Овде ће бити речи о космологији Станислава Лема коју је он представио у збирци есеја објављеној 1964. под насловом Summa Technologiae. Лемова књига представља једно од изворишта футуристичке мисли која се развила у другој половини двадесетог века и која је један од теоријских основа савремене космологије. Лем је стекао светску славу после приказивања филма Андреја Тарковског Соларис 1972. – који је рађен по његовој истоименој књизи која је објављена 1961. и која је преведена на бројне језике. Филм са истим насловом и сличним садржајем снимио је 2002. Стивен Содерберг.
Лемова мисао нема конкретни друштвени, већ апстрактни карактер. Она је лишена историјске самосвести. Лем није свестан конкретних друштвених услова у којима је његова мисао настала, што значи да није свестан њеног друштвеног и историјског изворишта. Исто тако, он није свестан владајуће тенденције развоја света, као ни еманципаторских потенцијала који су створени у модерном друштву који пружају могућност човечанству да створи хумани свет. Његова космологија само се привидно бави „космичком будућношћу“ човечанства. Она је, заправо, политичка теорија која уклања критичку мисао која доводи у питање „прогрес“ који има технички карактер. Лемова визија будућности представља обрачун са земаљским животом човека и самим тим са његовом историјском самосвешћу, а то значи са културним и слободарским наслеђем човечанства. Лемова космологија укида човека као самосвојно космичко биће и одвлачи човечанство на егзистенцијалну странпутицу. Она не тежи да сачува живот на Земљи и човека као природно и хумано биће, већ припрема човечанство за уништење.
У савременом свету питање о „космичкој будућности“ човечанства поставља се у условима све драматичнијег пропадања живота на Земљи. И Лем гради своју космологију полазећи од страха људи од уништења живота. Он не плаши људе хришћанском апокалипсом већ „космичком катаклизмом“. Уистину, непосредна опасност од уништења света не потиче из космоса, већ се налази на Земљи. Капитализам је тај који путем технике, која има деструктивну и тоталитарну природу, све драматичније доводи у питање опстанак живота на Земљи. Подмештајући човечанству опасност од „космичке катаклизме“ Лем је лишио капитализам одговорности за све драматичније пропадање живота на Земљи.
Лем се не залаже за искорењивање друштвених узрока који доводе до све теже егзистенцијалне кризе човечанства, већ се залаже за колонизовање других планета. Његова визија будућности није усмерена на стварање хуманог света, већ на „освајање космоса“ чему ће човек као природно и људско биће бити подређен. Лем инсистира на техничком усавршавању човека као биолошког бића, а не на усавршавању човека као хуманог бића. Лемова футуристичка мисао представља теоријски основ за технократску манипулацију човеком. На њој се заснива теорија о „застарелости“ човека. Исто тако, Лем не тежи очувању живота на Земљи и у том контексту развоју људских моћи које могу да повећају извесност преживљавања човечанства. Код Лема нема принципа животворности који се заснива на стваралачкој пракси човека која настоји да реализује животворне потенцијале космичких закона и природе.
Питање о космичкој суштини човека нема космолошко, већ антрополошко и социолошко утемељење. Оно се заснива на конкретном односу према човеку и друштву, а не према космосу. Када би се пошло од тога да је човек слободарско, стваралачко, друштвено, историјско и визионарско биће, он не би био укинут као специфично космичко биће. Није однос према космосу основ односа према човеку, већ је однос према човеку основ односа према космосу и космичкој природи човека. Тако је било и у античкој Хелади. Схватање космичке природе човека било је условљено владајућим аристократским, робовласничким и расистичким поретком. Религиозна сфера није била аутономно извориште поимања човека као космичког бића, већ идеолошки појавни облик владајућег поретка. Да је Лем пошао од тога да је човек специфично и непоновљиво космичко биће он би дошао до тога да је људски свет јединствени и непоновљиви космички свет. Сводећи човека на биолошко биће и сводећи „усавршавање“ човека на развој технике Лем је укинуо човека као хумано биће и на тај начин је укинуо хумани космос. Лем не схвата да човек стварајући хумани свет ствара хумани космос и да је то истински смисао његовог космичког бивствовања.
Теза о „застарелости човека“ заснива се на схватању да је наша планета осуђена на пропаст и да је као таква привремено станиште човека. Будућност човечанства налази се на другим планетама. Одлазак на друге планете подразумева прилагођавање човека специфичним животним условима који на њима владају – помоћу техничког „усавршавања“ путем кога човек бива претворен у киборга. Уколикo имамо у виду да и друге планете могу у сваком тренутку да доживе космичку катаклизму оне могу да буду само привремено људско станиште. Човек постаје космички бегунац који увек изнова мора да се прилагоди новим животним условима и на тај начин постане „ново“ космичко биће.
Шта је конкретно друштвено извориште идеје о „освајању космоса“? То је животна логика капитализма: експанзија или пропаст. Освајање света претвара се у „освајање космоса“. Та идеја постала је један од најважнијих митова са којим се ствара утисак да капитализам има неисцрпне развојне моћи. „Освајање космоса“ постаје ударни рекламни спот капитализма. Истовремено, извориште савремене космологије је „техничка цивилизација“ која претвара човека у техничко биће. Да би закорачио у „космичку будућност“ човек мора да се прилагоди изазовима које она намеће. То пре свега значи да човек не сме да створи хуманистичку визију будућности која ће бити основ за критику технократске визије будућности и технократске праксе која се на њој заснива. Исто тако, савремени човек мора да прилагоди представу о себи као човеку прототипу „човека“ који ће да „осваја космос“. Холивудски футуристички филмови на најупечатљивији начин указују на природу технократске визије космичке будућности човечанства. У њима нико не чита, нико не пева, нико не свира, нико не рецитује; нико се не позива на ставове умних људи; нико не помиње слободарско наслеђе човечанства… У њима нема спонтаних односа између људи; нема питања о смислу живота, нема трагичног; нико не помиње родитеље, децу, пријатеље; нико не говори о планинама и рекама, шумама и цветним пољима, животињама и птицама… Људи су сведени на роботизоване сподобе, а Земља на космичко стратиште.
Лем се не руководи хуманистичком визијом будућности већ научном фантастиком која се раствара у космолошкој мистици. Уместо да техника служи стварању хуманог света на Земљи она је усмерена на стварање илузорних космичких светова – при чему је човек обезвређен као природно и хумано биће и сведен на робота. Када се има у виду владајућа тенденција развоја света научна фантастика само доприноси развоју „техничке цивилизације“ и обрачуну с вером да је могуће сачувати живот на Земљи. Лемова космологија уништава хуманистичку самосвест човека и ствара егзистенцијални дефетизам.
Научна фантастика постала је својеврсна квази-религија која замењује традиционалне религије. Маштање о космичким световима замењује маштање о рајским вртовима. Човек треба да постане „господар галаксије“, а потом „господар свемира“. За разлику од класичних „јахача апокалипсе“ који се појављују у виду пророка који обећавају људима „вечни живот“ на небу, савремени капиталистички „јахачи апокалипсе“ нуде људима вечни живот на другим планетама. Ради се о технократској визији будућности која има ескејпистички и илузорни карактер. Уместо да се тежи да се сачува живот на Земљи и створи хумани свет, тежи се стварању вештачких светова на другим планетама. Како капитализам све интензивније уништава живот на Земљи то су агресивнији наступи „футуриста“ који у космосу виде будућност човечанства. „Футуристи“ постају гробари човечанства.
Лемова визија будућности полази од антрополошког редукционизма који има технократски карактер. Лемов однос према човеку не заснива се на хуманистичким принципима, већ на техничкој функционалности. Човек је сведен на органски део „техничког света“ и на томе се заснива представа коју човек има о себи и будућности човечанства. Лем даје апсолутну и тиме метафизичку димензију развоју производних снага и томе подређује „усавршавање човека“ и „прогрес“. Он своди прогрес на прогресизам. У Лемовој космологији нема развоја човека као хуманог бића, као ни хуманизовања света и оплемењивања природе. Лем инсистира на техничким иновацијама које денатурализују и дехуманизују човека и своде га на припадак „техничке цивилизације“. Човек се не усавршава полазећи од еманципаторских потенцијала човечанства, слободарског и културног наслеђа, својих стваралачких моћи, међуљудских односа и стваралачке друштвености… – већ полазећи од техничког „прогреса“ и одговарајућих техничких интервенција. Што је техника развијенија човек ће бити „реконструисан“ на вишем техничком нивоу. У односу према техничким иновацијама човек ће као природно и хумано биће све више „застаревати“ и применом нових техничких метода и средстава постајаће све мање природно и људско, а све више техничко биће. На томе се заснива „трансхуманизам“. „Реконструкција врсте“ путем техничких средстава неминовно доводи до роботизовања човека.
Лем пише о апстрактној „цивилизацији“ која производи „растућу науку и технологију“. Ради се, заправо, о „техничкој цивилизацији“ која се заснива на прогресистичком принципу. Смисао биотехнике за коју се Лем залаже може да се схвати само уколико се има у виду да човек живи у „техничком свету“ и да може да опстане једино уколико му се прилагоди. У том свету човек може да се „усавршава“ путем технике тако што ће бити лишен људскости и сведен на техничко биће. Лем не прави разлику између нехумане и хумане биотехнике – која је могућа једино у хуманом свету. Он не говори о хуманој цивилизацији и не схвата да развој цивилизације пре свега подразумева реализовање хуманих потенцијала човека, што значи стварање хумане будућности. Лем не увиђа да су стваралачки потенцијали човека неограничени и да развој људског друштва као стваралачке заједнице представља неисцрпни извор стваралачких моћи човека.
Лем се односи према човеку као да се ради о биљкама или животињама. Он пише о биолошкој еволуцији и техничком „усавршавању“ човека, али не и о човеку као стваралачком бићу које је у стању да створи нови свет. Лем не схвата да еволуција човека нема биолошку већ историјску природу. Постајући самосвесно и самостварајуће људско биће човек је искорачио из еволуције која има природњачки и детерминистички карактер у еволуцију која има историјски и слободарски крактер. Најважнија особеност човека као јединственог и непоновљивог космичког бића је да је он историјско биће и као такав самостварајуће космичко биће.
Да је Лем имао поштовање према човеку као хуманом бићу и Земљи као космичком дому човека он би се супротставио „техничкој цивилизацији“, као и друштвеним узроцима који су довели до њеног настанка. Исто тако, да је имао хумани однос према усавршавању човека Лем би проговорио о хуманим потенцијалима човека, као и о хуманим потенцијалима историјског развоја човечанства и животворним потенцијалима природе као животворне целине – који могу да се реализују путем стваралачке праксе човека. Лему не пада на памет да усавршавање човека подразумева стварање таквог света у коме ће човек на хумани и оплемењени природни начин да развија своје телесне и духовне способности полазећи од принципа „у здравој природи и здравом друштву – здрав човек“. У Лемовој футуристичкој мисли нема речи о друштвеним покретима који су настали у модерном друштву који настоје да хуманизују животне процесе и на тај начин спрече телесно и ментално дегенерисање људи.
Лем тежи да путем технике отклони биолошке недостатке човека, а не да допринесе стварању хуманог човека и хуманог света. У коначном, и то неминовно потпада под законе капиталистичке репродукције који имају тоталитарни карактер. Смисао технике у капитализму је производња капитализма. Томе служе техничке интервенције и техничка помагала. Капитализам ствара „технички свет“ уништавањем човека као природног и људског бића, и уништавањем живота на Земљи. Стварање уништавањем – то је суштина капиталистичког „прогреса“. Лем не схвата да је питање о „усавршавању“ човека прворазредно политичко питање. Он поставља то питање независно од развоја капитализма, а то значи од развоја „техничке цивилизације“ која све драматичније уништава живи свет. Није случајно што Лем није дошао до идеје о хуманој биотехници и супротставио је технократској биотехници. Ко је тај ко одлучује о примени биотехнике и о оправданости њених метода? У класном друштву „усавршавање“ човека је привилегија владајуће „елите“ и средство за стварање „виших“ и „нижих“ људи. И нацисти су настојали да путем техничких средстава створе „натчовека“. Хумана биотехника могућа је једино у бескласном друштву које је отворено према будућности. Само у хуманом друштву човек може да се на хумани начин усавршава као хумано биће.
Лем се обрачунава са „скептицима“ који сумњају у исправност биотехнике полазећи од „устаљених схватања“. Он инсистира на сучељавању између старог и новог, али не и између хуманог и нехуманог. Треба имати у виду да оно што је технички исправно не мора бити исправно гледано са хуманистичког аспекта. Сама идеја о „усавршавању“ човека путем техничких средстава има нехуману природу. Човек бива сведен на биолошко биће и као такав постаје предмет „усавршавања“ путем техничких метода и средстава са којима ће бити уклоњене „деформације“ које су се појавиле у току еволуције. Лем тврди да он не тежи да од човека створи робота, али „усавршавање“ човека путем техничких метода и средстава у „техничкој цивилизацији“ подразумева укидање човека као природног и хуманог бића и његово свођење на органски део све савршенијег „техничког света“. Лем не схвата да техничке интервенције на телу и уграђивање у тело техничких помагала могу да помогну његовом бољем функционисању, али не и да доводу до еволуције организма као биолошке целине. Техничка помагала су страно тело у организму човека и као таква не могу да постану његов интегрални део. Лем има у виду да се „усавршавање“ човека не односи само на његове телесне, већ и на његове менталне функције. Човек не може да развије своје умне способности путем стваралачког активизма; путем менталне активности која извире из културног наслеђе човечанства; путем решавања конкретних егзистенцијалних проблема; путем повезивања са другим људима на темељу стваралачке друштвености… – већ тако што ће му у главу бити уграђени чипови и друга техничка „помагала“.
У процесу еволуције живи свет је доживљавао квалитативне преображаје – од нижих ка вишим облицима живота. У животним условима које ствара капитализам сви облици живота доживљавају преображај који има дегенеративни карактер. Капитализам производи човека који је у функционалном јединству са процесима капиталистичке репродукције. Капиталистичко тотализовање света путем „техничке цивилизације“ подразумева тотализовање људског тела путем технике. Техничка функционалност и ефикасност постају најважније телесне одлике. Однос према телу има инструментални карактер: тело није интегрални део људског бића већ средство за репродуковање владајућег поретка. Привид је да је човек „власник“ свога тела. Човек се односи према телу онако како се капитализам односи према човеку. Дехуманизујући човека капитализам је дехуманизовао однос човека према своме телу. У питању је на капиталистички начин дегенерисани нарцизам који има инструменталну, деструктивну и спектакуларну природу. У суштини, однос капитализма према природи је основ односа човека према своме телу. Оно није хармонични део живе природе које, као такво, треба поштовати, већ је сведено на предмет обраде и на средство за капиталистичку репродукцију.
Биолошка еволуција подразумева биолошки ритам одвијања живота. У савременом свету влада ритам капиталистичког репродуковања који уништава биолошки ритам одвијања живота. Деструктивни конзумерски активизам постао је доминирајући облик животног активизма. Тело је постало органски део потрошачког начина живота и прилагођено је захтевима „потрошачке цивилизације“. На основу односа капитализма према телу може се видети да развој потрошачког стандарда подразумева уништење животног стандарда. Начин живота, рад, кретање, начин исхране… – готово сви облици живота постали су начин дегенерисања људи. Човек се не руководи само конзумерским активизмом као вредносним изазовом, већ његово тело не може да опстане без све већег броја препарата и помагала, као и вештачких животних услова. Опстанак човека посредован је вештачким средствима која га претварају у техничко биће. Тело је изгубило природне потребе: човек живи на медикаментима и посредством медикамената… Читав живот човека је под “третманима” који, у крајњем, треба да омогуће да човек буде средство за репродуковање владајућег поретка. Људско тело постаје универзална деструктивна машина и канта за отпад у којој нестају све отровнији сурогати капиталистичке цивилизације. Стерилисање људи као животворних бића представља најпогубнију последицу капиталистичког „прогреса“. Техничка производња деце наговештава крај животворне способности човечанства. Људи престају да буду жива бића.
Што се тиче медицине, она у капитализму нема природњачку или религиозну, већ техничку природу. За разлику од античке медицине, савремена медицина нема холистички, већ парцијални и механички однос према човеку. Он није више органски део природе и човечанства већ је органски део на технички начин дегенерисаног света. Савремена медицина је саставни део капиталистичког света и руководи се његовом животном логиком која има универзални и тоталитарни карактер: од последица уништавања природе и човека створити извор профита. Савремена медицина „лечи“ последице које ствара капитализам путем техничких средстава које имају профитабилни карактер – и то тако што дегенерише човека као природно и људско биће. На тај начин она уништава одбранбене способности организма и човек постаје манијакални потрошач лекова, вакцина, операција и других медицинских интервенција. Савремена медицина лечи људе тако што их претвара у хроничне болеснике. Прави смисао савремене медицине није борба за здравог човека, већ производња капитализма. Она не јача животворну снагу човека, већ деструктивну снагу капитализма.
Истинска медицина може да стекне конкретну историјску самосвест у односу према капитализму који је постао тоталитарни деструктивни поредак. Животворност је темељни принцип истинске медицине. Она се заснива на животворном хуманизму. Смисао истинске медицине није да лечи човека као биолошко, већ као хумано биће. Она се заснива на схватању да је здравље основно, неотуђиво и безусловно право човека. Њен најважнији задатак није борба против последица које настају уништавањем живота, већ искорењивање узрока који доводе до уништења живота. Истинска медицина нема само превентивни, већ слободарски и револуционарни карактер. Она настоји да афирмише животворне потенцијале човека и да створи здраво друштво. Стваралачки живот, брига човека за човека и здрав живот у здравој природи – представљају најважније предуслове здравља. Здраво друштво и здрава природа су најбоља превенција. Здрав живот подразумева не само реализовање човека као животворног бића, већ и реализовање животворних потенцијала природе путем стваралачке праксе човека.
Лем не прави разлику између ума и интелигенције. У том контексту он не прави разлику између дијалектичког мишљења, са једне, и механичког, догматског и формално-логичког мишљења, са друге стране. Све се заснива на „сакупљању информација“ и на њиховој „обради“ путем „интелигенције“ која има технички и функционални карактер. И однос човека према себи мора да се заснива на технократском начину мишљења и технократском мимезису. Лем не уочава разлику између „објективне“ научне и хуманистичке истине која указује на то да је човек слободарско и самостваралачко биће. Истовремено, Лем одваја мишљење човека од његовог доживљавања света и бивствовања у њему – и на тај начин укида човека као конкретно друштвено биће и тиме као самосвојну личност. Лему је стран начин мишљења који пружа могућност човеку да схвати и доживи себе као хумано биће и у том контексту он одбацује појмове без којих човек не може да стекне хуману смосвест. „Научна фантастика“ постаје начин на који се укида хуманистичка цивилизација и њен историјски развој, као и хуманистичка машта која ствара визију хуманог света.
Што се тиче вештачке интелигенције, она не представља сама по себи опасност за човечанство. Она је опасност уколико је средство за репродукивање капитализма, што значи средство за стварање „техничке цивилизације“. У савременом свету вештачка интелигенција лишена је хуманог садржаја и добила је технички карактер. Она је органски део друштвених процеса са којима се укида човек као емотивно, еротско, морално, друштвено, историјско, стваралачко и визионарско биће. Истовремено, човек је лишен ума и на тај начин могућности да трага за истином, као и могућности да створи визију новог света и да се избори за њега. Путем вештачке интелигенције капитализам лишава човека дијалектичког начина мишљења који му пружа могућност да постави питања о смислу живота, да направи разлику између прошлости и историје, да одговори на питање шта је добро а шта лоше, шта је слобода а шта ропство, да открије еманципаторске потенцијале грађанског друштва и националних култура, да створи визију будућности… Са њом се укидају аутентични међуљудски односи и на тај начин се уништава хумана друштвеност. Путем вештачке интелигенције намећу се шаблони понашања који претварају људско друштво у механички мравињак. Вештачка интелигенција не представља само тријумф техничке цивилизације над човеком као хуманим бићем, већ коначно уништење човека као хуманог бића.
Као тоталитарни поредак који има техничку природу капитализам настоји да читав друштвени живот стави под своју контролу. Не сме да постоји ни један сегмент друштвеног живота који није условљен техником. То се односи и на међуљудске односе. „Футуристи“ предвиђају да ће у блиској будућности вештачка интелигенција одређивати критеријуме по којима ће људи да бирају „партнере“ са којима ће да живе. Брак постаје својеврсни научни пројекат који се заснива на информацијама о „партнеру“ које су „обрађене“ на технички начин. Лем иде тако далеко у свом футуристичком надахнућу да предвиђа, попут Хакслија, да ће људи у будућности да одређују особености детета које желе да добију. „Компоновање“ потомства путем техничких средстава неће више бити „јерес“ већ прихватљива алтернатива за будуће човечанство.
Лемова научна фантастика је средство за одвлачење пажње људи од конкретних друштвених проблема и за уништење човека као хуманог бића. Код Лема нема речи о масовном умирању деце од глади и болести; о трагичној судбини самохраних мајки, старих и немоћних; о биолошком пропадању народа; о све горем положају радних људи; о систематском уништавању културног наслеђа; о савременом фашизму и империјализму; о нестанку милиона животињских врста и све драматичнијем уништавању живота на Земљи; о отимању деце и њиховом касапљењу; о потрошачком друштву и његовој тоталитарној и деструктивној природи… Уместо тога свеприсутне теме су „насељавање других планета“ и „освајање галаксија“. Космички мистичари такмиче се ко ће да измисли убедљивију причу о животу на другим планетама. Све што је производ њихове технократске маште – постаје могуће. Слично је са тврдњом религиозних фанатика да постоји „нематеријални свет“ у виду „бога“, „ђавола“, „демона“, „анђела“, „раја“, „пакла“… Идеолози капитализма отимају људима ум путем филозофије, религије, космологије, научне фантастике, мистике, езотерије… – и дегенеришу га. Све се своди на игру речима са којом се производе хипнотичке и илузионистичке сеансе. У то спадају приче о „ванземаљцима“, „паралелним световима“, „освајању космоса“… Космолошка мистика постаје духовна дрога за људе који су отуђени од реалног света и који у виртуелним световима настоје да пронађу смисао постојања и победе страх од смрти и нестанка. У коначном, ради се о наметању начина мишљења који има илузорни и ескејпистички карактер и који представља обрачун с мишљењем које настоји да пружи одговоре на основна егзистенцијална и есенцијална питања са којима се човечанство сучељава.
Какве последице производи Лемова космологија, као и сличне футуристичке теорије, када је реч о самосхватању човека и његовом односу према другим људима, према Земљи и према будућности човечанства? Одлазак на друге планете подразумева да само ограничен број „изабраних“ може да напусти Земљу и да ће убедљива већина људи бити препуштена уништењу. Да би се реализовала таква космичка визија будућности људи треба да прихвате елитистичку идеју да постоје „изабрани“ и „отписани“. Уколико прелистамо историјске странице можемо да се уверимо какво погубно дејство може да има оваква идеја на односе између људи. Исто тако, Лем ствара илузију да су друге планете на дохват руке човеку, и да је „космичка будућност“ од које нас деле милиони година – блиска будућност човечанства. Када се ова представа повеже са идејом о предстојећој космичкој катаклизми – она представља допринос стварању егзистенцијалне панике која може да услови најстрашније друштвене сукобе и истребљење читавих народа. Истовремено, схватање да је Земља привремено станиште човека доприноси стварању егзистенцијалног дефетизма који условљава да људи дигну руке од борбе да сачувају живот на Земљи и да се препусте космолошким илузијама које имају спектакуларни облик и погубни карактер.
„Футуристи“ не постављају питање шта ће се десити са виталним органским функцијама човека уколико његове телесне и менталне активности замене роботи? Таква визија будућности проистиче из логике „потрошачког друштва“ у коме је човек постао „конзумер“ и где је све задато самим начином живота који има нехумани и деструктивни карактер. Човек није стваралац живота и хумане будућности већ је сведен на предмет процеса капиталистичке репродукције која га своди на потрошачког идиота. У том свету човек не губи само грађански, већ и људски идентитет. „Футуристи“ настоје да лече последице која ствара капитализам као деструктивни поредак тако да се омогући даљи развој капитализма. Они следе егзистенцијалну логику капитализма: од последица уништавања људи и природе створити извор профита и тиме средство за развој капитализма.
Научна фантастика само се привидно заснива на науци. Заправо, она се заснива на религији која није само измислила виртуелни „небески свет“, већ је створила догматски начин мишљења који у илузорном „небеском свету“ види реални свет. То је један од главних разлога што свештеници немају критички однос према научној фантастици. Да би јој се супротставили они би морали да се одрекну догматског начина мишљења и тиме виртуелног „небеског света“ који су прогласили за „истински“ свет. За разлику од религије у којој се све дешава у машти, путем технике могуће је створити такав виртуелни свет који човек може да региструје чулима. Реч је о холограму. Истовремено, путем техничких средстава човек стиче способност не само да опажа, већ и да доживи виртуелни као реални свет. Све оно што је производ људске маште и индустрије забаве постаје уз помоћ техничких средстава „реалност“. Овакав начин пројектовања „будућности“ проистиче из на капиталистички начин дегенерисаног живота у коме је човек сведен на атомизовану сподобу и где су односи између људи изгубили хумани карактер. Човек је човеку постао средство за остваривање приватних интереса и патолошких потреба, а односи између људи посредовани су техничким средствима и начином живота који има технички карактер. Капитализам убија у људима изворну људску потребу за другим људима и истовремено ствара потребу за „бићима“ која су пројекција њихових болесних склоности и одговарајуће маште. На холографски начин пројектовани свет постаће рајски врт за дегенерисану богаташку „елиту“ која је у стању да обезбеди најсавременија техничка средства са којима може да „задовољи“ своје патолошке потребе. Истовремено, холографски свет ће постати дрога за обесправљене која им пружа могућност за бекство из постојећег света. Стварање виртуелних светова које ће људи доживљавати као „реални свет“ отвара неслућене могућности за манипулацију људима од стране владајућег поретка. У условима све веће егзистенцијалне неизвесности и страха од смрти и уништења отвара се Пандорина кутија подсвести и људи у илузијама виде „реалност“. То је универзални принцип на коме се заснива капиталистичка пропагандна машинерија и владајућа идеолошка сфера.
Код „футуриста“ животни простор добија технички и апстрактни карактер. Човек нема према животном простору хумани, већ технички однос који је условљен брзином одвијања процеса капиталистичке репродукције. Принцип „Време је новац!“ постао је тотализујући принцип на коме се заснива однос човека према простору. Све брже кретање условљава да човек не доживљава природни простор као оплемењени животни простор у коме се појављује као хумано биће, већ као технички простор у коме се појављује као предмет и оруђе процеса капиталистичке репродукције. Он се, заправо, не креће кроз оплемењени животни простор који је створио у току свог историјског бивствовања, већ се путем све бржих техничких средстава креће од једне до друге апстрактне тачке у на технички начин дегенерисаном свету.
Стваралаштво је суштина човека као космичког бића. Човек је самостварајуће космичко биће које путем стваралаштва оживотворује своју јединствену и непоновљиву космичку природу. Он је специфично космичко биће које стварајући будућност ствара хумани космос. Људски свет није механички део космоса, већ је самосвојни и непоновљиви градивни део космичке целине. Човек је јединствено и непоновљиво космичко биће, као што је свет јединствена и непоновљива космичка појава. Квалитет човека као специфичног космичког бића је у томе, да он није само у стању да оживотвори животворне потенцијале материје и космичких процеса, већ да створи хумани свет, а то значи да оживотвори своје слободарске и стваралачке потенцијале који га чине јединственим и непоновљивим космичким бићем. Стварање новог живота стварањем новог света, што значи исторична природа човека као животворног бића и тиме историчност животворности, чини човека специфичним космичким бићем.
Човек неће “ући” у космос кроз рупу коју су провртиле наука и техника. Неће телескопи, сателити, свемирске станице и свемирски бродови да омогуће да човек оживотвори своје космичко биће. Није суштина у “освајању” космичких простора, већ у развоју стваралачког бића човека и међуљудских односа. Космички простор само је привидно отворен. Отвореност космичког простора условљена је отвореношћу човека, а то значи развојем његових стваралачких моћи. Пуноћа стваралачког бића човека и богатство међуљудских односа је оно што даје пуноћу космичком простору. Мисао, песма, загрљај… – више говоре о суштини човека као специфичног космичког бића него сви “свемирски пројекти” заједно.
У физичком космосу тече механичко време чији се ток мери кретањем кроз простор. У хуманом космосу тече историјско време које се мери развојем стваралачких моћи човека, у крајњем, његовом слободом. У физичком космосу влада однос између небеских тела. У хуманом космосу влада однос између људских бића. Механичко време подразумева квантитативну временитост која има линеарни карактер. Историјско време подразумева квалитативне промене, што значи скоковитост. Људско бивствовање представља супротност космичким законима кретања са којима се уништава квалитет и све се своди на изворни енергетски ниво (ентропија). Космичка животворност је фаталистичка: све што настане – нестане. Људска животворност је стваралачка: све што човек створи постаје основ стварања новог. Само је човек тај који је у стању да створи ново, да буде демијург новог света.
Лем не мери трајање живота човечанства историјским, већ космичким мерилима. У односу према космичком времену – време живота човечанства је безначајно и бесмислено. Укидајући човека као историјско биће Лем укида историјско време које се заснива на историјском кретању које се појављује у облику процеса постајања човека човеком и света људским светом. Човек се налази на самом почетку свог космичког постојања. Пред њим су милиони година у којима може да развије своје стваралачке моћи до нивоа који ми данас можемо само да наслутимо. Човек је јединствено космичко биће које својом стваралачком праксом претвара природне законе у средство за повећање извесности опстанка човечанства. Најважнија делатност човека као јединственог и непоновљивог космичког бића је стварање будућности. Смисао бивствовања човечанства је стварање хуманог света и у том контексту повећавање извесности људског опстанка.
Лишавајући човека животворних моћи и визионарске свести Лем лишава природу животворних потенцијала који могу да буду реализовани путем стваралачке праксе човека. Истовремено, укидајући човека као историјско биће Лем је укинуо космички квалитет који је настао постајањем човека еманципованим космичким бићем које ствара хумани космос. Лем не схвата да је човек животворно биће које својом стваралачком праксом преобрaжава космичке процесе од деструктивне у животворну моћ и на тај начин ствара хумани космос. Животворност чини суштину космичког бивствовања човека. Могуће бесконачно опстајање човека у васиони заснива се на неограниченом развоју стваралачких моћи човека и неограниченим животворним потенцијалима природних процеса – који се реализују путем стваралачке праксе човека. Путем ње природни процеси престају да буду пуки механички процеси и постају хумани процеси. Природа оплемењена стваралачком праксом човека постаје градивни део хуманог космоса. Ради се о животворном пантеизму који има хуману природу.
Космичка будућност човечанства подразумева да човек треба да опстане као људско и у том смислу као специфично космичко биће. „Футуристи“ укидају човека као специфично и непоновљиво космичко биће и држе се механицистичког материјализма који је друго име за савремени технократски засновани варваризам. Уместо да се развија као хумано биће, човек постаје роботизована наказа. Проблем бесконачности треба решити на начин који пружа могућност самопотврде човека као животворног бића. Оживотворење животворних потенцијала људи представља ширење граница новог универзума. Неограничене стваралачке моћи човека су “мера” бесконачности. Истовремено, путем стваралаштва бесконачност добија истинску, а то значи људску димензију. Догађање човека једини је истински космички процес.
Однос према космосу треба да се заснива на одбрани живота на Земљи и развоју човека као хуманог бића. Уместо “освајања космоса” треба се обрачунати с капитализмом и на тај начин спречити уништење живота на Земљи. Човек може да обезбеди опстанак у космосу једино уколико обезбеди опстанак на Земљи. То подразумева ослобађање човека од илузије да се будућност човечанства налази на другим планетама. Какву то „космичку будућност“ може капитализам да понуди човечанству када се његов опстанак заснива на уништењу живог света? Развој капитализма као тоталитарног поретка деструкције довео је до тога, да највећа опасност опстанку човечанства не прети од космичких тела и космичких катаклизми, већ од капитализма.
Да би Земља постала истински космички дом човека треба да буде успостављен друштвени поредак који неће бити само у стању да обезбеди опстанак човечанству, већ и да пружи могућност човеку да се реализује као хумано биће. Тек када престане да буде роб капитализма и претвори Земљу у свој дом човек ће постати истинско људско биће и на тај начин истинско космичко биће. Истовремено, окретање човека Земљи подразумева окретање човека себи као друштвеном бићу, што значи окретање човека човеку. Историјски гледано, идеја да су „сви људи браћа“ заснована је на изворном хришћанском романтизму који има апстрактно-хуманистички карактер. У савременом свету та идеја треба да постане борбени поклич пробуђеног човечанства које је свесно да једино укидањем капитализма може да се сачува живот на Земљи и створи свет који ће бити братска заједница слободних људи.
Једна од заблуда на којој се заснивају традиционална и модерна космологија је да човек није космичко биће као земаљско биће и да Земља није органски део космоса. Живећи на Земљи човек се не налази у космосу већ је „у космосу“ тек када напусти Земљу. То схватање проистиче из начина мишљења које се заснива на религиозним догмама које успостављају дуализам „земаљског“ и „небеског“ света. Земља је привремено станиште човека и као таква је безвредна. „Прави свет“ налази се на „небу“ и он обезбеђује човеку „вечно блаженство“. Човек је обезвређен као земаљско и хумано биће и тиме као јединствено и непоновљиво космичко биће. Треба укинути двојност земаљског и космичког света. Човек је космичко биће као земаљско биће. Земаљска природа је јединствена космичка средина која је омогућила настанак живота на Земљи и човека као специфичног и непоновљивог космичког бића. Човек само као органски део земаљског света може да опстане у космосу.
У космосу нема квалитативних скокова већ промене стања материје. Човек као самосвесно и самостварајуће биће представља квалитативни искорак из космичких процеса који имају детерминистички карактер. Развој човека као космичког бића није могућ на темељу механичких космичких закона и путем техничког савладавања простора и времена, чиме се човек претвара у техничко “биће”, већ путем хуманих особености човека које га чине јединственим и непоновљивим космичким бићем. Космос који човек ствара нема квантитативну, већ квалитативну димензију. Идеја истинског чини суштину хуманог космоса. Човек је као хумано биће у стању да реализује животворне потенцијале космоса тако што развија своје животворне потенцијале руководећи се хуманистичким идеалима. Човек ствара нови космос који је могућ само док човек постоји као људско биће. Постајање човека човеком условљава постајање космоса хуманим космосом. Стварање хуманог космоса не заснива се на освајању других планета и њиховој експлоатацији, већ на претварању космичких сила од деструктивне у животворну моћ која повећава извесност људског опстанка. „Освајање космоса“ постиже се хуманизовањем космичких сила.
Космос није непроменљива датост која искључује настанак космичког novuma. Човек се не односи према космосу као непроменљивој датости зато што сам човек није непроменљива датост већ самосвесно и самостварајуће космичко биће. Човек није само облик у коме се појављују животворни потенцијали космоса већ нови космички квалитет који указује на то да космос није оно што јесте, већ оно што може да буде. Човек је у стању да својом стваралачком и визионарском праксом претвори космос као безвременску датост у историјски простор у коме тече историјско време које је усмерено према будућности. У том контексту појављује се идеја вечности. Она треба да добије историјску легитимност и да постане путоказ човеку у његовом настојању да створи хумани свет и обезбеди опстанак човечанства. Хумани свет је извориште новог универзума.
Пред нама је најважнији историјски задатак: да укинемо деструктивну капиталистичку цивилизацију и створимо хуману животворну цивилизацију. Идеал друштва коме треба да тежимо је друштво као животворна заједница слободних и стваралачких људи који живе у јединству са природом. Животворни пантеизам треба да постане најважнија обједињавајућа идеја света. Она не подразумева само борбу за очување живота, већ и борбу за стварање хуманог друштва. Животворна друштвеност представља основни услов слободе човека и опстанка човечанства. Права космичка будућност човечанства започеће онда када човек постане еманциповано космичко биће. Религија, езотерија, космичка мистика… – све су то начини на које се човек отуђује од себе као људског бића и Земље као свог космичког дома. У коначном, све су то странпутице које имају анти-егзистенцијални карактер. Земља је једина животна средина која пружа могућност човеку да опстане и да буде човек. Уместо да тежи да побегне са Земље на друге планете човек треба да оживотвори животворне потенцијале Земље као животворне целине – и то оживотворењем животворних способности човечанства као заједнице слободних и солидарних људи. Не бекство на друге планете, већ стварање хуманог света и оплемењивање природе основни су услов слободе и опстанка човечанства.