ArhivaJune 2021

Његошева космологија

Њ

Петар Петровић Његош представља једну од најзначајнијих личности у српској историји. У његовом лику и делу Срби виде оно највредније што обележава њихово историјско постојање. Његош је српска икона. У односу према Његошу и другим „великанима“ из националне историје огледа се однос према српском народу и његовој прошлости. То је оно што условљава и ограничава могућност непристрасног односа према Његошевом лику и делу. Имајући у виду да су митови најважније средство за стварање „колективног несвесног“ (Јунг) као основа националне самосвести, историјски однос према Његошевој мисли и њено критичко разматрање постаје издаја српског националног бића.

Прави смисао Његошеве мисли може да се схвати када се има у виду њена историјска условљеност, као и њен однос према будућности. Еманципаторски потенцијали мисли чине да мисао има историјску природу. Њен највећи квалитет састоји се у томе, да отвара просторе будућности. Митолошки однос према Његошу онемогућава да се сагледа конкретна природа његовог дела. Истовремено, митолошки приступ Његошевом делу укида умни и тиме историјски однос према прошлости. Свођењем прошлости на мит уклања се могућност реализовања еманципаторског наслеђа националних култура и грађанског друштва и тиме могућност стварања будућности. Митолошка свест постаје обрачун с визионарском свешћу и борбом за хумани  свет.  Митови су кавез у који је затворен стваралачки ум. Оно што је битно нису митови, већ развој стваралачких моћи људи и визионарске свести. Највећа вредност „великих људи“ је то што су стварали будућност. Као митолошке личности „великани“ нису инспирација људима да стварају будућност, већ су средство за обрачун с њиховим стваралачким бићем. Уместо да су узори, они постају идоли и као такви средство за стварање поданичке свести. Истовремено, идолопоклонички однос према „великанима“ спречава људе да схвате праву вредност њиховог дела. Митолошки однос према прошлости је политичко средство владајућег поретка са којим се уништава визионарска свест која пружа могућност да се искорачи из постојећег и створи нови свет. Митови обележавају крај историје. Није историјски онај народ који ствара митове о прошлости, већ онај који ствара будућност.

Историјска мисао има конкретну историјску самосвест, што значи да је свесна историјског тренутка у коме је настала. Истовремено, само питање о природи одређене мисли треба да има историјску самосвест, што значи да има у виду конкретне друштвене и историјске услове у којима се поставља. У том контексту треба правити разлику између истинске и лажне мисли. У савременом капитализму, који је постао тоталитарни поредак деструкције који све драматичније уништава живот на Земљи, најважнији критеријум по коме се одређује природа одређене мисли је њен однос према свету као животворној целини. Истинска мисао настоји да искорени узроке који доводе до уништења живота на Земљи и човека као природног и хуманог бића. Лажна мисао ствара виртуелне светове у главама људи и спречава их да се изборе за опстанак живота и створе хумано друштво. У савременом свету лажна мисао има анти-егзистенцијални карактер.

Његошева космологија је дете свог времена, што значи да има конкретно друштвено и историјско утемељење. То је оно што условљава њену политичку суштину – која је заоденута мистичним религиозним велом. Његош није само редуковао антрополошки модел човека да би сународнике прилагодио конкретним егзистенцијалним изазовима, већ је, из истих разлога, редуковао национално биће Црногораца. Он је настојао да уклони све оно што може да изазове племенске сукобе и што може да спречи изградњу државе као неприкосновеног егзистенцијалног стожера. Његош је настојао да Црногорце као народну заједницу која има племенско устројство преобрати путем државе у јединствену националну заједницу. Држава постаје оличење самобитности Црне Горе и основ за изградњу црногорске нације. За разлику од оних европских држава у којима се стварање нације заснивало на експанзионистичким тежњама буржоазије и претварању људи у „топовско месо“, у Црној Гори стварање нације имало је слободарски и егзистенцијални карактер. Његош је био свестан да су народи који нису успели да из племенског пређу у државно стање нестали. Истовремено, претварање племенски устројене народне заједнице у нацију путем државе био је нужан корак на историјском путу који води у грађанско друштво. Његош је, попут Платона,  у држави видео  отелотворење космичке правде на Земљи и највише добро. Његова политичка пракса указује на то да држава није космичка датост, већ земаљска творевина.

Када се има у виду цивилизацијски помак који се збио у Европи у 18. и 19. веку, Његошева мисао има конзервативни карактер. У његовим списима нема идеја које отварају духовни и политички простор за стварање модерног друштва. Његош одбацује еманципаторске идеје просветитељства, пре свега идеју света који се заснива на разуму. Његова идеја државе нема у виду грађанско друштво и човека као субјекта политичког конституисања друштва. Нема Русоовог volonté général ни Кантовог „категоричког императива“. Његош одбацује еманципаторске идеје Француске грађанске револуције и немачке класичне филозофије. Код њега нема Гетеових и Шилерових еманципаторских идеја, као ни еманципаторских идеја филантропског покрета. Његошево претварање народа из племенске заједнице у нацију не подразумева претварање националне заједнице у грађанско друштво. Држава има над-племенски карактер и као таква није демократска институција која се заснива на правима грађана, већ има апсолутистички карактер. Политичко устројство нације не заснива се на плуралистичким, већ на ауторитарним принципима и догматској свести. Религија је основ националне самосвести. Она није право човека већ је неприкосновена интегративна идеологија и као таква оруђе државне политике. Вера се не заснива на непосредном односу човека према богу већ је црква посредник између бога и човека. Човек може да буде верник једино као црквени поданик. У коначном, човек није еманциповано национално биће и као такав стваралац нације, већ је припадник нације која је сведена на стадо.

У Његошевој космологији успостављена је двојност земаљског и небеског света. Његош сагледава човека и његову земаљску егзистенцију из космичке перспективе. Земља је „тама“ и привремено станиште човека а свемир је „храм божији“ и „светлост“.  Његош укида човека као јединствено и непоновљиво космичко биће. Човек није стваралац хуманог космоса већ „смртна прашина“. Не постоји људскост као аутономна космичка појава. Човек се не руководи људскошћу, већ законима који владају у васељени. Укинута је визионарска свест и идеја истинског земаљског света. Космос није вредносни изазов и као такав идеал света коме човек треба слободовољно да тежи, већ је фатална моћ којој је човек подређен. Његош је лишио човека свега што га чини јединственим и непоновљивим космичким бићем, а земаљски свет животворне моћи која га чини јединственим и непоновљивим космичким светом. Човек није самосвојно космичко биће које ствара хумани космос већ је, попут других природних појава, космичка датост. Човек је „атом у простору и минут у вечности“, а Земља је свемирски отпад и стратиште на које је бог по казни послао човека кога је проклео.

Његош укида историју и на тај начин човека као самостварајуће историјско биће. Његош нема представу историјског времена и не схвата да човек путем свог живота и дела ствара историјско време и на тај начин излази из оквира механичког времена које влада у космосу. Код Његоша нема дијалектичког развоја друштва и тиме квалитативних промена које се појављују у виду историјских скокова и настанка историјског novuma. Проток времена заснива се на егзистенцијалном фатализму. Његошева космологија обрачунава се са идејом будућности. Његош лишава човека животворне снаге и културног наслеђа који су производ историјског развоја човечанства и на тај начин лишава људе способности да створе будућност. Обезвређујући човека као стваралачко и визионарско биће и укидајући Земљу као космички дом човека, Његош је обесмислио земаљску егзистенцију човека и на тај начин његову борбу за слободу и опстанак. Потреба за женом и породицом, љубав и одговорност према родитељима и домовини, културно наслеђе и животно искуство, историјска борба предака за слободу и опстанак, одговорност за будућност и борба за живот у слободи… – шта све то значи човеку који је сведен на „смртну прашину“ која лебди у тами космичког бескраја?

Његошева мисао није свесна своје конкретне историјске природе и не зна где се налази у историјском времену. Она је као река која није свесна свог изворишта. Уместо да тежи да схвати своју историјску природу, Његошева мисао проналази утемељење у илузорној космичкој сфери. За Његоша време је задато природом космичког свода, што значи да је ван домашаја слободарско-стваралачке праксе човека. Оно не представља конкретно историјско време, већ апстрактно време које је датост и у коме је човек играчка судбине. Укидањем човека као ствараоца историје Његош укида историјско време митолошким временом. Оно постаје темељна категорија са којом човек бива лишен историчности, а то значи слободарске самосвести и на њој засноване визионарске свести. Једно је бити у задатом времену, а друго стварати време. У првом случају, ради се о механичком и митолошком времену; у другом случају, ради се о историјском и животворном времену. Без човека као ствараоца света нема историје, а без историје нема ни историјског времена. Уколико човек не постоји као стваралачко биће, он не живи само ван-временским, већ без-временским животом. Само као стваралац историје човек је временито биће. Његош укида човека као слободарско и животворно биће и своди га на сужња судбине. Код Његоша нема историјског кретања и прогреса. Прошлост, садашњост и будућност имају безвременски карактер. Без конкретне историјске самосвести човек не може да временује време. Он може само да доживљава живот који се заснива на од човека отуђеним процесима који условљавају друштвене промене које су лишене историјске самосвести.

Његош укида дијалектику историје и тиме историјско кретање. Временовање времена појављује се као „непрестана борба“ за опстанак. То је извориште „вечног враћања истог“ (Ниче). Дијалектички процес постајања света хуманим светом укинут је механичким процесом борбе за опстанак који лишава свет будућности. Код Његоша нема историјског пута развоја човечанства. Човек и свет сведени су на космичку датост. Његош задаје неприкосновени и од човека независни космички свод путем кога човек једино може да доживи своју аутентичну егзистенцију. На тај начин доводи се у питање способност и право човека да има критичко-мењалачки однос према постојећем свету, као и да створи визију будућег света и бори се за њено оживотворење. У Његошевој мисли нема човека као делатног и стваралачког бића; нема класног устројства друштва и класне борбе; нема борбе између старог и новог; нема развоја капитализма као деструктивног поретка и егзистенцијалне кризе коју ствара; нема сукоба између различитих погледа на свет; нема избора између могућих алтернатива развоја друштва и на томе засноване визије будућности… Ради се о обрачуну с животворним карактером историје, а то значи с процесом постајања историје историјом, што у бити значи, с постајањем човека човеком и у том контексту с постајањем света људским светом.

У Његошевој космологији борба човека за опстанак није израз његовог слободног определења већ је след космичких закона. Борећи се за опстанак човек се не појављује као самосвојно космичко биће. Као што је за Платона човек „играчка богова“, тако је за Његоша човек играчка космичких сила. Борба за опстанак није хумани и у том смислу егзистенцијални изазов, већ је космичка нужност. Као таква она није ствар слободног избора човека већ је космичко проклетство на које је човек, попут свих других космичких појава, осуђен. Човек није оно што може да буде као слободарско и стваралачко биће, већ оно што мора да буде као предмет и оруђе космичких сила. За Његоша слобода не подразумева ослобађање човека од природњачког детерминизма. Он укида дијалектику историје и човека као стваралачко, слободарско, друштвено и визионарско биће. На тај начин Његош укида човека као јединствено и непоновљиво космичко биће и земаљски свет као јединствени и непоновљиви космос.

Његош у космосу проналази идеале правде који су, заправо, производ историјског развоја друштва. Код Његоша добро и зло немају конкретни друштвени и историјски карактер, већ су космичке појаве. Њихова борба не доводи до искорењивања зла и на тај начин до искорака човека у нови свет већ се, под непроменљивим космичким сводом, увек изнова обнавља. Земља није простор на коме настаје добро и зло већ је простор на коме се одвија вечна борба између добра и зла које имају космичко утемељење и метафизички карактер. Исто је са борбом између добра и зла. Она нема конкретну друштвену и историјску природу већ се појављује као неприкосновени космички закон коме је човек подређен. Борба између добра и зла нема дијалектичку већ механичку природу. Она обнавља животну енергију човека и даје нови подстицај животу али из ње не проистиче нови историјски квалитет у виду новог света. Борба између добра и зла не подразумева стварање будућности и у том контексту искорењивање друштвених извора зла. Човек може да се супротстави злу, али не и да га победи.

Његош је путем космичког свода обоготворио владајући земаљски поредак. Бог представља иделизовану пројекцију апсолутистичке моћи која влада на Земљи која симболизује поредак који се заснива на беспоштедној борби за опстанак. Попут античког и хришћанског космоса, Његошев космос је пројекција земаљског поретка који се заснива на приватној својини над средствима за производњу, на класном поретку, на израбљивању радних људи и жена, на освајању и пљачки… Његошева тврдња да је човек „смртна прашина“, који је карактеристичан за хеленску религију као и за хришћанство, је par excellence политички став. Он служи владајућој класи да се обрачуна са слободарским достојанством потлачених радних слојева и очува класни поредак који је и код Његоша добио божанско утемељење и оправдање.

Његошева космологија има политичку природу. Његош је свео људе на поданике владајуће моћи која је оличена у држави. Овакав ригидни политички став последица је тога што је црногорско друштво било подељено на племена и кланове који су се борили за власт и на тај начин доводили у питање опстанак земље и народа. Надземаљска моћ која има апсолутни карактер била је идеализовано извориште државне моћи која је требало да спречи распад Црне Горе. И Његош се, као државник и владика, држао принципа да је „владавина у главама“ најважнији услов за постизање народног јединства – без чега је Црна Гора била осуђена на братоубилачки рат и тиме на пропаст. Прави смисао Његошеве поетизоване мистике може да се схвати уколико се има у виду да је темељ његове космолошке теорије религија. Она представља најважније духовно интегративно ткиво Црногораца – за разлику од обичаја и другог духовног наслеђа које ствара могућност да посебни племенски интереси превладају над заједничким добром. Да је Његош стварно веровао да је човек „смртна прашина“ он се не би обраћао својим сународницима у настојању да их мотивише да се уједине и боре – већ би се обратио „свемоћном богу“. Његош је био свестан да само од његових сабораца зависи да ли ће српски народ опстати на свом вековном огњишту.

Његош је укинуо Земљу као животворну целину. Сводећи Земљу на „таму“ и ништавило Његош је укинуо еволутивни развој живог света и на тај начин животворни карактер природних процеса и човека. Човек није  обезвређен само као људско, већ и као природно биће. Нису природни процеси и човек као стваралачко биће ти који стварају живот на Земљи и условљавају земаљска збивања, већ је то бог чије се делатне моћи појављују у виду космичких сила. Укидајући животворну моћ земаљског света и сводећи човека на „смртну прашину“ Његош је пресекао животворну пупчану врпцу која спаја човека са земаљским светом. Он се обрачунава са идејом животворног пантеизмом и укида животворну визионарску свест. На тај начин Његош се обрачунава с мењалачком праксом човека која тежи да створи умни свет који ће бити у органском јединству са природом као животворном целином. Имајући у виду све драматичније уништавање живота на Земљи од стране капитализма – обрачун с животворном моћи природе и човека представља једну од најпогубнијих особености Његошеве космологије.

Природњачка филозофија индијанског поглавице Сијетла, која је изложена у писму упућеном америчком председнику Пирсу 1854, указује на то да је Земља извор живота и да је човек животворно биће: “Сваки делић ове земље свет је моме народу. Свака блистава борова иглица, свако зрно песка на речном спруду, свака маглица у тами шуме свети су у мислима и у животу мог народа. Сокови у дрвећу прожети су у сећањима црвеног човека. Када мртви бледолики оду у шетњу међу звезде, заборављају земљу, која им је дала живот. Наши мртви никада не забораве своју предивну земљу, јер је она мати црвеног човека. Део смо земље, и она је део нас. Мирисне траве су нам сестре. Јелен, пастув, велики орао – то су наша браћа. Стеновити врхови, сточни пашњаци, топло понијево тело и човек – све то припада истој породици. (…..) Ова блистава вода што тече, брзацима и рекама није само вода, то је и крв наших предака. Продамо ли вам земљу, морате знати да је ова вода света, морате рећи својој деци да је света, да сваки одраз у бистром језеру одражава догађаје и успомене из живота мог народа. Жубор воде то је глас мога оца. Реке су наша браћа – утољују нам жеђ. Реке носе наше кануе. Хране нам децу. Продамо ли вам ову земљу, морате да знате и да учите своју децу да су реке наша и ваша браћа. Зато рекама морате пружити доброту какву бисте пружили брату. (……..) Највеће благо црвеног човека је ваздух. Све живо ужива исти ваздух – животиње, дрво и човек. Свима је тај ваздух потребан. Бели човек као да не опажа ваздух који удише. Попут неког ко је дуго на самрти, неосетљив је на смрад. Продамо ли вам земљу, морате знати да нам је ваздух драгоцен. Да ваздух дели свој дах са свим животом који одржава. Ветар што је мом деди дао први дах – прихватиће и његов последњи издах. Ако вам продамо земљу, морате је чувати као светињу. Као место на коме ће бели човек моћи да удахне ветар заслађен мирисом пољског цвећа. (…….) Шта је човек без животиња? Када би животиња нестало, човек би умро од велике усамљености. Шта год задеси животиње, убрзо снађе и људе. Све је у свету повезано. (…….) Мораћете своју децу учити да им је под ногама пепео наших дедова. Да би поштовали земљу, рећи ћете им да је земља богата животом наших предака. Мораћете учити своју децу исто као што ми учимо нашу – да нам је земља мати. Што снађе земљу – снађе и њену децу. Пљује ли човек на земљу – пљује на себе самога. (…….) Земља не припада човеку – човек припада земљи. То добро знамо. Све је у међусобној вези, као што је породица крвљу сједињена. Све је повезано. Није човек творац ткачнице живота, већ је само влакно у њој. Што учини са ткачницом – чини са собом. Чак ни бели човек, чији бог иступи и говори с њим као пријатељ са пријатељем, неће избећи заједничку судбину. (…….) Правом живљењу је крај. Почиње борба за опстанак…”

Европски хришћани су са убилачком страшћу готово истребили северноамеричке староседеоце и уништили њихову животну средину. Био је то највећи геноцид у историји човечанства. Ево шта је владика Николај Велимировић, кога је Српска православна црква канонизовала, изјавио на Ускрс 1946. у Чикагу – дајући подршку освајању света од стране европских крсташа и истребљењу „дивљака“ у име Христа: „Континенти онда непознати, насељени су сада са стотине милиона хришћана. И насељавање овог америчког континента отпочело је у Његово име и Његову славу. Оци овог народа били су они који су Њега волели више од живота свога. Као такви нису се устрашили смрти ни на бурном океану ни у беспутној пустињи нити под стрелама дивљака. Јер су знали, да ко за Њега умре, тај вечито живи.“

Његошева космологија је мисаона рефлексија вековне борбе српског народа против османлијске тираније. Упркос томе што своди човека на „смртну прашину“ код Његоша се преплићу два принципа: принцип прашине и принцип стене. Човек је као космичко биће ништавна прашина. Као земаљско биће које се бори против тираније човек је неуништива стена која пркоси најгорим недаћама. За Његоша јунаштво је, попут правде, космичка појава. Уистину, јунаштво нема космичко, већ земаљско утемељење. Јунаштво је прворазредни вредносни изазов и као такав историјска појава. Јунак је отелотворење највиших људских врлина, што подразумева да је човек спреман да да живот да би се изборио за слободу и опстанак свога народа, али и да би се супротставио тиранском поретку и створио хумани свет. То је могуће једино уколико човек сагледава себе у историјској равни, што значи у процесу постојања човека хуманим бићем. Слобода је суштина јунаштва. Јунак није „атом у простору и минут у вечности“ већ овоземаљско људско биће које је симбол историјске борбе човека за слободу и опстанак. Човек може да постане јунак само уколико је превазишао своје бивствовање као материја и део природе. Без историјске димензије људског бивствовања јунаштво није могуће.

Његош говори као ратник који се налази на првој борбеној линији који настоји да мотивише своје сународнике да издрже – да би сачували народ од уништења. Горски вијенац завршава се са речима које владика Данило упућује Вуку Мандушићу: „Здраво твоја глава на рамена,/ ти ћеш пушку другу набавити/ а у руке Мандушића Вука / биће свака пушка убојита!“ Јунаштво није само највреднија људска особина већ и највиши егзистенцијални принцип. За Његоша је пресудан вољни фактор. Црногорци су у стању да се супротставе тиринији јунаштвом. Они су јуначки народ. Његош развија стратегију малих народа у борби за опстанак. Јунаштво и јединство народа под снажном државом – то су најважнији услови који могу да обезбеде опстанак малих народа.

По Његошу, слобода човека не састоји се у супротстављању космички условљеном детерминизму и стварању света који ће се заснивати на хуманистичким принципима, већ на борби за опстанак. Његошев принцип „Ал’ тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ није позив човеку да укине тиранију, већ да јој се супротстави. Борба за опстанак није израз потребе човека као слободарског бића да се ослободи тираније и створи на Земљи свет слободних људи, већ след космичког закона који је неприкосновен: „Све природа снабдјева оружјем против неке необуздне силе…“ Његош укида способност човека да се као хумано биће бори за стварање хуманог света. Човек није самосвојно космичко биће које је у стању да створи хумани свет већ „смртна прашина“. „Божанска светлост“ не инспирише човека да укине свет у коме влада беспоштедна борба за опстанак, већ га прикива за постојећи свет. По Његошу, човек никада неће моћи да створи свет у коме неће бити тираније и у коме ће људи бити браћа. Борба против тираније није процес који подразумева отвореност према будућности и стварање новог света, већ укидање мисаоног и политичког плурализма и на тај начин укидање могућег хоризонта будућности.

Природњачки детерминизам подразумева еволуцију живог света од нижих ка вишим облицима живота. Она се заснива на принципу природне селекције: јачи опстају – слабији пропадају. За Његоша све што постоји је космичка датост. Нема настајања ни постајања појава. Нема квалитативних скокова и novuma. Еволуција живог света по принципу природне селекције не одговара Његошевој политичкој теорији која се заснива на ставу да „Све природа снабдјева оружјем…“- што значи да је борба за опстанак универзални космички закон који се односи на све што постоји у космосу. То је основ космичке правде која се у облику права појављује на Земљи. Без обзира на величину и снагу сваки народ има право и обавезу да се бори за опстанак. За Његоша свет није братска заједница слободних људи већ збир народа који се, попут животињских врста, боре између себе за опстанак. Свет је ратно поприште. Мир није могућ као резултат искорењивања друштвених узрока који доводе до рата, већ се заснива на „равнотежи страха“ и принципу „ако хоћеш мир, припремај се за рат“ (si vis pacem para bellum). To je основ „хармоније“ која нема друштвену и историјску природу већ се појављује као космички закон који условљава збивања на Земљи. Његошев природњачки детерминизам заснива се на космолошком фатализму.

Његош укида нормативну сферу која посредује између човека и света и која је критеријум за одређивање човекобивства. Нису морални постулати ти који уједињују људе већ је то сам живот који се заснива на борби за опстанак. Човек се не руководи људскошћу, већ законима који владају у васељени. Човек није ни слободно ни умно биће. Он не може да постави питање о истинском ни да се определи за истинско. У том контексту не постоји идеја истинског земаљског света коме човек треба и може да тежи. Борба против тираније не доводи до квалитативних историјских скокова у виду стварања новог друштва, већ све остаје у сфери природњачког детерминизма и космички условљене датости. Нема прогреса. Друштвене промене немају историјску природу већ су рефлексија збивања (хармонија и хаос) у космосу. Борба за хумани свет није само бесмислена већ је немогућа. Супротстављање тиранству не подразумева борбу човека за хумани свет, већ борбу за опстанак у постојећем свету.

Да ли Његошев став „Нека буде што бити не може!“ пружа могућност да се искорачи из детерминистичког начина мишљења који има природњачки карактер? Да ли се у њему назире победа човека као хуманог бића над нехуманом космичким поретком који се заснива на „праву јачега“? Када је реч о људској историји, слабији може да победи јачег уколико се бори за слободу. То је једна од најдраматичнијих историјских истина. У тој идеји садржана је супротност између космичког поретка и човека као јединственог космичког бића. Борба човека за слободу је нови квалитет космичког бивствовања. Путем слободарске борбе дијалектика природе претвара се у дијалектику историје.

По Његошу човек није највиши облик у еволуцији живог света и самостварајуће историјско биће, већ је производ космичке мистике која се појављује у виду „бога“. Идеја „бога“ као „ствараоца света и човека“ постаје посредник између човека и космоса и путем ње човек стиче свест о себи као космичком бићу. „Вера у бога“ постаје начин на који Његош убија у људима слободарско и стваралачко достојанство, што значи веру да су у стању да створе хумани свет. Уистину, човек је као стваралачко биће створио идеју „бога“. Она је производ његове религиозне маште која је историјски условљена. Његош нема еманциповану религиозну свест и не сагледава религију у контексту историјског развоја човечанства. Његош не схвата да је монотеизам само један од историјских облика у развоју религиозне свести. Исто тако, он не схвата да је идеја „бога“ један од показатеља постојања човека јединственим космичким бићем. У идеји „бога“ као „ствараоца света и човека“ укинута је идеја да су човек и свет космичка датост. У тој идеји огледа се специфична природа човека као јединственог и непоновљивог космичког бића.

Његош доводи у питање смисао веровања у бога. Ако бог постоји независно од човека и ако се „све одвија по божијој вољи“ веровање у бога нема никакав значај. Веровао у бога или не човек је „смртна прашина“ и само док је осветљен божанском светлошћу постоји као „искра“. Сводећи бога на светлост, а човека на „смртну прашину“ Његош је укинуо могућност да се човек као људско биће односи према богу као највишем вредносном изазову. Уколико је човек „смртна прашина“ како може да има потребу за богом? И животиње су „смртна прашина“ али оне нису у стању да верују у бога. Његош не схвата да човек верујући у бога превазилази оквире космичког детерминизма, који је Његош прогласио за врховну и неприкосновену моћ, и потврђује се као јединствено космичко биће. Када се има у виду да је капитализам довукао човечанство на ивицу провалије, и да је борбена друштвеност постала егзистенцијални императив – идеја да се „све одвија по божијој вољи“ представља једну од најпогубнијих заблуда.

Зашто је бог дозволио да Срби као хришћански народ вековима труну у турском ропству? Његош критикује Немањиће због њихових „смртних сагрешења“ – крвавих међусобних обрачуна и издаје. Да ли се због тога „бог драги разљутио на Србе“ и препустио их на милост-и-немилост турском злотвору? Да ли је Његош покушао да скине божију клетву са српског народа тако што је настојао да путем државе укине племенско устројство Црногораца и на тај начин спречи сукобе и издају? Да ли је постизање јединства српског народа била молитва са којом је Његош покушао да умилостиви бога и скине са Срба проклетство Немањића?

Руководећи се логиком беспоштедне борбе за опстанак Његош је одбацио хуманистичко наслеђе хришћанства. Ради се, пре свега, о најважнијој божијој заповести „Не убиј!“. Његош одбацује и најплеменитију хришћанску идеју „Људи су браћа!“. Како могу људи да буду браћа када је борба за опстанак неприкосновени космички закон коме су људи безнадежно подређени? Шта је са принципом „Опрости непријатељу и клекни пред њим!“? Његош је одсечене турске главе набијао на кочеве поред главних друмова. Да ли је то био израз хришћанског праштања, или је то био израз „космичке правде“ која, по Његошу, представља извориште земаљског права? Исто тако, Његошев категорички императив  „Ал’ тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“. – представља радикални обрачун са једним од најважнијих хришћанских принципа „Трпљен – спашен!“. „Нека буде борба непрестана…!“ – то је суштина Његошеве космологије.

Његош користи метафорички начин изражавања са којим прикрива и мистификује своје политичке ставове. Светлост која је природна појава добија вербалним жонглирањем божанску природу. То да „божанска светлост“ претвара човека у „искру“ је песнички облик у коме Његош саопштава да само у божијем загрљају човек може да буде човек. И Његошев став да се „светлост враћа своме изворишту“ има метафорички карактер. Уистину, не може зрак светлости да се врати своме изворишту већ је све даљи од изворишта – које увек изнова ствара нову светлост. Његош „превиђа“ да у свемиру постоје безбројни извори светлости и да је у земаљском свемирском окружењу Сунце извор светлости и тиме живота на Земљи. Захваљујући сунчевој светлости и повољном положају у односу према Сунцу Земља није „тама“ и смрт већ је извор живота.

Наводећи светлост као метафору Његош настоји да у главама људи створи илузију о космосу и човеку. Светлост у емпиријском смислу јесте и није. Она је видљиво невидљивог. Као таква светлост највише одговара феномену „душе“ која путем светлости постаје препознатљива и вечна. Из човека не исијава светлост, већ човек бива обасјан „божанском светлошћу“ и на тај начин постаје „искра у смртној прашини“. „Божанска светлост“ је друго име за стваралачку моћ човека коју је стекао у току свог историјског бивствовања и која га чини јединственим и непоновљивим космичким бићем. Она му је отета путем „бога“ и претворена у средство владајуће класе за лишавање човека слободарског достојанства и за његово потчињавање. Човек је сведен на „смртну прашину“ да би „божанска светлост“ добила стваралачку и господарску моћ. Његош је послао у космос све оно што је производ историјског развоја човечанства. Исто је било у античкој Хелади. Путем илузорног космичког свода обоготворен је владајући робовласнички поредак, а стваралачке моћи човека постале су путем олимпијских богова средство владајуће класе за покоравање људи.

За Његоша светлост није симбол просветљења човека као историјског и друштвеног бића, већ космичка моћ која укида човека као хумано биће и на тај начин као јединствено и непоновљиво космичко биће. Светлост не просветљава човека већ га заслепљује и спречава да допре до истине. То није прометејска већ олимпијска светлост која га лишава слободарског достојанства и своди на роба владајућег поретка. Укидајући човека као хумано биће Његош је укинуо хумани космос. Човек као стваралачко биће није самостваралац и као такав стваралац људског света, већ је космичка датост. Његошева космологија укида еманципаторску светлост која осветљава пут који води у будућност. Уклањање еманципаторског наслеђа човечанства и обрачун с човеком као умним и визионарским бићем које је у стању да створи будућност представља највећи недостатак Његошеве космолошке мисли. Светлост васељене постаје судбинско проклетство.     

Човек је као слободарско и стваралачко биће извор истинске светлости и као такав је стваралац истинског космоса. Земља није „тама“ ни „космичка мртвачница“ (Андрић) већ је свемирски светионик који зрачи слободарском и животворном  светлошћу. Истинска  светлост није космичка датост, већ је историјски производ. Она је настала у борби човека за слободу и опстанак. Светлост са којом човек као људско биће зрачи има визионарски карактер. Самостварање човека, а то значи постајање човека човеком, представља једини истински свемирски процес. Он је саздан од стваралачког, слободарског, еротског, поетичког, историјског, животворног, визионарског… Враћање истинског са неба на Земљу подразумева укидање владајућег поретка који користи „небо“ да би обоготворио владајући земаљски поредак. Није апстрактни „бог“ критеријум по коме се одређује истинско већ је то човек као слободарско и стваралачко биће. Истинска људскост је извориште „божанског“.

Његош се позива на космички поредак, али је његова мисао непосредни израз конкретних животних услова у којима се нашао српски народ у Црној Гори у време турске најезде. Горски вијенац, слободарска Библија српског народа, израстао је на црногорском кршу који је стотинама година био једно од најкрвавијих попришта борбе Срба против османске империје. То је оно што даје слободарску и животну снагу Његошевој мисли и што чини Горски вијенац јединственим делом. Томе је допринео Његош који је путем песничких симбола борбу српског народа за слободу и опстанак претвориo у врховни принцип борбе за слободу и опстанак човечанства.

Његошева мисао има поетичку природу. Она је поетизована проповед која има метафорички карактер. Његошев поетички однос према космосу указује на јединствену природу човека као космичког бића. Да је човек то што Његош у својој космологији тврди, он не би могао да се као умно и поетичко биће односи према космосу. Човек може да се вине у космичко плаветнило само као еманциповано космичко биће, а то значи као самосвојно земаљско биће. Владику Његоша надвисио је Његош песник. Човек је јединствено космичко биће које ствара хумани космос.

Петар Петровић Његош оставио је неизбрисив траг у слободарској и културној историји човечанства. Он је путем свог живота и дела, што значи као конкретна друштвена и историјска личност, постао јединствено земаљско и тиме свемирско биће. Имајући у виду историјски значај Његоша, само би технократски фах-идиоти и религиозни фанатици могли да тврде да је Његош „атом у простору и минут у вечности“. Његошев херојски живот и дело указују на то, да бесмртност човека нема небеску већ земаљску природу: „На гробљу ће изнићи цвијеће за далеко неко покољење“. 

Noviji tekstovi

Poslednji Komentari

Arhiva

Kategorije

Meta Linkovi

Pratite Ducijev rad i na fejsbuku