну сферу не изненађује да нико више не спомиње здрав разум – који је изворни облик мишљења које се заснива на непосредном сагледавању стварности. Упркос све бројнијим препрекама које капитализам поставља пред човечанство – човек наново мора да се ослони на здраву памет и успостави активни мисаони однос према стварности. Неопходно је да људи гледају на свет својим очима и да мисле својом главом – и да им то постане путоказ у животу. У савременом свету који се налази на ивици понора мислити својом главом постао је не само основни слободарски, већ и основни егзистенцијални принцип.

SPORT I GLOBALIZAM

S

Sportski šou-biznis postao je najvažnije sredstvo sa kojim se briše kulturna, slobodarska i istorijska samosvest lјudi i stvara kapitalistički globalizam. Sport je pozitivistička religija. Sa njom se proizvodi kapitalističko vreme koje uništava istorijsko vreme i vizionarsku svest. U sportu nema budućnosti. U njemu vlada ogolјeni socijalni darvinizam i progresizam. Sport predstavlјa trijumf tehničke civilizacije nad čovekom.

Sport je transparentni oblik proizvođenje kapitalističkog sveta i najvažniji način kapitalističkog degenerisanja lјudi. Ne samo da je dozvolјeno ubistvo „protivnika“, već sve krvavije sportske predstave dobijaju spektakularni karakter. „Publika voli miris krvi!“ – to je zlatno pravilo sportskog šou-biznisa. Sport je reklama nasilјa, sadizma, mržnje, zločina… Sport je postao industrija smrti. U sportskom šou-biznisu ne čuju se vapaji poraženih, već urlici pobednika.

Sportom se glorifikuje tehnički svet. U sportu čovek nije lišen samo lјudskosti, već i svog prirodnog bića. Telo je instrumentalizovano na tehnički i destruktivni način. U sportu čovek je sveden na robotizovanog gladijatora i kaskadera. Tom procesu odgovara stvaranje samo-destruktivnog karaktera. Mnogi sportovi postali su spektakularne samoubilačke discipline. Trke bolida, moto-trke… su  reklamni spot destruktivnog kapitalističkog ništavila.

Čovek je u kapitalizmu postao kontejner u koji kapitalistički mediji ubacuju sve veće količne duhovnog đubreta koje ga mentalno izobličuju. Sportski šou-biznis ima prvorazredni značaj u procesu zaglupivanja lјudi i njihovog degenerisanja kao kulturnih i društvenih bića. Sportska pedagogija zasniva se na vaspitanju koje je lišeno obrazovanja. Istovremeno, na stadionima se u vidu navijačkih grupa stvara lažna društvenost sa kojom se ukida slobodarska i stvaralačka društvenost. Stadion nije kulturna institucija već savremeni koncentracioni logor u kome se od mladih stvaraju horde varvara.

Sport je sredstvo za proizvodnju kockarske euforije. Kockanje je najgori oblik trovanja mladih duhom kapitalizma – u kome je sticanje dobara odvojeno od njihovog stvaranja. I kod nas je stvorena mreža kockarnica pod nazivom „Mocart“. Ime jednog od najvećih umetnika modernog doba iskorišćeno je da bi se reklamirao kockarski biznis sa kojim se uništava kulturno biće mladih i lјudsko dostojanstvo. Sramno je da ni jedna institucija kulture nije ustala u odbranu imena i dela Volfganga Amadeusa Mocarta!

Sportom se uništavaju tradicionalne religije. Umesto crkava, stadioni i sportske hale postale su najvažnija kultna mesta u savremenom svetu. Sport je vladajuća mondijalistička religija i kao takav najefikasnije sredstvo za obračun sa nacionalnim kulturama. Sa sportskim mitovima uništava se istorijska samosvest i ideja budućnosti. Za ubedlјivu većinu mladih „istorija“ našeg naroda svodi se na „nezaboravne“ sportske događaje koji su dobili mitološki karakter. Mladi znaju koliko je puta Đoković pobedio Nadala, ali ne znaju ništa o Prvom srpskom ustanku i Nјegoševom delu.

Teza da lјudi na Zapadu „znaju za nas“ preko „vrhunskih sportista“ samo govori o prirodi sveta kome nastojimo da se dodvorimo i na odnosu tog sveta prema nama. Zbog čega Zapad ne zna ništa o našoj slobodarskoj istoriji i kulturnoj baštini? Što je najgore, mi sami treba da vrednujemo sebe putem kriterijuma putem kojih nas Zapad „vrednuje“ – koji nas lišavaju svega što nas čini lјudima i što nam pruža mogućnost da opstanemo.

Proglašavanje „vrhunskih sportista“ za „idole“ naše omladine isto je što i proglašavanje crnih „šampiona“ u SAD „idolima“ crnačke omladine koja živi u sirotinjskim getima. „Vrhunski sport“ je mamac putem kojeg vladajuće kapitalističke grupacije lišavaju svetsku sirotinju obrazovanja i pretvaraju je u savremene robove.

Sportski „idoli“ su najvažnije sredstvo kapitalizma za sterilisanje menjalačke energije mladih i proizvođenje kvazi-religiozne svesti. Mladi se poistovećuju sa „pobednicima“ koji u njihovim glavama postaju „božanstva“. Oni su im kompenzacija za to što su u svakodnevnom životu svedeni na beznadežne gubitnike. „Šampioni“ su najvažnija duhovna droga za potlačene koja ih depolitizuje i svodi na sluge vladajućeg poretka. Zvanični „otac“ modernih olimpijskih igara Pjer de Kuberten je kristalno jasan: „Sport je najjeftinija duhovna hrana za radne mase koja ih drži pod kontrolom“.

Imajući u vidu da je kapitalizam doveo čovečanstvo na ivicu provalije sport nije samo anti-slobodarska već i anti-egzistencijalna pojava. Umesto da se mladi obrazuju, organizuju i bore da spreče uništenje života na Zemlјi oni „navijaju“ za podmeštene „idole“ koji dobijaju od svojih kapitalističkih gazdi basnoslovne sume da bi sveli mlade na navijačku masu.

Polazeći od skrivene pozadine sporta može se zaklјučiti da se ne radi samo o populističkom dodvoravanju mladima da bi oni bili „pod kontrolom“, već o prlјavoj političkoj igri vladajućih centara moći koji nastoje da pridobiju navijačke grupe za ostvarivanje svojih političkih i ekonomskih cilјeva. Svuda u svetu navijačke horde su najorganizovanije društvene grupe koje, kao takve, imaju najveći politički potencijal. To su, zapravo, paravojne formacije kojima komanduju vođe podzemlјa koji su povezani kako sa vlašću, tako i sa opozicijom i koji koriste navijačke horde da bi iznudile materijalne i druge „ustupke“.

U „demokratskim društvima“ navijačke grupe su legalne kriminalne organizacije koje se nalaze iznad zakona i kao takve su sredstvo za ostvarivanje političkih i ekonomskih cilјeva kapitalističkih centara moći. Ono što čini da su one „nedodirlјive“ je to, što se sastoje od mladih lјudi koji su lišeni prava na budućnost i kao takvi su spremni na najgore zločine da bi stekli „poštovanje“ u kapitalističkom zverinjaku. Oni su usisali svu prlјavštinu kapitalističkog sveta i sa time se ponose. Oni su prava slika „slobodnog sveta“. Oni su „horde zla“.

Poražavajuće je da naše najvažnije institucije kulture – SANU, univerziteti, Srpska pravoslavna crkva, kao i javni mediji i intelektualci – ćutanjem podržavaju pretvaranje naše omladine putem sportskog šou-biznisa u fašizoidne horde, drogeraše i kriminalce. Dokle ćemo nemo posmatrati kako mafijaške bande na stadionima, u sportskim halama i kockarnicama pretvaraju našu omladinu u masu idiota i odvlače je na egzistencijalnu stranputicu?

„Босанске пирамиде“ и „ванземаљци“     

У савременом свету технократска квази-религија замењује традиционалну религију. Технократска цивилизација производи фах-идиоте и одговарајућу религиозну свест. Као што је „нови човек“ на капиталистички начин дегенерисано људско биће, тако је савремена космологија на капиталистички начин дегенерисана религија. Укинута је идеја истинског, као и еманципаторско наслеђе хришћанства и других великих религија. Нема више моралног расуђивања ни слободне воље. Човек је изгубио способност да процени шта је добро а шта лоше и да дела сходно својим убеђењима и савести. Уместо мудрости која се заснива на историјској и егзистенцијалној самосвести човека, космички закони који имају механички карактер постају неприкосновена моћ. Човек је укинут као поетичко и духовно биће и сведен је на пуку материју и као такав на објекат космичких процеса. Влада механицистички материјализам који представља обрачун с дијалектиком природе и историјским материјализмом и који представља теоријски основ за технизовање света и роботизовање човека.

Као одговор деструктивном капиталистичком ништавилу које има технички карактер светом је завладала ескејпистичка манија и потреба за стварањем виртуелних светова. Ескејпизам је постао главна грана идеолошке сфере капитализма. У том контексту, „продор у космос“ постао је непресушна инспирација за стварање виртуелних светова у којима најважније место заузимају „ванземаљци“. Они су космичка бића која су у машти на капиталистички начин дегенерисаних људи ствараоци живота на Земљи и човечанства. Исто тако, „ванземаљци“ нас непрестано посматрају и контролишу, живе са нама и претварају се у људе. Они постају део колективног лудила које ствара капитализам претварајући људе у „усамљену гомилу“ (Ризман). „Ванземаљци“ су постали духовна дрога која деполитизује људе и уништава критичко-мењалачку свест и визионарску машту.

Холивудска филмска индустрија, користећи све савршенија техничка средства, ствара моделе „ванземаљаца“ који улазе у подсвест младих и условљавају њихов однос према људима, свету и космосу. Најчешће су то бића која изгледају као роботизоване наказе које су отелотворење карактера на капиталистички начин дегенерисаних људи који имају потребу да владају и уништавају. Она су појавни облик деструктивних моћи овоземаљске технике која је приказана као самостална моћ. Та идеја присутна је код стварања вештачке интелигенције. На тај начин прикрива се истина да техника није сама по себи деструктивна моћ, већ да то постаје у рукама капиталиста који су од савладаних природних сила у виду технике створили средство за уништење живота. Истовремено, појављују се представе „ванземаљаца“ који личе на дегенерисану децу и који су „дошли на Земљу“ да би „Земљане“ научили памети.

„Босанске пирамиде“ су типичан пример претварања реалног у виртуелни свет путем медијске манипулације. Ради се о коришћењу тржишног механизма и космолошке мистике на којој се заснива мит о „ванземаљцима“. На примерима „Госпе из Међугорја“ и „Босанских пирамида“ може да се увиди разлика између традиционалног начина стварања виртуелних светова и савременог начина који нема само мистични већ и технократски карактер. Док се у првом случају манипулише са старијим људима који су жртве трагичног живота и религиозних илузија, у другом случају имају се у виду „клијенти“ који нису религиозни фанатици, већ који траже савремене облике бекства из све туробније реалности. Они имају потребу да буду у природи, да се забаве, да побегну из усамљености… Отуда су у понуди „природне лепоте“, „здравље“, „медитација“, „дружење“… Прича о „ванземаљцима“, „пирамидама“ и „енергетским трансмитерима“ треба да створи мистични застор који ће бити брана рационалном и критичком односу према свету. У коначном, ради се о езотеријској подвали која има секташки карактер.

Мит о „ванземаљцима“ служи да се укине историјски пут развоја човечанства и човек сведе на објекат над-људских сила. Најважније је уништити слободарско и стваралачко достојанство људи, као и идеју друштвености која има колективистички и стваралачки карактер. Људско друштво је стваралачко-слободарска заједница која омогућава човеку да стекне веру да заједно са другим људима може да створи хумани свет. То је највећи квалитет историјског развоја човечанства.

Све што је створено на Земљи је људско дело. Свако дело има конкретну историјску природу, што значи да је настало на одређеном степену развоја човечанства и у специфичним друштвеним условима. Сама идеја да је „човек створен од стране ванземаљаца“ производ је људске маште која је настала у одређеном историјском тренутку. Она је била могућа када је човек стекао свест о себи као људском бићу и када је постао свестан разлике између земаљског и космичког света, као и идеје стваралаштва. Без озбиљних историјских и социолошких анализа прошлости људи неминовно постају жртве митолошких предубеђења и савремених хохштаплера који стварају виртуелне светове да би пљачкали људе и свели их на идиоте.

 

Никола Тесла – господар свемира или роб капитализма

Н

Да би се схватила природа Теслиних изума и природа мита који је о њему створен треба имати у виду друштвене услове у САД крајем 19. и почетком 20. века – у којима је Тесла живео и стварао. Ради се о времену у коме је успостављена интензивна индустријализација и развој војне индустрије као израз настојања владајућих капиталистичких и политичких кругова да од САД створе владајућу светску силу. Наука и техника постале су најважнија оруђа империјалистичке експанзије и на њеним крилима створен је „мит о свемоћи науке и технике“. И Теслин научни рад заснивао се на валу капиталистичке експанзије. Она је дала прворазредни значај Теслиним проналасцима који су створили техничке могућности за стварање енергије која је била моторна снага индустријског развоја. Тесла је постао господар енергије и као такав митолошка личност. Он је био у стању да  створи муње и громове, да изазове земљотресе и драматичне промене у јоносфери, да створи „зраке смрти“… Тесла је постао симбол моћи са којом Запад може да покори свет. Тесла је следио дух капиталистичке експанзије. Он је схватио да онај ко влада енергијом влада светом.

Тесла је веровао да може да влада космичким силама и да је као такав нови Месија који посредује између земаљског света и свемира. Он одбацује слободарску борбу човечанства са којом може бити створен хумани свет и проглашава науку за ону моћ која ће променити људе и омогућити да се укине разлика између живота и смрти. Извориште Теслине стваралачке инспирације није била хуманистичка, већ техничка цивилизација. Тесла: „Радим за будућност и савременици ме неће разумети, али једнога дана превладаће научни закони природе чије сам тајне открио и све ће се изменити, као дланом о длан, све ће се променити. Наступиће нова ера човечанске мудрости чије ће главне одлике бити разумевање времена, откриће извора бескрајне енергије и обликовање материје по вољи научника.“   Тесла укида еволутивни развој живог света на Земљи и човека као највиши облик живота. Он своди човек на материјални део космоса који је непосредно подређен дејству космичких сила. Истовремено, Тесла укида човека као самосвесно слободарско, стваралачко, историјско и визионарско биће. Будућност човечанства није могућа као производ стваралачке праксе људи већ као резултат дејства космичких процеса.

Као што религиозни фанатици стварају митолошку нит између човека и бога, тако научници фах-идиоти стварају митолошку нит између човека и свемира. У оба случаја човек је лишен историјског бића и стваралачке самосвести и сведен на оруђе „над-земаљских сила“. Да ли би Тесла постао то што је био да је одрастао у прашуми? Које је језике Тесла говорио и на којим језицима је писао? Да ли су ти језици производ хиљадугодишње културне историје народа или су свемирска датост? Исто тако, језик условљава могућност мишљења и стицања индивидуалне самосвести – у коју спада и стваралачка самосвест и стваралачка индивидуалност без којих Тесла никада не би постао стваралац. Да ли су математика и физика свемирске појаве, или су то друштвене појаве које су створене од стране човечанства у његовом историјском развоју – без којих би Теслино стваралаштво било немогуће? Да ли је проналазак једносмерне струје био претпоставка за стварање наизменичне струје? Исто је са другим проналасцима који су уткани у Теслине изуме… Уистину, није Тесла „добијао“ своје идеје из свемира већ их је стварао полазећи од стваралачког наслеђа човечанства. На тај начин допринео је стварању хуманог свемира.

Никола Тесла био је опседнут „свемирском музиком“. Како структура свемира условљава да човек постане поетичко биће? Да би могао да ужива у музици човек је морао да стекне уметничко чуло и тиме способност да разликује звукове од тонова. „Свемирска музика“ је димензија коју човек који има развијено музичко чуло даје механичким космичким звуковима. Они га подсећају на тонове. Човек је стекао способност да пева током свог историјског развоја. Прачовек није био у стању ни да говори, ни да пева. Испуштао је крике када је осетио опасност и мумлао је. Певање подразумева развој гласних жица што је повезано са развојем међуљудских односа и емотивним и стваралачким бићем човека. У почетку човек је опонашао пој птица. Временом почео је да ствара примитивне облике певања који су имали сиромашни тоналитет…

У контексту космолошких разматрања, завређује пажњу схватање космичке суштине човека које је, у интервјуу са Џоном Смитом из 1899, изнео Тесла. Он се залаже за космолошки пантеизам који има енергетски карактер и успоставља мистични однос према светлости која је својеврсни „божији дух“ и као таква извориште енергије која струји у човеку. Човек је, заправо, само један од облика у коме се појављује енергија и као такав је бесмртан. Светлост га ствара и у светлости доживљава вечно постојање. Човек је укинут као природно, друштвено и историјско биће и сведен на својеврсну батерију чији енергетски потенцијал представља извориште његовог стваралачког елана. Менталне вежбе треба да му обезбеде менталну снагу, а то значи да спрече расипање енергије и да је усмере на развој чула и умних способности. Жена је непожељна јер одузима мушкарцу менталну и телесну енергију. Развој телесних чула одвија се тако што се сакати еротско биће човека и чуло људскости. Однос човека према свету нема критичку и слободарску, већ медитативну природу. Будући да не схвата човека као слободарско биће, Тесла није у стању да схвати природу прометејске ватре, што значи слободарског просветљења. Његова визија будућности не заснива се на слободарском уму, већ на космолошком мистицизму који има технократску природу.

Тесла не сагледава свет као конкретну историјску појаву и сходно томе не сагледава човека као конкретно друштвено и историјско биће. Човек ништа не ствара, већ све добија из „неког свемирског језгра“. Тесла овде не говори као научник, већ као религиозни фанатик. Његови ставови не заснивају се на научним чињеницама и рационално заснованим закључцима већ на езотеријским спекулацијама. Препуштајући се утицају источњачких „мудраца“ Тесла је изгубио историјску самосвест као припадник европске културне баштине и заглибио се у мочвари источњачког мистицизма. Он није био у стању да следи еманципаторски траг просветитељства, Француске грађанске револуције и немачке класичне филозофије и изгубио се у беспућу езотеријског празнословља.

Тесла је имао оскудно знање из области филозофије и друштвених наука. Он није располагао појмовима без којих није могуће  схватити историјски развој друштва и природу човека као самосвојног космичког бића. Ту празнину Тесла је настојао да попуни са далекоисточним религијама које представљају обрачун с еманципаторским наслеђем грађанског друштва и хришћанства. Истовремено, Тесла је био жртва усамљеничког безнађа. Његова болесна ментална стања непосредно су утицала на његов однос према свету и космосу. Он је био је опседнут космичким силама, подсвесним принудним радњама, духовима, ванземаљцима, страховима… Његов однос према космичким процесима има ескејпистички и компензациони карактер. Поетски карактер Теслине космолошке мистике упућује на то да је човек Тесла надвисио Теслу научника. Теслино последње писмо мајци указује на то да је Тесла био трагично људско биће и као такав специфично и непоновљиво космичко биће.

Кључ за разумевање Теслине космологије не налази се у науци, већ у његовом схватању човека. Теслина космологија заснива се на ниподоштавајућем односу према људима. За Теслу човек није еманциповано друштвено биће и као такав конститутивни субјект друштва као политичке заједнице. Није случајно што је Тесла био опседнут источњачким религијама које представљају идеологију друштва у коме нема човека као самосвојног историјског бића и грађанина. Тесла је укинуо човечанство као субјект друштвених промена. Он непрестано истиче да је човечанство неспособно да реши проблеме са којима се сучељава и полазећи од тога даје себи месијанску димензију. Тесла је био убеђен да се по својим телесним и менталним карактеристикама налази изнад других људи. Он је сматрао да има посебне особине које није наследио од родитеља већ да их је добио из космоса. Он је себе доживљавао као космичког натчовека чији је задатак да путем космичких закона уведе ред у земаљском хаосу и на тај начин одреди судбину човечанства.

По Тесли космички процеси непосредно условљавају понашање људи и тиме дешавање на Земљи. Космички закони добијају божански карактер. Они су ти који условљавају и одређују природу човека и његову судбину. Није случајно што је Тесла некритички прихватио источњачку идеју „судбине“ (karma). Њему одговара идеја космоса која је створена у свету у коме човек није самосвојна личност и не схвата себе као биће које је у стању да створи хумани свет. Теслина космологија је обрачун с еманципаторским наслеђем грађанског друштва и са слободарским и културним наслеђем националних култура. Уместо замаљског реализма, Тесла нуди космички мистицизам. Он не прави разлику између механичког и историјског времена и путем механицистичког материјализма укида историјски материјализам. Теслина космологија заснива се на технократском безумљу. Она укида умни однос човека према свету и лишава човека могућности да створи идеју будућности као умну алтернативу капитализму у коме влада деструктивно безумље.

Укидајући историју и човека као историјско биће Тесла је свео свет на апстрактни космички простор. Нема речи о владајућем капиталистичком поретку, о класном друштву и експлоатацији радних слојева, о расизму и сексизму, о колонијализму и истребљивању читавих народа… Заслепљен космолошком мистиком „генијални научник“ Никола Тесла није био у стању да схвати оно што је очигледна истина за сваког ко има памети. Светом не владају космички закони, већ закони капитализма: „Паре не смрде!“, „Време је новац!“, „Уништи конкуренцију!“, „Човек је човеку вук!“… Они непосредно условљавају друштвени живот, владајући вредносни хоризонт и свест човека.

Тесла је све оно што му је као човеку недостајало у свакодневном животу пројектовао у космички простор. Он је напустио земаљски свет и одлетео у виртуелни космички свет који је био производ његове маште. Тесла доживљава свемирске појаве као да су жива бића и има према њима емотивни однос. Свемир је пројекција Теслиног трагичног живота и усамљеничке патње. Оно што чини специфичност Теслине визије свемира је то што је у њу уткано Теслино научно знање и његов стваралачки ум. За Теслу међусобни односи између бројева 3, 6 и 9 представљају „кључ свемира“. Таква интелектуална игра, која има психичко утемељење и мистификујући карактер, постаје опсесија научника који настоје да до „суштине свемира“ дођу путем формалне логике и бројева.

Тесла је постао жртва своје подсвести и стваралачког ума који је био лишен еманципаторског наслеђа модерног друштва и слободарског наслеђа човечанства. Тесла је лишио реални свет световности и свео га на космичку апстракцију, а виртуелни космички свет који је производ његове маште прогласио за реалност. У њему је Тесла пронашао решења за земаљске проблеме које, по његовом убеђењу, човечанство не може да реши. Најпогубније у Теслиној космологији је то, што је лишио човека оних особина које му пружају могућност да се ослободи капиталистичког варваризма и спречи уништење живота на Земљи. Њему не пада на памет да, попут Његоша, позове потлачене да се супротставе тиранији моћних… Тесла није био близак људима који су се борили за слободу, већ онима који су настојали да буду господари света. Његова мисао не заснива се на слободарској традицији човечанства, већ на господарској идеологији.

Држећи се мита о свемоћи науке и технике Тесла је веровао да као што може да се „игра“ са муњама и громовима, тако може да се игра са људима и судбином човечанства. Тесла је сматрао да је он посредник између Земље и свемира који има такве телесне и менталне способности да може, путем научних закона, да утиче на космичке процесе и од њих створи средство за одређивање будућности света. Он је себе доживљавао као свемоћно космичко биће које је отелотворење господарских моћи паганских богова и које је у стању успостави ред на Земљи. У којој мери је Тесла веровао у свемоћ науке говори и то, што је тврдио да ће наука пружити могућност људима да „разговарају“ са душама умрлих и да ће на тај начин бити премошћена провалија која постоји између живота и смрти.

Теслино схватање морала указује на сву бесмисленост његове космологије. По Тесли, морал није специфична друштвена појава која је као таква особеност човека, већ је космичка датост. Поједностављено речено, космос је моралан а човек је као земаљско биће неморалан. За Теслу зло је последица дисхармоније у пулсирању материје. Човек може да постане моралан путем хармоничног пулсирања материје које уноси ред у земаљски живот и на тај начин му даје моралну димензију. Тесла не схвата да је морал производ историјског развоја друштва и да нема морала без свести човека о томе шта је добро а шта зло; без слободне воље на основу које човек може да се определи између добра и зла; без свести човека о могућим последицама опредељења и одговорности за своје поступке…

И Теслина теорија рата указује на механицистичку природу његовог начина мишљења. За Теслу рат није конкретна друштвена већ природна појава која је условљена космичким силама и која има енергетски карактер. Ко је још толики идиот да напад Аустро-Угарске на Србију 1914. објашњава пулсирањем космичких енергетских валова? Исто је са нападом нацистичке Немачке на Пољску и СССР… Шта је са монструозним злочинима усташа у Јасеновцу и Немаца у Аушвицу? Шта је са истребљењем читавих народа од стране европских колонизатора? Шта је са робовласништвом и приморавањем деце да до смрти раде у фабрикама, рудницима и на пољима – чега је Тесла био сведок? Да ли су те појаве узроковане пулсирањем материје?

Руководећи се технократским фах-идиотизмом Тесла није био у стању да направи разлику између освајачких ратова – и одбранбених и ослободилачких ратова. Рат који су Срби водили против Турака у 14. веку био је суштински различит од рата који је османлијска Турска водила против Србије. Турски напад на Србију имао је освајачки, а борба Срба против Турака одбранбени карактер. Слично је са Првим и Другим српским устанком. То су били ослободилачки ратови и као такви су били отелотворење највиших вредности српског народа и његове спремности на највеће жртве да би се извојевала слобода. Теслино схватање рата указује на сву погубност начина мишљења које лишава људе слободарског достојанства и историјске самосвести.

Тесла је својом космологијом прикрио праву природу капитализма и лишио капиталисте одговорности за ратове и друге злочине. Да ли је могуће да Тесла није чуо за максиму да је „Рат најбољи посао!“? Да ли је могуће да „генијални научник“ Никола Тесла није био у стању да увиди да је брзина обрта капитала она моћ која условљава брзину протока времена у капитализму? Да ли је могуће да Тесла, живећи у Америци у којој сваки сегмент живота служи стицању профита, није чуо за максиму „Време је новац!“. Тесла је имао начин мишљења који је карактеристичан за научнике фах-идиоте. Он је тврдио да је у стању да региструје космичке појаве које други нису били у стању да региструју, а није био у стању да региструје друштвене појаве које су очигледне „обичним“ људима.

Држећи се мита о свемоћи науке, дајући себи димензију господара свемира и држећи се источњачког мистицизма – Тесла је створио своју космологију која представља једну од најпримитивнијих и потенцијално најпогубнијих теорија које су се појавиле у модерном добу. Како је могуће да Тесла није презао да саопштава ноторне будалаштине? Пре свега, Тесла је дошао до прворазредних научних открића на основу чега је добио статус „генија“. У светлу његових изума свака мисао коју је изрекао постала је „генијална“. Поред тога, Тесла је био окружен фах-идиотима и ласкавцима који су се, руководећи се принципом “царево одело“, додворавали „генијалном“ Тесли и избегавали да доведу у питање његове сумануте тврдње. Ласкавци су хранили Теслину сујету. Он је био спреман да говори о свему без страха да ће га неко оспорити. Био је то двосекли мач. Тесла је у тој мери постао самоуверен да је изгубио опрез и одговорност за изговорену реч. Ласкавци су га навукли на танак лед. Тесла је постао жртва мита о „генијалном научнику“ у чијем стварању је сам учествовао.

Теслину космологију треба сагледати полазећи од владајуће тенденције развоја света. То је оно што јој даје конкретни друштвени и историјски смисао. Имајући у виду историјски развој друштва претварање природних сила путем науке и технике у извор енергије био је прворазредни подухват који је отворио неслућене могућности друштвеног развоја. Нажалост, капитализам је претворио хуманистичке и животворне потенцијале науке и технике у тоталитарну деструктивну моћ. Теслини проналасци доживели су исту судбину. Они су постали погонска снага развоја капитализма и као такви средство за уништење живота на Земљи. „Генијални научник“ Никола Тесла постао је икона капитализма. Његова научна открића су непресушна инспирација за владајуће капиталистичке групације које производе све разорнија техничка средстава са којима може бити уништен живот на Земљи. Истовремено, Теслина космологија представља прворазредно идеолошко средство за уништење слободарске самосвести људи и критичко-визионарског ума. У Теслином свемиру човек нема право на слободу.

Када се има у виду све драматичније пропадање света Теслин обрачун са човеком као слободарским и стваралачким бићем има погубну природу. Укидајући човека као слободарско и визионарско биће и дајући науци митолошки карактер Тесла је лишио човека могућности да се супротстави деструктивној капиталистичкој помами. Његова мисао ствара егзистенцијални дефетизам и препушта човечанство капиталистичким монструмима који су од науке и технике створили средство за уништење живота на Земљи. Без слободарске борбе научни и технички проналасци неминовно постају оруђе капитализма за уништење човека и света. Само у рукама слободарског човечанства Теслини изуми могу да постану средство за хуманизовање света и оплемењивање природе.

Свемирска одисеја човечанства (одломци)

С

ЧОВЕК И СВЕМИР

Једино истинско догађање у свемиру је догађање човека. Човек је као стваралачко и друштвено биће свемирски novum и као такав јединствено и непоновљиво свемирско биће. Са настанком људског друштва настао је нови свемирски квалитет: хумани свет. У свемиру је настала љубав, слобода, стваралаштво, вера, лепота, машта…

Однос човека према свемиру има историјски карактер. Примитивни човек имао је непосредни однос према небу. Он је поистовећивао небо са природним појавама које су га застрашивале и угрожавале, али и пружале могућност да преживи. Примитивни човек се са страхопоштовањем односио према небу. Развијајући производне снаге и стичући способност симболичног сагледавања појава човек је дошао до новог схватања неба и успоставио нови однос према небу. Уместо непосредног односа према небу успостављен је однос који је посредован религиозном маштом и техником.

„Небо“ и „свемир“ су синоними али између њих постоји принципијелна разлика. „Небо“ подразумева над-земаљски простор према коме човек има непосредни однос, док „свемир“ подразумева бескрајни ван-земаљски простор у коме се налазе безбројна небеска тела. У античкој Хелади kosmos подразумева органску целину која има специфичну природу и законе. Истовремено, kosmos подразумева сферу истинског, као и геометријски устројене естетске обрасце који постају критеријуми за одређивање лепог и доброг (kalokagathia) у земаљској равни.

Идеја свемира као стецишта богова који владају светом настала је у класном друштву. Свемир постаје пројекција земаљског света који се заснива на класном поретку и средство за његово обоготворење. Овоземаљске владарске моћи постају у виду богова мистичне свемирске моћи. У античкој космогонији свемирски поредак је пројекција владајућег земаљског поретка и као такав средство за његово обоготворење. Исто је са хришћанском визијом неба, као и са представом свемира у капитализму. У коначном, идеја свемира је средство за обрачун с визионарском свешћу и идејом новог света, што значи средство за очување владајућег поретка.

Природа животног простора условљава схватање простора и однос према њему. Живот у свемиру суштински се разликује од живота на Земљи. У свемиру простор, време, кретање… имају другачију природу него на Земљи. Исто је са човеком. Он као живо и људско биће има битно другачију природу на Земљи него у свемиру. Земаљска животна средина је извор живота и темељ опстанка човека. Човек је на Земљи органски део животворног природног циклуса и као такав стваралац живота. Природа је „анорганско тело“ (Маркс) човека.

Оно што чини највећи квалитет човека на Земљи представља његову највећу слабост у свемиру. Човек као живо биће није органски део свемира. Он као живо биће не одговара свемирским животним условима. Свемир је смртна опасност за човека што је од прворазредног значаја за разумевање положаја човека у ван-земаљском простору и за његов однос према свемиру. Човек се у свемиру налази у бестежинском стању, изложен је убитачном зрачењу и погубно ниској температури, лишен је сталног извора светлости и кисеоника… Човек само путем одговарајућих техничких средстава може да преживи у свемиру – лишавајући се основних органских особености и животних потреба као природно биће.

Одлазак човека са Земље неминовно би довео не само до фаталних органских промена, већ и до фаталних менталних промена. Једно је привремено отићи са Земље, а друго отићи са Земље без наде за повратак. Човек би за кратко време изгубио представу о себи као човеку, а живот би му постао бесмислен и безвредан. Научници стварају илузију да човек може да преживи у свемиру уколико буде сведен на субатомску структуру материје. Ради се о томе да човек треба да преживи у свемиру као природно и људско биће, а не да буде сведен на свемирску прашину.

Самосвест савременог човека као свемирског бића заснива се на илузији да бити у свемиру подразумева да се човек не налази на Земљи већ у свемирском пространству. Изрази „космонаут“ („свемирски морнар“) и „астронаут“ („звездани морнар“) указују на то да човек није свемирско биће док је на Земљи, већ да то постаје тек када напусти Земљу. Уистину, човек је свемирско биће као земаљско биће. Земља је једини могући свемирски дом човека. Свемирска будућност човечанства не налази се у бескрајном свемирском пространству већ на Земљи.

Материјална структура свемира је основ постојања човека као специфичног телесног бића, али не и као специфичног и непоновљивог свемирског бића. Самосвојни природни процеси на Земљи, који се развијају готово четири милијарде година и имају животворни карактер, и развој човека као универзалног стваралачког и слободарског бића представљају извориште специфичности и непоновљивости човека као свемирског бића. Земаљска природна средина представља специфични свемирски простор који је омогућио настанак човека као природног и људског бића. Она је животворна по томе што је у стању да створи нови живот. Човек је животворно биће не само по томе што је у стању да створи нови живот, већ и нови свет. Људска животворност има историјски карактер. Стварање новог живота истовремено је стварање новог света.

Човек није свемирска датост већ је слободарско и самостварајуће свемирско биће. Као такав човек је стваралац новог свемира. Хуманост је истински свемирски novum. Стварајући хумани земаљски свет човек ствара хумани свемир. Настанком човека као самосвесног стваралачког и историјског бића створен је нови свемирски квалитет: сфера истинског. Истинско је основ самопоимања човека као еманципованог свемирског бића и односа човека према себи као свемирском бићу. Оно указује на праву природу човека. Истинско је могуће само у контексту развоја визионарске свести и реализовања животворних потенцијала природе и човечанства који пружају могућност човеку да створи свет по своме лику. Савремена космологија одбацује идеју истинског да не би били створени хуманистички критеријуми који пружају могућност човеку да створи нови свет.

Сваки човек је специфично и непоновљиво свемирско биће. Будући да је човек друштвено и историјско биће он може да постоји као свемирско биће једино као део човечанства. Човек као самосвојна личност је органски део човечанства и дели његову судбину. Човек без човечанства је апстрактно биће. Као што нема човечанства без људи тако нема људи без човечанства. Само као органски део човечанства човек може да буде истинско свемирско биће.

Бесконачност има квалитативну димензију. Она подразумева бесконачну могућност квалитативних различитости животних облика. Истовремено, безбројни облици живота подразумевају и бескрајне могућности варијација облика живота. Једно су жива бића на другим планетама, а друго жива бића која имају особености људи. Исто тако, једно је бити човек као несвесни органски део живог света, а друго бити човек као самосвесно слободарско биће које ствара свој свет. Човек је људско као историјско биће: он увек изнова постаје човеком. Варварин и цивилизовани човек су битно различита земаљска и тиме свемирска бића.

КАПИТАЛИЗАМ И СВЕМИР

Однос према свемиру условљен је природом владајућег поретка. Тотализујућа природа капитализма доводи до тога да технократски заснована машта постаје посредник између човека и свемира. Савремена космологија заснива се на свемирском романтизму и заоденута је свемирском мистиком која се позива на технократски утопизам, на научну фантастику која има сензационалистички карактер, на езотерију, као и на хришћанску митологију по којој је живот на Земљи привремен а „вечни живот“ се налази на „небу“. „Будућност“ човечанства не налази се на Земљи већ у мистичној тами свемирског бескраја.

Савремена космологија кида егзистенцијалну везу између природе и човека и на тај начин укида човека као природно биће. Опстанак човека није условљен опстанком живог света на Земљи. У технократској визији будућности живот је могућ без живог света. Људи се „добијају“ путем техничких процеса, а човек путем техничких иновација постаје „бесмртан“. Човек је укинут као живо биће. Истовремено, човек није лишен само историје и живота, већ и планете Земље – његовог свемирског дома. Земља и човечанство су отписани.

Човек се односи према свемиру путем технике тако што постаје техничко биће. Он се не налази у свемиру као природном простору већ се налази у свемирском броду и његов однос према свемиру посредован је животом у свемирском броду. Уместо земаљске природе, свемирски брод, који представља савршени технички свет, постаје животна средина човека на његовом путу у свемирску будућност. Да би преживео човек мора да се прилагоди новој животној средини, што значи да се обрачуна са својим природним бићем и постане техничко биће. Животност човека постаје независна од живе природе и добија технички карактер. Природна животност није више услов живота већ је то техничка функционалност организма који је постао машина. На томе се заснива „вештачка интелигенција“. Она је отелотворење од човека отуђене и дегенерисане интелигенције која је постала не само spiritus movens технике већ и њен spiritus rector.

Традиционални однос према животу човечанства и животу на Земљи заснива се на егзистенцијалном песимизму и фатализму. Водеће религије заснивају се на идеји да ће живот на Земљи пропасти и да је „будућност“ човечанства „на небу“. Онима који су покорни и „дарежљиви“ црква издаје пропуснице за „рај“. Оне друге, црква шаље у „пакао“. Ради се о егзистенцијалном дефетизму који уништава веру човека у себе као слободарско и стваралачко биће. Човек постаје објекат над-земаљских сила у чије име говоре свештеници у настојању да очувају поредак који се заснива на пљачки и тлачењу радних слојева.

Теорије које инсистирају на „пропасти света“ створене су од стране идеолога владајућег поретка да би заплашиле људе и држале их у покорности. Од настанка класног друштва однос човека према себи био је посредован владајућом идеологијом која своди човека на роба над-земаљских сила. У антици и хришћанству богови су створили човека од прашине и све особине које поседује добио је од богова – данас од ванземаљаца и свемирских процеса. Човек је обезвређен као људско биће и сноси одговорност за све лоше што се догађа. Он не сме да сагледа себе као еманциповано свемирско биће полазећи од тога да је слободарско, стваралачко, друштвено, историјско и визионарско биће. Све се чини да човек буде сведен на ништарију и зликовца.

Мит о свемиру је средство за обезвређивање човека као самостварајућег свемирског бића и живота на Земљи. Сајeнтолошки утемељени свемирски романтизам има политички карактер. Он се заснива на механицистичком материјализму и као такав је обрачун с дијалектиком природе и историјским материјализмом. „Свемирски визионари“ нису социјални визионари и не сагледавају човека као историјско и друштвено биће које је отворено према хуманој будућности. Хуманизовање света није предуслов за хумани однос према свемиру и на тај начин према човеку као специфичном и непоновљивом свемирском бићу. „Свемирски визионари“ не супротстављају се капитализму који је постао тоталитарни поредак деструкције и не теже стварању света који ће се заснивати на хуманој природи човека и умном односу према свету. Они „хватају поруке“ из свемира, али не чују вапаје за помоћ деце која умиру од глади и болести…

По владајућој космологији свемир је устројен на капиталистичким принципима. На томе се заснивају култни стрипови попут Флаша Гордона и холивудска филмска индустрија. „Ванземаљци“, „летећи тањири“ и друге „свемирске појаве“ су производ холивудске фабрике лажи и илузија које се заснивају на извитопереној слици човека и света. „Ванземаљци“ су један од појавних облика на капиталисти начин дегенерисане религије. Они су замена за богове, ђаволе, демоне и друга „небеска створења“ која су производ традиционалних религија.

Терминатор и други „футуристички“ холивудски филмови стварају илузију да техника као таква представља опасност за човечанство. Уистину, ради се о техници у којој су од човека отуђене његове стваралачке моћи и које су постале средство капитализма за уништавање човека и живота на Земљи. Техника као осамостаљена сила представља технички облик у коме се појављује на капиталистички начин дегенерисани човек који је постао деструктивно биће. Исто је са „ванземаљским“ холивудским наказама. У на капиталистички начин дегенерисаном свету техника може бити само средство капитализма за произвођење капитализма, а то значи средство за уништење живота. Хумана техника могућа је једино у хуманом свету.

За „свемирске визионаре“ однос човечанства према свемиру заснива се на развоју науке и технике, а не на развоју специфичних особености човека које га чине јединственим и непоновљивим свемирским бићем. Они поистовећују прогрес са прогресизмом и завршавају у свемирској мистици. Уместо да се залажу да човечанство живи у јединству с природом они (следећи Декарта) инсистирају на покоравању и искоришћавању природе. Некада је наука афирмисала критички ум, разбијала догматску свест и отварала просторе будућности… У капитализму наука и техника постале су средство за уништење живота и човека као природног и културног бића.

„Свемирски визионари“ прикривају праву природу капиталистичке науке и технике и стварају илузију о капитализму као прогресивном поретку. Они стварају мит о „неограниченим могућностима развоја науке и технике“ и учествују у техничком дегенерисању света и човека. „Свемирски визионари“ се обрачунавају с хуманистичком визијом света и у том контексту с хуманистичком визијом свемирске будућности човечанства. Њихова визија свемира је пројекција духа капитализма и заснива се на технократском фатализму.

Имајући у виду да природа владајућег капиталистичког поретка условљава природу „продора у свемир“ смисао „освајања планета“ је њихова експлоатација. „Освајање планета“ је капиталистички пројекат. Њега пропагирају они који ће на њему баснословно зарадити, пљачкајући радне људе којима подмештају свемирске фатаморгане, и који све интензивније уништавају живот на Земљи. Мит о „освајању свемира“ има анти-егзистенцијални карактер.

У капиталистичком свету однос према свемиру не заснива се на хуманој природи човека. Свемир није пројекција хуманистичке визионарске маште. Капиталистички пројектована свемирска будућност човечанства не подразумева развој друштва као хумане заједнице; развој човека као слободарског и стваралачког бића; развој његове одговорности за опстанак живота на Земљи и воље да преузме управљање друштвеним процесима… Капитализам укида свемир као екстерну животну средину човека и то тако што укида човека као природно и хумано биће. То се дешава у времену када је капитализам довео човечанство на ивицу провалије и када је вера човека у човека постала најважнији услов за опстанак човечанства. У коначном, ради се о укидању човека као самосвојног и самостварајућег свемирског бића – да не би могао да створи нови свет на Земљи.

Капитализам је отео људима небо. Некада је небо било мистично „седиште богова“ и као такво неприкосновени домен владајућих религија. Данас је небо екстерни простор капитализма који треба искористити за остварење економских и политичких циљева најмоћнијих капиталистичких кланова. Свемир је постао приватна својина капиталиста и као такав комерцијални простор. Истовремено, свемир је постао војни полигон са којег треба, у виду „рата звезда“, задати одлучујући ударац противницима америчког „новог светског поретка“.

Путем на капиталистички начин дегенерисане технике природни закони претворени су у средство за уништење људскости, а то значи специфичног квалитета свемира који је настао са настанком људског друштва. У завршној фази развоја капитализма свет је постао технички простор, а човек техничко биће. Тај процес не проистиче из природе човека као слободарског и историјског бића већ из природе капитализма. Човек није стваралац хуманог простора и времена већ се налази у механичком простору и времену. Врхунац тог процеса је стварање „вештачке интелигенције“ на чему се заснива на капиталистички начин устројени „продор у свемир“.

Овладавањем природним законима путем дехуманизоване технике човек се не ослобађа природног детерминизма и постаје слободно свемирско биће већ постаје роб осакаћене природе коју капитализам лишава животворности. Истовремено, капиталистички продор у свемир све интензивније дегенерише човека као природно и људско биће. Он претвара човека у оруђе за уништење живота на Земљи. Ослобађање човека од природњачког детерминизма путем технике своди се на уништење природе и човека. У савременом капитализму Марксова идеја прогреса која се заснива на развоју производних снага добија митолошки и анти-егзистенцијални карактер.

Мит о „освајању свемира“ спада у колонијалне митове који су отелотворење експанзионистичке природе капитализма. Што је живот на Земљи угроженији, утолико су гласнији повици о „освајању свемира“. На тај начин спречава се борба против узрока који доводе до уништења живота на Земљи и глорификује се развој капитализма – стварањем мита о „неограниченим развојним моћима науке и технике“ који има спектакуларни карактер. „Свемирски програми“ и одговарајући митови о освајању свемира постали су најважнији рекламни спот капитализма. Држећи се свемирске мистике владајућа пропагандна машинерија од „свемирских визионара“ ствара митолошке ликове који постају отелотворење свемирских процеса. Они постају својеврсни „ванземаљци“. Истовремено, „свемирски пројекти“ су маска иза које се крију војни пројекти који треба да омогуће владајућим капиталистичким клановима да униште „прекобројне“ и овладају Земљом. Они се појављују у односу према човеку који је обезвређен као људско биће, као и у односу према Земљи која је обезвређена као космички дом човека. Ствара се егзистенцијални дефетизам који се ослања на идеју апокалипсе. Прикрива се права природа капитализма и одговорност за пропадање света пребацује се на човека. Вечност се сели на небо.

Идеја о „освајању свемира“ у савременом свету добија конкретни историјски смисао у односу према све драматичнијем пропадању живота на Земљи. Све интензивније уништавање живота од стране капитализма производи егзистенцијалну панику која доводи до тога да идеја о „насељавању других планета“ у главама људи постане „реална опција“ за опстанак човечанства. Ствара се утисак да је „насељавање других планета“ подухват који одговара насељавању неког пустог острва на Пацифику. Шта значи за човечанство да се група људи отисне у свемир – и тамо нестане? Да ли је „освајање свемира“ када пар космонаута пободу заставу у беживотно тло неке планете?

ИНТЕЛИГЕНЦИЈА И УМ

У античкој Хелади интелигенција није била специфична појава већ саставни део античког религиозног свода. У току историјског развоја хеленског друштва дошло је до одвајања интелигенције од религије и постајања интелигенције специфичном људском особеношћу и специфичном друштвеном појавом. У самој религиозној сфери старохеленског света налазе се зачеци интелигентног мишљења које ће се развити у хеленској филозофији. У старохеленској митологији Уран је као први бог увео ред у космичком хаосу. Он је обоготворени уређивачки принцип. Кронос је симбол трајања. Зевс је неприкосновени господарски принцип…

Интелигенција у капитализму има технократски и прогресистички карактер. Она постаје синоним за сврсисходност, ефикасност, корисност, функционалност…. У коначном, интелигентно је оно што доприноси развоју капитализма, што значи убрзању процеса капиталистичке репродукције. Уместо тежње ка свету који се заснива на уму, инсистира се на стварању „вештачке интелигенције“, на „дигиталној цивилизацији“ и човеку-киборгу.

Научници укидају ум путем инструментализоване интелигенције која има перцептивни, меморијски, аналогни и функционални карактер. Брзина „обраде“ информација постаје главна особеност интелигенције. Уместо да је умност критеријум за одређивање интелигенције, она постаје критеријум за одређење умног. Путем „интелигентних решења“ ум бива лишен могућности да досегне до истине, а то значи могућности да човек као историјско, стваралачко, друштвено и визионарско биће реализује животворне потенцијале природе и човечанства. Нема више мудрости, животног искуства, интуиције, трагичног, вредносног расуђивања, принципа историчности и тоталитета; нема човека као еротског и емотивног бића; нема поетичког, развоја међуљудских односа, визионарског и утопијског… Истовремно, савремена наука не обрачунава се само с човеком као историјским и визионарским бићем, већ и с идејом трансценденције која је карактеристична за изворну религиозну мисао.

Будући да техничка интелигенција одбацује ум и тежњу за истинским она није у стању да постави питање о природи човека и људског света и у том контексту о смислу живота. Савремена наука „замењује“ ум научном фантастиком, свемирском мистиком, квази-религијама, езотеријом… Ради се о на капиталистички начин дегенерисаном уму. Он не тежи да човечанство наново изведе на историјски пут и обезбеди му будућност већ га вуче на егзистенцијалну странпутицу. Уништење ума представља најважнију особеност технократског пројекта будућности.

Начин мишљења са којим се руководе научници, њихово схватање Земље и човека, као и визија будућности – не пружа им могућност да на хумани начин схвате природу свемира. Идеолошка сфера капитализма намеће начин мишљења који онемогућава човека да постане свестан својих истинских људских моћи и створи хумани свет. Влада начин мишљења који се заснива на механицистичком материјализму који онемогућава човека да појми себе као људско биће; да схвати еманципаторско наслеђе грађанског друштва и националних култура; да створи идеју будућности и да се бори за њено реализовање… Човек је сведен на роба „свемирских процеса“ а из историје је избачено све оно што даје могућност човеку да створи нови свет. Начин мишљења, вредносни хоризонт, начин самопоимања човека… – све је подређено технократској визији будућности.

Принцип „хармоније“ (Ајнштајн) као основ целовитости свемира и као основна интегришућа идеја (у том контексту идеја „бога“ као врховни уређивачки принцип свемира) носи у себи детерминистичку интенцију. Уместо да доминира хуманистички принцип хармоније који се заснива на потреби човека за човеком, на његовим стваралачким моћима и слободарској природи, доминира свемирски принцип „хармоније“ који бива „хуманизован“ путем „лепог“ које има геометријско устројство. Слично је са античком „хармонијом“ која нема антрополошки већ космолошки карактер. Није човек тај који ствара свој свет и у том контексту хармонија није производ његове слободарске и стваралачке праксе као историјског и слободарског бића, већ је „хармонија“ свемирски принцип који је пренет на земаљски свет и који има господарски и тоталитарни карактер. Укинута је разлика између свемирског времена и простора и историјског времена и простора. Не постоји хармонија која има земаљски и хуманистички, што значи историјски карактер. Исто тако, нема новог и у том контексту дисхармоније са постојећим светом. Стварање не подразумева обрачун с постојећим светом и отварање простора будућности већ учвршћивање његових бедема.

БОГ И СВЕМИР

Религија обезвређује живот на Земљи и човека као земаљско биће. Човек је као земаљско биће осуђен на смрт. Он је безвредан и сувишан. Човек је као земаљско биће „прашина“. Земља није свемирски дом човека већ његово привремено станиште. Земља је „космичка мртвачница“ (Андрић). Путем етаблиране религије идеја истинског сели се са Земље на „небо“. Илузорни „небески свет“ постаје „прави свет“ коме треба тежити. Што човек има мање могућности да живи живот достојан човека на Земљи то је богатији „небески свет“ који владајућа класа нуди човеку. Свештеници нуде потлаченим радним људима рајске вртове на небу а себи стварају рајске вртове на Земљи.

Идеја истинског указује на суштину човека као специфичног и непоновљивог свемирског бића. У том контексту појављује се идеја „бога“. У етаблираном хришћанству свештеници су ствараоци и власници колективне свести и истинског. Нема аутентичног колективног које се заснива на непосредованој друштвености у контексту борбе човека за слободу и опстанак. Црква везује идеју „бога“ за апсолутизовану приватну својину и класно друштво. Технократска интелигенција везује идеју „бога“ за стваралаштво које се заснива на механицистичком материјализму и космолошком мистицизму. Хуманистичка интелигенција везује идеју „бога“ за развој истинских људских потенцијала и у том контексту сагледава идеју истинског као основ самопоимања човека као специфичног и непоновљивог свемирског бића. Идеја „бога“ је огледало у коме човек може да препозна свој истински људски лик. Није бог створио човека према своме лику, већ је човек створио идеју „бога“ по своме лику. И у паганским религијама врховни богови имају људско обличје. Приказани су у виду владара који имају неприкосновену моћ.

Шта значи теза да је само нека интелигентна и свемоћна сила могла да створи свемир? О томе Исак Њутн: “Најлепши соларни систем, планете и комете су само могле настати намером интелигентног и моћног Бића… Ово Биће управља свиме, не као душа у овом свету, већ као Јахве над свиме, и Он жели да га зовемо Господ Бог.” Интелигенција није свемирска датост већ историјски производ. Она је особеност човека. Борећи се да обезбеди опстанак и стекне слободу човек је развијао интелигенцију и истовремено мењао схватање о природи интелигенције. Самосвест интелигенције је историјски условљена и представља један од сегмената историјског развоја самосвести човека као слободарског и историјског бића.

Идеја „бога“ као „ствараоца света“ је производ мишљења које има историјски карактер. Она је могла да настане тек када је човек стекао способност да апстрактно мисли и да стекне представу о себи као човеку и свету као специфичној свемирској појави. Идеја човека као универзалног стваралачког бића пренета је на бога. У савременом свету идеја „бога“ није више врхунски хуманистички изазов која пружа могућност да се успостави критички и мењалачки однос према постојећем свету, већ је сведена на својеврсни свемирски алгоритам са којим се укида човек као специфично и непоновљиво хумано биће. Они који настоје да путем науке докажу постојање бога лишавају религију еманципаторског наслеђа, а то значи истинског.

У савременом свету влада позитивистичка мисао која укида критички однос према постојећем свету који се заснива на визионарској свести која се руководи идејом истинског. Идеја „бога“ лишена је хуманистичке бити, а то значи моралног расуђивања и људске топлине. Она је производ маште која се заснива на технократским илузијама. У капитализму „бог“ је постао технички производ. Истовремено, митолошка бића из традиционалне религиозне сфере замењују „ванземаљци“ и мистика која је производ технократске фантазије.

Када је реч о еманципаторским потенцијалима хришћанства и других великих религија, идеја „бога“ треба да има конкретну историјску самосвест. У савременом свету идеја „бога“ као ствараоца света добија прворазредну еманципаторску димензију у односу према механицистичком материјализму који доминира у на капиталистички начин инструментализованој науци и техници. Бог није свемирски, природњачки или технички већ културни феномен. У идеји „бога“ појављује се човек као људско биће, међуљудски односи, морална димензија човека, смисао људског бивствовања, природа човека као специфичног космичког бића… Истовремено, „бог“ може бити схваћен и као естетски феномен. Он је „једно“ које пружа могућност човеку да поима свемир као животворну целину.

Данас идеја „бога“ треба да буде оно што је била у првобитним хришћанским заједницама – интегративна идеја човечанства, с тим што се појављује у односу према атомизованом човеку који је постао грамзиво и деструктивно биће. Идеја „бога“ пружа могућност човечанству да стекне јединство у духовном и егзистенцијалном смислу. Исто тако, идеја „бога“ упућује на самостварање човека као јединственог и непоновљивог космичког бића. Истовремено, идеја „бога“ је симбол свемирског квалитета који ствара човек као хумано биће. „Богочовек“ је стваралац истинског свемира.

Потреба човека за богом проистиче из потребе човека за човеком. Идеја „бога“ је градивни елеменат истинске друштвености. У савременом свету у коме влада техничко ништавило религија треба да се врати својим хуманим и духовним коренима. Бога са неба треба вратити на Земљу. Он треба да укаже на трагичност људске егзистенције и наново постане највиши хуманистички изазов. Са њим на Земљу поново треба да се врате љубав, солидарност, правда, слобода, лепота, одговорност за опстанак живота… У томе се састоји еманципаторска и животворна природа идеје о „поновном доласку Исуса Христа“.

„ЗАСТАРЕЛОСТ ЧОВЕКА“

У савременом капитализму „традиционални човек“ постао је „застарело биће“. Теорија о „застарелости човека“ постала је једна од најважнијих социјалних и антрополошких теорија која служи за обрачун с човеком као хуманим и природним бићем. Етаблирана идеолошка сфера капитализма производи владајући антрополошки модел који представља основ самопоимања човека. Уместо да се до идеје човека као специфичног и непоновљивог свемирског бића долази на основу историјског развоја човечанства и стваралачких моћи човека, до „природе човека“ долази се полазећи од природе капитализма и космолошког мистицизма.

Човек није историјско биће и као такав специфично и непоновљиво свемирско биће, већ се до суштине човека као свемирског бића долази полазећи од „структуре материје“. Уистину, човек не постаје свемирско биће тако што постаје отелотворење свемирских процеса, већ тако што развија своје стваралачко биће, међуљудске односе, визионарску машту… Песма и загрљај више говоре о специфичној суштини човека као свемирског бића него сви свемирски процеси заједно. Исто је са разговором. Он представља непоновљиво свемирско дешавање које подразумева стварање новог – хуманог свемира. У коначном, друштвеност која се заснива на вери човека у човека представља темељ истинског свемира.

Технократска интелигенција укида човека као хумано биће. Антрополошки модел будућности је човек-робот. „Нови човек“ је механичка симбиоза дехуманизоване интелигенције и технике. Научници своде човека на техничку ствар и стога им није проблем да роботе прогласе за људска бића. Паталогија на капиталистички начин дегенерисаног човека постаје „природа“ робота. Роботи постају „зли“ и имају потребу да униште људе. Индикативан је филм Одисеја који је рађен по идејама „футуристе“ Артура Кларка. Заправо, не ради се о деструктивној природи технике и на страху човека од ње, већ о деструктивној природи капитализма који је инструментализовао технику за стварање профита уништавањем природе и човека, као и о деструктивној природи на капиталистички начин дегенерисаног човека.

Афирмативни однос према роботима заснива се на ниподоштавајућем односу према људима. „Свемирски визионари“ говоре о „будућем свету“ као свету робота зато што су лишили човека оних особености који га чине јединственим и непоновљивим свемирским бићем. Човек је укинут као емотивно, еротско, вредносно, слободарско, друштвено, историјско, визионарско биће… Све је мања разлика између људи и робота јер капитализам од људи ствара роботизоване наказе. Лишавање људи потребе да имају хумани однос према другим људима доводи до тога да је све већем броју људи блиска идеја о човеку-роботу.

Савремена наука настоји да путем манипулације генима створи „надљуде“. „Бесмртност“ се више не тражи на небу већ на Земљи. Она није илузорни производ религиозне маште већ реални научни пројекат. Кључеви „бесмртности“ нису више у рукама свештеника већ у рукама научника. Ради се о савременом расизму који се заснива на капиталистички начин дегенерисаној науци и техници.. „Пропаст света“ и „насељавање других планета“ постаје изговор за успостављање савременог фашизма који има екоцидни и геноцидни карактер. Отуда научници са таквом лакоћом говоре о андроидима и вештачкој интелигенцији. У њиховом „будућем свету“ нема места за човека, као што нема места ни за птице и цвеће…

На капиталистички начин дегенерисана наука заснива се на механицистичком материјализму који представља обрачун с природњачким и историјским материјализмом. Наука и техника сагледавају човека у ван-историјском и ван-друштвеном контексту. Човек је укинут као слободарско, историјско, стваралачко и визионарско биће. Све је датост која има квантну природу. То је најпримитивнији облик механицистичког детерминизма. Што је наука ближа „суштини материје“ утолико је даља од суштине човека. Космолошки мистицизам је најпогубнији облик укидања човека као природног и људског бића. Суштина човека као свемирског бића добија се из структуре материје и у том контексту из структуре свемира – а не из структуре живог света и историје човечанства. Човек постаје свемирски холограм.

Савремена наука заснива се на митолошкој свести која има спектакуларни карактер. Уместо визије хуманог света који се заснива на животу у јединству са природом, нуди се визија „савршеног света“ који је, заправо, пројекција на технички начин усавршеног концентрационог логора. Ради се о технократској утопији која има тоталитарни и анти-хумани карактер. Влада функционалност која се заснива на све бржем обрту капитала. Уместо развоја међуљудских односа и стваралачког бића човека нуди се техничко овладавање простором и технизованим егзистенцијалним процесима.

Научници не заснивају однос према свемиру на чињеницама и разуму, већ на митовима и хипотезама, као и на предрасудама. Њихова технократска машта није дорасла природи свемира. То је зато што не поштују човека. Они не сагледавају човека као природно и хумано биће које, као такво, има специфичне могућности и ограничења, већ своде човека на техничко биће и инструментализују га у контексту стварања техничког света и „освајања свемира“. Човек је сведен на предмет техничке обраде и у том контексту је постао мутирајуће биће које може да испуни све оно што пред њега поставе његови господари. Не треба се изненадити уколико капиталистички „визионари“ буду тврдили да ће људи у будућности бити у стању да претрче сто метара за секунду или да прескоче висину од 50 метара.

У спорту је роботизовање човека досегло највиши ниво. Спортисти су постали самодеструктивна механичка бића. „Врхунски спорт“ је спектакуларни рекламни спот технократског дегенерисања човека. Као такав он је највиши миметички и вредносни изазов за младе. Уместо да се на факултетима за спорт предаје хуманистичка педагогија телесног која подразумева развој играчког бића човека и међуљудских односа, студенати постају тренери-гоничи робова и техничари тела. „Спортска педагогија“ је отелотворење социјално-дарвинистичког (bellum omnium contra omnes) и деструктивно-прогресистичког (citius, altius, fortius) духа капитализма у чистом смислу. Истовремено, спорт је најважнији и најефикаснији начин брисања историјске самосвести људи. Спортски догађаји добијају „историјски“ значај да би истински историјски догађаји и личности, а то значи слободарска и културна историја народа, били избрисани из памћења људи. Тако се уништава историјска самосвест народа и ствара мондијалистичка идеологија која се заснива на социјалном дарвинизму и прогресизму – главним полугама капиталистичког „прогреса“ који све драматичније уништава живот на Земљи.

СВЕТЛОСТ

Светлост је за живи свет на Земљи најважнија свемирска појава у егзистенцијалном и есенцијалном смислу. Прави смисао небеске светлости и њен митолошки значај може да се схвати уколико се има у виду очигледна истина, да би без небеске светлости на Земљи завладала пустош. Светлост је најважнија спона која повезује човека са свемиром. Она води човека ка извору живота и има вечни карактер. Бити на небу значи бити близак извору светлости. Светлост изводи човека из земаљског мрака и води га на небо. Бити у рају значи бити у небеској светлости.

Основне егзистенцијалне истине које су биле познате још старим народима представљају темељ митова и религија, као и научних теорија и космогонија. Једна од темељних истина је да човечанство може да преживи једино уколико је Земља у загрљају сунчеве светлости. На основу тога дошло се до схватања да само на светлости и у светлости човек може да буде човек, што значи да су људи небеска бића као светлосна бића. У току борбе човека за опстанак и слободу небеска светлост добила је слободарски и тиме историјски карактер. Прометеј симболизује слободарску светлост. Он је боговима украо светлост и подарио је људима да би се ослободили тираније. Светлост је добила еманципаторски карактер и постала синоним за слободу. Слобода је постала смисао просветљења.

Владајуће религије отеле су небеску светлост људима и од ње направили средство за очување класног поретка. Уместо да просветљава људе, светлост је постала средство владајуће класе за заслепљивање људи, а то значи за лишавање људи просветитељског ума који је у стању да осветли пут који води у будућност. У савременом свету светлост је постала средство за уништење живота. Земља је постала капиталистички крематоријум.

По квантној физици свемир има холографску структуру. То схватање присутно је и у древним религијама. Сваки део универзума садржи у себи слику целине. Човек је као сићушни део универзума појавни облик мултидимензионалног холограма који је парадигма свемирске целине. Ми се налазимо у свемиру и свемир се налази у нама. Човек не постоји као специфично слободарско и стваралачко биће које се као такво односи према свемиру полазећи од хуманистичких критеријума већ је у виду квантних честица сведен на свемир. Овде се враћамо на Парменидову и Зенонову космологију. Све што постоји у космосу налази се у једној тачки. Кретање је привид.

Квантна теорија је производ историјског развоја друштва и представља један од начина на који се објашњава природа човека и свемира. У квантној физици, која се заснива на механицистичком материјализму, човек је сведен на квантне честице. Он није настао као специфично организована материја и као специфично свемирско биће већ је сведен на ван-временску и ван-просторну свемирску датост. Човек је укинут као самостварајуће историјско биће и тиме као самосвесно и самосвојно свемирско биће.

Ако је човек свемир а свемир човек како је човек постао човеком и како је свет постао светом? Како човек може да има свест о себи као специфичном и непоновљивом свемирском бићу? Шта је смисао живота? Шта је лепота? Шта је слобода? Шта је доброта? Шта је истина? Шта чини да су људи различити, да имају различита схватања, веровања, доживљавања…? Шта је довело до тога да људи од веровања у духове, тотеме и паганске богове – почну да верују у једног бога? Да ли је то последица дејства свемирских процеса или се ради о историјским променама које имају стваралачку и визионарску природу?

Историјски гледано, начин на који човек обезбеђује своју егзистенцију условљава друштене односе и вредносни хоризонт на чему се заснива самосхватање човека, његов однос према природи и према другим људима. Народи који су се бавили пољопривредом имали су једну врсту богова, а они који су се бавили ловом другу врсту богова. На томе се заснива матријархат и патријархат. Марксов став да „не одређује свест људи њихово друштвено биће, већ њихово друштвено биће одређује њихову свест“ представља непревазиђени методолошки путоказ за историјско формирање самосвести човека.

Никола Тесла био је опседнут „свемирском музиком“. Како структура свемира условљава да човек постане поетичко биће? Да би могао да ужива у музици човек је морао да стекне уметничко чуло и тиме способност да разликује звукове од тонова. „Свемирска музика“ је димензија коју човек који има развијено музичко чуло даје механичким космичким звуковима. Они га подсећају на тонове. Човек је стекао способност да пева током свог историјског развоја. Прачовек није био у стању ни да говори, ни да пева. Испуштао је крике када је осетио опасност и мумлао је. Певање подразумева развој гласних жица што је повезано са развојем међуљудских односа и емотивним и стваралачким бићем човека. У почетку човек је опонашао пој птица. Временом почео је да ствара примитивне облике певања који су имали сиромашни тоналитет…

За Теслу међусобни односи између бројева 3, 6 и 9 представљају „кључ свемира“. Таква интелектуална игра, која има психичко утемељење и мистификујући карактер, постаје опсесија научника који настоје да до „суштине свемира“ дођу путем формалне логике и бројева. Човек као самостварајуће поетичко и историјско биће, и тиме хумани квалитет свемира, не постоји. Тесла проналази у свемиру оно чега је лишен у земаљском животу. Он доживљава свемирске појаве као да су жива бића и има према њима емотивни однос. Истовремено, у свемиру се налази светлост, лепота, музика, пријатељска ван-земаљска бића… Свемир је пројекција Теслиног трагичног живота и усамљеничке патње. Оно што чини специфичност Теслине визије свемира је то што је у њу уткано Теслино научно знање и његов стваралачки ум. Посебан печат Теслиној космолошкој машти даје његов мистични однос према свемиру који има поетички карактер. Поетичка природа Теслине космичке мистике боље указује на природу његове личности него његово научно дело.

Као што религиозни фанатици стварају митолошку нит између човека и бога, тако научници фах-идиоти стварају митолошку нит између човека и свемира. У оба случаја човек је лишен историјског бића и стваралачке самосвести и сведен на оруђе „над-земаљских сила“. Да ли би Тесла постао то што је био да је одрастао у прашуми? Које је језике Тесла говорио и на којим језицима је писао? Да ли су ти језици производ хиљадугодишње културне историје народа или су свемирска датост? Исто тако, језик условљава могућност мишљења и стицања индивидуалне самосвести – у коју спада и стваралачка самосвест и стваралачка индивидуалност без којих Тесла никада не би постао стваралац. Да ли су математика и физика свемирске појаве, или су то друштвене појаве које су створене од стране човечанства у његовом историјском развоју – без којих би Теслино стваралаштво било немогуће? Да ли је проналазак једносмерне струје био претпоставка за стварање наизменичне струје? Исто је са другим проналасцима који су уткани у Теслине изуме… Уистину, није Тесла „добијао“ своје идеје из свемира већ их је стварао полазећи од стваралачког наслеђа човечанства. На тај начин допринео је стварању хуманог свемира.

За техничку интелигенцију продор човека у свемир одвија се путем технике и има техничку природу. Заправо, продор у свемир само је привидно технички процес. Постајање човека човеком представља истински начин на који човек „осваја“ свемир. Земља је свемирски светионик који зрачи истинском – слободарском и животворном светлошћу. Постајање човека човеком представља једини истински свемирски процес. Он је саздан од љубави, стваралачког, слободарског, еротског, поетичког, историјског, визионарског…

ПОНОВНО РОЂЕЊЕ ЧОВЕКА

Човечанство се налази на самом почетку своје свемирске одисеје. Планета Земља је наш једини свемирски дом и човек треба да га сачува да би могао да обезбеди опстанак. Идеју вечности треба пренети из свемирског пространства на Земљу. Човечанство је преживело свемирске и земаљске катаклизме када није имало никакве техничке могућности да им се супротстави. Земља постоји пет милијарди година у истим свемирским условима у којима се и данас налази. То што су наша сазнања о свемиру темељнија не мења битно наш положај у свемиру. Пред човечанством су милиони година живота на Земљи.

Капитализам је највећа и најреалнија опасност за човечанство. Он је претворио стваралачке моћи човека у деструктивне силе које тренутно могу да униште човечанство. Истовремено, у рукама владајућег поретка наука и техника постале су средство за произвођење страха од „космичке катаклизме“ са којом се прикрива све већа егзистенцијална опасност коју ствара капитализам као тоталитарни поредак деструкције. У том контексту појављују се све драматичније климатске промене које наговештају пропаст живота на Земљи. За капитализам нема хумане будућности. Будућност се своди на претварање Земље у технички усавршени концентрациони логор. Томе служи „освајање свемира“.

Човек треба да стекне самопоштовање као јединствено и непоновљиво свемирско биће. Само-стварање човека и у том контексту стварање хуманог света је највиши израз људске слободе. Не развој технике, већ стварање хуманог света представља основни услов за очување живота на Земљи. Есенција је постала основни услов егзистенције. Ради се о поновном рођењу човека као историјског бића и о његовом враћању на историјски пут. Човечанство мора да уништи капитализам, а стваралачке моћи човека треба да постану његове животворне моћи. Оприрођење природе и хуманизовање човека као природног бића постају најважнији егзистенцијални изазови.

Земља је свемирско станиште човека које му пружа могућност да полети у будућност. То није лет кроз време, већ лет који се мери историјским критеријумима, а то значи постајањем човека човеком. Ослободити човечанство и Земљу од екоцидног и геноцидног капиталистичког варваризма и створити свет слободних људи који живе у јединству са природом – то је судбински задатак који стоји пред човечанством. Хуманизовање света заснива се на развоју уметничког бића човека, на стварању друштва као заједнице солидарних људи и постизању јединства човека са природом. Претварање живота у уметничко дело је најаутентичнији начин на који човек потврђује своје постојање као специфично и непоновљиво свемирско биће.

Однос човека према космосу је показатељ његовог односа према себи и другим људима, као и према свету и будућности. Хуманизам је једини истински свемирски идеал и као такав треба да буде основ односа човека према свемиру. Тај однос треба да се заснива на развоју људскости а не на развоју технике која претвара људе у роботизоване наказе. У човековом односу према свемиру треба да се потврди истина да је човек хумано биће. Хумани однос према Земљи основни је предуслов за успостављање хуманог односа према свемиру. У том контексту човек треба да тежи да оплемени природу као своју животну средину и свемирско станиште. Уместо што су средство капитализма за уништење живота природни закони, у виду технике, треба да послуже човеку да хуманизује свет и оплемени природу. Стварањем хуманог света на Земљи човек ствара хумани свемир.

Човек не може да досегне до своје истинске свемирске природе као апстрактно свемирско биће већ као конкретно земаљско биће. Нису богови и свемирске силе те које су створиле човека. Теорије које се заснивају на механицистичком материјализму и на религиозном мистицизму укидају човека као јединствено и непоновљиво свемирско биће. Оно што чини јединственост и непоновљивост човека у свемирским размерама је то што је човек историјско биће. Историчност чини да је сваки човек самосвојно свемирско биће. Човек није оно што јесте, већ оно што као слободарско и стваралачко биће може да буде. Способност постајања човека човеком је његов најважнији свемирски квалитет. Историчност је она карактеристика људске цивилизације која је чини специфичном и непоновљивом у свемирским размерама.

Човечанство наново треба да се врати на историјски пут, а то значи да човек наново мора да постане самосвесно и еманциповано историјско биће. На томе треба да се заснива наш однос према прошлости, као и према еманципаторском наслеђу грађанског друштва. Развој историје није се одвијао на основу механицистичког или природњачког детерминизма, већ на основу сучељавања могућих алтернатива развоја. Човек не само да бира између могућих алтернатива развоја, већ ствара нове алтернативе. Оне се данас појављују у односу према новој и фаталној „алтернативи“ коју је створио капитализам: уништење човечанства и живота на Земљи. Човек мора поново да се роди. Он мора да узлети, као савремени Феникс, из пепела капиталистичког ништавила и полети у будућност.

Време живота човечанства има историјску природу. То је оно што чини специфични квалитет времена бивствовања човечанства. Ради се о животворном времену и то не само у егзистенцијалном, већ и у есенцијалном смислу. Човек није само у стању да путем стваралачке праксе оживотвори животворне потенцијале материје, већ и еманципаторске потенцијале света у коме живи, односно, сопствене стваралачке и слободарске потенцијале као еманциповано друштвено биће. На томе се заснива разлика између механичког и историјског времена. Људско друштво је у свом историјском развоју доживело квалитативне скокове. Као што човек није оно што јесте већ оно што може да буде, тако и људско друштво није оно што јесте већ оно што може да буде. То је суштина „четврте димензије“: могућност стварања новог света. На томе се заснива истински прогрес.

Квалитет историјског времена мери се постајањем света хуманим светом, што значи постајањем човека човеком. Типичан пример је дете. Квалитет времена живота детета мери се његовим постајањем човеком – да ли је развило оне људске потенцијале које га чине човеком. Да ли може да се креће, да говори и пева, да размишља и доноси сопствене судове; да ли је самосвесна стваралачка личност; да ли доживљава друге људе као хумана бића; да ли је у стању да сноси одговорност за своје поступке и за свој живот…

Само је оно време истинско у коме човек воли и у коме је вољен. Све друго је привид. Љубав међу људима је стваралац истинског времена и тиме истинске историје човечанства. Уколико човек не буде више могао да воли, а то значи уколико не буде имао потребу за другим људима – више неће бити човек. Без потребе за људима човек ће изгубити и потребу која одликује сва жива бића – потребу за животом. Живот неће постати само бесмислен, већ немогућ. Визија будућности треба да се заснива на животворном оптимизму, а то значи на стваралачким моћима човека и његовој вери у другог човека. Стваралачка моћ је оно што не може бити одузето човеку, али уколико је лишена хуманости она може да постане деструктивна моћ. То је оно што се дешава у савременом капитализму.

Време и простор нису датост. Најважнији квалитет простора и времена су њихови слободарски и животворни потенцијали. Простор на коме човек живи има историјску природу и тиме симболички и визионарски карактер. Свемир нема историјску већ механичку природу. У њему нема слободе већ се све заснива на механицистичком детерминизму. У свемиру нема будућности. Будућност је могућа само као производ стваралачке праксе људи који су стекли слободарску и историјску самосвест. Будућност се ствара реализовањем животворних потенцијала природе и друштва – путем животворне праксе људи као стваралачких и визионарских бића. Историјски гледано, владајуће религије чиниле су све да спрече да човек препозна себе као самосвојно свемирско биће да би га спречиле да створи будућност.

Истинско је темељ на коме се заснива постајање човека човеком и на тој основи постојања света људским светом. Мудрост која се заснива на идеји истинског и на дијалектичком уму постала је не само основни слободарски већ и егзистенцијални принцип. Ради се о критици механицистичког материјализма и логичког емпиризма, космолошке мистике, научне фантастике која не прави разлику између утопијског и утопистичког, космолошког романтизма који има митолошки карактер… Не ради се више о стварању теорија и у том контексту о „великим филозофијама“ већ о мисли која се заснива на Марксовом ставу да је „истинска теорија мисао праксе која мења свет“.

Човек само у саживоту са другим људима може да постане човеком и да спречи уништење живота на Земљи. Данас је аутентична друштвеност постала борбена друштвеност. Она не подразумева само борбу за очување живота на Земљи, већ и борбу за стварање хуманог света.

Коронавирус и капитализам

К

Човек је све мање у стању да поима себе као хумано биће. Читава јавна сфера капитализма представља собу кривих огледала у којима човек не може да препозна свој људски лик. Најгоре је што на капиталистички начин дегенерисани живот непрестано десеткује човека и збија га у све дубљу рупу деструктивног ништавила које има техничку природу. Међуљудски односи све су сиромашнији и имају дехуманизујући и анти-егзистенцијални карактер. Човек у другом човеку не види пријатеља и савезника у борби за хумани свет већ смртног непријатеља.

Пандемија коронавируса указала је на праву природу капиталистичког света и на праву природу савременог човека. На капиталистички начин дегенерисани човек показује интересовање за другог човека само уколико у њему види опасност – коју треба уклонити. У свету сваки дан од болести и глади умре преко 30 000 деце… Стотине милиона људи нема воду… У „слободном свету“ десетине милиона људи нема основну здравствену заштиту и живи у канализацији и контејнерима… Њих нико не помиње. Они нису „проблем“. „Проблем“ су они који „могу да заразе друге“. Од њих се „треба плашити“.

Не треба да се плашимо Рокфелера, Сороша и других капиталистичких монструма који систематски уништавају живот на Земљи и човечанство; не треба да се плашимо научника који у лабораторијама смрти производе средства за масовно уништење људи; не треба да се плашимо банкара и хохштаплера са Волстрита који су у стању да преко ноћи униште економије читавих континената и изазову смрт милиона људи; не треба да се плашимо корумпираних политичара који се служе најпрљавијим средствима да би очували власт; не треба да се плашимо лекара који су постали капиталистички касапи који су спремни на најгоре злочине да би обезбедили што веће профите својим газдама; не треба да се плашимо власника фармацеутске индустрије који чине све да што већи број људи конзумира све отровније и скупље лекове…

Треба да се плашимо својих комшија; радних људи који са маском на лицу журе на посао; медицинских сестара које ризикују живот да би нам помогле; деце која више не могу да иду у школу; старица које продају кромпир да би могле да преживе још који дан… Треба да се плашимо оних људи са којима једино заједно можемо да спречимо уништење живота на Земљи и створимо хумани свет…

Наш непријатељ нису „заражени“ људи – већ капитализам. Он је заразио свет вирусима који уништавају човека као хумано биће и претварају га у себичног и деструктивног монструма. Уништимо извор заразе – или ћемо бити уништени.

Марина Абрамовић и крај уметности

М

Ових дана у Музеју савремене уметности отворена је ретроспективна изложба „велике америчке уметнице“ Марине Абрамовић. Имајући у виду природу њених „уметничких наступа“  у нашој јавности сасвим оправдано поставило се питање о карактеру њене „уметности“, као и смислу улагања огромног новца у организовање изложбе. Такав однос према „великој америчкој уметници“ засметао је организаторима изложбе и свима онима који сматрају да све што долази са Запада представља „највишу вредност“ и да ми, „провинцијални“ и „тупави“ Срби, немамо право да постављамо „незгодна“ питања. И на овом примеру види се да се главни перачи мозга нашег народа не налазе на Западу, већ у Београду и то у виду плаћеничких ништарија који чине све да Србију претворе у колонију Запада. Њихов однос према „великој америчкој уметници“ Марини Абрамовић не заснива се на културним критеријумима, већ на беспоговорној лојалности светским зликовцима који чине све да униште нашу земљу и наш народ.

Марина Абрамовић је створила друштвени покрет који има секташки карактер и постала култна личност. Њени следбеници не схватају природу света у коме живе и у том контексту природу њених перформанса. Они су постали предмет манипулације при чему се користе њихови ментални проблеми и фрустрације које ствара капитализам. Перформанс је замка. Људи се „ослобађају“ тако што бивају лишени критичке свести и достојанства.

Абрамовићкини перформанси имају терапеутску димензију. Она се обраћа људима који су оковани светом у коме су лишени љубави, културног бића и историјске самосвести. Она настоји да са својим сеансама отвори Пандорину кутију њихове подсвести. Какви су то људи који имају потребу да завлаче прсте у вагину „уметнице“, или који су одушевљени њеним мастурбационим сеансама? Какви су то људи у којима емоције не изазива искасапљено дете које умире на плочнику, већ рашчеречена вагина напаљене „уметнице“? Ради се о малограђанима који не настоје да се боре за хумани свет, већ да  „задовоље“ своју извитоперену личност.

Основни „политички“ принцип са којим се руководи Марина Абрамовић гласи: „Ако промените себе променићете свет“. Уместо да буду окренути према свету, млади треба да се окрену себи и да „мењају себе“ тако, да се у потпуности прилагоде владајућем поретку који уништава живот и човека као природно и хумано биће. Абрамовићкини перформанси представљају карикатурално репродуковање владајућег духа капитализма који има деструктивну и спектакуларну природу. Они одвлаче критичку мисао из сфере живота и сакате визионарску свест. Млади не треба да се баве друштвеним узроцима који доводе до уништења света, већ последицама. Уместо да укажу на суштину света и на трагичну природу људске егзистенције, перформанси стерилишу мењалачку вољу младих и стварају од њих капиталистичке ништарије.

Суштина животне филозофије Абрамовићеве, на којој се заснивају њени перформанси, садржана је у њеној мисли: „Није застрашујуће скочити и полетети, морате скочити са облакодера и опасност почиње када треба да дотакнете тло.“ Она не настоји да изгради критичко-мењалачку свест код младих, без које нема будућности, већ такав карактер који ће им омогућити да преживе у капиталистичком зверињаку. Какав је то свет у коме човек  „мора да скочи са облакодера“ и да му се живот своди на очајничко настојање да што дуже лети – док се не разбије о тло? Човек мора да се прилагоди постојећем свету, што значи да буде спреман да поднесе ударце које му живот неминовно наноси. Није случајно што се Абрамовићкина педагогија заснива на принципу „Младе учим да се не плаше бола. Да се не боје ничега и никога.“ То су, заправо, поруке које официри упућују војницима да би их фанатизовали – пре него што ће их послати на фронт. Фанатизам је једна од најважнијих особености патолошког карактера на коме инсистира Абрамовићева. Он упућује на то, да у беспоштедном капиталистичком свету млади мора да се наоружају са фанатичном борбеном вољом – да би могли да преживе. Људи постају „топовско месо“ капитализма.

Није случајно што су мучење сопственог тела и трпљење бола највиши изазови Абрамовићкине педагогије. Њени перформанси су  тренинг за живот. Ради се о стварању садо-мазохистичког карактера који пружа могућност да се преживи у капиталистичком свету. Оно што даје „уметнички“ привид мучењу тела је то што оно има ритуални карактер. У крајњем, најважнија је политичка порука. Уместо да се обрачуна с владајућим поретком који уништава живот на Земљи, човек треба да се обрачуна са сопственим телом.

Наго тело у Абрамовићкиним сеансама није тело слободног и достојанственог човека, већ опредмећено и инструментализовано тело роба капитализма. У савременом капитализму „сексуалне слободе“ и агресивна порнографија постали су једно од најважнијих средстава за деполитизовање и дегенерисање људи. Путем њих сакати се изворна еротска и тиме играчка природа човека која је антрополошки основ аутентичне друштвености.

Перформанси Абрамовићеве имају сублимишућу и компензациону природу. Она се обраћа младима који су лишени породичне топлине и родитељске љубави. Инсистира се на „препуштању емоцијама“ и то постаје начин на који млади треба да се односе према њеној „уметности“. Она својим сеансама настоји да покрене њихове емоције руководећи се на холивудски начин дегенерисаном максимом да „једино љубав може да спасе свет“. Абрамовићева у младима види „своју децу“ и путем својих сеанси „нуди им љубав“ коју не могу да добију у животу. На тај начин она постаје Велика Мајка која пружа родитељско окриље невољеној деци.

Абрамовићева не рачуна само са тим да су млади у капитализму лишени љубави, већ и историјске самосвести. Она своди људскост на садо-мазохистички карактер и на тај начин лишава човека могућности да постане историјско, слободарско, друштвено, стваралачко и визионарско биће. Капитализам уништава ум и на тај начин могућност да се створи умни одговор на све драматичнију егзистенцијалну кризу коју ствара. Без умног односа према свету човек не може да схвати праву природу владајућег поретка и да стекне одговарајућу критичку свест која ће га усмерити на борбу за опстанак живота на Земљи и на стварање хуманог света.

Абрамовићева тврди да уметност не треба да буде одслика света, већ да треба да ствара идеју будућности. Шта је у њеној „уметности“ то што ствара просторе будућности? Да ли су то сцене и представе које имају „шокантни“ карактер? Исто тако, да ли се њени перформанси заснивају на критици уметности као произвођења лажног света који посредује између човека и стварног света? У том контексту појављује се Маљевичева критика традиционалне уметности и његов „Црни квадрат“. Уистину, Абрамовићева укида уметност и између човека и света убацује  перформанс који лишава човека културне самосвести. На тај начин она укида човека као историјско и визионарско биће. Без визије будућности човек је осуђен да безнадежно лута у мрачним лавиринтима капиталистичког ништавила.

Начин и облик на који се појављују Абрамовићкине представе заснивају се на егзибиционизму и сензационализму. У својој бити, они су роба на тржишту show-businessa. Као и свака друга роба, она мора да се подвргне тржишним правилима – да би могла да изазове интересовање потенцијалних купаца. Провокација је најефикаснији начин на који се привлачи пажња на тржишту на коме влада рекламно лудило. Порнографски егзибиционизам један је од најважнијих начина да се „шокирају“ малограђани и стекне „популарност“.

Кључни моменат у Абрамовићкиној „уметничкој“ каријери, по сопственом признању, био је долазак Леди Гага, једне од најпознатијих звезди светског музичког show-businessa, на њене перформансе. Леди Гага је „навукла“ своје бројне „обожаватеље“ на Абрамовићеву и на тај начин створила потенцијално тржиште за њену „уметност“. Одмах су се појавиле галерије и други продавци „уметнина“ и кренуо је business. Абрамовићкина „уметност“ постала је амерички brend и путем агресивне рекламне кампање постала је светски trend.

Абрамовићкина популарност има политички карактер. Њени перформанси не само да укидају еманципаторско наслеђе грађанског друштва и слободарско наслеђе националних култура, већ спутавају борбу младих против капитализма – који све драматичније уништава живот на Земљи. Њена „уметност“ заснива се на мондијалистичкој матрици и налазе се у сфери new-age идеологије. Као таква, она је прворазредна извозна роба која служи американизацији света. Користећи иконографију Марине Абрамовић може се рећи да њена оцвала вагина представља капију кроз коју се улази у „слободни свет“ америчког империјализма.

Дуцијева порука поводом двадесете годишњице од НАТО агресије на Србију

Д

Дуцијева порука поводом двадесете годишњице од НАТО агресије на Србију.

Линк ка видео прилогу на YouTube. Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Хајдегер и модерна техника

Х

Хајдегер има исти однос према модерној техници као што има према античком techne. Није природа капитализма та која условљава природу технике као конкретне друштвене појаве, већ се до појма технике долази на основу идеолошке слике капитализма и пројекта будућности за који се Хајдегер залаже. То је као када бисмо одредили природу нацистичке Немачке на основу Гебелсових пропагандних говора, или природу америчког капитализма на основу филмова које производи холивудска филмска индустрија.

Модерна техника није неисторијска датост, већ је производ капитализма и њена конкретна природа условљена је развојем капитализма. Постоји битна разлика између технике у време настанка капитализма и технике у време када је капитализам постао тоталитарни деструктивни поредак. У периоду првобитне акумулације капитала техника је била средство за развој продуктивистичких моћи човека, за стварање друштвеног богатства и за ослобађање човека од природног детерминизма. Постајањем капитализма тоталитарним деструктивним поретком („потрошачко друштво“) техника не служи само за овладавање природом и људима, већ за уништавање природе и људи. Капитализам је путем технике инструментализовао природне силе и претворио их не само у средство за потчињавање човека и експлоатацију природе, већ у средство за уништавање природе и човека као природног и културног бића. Од носеће развојне снаге друштва и средства за ослобађање човека од робовања природи техника је постала деструктивна моћ са којом капитализам систематски уништава живи свет и на тај начин све драматичније доводи у питање опстанак човечанства.

Није филозофска мисао извориште односа човека према техници, већ природа капитализма условљава природу односа човека према техници. Декарт је до појма технике дошао посредством капитализма и његове идеолошке сфере. Његова тврдња из Расправе о методу, са почетка 17. века, да је човек „господар и поседник природе“ (maître et possesseur de la nature) заснива се на развоју капитализма и на постајању науке и технике оруђем за експлоатацију природе и човека. Она упућује на природу технике у капитализму и заснива се на класном поретку, на приватној својини на земљи и оруђима за рад, и на експлоатацији радних људи и природе.

Суштина технике у капитализму је у томе, да је владавина човека над човеком основни услов за успостављање владавине технике над природом. Техника је постала средство за овладавање природом тако што је постала средство за овладавање човеком. Не постаје човек као човек путем технике „господар и поседник природе“, већ то постају припадници владајуће класе који су власници природних богатстава и који користе радне људе као оруђе за експлоатацију природе. Владавина аристократије и капиталиста над сељацима и радницима основна је претпоставка за постајање човека „господаром и поседником природе“. Рад је најважније средство са којим владајућа класа овладава природом и претвара је у свој посед. У том смислу, експлоатација радника од стране аристократије и капиталиста је основна претпоставка за експлоатацију природе путем технике.

Однос капитализма према природи условљава однос човека према природи, као и однос човека према себи као природном и људском бићу. Капитализам укида природу као животворну целину и свoди је на предмет прераде и искоришћавања. У капитализму квалитет технике мери се ефикасношћу експлоатације природе и човека и у том контексту ефикасношћу обезбеђења опстанка капитализма. Капиталистички однос према природи не заснива се на задовољавању истинских људских потреба, већ на апсолутизованом принципу профита. Логика остваривање што већег профита у што краћем времену представља моторну снагу капитализма и она условљава инструментализацију света од стране капитала ради што ефикасније експлоатације природних ресурса и човека. То је моћ која претвара капитализам од поретка који експлоатише човека и природу у поредак који уништава човека и природу. У том контексту развија се техника у капитализму. Од оруђа за експлоатацију природе и људи, техника је постала оруђе за уништавање природе и човечанства. „Потрошачко друштво“ је завршни облик деструктивне капиталистичке тотализације света путем технике.

Хајдегер тврди да човек живи на маргинама света који се заснива на науци и техници и да је стога „заборавио“ на биће. Техника постаје самостална и самостварајућа моћ која баца човека у бездан ништавила. Хајдегер је лишио технику историјске и друштвене димензије и свео је на апстрактни феномен. Капитализам као репресивни и деструктивни поредак условљава постајање технике репресивним и деструктивним механизмом. Није „техника“ створила нацистичку војну машинерију која је убила преко 50 милиона људи, већ је то учинио немачки капитализам – уз обилату помоћ европских и америчких капиталиста, као и европских интелектуалаца попут Мартина Хајдегера. Није „техника“ као таква створила атомске бомбе и бацила их на Хирошиму и Нагасаки, већ су то урадили амерички капиталисти користећи научнике и постојећа научна достигнућа. Они су финансирали пројекат „Менхетен“ да би омогућили експанзију америчког капитализма. Атомске бомбе су техничко средство за масовно уништење људи са којим амерички капиталисти, руководећи се владајућим принципом монополистичког капитализма „Уништи конкуренцију!“, настоје да застраше и униште потенцијалне „противнике“ и постану неприкосновени господари на Земљи.

Хајдегер у техници види „опасност“ (Gefahr), али она није условљена капиталистичким инструментализовањем природних сила које су отелотворене у техници, већ техника сама по себи представља „опасност“ за човека. По Хајдегеру, развојем технике развија се „опасност“ која из ње проистиче, а самим тим развија се и „спасоносно“. Хајдегер цитира Хелдерлина: „Али где је опасност, расте и оно спасоносно.“ Уметност, која може да „разоткрије биће“, појављује се као спасоносна сила која, попут античког poiesisa, води човека ка бићу. Хајдегер своди уметност на савремену мистику која има анти-хумани карактер. Он лишава уметност најважнијих особености: слободарског и визионарског. Из уметности је избачено критичко сучељавање човека са постојећим светом неправде и неслободе, као и воља човека да створи нови свет. Уметност „разоткрива биће“ тако да човек бива лишен оних особености које га чине човеком.

Коју „опасност“ крије техника? По Хајдегеру, техника има добре и лоше потенцијале и увек постоји опасност од „погрешне процене“ последица које могу да настану у узрочно-последичном дешавању. Хајдегер „превиђа“ да техника има инструментални карактер и да природа моћи која инструментализује технику условљава природу инструментализовања технике и на тај начин природу технике. Уколико се нема у виду специфична природа капитализма као конкретног историјског поретка не може да се схвати специфична природа технике као конкретне историјске појаве. Техника у капитализму може да се развија само у контексту следа егзистенцијалне логике капитализма. Типичан пример је војна индустрија. У њој је техника постала убилачка и деструктивна моћ у чистом облику. Ту није у питању „погрешна процена“, већ циљно коришћење технике од стране капиталиста ради уништавања људи, природе и материјалних добара – са намером да се оствари што већа добит.

За капитализам техника је „опасна“ уколико њен развој не омогућава стварање профита, а то значи уколико не омогућава развој капитализма. Заправо, оно што је за човечанство и живи свет смртна опасност, за капитализам је највеће добро. Типичан пример су ратови. Они су за капитализам најбољи посао. Будући да прикрива истину да је природа технике у капитализму условљена деструктивном природом капитализма, Хајдегер лишава технику по човека и природу најпогубније опасности: деструктивности. Супротстављање опасности коју носи техника није могуће путем уметности, већ политичком борбом потлачених и освешћених људи – против капитализма. Само уколико је саставни део борбе против капитализма уметност може да постане „спасоносна“ моћ.

Хабермасова тврдња да је техника постала „идеологија“ одвлачи пажњу од најбитнијег: техника је постала најважније средство са којим капитализам уништава природу и лишава човека људскости и природности. Постајањем капитализма тоталитарним деструктивним поретком потенцијално стваралачке моћи човека постале су у виду технике деструктивна моћ. Уместо да пружа могућност човеку да обезбеди извесну егзистенцију и развије своје стваралачке моћи, на капиталистички начин инструментализована техника постала је оруђе за уништавање живота и као таква средство за изазивање егзистенцијалног страха који се претвара у  егзистенцијалну панику – која је извориште најгорих облика друштвене патологије и најпогубнијих политичких покрета.  

Хајдегеров однос према техници заснива се на принципу да се суштина одређене појаве одређује тако, да она бива лишена конкретне друштвене и историјске природе. Хајдегер долази до појма технике путем језичке манипулације, а не полазећи од конкретних историјских процеса који су условили да човек стекне способност да користи природне законе – који се појављују у односу према конкретним историјским (капиталистичким) процесима који су условили да техника постане средство за уништавање живота на Земљи. Право питање је како је техника довела до „заборава бића“, односно, како је техника постала деструктивна моћ? Одговор је једноставан: постајање капитализма тоталитарним поретком деструкције условило је постајање технике деструктивном моћи. У основи тог процеса налази се најпогубнија особеност капитализма: да од последица уништавања света ствара изворе профита и тиме основ за свој развој.  

Техника има животворне и деструктивне потенцијале. Техника може да претвори енергију у живот, али може да је претвори и у средство за уништење живота. У савременом капитализму техника је постала не само средство за покоравање човека и искоришћавање природе, већ и за уништење природе и човечанства. За разлику од Хајдегеровог техничког небића које ствара нихилизам, капиталистичко небиће уништава сам живот. У канџама капитализма техника није постала само тоталитарна анти-хумана, већ и анти-животна моћ. Не ради се само о дехуманизовању, већ о денатурализовању човека и природе.

Хајдегерова филозофија прикрива најбитније: суштина технике у капитализму је производња капитализма. Као што је у античком свету владајућа класа обезбеђивала опстанак владајућег поретка путем религиозне сфере, тако у савременом капитализму владајућа класа обезбеђује опстанак владајућег поретка путем техничке сфере. На капиталистички начин инструментализована техника је најважније средство за капиталистичку тотализацију света. Технизација света је најефикаснији начин капиталистичког овладавања светом, а мит о свемоћи науке и технике је најважније средство са којим капитализам оправдава свој развој. Техника је постала свеприсутна моћ која условљава смисао и начин живота, као и самопоимање човека. Техника не ствара нови, већ постојећи свет. Томе, у коначном, служи и Хајдегерово „биће“.

Хајдегеров однос према техници има политички карактер. Хајдегер подмешта „хуманизам“ и „технику“ као узроке нихилизма да би избегао да укаже на праву природу капитализма. Он користи критику технике да би одговорност за уништење света пребацио са капитализма на човека. Као што је апстрактног „човека“ оптужио за обездуховљење света, тако је Хајдегер оптужио апстрактну „технику“ да је крива за инструментализовање света и природе. Истовремено, окрећући човека против технике он настоји да спречи да људи искористе еманципаторске потенцијале технике за обрачун с капитализмом и за стварање новог света. Не ради се о томе да не треба имати критички однос према техници, већ да критика технике не сме да укине човека као  слободарско и стваралачко биће.

Историјски гледано, владавина природних сила над људима појављује се у облику власти богова над људима, односно, власти плутократије и цркве над радницима. Савлађујући силе природе у виду науке и технике човек је изгубио страх од природних сила и тиме од богова који су средство владајуће класе за обоготворење владајућег поретка. Инсистирањем на неприкосновености „страха од смрти“ Хајдегер је настојао да од природних процеса наново створи средство за овладавање човеком. Хајдегер је овде близак Берђајеву. Берђајев у техници види средство за развој стваралачких моћи човека које га подстичу да срећу тражи на Земљи. На тај начин човек губи интересовање за „небески свет“, а црква губи на значају као посредник између „небеског света“ и човека. У том контексту Берђајев се обрачунава с еманципаторским потенцијалима технике које пружају могућност човеку да се ослободи зависности од природних сила. „Хришћански човек“ не треба да тежи да буде срећан у овоземаљском свету, већ  свакодневна несрећа треба да га мотивише да срећу тражи на „небу“. У том смислу „духовност“ нема стваралачку и слободарску природу, већ се своди на маштање о „рајским вртовима“. Истовремено, сам језик и начин мишљења Берђајева производ су модерног доба и он их користи да би створио митолошку слику средњег века у коме тај језик и начин мишљења нису били могући.

Човек се путем технике ослободио зависности од природних сила, али је постао роб капитализма који је инструментализовао силе природе у виду технике и овладао природом тако што је овладао човеком. „Владавина технике“ подразумева експлоататорски однос капитализма према природи, при чему су радници сведени на средство за експлоатацију и уништавање природе. Ради се о поретку у коме су природне моћи отуђене од природе, а стваралачке моћи човека отуђене од човека – и које су у виду науке и технике постале оруђе капитализма за уништавање природе и човека. У савременом свету техника није средство са којим човек савладава природне законе и путем њих се ослобађа егзистенцијалне зависности од природе, већ је постала средство са којим капитализам уништава природу и претвара човека у деструктивно биће. Капитализам исцрпљује природу као сировински и енергетски извор на тај начин да денатурализује природу и тиме денатурализује и дехуманизује човека. Путем технике човек се отуђује од себе као природног бића и на та начин од својих природних моћи и постаје оруђе и предмет техничких процеса. Истовремено, однос технике према природи представља однос природних закона који су отелотворени у техници према природи. Техника постаје однос природе према самој себи, односно, владавина природних закона над природом. У капиталистички инструментализованој техници природни закони нису се само отуђили од човека, већ и од саме природе и постали су средство за њено уништење. Капитализам путем технике лишава природу природности и своди је на предмет деструкције.

Специфичност капитализма је у томе што он, за разлику од “класичног” варваризма (који има рушилачки, убилачки и пљачкашки карактер), уништава живот тако што ствара “техничку цивилизацију” и њој одговарајућег дехуманизованог и денатурализованог човека. Капитализам је исадио човека из његове природне животне средине и сасекао корене преко којих је црпео животворну снагу. Уништавајући природну животну средину капитализам ствара све екстремније климатске прилике у којима човек све теже може да опстане, и ствара вештачке животне услове који су доступни само најбогатијем слоју становништва и који условљавају дефинитивно дегенерисање човека као природног бића. Хуманизовање животасводи се на стварање микроклиматских услова, својеврсних капиталистичких инкубаторапотпуно комерцијализованих вештачких услова живота којима одговарају дегенерисани људи.

 “Техничка цивилизација” не подразумева само уништење природе и човека помоћу техничких средстава, већ и технизовање свакодневног живота, друштвених институција, међуљудских односа, начина мишљења и делања људи… Све драматичније претварање природе и света у технички простор, као и све интензивније дехуманизовање и денатурализовање човека непосредна су последица тоталитарног комерцијализовања природног и друштвеног простора. У коначном, све динамичнији процес капиталистичке репродукције је она моћ која условљава да је процес технизовања света добио тоталитарну димензију. 

Спорт је типичан пример деструктивне капиталистичке тотализације света путем технике. Стадион, спортска стаза, спортски терен… – су на технички начин дегенерисани природни простор, а спортисти су на технички начин дегенерисана природна и људска бића. Методи тренинга, правила такмичења и фер-плеја, међусобни однос играча и стратегија игре, однос тренера према спортистима као и однос спортиста према себи као природним и људским бићима… – све има технички карактер. И време које тече у спорту нема историјски, већ технички карактер. Исто је са принципом учинка који влада у спорту. Он нема хуманистички и здравствени карактер и заснива се на квантитативној сaмерљивости која се заснива на принципу максималног увећавања профита у што краћој јединици времена.

Да је настојао да дође до истине, Хајдегер је лако могао да увиди битну разлику између хеленског олимпијског agona и (модерног) спорта и да на том примеру објасни суштинску разлику између старохеленског и модерног света – и на тај начин разлику између античког techne и модерне технике. У антици није постојао  прогресистички принцип citius, altius, fortius који одговара тржишној привреди и бескрајном увећавању профита. То је оно што технику лишава хуманог и животворног смисла и претвара је у деструктивну моћ.

Наука је сведена на оруђе за репродукoвање капитализма и као таква на позитивистичку дисциплину која посредује између човека и света. Уместо да је научни ум усмерен на борбу за очување живота на Земљи, он је усмерен на уништење света и на старање егзистенцијалног дефетизма. Не ради се само о „крају историје“ (Фукујама), већ о „крају живота на Земљи“ (Хокинг). Многи научници држе се погубне илузије, да „човечанство може да преживи“ тако, што ће малобројна група „одабраних“ да „оде“ на неку другу планету. Научници „ослушкују гласове из космоса“ али не чују роптаје наше мајке Земље коју капиталисти бичују крвавом камџијом, као ни вапаје за помоћ стотине милиона деце која су робови највећих америчких и европских капиталистичких концерна и која масовно умиру од исцрпљености, глади и болести…

Научници су људски облик у коме капитализам инструментализује природне силе да би владао људима и природом. Они су сведени на фах-идиоте који у техничком свету, где све функционише “на дугме” и где је “све под контролом”, виде идеал света коме треба тежити, а у човеку-машини “врхунац прогреса”. Научници, који су “стицање стручности” платили губљењем људскости, у људима виде непријатеље, а у машинама “пријатеље”. Као што капиталистима није битан човек већ профит, тако научницима није битан човек већ “научни и технички прогрес” – што је друго име за профит, а “профит” друго име за деструкцију. “Техничку интелигенцију” чине осакаћени људи који нису у стању да испоље своју људскост. Они свесно лишавају себе оних особености које их чине људима и беже у технички свет где могу да “експериментишу” машинама, људима, живим светом… Моћ науке и технике постаје моћ манипулације и деструкције.

Капитализам путем технике уништава „традиционално човечанство“ и протерује човека са Земље. То је „космичка визија будућности“ коју капиталисти и њихови научници-плаћеници подмештају човечанству. У коначном, томе служи развој „свемирске технике“, технизовање животног простора, као и аутоматизација животних процеса и роботизација човека.  У „техничком свету“, који је најаутентичнији појавни облик капиталистичког деструктивног ништавила, човек се „усавршава“ тако што губи природне и људске особине. „Техничком свету“ одговара технизовани човек. У научним круговима све је популарнија теорија о „застарелости човека“ која лишава човека интелигенције и преноси је на роботе. „Развој интелигенције“ постиже се укидањем човека као емотивног, еротског, вредносног, друштвеног, историјског, стваралачког и визионарског бића. Истовремено, човек је лишен ума и на тај начин могућности да трага за истином, као и могућности да створи визију новог света и да се избори за њега.

Савремено „разарање ума“ заснива се на разарању човека као природног и људског бића. Оно подразумева технократске илузије, космолошку мистику, ванземаљце, езотерију, сатанизам, медитацију, пулсирање материје, рептиле, масонске ложе и тајне светове, мистичне тачке на Земљи, космичке трансмитере, равну и шупљу Земљу, ДНК ванземаљаца, паралелне светове, одлазак на друге планете… Исто тако, „разарање ума“ подразумева уништeње човека као друштвеног бића уништавањем породице и стварањем атомизованих јединки; технократски аутизам и комуникацију путем техничких средстава са којом се укида језик и тиме културно наслеђе човечанства и сакати мишљење; генетску дегенерацију, чиповање и друге облике свођења људи на стоку и експерименталне пацове; дрогу, медикаменте, уништење полова; довођење људи у стање контролисаног лудила; изазивање масовне хистерије са чиме се избацује „негативна енергија“ из човека и стерилише његова делатна воља; давање маргиналном спектакуларне димензије; обезвређивање човека и подмештање „идола“; стварање атмосфере страха и манипулација страхом; егзистенцијалну неизвесност као основ произвођења психичког стања које води у екстремизам и насиље; не-умни живот који сакати човека као умно биће; уништење односа између људи који се заснивају на емоцијама и стварање безосећајних сподоба; стварање деструктивног човека путем потрошачког начина живота; манипулацију свешћу и стварање карактера човека који одговара деструктивној природи капитализма; спорт у коме влада васпитање без образовања и у коме је легално убити и претварати људе у роботизоване наказе; дехуманизоване шаблоне понашања и мишљења који имају технички и деструктивни карактер; компјутерске игрице које убацују у подсвест детета такве сцене које ће као радиоактивне честице зрачити у њему и на тај начин га сакатити као људско биће… Истовремено, сексуалне перверзије постале су најважнији компензациони механизам за лишавање човека људских и грађанских права које је стекао у модерном друштву. Деца су прва на удару. Педофилија је у најразвијенијим капиталистичким земљама добила размере епидемије и постала најмонструознији начин на који се капитализам обрачунава с човеком као људским бићем. Што се тиче класних односа, некада су капиталисти сводили раднике на предмет експлоатације и на „топовско месо“. Данас су радници сведени на радно-потрошачке роботе и као такви су постали оруђе за уништење живота на Земљи.

Најдраматичнија истина гласи: капитализам може да преживи смрт човека као људског и биолошког бића. За капитализам “традиционални” човек само је привремено средство за његово репродуковање. “Човек-потрошач” представља прелазну фазу у процесу капиталистички изазване мутације човека ка “највишем” облику капиталистичког човека: човека-робота. “Терминатори” и друге роботизоване наказе, које су производ холивудске индустрије забаве која ствара на капиталистички начин дегенерисану “визију будућности”, отелотворење су од човека отуђених стваралачких моћи које постају средство за уништење човека и живота. Ствара се нова “господарска раса” роботизованих хуманоида која треба да се обрачуна с “традиционалним човечанством”, што значи с људима који су у стању да воле, да мисле, да маштају, да се боре за слободу и опстанак – и загосподари Земљом. Уместо новог света, ствара се “нови човек” који је сведен на ону “меру људског” која не може да угрози владајући поредак.

Хајдегерова критика технике има еманципаторски потенцијал као критика апсолутизованог принципа квантитативно мерљивог учинка на коме се заснива како развој науке и технике, тако и вредносна сфера капитализма. Путем апсолутизованог принципа квантитативног увећавања учинка капитализам је укинуо квалитативне скокове у развоју друштва и свео прогрес на прогресизам. И Хајдегерово инсистирање на човеку као поетичком бићу има потенцијално еманципаторски значај. Проблем је у томе, што Хајдегеру поетичко служи да се обрачуна с човеком као умним и слободарским бићем. Хајдегерова мисао има анти-визионарски карактер и стога се не ослања на еманципаторске потенцијале модерног друштва и у том контексту на еманципаторске потенцијале технике и стваралачке способности човека као друштвеног бића. Тек у односу према њима, а то значи у односу према идеји будућности, могуће је имати истински критички однос према капитализму.

Постајући тоталитарни поредак деструкције капитализам је отуђио од људи еманципаторске потенцијале технике и претворио их у средство за успостављање тоталитарне власти над људима и за уништење природе. Капитализам лишава човека могућности да усмери развој технике на стварање хуманог света и оплемењене природе путем начина живота који је подређен стицању профита, као и атомизовањем друштва и уништавањем визионарске свести путем индустрије забаве у којој спорт заузима посебно место. Што су већи делатно-мењалачки потенцијали технике, човек има све мање могућности да их искористи за добробит човечанства. У рукама капиталиста техника је постала средство за стварање деструктивног тоталитаризма и њему одговарајућег масовног идиотизма и фанатизма. То је „одговор“ капиталиста на све веће незадовољство потлачених радних људи које може да доведе до револуције која ће да уништи капитализам и створи нови свет.

Историјски гледано, суштина технике није њена узрочно-последична природа или произвођење предмета, већ развој стваралачких и у том контексту слободарских моћи људи. Техника подразумева савладане силе природе од стране уједињених људи као стваралачких и еманципованих природних бића. Савладавање природних сила у виду технике могуће је једино заједничким ангажовањем људи, што значи да развој технике подразумева развој стваралачке друштвености. Овладавање природним силама од стране уједињених људи у виду технике људи постају стваралачка заједница која им пружа могућност да оживотворе и развију своје индивидуалне стваралачке моћи, стекну слободарску и визионарску самосвест и на тој основи створе будућност у виду хуманог света. Истовремено, техника пружа могућност да се човек ослободи од исцрпљујућег и деградирајућег телесног рада и да оживотвори своје еротско биће у виду уметничког живота. Могућност стварања хуманог света и повећавање извесности људског опстанка представља истински еманципаторски потенцијал технике.

Хајдегер тврди да човек путем технике узима од природе, али он то чини тако што прерађује природу у корисне предмете користећи природне законе отелотворене у техници. Човек користи природне законе да би прерадио природу тако да би задовољио своје потребе, у коначном, да би обезбедио свој опстанак и развој као природног и људског бића. Као корисник природних закона човек само потврђује своју посебност као највиши облик живог света – који има слободарску и стваралачку самосвест. Човек у виду технике ослобађа силе природе од саме природе и претвара их у људску снагу – са чим се ослобађа природног детерминизма и постаје еманциповано природно биће. Прерађујући природу савлађивањем закона природе човек се ослобађа егзистенцијалне зависности од природних процеса и постаје само-стваралачко биће. Техника пружа могућност човеку да претвори природне моћи у средство за повећавање извесности људског преживљавања и за оплемењивање природе. Ради се о томе да силе природе у виду технике буду савладане и примењене на тај начин да оплемењују природу и човека. Реализовањем еманципаторских потенцијала науке и технике оживотворују се животворни потенцијали природних закона.

Путем технике човек је успоставио активни однос према својој егзистенцији, а то значи стекао способност да својом продуктивистичко-стваралачком активношћу обезбеди дугорочни опстанак користећи природне моћи да би се супротставио природним катаклизмама. Један од најважнијих егзистенцијалних изазова који се налази пред човечанством је да сачува Земљу од опасности које јој прете из космоса. Човечанство треба да створи техничка средства са којима ће моћи да спречи да небеска тела, као и енергетска зрачења и промена положаја Земље у односу према Сунцу, угрозе живот на Земљи.

Хајдегер не види у човеку највиши облик у коме постоји жива природа. Исто тако, он не сагледава човека у контексту његове еволуције као природног бића. Човек је непосредна природа и прерада природе путем савладаних сила природе у виду технике представља део природних процеса еволуције при чему човек као природно и умно биће постаје активни и самосвесни учесник у процесу еволуције живога света. Техника је делатно-стваралачка симбиоза природних закона и стваралачких моћи човека. Човек у виду технике стиче могућност не само да искористи природне силе да обезбедио извесну егзистенцију, већ и да их хуманизује. Хуманизујући силе природе човек ствара претпоставке за развој свог уметничког бића и тиме стиче могућност да прибави техници уметнички карактер.

Постајањем човека самосвесним и самостварајућим природним бићем природа постаје самосвесна и самостварајућа целина. На тај начин еволуција природног света, укључујући и човека, прелази из фазе детерминизма у фазу слободе. Развој човека као природног бића постаје израз његове слободне воље и у том смислу моторна снага у развоју човечанства. Самостварање човека као еманципованог природног бића не подразумева само стварање новог живота, већ и новог света. Савлађујући природне законе човек није само стекао свест да може да обезбеди свој опстанак, већ и друштвену и слободарску самосвест, а то значи свест о томе да може да створи свет слободних људи. Путем стваралачке и слободарске праксе човека природни закони добијају историјски карактер.

Ослобађање човека од капитализма основна је претпоставка за ослобађање природе од капитализма. Не ради се само о сaмостварању човека као хуманог и природног бића, већ о животворном односу човека према природи, што значи о оприрођењу природе коју је капитализам свео на предмет деструктивне експлоатације и технички простор. Хуманизовање технике подразумева њено претварање у оруђе за очување природе и за њено хуманизовање.

Путем хуманизоване технике човек може да стекне не само не-радно, већ истинско слободно време у коме ће моћи да развије своје играчко биће и на тој основи такве међуљудске односе који ће омогућити да створи хумани свет. Хуманизована техника пружа могућност човеку да искорачи у нову цивилизацију у којој ће моћи да реализује своје аутентично људско биће. Ради се о укидању рада који сакати играчку природу човека и који му пружа могућност да развије своје еротско биће.

Као што је Хајдегер лишио човека стваралачке и слободарске бити, тако је лишио технику слободарских, егзистенцијалних, друштвених, разумних, уметничких и других еманципаторских потенцијала. Техника није ван-историјска датост, већ је резултат историјског развоја друштва и човека као стваралачког и слободарског бића. Она представља оживотворење еманципаторских потенцијала претходних облика рада, научних знања, продуктивистичких искустава и стваралачких потенцијала људи уједињених у радним заједницама. Истовремено, техника као сaвладане силе природе од стране човека, а то значи техника као конкретна историјска и друштвена појава, заједно са човеком као стваралачким и визионарским бићем, пружа могућност за повећавање извесности људског опстанка и за стварање будућности.

Хајдегер настоји да спречи да се оживотворе еманципаторски потенцијали производних снага. Он је био свестан да то није могуће без слободарске борбе радника, као што је био свестан да није могућа успешна слободарска борба радника уколико се не ослања на еманципаторско наслеђе производних снага, као и на еманципаторско наслеђе грађанског друштва и историјске борбе потлачених за праведно друштво. Отуда је најважније лишити раднике слободарског достојанства и визионарске свести – и то у новим историјским околностима када је европска радничка класа постала политичка снага која је у стању да уништи капитализам и створи нови свет.

Хајдегерова филозофија није обрачун с капитализмом, већ друга страна техничког света који је појавни облик капитализма. Хајдегер користи критику технике да би се обрачунао с еманципаторским потенцијалима грађанског друштва, као и са политичким покретима који могу да реализују еманципаторске потенцијале грађанског друштва и створе нови (бескласни) свет. У том контексту Хајдегер се обрачунава с човеком као слободарским, стваралачким, историјским, друштвеним и визионарским бићем. То је најважнија спона која спаја Хајдегерову мисао са нацистичком политичком доктрином и праксом. У основи овог политичког концепта налази се владајућа политичка логика капитализма, да од уништавања егзистенцијалних и хуманистичких потенцијала света ствара погонску снагу за своју експанзију.

Конкретна историјска самосвест критике Хајдегерове критике технике заснива се на борби за опстанак живота на Земљи и стварање новог света.  Човек не треба да се бори против технике, већ против капиталистичког инструментализовања технике, а то значи против капитализма. Постајући тоталитарни поредак деструкције који све драматичније доводи у питање опстанак живота на Земљи капитализам је довео до тога, да није од прворазредног значаја да техника постане уметност, већ да техника пре свега треба да постане средство за спречавање уништења живота на Земљи – да би могла да постане уметност. Уместо што су закони природе који су отелотворени у техници средство капитализма за уништавање живота на Земљи, они треба да постану средство за борбу против капитализма и за очување живота.

Капитализам је укинуо просветитељски оптимизам који се заснива на миту о “свемоћи” науке и технике. Исто тако, капитализам је довео у питање Марксову тврдњу да „човек поставља себи само оне задатке које може да реши“. Трка за профитима већ је нанела природној животној средини и човеку ненадокнадиву и још непредвидљиву штету. Стварањем “потрошачког друштва”, што значи преласком капитализма у фазу “чисте” деструкције, дошло је до таквог квалитетног скока у уништавању природе и човечанства да је буквално дошло до “одбројавања” животу на Земљи. Уместо “одумирања” (Енгелс) институција капиталистичког друштва, долази до одумирања живота. Тврдња конзервативних грађанских теоретичара да се историја човечанства завршава с капитализмом постаје све уверљивија. Уколико у томе не буде спречен капитализам ће, већ на почетку трећег миленијума, уништити живот на Земљи.

Хајдегер и уметност

Х

Хајдегерова филозофија настоји да у себи интегрише целокупну духовну сферу капитализма. Она је синтеза религиозне, филозофске и уметничке истине. Хајдегер укида уметност као конкретну друштвену и историјску појаву. За Хајдегера уметност има феноменолошку природу и као таква је датост. Биће, уметност, филозофија… су феномени који се појављују у односу према свету и човеку. Хајдегер не говори о историјској и друштвеној природи уметности и у том контексту о уметности као средству за афирмацију владајућег поретка. Исто тако, нема речи о елитистичком карактеру уметности у класном друштву. Код Хајдегера нема саморефлексије уметности полазећи од владајуће тенденције развоја капитализма као тоталитарног поретка деструкције.

За Хајдегера уметност нема компензациони и декоративни карактер. Она није накнада атомизованом појединцу за бесмислени и ружни живот. Она не тежи да улепша постојећи свет тако што ће му прибавити уметнички изглед. Исто тако, уметност није израз настојања човека да реализује своје стваралачко биће и да се ослободи стега капиталистичке цивилизације, а то значи обрачун с нихилизмом и светом који га производи. То није друштвено ангажована уметност која има критичко-мењалачки карактер.

Уметничко код Хајдегера има мистично-поданички, а не еманципаторски карактер. Уметничко треба да води човека до бића, а не у будућност која се појављује као истински простор слободе. Путем уметности човек се не реализује као животворно, већ као смртно биће. Не вера у живот, већ страх од смрти представља за Хајдегера основни мотив уметничког стваралаштва. Човек нема потребу да се бави уметношћу да би се путем уметничких дела афирмисао као друштвено биће. Уметност није порука људима и као таква борба за хумани свет, већ је „разоткривање бића“, што значи да је пут ка бићу и успостављање блискости са бићем. Уметност је средство са којим се укида умни однос човека према свету и визионарска свест и омогућава човеку да непосредно доживи трагичност своје егзистенције. Као таква, уметност је основ поетичког живота. Истовремено, поетско служи човеку да створи мит о бићу и постане његов „сусед“ и „чувар“. Уметничко стваралаштво  је најаутентичнији начин на који се човек обраћа бићу и као такво има молитвену природу.

Овде бисмо могли да поставимо питање како може уметност која је органски део света у коме влада техничко ништавило да има то својство да може да „разоткрије биће“ и на тај начин да омогући човеку да допре до бића? Исто тако, како може човек који је уроњен у ништавило техничког света и који је „заборавио на биће“ да се руководи уметношћу која тежи да „разоткрије биће“? По Хајдегеру, упркос томе што је органски део света у коме влада техничко ништавило уметност може да „разоткрије биће“ јер је непосредни израз страха човека од смрти – за разлику од технике у којој се манифестује лажни животни оптимизам који производи ништавило. Путем уметничког човек доживљава своју трагичну егзистенцију као аутентично трагично биће и на тај начин успоставља блискост са бићем. Доживљавање трагичне егзистенције и блискости са бићем усмерава човека на такве облике и начине стваралаштва у којима може да дође до изражаја аутентичност његове трагичне егзистенције. Заправо, не ради се о потреби човека да ствара уметничка дела, већ да се реализује као трагично биће у стваралачком уметничком акту. Не дело, већ уметничко стваралаштво постаје начин долажења до бића, с тим што је уметничко дело аутентична саморефлексија трагичне егзистенције човека.

Хајдегер доводи у питање естетику као сферу која посредује између човека и његове трагичне егзистенције. Естетика је мишљење уметничког које онемогућава човека да доживи своју трагичну егзистенцију и да на основу тога има непосредни однос према бићу. Она усмерава човека да мисли уметничко путем задатих естетских шаблона, а не да га доживљава. Хајдегерово окретање ка „небу“ постаје начин укидања традиционалних естетских канона по којима се одређује легитимност и квалитет уметничког дела. Мера нема више рационалну и нормативну, већ мистичну природу. Мера се не сазнаје, већ се доживљава. Естетско је претворено у религиозно. Хајдегер се залаже за цивилизацију у којој ће уметност имати религиозну природу. Поезија се налази између „неба“ и Земље. Она је најаутентичнији начин доживљавања трагичног и пут ка бићу. Говорећи о Хелдерлиновој поезији, Хајдегер подвлачи да се она заснива на мери и као таква је основ за изградњу света. Мера се заснива на доживљавајућем односу према „небу“, а не у односу према мишљењу могуће будућности полазећи од еманципаторских потенцијала грађанског друштва и стваралачких потенцијала човека. Код Хајдегера динамична монументалност има инструментални карактер и служи за изградњу свода судбине који је неприкосновен. Ако се има у виду Хајдегеров однос према поезији, могло би се закључити да је поезија само прва степеница ка бићу. Музика је, заправо, истински сусрет човека са богом.

Хајдегерова уметност наводи човека да доживљава постојећи свет као његов део и да се као такав односи према бићу као апстрактној другости постојећег света. Она је основ доживљавања трагичног и као таква обраћање бићу и основ саживота са бићем. Уместо отворености човека према другим људима и на тој основи отворености према будућности, човек је „отворен“ према бићу тако што га доживљава. Човек настоји да у постојећем свету несреће у који је бачен створи свој свет у себи – у коме доживљава блискост са бићем. На тај начин, он се затвара у себе и постаје роб света у коме може да буде само трагично биће.

Код Хајдегера трагично нема конкретни друштвени и историјски карактер. Трагично се не рађа из трагичног живота који лишава човека људскости, већ проистиче из страха од смрти који има апсолутни карактер и који је основ трагичног независно од конкретних друштвених услова у којима човек живи. Хајдегер, попут Ничеа, политички инструментализује мит о античкој Хелади и на тај начин силује историју. Уистину, трагично има историјски карактер. Основ трагичног у модерном друштву има битно другачију природу од античке трагичности и модерни човек има битно другачији однос према трагичном него што је то имао антички човек. Природа трагичног условљена је капитализмом који је постао тоталитарни поредак деструкције. У савременом свету трагично се заснива на немирењу човека са владајућем поретком који га онемогућава да оживотвори своје стваралачке потенцијале, као и потребу за слободом и животом. Упркос томе што капитализам уништава еманципаторске потенцијале грађанског друштва, као и човека као људско и природно биће – човек је  отворен према будућности, с тим што је отвореност добила егзистенцијални карактер. У савременом свету трагично се сели из митолошке сфере у простор конкретног живота у коме се одвија све драматичнија борба човечанства за опстанак. Борба на живот и смрт између капитализма и човечанства представља конкретни животни извор трагичног.

Уметност је једна од области на капиталистички начин издељеног света. Она ствара идеолошки свет који одговара одређеном вредносном обрасцу који се заснива на томе да је свет подељен на сфере које су отуђене од човека и којима је човек подређен. Путем задате уметничке сфере човек долази „у јединство са собом“ посредством идеолошки извитоперене слике живота и човека. Она је начин мистификовања света, уништавање визионарске свести човека и воље да се бори за нови свет. У крајњем, конкретни живот препуштен је тоталитарном капиталистичком ирационализму који има деструктивни карактер, и у том контексту капиталистичким клановима који су претворили живот у средство за уништење живота.

„Културна сфера“ је могућа зато што је реални свет некултуран свет. Попут других области капиталистичке надградње, „културна сфера“ ствара илузорне светове и на тај начин стерилише критичко-мењалачку свест човека. Тежња за људским изводи се из живота и пребацује у свет уметничких шаблона и симбола. „Културна сфера“ је компензација човеку за нељудски живот – која га прикива за постојећи свет. Човек не настоји да пронађе смисао живота у конкретном животу, већ у подмештеној „културној сфери“ која је идеолошка призма кроз коју човек види свет. Путем „културне сфере“ од човека се отуђује суштина света и уништава потреба да постави питање о смислу живота. Човек не настоји да у свакодневном животу реализује своју људскост путем слободарске и стваралачке праксе, већ настоји да пронађе „људскост“ у задатој „културној сфери“ која посредује између човека и света и која има политички карактер. Она је средство са којим капитализам ствара од човека „потрошача културе“ и на тај начин га стерилише као политичко и стваралачко биће. „Културна сфера“ је својеврсна соба кривих огледала у којој човек не може да угледа свој људски лик, а то значи да стекне слободарску и историјску самосвест.

„Културна сфера“ само је привидно паралелни свет реалном свету. Она је друга страна ружног и бесмисленог живота. „Културна сфера“ заснива се на илузији да је у оквиру и на темељима капиталистичког света могуће створити „оазу среће“ (Финк) која ће пружити могућност човеку да побегне из безнадежно некултурног света и доживи  просветљење. Упркос томе што је капитализам некултуран, он пружа могућност да се створи „културна сфера“ у којој човек може да се реализује као културно биће. Уместо да се бори против капиталистичког варваризма а за културни свет, човек треба да се утопи у владајући примитивизам постајући „конзумент културе“.

Позоришна драма могућа је зато што је живот отуђен од човека. Она је отуђени облик “играња” од човека отуђене суштине живота. „Суштина живота“ задаје се владајућим идеолошким сводом и то постаје призма кроз коју човек види себе и друштво: маскирано ропство, маскирано ништавило, унакажени људски лик, капиталистичко “њихало страве” постаје лили-хип, људи се смеју и плачу над својом судбином… У позоришту игра се живот, а човек је посматрач. Силе које га у друштву држе у шаци добијају карикатурални облик. Стиче се привид да човек влада њима, да им се супротставља…  Заправо, драма је такав “однос” човека према свету који га прикива за постојећи свет. “Добра представа” је друга страна лошег живота. Глумци су трагичан производ трагичног света. Човек не доживљава суштину живота путем животног активизма, већ му се она намеће путем “културне сфере” која постаје компензациони механизам и као таква облик стерилисања критичке свести и делатне воље. “Културно” је гледати људску патњу на бини, али је “некултурно” борити се за искорењивање неправде у животу.

Деструкција људског годи малограђанину: она му помаже да се лиши одговорности за пропадање света и да се уљуљка у владајуће безнађе. Позориште не ствара револуционаре, већ “публику”. Оно је облик у коме култура бива лишена слободарског: Орфеј без Прометеја постаје Нарцис. Све се одвија у виртуелној стварности која, што је реалнија, пружа већу могућност човеку да побегне из свакодневице. Позориште, биоскоп, концертна дворана, галерија, црква су облици у којима је институционализован илузорни “свет културе” који се, као „паралелни свет“, ствара у односу према свакодневном безнадежно некултурном свету и који омогућава малограђанину привидно бекство из капиталистичког ништавила и обезбеђује му “елитистички” друштвени статус.

Некада је балет био рекламни спот аристократског елитизма који је био антрополошко отелотворење аристократског вредносног хоризонта. Природа телесног става и покрета; „игра“ као произвођење представе која одговара аристократској естетској матрици; „играчи“ који су сведени на покретне лутке; односи између партнера, костими, музика, сценографија… – све је било усмерено на уклапање човека у елитистичку иконографију владајућег поретка. У савременом свету балетске представе су ексклузивна „културна“ роба коју конзумирају добростојећи малограђани да би показали свој „елитистички“ статус – као када купује луксузну робу у ексклузивним бутицима.

Музика која влада на савременој јавној сцени доводи човека у психичко стање које га спречава да постане еманциповано трагично биће. Она му стерилише критичку свест, извлачи животворну снагу, постаје средство за иживљавање незадовољства, производи „расположење“ које уклапа човека у постојећи свет и убија му потребу да се бори за будућност. На „концертима“ дрогиране наказе у виду „музичких група“ сакате еротско биће младих и претварају их у гомилу урлајућих идиота. Они убијају у младима самопоштовање и производ најгоре облике дегенерисане друштвености. Музика не разара само ум младих, већ разара њихово емотивно биће и на тај начин ствара од њих патолошке личности. На концертима долази до „провале“ потиснутог емотивног бића младих. Будући да не могу да реализују своје емоције на хумани начин, они траже компензацију у концертном „лудилу“ – које их дегенерише као људе. Концерти постају масовна мастурбација и као такви „навлачење“ младих на пиће, дрогу, насиље, сексуалне перверзије… Прикраћено и осакаћено емотивно биће човека у садејству са његовом стваралачком природом, дрогом и алкохолом постаје извориште најгорег примитивизма.

„Духовна музика“ је привидна супротност „цивилизованом“ дивљаштву које се појављује на концертима. Она има ескејпистичку, али и пацификујућу природу и као таква је својеврсна духовна дрога која има хипнотички карактер. Она уклања разум и критички однос човека према свету. „Духовна музика“ не изазива потребу за супротстављањем нељудском свету и не подстиче хуманистичку визионарску машту. То није пој у славу земаљског живота са којим се развија потреба човека за човеком, већ за „небеским светом“. „Духовна музика“ доводи човека у „стање опијености“ у коме доживљава да му „душа напушта тело“ и одлази на „небо“ где влада „потпуна хармонија“. „Лебдење“ је израз који најбоље указује на психичко стање човека који се уживео у појање. „Духовна музика“ има наменски карактер и могућа је једино у одговарајућем амбијенту у коме може у потпуности да обузме човека. Она изводи човека не смо из света, већ из самога себе. Човек није више при себи ни са собом. Слично је са медитацијом. Медитативна машта је облик ауто-хипнозе и као таква „напуштање света“. „Смиривање чула“ подразумева постизање таквог психичког стања у коме човек не осећа да припада свету. Ради се о укидању човека као друштвеног, историјског, слободарског, стваралачког и визионарског бића. „Пут ка вечности“ не подразумева пут ка хуманом свету, већ ка „небеским световима“. Инструментализована мистика постаје обрачун с визионарским.

За истинске хришћане који у Исусу Христу виде светионик који осветљава пут који води у будућност „духовна музика“ није бежање из света, већ је начин чишћења човека од наслага нељудског које капитализам свакодневно таложи у човеку. Она је својеврсни еликсир који увек изнова обнавља веру човека у човека, а то значи веру да је хумани свет могућ – уколико се људи буду борили за њега. Хорско појање представља један од најплеменитијих облика у коме се оживотворује човек као друштвено биће. 

Спорт је најважнији начин стварања привидног „паралелног света“ у коме се уништава критичка свест и мењалачка енергија потлачених. Он представља „удвајање света“ у облику у коме се репродукује његова суштина. Спортске представе нису ексклузивна роба која је намењена богаташима, већ духовна храна за „примитивне радне масе“. Спорт није активистичка интеграција владајуће класе, као што су то биле античке олимпијске игре и средњовековни витешки турнири, већ је “наткласна” појава и као таква увлачење потлачених у духовну орбиту владајуће класе и њихово деполитизовање по принципу panem et circences. Његов смисао је оплодња човека владајућим духом, уништење ума, визионарске маште, жудње за хуманим светом… Спортски спектакл је савремена паганистичка свечаност са којом се владајућим односима и вредностима даје судбинска димензија. Он не пружа могућност човеку да се на разумни начин односи према постојећем свету, већ га прикива за њега. Човек постаје играчка „судбине“, што значи роб владајућег процеса капиталистичке репродукције.

У спорту је укинут дуализам стварности и идеала. У њему нема супротности између игре и живота: спорт је аутентични облик играња живота и као такав је његово глорификовање. У спорту се не рефлектује људско, већ је човек средство за обоготворење владајућих односа и вредности. Спорт није безазлена дечија игра, већ ритуално исказивање покорности духу који влада светом и у том смислу највиша религиозна церемонија која има литургијски карактер. У њему доминира сакрална озбиљност. Отуда такав значај има “олимпијска заклетва” (serment olympique): спорт је култ постојећег света, а човек се у спортском ритуалу појављује као симболично отелотворење духа који влада светом. Спортска представа није глумљење живота, већ је његово репродуковање: у њему се у кондензованом облику појављује суштина капиталистичког света. Рагби, бокс и други крвави спортови непосредни су израз “америчког начина живота” (american wаy of life) који се заснива на беспоштедном социјалном дарвинизму и деструктивном прогресизму – који је постао планетарни начин живота.

За Сартра, спорт је „пут ка бићу“. Уистину, спортска драма је аутентични облик играња живота у којој је сам живот улог. Спорт је драма без маски, без малограђанских лажи, без измишљених заплета којима се глорификују злочинци и прибавља смисао капиталистичком ништавилу. У њему се одвија сам живот без “хуманистичког” и “уметничког” застора. У спорту је легално убити и нанети тешке телесне повреде, сакатити децу, примењивати “медицинске третмане” са којима се људи своде на лабораторијске пацове, стварати од младих фашистичке хорде… Позориште представља кулисе света лажи и злочина – спорт чини његове темеље. На стадиону нема људске дистанце, нема комичног: гладијатори немају право на смех. Све крвавији живот намеће потребу за све крвавијим спортским спектаклима који постају компензација потлаченима за све већу несрећу коју свакодневно доживљавају. “Публика воли мирис крви!” – то је “златно правило” на коме се заснива спортски show-business у САД и другим земљама “слободног света “.

У савременом свету уметничка „лепота“ појављује се у односу према ружноћи свакодневног живота који је капитализам свео на средство за „прављење пара“, и према човеку кога је капитализам свео на атомизовану радно-потрошачку наказу. У класном друштву уметност није израз слободне стваралачке личности човека, већ отуђени облик разотуђења човека. Она ствара уметничка дела која су на капиталистички начин дегенерисани вапај за хуманим животом. Истовремено, естетска хармонија појављује се као супротност животном хаосу који ствара капитализам. Уметност као шаблонизовани естетски привид постаје средство за успостављање реда у главама људи.

Капитализам путем етаблиране уметничке „лепоте“ намеће естетске обрасце са којима се укида слободарска свест и визионарска машта. „Лепо“ постаје супротност слободном и путем уметности претвара се у посредујућу предметност са којом се човек отуђује од себе као људског и тиме уметничког бића. „Лепо“ се не ствара путем свакодневне животне активности човека као стваралачког и слободарског друштвеног бића, већ се задаје путем етаблиране уметности и постаје паралелни свет у односу према безнадежно ружном свету. Уметност постаје стварање „лепог“ у нељудском свету, а не стварање света слободних људи.

„Лепо“ се не налази у животу и у међуљудским односима, већ у етаблираној уметности; ум се не налази у друштву – већ у филозофији; смисао живота не налази се у животу – већ у религији, у метафизици, у тами космичког бескраја… „Лепа слика“ је накнада за ружан живот; „добра књига“ је накнада за недостатак људске речи; „љубавна песма“ је накнада за недостатак искреног загрљаја… Уместо да има „потребу за поезијом“, човек треба да има потребу за људима. Истински загрљај вреди више него најлепша песма о љубави. Уместо да „леже у кревет са књигом“, човек треба да заспи у загрљају вољене особе.

У класном друштву уметност је средство за наметање владајућег вредносног хоризонта као критеријума за одређивање човекобивства. Људско стваралаштво стиче легитимност „лепог“ путем уметности као од човека отуђене сфере која је пројекција вредносног свода владајућег поретка. Путем уметности класно добија „наткласну“ димензију. Стварајући естетске обрасце по којима се одређује шта је „лепо“ уметност, заправо, ствара антрополошке обрасце по којима се одређује шта је хумано. За Канта „лепо“ је највиши појавни облик „моралног“. Исто тако, путем уметничког обликовања „Марије“, „Исуса“, „анђела“… ствара се представа „небеског света“ путем које се указује на  суштину „бога“.

Уметност производи предметност која посредује између човека и света и то тако што задаје самосвест човека и однос човека према свету. У уметности живот и човек су опредмећени, с тим што  опредмећеном човеку одговара уметност као опредмећујућа делатност. Путем уметности као произвођења привидно паралелног света у виду предметности настоји се овековечити владајући вредносни поредак. Не производи уметник уметност, већ „уметност“ производи „уметника“. У уметности човек постаје предмет од њега отуђених стваралачких моћи које су институционализоване у уметности – која је средство за произвођење паралелног света који има идеолошку природу. Уметност није произвођење novuma већ другости у којој се од човека отуђује његова људскост.

Човек путем „уметничког стваралаштва“ постаје роб „уметности“. Душе сликара заробљене су у сликама. „Сликар“ постоји путем слика. Слика је конкретна. Сликар је апстракција. Небитно је да ли је сликар жив. Још за живота, слике су постале уметников надгробни споменик. Он ствара дела која ће се као роба појавити на тржишту. „Вредност слике“ не одређује се према естетским и хуманистичким критеријумима, већ према цени коју слика добија на тржишту. То је оно што одређује „квалитет“ уметника. Путем тржишног механизма уметничко дело постаје средство за обезвређивање уметника као човека и уметности као људског стваралаштва.

„Уметничка машта“ условљена је природом света у коме човек живи и заснива се на доживљавању његовог бивствовања у свету. Ради се о „присвајању“ света путем уметничког стваралаштва и наметању сопственог доживљавања света путем „уметничке истине“. Стварајући уметничко дело човек ствара свој свет. Патња због недостатка људскости постаје извориште стваралачке инспирације. Уметност није израз животне радости, већ животне беде. Несрећан човек у нељудском свету – то је извориште уметности у капитализму. „Продуктивна самоћа“, „стваралачка тишина“… – су еуфемизми који прикривају истину да је уметност делатност усамљеног појединца и бекство из света у коме је човек обезвређен као човек. Бол због нереализоване људскости постаје покретачка снага стваралачке воље. Писац производи свој свет и своје ликове путем маште која се заснива на усамљеничкој патњи. Људскост се не тражи у саживоту са другим људима, већ има илузорни карактер. Писац је само један од ликова у роману који пише живот који је лишио човека људскости.

Уметност је „магична“ делатност. Она претвара реално у имагинарно путем владајућег идеолошког свода, уметникове маште и стваралачке технике. Уметност је специфична техника произвођења лажног света и лажног човека. Портрети су типичан пример уметничке преваре. На њима се само привидно појављује лик човека. Уистину, портрети су рекламни панои владајућег поретка. На лицима портретисаних огледа се духовни мир, самопоуздање, љупкост, безбрижност, доброта… Тело је опуштено и складно, а покрети одмерени и грациозни… Из портрета избија самоувереност и на њој засновани спокој. Нема драматичних тонова, нема несклада… Путем портрета настоји се дочарати стабилност и постојаност владајућег поретка. Портрети подсећају на слике мртве природе. Свет је задат и непроменљив. Време је стало.

Некада је „културна сфера“ била привилегија владајуће класе. У савременом капитализму она је изгубила елитистички статус и постала роба на тржишту која је доступна свакоме ко може да плати. Човек је постао „конзумент културе“ и то одређује не само његов однос према култури, већ и његову личност, његово схватање света, однос према другим људима и будућности. Критеријуми вредновања квалитета уметничког изгубили су ексклузивну класну природу и постали отелотворење духа „потрошачког друштва“. Уметничка дела су потрошачка роба која је прилагођена природи човека коју ствара капитализам и која уништава еманципаторске потенцијале света. „Уметничка истина“ има комерцијални карактер и у том смислу уметност је постала одслика капитализма. Какву „истину“ о свету и човеку може да понуди  уметност која је постала спектакуларни кич?

У савременом свету уметност се појављује као привид „новог“ са којим се уништава еманципаторско наслеђе грађанског друштва и визионарска машта. Уметничка машта укида маштање о хуманом свету, а стварање уметничких дела замењује борбу за нови свет. Човек је сведен на атомизовану сподобу и уметност постаје израз његове несреће коју настоји да иживљава путем начина изражавања који су израз техничких могућности које му нуди капитализам и које га дегенеришу као људско биће. Човек је у потпуности препуштен деструктивном капиталистичком варваризму и уметност постајe психичка реакција на живот који га лишава људскости. У том контексту појављује се одбацивање традиционалних уметничких израза и естетских канона. Нема више „лепог“. Свако има свој „уметнички израз“ који је условљен доживљавањем нељудског живота и посредством симбола које намеће капитализам потпуним комерцијализовањем друштвеног простора. „Свет“ који човек опажа и доживљава је, заправо, животни и рекламни простор капитализма. То је основ уметничког mimesisa. Симболика која дегенерише човека као људско и природно биће од детињства улази у човека и избија из њега у привиду „спонтаног уметничког“ израза. „Уметничко стваралаштво“ постаје повраћање духовног ђубрета са којим капитализам свакодневно кљука човека.

У „техничком свету“ уметничко стваралаштво постаје техничка делатност. Коришћење техничких средстава доводи до технизовања односа према уметности и тиме према човеку и свету. Уметност се развија сакаћењем уметничког бића човека. Уместо да је доживљавање света и људи основ уметничког израза, човек полази од технички меморисаних сегмената које комбинује и претвара у „уметничко дело“. Ствара се „уметност“ без уметника. Компјутери постају „сликари“. „Уметник“ постаје технички део техничког произвођења уметничког дела и као такав техничар уметности. Уместо да се за израду дела користи глина, дрво, камен…. – користи се гума, пластика, делови разлупаних аутомобила, компјутера, мобилних телефона и других техничких производа… Уметници проналазе материјале од којих обликују своја дела на капиталистичком ђубришту. Управо та чињеница указује на праву природу уметности у капитализму. Уметност постаје капиталистичко ђубре.                  

Упоредо са дехуманизовањем и денатурализовањем човека долази до хуманизовања пластичних лутки, телефона, робота, компјутера и других техничких направа. Истовремено, човек у животињама проналази оно што не може да пронађе у на капиталистички начин дегенерисаним људима. „Кућни љубимци“ постали су надокнада људима за неостварену људскост. „Животиње су боље од људи!“ – то је вапај који се све чешће чује у најразвијенијим капиталистичким друштвима у којима је човек лишен љубави и поштовања. Уместо да су људи окренути људима и да у обогаћивању међуљудских односа настоје да реализују своју људскост, они се окрећу животињама и постају мизантропске сподобе. 

Као што капитализам лишава природу природности, човека људскости, филозофију умности, прошлост историчности, религију духовности, медицину хуманости… – тако лишава живот уметничког, а уметност људског. У капитализму „људско“ се појављује  у подметнутим сферама. Ради се, заправо, о сурогату „људског“ који одговара на капиталистички начин дегенерисаном човеку и које има комерцијалну природу. „Људско“ постаје роба на тржишту која се појављује у „хуманистичком“ рекламном паковању. На капиталистички начин дегенерисана уметност постаје произвођење „људског“ које представља обрачун с истинском људскошћу. У том контексту, уметност постаје техничка дисциплина која производи лажну друштвеност. У човеку још увек постоји људско, али између људи посредује капиталистички вредносни свод и технички свет који онемогућавају људе да у другима препознају људско и да успоставе хумане односе. Капитализам од људи ствара аутистичне наказе.

„Спонтаност“ која се заснива на непосредном доживљавању сопственог бивствовања у свету представља прикивање човека за постојећи свет. Човек је производ постојећег света и као такав доживљава свет и односи се према њему. Непосредно доживљавање света не значи да се ради о аутентичној људскости. У нехуманом свету човек не може да доживи аутентичну људскост. Само у хуманом свету који је производ његове слободарске борбе и стваралачке праксе човек може да доживи себе као аутентично хумано биће.

У току је потпуно постварење човека. Типичан пример су „манекенке“. Путем капиталистичке рекламне машинерије људска бића постају покретни чивилуци. Истовремено, све су популарнији „перформанси“ у којима „уметник“ своди своје тело на јавни објекат који је изложен спектакуларној манипулацији путем техничких средстава и од стране све агресивнијих манијака. Капитализам је „невероватно продуктиван поредак“ и он инспирише своје поклонике да чине невероватна дела. За очекивати је да ћемо ускоро моћи да присуствујемо „уметничким представама“ у којима се дешавају брутална силовања, вађење органа, бестијална убиства… Будућност је отворена!

Постајање капитализма тоталитарним поретком деструкције довело је до тога, да је „културна сфера“ добила анти-егзистенцијални карактер. Она је постала средство са којим се прибавља културна легитимност деструктивном капиталистичком варваризму и истовремено спречава развој критичке и визионарске свести која тежи обрачуну с капитализмом и стварању новог света. Уметност као спектакуларна „естетизација света“ путем све усавршенијих техничких средстава је начин на који се прикрива владајуће деструктивно ништавило. Капитализам уништава природну и људску лепоту уништавањем животворности природе и човека. Што је бљештавија вештачка светлост „техничког света“, то је слабија животворна светлост која зрачи из човека као хуманог и природног бића.

Маљевичев „Црни квадрат“ симболизује крај „лепе уметности“ као произвођења паралелног света који је компензација људима за ружни живот који живе и који ствара привид бекства из постојећег света. „Крај уметности“ појављује се као укидање света који је сведен на објективност. Сликарство постаје политички ангажман. Оно није супротстављање постојећем свету и стварање новог света, већ одбацивање света. То није алтернативна уметност, већ одбацивање уметности као средства за произвођење лажног света и лажног човека. Она има смисла само као израз настојања да се укине уметност као опредмећење света и човека, и само уколико је део револуцонарног преображаја друштва. У противном, обрачун с традиционалном уметношћу остаје у оквирима постојећег света, с тим што се сели у простор теоријских расправа и „експеримента“.

И када је „ангажована“ уметност остаје посебна друштвена област са којом се настоји деловати на не-уметнички свет и не-уметничког човека. Другим речима, и „ангажована уметност“ појављује се као делатност посебне групе „уметника“ у односу према „обичним“ људима и опредмећеном свету и има инструментални карактер. Еманципаторска могућност „ангажоване уметности“ састоји се у томе, да може да укаже на праву природу владајућег поретка и на еманципаторске потенцијале друштва који пружају могућност за  превазилажење постојећег света. Она путем сфере симболичног може да укаже на скривено и његову суштину. Имајући у виду да капитализам претвара негацију у своју афирмацију – и када уметност има критичку интонацију она постаје део капиталистичког света. Капитализам није створио основе за искорак у ново, већ је путем „техничке цивилизације“ и „потрошачког друштва“ дегенерисао еманципаторске потенцијале грађанског друштва и човека као људско и природно биће и тиме оно што пружа могућност за искорак у ново. Спорт је типичан пример. Он не ствара могућност за развој истинске телесне културе, већ уништава еманципаторско наслеђе телесне културе и човека као природно и људско биће.

Бог и стварање света

Б

По хришћанском учењу рад је „проклетство“ а радник, сходно томе, проклетник. Уистину, управо по хришћанској „креативистичкој“ доктрини рад као стваралачка делатност је извориште космичке мистерије из које је проистекао живот на Земљи. Путем стваралачког рада животворни потенцијали космоса постали су стваралачка моћ човека. Стваралачки рад омогућио је настанак света, а обликовање материје и њено оживотворење њеним поумљењем и одуховљењем омогућило је да човек постане човеком.

Изворни начин хуманизовања бога је његово сагледавање као бића које је радом створило свет. Бог није створио свет магичним потезом или магичним речима, већ је „шест дана радио“ и то тако напорно да је „седми дан морао да се одмара“. Бог је радник-стваралац и сходно томе стваралаштво је божанска делатност. Оно је пупчана врпца која повезује човека са „творцем“. „Божанско у човеку“ је његова способност да стваралачком делатношћу створи свет по своме лику. Бог треба да буде узор човеку у његовом настојању да створи нови свет.

Основ религије је религиозна свест која је резултат историјског развоја друштва. Првобитни облик религиозне свести је анимизам, следи тотемизам, па политеизам. Монотеизам је највиши облик у развоју религиозне свести. Није „бог по своме лику створио човека“, већ је човек на одређеном степену историјског развоја друштва створио идеју „бога“ по своме лику. Да бог постоји, инсистирало би се на емпиријском и рационалном, а не на теолошком празнословљу које треба да блокира разум, и на молитвеним ритуалима који треба да изазову психичке ефекте који ће произвести фаталистичку поданичку свест. Како неко може да „не верује у бога“ уколико је он „свеприсутан“ и „свемоћан“? Исто тако, да бог постоји свако од нас имао би непосредни однос са њим, што значи да би црква као „посредник“ између бога и човека била бесмислена.

Историјски гледано, бог се појављује као од човека отуђени стваралачки принцип путем кога је човек лишен (само)стваралачке самосвести и слободарског достојанства. Путем идеје „бога“ као „ствараоца света“ стваралачке моћи човека отуђује се од њега и постају средство за његово потчињавање од стране владајуће класе и за обоготворење класног поретка који се заснива на „светој“ приватној својини (а цркве се заснивају на колективној својини – која хипокризија!) и експлоатацији радника. У историји човек је био у подређеном положају у односу према илузорном или реалном космосу који је имао метафорички и политичко-инструментални карактер и служио као средство за прибављање вечности владајућем поретку. Стварање религиозне свести постаје „компензација“ за лишавање човека способности да створи овоземаљски свет по своме лику.

Уместо да је идеја „бога“ као креативистички принцип средство за развој самосвести човека као самосвојног космичког бића, за развој његовог слободарског достојанства и за уједињење човечанства у борби за очување живота на Земљи, она је средство владајуће класе за брисање еманципаторског наслеђа човечанства и за произвођење фаталистичке свести која води човечанство у смрт: идеја „апокалипсе“, „небеског народа“, „раја“, „вечног живота“ и тсл. Хришћанство упућује човечанству стравичну поруку: човек мора и треба да пати. Уколико је човек срећан на Земљи, „рајски вртови“ су бесмислени. Што се тиче смрти, она даје смисао животу. „Вечни живот“ је најгоре проклетство.

У еманципаторском смислу, идеја „бога“ као „ствараоца света“ је резултат историјског развоја друштва. Тек када је човек стекао представу света као света, када је стекао стваралачку самосвест и када је схватио да је свет могућ као производ стваралаштва – могао је да дође до идеје „бога као ствараоца света“. У тој идеји садржана је животворна бит човека као специфичног космичког бића. Развој самосвести човека као стваралачког бића и ствараоца (свог) света основ је теорије о свету као “божјој творевини”. Бог је израз осамостаљења човека од природе и стављање његових “изнад” природних моћи. Путем идеје “бога” човек постаје аутономна стваралачка моћ и у том смислу самосвојно космичко биће: стварање света је свесно и вољно дело.

Бог није стваралац људског света, али је симболични израз специфичног односа човека према космосу као самосвојног космичког бића. Он се појављује као историјски квалитет путем кога човек долази до идеје света као специфичног космоса и до идеје о себи као специфичном космичком бићу. Истовремено, бог се појављује као квалитет који пружа могућност да човек као специфично космичко биће превазиђе бескрајни (материјални) квантум космоса и схвати космос као животворну целину.

Идеја да „дух може да створи материју“ може да значи да су стваралачке моћи човека и његова стваралачка машта снаге које могу да створе непостојеће. Човек са својим стваралачким духом и стваралачким способностима не може да створи материју ни из чега (creatio ex nihilo), али може путем стваралачке прераде материје да омогући да се реализују њени животворни потенцијали. Ради се о афирмисању животворног принципа као универзалног космичког принципа и човека као специфичног космичког бића који представља највиши облик у којем је реализована животворна природа васељене.

Постојање „добра“ и „зла“ као сучељених сила је основни принцип хришћанског космоса и као такав полазиште за одређивање „нечега“ и „ничега“. У хришћанству „нешто“ је божански дух који се сучељава са „ништа“ које има ђаволски карактер. Потенцијали зла који се у облику „ђаволског“ појављују у човеку су оно што се појављује у односу према божјем духу. Човек је стециште борбе између „добра“ и „зла“ и на њему је да се определи којој ће се сили приклонити. Крст је симбол раскршћа пред којим се човек налази. Или ће ићи путем „добра“, или путем „зла“…

Хришћанско сучељавање између „добра“ и „зла“ нема дијалектички карактер, што значи да из њега не проистиче novum у облику хуманог света и слободног човека, већ има фатални карактер који је уобличен у идеји „апокалипсе“: уништење света и његов поновни почетак. Хришћанска катаклизма представља крај материјалног и почетак „правог“ живота.То није могуће уколико је човек обездушен, а то значи уколико је у њему уништена вера у „истински“ свет. Капитализам отима човеку душу која симболизује животност човека као духовног бића и представља основну могућност за његово обоготворење. Капиталистичка катаклизма уништава могућност хришћанске катаклизме: нема греха и искупљења, нема кајања и опроштаја…

Схватање да се истинско, које пружа могућност човеку да превазиђе постојећи свет, не налази изван већ у човеку, представља једну од најважнијих еманципаторских идеја хришћанства. Не осветљење, већ просветљење представља основни принцип одуховљења човека. Из тога проистиче да исијавање људскости, на чему се заснива Бенјаминова aura, представља основ за успостављање друштва као братске заједнице „светлећих“ људи. Истовремено, људскост која зрачи из човека представља светлост која осветљава пут у будућност. Једна од најдраматичнијих истина, која пружа могућност човеку да упркос најгорој тиранији сачува веру да може да се избори за праведни свет, гласи: и најслабија светлост може да разбије најгушћу таму. Пламен свеће је симбол те истине.

Осветљавање богомоља вештачком светлошћу је начин на који се стерилише њихова просветитељска моћ и оне претварају у кулисе постојећег света. Прави смисао њиховог постојања је у томе, да зраче светлошћу која омогућава човеку да види оно што је невидљиво. Из њих треба да исијава истинска светлост која не осветљава, већ просветљава човека. „Грандиозне“ богомоље нису светионици из којих исијава светлост истине, већ су отелотворење овоземаљске политичке и економске моћи црквене олигархије. Оне не просветљују људе, већ их заслепљују својом монументалношћу. Величина вере не мери се величином богомоља, већ дубином поимања истинског. Вера се не налази у зидовима цркава, већ у срцима људи. Лажна вера заснива се на спектакуларној илузији. Права вера заснива се на невидљивој истини.

Уколико је стваралаштво изворни и апсолутни космички принцип на основу кога је бог створио свет, онда и створитељ света не може да буде космичка датост, већ мора да буде производ стваралаштва. Ако је бог отелотворење стваралачке моћи васељене, онда је стваралаштво „старије“ од бога и условљава његову природу. Када говоримо о богу, ми заправо говоримо о обоготворењу стваралаштва као изворне космичке моћи. Међутим, бог може да буде схваћен и као отелотворење стваралачке моћи. У том смислу стварање васељене и људског света од стране бога није само његово реализовање као стваралачке моћи, већ истовремено самостварање бога.

И у хришћанству стварање света представља стварање космичког novuma, с тим што природа људског света као јединственог и непоновљивог космичког феномена условљава и природу бога и „стварање света“. Бог није створио друге космичке светове, већ земаљски свет. У том смислу, бог није отелотворење стваралаштва као универзалног космичког процеса и у том контексту „уређивачки принцип космоса“ (Ајнштајн), већ стваралаштва као специфичног и непоновљивог принципа који се односи на живот на Земљи и на човека. Човек је једино космичко биће које је бог створио, што указује на то да је стварање човека јединствени, а не универзални „уређивачки“ принцип. Човек је једино космичко биће које верује у бога.

Стваралаштво је суштина човека као космичког бића. Човек је самостварајуће космичко биће које путем стваралаштва оживотворује своју јединствену и непоновљиву космичку суштину. Он је специфично космичко биће које стварајући будућност ствара хумани космос. Људски свет није механички део космоса, већ је самосвојни и непоновљиви градивни део космичке целине. Човек је јединствено и непоновљиво космичко биће, као што је свет јединствена и непоновљива космичка појава. Друштвеност, историчност, слободарско, стваралаштво, визионарско… – представљају најважније особености човека као специфичног космичког бића. У космосу не постоји љубав, сујета, мржња, солидарност, љубомора, пожртвованост, трагично, умност, срећа, поетичко, бес, разочарење, одушевљење, грамзивост, милосрђе, завист, подлост, херојство… То нису „стања материје“, већ особености човека које га чине специфичним и непоновљивим космичким бићем. Човек је јединствено космичко биће тако што је сваки човек јединствено и непоновљиво космичко биће. То је истина на којој треба да се заснива самосвест човека и односи између људи.

Квалитет човека као специфичног космичког бића је у томе, да он није само у стању да оживотвори животворне потенцијале материје и космичких процеса, већ и да створи хумани свет, а то значи да оживотвори своје слободарске и стваралачке потенцијале који га чине јединственим и непоновљивим космичким бићем. Стварање новог живота стварањем новог света, што значи исторична природа човека као животворног бића и тиме историчност животворности, чини човека специфичним космичким бићем. Суштина „бесмртности“ није у „оживљавању мртвих“, већ у оживотворењу животворних потенцијала човечанства и природе, као и у стварању будућности. Суштина „бесмртности“ је животворност.

По Његошу, човек је космичка датост и као такав је сведен на феноменолошку апстракцију. Он се појављује као припадак космичке целине која се појављује у идеји „бога“. Његош се не руководи дијалектиком историје, већ дијалектиком природе и сагледава човека у контексту природњачког детерминизма. Истовремено, његов став „Нека буде што бити не може!“ представља искорак из детерминистичког начина мишљења који има природњачки карактер. По Његошу, универзални космички закон је да јаче побеђује слабије. Када је реч о људској историји, слабији може да победи јачег уколико се бори за слободу. То је једна од најдраматичнијих историјских истина. Овде се Његош појављује као дијалектичар историје.

Владајући однос према стварности, који је диктиран дехуманизованом науком и техником, не дозвољава човеку да схвати суштину човекобивства, а самим тим суштину света у којем живи и суштину космоса. Стари народи били су ближи космичкој суштини човека него што су то на капиталистички начин дегенерисани малограђани зато што су се, упркос незнању, предубеђењима, митској свести… – руководили симболима који имају хуманистички и холистички карактер: питање о суштини васељене било је истовремено питање о суштини човека. Савремени човек располаже са далеко већим обимом знања, али га пут и начин доласка до њега лишава целовите људскости без које не може да постави права питања и да пружи праве одговоре. Што човек више зна о космосу, то је даље од могућности да доживи своју космичку суштину. Уместо хуманих, човек поставља техничка питања која су наметнута од стране капиталистички дегенерисане науке и технике које сакате човека и уништавају могућност да постави истинска питања. Поред тога, “примитивни” човек био је свестан шта је слобода а шта ропство, за разлику од данашњег малограђанина који је, заглибљен у ништавилу “потрошачког друштва” и индустрије забаве, изгубио представу о слободи.

У току је обрачун „техничке интелигенције“ с традиционалном „духовном интелигенцијом“, као и са људима који искрено верују у бога. На технички начин редукована људскост постаје призма кроз коју се сагледава бог. На капиталистички начин дегенерисани фах-идиоти приватизују „питање бога“ и оно постаје „предмет научног истраживања“. На тај начин они опредмећују бога и своде га на средство за доказивање „научних теорија“. Идеја „бога“ коју нуде научници није производ хуманистичке, већ технократске маште. Са том идејом уништава се хуманистичко наслеђе хришћанства, као и других религија, и могућност да човек доживи бога. Он је лишен хумане бити и постаје, попут неког научног симбола, „категорија“ са којом се манипулише да би се „објасниле“ природне и друштвене појаве. Нема Исуса Христа и његове слободарске и просветитељске борбе; нема непосредног односа између бога и човека; нема критичког односа према постојећем свету у коме је човек човеку смртни непријатељ и тежње за светом у коме ће људи бити браћа… Технократски фах-идиоти сакате човека као духовно биће и на тај начин убијају бога у човеку.

Треба укинути све оно што посредује између човека и бога. То се односи и на „научно тумачење“ Библије – које лишава Библију њене религиозне бити. Оно се своди на „истраживање чињеница“ чиме се уништава религиозна истина која чини суштину Библије. Научни приступ Библији има селективни карактер. Из ње се узима само оно што може да послужи као „доказ“ за „научну теорију“ која је полазиште за однос према Библији. Није Библија догма, већ догматски приступ Библији чини од ње догму. Само уколико човек има религиозни однос према Библији он може да досегне до њене бити.

Нема бога без човека. Бог се не налази на небу, него у срцима људи. Оно што чини да бог постоји је потреба човека за богом и вера човека у бога. Као што човек који нема потребу за истином никада неће допрети до истине, тако човек који нема потребу за богом никада неће допрети до бога. Идеја „бога“ је једна од најважнијих интегративних идеја човечанства и као таква највиши вредносни изазов. Она треба да инспирише човека да развије своје хумано биће и окрене се другим људима. Извориште вере у бога код малограђана је страх од смрти и користољубље. Извориште вере у бога код истинских хришћана је потреба за људима и одговорност за опстанак живота на Земљи. Идеја „бога“ треба да буде извориште борбене и животворне друштвености без које је човечанство осуђено на пропаст.

На делу је систематско и спектакуларно уништење човека као природног и људског бића. Идеја о „космичкој природи човека“, коју пропагирају идеолози капитализма предвођени технократским фах-идиотима, је средство са којим је човек лишен свега што га чини човеком. Све особине које човек има, укључујући и способност мишљења, проистичу из космоса. Слична идеологија владала је у античкој Хелади, с тим што се радило о олимпијским боговима који су људима привремено додељивали своје способости да би они могли да их забављају. У савременом капитализму улогу богова преузели су „ванземаљци“. Они нису само „створили људе“ и „саградили све оно на чему се заснива људски опстанак“, већ се „налазе међу људима и управљају њиховим животима“. Што се тиче „односа ванземаљаца према Земљи“, он је пројекција односа капиталистички дегенерисаног човека према космосу.

Идеја о „ванземаљцима“ није производ маштања које има хуманистички и визионарски, већ технократски и мистични карактер. Она је средство за разарање ума и за уништење човека као слободарског и стваралачког бића. Када се „ванземаљцима“ додају „масонске ложе“, као и цркве и секте које обезвређују човека као историјско и друштвено биће, постаје очигледно да се ради о стварању виртуелног света са којим владајућа класа настоји да се обрачуна с критичко-мењалачком свешћу која може да усмери све веће незадовољство потлачених на рушење капитализма и стварање новог света.

Развој човека као космичког бића није могућ на темељу механичких космичких закона и путем техничког савладавања простора и времена, чиме се човек претвара у механичко “биће”, већ путем квалитета који даје могућност “сједињавања” са космосом као једним – у чему је садржана космичка суштина човека. Космос који човек ствара неупоредив је са космичким пространством. Он нема квантитативну, већ квалитативну димензију. Однос према космосу, што значи однос човека према себи као космичком бићу, не може се успоставити путем технике, већ путем уметничког са којим човек може да превазиђе материјалну димензију космоса и досегне до своје космичке бити. Ради се о односу према космосу посредством симбола који пружају могућност човеку да доживи космос као животворно биће. Путем њих се превазилази појавни облик космоса и досеже до његове суштине – чиме се укида дуализам земаљског и космичког бивствовања човека.

У том контексту ствара се могућност за идеју “бога” као једног са којом се превазилази бескрајни квантум космоса (бескрајно мноштво), с тим што се не ради о богу као надљудској сили, већ о богу као увек новом, богатијем производу стваралачких моћи човека који је симболично отелотворење јединства човека са његовом космичком суштином. Бог постаје домаћин човеку у његовом космичком дому. Потребно је ново тумачење идеје “богочовека”: животворна моћ човека је аутономна космичка сила која омогућава човеку да као самосвојно космичко биће буде стваралац новог космоса.

Владајући однос према космосу је пројекција владајућег односа према земаљској животној средини. У савременом свету владајући однос према космосу заснива се на експанзионистичком, што значи освајачко-експлоататорском духу капитализма. Путем на капиталистички начин инструментализоване науке и технике врши се “продор” у космос да би се он “освојио”. Наука има исти однос према васељени као што има према Земљи: она је сведена на објекат експлоатације.

“Освајање космоса” постаје начин да се прибави легитимност настојању да се превазиђе “традиционално човечанство” и створи нова господарска раса “киборга” која ће моћи да се “такмичи” с “интелигентним машинама” и “осваја” космос. Истовремено, мит о “освајању космоса” служи за очување мита о “прогресивној природи” капитализма, која се поистовећује са освајањем, и за стварање илузије да ће технички развој обезбедити опстанак човечанства. Као што су Европљани “откривали” нове континенте, тако ће савремени човек откривати нове светове и насељавати их. Земља постаје одскочна даска за освајање космоса, а не космички дом човека који треба сачувати.

Фанатици капитализма убеђују људе да ће Земља “ускоро пропасти” да би се обрачунали с њиховом визионарском свешћу и вољом да створе нови свет. Могућност да ће капитализам уништити живот на Земљи далеко је извеснија него могућност да ће се живот на Земљи угасити – за пет или десет милиона година. Ради се о томе да „космичка епопеја“ човечанства отвори могућност за успостављање критичке дистанце према владајућем поретку деструкције и за стварање новог света: однос према космосу треба да буде у функцији одбране живота на Земљи и развоју човека као хуманог бића. Питање опстанка човечанства решиће се на Земљи, а не у космосу. Уместо “освајања космоса” треба се обрачунати с капитализмом и спречити уништење живота на Земљи.

“Продор у космос“ од стране човека постиже се развојем његовог играчког бића. Ради се о специфичним људским особеностима – стваралачка слобода и друштвеност – што значи о новом космичком квалитету на коме се заснива простор и време који немају квантитативну димензију. У физичком космосу тече механичко време чији се ток мери кретањем кроз простор. У хуманом космосу тече историјско време које се мери развојем стваралачких моћи човека, у крајњем, његовом слободом. У физичком космосу влада однос између небеских тела. У хуманом космосу влада однос између људских бића. Механичко време подразумева квантитативну временитост која има линеарни карактер. Историјско време подразумева квалитативне промене, што значи скоковитост. Људско бивствовање представља супротстављање космичким законима кретања са којима се уништава квалитет и све се своди на изворни (енергетски) ниво (ентропија). Космичка животворност је фаталистичка: све што настане – нестане. Људска животворност је стваралачка: све што човек створи постаје основ стварања новог. Само је човек тај који је у стању да створи ново, да буде демијург новог света.

Човек неће “ући” у космос кроз рупу коју су провртиле наука и техника. Неће телескопи, сателити и свемирске сонде да омогуће да човек оживотвори своје космичко биће. Није суштина у “освајању” космичких простора, већ у развоју стваралачког бића човека и међуљудских односа. Ради се о “претварању” квантитета спољашњег у људски квалитет – о “преображају” физичког простора увећавањем простора људског. Космички простор само је привидно отворен. Отвореност космичког простора условљена је отвореношћу човека, а то значи развојем његових стваралачких моћи. Пуноћа стваралачког бића човека и богатство међуљудских односа је оно што даје пуноћу космичком простору. Мисао, песма, загрљај… – више говоре о суштини човека као специфичног космичког бића него сви “свемирски пројекти” заједно.

Играње је најаутентичнији људски начин стварања људског света, што значи новог космоса. У играчком чину процес космичке животворности добија нови квалитет – у чему се изражава специфичност човека као космичког бића. У античкој Хелади игра је темељни космички феномен који има божански карактер и као таква је симболично отелотворење владајућих односа и вредности. Она је најизворнији начин интеграције човека у космички поредак. Човек је “божја играчка” (Платон), а свет божје игралиште: потреба богова за играњем обезбеђује опстанак људском свету и даје му смисао. Модерни човек је еманциповано космичко биће и као такав “нуклеус” новог универзума. Постајањем човека самосвесним слободарско-стваралачким бићем играње престаје бити привилегија богова и начин обезвређења човека, и постаје самостварање човека и на тај начин људског космоса. Његова бит није детерминизам, који има фаталистичку природу, већ слобода.

У коначном, однос човека према космосу је одслика односа човека према самоме себи. Проблем бесконачности треба решити на начин који пружа могућност самопотврде човека као животворног бића. Оживотворење животворних потенцијала људи представља ширење граница новог универзума. Неограничене стваралачке моћи човека су “мера” бесконачности. Истовремено, путем стваралаштва бесконачност добија истинску, а то значи људску димензију. Догађање човека једини је истински космички процес.

Што се тиче опстанка човека у космичким размерама, оно подразумева да човек опстане као људско и у том смислу као специфично космичко биће. У противном, ради се о технократском мистицизму са којим се укида човек као специфично и непоновљиво космичко биће и успоставља механички материјализам који је друго име за савремени технократски засновани варваризам. Уместо да је хумано биће, човек постаје роботизована наказа.

Питање о космичкој суштини човека нема космолошко, већ антрополошко и социолошко утемељење. Оно се заснива на конкретном односу према човеку и људском друштву, а не према космосу. Када би се пошло од тога да је човек слободарско, стваралачко, друштвено, историјско и тиме визионарско биће, он не би био укинут као специфично космичко биће. Није однос према космосу основ односа према човеку, већ је владајући однос према човеку основ владајућег односа према космосу и космичкој природи човека. Тако је било и у античкој Хелади. Схватање космичке природе човека било је условљено владајућим аристократским, робовласничким и расистичким поретком. Религиозна сфера није била аутономно извориште поимања човека као космичког бића, већ идеолошки појавни облик владајућег поретка.

Постајући тоталитарни поредак деструкције капитализам је довео до тога да је вера у бога добила егзистенцијалну природу. Они који верују у бога треба да инсистирају на томе да су жива бића „божја створења“ и да се боре да их, као таква, сачувају од капиталистичке пошасти. И идеја о „поновном доласку Исуса Христа“ подразумева борбу за опстанак живих бића. Где ће то Христ да се „врати“ уколико капитализам уништи живот на Земљи? Ко ће да га дочека? Скелети деце које разносе пустињски ветрови и замрзнути лешеви капиталистичких монструма?

У време космичке експанзије човечанства идеја „бога“ нема више шта да тражи у „небескоj“ сфери. Она може да преживи само у дубини људског бића и то пре свега као идеја која пружа могућност човеку да на хумани начин појми васељену и односи се према њој као животворној целини. Истовремено, она има разлог постојања као једна од обједињавајућих идеја човечанства у оквиру анти-капиталистичког фронта – као симболична синтеза хуманистичког наслеђа и хуманистичких потенцијала човечанства у односу према техничком свету и свођењу човека на пуку материју, што значи у односу према механицистичком материјализму који има анти-духовни и анти-егзистенцијални карактер.

Хуманизам је суштина хришћанства. Онај ко не верује у човека, не може да верује у бога. Не тражи човек у човеку „божанско“, већ у „богу“ људско. Идеализована суштина људског претопљена у идеју „бога“ постаје врховна и неприкосновена вредност. „Бог“ постаје апсолут у коме човек увек изнова може да пронађе критеријумe доброг и путоказ за исправно делање. Он је синтеза истинске људскости и као такав синоним за „идеју добра“ која представља суштину човека као хуманог бића. Не потреба човека за богом, већ потреба човека за човеком чини човека истинским људским бићем. Човек машта о богу као идеалу људскости који може да му буде инспирација да тражи људско у другом човеку: човек је човеку огледало људскости (Маркс).

Љубав према богу могућа је једино уколико постоји љубав међу људима. Развој међуљудских односа је најважнији начин на који се човек „пуни“ људскошћу. Истинска љубав према богу није могућа уколико је компензација за недостатак љубави међу људима, већ једино уколико је инспирација за развој међуљудских односа. Смисао вере у бога није да се човек приближи богу, него човеку. Позивање човека на бога не изражава његову потребу за небеским световима, већ потребу за овоземаљским светом у којем ће бити прихваћен као човек.

Егзистенција човека као конкретног историјског и друштвеног бића условљава могућност и природу религиозне свести и религиозне маште. Монотеизам је производ историјског развоја друштва, а вера у бога налази се у сфери међуљудских односа, у вредносној равни, у културној сфери, у слободарској историји човечанства… Уколико се вера налази у психичкој сфери и заснива се на страху од смрти, она води у аутизам, фанатизам и лудило.

Укидањем моћи расуђивања укида се могућност да се успостави разлика између верника и фанатика, као и разлика између верника и менталних болесника који су изгубили контакт са реалношћу. Све оно што је производ религиозне маште, која се заснива на менталном стању које је условљено осећањем усамљености и одбачености, постаје стварност. У том контексту, укида се разлика између реалног и илузорног света. Религија лишава свет животворних потенцијала тако што лишава човека слободарске праксе и животворне визионарске свести. Она инсистира на прилагођавању човека постојећем свету и на религиозној машти. Уместо на стварању хуманог света на Земљи путем слободарске борбе уједињених људи, инсистира се на стварању илузорног света на небу путем религиозне маште атомизованих појединца.

Хуманизам не може више да добије друштвено и историјско значење само у односу према неслободи и неправди, већ и у односу према уништењу живота. Обезбеђење опстанка човечанства је основни критеријум по коме се одређује аутентична хуманост. Капитализам је претворио друштвене институције, као и читав живот, у средство за оплодњу капитала, што значи за уништење живота. Да би опстао, човек нема коме да се обрати за помоћ осим другом човеку. У дијалектичком смислу, човек као реализовано друштвено биће постаје тотализујуће животворно биће – у односу према капитализму као тотализујућем поретку деструкције. У том контексту могли бисмо да прерадимо једну од најважнијих Марксових теза из Манифеста комунистичке партије, да је „слобода сваког основни услов за слободу свих“. Полазећи од тога да је човечанство угрожено тако што је угрожен живот сваког човека, опстанак сваког постао је основни услов за опстанак свих.

Апокалипса није истина хришћанства, већ истина капитализма. Хришћанска идеја „апокалипсе“ има митолошку природу. Њена суштина није уништење света, већ обезбеђивање покорности радних слојева. Капиталистичка апокалипса проистиче из природе капитализма као тоталитарног деструктивног поретка и има реалну природу: она је у току. Капитализам је „превазишао“ хришћанску нормативну сферу која је уобличена у „божјим заповестима“. Имајући у виду да капитализам све драматичније доводи у питање опстанак човечанства и природе, најважнија „божја заповест“ требало би да гласи: „Сачувај живот на Земљи!“.

Савремени хуманизам појављује се у односу према савременом капиталистичком анти-хумануму који има деструктивну и тоталитарну природу. То је животворни хуманизам који треба да има тотализујући карактер. Мера хуманизма данас је развијеност међуљудских односа и тиме аутентичне друштвености, развој стваралачких моћи човека, постизање новог квалитета слободе, јединство са природом, повећавање извесности људског преживљавања… Најважнији задатак истинских хришћана је да ослободе Христа из тамнице у коју су га затворили свештеници да би поново могао да се нађе међу људима. „Поновни долазак“ Исуса Христа значи да је куцнуо час да се човечанство уједини и крене у коначни обрачун с тлачитељима човечанства и капитализмом који уништава живот на Земљи.

Не богомоље, већ сам свет треба да постане „божја кућа“, а сам живот треба да добије литургијски карактер. Човек треба да се моли богу живећи животом истинског хришћанина. „Бити хришћанин“ не потврђује се клечањем пред иконама и изговарањем молитви, већ борбом против деструктивног капиталистичког варваризма и развојем међуљудских односа. Тек ће у комунизму, у коме је укинута приватна својина и на њој изграђена патолошка личност капиталистичког човека, бити оживотворени еманципаторски потенцијали хришћанства. Тек ће се у комунизму хришћанство вратити својој изворној суштини. Комунизам је оживотворена бит изворног хришћанства. Тек ће у комунизму племенити лик Исуса Христа засијати пуним сјајем.

Желео сам да спречим мафијаше да ухапсе Слободана Милошевића!

Ж

Љубодраг Дуци Симоновић је гостовао у емисији “Интервју” – за канал Балкан Инфо 05.10.2018. Уредник и водитељ емисије: Александар Павковић. Једна од тема емисије било је хапшење Слободана Милошевића.

Здрави, лепи и срећни – Дуња Симоновић Братић

З

Дуња Симоновић Братић је гостовала у емисији „Здрави, лепи и срећни” где је говорила о фондацији „Сретен Стојановић“, као и о Сретеновом животу и раду.

Линк ка видео прилогу на YouTube

Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

200 година од рођења Карла Маркса

2

Љубодраг Дуци Симоновић је поново гостовао у емисији “Интервју” – за канал Балкан Инфо 06.05.2018. Уредник и водитељ емисије: Теша Тешановић. Тема емисије била је 200 година од рођења Карла Маркса.

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

“Интервју” за канал Балкан Инфо 26.01.2018

&

Љубодраг Дуци Симоновић је поново гостовао у емисији “Интервју” – за канал Балкан Инфо 26.01.2018. Уредник и водитељ емисије: Теша Тешановић.

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Гостовање у емисији “Духовни портрети” код Горана Раденковића

Г

Љубодраг Дуци Симоновић је био гост у емисији “Духовни портрети” код Горана Раденковића.

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

 

Љубодраг Дуци Симоновић о Октобарској револуцији

Љ

Љубодраг Дуци Симоновић о Октобарској револуцији, о Лењину, Стаљину, Жукову, Недићу, партизанима, Слободану Јовановићу, Ђинђићу… (део снимка из Дуцијевог гостовања  у емисији на каналу BalkanInfo од 11.12.2015)

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

 

Noviji tekstovi

Poslednji Komentari

Arhiva

Kategorije

Meta Linkovi

Pratite Ducijev rad i na fejsbuku