Да би се схватила природа Теслиних изума и природа мита који је о њему створен треба имати у виду друштвене услове у САД крајем 19. и почетком 20. века – у којима је Тесла живео и стварао. Ради се о времену у коме је успостављена интензивна индустријализација и развој војне индустрије као израз настојања владајућих капиталистичких и политичких кругова да од САД створе владајућу светску силу. Наука и техника постале су најважнија оруђа империјалистичке експанзије и на њеним крилима створен је „мит о свемоћи науке и технике“. И Теслин научни рад заснивао се на валу капиталистичке експанзије. Она је дала прворазредни значај Теслиним проналасцима који су створили техничке могућности за стварање енергије која је била моторна снага индустријског развоја. Тесла је постао господар енергије и као такав митолошка личност. Он је био у стању да створи муње и громове, да изазове земљотресе и драматичне промене у јоносфери, да створи „зраке смрти“… Тесла је постао симбол моћи са којом Запад може да покори свет. Тесла је следио дух капиталистичке експанзије. Он је схватио да онај ко влада енергијом влада светом.
Тесла је веровао да може да влада космичким силама и да је као такав нови Месија који посредује између земаљског света и свемира. Он одбацује слободарску борбу човечанства са којом може бити створен хумани свет и проглашава науку за ону моћ која ће променити људе и омогућити да се укине разлика између живота и смрти. Извориште Теслине стваралачке инспирације није била хуманистичка, већ техничка цивилизација. Тесла: „Радим за будућност и савременици ме неће разумети, али једнога дана превладаће научни закони природе чије сам тајне открио и све ће се изменити, као дланом о длан, све ће се променити. Наступиће нова ера човечанске мудрости чије ће главне одлике бити разумевање времена, откриће извора бескрајне енергије и обликовање материје по вољи научника.“ Тесла укида еволутивни развој живог света на Земљи и човека као највиши облик живота. Он своди човек на материјални део космоса који је непосредно подређен дејству космичких сила. Истовремено, Тесла укида човека као самосвесно слободарско, стваралачко, историјско и визионарско биће. Будућност човечанства није могућа као производ стваралачке праксе људи већ као резултат дејства космичких процеса.
Као што религиозни фанатици стварају митолошку нит између човека и бога, тако научници фах-идиоти стварају митолошку нит између човека и свемира. У оба случаја човек је лишен историјског бића и стваралачке самосвести и сведен на оруђе „над-земаљских сила“. Да ли би Тесла постао то што је био да је одрастао у прашуми? Које је језике Тесла говорио и на којим језицима је писао? Да ли су ти језици производ хиљадугодишње културне историје народа или су свемирска датост? Исто тако, језик условљава могућност мишљења и стицања индивидуалне самосвести – у коју спада и стваралачка самосвест и стваралачка индивидуалност без којих Тесла никада не би постао стваралац. Да ли су математика и физика свемирске појаве, или су то друштвене појаве које су створене од стране човечанства у његовом историјском развоју – без којих би Теслино стваралаштво било немогуће? Да ли је проналазак једносмерне струје био претпоставка за стварање наизменичне струје? Исто је са другим проналасцима који су уткани у Теслине изуме… Уистину, није Тесла „добијао“ своје идеје из свемира већ их је стварао полазећи од стваралачког наслеђа човечанства. На тај начин допринео је стварању хуманог свемира.
Никола Тесла био је опседнут „свемирском музиком“. Како структура свемира условљава да човек постане поетичко биће? Да би могао да ужива у музици човек је морао да стекне уметничко чуло и тиме способност да разликује звукове од тонова. „Свемирска музика“ је димензија коју човек који има развијено музичко чуло даје механичким космичким звуковима. Они га подсећају на тонове. Човек је стекао способност да пева током свог историјског развоја. Прачовек није био у стању ни да говори, ни да пева. Испуштао је крике када је осетио опасност и мумлао је. Певање подразумева развој гласних жица што је повезано са развојем међуљудских односа и емотивним и стваралачким бићем човека. У почетку човек је опонашао пој птица. Временом почео је да ствара примитивне облике певања који су имали сиромашни тоналитет…
У контексту космолошких разматрања, завређује пажњу схватање космичке суштине човека које је, у интервјуу са Џоном Смитом из 1899, изнео Тесла. Он се залаже за космолошки пантеизам који има енергетски карактер и успоставља мистични однос према светлости која је својеврсни „божији дух“ и као таква извориште енергије која струји у човеку. Човек је, заправо, само један од облика у коме се појављује енергија и као такав је бесмртан. Светлост га ствара и у светлости доживљава вечно постојање. Човек је укинут као природно, друштвено и историјско биће и сведен на својеврсну батерију чији енергетски потенцијал представља извориште његовог стваралачког елана. Менталне вежбе треба да му обезбеде менталну снагу, а то значи да спрече расипање енергије и да је усмере на развој чула и умних способности. Жена је непожељна јер одузима мушкарцу менталну и телесну енергију. Развој телесних чула одвија се тако што се сакати еротско биће човека и чуло људскости. Однос човека према свету нема критичку и слободарску, већ медитативну природу. Будући да не схвата човека као слободарско биће, Тесла није у стању да схвати природу прометејске ватре, што значи слободарског просветљења. Његова визија будућности не заснива се на слободарском уму, већ на космолошком мистицизму који има технократску природу.
Тесла не сагледава свет као конкретну историјску појаву и сходно томе не сагледава човека као конкретно друштвено и историјско биће. Човек ништа не ствара, већ све добија из „неког свемирског језгра“. Тесла овде не говори као научник, већ као религиозни фанатик. Његови ставови не заснивају се на научним чињеницама и рационално заснованим закључцима већ на езотеријским спекулацијама. Препуштајући се утицају источњачких „мудраца“ Тесла је изгубио историјску самосвест као припадник европске културне баштине и заглибио се у мочвари источњачког мистицизма. Он није био у стању да следи еманципаторски траг просветитељства, Француске грађанске револуције и немачке класичне филозофије и изгубио се у беспућу езотеријског празнословља.
Тесла је имао оскудно знање из области филозофије и друштвених наука. Он није располагао појмовима без којих није могуће схватити историјски развој друштва и природу човека као самосвојног космичког бића. Ту празнину Тесла је настојао да попуни са далекоисточним религијама које представљају обрачун с еманципаторским наслеђем грађанског друштва и хришћанства. Истовремено, Тесла је био жртва усамљеничког безнађа. Његова болесна ментална стања непосредно су утицала на његов однос према свету и космосу. Он је био је опседнут космичким силама, подсвесним принудним радњама, духовима, ванземаљцима, страховима… Његов однос према космичким процесима има ескејпистички и компензациони карактер. Поетски карактер Теслине космолошке мистике упућује на то да је човек Тесла надвисио Теслу научника. Теслино последње писмо мајци указује на то да је Тесла био трагично људско биће и као такав специфично и непоновљиво космичко биће.
Кључ за разумевање Теслине космологије не налази се у науци, већ у његовом схватању човека. Теслина космологија заснива се на ниподоштавајућем односу према људима. За Теслу човек није еманциповано друштвено биће и као такав конститутивни субјект друштва као политичке заједнице. Није случајно што је Тесла био опседнут источњачким религијама које представљају идеологију друштва у коме нема човека као самосвојног историјског бића и грађанина. Тесла је укинуо човечанство као субјект друштвених промена. Он непрестано истиче да је човечанство неспособно да реши проблеме са којима се сучељава и полазећи од тога даје себи месијанску димензију. Тесла је био убеђен да се по својим телесним и менталним карактеристикама налази изнад других људи. Он је сматрао да има посебне особине које није наследио од родитеља већ да их је добио из космоса. Он је себе доживљавао као космичког натчовека чији је задатак да путем космичких закона уведе ред у земаљском хаосу и на тај начин одреди судбину човечанства.
По Тесли космички процеси непосредно условљавају понашање људи и тиме дешавање на Земљи. Космички закони добијају божански карактер. Они су ти који условљавају и одређују природу човека и његову судбину. Није случајно што је Тесла некритички прихватио источњачку идеју „судбине“ (karma). Њему одговара идеја космоса која је створена у свету у коме човек није самосвојна личност и не схвата себе као биће које је у стању да створи хумани свет. Теслина космологија је обрачун с еманципаторским наслеђем грађанског друштва и са слободарским и културним наслеђем националних култура. Уместо замаљског реализма, Тесла нуди космички мистицизам. Он не прави разлику између механичког и историјског времена и путем механицистичког материјализма укида историјски материјализам. Теслина космологија заснива се на технократском безумљу. Она укида умни однос човека према свету и лишава човека могућности да створи идеју будућности као умну алтернативу капитализму у коме влада деструктивно безумље.
Укидајући историју и човека као историјско биће Тесла је свео свет на апстрактни космички простор. Нема речи о владајућем капиталистичком поретку, о класном друштву и експлоатацији радних слојева, о расизму и сексизму, о колонијализму и истребљивању читавих народа… Заслепљен космолошком мистиком „генијални научник“ Никола Тесла није био у стању да схвати оно што је очигледна истина за сваког ко има памети. Светом не владају космички закони, већ закони капитализма: „Паре не смрде!“, „Време је новац!“, „Уништи конкуренцију!“, „Човек је човеку вук!“… Они непосредно условљавају друштвени живот, владајући вредносни хоризонт и свест човека.
Тесла је све оно што му је као човеку недостајало у свакодневном животу пројектовао у космички простор. Он је напустио земаљски свет и одлетео у виртуелни космички свет који је био производ његове маште. Тесла доживљава свемирске појаве као да су жива бића и има према њима емотивни однос. Свемир је пројекција Теслиног трагичног живота и усамљеничке патње. Оно што чини специфичност Теслине визије свемира је то што је у њу уткано Теслино научно знање и његов стваралачки ум. За Теслу међусобни односи између бројева 3, 6 и 9 представљају „кључ свемира“. Таква интелектуална игра, која има психичко утемељење и мистификујући карактер, постаје опсесија научника који настоје да до „суштине свемира“ дођу путем формалне логике и бројева.
Тесла је постао жртва своје подсвести и стваралачког ума који је био лишен еманципаторског наслеђа модерног друштва и слободарског наслеђа човечанства. Тесла је лишио реални свет световности и свео га на космичку апстракцију, а виртуелни космички свет који је производ његове маште прогласио за реалност. У њему је Тесла пронашао решења за земаљске проблеме које, по његовом убеђењу, човечанство не може да реши. Најпогубније у Теслиној космологији је то, што је лишио човека оних особина које му пружају могућност да се ослободи капиталистичког варваризма и спречи уништење живота на Земљи. Њему не пада на памет да, попут Његоша, позове потлачене да се супротставе тиранији моћних… Тесла није био близак људима који су се борили за слободу, већ онима који су настојали да буду господари света. Његова мисао не заснива се на слободарској традицији човечанства, већ на господарској идеологији.
Држећи се мита о свемоћи науке и технике Тесла је веровао да као што може да се „игра“ са муњама и громовима, тако може да се игра са људима и судбином човечанства. Тесла је сматрао да је он посредник између Земље и свемира који има такве телесне и менталне способности да може, путем научних закона, да утиче на космичке процесе и од њих створи средство за одређивање будућности света. Он је себе доживљавао као свемоћно космичко биће које је отелотворење господарских моћи паганских богова и које је у стању успостави ред на Земљи. У којој мери је Тесла веровао у свемоћ науке говори и то, што је тврдио да ће наука пружити могућност људима да „разговарају“ са душама умрлих и да ће на тај начин бити премошћена провалија која постоји између живота и смрти.
Теслино схватање морала указује на сву бесмисленост његове космологије. По Тесли, морал није специфична друштвена појава која је као таква особеност човека, већ је космичка датост. Поједностављено речено, космос је моралан а човек је као земаљско биће неморалан. За Теслу зло је последица дисхармоније у пулсирању материје. Човек може да постане моралан путем хармоничног пулсирања материје које уноси ред у земаљски живот и на тај начин му даје моралну димензију. Тесла не схвата да је морал производ историјског развоја друштва и да нема морала без свести човека о томе шта је добро а шта зло; без слободне воље на основу које човек може да се определи између добра и зла; без свести човека о могућим последицама опредељења и одговорности за своје поступке…
И Теслина теорија рата указује на механицистичку природу његовог начина мишљења. За Теслу рат није конкретна друштвена већ природна појава која је условљена космичким силама и која има енергетски карактер. Ко је још толики идиот да напад Аустро-Угарске на Србију 1914. објашњава пулсирањем космичких енергетских валова? Исто је са нападом нацистичке Немачке на Пољску и СССР… Шта је са монструозним злочинима усташа у Јасеновцу и Немаца у Аушвицу? Шта је са истребљењем читавих народа од стране европских колонизатора? Шта је са робовласништвом и приморавањем деце да до смрти раде у фабрикама, рудницима и на пољима – чега је Тесла био сведок? Да ли су те појаве узроковане пулсирањем материје?
Руководећи се технократским фах-идиотизмом Тесла није био у стању да направи разлику између освајачких ратова – и одбранбених и ослободилачких ратова. Рат који су Срби водили против Турака у 14. веку био је суштински различит од рата који је османлијска Турска водила против Србије. Турски напад на Србију имао је освајачки, а борба Срба против Турака одбранбени карактер. Слично је са Првим и Другим српским устанком. То су били ослободилачки ратови и као такви су били отелотворење највиших вредности српског народа и његове спремности на највеће жртве да би се извојевала слобода. Теслино схватање рата указује на сву погубност начина мишљења које лишава људе слободарског достојанства и историјске самосвести.
Тесла је својом космологијом прикрио праву природу капитализма и лишио капиталисте одговорности за ратове и друге злочине. Да ли је могуће да Тесла није чуо за максиму да је „Рат најбољи посао!“? Да ли је могуће да „генијални научник“ Никола Тесла није био у стању да увиди да је брзина обрта капитала она моћ која условљава брзину протока времена у капитализму? Да ли је могуће да Тесла, живећи у Америци у којој сваки сегмент живота служи стицању профита, није чуо за максиму „Време је новац!“. Тесла је имао начин мишљења који је карактеристичан за научнике фах-идиоте. Он је тврдио да је у стању да региструје космичке појаве које други нису били у стању да региструју, а није био у стању да региструје друштвене појаве које су очигледне „обичним“ људима.
Држећи се мита о свемоћи науке, дајући себи димензију господара свемира и држећи се источњачког мистицизма – Тесла је створио своју космологију која представља једну од најпримитивнијих и потенцијално најпогубнијих теорија које су се појавиле у модерном добу. Како је могуће да Тесла није презао да саопштава ноторне будалаштине? Пре свега, Тесла је дошао до прворазредних научних открића на основу чега је добио статус „генија“. У светлу његових изума свака мисао коју је изрекао постала је „генијална“. Поред тога, Тесла је био окружен фах-идиотима и ласкавцима који су се, руководећи се принципом “царево одело“, додворавали „генијалном“ Тесли и избегавали да доведу у питање његове сумануте тврдње. Ласкавци су хранили Теслину сујету. Он је био спреман да говори о свему без страха да ће га неко оспорити. Био је то двосекли мач. Тесла је у тој мери постао самоуверен да је изгубио опрез и одговорност за изговорену реч. Ласкавци су га навукли на танак лед. Тесла је постао жртва мита о „генијалном научнику“ у чијем стварању је сам учествовао.
Теслину космологију треба сагледати полазећи од владајуће тенденције развоја света. То је оно што јој даје конкретни друштвени и историјски смисао. Имајући у виду историјски развој друштва претварање природних сила путем науке и технике у извор енергије био је прворазредни подухват који је отворио неслућене могућности друштвеног развоја. Нажалост, капитализам је претворио хуманистичке и животворне потенцијале науке и технике у тоталитарну деструктивну моћ. Теслини проналасци доживели су исту судбину. Они су постали погонска снага развоја капитализма и као такви средство за уништење живота на Земљи. „Генијални научник“ Никола Тесла постао је икона капитализма. Његова научна открића су непресушна инспирација за владајуће капиталистичке групације које производе све разорнија техничка средстава са којима може бити уништен живот на Земљи. Истовремено, Теслина космологија представља прворазредно идеолошко средство за уништење слободарске самосвести људи и критичко-визионарског ума. У Теслином свемиру човек нема право на слободу.
Када се има у виду све драматичније пропадање света Теслин обрачун са човеком као слободарским и стваралачким бићем има погубну природу. Укидајући човека као слободарско и визионарско биће и дајући науци митолошки карактер Тесла је лишио човека могућности да се супротстави деструктивној капиталистичкој помами. Његова мисао ствара егзистенцијални дефетизам и препушта човечанство капиталистичким монструмима који су од науке и технике створили средство за уништење живота на Земљи. Без слободарске борбе научни и технички проналасци неминовно постају оруђе капитализма за уништење човека и света. Само у рукама слободарског човечанства Теслини изуми могу да постану средство за хуманизовање света и оплемењивање природе.
