KategorijaTekstovi na Srpskom

Иво Андрић – Знакови поред пута

И

Куда води пут Иве Андрића? Одговор на ово питање налази се у Андрићевим књижевним делима, као и у његовим мислима које је објавио у књизи Знакови поред пута.

Знакови које је Андрић поставио поред пута упућују на природу бивствовања човека. Андрићев пут није историјски пут који је човек изградио и који води у будућност. То није пут слободног човека већ пут роба који слепо следи фатални ток судбине. Све је на нивоу космичке датости. Знакови нису „крајпуташи“ који указују на борбу људи за слободу и опстанак већ епитафи на гробу умирућег човечанства. Њихов смисао садржан је у максими sic transit gloria mundiЗнакови поред пута не мотивишу човека да се бори за хумани свет већ указују на пролазност људског живота и на његову бесмисленост. То је пут нестајања у забораву.

На праву природу Андрићевог пута указује Андрићев однос према свету и човеку: „Гледајући једно људско насеље на некој влажној стрмини, ограђено посрнулом оградом, дође ми мисао о правој намени овога света. – У ствари, ова планета је можда један обор у који је сатерано и затворено све што је у васиони живело и гамизало, са једином сврхом да ту помре. – У великим болницама има по једна соба у коју преносе оне болеснике за које се види да ће живети још неколико сати. У васиони, ова наша земља је таква соба за умирање. А то што се плодимо, то је само илузија, јер све се то дешава у границама смрти на коју смо осуђени и због које смо на земљу бачени. У ствари, мерено васионском мером и казано нашим људским речима: јуче смо доведени, а сутра нас неће више бити. Можда ће још трава расти и минерали сазревати, али само за себе.“ Андрић не тврди само да ће човек једнога дана нестати без трага, већ инсистира на томе да „човек треба да нестане без трага“. Због чега треба да нестане сваки траг који указује на људско постојање?

Оваква морбидна и бесмислена визија света могла је да падне на памет само некоме ко има тешке менталне проблеме који су му блокирали моћ расуђивања и вољу за животом. Заправо, није битно психичко стање које је условило да Андрић напише ове редове, већ због чега је Андрић објавио овакве ставове и  упутио их људима – које је свео на гмизавце и којима је укинуо не само право на достојанствени живот, већ и на достојанствену смрт? Зашто је Андрићу стало да обезвреди и понизи људе? Зашто се Андрић обрачунава са аветима који га прогањају тако што баца човечанство на олтар смрти?  Да ли је то његова освета због тога што је од детињства био лишен онога што му је као људском бићу било најпотребније – љубави и поштовања?

Укидајући човека као јединствено и непоновљиво космичко биће које ствара хумани космос Андрић је свео човека на мртваца који хода, а Земљу на космичку мртвачницу. Човек се не рађа да би живео, већ да би нестао. Морбидни мистик Андрић појављује се као Велики инквизитор који се не руководи идејом апокалипсе већ идејом нестајања у космичкој тишини.  Андрић настоји да убеди човека да он, заправо, не постоји и да је право постојање човека – његово непостојање. Ради се о илузији која одговара идеји о вечном животу на небу и као таква је духовна дрога која треба да омогући човеку да потисне патњу и пронађе душевни мир. Оно што је за хришћане рај, то је за Андрића тишина космичког непостојања.

Андрић не мери трајање живота човечанства историјским, већ космичким мерилима. У односу према космичком времену време живота човечанства је безначајно и бесмислено. Једино нестајање има смисла јер оно одговара процесу космичког битисања: све што настане – нестаје. Андрић укида човека као историјско биће и тиме укида историјско време које се заснива на историјском кретању. Нема постајања човека човеком и света људским светом већ се време мери нестајањем човека и његовог света. Човек није јединствено и непоновљиво космичко биће већ је космичка датост која је, попут других космичких појава, подређена космичким процесима.

Укидајући човека као стваралачко и слободарско биће Андрић је укинуо животворни карактер људског бивствовања. Човек је јединствено космичко биће које својом стваралачком праксом претвара природне законе у средство за повећање извесности опстанка човечанства. Најважнија делатност човека као јединственог и непоновљивог космичког бића је стварање будућности. Смисао настанка човечанства није у његовом нестанку, већ у стварању хуманог света и у том контексту у повећавању извесности људског опстанка. Човек се налази на самом почетку свог космичког постојања. Пред њим су милиони година у којима може да развије своје стваралачке моћи до нивоа који ми данас можемо само да наслутимо.

Лишавајући човека животворне моћи и визионарске свести Андрић лишава природу животворних потенцијала који могу да буду реализовани путем стваралачке праксе човека. Истовремено, укидајући човека као историјско биће Андрић је укинуо космички квалитет који је настао постајањем човека еманципованим космичким бићем које ствара хумани космос. Андрић не схвата да је човек животворно биће које са својом стваралачком праксом преобрaжава космичке процесе од деструктивне у животворну моћ и на тај начин ствара хумани космос. Животворност чини суштину космичког бивствовања човека. Могуће бесконачно опстајање човека у васиони заснива се на неограниченом развоју стваралачких моћи човека и неограниченим животворним потенцијалима природних процеса – који се реализују путем стваралачке праксе човека. Путем ње природни процеси престају да буду пуки механички процеси и постају хумани процеси. Природа оплемењена стваралачком праксом човека постаје градивни део хуманог космоса. Ради се о животворном пантеизму који има хуману природу.

Андрић је опседнут ужасом постојања: „Када бисте знали шта се све мени у сновима догађа, и на какав навероватан начин се догађа, ви бисте лакше разумели да је моја једина жеља: непостојање, то јест, свет у коме се ништа не догађа и у коме се ништа не може догодити.“ Тишина непостојања је илузија која је одговор ужасу постојања и има ескејпистички карактер. Андрић настоји да побегне из света тако што машта о васељени у којој влада вечна тишина непостојања. Он укида време, простор, кретање, историју… Не ради се о умном односу према васељени и тражењу одговара о смислу живота већ о визији која треба да му пружи душевни мир и на тај начин могућност да преживи у постојећем свету. Андрићева илузија је комформистички одговор свету у који је човек бачен. Андрић настоји да победи страх од мрака тако што се утапа у мрак. Заглибљен у блату усамљеничког безнађа Андрић ствара визију која ће  му омогућити да доживи себе као део целине којој ће у потпуности и заувек припадати. Тишина космичког непостојања није ништавило већ истински свет у који Андрић настоји да урони и на тај начин стекне осећање извесности које више ништа не може да наруши. Она је гробница у којој је Андрић пронашао вечни мир.

Андрић не полази од разума, моралних принципа или религиозних догми, већ су његови ставови израз његовог психичког стања које проистиче из његове осакаћене личности и страха од нестанка. Шта се то Андрићу дешавало у сновима што је изавало у њему потребу да нестане? Зашто Андрић крије од људи оно што по сопственој тврдњи представља кључ за разумевање његовог односа према свету и човечанству? Да ли његови снови указују на праву природу његове личности – која је до те мере извитоперена да Андрић не сме да проговори о њој? Да ли сучељавање са својом правом личношћу изазива код Андрића ужас постојања? Да ли његово књижевно дело представља виртуелни свет и као такво је бекство Андрића од самога себе и стварање шареног застора иза кога се крио од људи?

Андрићева мисао нема историјску самосвест, што значи да има апстрактни карактер. Андрић није свестан природе света у коме живи, а то значи владајуће тенденције његовог развоја. Његова мисао утемељена је у егзистенцијалистичком бесмислу и има аутистичну природу. Андрић ствара антрополошки модел човека полазећи од своје личности, свог доживљавања света и свог положаја у њему. Он се не плаши других људи и света, већ се плаши себе. У њему зјапи понор који настоји да премости путем илузија које га лишавају обавезе да буде човек. Отуда Андрић тежи забораву који све брише. Тишина космичког непостојања постаје океан у чијим тамним дубинама нестаје сваки зрак светлости.

Андрићева животна филозофија садржана је у његовом ставу „ћутим и живим“. Његова мисао обезвређује настојање човека да искорачи из капиталистичке цивилизације и створи нови свет. Највећа опасност за опстанак човечанства нису космички процеси, већ владајући поредак који претвара природне процесе у средство за уништење човека и живота на Земљи. Постајући тоталитарни поредак деструкције капитализам је довео човечанство на ивицу провалије. Андрићева мисао нема само антислободарски, већ и антиегзистенцијални карактер. Она не спречава само човека да се бори за слободу, већ и за опстанак. Андрићев пут није пут живота, већ пут смрти.

OLIMPIZAM  I  FAŠIZAM

O

Sve češće se postavlja pitanje ko su gospoda iz MOK-a i koja je prava priroda MOK-a i modernog olimpizma. Da bi se na to odgovorilo, potrebno je prelistati stranice istorije. Mnoge zadate „istine“, pokazalo se, nisu drugo do ordinarne laži.

Interesantno je da u nas još uvek nije objavljeno ni jedno od brojnih dela „velikog humaniste“ Pjera de Kubertena (Pierre de Coubertin). Isto tako, nije objavljeno ni jedno delo koje ukazuje na svojevremenu organsku vezu između  fašističkog pokreta i Međunarodnog olimpijskog komiteta. Nakon svih romantizovanih predstava o olimpijskoj gospodi, koje mu se svakodnevno nude, čovek ostaje zapanjen pred činjenicom da je ne samo Pjer de Kuberten, već da su i njegovi naslednici na mestu predsednika MOK-a: Anri de Baje-Latur (Henri de Baillet-Latour), Sigfrid Edstrom (Sigfrid Edstrøm), i Everi Brendidž (Avery Brundage) – bili oduševljene pristaše fašizma. Ako se ima u vidu da je doskorašnji predsednik MOK-a Huan Antonio Samaranč (Juan Antonio Samaranch) svoju olimpijsku karijeru gradio na temeljima i pod okriljem Frankovog fašističkog režima, mnogo šta postaje jasnije. Ono što posebno zabrinjava nije samo činjenica da je MOK godinama bio stecište fašista i njihovih simpatizera i saradnika, već da današnja olimpijska gospoda čine sve da se to sakrije od javnosti.

Do koje mere se Kuberten zaglibio u nacističkom blatu, postajući oruđe u rukama nacističke propagande, pokazuje i njegov kontakt sa Hermanom Eserom (Hermann Esser). Po rečima istoričara Masera (Maser), Eser je još u periodu od 1921. do 1924.godine bio „jedan od najuticajnijih Hitlerovih saradnika u Nacional-socijalističkoj partiji“ (broj 2 sa fiktivne liste Nacističke partije iz 1925.). (1) Hitler će ga, 1925. godine, postaviti za rukovodioca nacističke propagandne službe. Uskoro postaje urednik huškačkog lista „Die judische Weltpest. Judendämmerung auf dem Erdball“ („Jevrejska svetska kuga. Sumrak Jevreja na zemaljskoj kugli“). Državni sekretar u ministarstvu za propagandu postaće 1939. godine, a za vreme agonije nacističkog režima predstavljao je Hitlera na minhenskim partijskim jubilejima (1943. i 1945.). Bonski istoričar Braher (Bracher) govori o Eseru kao „fanatičnom“ pripadniku Nacističke partije koji se služio „najnižim tonom antisemitske i antidemokratske propagande“. (2)

Evo šta će ovaj „stari borac“ napisati o svom susretu sa Kubertenom Lameru (Lammer), šefu kancelarije Rajha: „Prilikom mog zadržavanja u Švajcarskoj prošlog meseca, radi pregovora o novom sporazumu o putovanjima, sa raznih strana mi je preporučeno da posetim ostarelog osnivača olimpijskih igara, barona De Kubertena. To je utoliko pre moglo biti korisno za nemačku stvar, jer baron De Kuberten nije baš obasut pažnjom od strane Švajcarske i njegove domovine Francuske. Zbog toga sam se odlučio ne samo da posetim barona u Ženevi, već i da pozovem ovog, u celom svetu poznatog čoveka u neku nemačku banju, ili nemačko lečilište. Po dolasku u Ženevu, nemački konzul, kome sam poverio pripremu posete, saopštio mi je da je baronovo zdravlje izuzetno loše. Uprkos tome, želeo je da me primi. Da li će prihvatiti poziv da poseti Nemačku zavisilo je u suštini potpuno od toga ko, u stvari, upućuje taj poziv. Tokom posete baronu Kubertenu imao sam utisak da razgovaram sa čovekom koji se nalazi na ivici groba. Učinilo mi se, s obzirom na ove okolnosti, opravdanim da starom gospodinu, koji je o Fireru i Rajhu govorio sa izrazima najvišeg oduševljenja, uručim pozdrave od Firera, kao i poziv za oporavak u nekoj nemačkoj lekovitoj banji, po Firerovom nalogu.

Na sreću, izgleda da će se zdravstveno stanje barona Kubertena još jednom toliko poboljšati da on sada ozbiljno računa sa putem u Nemačku. Ja sam već obavio sve pripreme da baron, čije prisustvo ima izuzetan značaj za nemački turizam i za posetu nemačkim banjama, sa čitavom svojom porodicom, bude kao knez prihvaćen i ugošćen na račun Turističkog saveza Rajha u Baden-Badenu. Smatram da su nam ovakve propagandne posete od najvećeg značaja i verujem da će zbog toga Firer odobriti moj poziv Kubertenu.“ (3)

Verujući da mu je Hitler uputio poziv da poseti Nemačku, Kuberten piše Hitleru:

„Ekselencijo,

Bio sam duboko ganut posetom koju mi je učinio državni ministar H.Eser u ime i po nalogu Vaše ekselencije, i žurim da zbog toga izrazim svoju zahvalnost. Nemačka se time – i to na najdivniji način – pridružuje mojem jubileju koji je 20. januara ove godine bio svečano proslavljen na Univerzitetu u Lozani, povodom čega sam pozvan da zaokružim pedeset godina ostvarenog rada koji se sav, na ovaj ili onaj način, odnosi na reformu i usavršavanje obrazovanja. Nemačka je više puta pokazala svoje simpatije za taj rad, i ja joj za to dugujem najdublju zahvalnost. Ukoliko mi u proleće moje obnovljeno zdravlje dopusti, imaću u vidu mogućnost da iskoristim tako ljubazan poziv koji mi je dostavljen u ime Vaše ekselencije, i koji je još jedan dokaz blagonaklonosti kjoji treba pridodati onima koje sam već primio.

Molim Vašu ekselenciju da izvoli primiti izraze mog poštovanja i duboke odanosti.

  1. mart 1937. god.                 Pierre de Coubertin“  (3x)

Nacisti su, s pravom, u Kubertenu videli iskrenog prijatelja nacističke Nemačke. Govoreći 1938. na berlinskom radiju o Kubertenovoj zaostavštini Karl Dim (Carl Diem), organizator nacističkih Olimpijskih igara i Kubertenov dugogodišnji prijatelj i bliski saradnik, kaže i sledeće: „Nemačkoj je pripao zadatak da bude duhovni čuvar olimpijske ideje. Osnivač olimpijskih igara modernog doba, Pjer de Kuberten, kratko vreme pre svoje smrti predložio je nemačkoj vladi da osnuje Olimpijski institut kojem je zaveštao svoju pisanu zaostavštinu. Tako su spisi Kubertena, koji obuhvataju 60 000 kucanih strana, počevši od njegove prve sveske sa koledža, prešli u nemačke ruke, pa se životno delo velikog pedagoga i svetskog uma neposredno može pratiti počevši od njegovih prvih  studentskih sastava o Rusou do dana kada je koplje u njegovim rukama postalo preteško i kada ga je nama poverio. On je smatrao, da mi Nemci imamo puno razumevanja za obuhvatnu kulturnu snagu olimpijske ideje, a mi smo i pored toga osvojili njegovo srce.“ (4) Govoreći o potrebi da olimpijska ideja i dalje živi, pri čemu treba sačuvati osnovne principe i razvijati formu, Dim ističe da će se iz Kubertenovog nasleđa verovatno zauvek moći izvući duhovna snaga, jer Kuberten je imao „opsežno znanje i stvaralački duh“. (5)

Kuberten je bio više nego „veliki prijatelj“ nacističke Nemačke. On je, kao vrhovni sveštenik olimpijskog pokreta modernog doba, bio organska spona između stare Grčke i „nove Nemačke“. Kuberten je bio olimpijski glasnik koji će saopštiti svetu da su olimpijski bogovi, posebno Zevs – bog rata, svoju naklonost zauvek podarili arijavskoj „nadrasi“.

Stoga nije čudo što je Hitler, 28.1.1936. prihvatio predlog da se prostor ispred južnog ulaza na olimpijski stadion u Berlinu nazove po Kubertenu. (6) Sa tim u vezi je i izjava Dima, iz 1946, da je „samo u Nemačkoj podignut spomenik Kubertenu i da samo u njoj jedno mesto nosi njegovo ime.“ (7)

Istovremeno, nacisti predlažu Kubertena za Nobelovu nagradu za mir, kao protivkandidata Karlu fon Osijeckom (Carl von Ossietzky) koji je, kao protivnik Hitlera, trunuo u nacističkom zatvoru – iza koga je stajala svetska anti-fašistička javnost. Kuberten je prihvatio kandidaturu nacista, računajući na podršku Norveškog olimpijskog komiteta. Nakon što je Norveški mirovni komitet Nobelovu nagradu dodelio Osijeckom, Kuberten, razočaran, piše nacističkom ministru za sport Hansu fon Čameru (Hans von Tschammer und Osten): „Zato znam da sam tokom pedeset godina više doprineo miru time što sam izgrađivao međunarodni sport, nego što bih to mogao da učinim uzaludnim govorima i beskorisnim primedbama. Vaše priznanje u tom pogledu mi je dragoceno.“(8)

Kada je reč o novcu koji je Kuberten primio od nacista, treba reći da mu, pri kraju života, nije mnogo preostalo od 500.000 zlatnih francuskih franaka sa kojima je krenuo ka Olimpu. Šta se desilo sa tolikim bogatstvom? Francuski istraživač modernog olimpizma Iv-Pjer Bulonj (Yves-Pierre Boulongne), u radu koji će 1976.godine objaviti u knjizi „Budućnost olimpijskih igara“ („Die Zukunft der Olympischen Spiele“, Hrsg. Hans-Jürgen Schulke, Pahl-Rugenstein, Köln – pod naslovom „Pierre de Coubertin. Ein Beitrag zu einer wissenschaftlichen Untersuchung seines Lebens und seines Werkes“), piše: „1908. otac mu ostavlja nasledstvo u iznosu od tadašnjih 500.000 zlatnih francuskih franaka. Kada je 1937. umro, od toga više ništa nije preostalo: čitava njegova imovina bila je posvećena olimpijskom pokretu i reformi obrazovanja.“ (86.s.Fus.)U knjizi „Olimpijski duh Pjera de Kubertena“, koja je kod nas izdata 1984.godine („Narodna knjiga“, Beograd), isti autor tvrdi: „Međutim, rat (Prvi svetski, prim.aut.) ga je gotovo materijalno upropastio. Smatra se da je polovina njegovog imetka propala na berzi.“ (31.s.)

Bilo kako bilo, Kuberten je ostao bez novca. Da bi mu se pomoglo, osnovan je, na predlog Baje-Latura, „Pierre de Coubertin-Fonds“ u koji će Francuski i Norveški olimpijski komitet uplatiti po 5.000 rajhs maraka. Državni sekretar u ministarstvu unutrašnjih poslova nacističke Nemačke, Pfundtner (Pfundtner). Shvatio je da pomoć Kubertenu može da ima pozitivan odjek u međunarodnoj javnosti i da bude dobar propagandni potez za režim. Stoga je predložio Hitleru da Nemačka bude „šire ruke“ prema Kubertenu. Hitler je odmah odobrio da se Kubertenu isplati 10.000 rajhs maraka. Po svedočenju Levalda (Lewald), koji je drugu ratu lično uručio Kubertenu, on je „sa velikim zadovoljstvom i velikom zahvalnošću primio ček“. (9)

Nakon donošenja nirnberških „Rasnih zakona“ (15.9.1935.), po kojima se Jevrejima oduzima nemačko državljanstvo i zabranjuju se brakovi između Nemaca i Jevreja, dolazi do rasplamsavanja pokreta za bojkot nacističkih Olimpijskih igara. Da bi se svetska javnost uverila u podobnost nacističke Nemačke da organizuje olimpijske igre, Baje-Latur, u svojstvu predsednika MOK-a, odlazi na sastanak sa Hitlerom (5.11.1935.) čiji je ishod unapred bio poznat. Dan nakon razgovora Baje-Latur saopštava svojim kolegama: „Imam čast da vas upoznam, da su me razgovori sa nemačkim kancelarom i istraživanja koja sam preduzeo uverila da ništa ne stoji na putu da se XI olimpijske igre u Berlinu i Garmišpartenkirhenu (Garmischpartenkirchen) sprovedu u delo. Uslovi koje olimpijski pravilnik postavlja su od strane Nemačkog olimpijskog komiteta ispoštovani. ’Pokret za bojkot’ ni od jednog našeg kolege neće biti podržan. On je politički pokret, zasnovan na neosnovanim tvrdnjama čiju netačnost bih lako mogao da opovrgnem.“ (10)

Koliko su nacisti ispoštovali olimpijsku povelju možda najbolje govori zaplet oko Gretel Bergman (Gretel Bergmann), nemačke skakačice u vis jevrejskog porekla. O tome Arnd Kriger (Arnd Krüger) piše: „U nemačkoj ekipi, naravno, nije bilo Jevreja. Gretel Bergman, skakačica u vis svetske klase i sigurni osvajač medalje, nije bila na spisku. Njoj nije bilo omogućeno da učestvuje u kvalifikacijama za Olimpijske igre ne zato što je Jevrejka, već zato što njeno sportsko društvo nije bilo učlanjeno u Lako-atletski savez. A ono nije moglo biti učlanjeno, jer je Savez odbio da ga, kao i druga jevrejska društva, primi u članstvo. Da bi Bergmanovu sprečili da u Berlinu obavesti strane izveštače o dvoličnosti vođa nacionalsocijalističkog sporta, ona je za vreme trajanja Igara držana u kućnom pritvoru.“ (11)

Na pozadinu „korektnog“ držanja nacista u vreme Olimpijskih igara u Garmišu i Berlinu upućuje i angažman predsednika Organizacionog komiteta olimpijskih igara, Karla fon Halta (Karl von Halt). Plašeći se da bi proganjanje Jevreja u vreme održavanja Zimskih olimpijskih igara u Garmišu moglo da dovede do napada na svakog ko liči na Jevreja, što bi mogao da bude „ogroman gubitak prestiža“ za Nemačku, on piše državnom sekretaru u ministarstvu za unutrašnje poslove Pfundtneru (Pfundtner): „Gospodine državni sekretare, molim vas da razumete da ja ne iznosim ova svoja strahovanja da bih pomogao Jevrejima, već se isključivo radi o olimpijskoj ideji i olimpijskim igrama, kojima već godinama časno služeći posvećujem sve svoje slobodno vreme.“ (12) U istom duhu Halt piše svom prijatelju fon Leksu (von Lex): „Dragi Leks, ti znaš moj stav. Ti znaš sasvim dobro, da ti ja ova strahovanja ne iznosim, da bih pomogao Jevrejima… Bilo bi to najveće razočarenje u mom životu, ako se zbog iznetih razloga baš u Nemačkoj ne bi mogle organizovati Olimpijske igre.“ (13)

U sličnom tonu napisan je i Gebelsov apel Nemcima pred Berlinske olimpijske igre: „Po želji Vođe, Nemačka je u punom jeku priprema za Olimpijske igre 1936.  godine. Stotine hiljada stranih gostiju treba da budu dostojno primljeni i da osete sjajan primer nemačke gostoljubivosti. Ubeđen sam da će svaki Nemac nastojati da stranim posetiocima, koji će svi biti pod pokroviteljstvom nemačkog Rajha, u najvećoj meri da izađe u susret. Za slučaj da im bude potrebna neka pomoć, treba im priteći bilo savetom bilo delom.“ (14)

Sve to nije omelo Dima da, nakon rata, napiše: „Kako u Garmišu, tako i u glavnom gradu Berlinu, odvijala se svetkovina u savršenoj harmoniji. Tek nakon sloma našli su se nemački kritičari, kao i pojedini stranci, koji su žigosali svečanost kao nedopuštenu političku propagandu. To se lako može opovrgnuti, budući da je nakon završetka Igara MOK zvanično izrazio zahvalnost i priznanje (nacističkom režimu, prim.aut). Internacionalni olimpijski institut je na Kubertenov zahtev i uz odobravanje MOK-a smešten u Berlin. Kada su Zimske olimpijske igre iz 1940. u St. Moricu (St. Moritz) došle u teškoće, MOK je na svom zasedanju 9.juna 1939. u Londonu odlučio, jednoglasno, putem tajnog pismenog izjašnjavanja, da se Zimske igre nanovo ponude Garmišu, a da su one, kao što se tvrdi, na bilo koji način zloupotrebljene u političke svrhe, ili da se desilo bilo šta što protivureči olimpijskom duhu, sigurno da bi se u ovom međunarodnom udruženju podiglo nekoliko glasova protiv.“ (15) Ovim komentarom Dim nije uspeo da prikrije pravu prirodu nacističkih Olimpijskih igara, ali je uspeo da verno prikaže pravu prirodu MOK-a.

Jedini član MOK-a koji je pokušao da se suprotstavi pronacističkoj politici ostalih „poverenika“ olimpijske ideje bio je američki delegat u MOK-u Ernest Li Janke (Ernest Lee Jahncke) koji je, po kazivanju Gutmana (Guttmann), „bio Jevrej ili komunista koliko i Džeremi Mahoni (Jeremiah Mahoney)“, (16) predsednik Amaterske atletske unije SAD (AAU). On će, 27. novembra 1935. godine u njujorškom „Times“-u, objaviti svoj apel predsedniku MOK-a Baje Laturu: „Očigledna je i nepobitna činjenica da su nacisti dosledno i uporno kršili svoja obećanja. (…) Očito je da je vaša dužnost da postavite pitanje odgovornosti nacističkih sportskih vođa za kršenje njihovih obećanja… Ne sumnjam da ste pimili svakojaka uveravanja od merodavnih u nacističkom sportu. Od kada su nam dali jemstva u junu 1933, bili su izdašni u svojim obećanjima. Problem je u tome što su bili škrti u njihovoj primeni. (…) Dozvolite mi da vam preporučim da stavite svoje velike sposobnosti i uticaj u službu duha fer-pleja i viteštva umesto u službu brutalnosti, sile i moći. Dopustite mi da vas zamolim da iskoristite priliku da zauzmete svoje zakonito mesto u istoriji olimpijskih igara pored Kubertena umesto pored Hitlera. (17)

Jankeu, očigledno, nije bilo jasno šta se zbiva na modernom Olimpu. Ono što će se uskoro dogoditi pokazaće da se obratio na pogrešnu adresu i da se pozvao na pogrešnog čoveka: Kuberten je, naime, već bio predao Hitleru sva olimpijska znamenja.

Baje-Latur, koji je inače obavestio Brendidža da je spreman da dođe u Ameriku da bi se uključio u borbu protiv jevrejskog bojkota Olimpijskih igara, zaključio je  da je Jankeovo pismo „neučtivo“ i ljutito mu odgovorio. On je u Jankeu „video izdajnika koji iz neobjašnjivih zlobnih razloga nije spreman da prihvati ličnu garanciju časnih ljudi kao što su Levald, fon Halt, Brendidž i, naravno, sam Baje-Latur. On je zatražio od Jankea da da ostavku na svoje članstvo u MOK-u, i kada je Janke to odbio, organizovano je njegovo isključenje“. (18) Janke je jednoglasno izbačen iz MOK-a, a na njegovo mesto jednoglasno će biti izabran Everi Brendidž.

Kuberten je imao isti odnos prema Berlinskim olimpijskim igrama kao i članovi MOK-a. Na to upućuje i intervju koji je dao Andre Langu (Andre Lang), koji je 27.8.1936.godine objavljen u francuskom listu „Le Journal“. Razgovor je vođen povodom članka koji je objavio Žak Gode (Jacques Goddet) u časopisu „L’Auto“ pod naslovom pozajmljenim od Emila Zole – „J’accuse!“ („Optužujem!“), u kome Gode dovodi u pitanje legitimnost Berlinskih igara. Evo šta tom prilikom, između ostalog, kaže Kuberten: „Šta, Igre su izopačene? Olimpijska ideja je žrtvovana propagandi? To je potpuno netačno. Veličanstveni uspeh Berlinskih igara krasno je poslužio olimpijskoj ideji. Samo Francuzi, ili gotovo samo Francuzi, izigravaju Kasandru…“ Idalje: „U Francuskoj izaziva uznemirenje to što su Igre iz 1936. obasjane hitlerovskom snagom i disciplinom. Kako bi drugačije moglo biti? Naprotiv, treba što snažnije želeti da se igre uvek tako sretno organizuju, da svaki narod tokom četiri godine učestvuje u njihovom pripremanju.“ (19)

Ovi Kubertenovi stavovi, kao i njegovo zalaganje da se francuski sport organizuje po uzoru na nacistički sport, bili su žestoko osporavani ne samo u levičarskim, nego i u građanskim listovima. Tako je, na primer, „Paris-Soir“, koji je u januaru iste godine objavio ekskluzivni intervju sa Hitlerom, pisao o Berlinskim olimpijskim igrama: „Ne slavi se više atleta, već čitava nacija kliče uspehu svojih boja, pobedi rase, vladajućeg sistema, armije… (…) Nemačka publika gazi elementarna pravila pristojnosti. Ne sme više da se desi da se jedna nacija služi igrama da ponižava druge nacije.“ (20) Nakon ovog članka, pariskom listu je onemogućeno dalje izveštavanje iz Berlina, a njegovim novinarima je uskraćena dozvola za ulazak u Nemačku. (21)

Jugoslovenski izveštači sa Berlinskih olimpijskih igara nisu imali probleme sa nemačim vlastima kao njihove francuske kolege. Videćemo i zbog čega.

Evo kako Živojin Vukadinović i Bora Jovanović, u „Politici“ od 2. avgusta 1936, opisuju otvaranje nacističkih Olimpijskih igara:

„Kao pravi imperator pojavljuje se Hitler na velelepnim stepenicama berlinskog Koloseuma koji daleko nadmašuje amfiteatar rimskih cezara. Zastavu sa hakenkrojcem (kukastim krstom, prim.aut.) ukrašenu purpurom i zlatom podižu mornari na jarbol.

Publika je sva na nogama. Desne ruke podižu se. Stadionom odjekuju ritmični uzvici:

–  Hajl!Zig!Hajl!Zig!

Firera koji je obučen u mrku uniformu prate članovi Međunarodnog olimpijskog odbora u crnom odelu sa zlatnim lancem oko vrata. Polako i dostojanstveno silazi niz visoke stepenice. Za to vreme muzika svira „Dojčland, Dojčland iber ales“ i „Horst Vesel lid“. Svi Nemci sa podignutom rukom pevaju. Hitler takođe ne spušta ruku za sve vreme pevanja himne. Potom prilazi jedna devojčica i predaje mu buket cveća. Publika ne prestaje sa klicanjem.

Tada se na visoke jarbole, koji su svuda oko stadiona, na najvišoj njihovoj ivici, podižu polako zastave. (…)

Posle toga zaglušenog klicanja utišao se ceo amfiteatar. Sa visokog tornja odjeknulo je olimpijsko zvono. Zvonilo je tačno kao što je i propisano, 60 sekundi. Za to vreme čulo se jedino to zvono i kucanje pisaćih mašina novinara, koji su brzo opisivali dolazak Hitlerov na stadion.“

D.Ulaga, u „Vremenu“ od 11. avgusta 1936. obaveštava svoje čitaoce o večeri koju je priredio ministar prosvete Trećeg Rajha, gospodin Rust (Rust). Rust je, u interpretaciji Ulage, rekao: „Pre svega je bilo potrebno dobiti vlast i političku snagu. Ipak, politika, ona je samo jedan deo nacionalsocijalističkog programa. Kulturni rad i renesansa umetnosti, a naročito telesna kultura – to je program budućnosti.“

Ulaga konstatuje, opisujući dostignuća nacista u sportu, da „to nisu samo prigodne reči“. Da bi pokazao prave domete tog obrazovanja, Ulaga navodi i svoj razgovor sa „gospodinom u crnoj uniformi“:

„Kasnije sam razgovarao sa nekim gospodinom u crnoj uniformi. On je redovan gost naše Dalmacije i to nas je približilo. „Koja je to uniforma?“ – zapitao sam ga.

– Ja sam član vođstva štaflšuca – odgovorio mi je. U prvo vreme mi smo bili garda Firera. Sada radimo na sportskoj organizaciji u okviru partije, a uniformu nosimo samo prilikom svečanosti.

Gledam na njegova odličja na prsima. Nekoliko ih je iz rata, a jedno je „sportabcajhn“, sportski znak, koji ponosno nosi ogroman broj Nemaca. Skoro svaki Nemac koji nosi uniformu, bio star ili mlad, policajac ili oficir, ponosi se ovim sportskim znakom.

Gledam na njegov nož. Kad ga je izvadio, pročitao sam: „Moja čast se zove vernost!“.“

Radi se o SS-ovskoj zakletvi Hitleru: „Meine Ehre heisst Treue!“

U sličnom tonu o Berlinskim olimpijskim igrama piše, u decembru 1935, Miloš Crnjanski:

„Nemačka je prva sport istinski proširila u mase. Spremanje za Olimpijadu vrši se u masama sistematski. Rađaju se ne samo rekordi, novi sportovi, nego sasvim novi metodi vežbanja i novi pogledi na sport. Jačanju mišića, sportskoj zajednici, daju se novi, spartanski pojmovi, celom sportu dubok značaj i smisao.

Ali onaj najviši značaj Olimpijada, tek će se u Berlinu, prvi put, ispoljiti.

Na antičkoj Olimpijadi mogao je učestvovati samo Grk, ostali su bili isključeni kao „varvari“. Na modernim Olimpijadama, uz belu rasu, bore se i crna i žuta i bakarna. Kosmopolitski značaj toga ne treba tumačiti. Antička Olimpijada pripadala je, ipak, samo jednom narodu. Moderna svim narodima i rasama na svetu.

Nemačka, međutim, očigledno radi i na obnovi duboke misterije Olimpijade, na duhovnom značaju Olimpijskih igara. Koliko je važno da to radi baš Nemačka, ne treba dokazivati.

Ideja mira, poštovanje među nacijama, koja kao zvono odjekuje nad svim pripremama za Olimpijadu u Berlinu, sada u ovim sudbonosnim danima, ideja mira, koja se provlači kroz sve programe nemačke Olimpijade, olimpijskih svečanosti, kroz celu duhovnu stranu ovog sportskog, internacionalnog kongresa, daje ovoj Olimpijadi širu vrednost nego što je i jedna dosad imala.

Novi smisao naroda, nacije, čoveka, zajednice, pojedinca, primer pregaranja, rada, obnove, primer ponosa, pouzdanja u sebe i uzvišene ideale neprolaznosti žrtve i podviga, uz primer jedne grandiozne zemlje, čine da je berlinska Olimpijada i sa duhovnog gledišta jedinstvena.

Nemačka koja je prva pregla da iskopa Olimpiju, sveto mesto antičkih igara, koja je ne tražeći za sebe nijednu skulpturu iz iskopina koje je 1875. sa budžetom od 800.000 maraka počela, koja je predanim radom svojih najčuvenijih arhitekata i arheologa vaskrsla Pajonovu Nike i Praksitelovog Hermesa, zaslužila je zaista da bude domaćin koji će dočekati cvet čovečanstva, koji će doći u Berlin sa svih strana globusa.“ (22)

Evo šta je, obraćajući se antifašističkom Komitetu za fer-plej, 6. juna 1936. godine, rekao Hajnrih Man (Hainrich Mann): „U ime nemačke antifašističke opozicije najtoplije vam zahvaljujem na vašim uzvišenim naporima. Slobodni narodi nemaju pravo da podrže berlinsku Olimpijadu i to zbog više razloga. Pre svega, nije zadatak građana slobodnih nacija da veličaju nečovečnu diktaturu, što će ipak nesumnjivo uraditi učestvujući na hitlerovskoj Olimpijadi. Drugo, sportisti, nezainteresovani za politička pitanja, koji će doći u Berlin ne razmišljajući o tome, nipošto se neće ponašati u duhu olimpijske ideje. Slika sporta doista potamnjuje kada sportisti postaju pomagači zakletih neprijatelja fer-pleja, jer ovi vladaju silom nad zemljom koja je primorana na pasivnu pokornost i na ćutanje. Treće, oni koji dođu u Berlin neće samo stati na stranu uzurpatora i agresora, već će zabiti nož u leđa onima koje je stravični hitlerovski režim lišio njihovih najsvetijih prava. Rasna mržnja nije samo usmerena protiv Jevreja, kao što se najčešće veruje. Kad gospodari jednog naroda taj narod proglašavaju superiornom rasom, oni istovremeno priznaju da preziru sve ostale rase i da žele da dominiraju nad njima. U stvari, u Nemačkoj se ne pravi razlika između Jevreja i Slovena. Budući da je rasizam koncepcija sveta, mrze se religije isto tako kao i rase. Ne vodi se samo borba protiv judaizma, već i protiv hrišćanstva.

Zar nije olimpijski duh – duh mira? Antički humanizam je nanovo oživeo preko čovekovih fizičkih i sportskih dostignuća, i isto tako se nastavlja u delima duha. Ali, sasvim suprotno tome, nacizam nije drugo do antihumanizam. Ustajući protiv ljudskog duha on neminovno odbacuje i istinski duh sporta, budući da je sport slobodan razvoj ljudskih sposobnosti. Nacizam ne shvata čoveka drugačije nego kao instrument za postizanje svojih varvarskih ciljeva. Može li takav režim, koji se temelji na prinudnom radu i robovanju masa, koji priprema rat i ne postoji drugačije nego putem lažljive propagande, da poštuje miroljubivi sport i slobodne sportiste? Verujte mi, oni internacionalni sportisti koji odu u Berlin neće biti drugo do gladijatori, zatočenici i zabavljači diktatora koji sebe već smatra gospodarom sveta. Na kraju, želeo bih da naglasim da će uspeh Olimpijade da doprinese da se za neko vreme produži opstanak Hitlerovog režima. On će mu dati nove mogućnosti i novu snagu. On će ojačati njegov prestiž. Nemačka opozicija će biti primorana da još duže čeka. Vi nećete biti za to odgovorni. Vi shvatate da će to biti protivno dobrobiti civilizovanog sveta i humanizma koji poštujete. Molim Komitet za fer-plej da nastavi sa svojim uzvišenim delom.“ (23)

Ni jugoslovenska vlada i dvor nisu ostali dužni nacistima. „Vreme“ od 2. avgusta 1936, pod naslovom „Ministar G. dr. Rogić predaje jugoslovenska odlikovanja organizatorima XI olimpijade“, objavljuje sledeći tekst: „Jugoslovenski ministar za fizičko vaspitanje G. dr. Josip Rogić koji predstavlja Jugoslovensku vladu na Olimpijadi, pozvao je sinoć Olimpijski odbor na poselo. Tom prilikom G. Rogić predao je pojedinim ličnostima odlikovanja kojim ih je odlikovao Nj.V. Kralj Petar Drugi.

Odlikovani su grof Baje-Latur i vođa sporta u Rajhu G. fon Čamer und Osten ordenom Jugoslovenske krune prvog stepena, a državni podsekretar G. Levald ordenom Svetog Save prvog stepena. Glavni sekretar Olimpijskog odbora G. Dim odlikovan je Jugoslovenskom krunom drugog stepena, viši inžinjer Nojhauzen ordenom Svetog Save drugog stepena.“

Čak i da se prihvati da se ovde pre svega radilo o diplomatskoj kurtoaziji, ne može se prećutati da su najviša jugoslovenska odličja dobili ljudi za koje su Sloveni bili „niža rasa“ i koji su prostore naše zemlje proglasili sastavnim delom buduće „velike Nemačke“. Da stvar bude gora, Karl Dim, nemački vojnik i oficir u Prvom svetskom ratu i fanatični borac za „veliku Nemačku“, u svojim predavanjima i člancima, pisanim između dva rata, hvališe se da je Nemačka u Prvom svetskom ratu „zbrisala Srbiju“. (24) Kada se zna kakvim je zločinima bilo izloženo srpsko stanovništvo u Prvom svetskom ratu, da je Srbija izgubila trećinu stanovništva, i kada se zna sa kakvim je herojstvom srpski narod oslobodio svoju domovinu, dodeljivanje ordena Dimu od strane jugoslovenskog dvora ne može se pravdati na sa kakvim „državnim razlozima“.

Dim će uskoro pokazati pravo lice. U svom članku iz 1940, koji nosi naslov „Juriš kroz Francusku“, on piše:

„Juriš kroz Francusku, kako lupa srce nama, starim vojnicima koji u tome više ne mogu da učestvuju, kako samo u nemom uzbuđenju i rastućem oduševljenju pratimo ovaj juriš, ovaj pobednički pohod! Radosno oduševljenje, koje u mirnijim vremenima doživljavamo pri odvažnom borbenom sportskom nadmetanju, naraslo je u visine ratničke zbilje… stojimo zadivljeno pred delima armije. U njima se iskazuje šta Nemac može, u njima prevazilazi današnji Nemac čitavu prošlost i samoga sebe.

Razlozi su raznovrsni. Jedan od uzroka je – to možemo sa ponosom da istaknemo – i sportski duh u kome je mlada nemačka ekipa stasala.“

Konstatujući da je lagodni život „nestao u nemačkoj narodnoj duši“, Dim dodaje da su Nemci postali „prijatelji u borbi, prijatelji u oskudici, prijatelji u opasnosti. Samo takvim načinom života mogla je biti zauzeta Norveška, pregažena Francuska“. I dalje: „Ko bi još mogao da predvidi da se u uspehu padobranskih jedinica krije jedan deo sportsko-gimnastičke odvažnosti, a mi znamo da nije bilo slučajno da se među onima koji su dobili najviša odličja našao olimpijski pobednik Švarcman (Schwarcmann). To je kao simbol za mlado pokoljenje: olimpijski pobednik i istovremeno heroj u pravoj borbi. Sportom oduševljeni vojnici, sportom oduševljeni oficiri, sportom oduševljeni Firer! Spomenimo još jednog: generala Ditla (Dietl), heroja Narvika, koga mi stariji skijaši dobro poznajemo kao snažnog, upornog, veselog sportskog druga koji je znao da u svoje trupe unese sportski duh i koji je onda sa njima postigao nadljudsko.

Tako je došlo do juriša kroz Poljsku, Norvešku, Holandiju, Belgiju i Francusku, do pobedničkog pohoda za jednu bolju Evropu!“ (25)

Nakon Drugog svetskog rata Brendidž će, u pismu upućenom Savezničkoj visokoj komandi za Nemačku, braniti ne samo fon Halta, već i svog „starog prijatelja“ Karla Dima od optužbi da je bio na strani nacista. Na lični poziv Sigfrida Edstroma, prvog posleratnog predsednika MOK-a, Dim će, kao gost Međunarodnog olimpijskog komiteta, doći na Londonske olimpijske igre (1948.). Na dan uspostavljanja Federativne Republike Nemačke, 24. septembra 1949, uspostavljen je i Nemački olimpijski komitet čiji će predsednik postati saradnik nacista Adolf Fridrih Meklenburg-Šverin (Adolf Friedrich Mecklenburg-Schwerin), dok će na mesto sekretara biti postavljen Karl Dim. (26)

U dramatičnim danima pred Drugi svetski rat ni Kuberten ne krije svoje oduševljenje fašizmom. U svojoj „Poslanici nosiocima olimpijske baklje“ Kuberten, između ostalog, piše: „Preživljavamo svečane časove, jer oko nas vaskrsavaju neočekivani događaji. Dok se, kao u jutarnjoj magli, otkriva oblik (nove) Evrope i nove Azije, izgleda da će čovečanstvo najzad uvideti da kriza s kojom se bori jeste pre svega kriza vaspitanja.“ (27) Udarni naslovi iz tog vremena (korišćeno „Vreme“ i „Politika“)  pokazuje šta se to otkriva „u jutarnjoj magli“ tadašnjeg sveta i čemu će, zapravo, poslužiti nacističke Olimpijske igre.

  1. juli 1936. „U pismu upućenom G.Idnu samoubica Stevan Luks tvrdi da se Nemačka uporno sprema za rat.“ „Vazdušna ratna flota Nemačke narasla na 3.300 aviona, dok je broj rezervnih aparata 2.800.“ „Nemački saobraćajni biro“ iz Beograda prodaje ulaznice za berlinsku Olimpijadu „po 18 dinara na više od 60% popusta na nemačkim železnicama“.

6.juli. „Nemačke trupe u Kenigsbergu spremne su da uđu u Dancing i da ga ponovo posednu.“ „Društvo naroda na izdisaju.“ „G.Hitler se interesuje za vežbe otrovnim gasovima.“

U tekstu pod naslovom „Akcija za oslobađanje pohapšenih političara u Nemačkoj“ kaže se: „Sinoć je pod predsedništvom profesora univerziteta G. Armana Abela održan prethodni sastanak za pripremanje međunarodne konferencije koja će se založiti za blažije postupanje prema političkim protivnicima današnjeg poretka u Nemačkoj. Konferencija će rezolucijom umoliti vladu Rajha da pusti političke internirce iz koncentracionih logora.“

9.juli. „Za vreme Olimpijade održaće se u Berlinu Međunarodni sportsko-pedagoški kongres na kome će učestvovati 30 Jugoslovena.“

11.juli. „Našu državu reprezentovaće u Berlinu 95 takmičara.“

12.juli. „Vlada G.Bluma radi na novim zakonima o 40-časovnoj radnoj nedelji i plaćenim odsustvima.“

14.juli. „Sastavljen je konačan raspored trkača i ostalih svečanosti prilikom prenošenja olimpijske baklje kroz našu zemlju.“

16.juli. „Pred velikom amnestijom hitlerovaca u Austriji.“

19.juli. „Revolucija u Španiji i španskom Maroku.“ „Prevrat u Dancigu – Ukidanje nadležnosti komesara Društva naroda i uvođenje Gestapo.“

20.juli. „Ko je na redu posle Danciga i Austrije?“ „Generalni štrajk u Španiji.“ „Olimpijska buktinja biće zapaljena danas u Olimpiji.“

21.juli. „Građanski rat (u Španiji, prim.aut.) u punom jeku.“

25.juli. „Kapitulacija Austrije pred Nemačkom.“ „Zbog ukidanja radničkih sindikata grčke radničke organizacije pripremaju generalni štrajk.“

26.juli. „Sav Berlin je u zastavama. Nema nacije koju Nemci nisu razveselili najomiljenijim bojama. Svuda su tumači i pratioci, svuda hakenkrojcerske i olimpijske zastave. Treći Rajh se spremio za Olimpijadu i želi da sve bude u redu, veličanstveno.“

27.juli. „Nemačka je danas gospodar Baltičkog mora – Grozničavo izgrađivanje mornarice za rat protiv Sovjetske Rusije.“

28.juli. „Vatrom sa olimpijskog žrtvenika zapaljena je juče sveća na grobu Kralja Aleksandra.“

30.juli. „Pobunjenici (u Španiji, prim.aut.) će dobiti 20 junkersovih tromotornih aparata.“ „Jedan viši oficir iz štaba generala Franka izjavio je novinarima: Pitanje o kojem je reč prevazilazi granice Španije, jer se radi o jednoj svetskoj borbi u kojoj se sukobljavaju snage rušenja i anarhije sa snagama reda, slobode i discipline.“ „Proširivanje vlasti regenta G. Hortia i ukidanje nekih političkih stranaka u Mađarskoj.“

31.juli. „Hitlerovske manifestacije prilikom dolaska olimpijske baklje u Beč.“

1.avgust. „1.200 učesnika na preksinoćnjem prijemu kod dr Gebelsa.“ U Parizu Blum govori na proslavi godišnjice ubistva Žana Žoresa i ističe da „francuski narod u današnjim teškim međunarodnim prilikama više nego ikada treba da se seti Žana Žoresa i njegovog iskrenog rada za održanje svetskog mira.“ „Hapšenje levičara u Poljskoj pri pokušaju održavanja tradicionalnog dana mira.“ „Ministar G. dr. Rogić predaje jugoslovensko odlikovanje organizatorima XI olimpijade.“

2.avgust. Izveštaj sa otvaranja Olimpijskih igara. Levald: „Hiljade vas sa svih pet kontinenata živeće u toku narednih nedelja u najužoj drugarskoj vezi, u olimpijskoj naseobini, za čije smo uređenje zahvalni nemačkoj vojsci, koja je i inače stekla veliku zaslugu za pripremanje ove naše manifestacije mira i prijateljstva među narodima. Neka i pored najžešćeg takmičenja i pored najstrasnijih sportskih borbi među vama stalno vladaju sloga i srdačno drugarstvo, neka se vazda ispoljava harmonija vaših duša, kako biste time poslužili kao svetao primer za mirnu saradnju svih naroda, koji je vođa i državni kancelar Rajha, u toliko mahova označio svojim idealom.“ „Najveći aplauz dobija Austrija, čiji su reprezenti fašistički pozdravili Hitlera.“ „U Mađarskoj se širi fašizam odozgo.“

5.avgust. „Dolazak nemačke krstarice ’Dojčland’ u Seutu i poseta njenog komandanta generalu Franku izazvali uznemirenost u Evropi.“ „Noćas je počeo generalni štrajk u Grčkoj.“

6.avgust. „Građanski rat u Španiji dobija međunarodni karakter.“

7.avgust. „Hapšenje komunističkih poslanika i istaknutih levičara u Grčkoj.“ „Nemačka šalje šest ratnih brodova u Španiju.“ „Hitler nije čestitao olimpijskom šampionu („crnom“ sportisti iz SAD, prim.aut.) u skoku u vis.“

8.avgust. „Pod zaštitom italijanskih i nemačkih aviona general Franko prebacio je veliki broj trupa u Algesiras odakle priprema napad na Malagu.“ „G. Gering priredio ručak u čast Kralja Borisa.“ „Osim medalja kancelar G. Hitler deli i oficirske činove nemačkim pobednicima na Olimpijadi.“

9.avgust. „Ministar G. dr. Rogić kod G. Hitlera“: „Vođa Rajha državni kancelar G. Adolf Hitler primio je danas jugoslovenskog ministra za fizičko vaspitanje G. dr. Josipa Rogića. Ministra je pratio poslanik Kraljevine Jugoslavije G. dr. Cincar Marković.“

10.avgust. „Pacifistički govor G. Bluma na velikim manifestacijama u Sen Klu-u.“ „U celoj Španiji se vode gerilski ratovi.“

12.avgust. „General Franko namerava da opkoli Madrid i da glađu natera prestonicu na predaju.“

17.avgust. „Građanski rat u Španiji. Samo u Badahosu stradalo 15.000 ljudi.“ „Milion vladinih pristalica nalazi se po zatvorima pobunjenika.“

18.avgust. „Na oproštajnoj večeri sportsko-pedagoškog kongresa, povodom održavanja berlinske Olimpijade, dr-Krimel, rektor Nemačke državne sportske akademije, predo je učesnicima kongresa lepe spomen-značke, a vođama grupa umetnički reljef Adolfa Hitlera.“

Na pravu prirodu Berlinskih olimpijskih igara ukazuje sastav Organizacionog komiteta XI olimpijskih igara i Nemačkog olimpijskog odbora. Evo nekih imena. Vođa nacista, Hitler, bio je zvanični „pokrovitelj“ XI olimpijskih igara. Hans fon Čamer und Osten – SA obergrupenfirer; referent za sport najvišeg SA vođstva; državni sekretar u ministarstvu Rajha za unutrašnje poslove i rukovodilac odeljenja za sport i fizičko vežbanje; od 1933. načelnik ureda za sport nacističkog udruženja „Kraft durch Freude“; opunomoćenik za fizičko vežbanje Nacističke partije; od 1934-1943. predsednik Nemačkog olimpijskog odbora; član upravnog odbora Organizacionog komiteta XI olimpijskih igara; od 1938. predsednik Internacionalnog olimpijskog instituta. Frik Vilhelm (Frick Wilhelm) bio je ministar unutrašnjih poslova Rajha i kao takav nadzornik i nadležni resorni ministar za Berlinske olimpijske igre. Pfundtner Hans (Pfundtner Hans) bio je državni sekretar u ministarstvu unutrašnjih poslova Rajha i u toj funkciji postao je podpredsednik Organizacionog komiteta Berlinskih igara i rukovodilac odbora za gradnju. Funk Valter (Funk Walter) bio je do 1937. šef štampe vlade Rajha i državni sekretar u ministarstvu za propagandu Rajha, i u toj ulozi član Organizacionog komiteta Igara. Kajtel Vilhelm (Keitel Wilhelm) bio je general-feldmaršal; 1935. postao je šef ureda oružanih snaga u ministarstvu rata; od 1938-1945. bio je šef vrhovne komande oružanih snaga. Karl Krimel (Karl Krümmel) bio je SA oberfirer; direktor instituta Berlinske visoke škole za telesno vežbanje i Rajhs-akademije za telesno vežbanje; predavač u armijskoj školi Vindsdorf (Wündsdorf); inspektor za zemaljske sportske škole kod šefa obrazovanja SA. Valter fon Rajhenau (Walter von Reichenau) bio je od 1935. general-feldmaršal; član Nemačkog olimpijskog odbora. Gvido fon Mendgden (Guido von Mendgden) bio je od 1934. generalni referent vođe sporta Rajha; glavni urednik nacističkog sportskog lista „NS Sport“. Hartman Lauterbaher (Hartmann Lauterbacher) bio je štabsfirer Hitler-Jugenda. Kurt Dalige (Kurt Daliege) bio je policijski general; SS obergrupenfirer; rukovodilac policijskog odela u pruskom, a kasnije u ministarstvu Rajha i pruskom ministarstvu za unutrašnje poslove. Rajnhard Hajdrih (Reinhard Haydrich), SS obergrupenfirer; od 1936. šef tajne državne policije; do 1942. šef službe bezbednosti SS-a i rukovodilac političke policije; od 1941-1942, kada je ubijen u atentatu, bio je na čelu protektorata okupirane Češke. (28)

Pravu ocenu Berlinskih olimpijskih igara dao je Hitler rekavši da su one ponudile svetu „sliku jedne miroljubive Nemačke“. (29) Na Nirnberškom partijskom kongresu Hitler najavljuje stvaranje „novog čoveka“ koji se već pojavljuje u obliku „divnih tela miliona arijevaca“. Čitav nemački sport otvoreno je stavljen u službu militarističke ekspanzije Nemačke. To potvrđuje i naredba od 1. septembra 1937. godine (koja, po nemačkom istoričaru Bernetu, nije mogla biti doneta bez Hitlerove saglasnosti): „Ministarstvo za sport Rajha ima zadatak da čitav nemački sport usmeri ka jedinstvenom cilju telesnog jačanja i vršenju vojne obuke nemačkog naroda.“ Hajo Bernet s pravom zaključuje: “Nanovo se pokazuje da je osnovna crta nacional-socijalističke spoljne politike uneta u politiku sporta: svesno dovođenje u zabludu svetske javnosti.“ (30)

Što se tiče „budućnosti“ olimpijskog pokreta u okviru nacističkog „novog poretka“, o tome se moglo naslutiti još 1936.godine, kada je Hitler u Nirnbergu odlučio da uspostavi „Nemačke borbene igre“ („Deutsche Kampfspiele“) koje će se održavati na budućem gigantskom „Nemačkom stadionu“. O tome Bernet: „Prolazna epizoda sa olimpijskom mirovnom svetkovinom je okončana. Nakon što je Hitler vojnim zaposedanjem Rajnske oblasti anulirao poslednje obaveze versajskog diktata, održao je Svenemački partijski kongres 1936. pod parolom nacionalne ’časti’. U svom završnom govoru on je sa dubokim zadovoljstvom najavio da će ’velika vojna smotra nacija’ uključivanjem ’telesnog nadmetanja’ ubuduće doživeti svoje savršenstvo. Hitler dočarava sliku narodno-rasne, nacional-socijalističke samopredstave: ’Jedna nova Olimpija, čak i u modernom obliku i pod drugim imenom!’“ (31)

Na odnos nacista prema Berlinskim olimpijskim igrama, kao i prema budućnosti olimpijskog pokreta, ukazuje i jedan interesantan detalj. Naime, nakon okončanja Berlinskih igara određen broj visokih funkcionera Rajha (kao i svi članovi MOK-a i Nemačkog olimpijskog odbora) dobili su za tu priliku iskovanu spomen-medalju („Deutsche Olympia-Erinnerungsmedaille“). Na njihovo razočarenje, oni su uskoro uvideli da su precenili vrednost ovog civilnog ordena. Samo nekoliko meseci nakon okončanja „veličanstvenih“ Berlinskih olimpijskih igara, vođa nacista izdaje proglas kojim se članovima partije zabranjuje da nošenje „olimpijske počasne medalje“ na partijskim skupovima. (32)

Godinu dana nakon toga Hitler će u Nirnbergu ponovo istaći da je Nemačka u Berlinu, pod vođstvom „oronulih staraca iz MOK-a“, svetkovala „poslednju međunarodnu olimpijadu“. Kada mu je politička situacija iz 1939. nalagala da svetu po poslednji put dočara prividnu sliku međunarodnog olimpijskog razumevanja, Hitler je, u stvari, razmišljao o jednoj drugačijoj olimpijadi. (33)

U ovom kontekstu bi trebalo razumeti posetu nemačke olimpijske delegacije, pod vođstvom  nacističkog ministra za sport fon Čamera (sa Haltom i Dimom), Baje-Laturu u, od nemačke armije okupiranom, Briselu. Tražeći od Hitlera dozvolu za ovu posetu Čamer piše o „apsolutno lojalnom držanju“ predsednika MOK-a prema nacističkoj Nemačkoj i o dužnoj zahvalnosti nacista za tu „nepokolebljivu“ odanost. Inače, „cilj puta je da se osigura da će se pri preobražaju MOK-a i u daljem rukovođenju voditi računa o nadmoćnoj poziciji za koju se nemački sport u celini, i posebno na olimpijskom polju, izborio“. Bernet dodaje: „Čamer je neuvijeno stavio do znanja da će se ići na zadobijanje ključnih položaja; a između redova može se pročitati da su vođe nemačkog sporta naumile da izvrše promenu u vrhu MOK-a u skladu sa svojim načelima.“ (34)

Baje-Latur će tragično završiti. Njegov sin jedinac će, boreći se protiv nemačkog okupatora na strani snaga „Slobodne Belgije“, poginuti u avionskoj nesreći. Vest o smrti sina teško je pogodila nacistima „nepokolebljivo odanog“ grofa, i on je umro 6.januara 1942. godine. (35)

Što se tiče nemačkih arheoloških iskopavanja u Olimpiji, ona su bila deo nacističke propagandne kampanje da se Treći Rajh prikaže kao zakoniti naslednik helenske civilizacije, posebno njene rasne ideologije. Ona nisu vršena u slavu antičkog sveta (kao duhovne kolevke Zapadne civilizacije), već u slavu nacističkog režima i arijevske „nadrase“. Obrazlažući Hitleru potrebu da se nastave iskopavanja u Olimpiji (koja su započeta u vreme Bizmarka, 1875-1881, i koja su služila za obezbeđivanje nacionalnog prestiža Nemačke), vođa nacističkog sporta Hans fon Čamer ističe da će završetak iskopavanja pod patronatom Trećeg Rajha pokazati svetu koliko su Nemci svesni svoje uloge u razvoju kulture. Nakon okončanja radova, „nebrojeni pripadnici svih naroda će posetiti ovo kulturno delo Trećeg Rajha“ koje će u njima „izazvati divljenje“ i koje će „za sva vremena biti spomenik Trećeg Rajha izvan njegovih granica“. (36)

Hitler je bio oduševljen ovom idejom. U nalogu od 28.12.1935, Lamer (Lamer) piše ministru prosvete Rustu: „Firer i kancelar Rajha pozdravlja ovaj predlog i želi što skoriju razradu ideje.“ (37) Koliko je Hitleru do cele stvari bilo lično stalo, govori i podatak da on nije prihvatio Čamerov predlog da se iskopavanje finansira iz prihoda XI olimpijskih igara, već je, iz fonda koji mu je bio na raspolaganju, dao arheolozima traženu sumu od 300 000 rajhs maraka.

Za dan objavljivanja odluke o ponovnom pokretanju arheoloških radova u Olimpiji Hitler je izabrao 1.avgust 1936. godine, dan otvaranja Berlinskih olimpijskih igara. Nakon okončanja svečanosti paljenja olimpijske vatre, koja je održana pred 28 000 najmlađih pripadnika nacističkog pokreta, Hitler je, u kancelariji Rajha, primio članove Međunarodnog olimpijskog komiteta da bi im saopštio da je odlučio da, u znak sećanja na Berlinske olimpijske igre, obnovi arheološka iskopavanja u Olimpiji, započeta 1875.godine, „i da ih dovede do kraja“. (38)

Interesantno je da u knjizi „100 godina nemačkog iskopavanja u Olimpiji“, koju je 1972. godine, povodom Minhenskih olimpijskih igara, izdao Organizacioni komitet XX olimpijskih igara, nema ni reči o pravim razlozima za obnavljanje iskopavanja u Olimpiji nakon Berlinskih olimpijskih igara. Umesto istorijskih činjenica, autor Bertlod Felman (Berthold Fellman) nam nudi sledeće objašnjenje: “Kada je godinu dana nakon Berlinskih igara arheološko nalazište moglo nanovo biti otvoreno, ovaj novi početak, koji je bio rukovođen naučnim interesima, imao je snažan potsticaj i od barona Pjera de Kubertena uspostavljenoj modernoj olimpijskoj ideji.“ (39)

Što se tiče posleratnih iskopavanja u Olmpiji, Felman ih koristi da bi veličao Karla Dima: „Za ponovno pokretanje iskopavanja, sedam godina nakon završetka rata, ima da se zahvali potsticajima prof. dr. Karla Dima, dugogodišnjeg rukovodioca Internacionalnog olimpijskog instituta u Berlinu, koji je dugo sa živim interesovanjem pratio otkrivanje rodnih mesta olimpijskih igara i koji je još i kasnije odlučujuće doprineo njihovom istraživanju.“ (40)

Kao što smo videli, Internacionalni olimpijski institut osnovan je u Berlinu na Kubertenov predlog, nakon održavanja Berlinskih igara, i „radio je“ do 1944. Od samog osnivanja bio je pod patronatom nacista. Njegov predsednik bio je nacistički ministar za sport Hans fon Čamer.

Dim 1938. saopštava da je „zadatak Instituta da u izvesnoj meri postane arena duha, u kojoj će se hvatati u koštac oko daljeg savremenog razvoja olimpijske ideje“. (41) To je praktično značilo da je osnovni zadatak Instituta da olimpijsku ideju u potpunosti prilagodi zahtevima nacističke ideologije i da od nje stvori sredstvo za obezbeđivanje dominacije arijevske rase nad „nižim“ rasama. U svom članku iz 1941, posvećenom budućnosti olimpijskih igara, Dim će napisati:

„Treba li da buduće olimpijske igre postanu svetske igre, ili treba da se ograniče na onaj deo sveta u kome su nastale i čijem načinu života pripadaju?

Više nego ikada ranije sam ubeđen da one mora da ostanu svetske igre, jer je smisao ovog rata da stvori novi poredak (Neuordnung), pod kojim će svi narodi sveta biti srećni… (…)

Među onima koji se protive da igre imaju svetski značaj ima mnogo onih koji, svesno ili nesvesno, veruju da ne treba prihvatiti telesnu borbu svoje rase sa primitivnijim rasama. Ja, pak, mislim da vladajuća pozicija nadmoćne rase samo tada dugo istrajava kada se oslanja i na telesno zdravlje i snagu, i zato u igrama vidim za Evropu upravo ono što je Kuberten u njima video za Francusku: stalno ponavljani ispit u najžešćoj vatri i trnoviti izazov, ono što treba pružiti i najboljima drugih naroda.

Mi hoćemo svetske igre, jer hoćemo da pokažemo svetu šta možemo.“ (42)

Neki autori idu u drugu krajnost. Tako, na primer, Iv-Pjer Bulonj, u nastojanju da s Kubertena skine odgovornost za saradnju sa nacistima, optužuje „nacističkog vuka“ Karla Dima, koji je „znao da se ponaša kao jagnje kada se radilo o tome da se smete duh ponosnih ljudi“, da je na prevaru privoleo Kubertena da priđe nacistima. Dim je, po Bulonju, „obrađivao Kubertena sa izuzetnom upornošću“ koristeći pri tome ne samo starost i slabosti Kubertenove, već i njegovo nezadovoljstvo zbog toga što nije bio shvaćen od drugih, posebno od Francuske. (43) Što se tiče Dimovog nastojanja da prigrabi sebi pravo da bude Kubertenov „testamentarni i moralni izvršilac“, Bulonj smatra da se radi o „najnečasnijoj manipulaciji“ koja mora biti „odlučno raskrinkana“. (44)

Problem bi mogao biti postavljen i na sledeći način: zbog čega je Kuberten, u sudbonosnim trenucima za Evropu i svet, predao olimpijsko koplje Nemačkoj, u kojoj su na vlasti bili fašisti, a ne Francuskoj, u kojoj je na vlasti bio Narodni front Leona Bluma, u kome su najveći uticaj imali socijalisti i komunisti? Napadajući Dima, Bulonj zaboravlja da kaže da je Kuberten i ovoga puta ostao dosledan ideologiji za koju se čitavog života borio. Kuberten je pre i iznad svega bio anti-socijalista (anti-komunista): to je bio njegov životni i olimpijski credo. U tom kontekstu treba sagledati njegov „patriotizam“ i „liberalizam“.

Poraz fašističkih sila nije doveo do bitnih promena u MOK-u. Pođimo od Nemca viteza Karla fon Halta (Karl Ritter von Halt). U MOK je ušao 1929. godine. Postao je član Nacionalsocijalističke partije pre nego što je Hitler došao na vlast. U nacističkoj soldatesci dogurao je do SA grupenfirera. Kao predsednik Lakoatletskog saveza nacističke Nemačke bio je, poslednjih godina rata, sportski rukovodilac odgovoran za predvojničku obuku dece. Osuđen je kao ratni zločinac. Koristeći svoje veze i uticaj, Everi Brendidž spašava svog „starog prijatelja“ zatvora. Halt postaje počasni predsednik novog Lakoatletskog saveza (Zapadne) Nemačke i predsednik (1951.) Nacionalnog olimpijskog komiteta. Na Brendidževo insistiranje Halt ne samo da ostaje član MOK-a, već 1957. postaje član Izvršnog odbora MOK-a. (45)

Sličnu sudbinu imao je francuski markiz Melšior de Polinjak (Marquis Melchior de Polignac). U MOK je primljen 1914. Kao saradnika nacista, francuske vlasti će ga šest meseci držati u zatvoru u okupiranoj Nemačkoj. Nakon rata i dalje ostaje u MOK-u, i to kao član Izvršnog Odbora MOK-a. (46)

Na insistiranje Sigfrida Edstroma, prvog posleratnog predsednika MOK-a, u MOK-u će ostati i italijanski fašista grof Paolo Taon di Revel (Count Paolo Thaon di Revel). On je postao član MOK-a 1932, a za člana Izvršnog odbora MOK-a biće izabran 1954. Na isti način će u MOK-u ostati drugi Musolinijev sledbenik, italijanski grof Alberto Bonakosa (Count Alberto Bonacossa), koji je u MOK ušao 1925, a 1952. je postao član Izvršnog odbora MOK-a. (47)

O pravoj prirodi posleratnog MOK-a govori i zaplet oko još jednog italijanskog „olimpijskog“ fašiste – generala Đorđa Vakara (Giorgio Vaccaro). Čak ni insistiranje Italijanskog olimpijskog komiteta da se Vakaro ukloni iz MOK-a, da ne bi kompromitovao posleratnu Italiju, nije dalo nikakvog rezultata. Bio je to, u stvari, poraz onih koju su nastojali da se izbore da zemlje-članice MOK-a, kao i međunarodna javnost, steknu pravo da utiču na izbor članova MOK-a i na njegovu politiku. (48)

U MOK-u će, nakon Drugog svetskog rata, ostati i vojvoda Adolf Fridrih Meklenburg-Šverin (Herzog Adolf Friedrich Mecklenburg-Schwerin), predsednik Kluba stranih novinara u vreme vladavine nacista i Gebelsov bliski saradnik. On će biti izabran za prvog posleratnog predsednika Nacionalnog olimpijskog komiteta Savezne Republike Nemačke. Zatim, švedski grof Klarens fon Rozen (Count Clarence von Rosen), član MOK-a od 1900, koji je, nakon što je svet upoznat sa stravičnim zločinima nacista u koncentracionim logorima Trećeg Rajha, pisao svom prijatelju Brendidžu da su Jevreji odgovorni za sva zla na svetu i da je „komunizam politička forma judaizma“. (49)

Što se tiče Everija Brendidža (Avery Brundage), koji će 1952. postati prvi čovek MOK-a (sledećih dvadeset godina), treba reći da je on pružio otvorenu podršku nacističkom režimu i pre nego što je ušao u MOK. On je bio taj koji je, uprkos protivljenju velikog dela američke javnosti, uspeo da dovede američki tim na nacističke Olimpijske igre u Berlin, na čemu su mu nacisti, kao i gospoda iz MOK-a, bili posebno zahvalni.

Odluka o učešću američkog olimpijskog tima na Berlinskim olimpijskim igrama trebalo je da bude donesena na godišnjem zasedanju Amaterske atletske unije (Amateur Athletic Union), u decembru 1935. Everi Brendidž, predsednik Nacionalnog olimpijskog komiteta SAD, predvodio je delegate koji su bili za, a Džeremi Mahoni, predsednik AAU, delegate koji su bili protiv učešća. Kada je Brendidž uvideo da će biti nadglasan, poslužio se trikom sa poslovnikom i za 24 sata odložio donošenje odluke. U toku noći telegramima je pozvao njemu naklonjene delegate koji su imali pravo glasa, iz organizacija koje do tada nisu imale svoje predstavnike. Sledećeg dana sa 58:56 odlučeno je se ide u Berlin. Presudili su glasovi Brendidževih prijatelja: jedan je kasnije uhapšen kao nemački špijun (predstavnik German Athletic Union); drugi je bio američki antisemita (American Turnerbund), a treći predstavnik profesionalnog biciklističkog udruženja. (50)

Bilo je to, kako kaže američki istoričar i sociolog Gutman, „jedna od najogorčenijih bitaka u Brendidževoj karijeri, koju nikada neće zaboraviti. Decenijama nakon toga, on je još uvek ukazivao na ’pokvarenost borbe da se spreči učešće SAD’ i na ’veliku pobedu olimpijskog principa’. Takođe, decenijama nakon toga, on je još uvek važio kao ’neprikriveni obožavalac Hitlera’“. (51) „U vreme najžešće bitke oko bojkota“, nastavlja Gutman, „mnogima je izgledalo da je otišao mnogo dalje od časne odbrane nemačke kulture i da je postao besramni branilac nacista. U dobro poznatom govoru, koji je održao u Medison skver gardenu (Medison Squere Garden) 4.oktobra 1936, on je odao priznanje nacional-socijalistima za njihovo suprotstavljanje komunizmu. Obraćajući se Nemačko-američkom savezu, on govori neumereno i nerazborito: ’Mi možemo mnogo da naučimo od Nemačke. I mi, ukoliko želimo da sačuvamo naše institucije, moramo da ugušimo komunizam. I mi moramo da preduzmemo korake da zaustavimo slabljenje patriotizma’. Nakon govora, u javnosti će se pojaviti naslovi poput: ’Budi kao nacisti’, ’Amerika mora da sledi primer nacista –  Brendidž’.“ (52) Istovremeno, Brendidž postaje „najčvršći“ branilac fašističkog Japana u MOK-u. Za njega, kao i za gospodu iz MOK-a, japanska agresija na susede, kao i pitanje rata i mira, nije bila ništa drugo do „organizaciono pitanje“. (53)

Nakon Drugog svetskog rata, u nastojanju da napravi političku karijeru, Brendidž je bio rame-uz-rame sa Džozefom Makartijem (Joseph McCarthy), po zlu čuvenom „lovcu na veštice“, u jednom od najsramnijih perioda američke istorije. U to vreme on „počinje da sakuplja materijale koje objavljuje radikalna desnica“. (54) Na njegovu političku aktivnost upućuje pismo Karla Dima koje je ovaj uputio svojoj ženi Lizelot (Liselott) 31.jula 1948. : „Brendidž me je juče posetio, u depresivnom raspoloženju. Bio je pripadnik Lindbergove (Lindbergh) partije, koja se smatra fašističkom. Zbog toga ima puno neprijatelja i ta bedna stvorenja su svuda prisutna. Još uvek se vodi kampanja mržnje protiv Nemačke protiv koje niko ne preduzima energičnu akciju.“ (55)

U tim godinama, „olimpijski mirotvorac“ Brendidž napada američku vladu što prekida rat u Koreji, jer to predstavlja „strahoviti gubitak obraza za belu rasu u celoj Aziji“. (56) Svoju olimpijsku karijeru Brendidž će okončati kao vatreni branilac rasističkih režima na jugu Afrike. U svom poznatom govoru na Minhenskim olimpijskim igrama on žali zbog „izgubljene bitke za Rodeziju“. (57)

Kada je reč o Brendidževom „moralnom čistunstvu“, na čemu je on, kao prvi čovek MOK-a, toliko insistirao, ilustrativni su primeri koje navodi profesor Gutman. Na Olimpijskim igrama u Štokholmu (1912.) za američki tim će nastupiti i Everi Brendidž. Njegov najveći američki rival bio je Indijanac Džim Torp (Jim Thorpe). Torp je bio bolji od Brendidža u petoboju (Torp je zauzeo prvo, a Brendidž šesto mesto), da bi ga potpuno deklasirao u desetoboju. Ne mogavši sportski da podnese poraz, Brendidž napušta takmičenje pre završetka poslednje discipline, trke na 1 500 metara, u kojoj nije imao šanse da pobedi. (58) Nakon trijumfa u Štokholmu, Torpu će biti oduzete medalje zbog toga što je, navodno, igrao bezbol u jednom poluprofesionalnom timu i za to dobio novac. Opravdano se sumnja da iza te intrige stoji Brendidž, koji do kraja života nije mogao da zaboravi na poraz. Na insistiranje Američkog olimpijskog komiteta, MOK će Torpu vratiti medalje tek 1982, kada to Brendidž više nije mogao da spreči. Kada se tome doda da je Brendidž, koji je u javnosti igrao ulogu borca za „tradicionalne vrednosti američkog društva“, odbio da prizna očinstvo svojim vanbračnim sinovima, plašeći se da bi to pokvarilo utisak o njemu u javnosti i onemogućilo njegov izbor na mesto predsednika MOK-a, postaje jasnije o kakvom se olimpijskom „čistuncu“ radi. (59)

Interesantno je da je upravo Brendidž bio taj koji je (1966.) doveo Huana Antonia Samaranča (Juan Antonio Samaranch) – čoveka koji je uživao Brendidževu naklonost i poverenje (60) – u Međunarodni olimpijski komitet, da bi ga, dve godine kasnije, postavio za šefa protokola, a 1970. ubacio u Izvršni odbor MOK-a. Samaranč je bio pravi Brendidžev čovek. U Španskom građanskom ratu prebegao je iz republikanske vojske na Frankovu stranu. Kao lojalni podanik španskog fašističkog režima dospeo je do mesta ministra za sport (Delegado Nacional de Deporte), koje je u svim totalitarnim sistemima rezervisano za „proverene“ pristaše režima. U vreme dok je Samaranč gradio svoju karijeru u olimpijskom pokretu (postao je podpredsednik a zatim predsednik /od 1955-1970./ Nacionalnog olimpijskog komiteta Španije), u zatvorima Španije svirepo su likvidirane stotine hiljada antifašista, među kojima i hiljade internacionalnih brigadista koji su došli da pomognu iberijskim narodima u njihovoj borbi protiv fašizma. Da li treba zaboraviti fašističke zločine i fašističke zločince – u ime „pacifističkih“ olimpijskih ideala?

Dosadašnje „pacifističke“ aktivnosti MOK-a svodile su se, između ostalog, na prikrivanje prave prirode totalitarnih režima, i na davanje podrške tim režimima. Jer, ne samo da je zvanični osnivač i „duhovni otac“ modernih olimpijskih igara, Pjer de Kuberten, olimpijski pokret poverio nacističkoj „nadrasi“, koja je svoju budućnost gradila na istrebljivanju i pokoravanju ognjem i mačem „nižih rasa“, već su, kao što smo videli, njegovi naslednici u jeku Drugog svetskog rata kovali planove da se olimpijske igre zauvek smeste u granice nacističkog „novog poretka“. Zbog toga čoveka podiđe jeza kada se seti Brendidževih reči izgovorenih na Minhenskim olimpijskim igarama, nakon ubistva jevrejskih sportista od strane palestinskih komandosa: „The Games must go on!“ („Igre se moraju nastaviti!“). Podiđe ga jeza kad pomisli da su isti ti ljudi, vođe olimpijskog pokreta, pravili sa nacistima planove da na nacističkim stratištima priređuju olimpijske igre „u slavu mira i saradnje među narodima čitavog sveta“! I ti ljudi su i danas slavljeni kao „veliki humanisti“ i „pacifisti“!

x       x      x

 

Fusnote

 

 

(1) Uporedi: Hans Joachim Teichler, „Coubertin und das Dritte Reich“, „Sportwissenschaft“, 12 (1), 43.s, 1982.

(2)  Teichler, isto, 43.s.

(3)  Isto, 45.s.

(3x) U: Hans Joachim Teichler, „Coubertin und das Dritte Reich“, „Sportwissenschaft“, 1982. 12 (1), 52.s.

(4) Carl Diem: „Das Erbe Coubertins“, U: Carl Diem, Olympische Flamme, 257.s, Utscher Verlag, Berlin, 1942.

(5)   Isto,

(6) Uporedi: Hans Joachim Teichler, „Coubertin und das Dritte Reich“, „Sportwissenschaft“, 12 (1), 28.s, 1982.

(7)    Isto, 29.s. Fusnote.

(8)   Teichler, isto, 29.s.

(9)   Isto, 32, 33.s.

(10) Hajo Bernett, Sportpolitik im Dritten Reich, Karl Hofmann Verlag, Chorndorf bei Stuttgart, 1971,48.s.

(11) Uporedi: Arnd Krüger, Sport und Politik, Fackelträger Verlag, Hannover, 1975, 74.s.

(12)  Hajo Bernett, isto, 62.s.

(13)  Isto, 62.s.Fusnota.

(14)  „Vreme“, 3.juli, 1936.

(15) Uporedi: Carl Diem, Weltgeschichte des Sports, 3.Auflage, Band II, 1017, 1018,  Cotta Verlag, Stuttgart, 1971.

(16)  Uporedi: Allen Guttmann, The Games Must Go On, 74s, Columbia Uni. Press, 1984.

(17) Guttmann, isto, 74, 75.s.

(18) Uporedi: Guttmann, isto, 75.s.

(19) Hans Joachim Teichler, „Coubertin und das Dritte Reich“, „Sportwissenschaft“, 12 (1), 35,36.s, 1982.

(20)  Isto, 37.s.

(21)  Isto, 37.s.

(22) Miloš Crnjanski, „Olimpijada u Berlinu“, Kod: Zoran Avramović, Crnjanski o nacionalsocijalizmu, 49, 50.s, Beletra, 1990.

(23) „Internationale Sportrundschau“, n.7, 1936. 189. s. Kod: Jean-Marie Brohm, Jeux Olympique a Berlin, Éditions Complexe, Bruxelles, 1983. str. 205, 206. (Prevod rađen na osnovu francuskog prevoda nemačkog originala.) (Podvučeno u izvoru.)

(24)  Carl Diem, „Sport ist Kampf“, U: Carl Diem, Olympische Flamme, 38.s, Utscher Verlag, Berlin, 1942.

(25) Carl Diem, „Sturmlauf durch Frankreich“, U: Carl Diem, Olympische Flamme, 124, 129.s.

(26) Uporedi: Guttmann, 101, 109, 151.s.

(27) „Vreme“, 21.juli 1936.

(28) Uporedi: Hajo Bernett, Sportpolitik im Dritten Reich, 123-130.s.

(29) Bernett, isto, 94.s.

(30) Isto, 95.s.

(31) Isto, 73.s.

(32) Isto, 73.s.

(33) Isto, 74.s.

(34) Isto, 49.s.

(35) Isto, 50.s.

(36) Isto, 69.s.

(37) Isto, 69.s.

(38) Isto, 69.s.

(39) Berthold Fellman, „Die Geschichte der deutschen Ausgrabung“, U: 100 Jahre deutsche Ausgrabung in Olympia, 45.s, Prestel-Verlag, München, 1972.

(40) Isto, 45.s.

(41) Carl Diem, „Das Erbe Coubertin“ U: Carl Diem, Olympische Flamme, 258.s.

(42) Carl Diem, „Weltspiele?“, Isto, 244, 245.s.

(43) Yves-Pierre Boulongne, „Pierre de Coubertin. Ein Beitrag zu einer wissenschaftlichen Untersuchung seines Lebens und seines Werkes“, U: Die Zukunft der Olympischen Spiele, 94.s, Hrsg. Hans-Jürgen Schulke, Pahl-Rugenstein, Köln, 1976.

(44) Isto, 94.s.

(45) Krüger, isto, 221.s; Guttmann, isto, 101, 267.s.

(46) Guttmann, isto, 101, 265.s.

(47) Isto, 101, 267.s.

(48) Isto, 102, 268.s.

(49) Isto, 92, 264.s.

(50) Krüger, isto, 71.s.

(51) Guttmann, isto, 74.s.

(52) Isto, 90.s.

(53) Isto, 85.s.

(54) Isto, 96.s.

(55) Isto, 109.s.

(56) Isto, 96.s.

(57) Isto, 254.s.

(58) Isto, 27.s.

(59) Isto, 49.s. O tome i: William Oscar Johnson: „Avery Brundage: The Man Behind the Mask“, „Sports Illustrated“, Avgust 4, 1980. Posebno 56.s.

(60) Guttmann, isto, 260.s.

x      x      x

 

 

 

 

Његошева космологија

Њ

Петар Петровић Његош представља једну од најзначајнијих личности у српској историји. У његовом лику и делу Срби виде оно највредније што обележава њихово историјско постојање. Његош је српска икона. У односу према Његошу и другим „великанима“ из националне историје огледа се однос према српском народу и његовој прошлости. То је оно што условљава и ограничава могућност непристрасног односа према Његошевом лику и делу. Имајући у виду да су митови најважније средство за стварање „колективног несвесног“ (Јунг) као основа националне самосвести, историјски однос према Његошевој мисли и њено критичко разматрање постаје издаја српског националног бића.

Прави смисао Његошеве мисли може да се схвати када се има у виду њена историјска условљеност, као и њен однос према будућности. Еманципаторски потенцијали мисли чине да мисао има историјску природу. Њен највећи квалитет састоји се у томе, да отвара просторе будућности. Митолошки однос према Његошу онемогућава да се сагледа конкретна природа његовог дела. Истовремено, митолошки приступ Његошевом делу укида умни и тиме историјски однос према прошлости. Свођењем прошлости на мит уклања се могућност реализовања еманципаторског наслеђа националних култура и грађанског друштва и тиме могућност стварања будућности. Митолошка свест постаје обрачун с визионарском свешћу и борбом за хумани  свет.  Митови су кавез у који је затворен стваралачки ум. Оно што је битно нису митови, већ развој стваралачких моћи људи и визионарске свести. Највећа вредност „великих људи“ је то што су стварали будућност. Као митолошке личности „великани“ нису инспирација људима да стварају будућност, већ су средство за обрачун с њиховим стваралачким бићем. Уместо да су узори, они постају идоли и као такви средство за стварање поданичке свести. Истовремено, идолопоклонички однос према „великанима“ спречава људе да схвате праву вредност њиховог дела. Митолошки однос према прошлости је политичко средство владајућег поретка са којим се уништава визионарска свест која пружа могућност да се искорачи из постојећег и створи нови свет. Митови обележавају крај историје. Није историјски онај народ који ствара митове о прошлости, већ онај који ствара будућност.

Историјска мисао има конкретну историјску самосвест, што значи да је свесна историјског тренутка у коме је настала. Истовремено, само питање о природи одређене мисли треба да има историјску самосвест, што значи да има у виду конкретне друштвене и историјске услове у којима се поставља. У том контексту треба правити разлику између истинске и лажне мисли. У савременом капитализму, који је постао тоталитарни поредак деструкције који све драматичније уништава живот на Земљи, најважнији критеријум по коме се одређује природа одређене мисли је њен однос према свету као животворној целини. Истинска мисао настоји да искорени узроке који доводе до уништења живота на Земљи и човека као природног и хуманог бића. Лажна мисао ствара виртуелне светове у главама људи и спречава их да се изборе за опстанак живота и створе хумано друштво. У савременом свету лажна мисао има анти-егзистенцијални карактер.

Његошева космологија је дете свог времена, што значи да има конкретно друштвено и историјско утемељење. То је оно што условљава њену политичку суштину – која је заоденута мистичним религиозним велом. Његош није само редуковао антрополошки модел човека да би сународнике прилагодио конкретним егзистенцијалним изазовима, већ је, из истих разлога, редуковао национално биће Црногораца. Он је настојао да уклони све оно што може да изазове племенске сукобе и што може да спречи изградњу државе као неприкосновеног егзистенцијалног стожера. Његош је настојао да Црногорце као народну заједницу која има племенско устројство преобрати путем државе у јединствену националну заједницу. Држава постаје оличење самобитности Црне Горе и основ за изградњу црногорске нације. За разлику од оних европских држава у којима се стварање нације заснивало на експанзионистичким тежњама буржоазије и претварању људи у „топовско месо“, у Црној Гори стварање нације имало је слободарски и егзистенцијални карактер. Његош је био свестан да су народи који нису успели да из племенског пређу у државно стање нестали. Истовремено, претварање племенски устројене народне заједнице у нацију путем државе био је нужан корак на историјском путу који води у грађанско друштво. Његош је, попут Платона,  у држави видео  отелотворење космичке правде на Земљи и највише добро. Његова политичка пракса указује на то да држава није космичка датост, већ земаљска творевина.

Када се има у виду цивилизацијски помак који се збио у Европи у 18. и 19. веку, Његошева мисао има конзервативни карактер. У његовим списима нема идеја које отварају духовни и политички простор за стварање модерног друштва. Његош одбацује еманципаторске идеје просветитељства, пре свега идеју света који се заснива на разуму. Његова идеја државе нема у виду грађанско друштво и човека као субјекта политичког конституисања друштва. Нема Русоовог volonté général ни Кантовог „категоричког императива“. Његош одбацује еманципаторске идеје Француске грађанске револуције и немачке класичне филозофије. Код њега нема Гетеових и Шилерових еманципаторских идеја, као ни еманципаторских идеја филантропског покрета. Његошево претварање народа из племенске заједнице у нацију не подразумева претварање националне заједнице у грађанско друштво. Држава има над-племенски карактер и као таква није демократска институција која се заснива на правима грађана, већ има апсолутистички карактер. Политичко устројство нације не заснива се на плуралистичким, већ на ауторитарним принципима и догматској свести. Религија је основ националне самосвести. Она није право човека већ је неприкосновена интегративна идеологија и као таква оруђе државне политике. Вера се не заснива на непосредном односу човека према богу већ је црква посредник између бога и човека. Човек може да буде верник једино као црквени поданик. У коначном, човек није еманциповано национално биће и као такав стваралац нације, већ је припадник нације која је сведена на стадо.

У Његошевој космологији успостављена је двојност земаљског и небеског света. Његош сагледава човека и његову земаљску егзистенцију из космичке перспективе. Земља је „тама“ и привремено станиште човека а свемир је „храм божији“ и „светлост“.  Његош укида човека као јединствено и непоновљиво космичко биће. Човек није стваралац хуманог космоса већ „смртна прашина“. Не постоји људскост као аутономна космичка појава. Човек се не руководи људскошћу, већ законима који владају у васељени. Укинута је визионарска свест и идеја истинског земаљског света. Космос није вредносни изазов и као такав идеал света коме човек треба слободовољно да тежи, већ је фатална моћ којој је човек подређен. Његош је лишио човека свега што га чини јединственим и непоновљивим космичким бићем, а земаљски свет животворне моћи која га чини јединственим и непоновљивим космичким светом. Човек није самосвојно космичко биће које ствара хумани космос већ је, попут других природних појава, космичка датост. Човек је „атом у простору и минут у вечности“, а Земља је свемирски отпад и стратиште на које је бог по казни послао човека кога је проклео.

Његош укида историју и на тај начин човека као самостварајуће историјско биће. Његош нема представу историјског времена и не схвата да човек путем свог живота и дела ствара историјско време и на тај начин излази из оквира механичког времена које влада у космосу. Код Његоша нема дијалектичког развоја друштва и тиме квалитативних промена које се појављују у виду историјских скокова и настанка историјског novuma. Проток времена заснива се на егзистенцијалном фатализму. Његошева космологија обрачунава се са идејом будућности. Његош лишава човека животворне снаге и културног наслеђа који су производ историјског развоја човечанства и на тај начин лишава људе способности да створе будућност. Обезвређујући човека као стваралачко и визионарско биће и укидајући Земљу као космички дом човека, Његош је обесмислио земаљску егзистенцију човека и на тај начин његову борбу за слободу и опстанак. Потреба за женом и породицом, љубав и одговорност према родитељима и домовини, културно наслеђе и животно искуство, историјска борба предака за слободу и опстанак, одговорност за будућност и борба за живот у слободи… – шта све то значи човеку који је сведен на „смртну прашину“ која лебди у тами космичког бескраја?

Његошева мисао није свесна своје конкретне историјске природе и не зна где се налази у историјском времену. Она је као река која није свесна свог изворишта. Уместо да тежи да схвати своју историјску природу, Његошева мисао проналази утемељење у илузорној космичкој сфери. За Његоша време је задато природом космичког свода, што значи да је ван домашаја слободарско-стваралачке праксе човека. Оно не представља конкретно историјско време, већ апстрактно време које је датост и у коме је човек играчка судбине. Укидањем човека као ствараоца историје Његош укида историјско време митолошким временом. Оно постаје темељна категорија са којом човек бива лишен историчности, а то значи слободарске самосвести и на њој засноване визионарске свести. Једно је бити у задатом времену, а друго стварати време. У првом случају, ради се о механичком и митолошком времену; у другом случају, ради се о историјском и животворном времену. Без човека као ствараоца света нема историје, а без историје нема ни историјског времена. Уколико човек не постоји као стваралачко биће, он не живи само ван-временским, већ без-временским животом. Само као стваралац историје човек је временито биће. Његош укида човека као слободарско и животворно биће и своди га на сужња судбине. Код Његоша нема историјског кретања и прогреса. Прошлост, садашњост и будућност имају безвременски карактер. Без конкретне историјске самосвести човек не може да временује време. Он може само да доживљава живот који се заснива на од човека отуђеним процесима који условљавају друштвене промене које су лишене историјске самосвести.

Његош укида дијалектику историје и тиме историјско кретање. Временовање времена појављује се као „непрестана борба“ за опстанак. То је извориште „вечног враћања истог“ (Ниче). Дијалектички процес постајања света хуманим светом укинут је механичким процесом борбе за опстанак који лишава свет будућности. Код Његоша нема историјског пута развоја човечанства. Човек и свет сведени су на космичку датост. Његош задаје неприкосновени и од човека независни космички свод путем кога човек једино може да доживи своју аутентичну егзистенцију. На тај начин доводи се у питање способност и право човека да има критичко-мењалачки однос према постојећем свету, као и да створи визију будућег света и бори се за њено оживотворење. У Његошевој мисли нема човека као делатног и стваралачког бића; нема класног устројства друштва и класне борбе; нема борбе између старог и новог; нема развоја капитализма као деструктивног поретка и егзистенцијалне кризе коју ствара; нема сукоба између различитих погледа на свет; нема избора између могућих алтернатива развоја друштва и на томе засноване визије будућности… Ради се о обрачуну с животворним карактером историје, а то значи с процесом постајања историје историјом, што у бити значи, с постајањем човека човеком и у том контексту с постајањем света људским светом.

У Његошевој космологији борба човека за опстанак није израз његовог слободног определења већ је след космичких закона. Борећи се за опстанак човек се не појављује као самосвојно космичко биће. Као што је за Платона човек „играчка богова“, тако је за Његоша човек играчка космичких сила. Борба за опстанак није хумани и у том смислу егзистенцијални изазов, већ је космичка нужност. Као таква она није ствар слободног избора човека већ је космичко проклетство на које је човек, попут свих других космичких појава, осуђен. Човек није оно што може да буде као слободарско и стваралачко биће, већ оно што мора да буде као предмет и оруђе космичких сила. За Његоша слобода не подразумева ослобађање човека од природњачког детерминизма. Он укида дијалектику историје и човека као стваралачко, слободарско, друштвено и визионарско биће. На тај начин Његош укида човека као јединствено и непоновљиво космичко биће и земаљски свет као јединствени и непоновљиви космос.

Његош у космосу проналази идеале правде који су, заправо, производ историјског развоја друштва. Код Његоша добро и зло немају конкретни друштвени и историјски карактер, већ су космичке појаве. Њихова борба не доводи до искорењивања зла и на тај начин до искорака човека у нови свет већ се, под непроменљивим космичким сводом, увек изнова обнавља. Земља није простор на коме настаје добро и зло већ је простор на коме се одвија вечна борба између добра и зла које имају космичко утемељење и метафизички карактер. Исто је са борбом између добра и зла. Она нема конкретну друштвену и историјску природу већ се појављује као неприкосновени космички закон коме је човек подређен. Борба између добра и зла нема дијалектичку већ механичку природу. Она обнавља животну енергију човека и даје нови подстицај животу али из ње не проистиче нови историјски квалитет у виду новог света. Борба између добра и зла не подразумева стварање будућности и у том контексту искорењивање друштвених извора зла. Човек може да се супротстави злу, али не и да га победи.

Његош је путем космичког свода обоготворио владајући земаљски поредак. Бог представља иделизовану пројекцију апсолутистичке моћи која влада на Земљи која симболизује поредак који се заснива на беспоштедној борби за опстанак. Попут античког и хришћанског космоса, Његошев космос је пројекција земаљског поретка који се заснива на приватној својини над средствима за производњу, на класном поретку, на израбљивању радних људи и жена, на освајању и пљачки… Његошева тврдња да је човек „смртна прашина“, која је карактеристична за хеленску религију као и за хришћанство, је par excellence политички став. Она служи владајућој класи да се обрачуна са слободарским достојанством потлачених радних слојева и очува класни поредак који је и код Његоша добио божанско утемељење и оправдање.

Његошева космологија има политичку природу. Његош је свео људе на поданике владајуће моћи која је оличена у држави. Овакав ригидни политички став последица је тога што је црногорско друштво било подељено на племена и кланове који су се борили за власт и на тај начин доводили у питање опстанак земље и народа. Надземаљска моћ која има апсолутни карактер била је идеализовано извориште државне моћи која је требало да спречи распад Црне Горе. И Његош се, као државник и владика, држао принципа да је „владавина у главама“ најважнији услов за постизање народног јединства – без чега је Црна Гора била осуђена на братоубилачки рат и тиме на пропаст. Прави смисао Његошеве поетизоване мистике може да се схвати уколико се има у виду да је темељ његове космолошке теорије религија. Она представља најважније духовно интегративно ткиво Црногораца – за разлику од обичаја и другог духовног наслеђа које ствара могућност да посебни племенски интереси превладају над заједничким добром. Да је Његош стварно веровао да је човек „смртна прашина“ он се не би обраћао својим сународницима у настојању да их мотивише да се уједине и боре – већ би се обратио „свемоћном богу“. Његош је био свестан да само од његових сабораца зависи да ли ће српски народ опстати на свом вековном огњишту.

Његош је укинуо Земљу као животворну целину. Сводећи Земљу на „таму“ и ништавило Његош је укинуо еволутивни развој живог света и на тај начин животворни карактер природних процеса и човека. Човек није  обезвређен само као људско, већ и као природно биће. Нису природни процеси и човек као стваралачко биће ти који стварају живот на Земљи и условљавају земаљска збивања, већ је то бог чије се делатне моћи појављују у виду космичких сила. Укидајући животворну моћ земаљског света и сводећи човека на „смртну прашину“ Његош је пресекао животворну пупчану врпцу која спаја човека са земаљским светом. Он се обрачунава са идејом животворног пантеизмом и укида животворну визионарску свест. На тај начин Његош се обрачунава с мењалачком праксом човека која тежи да створи умни свет који ће бити у органском јединству са природом као животворном целином. Имајући у виду све драматичније уништавање живота на Земљи од стране капитализма – обрачун с животворном моћи природе и човека представља једну од најпогубнијих особености Његошеве космологије.

Природњачка филозофија индијанског поглавице Сијетла, која је изложена у писму упућеном америчком председнику Пирсу 1854, указује на то да је Земља извор живота и да је човек животворно биће: “Сваки делић ове земље свет је моме народу. Свака блистава борова иглица, свако зрно песка на речном спруду, свака маглица у тами шуме свети су у мислима и у животу мог народа. Сокови у дрвећу прожети су у сећањима црвеног човека. Када мртви бледолики оду у шетњу међу звезде, заборављају земљу, која им је дала живот. Наши мртви никада не забораве своју предивну земљу, јер је она мати црвеног човека. Део смо земље, и она је део нас. Мирисне траве су нам сестре. Јелен, пастув, велики орао – то су наша браћа. Стеновити врхови, сточни пашњаци, топло понијево тело и човек – све то припада истој породици. (…..) Ова блистава вода што тече, брзацима и рекама није само вода, то је и крв наших предака. Продамо ли вам земљу, морате знати да је ова вода света, морате рећи својој деци да је света, да сваки одраз у бистром језеру одражава догађаје и успомене из живота мог народа. Жубор воде то је глас мога оца. Реке су наша браћа – утољују нам жеђ. Реке носе наше кануе. Хране нам децу. Продамо ли вам ову земљу, морате да знате и да учите своју децу да су реке наша и ваша браћа. Зато рекама морате пружити доброту какву бисте пружили брату. (……..) Највеће благо црвеног човека је ваздух. Све живо ужива исти ваздух – животиње, дрво и човек. Свима је тај ваздух потребан. Бели човек као да не опажа ваздух који удише. Попут неког ко је дуго на самрти, неосетљив је на смрад. Продамо ли вам земљу, морате знати да нам је ваздух драгоцен. Да ваздух дели свој дах са свим животом који одржава. Ветар што је мом деди дао први дах – прихватиће и његов последњи издах. Ако вам продамо земљу, морате је чувати као светињу. Као место на коме ће бели човек моћи да удахне ветар заслађен мирисом пољског цвећа. (…….) Шта је човек без животиња? Када би животиња нестало, човек би умро од велике усамљености. Шта год задеси животиње, убрзо снађе и људе. Све је у свету повезано. (…….) Мораћете своју децу учити да им је под ногама пепео наших дедова. Да би поштовали земљу, рећи ћете им да је земља богата животом наших предака. Мораћете учити своју децу исто као што ми учимо нашу – да нам је земља мати. Што снађе земљу – снађе и њену децу. Пљује ли човек на земљу – пљује на себе самога. (…….) Земља не припада човеку – човек припада земљи. То добро знамо. Све је у међусобној вези, као што је породица крвљу сједињена. Све је повезано. Није човек творац ткачнице живота, већ је само влакно у њој. Што учини са ткачницом – чини са собом. Чак ни бели човек, чији бог иступи и говори с њим као пријатељ са пријатељем, неће избећи заједничку судбину. (…….) Правом живљењу је крај. Почиње борба за опстанак…”

Европски хришћани су са убилачком страшћу готово истребили северноамеричке староседеоце и уништили њихову животну средину. Био је то највећи геноцид у историји човечанства. Ево шта је владика Николај Велимировић, кога је Српска православна црква канонизовала, изјавио на Ускрс 1946. у Чикагу – дајући подршку освајању света од стране европских крсташа и истребљењу „дивљака“ у име Христа: „Континенти онда непознати, насељени су сада са стотине милиона хришћана. И насељавање овог америчког континента отпочело је у Његово име и Његову славу. Оци овог народа били су они који су Њега волели више од живота свога. Као такви нису се устрашили смрти ни на бурном океану ни у беспутној пустињи нити под стрелама дивљака. Јер су знали, да ко за Њега умре, тај вечито живи.“

Његошева космологија је мисаона рефлексија вековне борбе српског народа против османлијске тираније. Упркос томе што своди човека на „смртну прашину“ код Његоша се преплићу два принципа: принцип прашине и принцип стене. Човек је као космичко биће ништавна прашина. Као земаљско биће које се бори против тираније човек је неуништива стена која пркоси најгорим недаћама. За Његоша јунаштво је, попут правде, космичка појава. Уистину, јунаштво нема космичко, већ земаљско утемељење. Јунаштво је прворазредни вредносни изазов и као такав историјска појава. Јунак је отелотворење највиших људских врлина, што подразумева да је човек спреман да да живот да би се изборио за слободу и опстанак свога народа, али и да би се супротставио тиранском поретку и створио хумани свет. То је могуће једино уколико човек сагледава себе у историјској равни, што значи у процесу постојања човека хуманим бићем. Слобода је суштина јунаштва. Јунак није „атом у простору и минут у вечности“ већ овоземаљско људско биће које је симбол историјске борбе човека за слободу и опстанак. Човек може да постане јунак само уколико је превазишао своје бивствовање као материја и део природе. Без историјске димензије људског бивствовања јунаштво није могуће.

Његош говори као ратник који се налази на првој борбеној линији који настоји да мотивише своје сународнике да издрже – да би сачували народ од уништења. Горски вијенац завршава се са речима које владика Данило упућује Вуку Мандушићу: „Здраво твоја глава на рамена,/ ти ћеш пушку другу набавити/ а у руке Мандушића Вука / биће свака пушка убојита!“ Јунаштво није само највреднија људска особина већ и највиши егзистенцијални принцип. За Његоша је пресудан вољни фактор. Црногорци су у стању да се супротставе тиринији јунаштвом. Они су јуначки народ. Његош развија стратегију малих народа у борби за опстанак. Јунаштво и јединство народа под снажном државом – то су најважнији услови који могу да обезбеде опстанак малих народа.

По Његошу, слобода човека не састоји се у супротстављању космички условљеном детерминизму и стварању света који ће се заснивати на хуманистичким принципима, већ на борби за опстанак. Његошев принцип „Ал’ тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ није позив човеку да укине тиранију, већ да јој се супротстави. Борба за опстанак није израз потребе човека као слободарског бића да се ослободи тираније и створи на Земљи свет слободних људи, већ след космичког закона који је неприкосновен: „Све природа снабдјева оружјем против неке необуздне силе…“ Његош укида способност човека да се као хумано биће бори за стварање хуманог света. Човек није самосвојно космичко биће које је у стању да створи хумани свет већ „смртна прашина“. „Божанска светлост“ не инспирише човека да укине свет у коме влада беспоштедна борба за опстанак, већ га прикива за постојећи свет. По Његошу, човек никада неће моћи да створи свет у коме неће бити тираније и у коме ће људи бити браћа. Борба против тираније није процес који подразумева отвореност према будућности и стварање новог света, већ укидање мисаоног и политичког плурализма и на тај начин укидање могућег хоризонта будућности.

Природњачки детерминизам подразумева еволуцију живог света од нижих ка вишим облицима живота. Она се заснива на принципу природне селекције: јачи опстају – слабији пропадају. За Његоша све што постоји је космичка датост. Нема настајања ни постајања појава. Нема квалитативних скокова и novuma. Еволуција живог света по принципу природне селекције не одговара Његошевој политичкој теорији која се заснива на ставу да „Све природа снабдјева оружјем…“- што значи да је борба за опстанак универзални космички закон који се односи на све што постоји у космосу. То је основ космичке правде која се у облику права појављује на Земљи. Без обзира на величину и снагу сваки народ има право и обавезу да се бори за опстанак. За Његоша свет није братска заједница слободних људи већ збир народа који се, попут животињских врста, боре између себе за опстанак. Свет је ратно поприште. Мир није могућ као резултат искорењивања друштвених узрока који доводе до рата, већ се заснива на „равнотежи страха“ и принципу „ако хоћеш мир, припремај се за рат“ (si vis pacem para bellum). To je основ „хармоније“ која нема друштвену и историјску природу већ се појављује као космички закон који условљава збивања на Земљи. Његошев природњачки детерминизам заснива се на космолошком фатализму.

Његош укида нормативну сферу која посредује између човека и света и која је критеријум за одређивање човекобивства. Нису морални постулати ти који уједињују људе већ је то сам живот који се заснива на борби за опстанак. Човек се не руководи људскошћу, већ законима који владају у васељени. Човек није ни слободно ни умно биће. Он не може да постави питање о истинском ни да се определи за истинско. У том контексту не постоји идеја истинског земаљског света коме човек треба и може да тежи. Борба против тираније не доводи до квалитативних историјских скокова у виду стварања новог друштва, већ све остаје у сфери природњачког детерминизма и космички условљене датости. Нема прогреса. Друштвене промене немају историјску природу већ су рефлексија збивања (хармонија и хаос) у космосу. Борба за хумани свет није само бесмислена већ је немогућа. Супротстављање тиранству не подразумева борбу човека за хумани свет, већ борбу за опстанак у постојећем свету.

Да ли Његошев став „Нека буде што бити не може!“ пружа могућност да се искорачи из детерминистичког начина мишљења који има природњачки карактер? Да ли се у њему назире победа човека као хуманог бића над нехуманом космичким поретком који се заснива на „праву јачега“? Када је реч о људској историји, слабији може да победи јачег уколико се бори за слободу. То је једна од најдраматичнијих историјских истина. У тој идеји садржана је супротност између космичког поретка и човека као јединственог космичког бића. Борба човека за слободу је нови квалитет космичког бивствовања. Путем слободарске борбе дијалектика природе претвара се у дијалектику историје.

По Његошу човек није највиши облик у еволуцији живог света и самостварајуће историјско биће, већ је производ космичке мистике која се појављује у виду „бога“. Идеја „бога“ као „ствараоца света и човека“ постаје посредник између човека и космоса и путем ње човек стиче свест о себи као космичком бићу. „Вера у бога“ постаје начин на који Његош убија у људима слободарско и стваралачко достојанство, што значи веру да су у стању да створе хумани свет. Уистину, човек је као стваралачко биће створио идеју „бога“. Она је производ његове религиозне маште која је историјски условљена. Његош нема еманциповану религиозну свест и не сагледава религију у контексту историјског развоја човечанства. Његош не схвата да је монотеизам само један од историјских облика у развоју религиозне свести. Исто тако, он не схвата да је идеја „бога“ један од показатеља постојања човека јединственим космичким бићем. У идеји „бога“ као „ствараоца света и човека“ укинута је идеја да су човек и свет космичка датост. У тој идеји огледа се специфична природа човека као јединственог и непоновљивог космичког бића.

Његош доводи у питање смисао веровања у бога. Ако бог постоји независно од човека и ако се „све одвија по божијој вољи“ веровање у бога нема никакав значај. Веровао у бога или не човек је „смртна прашина“ и само док је осветљен божанском светлошћу постоји као „искра“. Сводећи бога на светлост, а човека на „смртну прашину“ Његош је укинуо могућност да се човек као људско биће односи према богу као највишем вредносном изазову. Уколико је човек „смртна прашина“ како може да има потребу за богом? И животиње су „смртна прашина“ али оне нису у стању да верују у бога. Његош не схвата да човек верујући у бога превазилази оквире космичког детерминизма, који је Његош прогласио за врховну и неприкосновену моћ, и потврђује се као јединствено космичко биће. Када се има у виду да је капитализам довукао човечанство на ивицу провалије, и да је борбена друштвеност постала егзистенцијални императив – идеја да се „све одвија по божијој вољи“ представља једну од најпогубнијих заблуда.

Зашто је бог дозволио да Срби као хришћански народ вековима труну у турском ропству? Његош критикује Немањиће због њихових „смртних сагрешења“ – крвавих међусобних обрачуна и издаје. Да ли се због тога „бог драги разљутио на Србе“ и препустио их на милост-и-немилост турском злотвору? Да ли је Његош покушао да скине божију клетву са српског народа тако што је настојао да путем државе укине племенско устројство Црногораца и на тај начин спречи сукобе и издају? Да ли је постизање јединства српског народа била молитва са којом је Његош покушао да умилостиви бога и скине са Срба проклетство Немањића?

Руководећи се логиком беспоштедне борбе за опстанак Његош је одбацио хуманистичко наслеђе хришћанства. Ради се, пре свега, о најважнијој божијој заповести „Не убиј!“. Његош одбацује и најплеменитију хришћанску идеју „Људи су браћа!“. Како могу људи да буду браћа када је борба за опстанак неприкосновени космички закон коме су људи безнадежно подређени? Шта је са принципом „Опрости непријатељу и клекни пред њим!“? Његош је одсечене турске главе набијао на кочеве поред главних друмова. Да ли је то био израз хришћанског праштања, или је то био израз „космичке правде“ која, по Његошу, представља извориште земаљског права? Исто тако, Његошев категорички императив  „Ал’ тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“. – представља радикални обрачун са једним од најважнијих хришћанских принципа „Трпљен – спашен!“. „Нека буде борба непрестана…!“ – то је суштина Његошеве космологије.

Његош користи метафорички начин изражавања са којим прикрива и мистификује своје политичке ставове. Светлост која је природна појава добија вербалним жонглирањем божанску природу. То да „божанска светлост“ претвара човека у „искру“ је песнички облик у коме Његош саопштава да само у божијем загрљају човек може да буде човек. И Његошев став да се „светлост враћа своме изворишту“ има метафорички карактер. Уистину, не може зрак светлости да се врати своме изворишту већ је све даљи од изворишта – које увек изнова ствара нову светлост. Његош „превиђа“ да у свемиру постоје безбројни извори светлости и да је у земаљском свемирском окружењу Сунце извор светлости и тиме живота на Земљи. Захваљујући сунчевој светлости и повољном положају у односу према Сунцу Земља није „тама“ и смрт већ је извор живота.

Наводећи светлост као метафору Његош настоји да у главама људи створи илузију о космосу и човеку. Светлост у емпиријском смислу јесте и није. Она је видљиво невидљивог. Као таква светлост највише одговара феномену „душе“ која путем светлости постаје препознатљива и вечна. Из човека не исијава светлост, већ човек бива обасјан „божанском светлошћу“ и на тај начин постаје „искра у смртној прашини“. „Божанска светлост“ је друго име за стваралачку моћ човека коју је стекао у току свог историјског бивствовања и која га чини јединственим и непоновљивим космичким бићем. Она му је отета путем „бога“ и претворена у средство владајуће класе за лишавање човека слободарског достојанства и за његово потчињавање. Човек је сведен на „смртну прашину“ да би „божанска светлост“ добила стваралачку и господарску моћ. Његош је послао у космос све оно што је производ историјског развоја човечанства. Исто је било у античкој Хелади. Путем илузорног космичког свода обоготворен је владајући робовласнички поредак, а стваралачке моћи човека постале су путем олимпијских богова средство владајуће класе за покоравање људи.

За Његоша светлост није симбол просветљења човека као историјског и друштвеног бића, већ космичка моћ која укида човека као хумано биће и на тај начин као јединствено и непоновљиво космичко биће. Светлост не просветљава човека већ га заслепљује и спречава да допре до истине. То није прометејска већ олимпијска светлост која га лишава слободарског достојанства и своди на роба владајућег поретка. Укидајући човека као хумано биће Његош је укинуо хумани космос. Човек као стваралачко биће није самостваралац и као такав стваралац људског света, већ је космичка датост. Његошева космологија укида еманципаторску светлост која осветљава пут који води у будућност. Уклањање еманципаторског наслеђа човечанства и обрачун с човеком као умним и визионарским бићем које је у стању да створи будућност представља највећи недостатак Његошеве космолошке мисли. Светлост васељене постаје судбинско проклетство.     

Човек је као слободарско и стваралачко биће извор истинске светлости и као такав је стваралац истинског космоса. Земља није „тама“ ни „космичка мртвачница“ (Андрић) већ је свемирски светионик који зрачи слободарском и животворном  светлошћу. Истинска  светлост није космичка датост, већ је историјски производ. Она је настала у борби човека за слободу и опстанак. Светлост са којом човек као људско биће зрачи има визионарски карактер. Самостварање човека, а то значи постајање човека човеком, представља једини истински свемирски процес. Он је саздан од стваралачког, слободарског, еротског, поетичког, историјског, животворног, визионарског… Враћање истинског са неба на Земљу подразумева укидање владајућег поретка који користи „небо“ да би обоготворио владајући земаљски поредак. Није апстрактни „бог“ критеријум по коме се одређује истинско већ је то човек као слободарско и стваралачко биће. Истинска људскост је извориште „божанског“.

Његош се позива на космички поредак, али је његова мисао непосредни израз конкретних животних услова у којима се нашао српски народ у Црној Гори у време турске најезде. Горски вијенац, слободарска Библија српског народа, израстао је на црногорском кршу који је стотинама година био једно од најкрвавијих попришта борбе Срба против османске империје. То је оно што даје слободарску и животну снагу Његошевој мисли и што чини Горски вијенац јединственим делом. Томе је допринео Његош који је путем песничких симбола борбу српског народа за слободу и опстанак претвориo у врховни принцип борбе за слободу и опстанак човечанства.

Његошева мисао има поетичку природу. Она је поетизована проповед која има метафорички карактер. Његошев поетички однос према космосу указује на јединствену природу човека као космичког бића. Да је човек то што Његош у својој космологији тврди, он не би могао да се као умно и поетичко биће односи према космосу. Човек може да се вине у космичко плаветнило само као еманциповано космичко биће, а то значи као самосвојно земаљско биће. Владику Његоша надвисио је Његош песник. Човек је јединствено космичко биће које ствара хумани космос.

Петар Петровић Његош оставио је неизбрисив траг у слободарској и културној историји човечанства. Он је путем свог живота и дела, што значи као конкретна друштвена и историјска личност, постао јединствено земаљско и тиме свемирско биће. Имајући у виду историјски значај Његоша, само би технократски фах-идиоти и религиозни фанатици могли да тврде да је Његош „атом у простору и минут у вечности“. Његошев херојски живот и дело указују на то, да бесмртност човека нема небеску већ земаљску природу: „На гробљу ће изнићи цвијеће за далеко неко покољење“. 

Амерички фашизам

А

Америка је кичма светског капитализма и најважније извориште његове животне снаге. Истовремено, Америка је анђео-чувар капитализма. То је главни разлог што су свуда у свету погледи фанатика капитализма усмерени према Америци. У савременом свету Америка има исту ону улогу коју је имала нацистичка Немачка у Европи после велике економске кризе капитализма из 1929. године. Америка је најпоузданији бранилац светског капитализма од политичких покрета који теже да створе нови свет. У светлу улоге коју има Америка као моторна снага у развоју капитализма и као врховни чувар светског капитализма монструозни злочини на којима се заснива амерички фашизам добили су маргинални значај.

Овде може бити речи о историјској аналогији. Што је дубља криза капитализма његови поклоници спремни су да прихвате и најгоре злочине уколико они доприносе опстанку владајућег поретка. То је оно што је омогућило успон фашизма. Европска аристократија, хришћанске цркве, капиталисти и грађанска класа били су одушевљени Хитлером. Они су у монструозном злочинцу који није крио да тежи да истреби читаве народе видели „витеза на белом коњу“ који је у стању да се обрачуна са европским радничким покретом и искорени „комунистичку кугу“.

Хитлер је на Западу био слављен као „геније“. Берлинске Олимпијске игре из 1936. указују на то да је Хитлер имао безрезервну подршку водећих политичких кругова Запада. Сви су дошли у нацистичку Немачку, која је била начичкана концентрационим логорима у којима су мучени и убијани раднички трибуни и припадници „нижих раса“, да се поклоне „генијалном Фиреру“. Истовремено, била је то подршка аријевској „надраси“  да крене на Исток и истреби Словене.

Адолф Хитлер био је миљеник српске „господе“. Следећи пронацистички дух београдске чаршије београдска „Политика“ од 2. августа 1936. овако описује отварање нацистичких Олимпијских игара: „Као прави император појављује се Хитлер на велелепним степеницама берлинског Колосеума који далеко надмашује амфитеатар римских цезара. Заставу са хакенкројцем украшену пурпуром и златом подижу морнари на јарбол. Публика је сва на ногама. Десне руке подижу се. Стадионом одјекују ритмични узвици: Хајл!Зиг!Хајл!Зиг! Фирера који је обучен у мрку униформу прате чланови Међународног олимпијског одбора у црном оделу са златним ланцем око врата. Полако и достојанствено силази низ високе степенице. За то време музика свира „Дојчланд, Дојчланд ибер алес“ и „Хорст Весел лид“. Сви Немци са подигнутом руком певају. Хитлер такође не спушта руку за све време певања химне. Потом прилази једна девојчица и предаје му букет цвећа. Публика не престаје са клицањем. Тада се на високе јарболе, који су свуда око стадиона, на највишој њиховој ивици, подижу полако заставе. (…) После тога заглушеног клицања утишао се цео амфитеатар. Са високог торња одјекнуло је олимпијско звоно. Звонило је тачно као што је и прописано, 60 секунди. За то време чуло се једино то звоно и куцање писаћих машина новинара, који су брзо описивали долазак Хитлеров на стадион.“

Ево како је београдски лист „Време“ писао, 11. августа 1936, о вечери коју је приредио „господин Руст“ – министар просвете Трећег Рајха. Руст је, у интерпретацији новинара „Времена“ Д. Улаге, рекао: „Пре свега је било потребно добити власт и политичку снагу. Ипак, политика, она је само један део националсоцијалистичког програма. Културни рад и ренесанса уметности, а нарочито телесна култура – то је програм будућности.“ Описујући достигнућа нациста у спорту, Улага констатује да „то нису само пригодне речи“. Да би показао праве домете тог образовања, Улага наводи и свој разговор са „господином у црној униформи“: „Касније сам разговарао са неким господином у црној униформи. Он је редован гост наше Далмације и то нас је приближило. „Која је то униформа?“ – запитао сам га. „Ја сам члан вођства штафлшуца – одговорио ми је. У прво време ми смо били гарда Фирера. Сада радимо на спортској организацији у оквиру партије, а униформу носимо само приликом свечаности.“ Гледам на његова одличја на прсима. Неколико их је из рата, а једно је „спортабцајхн“, спортски знак, који поносно носи огроман број Немаца. Скоро сваки Немац који носи униформу, био стар или млад, полицајац или официр, поноси се овим спортским знаком. Гледам на његов нож. Кад га је извадио, прочитао сам: „Моја част се зове верност!“.“ Ради се о СС-овској заклетви Хитлеру: „Meine Ehre heisst Treue!“

Милош Црњански, један од најзначајнијх српских писаца, годинама је био рекламни агент нацистичке Немачке. Поводом организовања Берлинских олимпијских игара Црњански у децембру 1935. пише: „Немачка, међутим, очигледно ради и на обнови дубоке мистерије Олимпијаде, на духовном значају Олимпијских игара. Колико је важно да то ради баш Немачка, не треба доказивати. Идеја мира, поштовање међу нацијама, која као звоно одјекује над свим припремама за Олимпијаду у Берлину, сада у овим судбоносним данима, идеја мира, која се провлачи кроз све програме немачке Олимпијаде, олимпијских свечаности, кроз целу духовну страну овог спортског, интернационалног конгреса, даје овој Олимпијади ширу вредност него што је и једна досад имала. Нови смисао народа, нације, човека, заједнице, појединца, пример прегарања, рада, обнове, пример поноса, поуздања у себе и узвишене идеале непролазности жртве и подвига, уз пример једне грандиозне земље, чине да је берлинска Олимпијада и са духовног гледишта јединствена…“

Владика Николај Велимировић, који је 1934. добио од Хитлера орден за обнављање немачког војног гробља у Охриду, није крио своје одушевљење нацистичким „Вођом“. У предавању које 1935. одржао београдској интелектуалној „елити“ са насловом „Национализам Светог Саве“ Велимировић констатује: „Ипак се мора одати признање садашњем немачком Вођи, који је као прост занатлија и човек из народа увидео да је национализам без вере једна аномалија, један хладан и несигуран механизам. И ево у 20. веку он је дошао на идеју Светог Саве, и као лаик преузео је у своме народу онај најважнији посао, који приличи једино светитељу, генију и хероју.“

Ево како је Пјер де Кубертен, званични оснивач модерних олимпијских игара и „велики хуманист“, одговорио француском новинару који се усудио да критикује Берлинске олимпијске игре: „Шта, Игре су изопачене? Олимпијска идеја је жртвована пропаганди? То је потпуно нетачно. Величанствени успех Берлинских игара красно је послужио олимпијској идеји. Само Французи, или готово само Французи, изигравају Касандру…“ И даље: „У Француској изазива узнемирење то што су Игре из 1936. обасјане хитлеровском снагом и дисциплином. Како би другачије могло бити? Напротив, треба што снажније желети да се игре увек тако сретно организују, да сваки народ током четири године учествује у њиховом припремању.“

А ево шта је Мартин Хајдегер, један од највећих ауторитета у интелектуалним круговима савремене Немачке и Европе, у децембру 1931. написао своме брату Фрицу о Хитлеру: „Изгледа као да се Немачка пробудила и да је схватила и прихватила своју судбину. (……) Ниједан паметан човек не може више да оспори да овај човек има посебан и сигуран политички инстинкт, и да га је имао и онда када смо сви ми били још у магли. Националсоцијалистичком покрету прићи ће убудуће и друге снаге. Не ради се више о ускогрудој партијској политици – већ о очувању или пропасти Европе и Западне културе. Онај ко то још увек не схвата завређује да пропадне у хаосу.“ У Хајдегеровој филозофији назире се политичка доктрина на којој се заснива католичка и фашистичка визија будућности. Ради се о „индустријском феудализму“ који подразумева укидање човека као еманципованог грађанина и тиме као политичког субјекта у конституисању друштва као политичке заједнице; о укидању класног друштва путем „народне заједнице“; о свођењу државе на оруђе најмоћнијих капиталистичких група за успостављање „социјалног мира“; о укидању радничких синдиката и свођењу радника на индустријске кметове, а капиталиста на феудалне господаре; о успостављању тоталитарине политичке воље која је отелотворена у „Вођи“ и владајућем поретку… „Ein Volk – ein Führer!“ – то је политичка суштина Хајдегерове фундаменталне онтологије. Она је експлицитно изражена у Хајдегеровом ставу из 1933, да „сам и једини Фирер важи као данашња и будућа немачка стварност и закон“. Хитлер постаје антрополошки појавни облик „бића“.

Ноторна је лаж да Немци нису знали за концентрационе логоре и злочине које су починили есесовци и немачка солдатеска. Убедљива већина Немаца била је одушевљена Хитлером због тога што он није презао да почини најгоре злочине да би створио „велику Немачку“. „Одлучност“ је била света реч коју су са одушевљењем изговарали немачки малограђани величајући Хитлерову политику. Они су у Хитлеру видели овоземаљско „божанство“ које је у стању да покори свет и оствари њихове снове.

Фашизам је један од политичких облика у коме се појављује капитализам. Он је стиснута песница капитализма у кризи.  Фашизам је идеологија класног друштва и грађанске класе која се одрекла еманципаторског наслеђа грађанског друштва. Фашизам је милитантни облик  борбе капиталиста и грађанске класе за очување капитализма. Он подразумева беспоштедни обрачун с политичким покретима који могу да створе нови свет. Када је приватна својина над средствима за производњу апсолутни принцип онда су оправдани и најгори злочини који омогућавају опстанак капитализма.

Као што је конкретна природа немачког капитализма условила природу немачког фашизма тако конкретна природа америчког капитализма условљава природу америчког фашизма. Специфичност америчког фашизма је у томе, што је он отелотворење деструктивног духа америчког капитализма. Деструкција, која има технички облик, постала је не само тоталитарни политички, већ и тоталитарни животни принцип. Она је постала судбинска моћ која на непосредни начин одређује друштвени живот и природу човека. Истовремено, глобалистички и империјалистички карактер америчког капитализма непосредно условљава природу америчког фашизма.

Економска експанзија америчког капитализма, која има профитабилни карактер, представља основ његове деструктивне моћи. То је оно што даје животну снагу америчком фашизму. Способност америчког капитализма да створи техничка и биолошка средства са којима може бити уништено човечанство даје посебну димензију америчком фашизму. Он превазилази нацистичку геноцидну теорију и праксу. Амерички фашизам не тежи да уништи само поједине народе, већ милијарде људи који представљају „вишак“ човечанства. Он се руководи принципом да је уништење све већег броја људи основни предуслов за преживљавање све мањег броја људи.

Експанзија америчког капитализма доводи до све интензивнијег уништења живота на Земљи – чему одговара илузија да се будућност човечанства не налази на Земљи, већ у космичком пространству. Амерички капитализам уништава живи свет и човека као живо и хумано биће тако што производи вештачку храну, вештачке животиње, вештачке органе, вештачку крв, вештачку интелигенцију… Најдраматичнија истина гласи: капитализам може да преживи смрт човека као људског и биолошког бића. За капитализам “традиционални човек“ само је привремено средство за његово репродуковање. “Човек-потрошач” представља прелазну фазу у процесу капиталистички изазване мутације човека ка “највишем” облику капиталистичког човека: човека-робота. “Терминатори” и друге роботизоване наказе, које су производ холивудске индустрије забаве која ствара на капиталистички начин дегенерисану “визију будућности”, отелотворење су од човека отуђених стваралачких моћи које постају средство за уништавање човека и живота. Ствара се нова “господарска раса” роботизованих хуманоида која треба да се обрачуна с “традиционалним човечанством”, што значи с људима који су у стању да воле, да мисле, да маштају, да се боре за слободу и опстанак – и загосподари Земљом. Уместо новог света, ствара се “нови човек” који је сведен на ону “меру људског” која не може да угрози владајући поредак. Име које је Илон Маск, један од најзначајнијих представника америчког „новог светског поретка“, дао своме сину (X AE A-12) на симболичан начин указује на природу света који ствара амерички фашизам.

Уколико се имају у виду критеријуми по којима се одређује шта је фашизам, до којих је дошао Херберт Маркузе, САД су par excellence фашистичка земља. Један од најважнијих показатеља који указује на фашизам је да су државне институције постале оруђе владајућих капиталистичких кланова за остваривање њихових интереса. У САД најмоћније капиталистичке корпорације систематски обезвређују државне институције које могу да буду брана њиховој експанзији. Владајући принцип капитализма „Уништи конкуренцију!“ не подразумева само борбу између капиталистичких корпорација за доминацију и опстанак, већ њихову заједничку борбу за овладавање државним институцијама и друштвом. Амерички фашизам заснива се на потпуном корумпирању извршне, судске и законодавне власти од стране банкара и најмоћнијих капиталистичких концерна. У њиховим рукама налазе се војска, полиција и тајне службе. Истовремено, капиталисти користе „услуге“ мафије и других криминалних група да се обрачунају са борцима за радничка права и са левичарским групама које се боре за нови свет. Поред тога, оне служе да криминализују „обојену“ радничку омладину из сиромашних четврти великих градова и на тај начин их деполитизују и интегришу у владајући поредак.

Америчка „демократија“ је политички облик владавине капитала над људима. Двопартијски систем ствара утисак демократичности. У ствари, то је само појавни облик тоталитарног капиталистичког једноумља. Читав амерички политички систем је фарса која има циркуски карактер. Однос америчких власти према Асанжу, Сноудену и Менингу указује на праву природу америчког фашизма. Они су на листи за одстрел јер су разоткрили тоталитарну природу америчке „демократије“. Када се имају у виду методи и размере шпијунирања америчких грађана од стране америчке полиције и тајних служби нацистички тоталитаризам изгледа као дечија игра. Истовремено, сам „амерички начин живота“ претвара уставом и законима гарантована права човека и грађанина у формална права. Право на живот, на рад, на здравље… све је условљено начином живота који се заснива на беспоштедним процесима капиталистичке репродукције. „Паре не смрде!“ је неприкосновено правило које влада у реалном животу и оно обезвређује све друге принципе.

Оно што даје животну снагу фашизму је експанзионистичка природа капитализма. Без експанзије капитализам је осуђен на пропаст. Све оно што омогућава експанзију и тиме опстанак капитализма је добродошло. У кризним временима фашизам је исукани мач са којим капитализам уклања препреке које му стоје на путу. Будући да је криза капитализма постала перманентна и да све драматичније доводи у питање могућност експанзије капитализма – фашизам је постао органски део америчке политике. У том контексту сам на капиталистички начин дегенерисани живот постао је терор над човеком и природом. То је суштина „потрошачког друштва“. Савремени капитализам нема само тоталитарни политички, већ и тоталитарни деструктивни карактер. Он се заснива на томе, да од последица уништавања света ствара изворе профита. Уништење живота на Земљи постаје најважније средство за капиталистичку експанзију. За разлику од немачког фашизма који је имао геноцидну природу, амерички фашизам има не само геноцидну већ и екоцидну природу. Амерички фашизам заснива се на екоцидном тероризму.

За нацисте телесно здравље било је најважнија одлика Аријеваца и на њему се темељио њихов расни фанатизам. Амерички фашизам производи болесне људе које претвара у профитабилне пацијенте. Уместо „гвозденог тела“ Аријевца, у америчком фашизму доминира идеал конзумерског тела који подразумева телесно и ментално дегенерисање људи. Што се тиче биолошке репродукције, у нацистичкој Немачкој рађање здравог потомства представљало је темељ биолошке снаге немачке нације и основ њене колонијалне експанзије. Нацистичка пропаганда дала је „немачкој мајци“ митолошку димензију. У САД све већи број жена је стерилно. Деца се добијају из епрувете. Хомосексуалност је добила размере епидемије. И бог је постао педер.

У нацистичкој Немачкој владало је једноумље. Амерички фашизам заснива се на „плурализму“ који стварају мас-медији који су постали фабрике лажи и илузија. Нацистичка власт настојала је да спречи да се појави истина. Америчка власт руководи се принципом да „сто пута поновљена лаж постаје истина“. Лажи постају роба на тржишту „јавног мнења“. Спектакуларни облик у коме се лажи појављују је њихово рекламно паковање. У нацистичкој Немачкој владало је политивизовање потлачених путем нацистичке идеологије. У америчком фашизму доминира деполитизовање потлачених путем индустрије забаве у којој најважнију улогу има спортски showbusiness. Спорт је постао врховна религија а стадион најважније култно место. Немачки фашизам био је обојен црном бојом. Амерички фашизам појављује се у дугиним бојама.

Немачки фашизам заснивао се на фанатичној националистичкој и расистичкој свести која је имала колективистички карактер. Сви нацистички митови (попут мита о Сигфриду и Нибелунзима) заснивају се на стварању „колективног несвесног“ (Јунг) као основу националне и расне интеграције. Амерички фашизам заснива се на атомизованим људима. Свако је опседнут својом егзистенцијом. У животу влада беспоштедна борба за опстанак. Човек у другоме човеку не види пријатеља, већ смртног непријатеља. „Don’t trust anyone!“ постаје врховни животни принцип.

Главна интегративна снага америчког фашизма није историја, традиција, култура, национална и религиозна самосвест… већ  business. Америка је радни логор којим управља савремена робовласничка „елита“ која се појављује у виду банкара и власника компанија. Амерички грађани живе између илузија и стварности. Сан о „богатству“ их је довео у Америку, а борба за преживљавање постала је њихова животна реалност. Страх да ће завршити у блатњавом јарку поред пута представља главни животни мотив. Владајућа пропагандна машинерија настоји да страх од губитка посла, од пада у дужничко ропство, од криминалних банди, од отимања деце… потисне тако што ствара погубну илузију да је богатство свакоме на дохват руке и да човек треба само да има „срећу“ – и сви снови ће се преко ноћи остварити.

Специфичност америчког фашизма је и у томе, да се заснива на најгорим злочинима који су почињени у модерном добу. Амерички капиталисти убили су скоро 100 милиона северноамеричких староседалаца. Ради се о највећем геноциду у историји човечанства. Истовремено, у САД је успостављен робовласнички поредак који је усмртио на десетине милиона Африканаца. Исто тако, амерички капиталисти отели су Мексику Калифорнију, Тексас, Нови Мексико и друге делове територије… Развој америчког капитализма платили су животима милиони досељеника из Европе и света који су бездушно израбљивани, као и милиони деце која су радила у фабрикама и рудницима „новог света“. То је права америчка историја.

Готово је непознато да су САД прве у свету успоставиле концентрационе логоре – током Грађанског рата (1861-1865.).  О томе се ћутало 130 година и тек крајем 20. века почели су да се појављују подаци о логорима.  Прве концентрационе логоре створили су северњаци („Рок Ајленд“ и „Форт Вилијамс“). После неколико месеци јужњаци су створили свој концентрациони логор „Андерсонвил“. Према доступним подацима кроз ове логоре прошло је око 400.000 људи (194.000 северњака и 216.000 јужњака), од чега је око 56.000 на различите начине убијено. Заробљеници су изгладњивани и кажњавани тако што су били пребијани, мучени и силовани. Оболели нису лечени. Лешеви умрлих и убијених бацани су у мочвару. Шпанци су следили Американце. Они су успоставили концентрационе логоре на Куби 1895. за време рата против кубанског Покрета ослобођења. Енглези су створили концентрационе логоре у Јужној Африци за време рата са Бурима. У Немачкој концентрациони логори настали су 1933. године са доласком нациста на власт.

Америчка ФЕМА (Савезна агенција за управљање хитним случајевима /Federal Emergency Management Agency) основана је 1. априла 1979. године по директиви (број 12127) америчког председника Џимија Картера. Временом, она добија све шира овлашћења и све већи новац. Агенција стиче посебан значај после „терористичког напада“ на Њујорк и Вашингтон 11. септембра 2001. Процењује се да у САД има преко 800 ФЕМА кампова. Питање је шта је стварна намена ових „сабирних центара“? Званична пропаганда тврди да ФЕМА логори представљају нужни смештај за америчке грађане у случају евентуалних терористичких нуклеарних напада на веће америчке градове, вирусних пандемија, ратног стања, грађанског рата… ФЕМА је добила готово неограничена овлашћења. Она може у ванредним приликама да руководи војском и полицијом, као и евакуацијама и смештајем становништва.

11. септембар био је повод за доношење „Патриотског закона“ („Patriot Аct“) који је укинуо или драстично ограничио уставом и законима гарантоване слободе и права америчких грађана, а све под изговором „борбе против тероризма”. Да ли се у Америци после 11. септембра и доношења „Патриотског закона“ догодио државни удар и све кључне полуге власти прешле у руке војске и обавештајних служби? Да ли су САД после 11. септембра постале војно-полицијска држава? Истовремено, 11. септембар био је повод за покретање америчког „крсташког рата против тероризма“ који се заснива на „превентивним“ војним интервенцијама САД у „непослушним“ земљама, какве су биле Авганистан, Судан, Ирак, Либија… Ускоро је постало јасно да се америчка „борба против тероризма“ свела на злочиначке војне акције чији је циљ био остварење геостратешких интереса САД, као и економских интереса најмоћнијих америчких корпорација.

Рушење „кула близнакиња“ у Њујорку и треће зграде, као и „напад“ на Пентагон – нису последице „завере“, већ начин на који функционише амерички фашизам. На исти начин је функционисао и немачки фашизам. Паљење Рајхстага (27. фебруар 1933.) од стране нациста, да би био успостављен неограничени терор над антифашистима и Јеврејима, у потпуности одговара терористичкој политици фашистичке олигархије у Америци која је организовала и спровела 11. септембар.

Педесет милиона пластичних ковчега смештених у оквиру разгранате мреже ФЕМА логора оправдано изазивају подозрење код америчких грађана којима власти нису успеле да униште памет и слободарско достојанство. Многи у ФЕМА логорима виде најаву за ликвидацију милиона противника америчког фашизма. Повод би могао да буде завођење „ванредног стања“ (Martial Law) када би војска непосредно преузела власт у градовима САД и искористила настали хаос да ликвидира противнике режима. ФЕМА логори постали би логори смрти.                                                                                                                        

Када је реч о америчком „глобализму“, канадски Центар за истраживање глобализације (Centre for Research on Globalization) објавио је да су САД од Другог светског рата до данас убиле више од 20 милиона људи у 37 земаља. Америчка војска  убила је готово 15 милиона људи у Кореји, Вијетнаму, Камбоџи, Лаосу, Ираку… Амерички фашисти одговорни су за смрт преко 10 милиона људи у Авганистану, Анголи, Конгу, Источном Тимору, Гватемали, Индонезији, Пакистану, Србији, Судану… Немачки магазин Der Spiegel објавио је (19. март 2019.) да су Американци од 1964 – 1972. само на Лаос бацили 288 милиона бомби!

Каква је права природа америчког фашизма може се најбоље схватити када се има у виду шта је америчка капиталистичка олигархија планирала да уради након Другог светског рата. По документу који потиче из америчких архива, на који се позива „Der Spiegel“, америчко фашистичко вођство намеравало је да баци 91 атомску бомбу (два пута веће разорне снаге од бомби које су бачене на Хирошиму и Нагасаки) на Источни Берлин, 145 атомских бомби на Лењинград, као и стотине атомских бомби на друге веће градове Источне Европе и СССР.-а. Циљ бомбардовања био је „уништење становништва“! По тврђењу немачког историчара Хермана Плопе Американци су у послератној Западној Немачкој створили армију од 100 000 бивших есесоваца које су намеравале да пошаљу на бомбардоване просторе да униште сваки отпор окупатору. Амерички фашисти нису се усудили да реализују њихове монструозне планове јер је Совјетски Савез благовремено успео да произведе прво атомске, а затим хидрогенске бомбе, као и ракетне системе и бомбардере са којима је био у стању да изврши повратни нуклеарни удар на САД.

Слично је било на Далеком Истоку. Амерички фашисти допремили су на острво Гуам стотину атомских бомби које су хтели да баце, почетком педесетих година, на приморске градове у Народној републици Кини. Планирали су да убију преко 50 милиона Кинеза. И ове планове америчких фашиста осујетио је СССР. Стаљин је послао на Далеки Исток стотине авиона МИГ 15 Е – који је био најбољи ловачки авион тог времена. Само у току две акције совјетски пилоти срушили су 33 америчка бомбардера Б52. За Американце била је то права катастрофа. Америчка фашистичка врхушка, на челу са Труманом, прогласила је дан жалости. Америчке атомске бомбе остале су на Гуаму.

Све су то „детаљи“ који су готово непознати светској јавности. Они указују на праву природу САД и на то шта се крије иза спектакуларних прича о „слободном свету“. Америчка пропагандна машинерија, уз помоћ капиталистичких фанатика из света, чини исто оно што је чинила  Хитлерова пропагандна машинерија. Она прикрива шта се дешава у америчкој војној индустрији која је кичма америчког фашизма и која је спремна да уништи свет. Томе доприносе „теоретичари завере“ за које није фашизам када амерички бомбардери теписима бомби униште читаве градове и побију милионе људи, али је „фашизам“ када група незадовољних грађана разбије стакло на вратима америчког Конгреса и упадне у његове просторије.

Амерички спортски show-business заснива на принципу „Публика воли мирис крви!“. Зашто Американци воле мирис крви? Зашто Американци поседују преко 400 милиона комада најсавременијег оружја и зашто се и даље наоружавају? Зашто на улицама Америке годишње буде убијено више људи него што је изгинуло америчких војника у Вијетнаму? Зашто преко 5 милиона деце у Америци живи на улици? Зашто у Америци сваке године нестане на стотине хиљада деце и девојака? Зашто се десетина милиона Американаца редовно дрогира? Зашто је у Америци преко 100 милиона људи ментално поремећено? Зашто је у Америци преко 120 милиона људи патолошки гојазно? Зашто у Америци преко 100 милиона људи није у стању да се служи званичним језиком? Зашто у Америци има преко 100 000 регистрованих криминалних банди од којих неке броје десетине хиљада чланова? Зашто у Америци неколико десетина капиталиста поседује веће богатство него убедљива већина становништва? Зашто у Америци има преко 3 200 тајних служби које неометано тероришу грађане? Зашто у Америци преко 60 милиона људи нема основно здравствено осигурање? Зашто у Америци цвета расизам? Зашто у Америци полицајци некажњено убијају црнце и црначку децу?…  То су само нека од питања која се не постављају у „демократској“ јавности Запада јер отварају Пандорину кутију америчког фашизма.

Књига Френсиса Фукујаме „Крај историје и последњи човек“ има симболички карактер. Она не представља рекламу америчког капитализма, већ његову одбрану. Фукујама брани амерички фашизам тако што укида све оно што је створено у историји што пружа могућност да се искорачи из капитализма и створи хумани свет. То није „крај историје“, већ ништење историје. Историја се потврђује стварањем будућности, а то значи реализовањем еманципаторских потенцијала који су створени у историјском развоју човечанства. Будући да је постао  тоталитарни поредак деструкције капитализам зауставља историју тако што уништава природу и човека. „Крај историје“ у верзији америчког екоцидног фашизма подразумева уништење живота на Земљи.

Фукујама, попут других грађанских теоретичара, укида историјску родност грађанског друштва. Он уклања критичку дистанцу према постојећем свету са аспекта могућег, али још нереализованог света и на тај начин укида еманципаторске потенцијале грађанског друштва који пружају могућност за искорак у нови свет. Егзистенцијална окосница прошлости, садашњости и будућности је класно друштво које се заснива на приватној својини. Оно је конкретни извор историјског времена. Временовање се појављује као владавина богаташке „елите“ над радним „масама“ и подразумева вечно обнављање господарске моћи владајуће класе.

Прикривањем истине да конкретна егзистенција човечанства у капитализму има анти-егзистенцијални карактер Фукујама укида животворну визионарску свест и на тај начин се обрачунава с мењалачком праксом која тежи да створи умни свет који ће бити у органском јединству са природом као животворном целином.  Савремена капиталистичка „идеја будућности“ сведена је на техничко планирање које има деструктивни, репресивни и тоталитарни карактер. Она се заснива на силовању историје и спречавању њеног „спонтаног“ развоја који се заснива на еманципаторским потенцијалима грађанског друштва и на слободарској пракси човека која се руководи визионарском свешћу. „Идеја будућности“ усмерена је на затварање, а не на отварање простора будућности.

Капитализам уништава историјски пут развоја човечанства и ствара анти-историјске странпутице које имају технократски и мистични карактер. У потрошачком друштву, у коме влада принцип хиперпродукције који има универзални карактер, успостављена је хиперпродукција странпутица. Уистину, конкретни историјски процес постајања капитализма капитализмом одвија се сучељавањем двају процеса: уништавањем природе и човека, и истовремено стварањем техничких и друштвених могућности (интеграција човечанства на темељу борбе за опстанак) за стварање новог света.

У савременом свету капитализам је господар времена и простора. Ради се о капиталистичком начину временовања, у контексту капиталистичког тотализовања света репресивно-деструктивним комерцијализовањем – чиме се од света ствара радно-потрошачки логор. Извршена је “објективизација” времена које, као привидно или апстрактно време, постаје судбинска моћ (“Време чини своје!”, “Време ће показати!”…). У савременом свету брзина обрта капитала представља ону конкретну моћ која условљава динамику одвијања времена које има тотализујући карактер. Максима „Време је новац!“ представља суштину капиталистичког временовања. Капиталистичко време није ништавно, већ ништеће време. Ништење живота подразумева ништење човека као људског и природног бића: претварање природе у технички простор претпоставља претварање човека у роботизовану наказу. Човек се не налази у капиталистичком времену као пасивни предмет судбине, већ је постао средство капитализма за уништавање живота на Земљи. То је суштина „потрошачког друштва“.

Капитализам као тоталитарни поредак деструкције даје нову димензију времену. До појаве капитализма време је текло унапред. Са настанком капитализма време је почело да тече уназад – од еколошког граничника чијим је прекорачењем судбина човечанства запечаћена. Све брже одвијање процеса деструктивног капиталистичког репродуковања условљава да све брже истиче животворно време које је мера временовања живота људи као природних и људских бића. Време живота капитализма постало је време уништења човечанства. За разлику од хришћанске апокалипсе која треба да се деси, капиталистичка апокалипса је у току. Ми живимо у капиталистичкој „будућности“.

Човек се као историјско биће не налази у времену, нити временује свој живот путем задатих и од њега отуђених процеса временовања. Човек као историјско биће временује своју временитост у односу према механицистичком и природњачком временовању, које влада у природним наукама, и митолошком временовању, које влада у религији. Историјско време није датост, већ је производ слободарске и стваралачке праксе човека. Човек ствара историјско време, што значи да као историјско биће постаје еманциповано временито биће. Оно подразумева да је човек стваралац своје историје, што значи да је постајање човека човеком, и у том контексту постајање света људским светом, основ историјског временовања.

Историјско кретање које се заснива на слободарској и стваралачкој пракси човека као друштвеног бића је основ временовања историјског времена. Постајањем историје историјом долази до квалитативног преображаја самог процеса промене и тиме до квалитативног преображаја процеса временовања времена. Историјски карактер времена значи да време постаје временом у контексту постојања историје историјом. Само временовање историјског времена има историјски карактер. Оно претпоставља да је човек постао еманциповано историјско биће, што значи да је свестан свог историјског пута који га води у будућност. У том контексту човек је могућ као еманциповано временито биће које увек изнова ствара критеријуме по којима одређује своју временитост.

Квалитет времена представља суштину временитости историјског времена. Он се не мери учесталошћу и разноврсношћу догађања у јединици времена, већ проширивањем хоризонта слободе и развојем међуљудских односа. Слобода, стваралаштво, друштвеност и визионарска свест – представљају вредности које чине квалитет историјског времена. Он није условљен само конкретним могућностима реализовања стваралачких способности човека као слободарског, друштвеног и визионарског бића, већ и повећавањем извесности људског опстанка. То подразумева не само уклањање друштвених узрока деструкције – ослобађањем човечанства од капиталистичке екоцидне тираније, већ и превентивно деловање да би се предупредиле и ублажиле могуће природне катаклизме и санирале њихове последице.

Време живота човека је апстракција уколико истовремено није време живота човечанства. У савременом капитализму који је постао тоталитарни поредак деструкције егзистенцијалистички индивидуализам добија анти-егзистенцијални карактер. Свест о све драматичнијем пропадању света представља основ на коме треба да се заснива интеграција човечанства. Не ради се о временовању личне егзистенције која се заснива на страху од смрти, већ о временовању сопствене егзистенције у контексту временовања историјске временитости човечанства која се заснива на вери у живот. Она подразумева да је егзистенција човека као појединца само карика у животу човечанства и да је смртност човека услов рађања новог живота, што значи услов опстанка човечанства.

Постајући тоталитарни поредак деструкције капитализам је довео до тога, да је животворност постала најважнији квалитет историјског времена. Она се појављује у односу према деструктивном времену и има интегришући и тотализујући карактер. Ради се о животворном временовању које подразумева реализовање животворних потенцијала природе, човека, историје, националних култура, еманципаторског наслеђа грађанског друштва, међуљудских односа, стваралачког бића човека и његових играчких потенцијала, визионарске маште… Животворност је највиши и универзални принцип који условљава како наш однос према свету и будућности, тако и међуљудске односе. Отуда животворна друштвеност представља суштину борбене друштвености. Животворне промене, које се заснивају на борби против капитализма, условљавају животворно време и тиме животворно временовање.

Човек нема више коме да се обрати осим другом човеку. Друштвеност је постала егзистенцијални императив. Потреба човека за човеком у егзистенцијалном и есенцијалном смислу представља основно интегративно ткиво друштва. Доживљавање света у хуманистичком смислу могуће је једино на основу еманциповане друштвености. Човек може да доживи свет доживљавањем других људи, а то значи развојем међуљудских односа. Што су развијенији међуљудски односи, утолико је пуније доживљавање света. Развој међуљудских односа постао је основни критеријум прогреса. У том контексту појављује се борбена и животворна друштвеност – као моћ која може да спречи уништење живота на Земљи и створи нови свет.

Револуција, као претварање потенцијалних у реалне могућности ослобађања човека, представља аутентично историјско време. Она је одбрана живота на Земљи у најнепосреднијем облику и стварање новог света путем животворног активизма човека као слободарског, друштвеног и визионарског бића. У том контексту прави смисао добија идеја „перманентне револуције“ која подразумева да је сам живот постао непрестано стварање новог света, а то значи да је сам живот постао реализовање животворних потенцијала човека. То је суштина постајања човека човеком у савременом свету. Животворност, која се заснива на борбеној друштвености, најважнији је начин на који се свет ослобађа екоцидног капиталистичког терора који се заснива на томе, да сваки део планете, као и човек и међуљудски односи мора да постану средство за капиталистичко репродуковање. Ради се о укидању временовања као од човека отуђеног процеса који влада над човеком и који има метафизички карактер. Деструктивно капиталистичко време треба укинути хуманим животворним временом.

Постајући тоталитарни деструктивни поредак капитализам је довео до тога да човечанство има само једну егзистенцијалну алтернативу: да уништи капитализам и створи свет који ће се заснивати на умном односу према природи и у коме ће развој међуљудских односа бити најважнији критеријум по коме се одређује друштвени прогрес.

Небојша Павковић – пријатељ и херој

Н

Сусрет са генералом Небојшом Павковићем…

Био је то сусрет са човеком, са војником, са борцем, са историјом… Био је то сусрет са херојима са Паштрика и Кошара… Био је то сусрет са Косметом… Био је то сусрет са царом Лазаром и његовим витезовима… Био је то сусрет са српским мајкама које се опраштају од синова који одлазе у вечност… Био је то сусрет са судбином нашег народа који увек изнова под крвавим барјаком слободе мора да се бори за опстанак…

Небојша је споменик-крајпуташ који поносно стоји на историјској ветрометини у којој нестају кукавице и опстају јунаци…

Он је светионик на путу који је поплочан костима и заливен крвљу безимених хероја…

То су деца сељака и радника, деца мајки које су у немилосрдној борби за опстанак успеле да сачувају своју нејач.

У Небојшиним речима налази се памет српског народа која није створена за кафанским столом, већ у беспоштедној борби против злотвора.

Небојша Павковић је пример који доказује да смрт не значи нестанак уколико се човек бори за слободу и опстанак свога народа.

Поздрав пријатељу и хероју Небојши Павковићу!

Здравље и капитализам

З

У току је завршна фаза уништења живог света на Земљи. У процесу еволуције живи свет је доживљавао квалитативне преображаје – од нижих ка вишим облицима живота. У животним условима које ствара капитализам сви облици живота доживљавају преображај који има дегенеративни карактер. То важи и за човека. Све загађенија животна средина и капиталистички начин живота условљавају дегенеративну мутацију човека. Људи губе одлике живих бића.

Капитализам производи човека који је у функционалном јединству са процесима капиталистичке репродукције. Капиталистичко тотализовање света подразумева капиталистичко тотализовање тела. Владајући однос  према телу посредован је „техничком цивилизацијом“. Тело је сведено на својеврсну машину, а телесни покрет на механику кретања. Техничка функционалност и ефикасност постају најважније одлике на капиталистички начин дегенерисаног тела. У суштини, владајући инструментални и израбљивачки однос према природи основ је односа према људском телу. Оно није хармонични део живе природе које, као такво, треба поштовати, већ је сведено на предмет обраде и на средство за капиталистичку репродукцију.

„Врхунски спортисти“ су типичан производ техничког света који се заснива на принципу квантитативно смерљивог учинка који одговара тржишној привреди – која се заснива на апсолутизованом принципу профита. „Врхунски спортисти“ су роботизовани гладијатори, каскадери и циркузанери. По критеријумима хуманистичке медицине, спортисти су телесно и ментално дегенерисани људи. У спортској медицини одомаћио се израз „спортско срце“ са којим се даје афирмативна димензија хронично болесном срцу. Спортски организам је специфичан по томе, што је прилагођен одређеној спортској дисциплини. Другим речима, он је на специфични начин дегенерисани организам. Исто је са менталним здрављем. „Врхунски спортисти“ имају само-деструктивни карактер. Спремност и способност да уништи своје тело је најважнија одлика „врхунског спортисте“. Одавно је „јуриш на рекорд“ постао самоубилачки подухват који подразумева како употребу све погубнијих „стимулативних средстава“, тако и све погубнијег тренинга.

У савременом свету влада ритам капиталистичке репродукције који уништава биолошки ритам одвијања живота. Конзумерски активизам постао је доминирајући облик животног активизма. Тело је постало део потрошачког начина живота и прилагођено је захтевима потрошачке цивилизације. Однос према телу има инструментални карактер: оно престаје бити интегрални део људског бића и постаје средство за репродуковање владајућег поретка. Ради се о потпуном комерцијализовању тела као “највишем” облику капиталистичког дегенерисања човека.

Привид је да је човек „власник“ свога тела. Уистину, човек се односи према своме телу онако како се капитализам односи према човеку. Дехуманизујући човека капитализам је дехуманизовао однос човека према своме телу. У питању је на капиталистички начин дегенерисани нарцизам који има инструменталну, деструктивну и спектакуларну природу. Сексуални односи губе животворни карактер и добијају комерцијални и компензациони карактер. У „потрошачком друштву“ дошло је до неограниченог искориштавања тела човека као извора „уживања“. Сваки део тела постао је предмет и средство сексуалног иживљавања. Што човек има мање слободе у друштву, утолико има више „слободе“ у сексу.

На основу односа капитализма према телу може се видети да развој “потрошачког стандарда” подразумева уништење животног стандарда. Начин живота, рад, кретање, начин исхране… – готово сви облици живота постали су начин дегенерисања човека. Холестерол, целулит, шећерна болест, рак, срчана оболења, неурастенија, депресивност, СИДА итд. – нису “болести савременог света”, већ последице капиталистичког начина живота.

“Телесне потребе” данашњег човека одређује владајућа пропагандна машинерија и његов друштвени положај. Човек који непрестано прождире све веће количине све неквалитетније хране представља најважнији стратешки циљ индустрије хране. Она ствара све болеснијег човека кога, по природи ствари, “преузима” медицина и фармацеутска индустрија. Конзумирање све веће количине хране није телесна потреба, већ је компензација за прикраћену људскост. Исто је с пушењем, дрогирањем, алкохолизмом… Истовремено, све већи број болести којима је човек изложен нису природно условљене већ су произведене у лабораторијама. Оне се “лече” тако, да се од човека ствара профитабилни пацијент.

Човек се не руководи само конзумерским активизмом као вредносним изазовом, већ његово тело не може да опстане без све већег броја препарата и помагала, као и вештачких животних услова. Опстанак човека све је више посредован вештачким средствима која га претварају у пластично и техничко биће. Тело је изгубило природне потребе: оно не може више да прерађује природну храну, живи на медикаментима и посредством медикамената… Читав живот човека је под “третманима” који, у крајњем, треба да омогуће да буде у функционалном складу са владајућим поретком.

Капитализам развија све погубније механизме деструкције и од последица уништавања природе и човека ствара изворе профита. Људско тело постаје универзална деструктивна машина и универзална канта за отпад у којој се гомилају све отровнији производи капиталистичке цивилизације. Истовремено, егзистенцијална стрепња, понижавања која човек свакодневно доживљава, усамљеност, безнађе… узрокују настанак све тежих менталних болести.

Најважнија особеност здравља је животворност. Здравље не подразумева само живот, већ и стварање живота. Здрав човек је животворни човек који је у стању да створи здраво потомство. Капитализам путем начина живота који има технички карактер дегенерише човека као природно и тиме као животворно биће. Хомосексуалност има анти-егзистенцијални карактер. Вештачка производња деце није само начин дегенерисања човека као животворног бића, већ уништење животворне способности човечанства.

За разлику од еволуције животиња која има природњачки и детерминистички карактер, еволуција човека има историјски и слободарски карактер. Хумана животворност не подразумева само стварање новог живота, већ и новог света. У том смислу дете није само природно биће, већ и симбол и конкретна могућност будућности. Оно је отелотворење еволуције и историје. Дете није оно што јесте као природно биће, већ оно што може да буде као људско биће.

Здравље човека суштински се разликује од здравља животиња. Оно се не одређује према природњачким, већ према хуманистичким критеријумима. Здравље није индивидуални већ друштвени феномен. Човек је органски део људске заједнице и само као реализовано друштвено биће може да буде здрав. Љубав и поштовање су најважнији услов здравља. Здрав човек је срећан човек. Истовремено, нема здравља без слободе. Не може да буде здрав човек који је роб поретка који уништава живот на Земљи. „Потрошач“ није здрав човек. Он је на капиталистички начин дегенерисани човек. Здрав човек је слободан човек који је у стању да створи хумани свет.

Највећи недостатак природњачке филозофије индијанског поглавице Сијетла је тај, што у њој не постоји човек као еманциповано природно биће. Његов природњачки пантеизам укида човека као друштвено, стваралачко, историјско и визионарско биће. Свет у коме човек живи је датост и заснива се на природњачком детерминизму. Животна филозофија индијанског поглавице одговара законима који владају у природи. Ради се, пре свега, о борби за опстанак која подразумева да су људи природни непријатељи. Уместо сарадње у обезбеђивању опстанка и у том контексту уместо владавине ума, човек се руководи егзистенцијалном логиком која влада у природи. Убиство припадника другог племена заснива се на неприкосновеним природним законима и као такво је оправдано. Уместо разумног и мирољубивог човека, „велики ратник“ постаје највиши вредносни изазов. Ради се о неспутаном социјалном дарвинизму по коме „опстају само најјачи“. Европски колонизатори вешто су користили стање рата међу домородачким племенима да би их истребили.

Здравље није датост. Оно се појављује у односу према болести – која је саставни део живота и која има животворну природу. Болест приморава човека да се бори за здравље. Природа болести условљава природу борбе за здравље. Борба између болести и здравља ствара нови животни квалитет. У борби против болести човек јача своју животворну моћ и вољу за животом.

Медицина у капитализму нема природњачку или религиозну,  већ техничку природу. За разлику од античке медицине, савремена медицина нема холистички и религиозни, већ парцијални и механички однос према човеку. Човек није више органски део природе или универзума, већ је органски део на технички начин дегенерисаног света. Савремена медицина је саставни део капиталистичког поретка и руководи се животном логиком капитализма која има универзални карактер: од последица уништавања света и човека створити извор профита. Прави смисао савремене медицине није борба за здравог човека, већ производња капитализма. Она не јача животворну снагу човека, већ деструктивну снагу капитализма.

Савремена медицина „лечи“ последице које ствара капитализам путем техничких средстава које имају профитабилни карактер – и то тако што дегенерише човека као природно и људско биће. На тај начин  уништавају се одбранбене способности организма и човек постаје манијакални потрошач лекова, вакцина, операција и других медицинских интервенција. Савремена медицина лечи људе тако што их претвара у хроничне болеснике. Што су људи болеснији – капитализам је здравији.

Истинска медицина може да стекне конкретну историјску самосвест у односу према капитализму као тоталитарном деструктивном поретку који све драматичније уништава живот на Земљи. Животворност је темељни принцип истинске медицине. Она се заснива на животворном хуманизму. Смисао истинске медицине није да лечи човека као биолошко, већ као хумано биће. Она има превентивни карактер. Њен најважнији задатак није борба против последица које настају уништавањем живота, већ искорењивање узрока који доводе до уништења живота.

Истинска медицина има слободарски и револуционарни карактер. Она се заснива на принципу да је здравље основно, неотуђиво и безусловно право човека. Истинска медицина настоји да афирмише животворне потенцијале човека и да створи здрав свет. Стваралачки живот, брига човека за човека и здрав живот у здравој природи – представљају најважније предуслове здравља. Здраво друштво и здрава природа су најбоља превенција. Здрав живот подразумева не само развој човека као животворног бића, већ и реализовање животворних потенцијала природе. У том контексту појављује се оплемењивање природе стваралачком праксом човека и Марксов принцип „хуманизам-натурализам“. Здраво друштво је основни предуслов здраве природе.

Старост није болест. Природа старења може да се схвати на прави начин уколико се има у виду истина да је смрт основни услов живота. Смрт има животворну природу. Истовремено, смрт даје смисао животу. „Вечни живот“ је најгоре проклетство. Та идеја је мамац за оне који су изгубљени у безнађу капиталистичког ништавила. Постајући тоталитарни поредак деструкције капитализам је укинуо животворну природу смрти. Деструкција је на капиталистички начин дегенерисана смрт. Она јача животну моћ капитализма. Није смрт човека исто што и смрт животиње. Истински смисао смрти човека је стварање хуманог света и извесне будућности.

Потрошачко лудило је најпогубнија болест коју ствара капитализам. За њу постоји само један лек: опште-народна револуција која ће се обрачунати са деструктивним капиталистичким безумљем и створити свет који ће се заснивати на умном односу према природи и у коме ће развој међуљудских односа бити основни критеријум прогреса. Свет ће оздравити када људи исуше капиталистичку мочвару и створе хумано друштво.

Теоретичари завере – дворске луде капитализма

Т

Теорије завере нису проистекле из политичког покрета који се бори да спречи уништење живота на Земљи и створи хумани свет, већ из политичког покрета који се бори за капитализам. Оне су производ нових околности које су створене у савременом свету. Ради се, пре свега, о глобализацији и настанку интернета. Капиталистички центри моћи нису више у стању да спрече да се критичка мисао која настаје у свету појави и на просторима који су под њиховом непосредном контролом. Истовремено, све веће социјалне разлике, све дубља економска криза, пропадање средње класе, све драматичније уништење живота на Земљи… – условљавају стварање све већег незадовољства. Уместо да се тежи спречавању развоја критичке мисли, иде се на стварање такве критичке мисли која је, заправо, одвлачење мењалачке критичке мисли на странпутицу. У коначном, ради се о мисли која се обрачунава са оном критиком која доводи у питање капитализам. Полазећи од начина на који теоретичари завере објашњавају друштвене појаве, теорије завере су капиталистичка завера против слободарског човечанства. Оне су, заправо, капиталистичка подвала. Теоретичари завере нису противници капитализма, већ су његове дворске луде.

Теоретичари завере су својеврсна секта. Они се користе истим средствима и методама са којима се служи капиталистичка пропагандна машинерија. Њихов задатак је да између човека и реалног света створе зид лажи и илузија и на тај начин га спрече да схвати природу постојећег света и узроке његове несреће. Истовремено, они настоје да спрече човека да мисли својом главом и да тражи решења која ће му омогућити да искорачи из постојећег света. Прави циљ теоретичара завере је обрачун с визионарским умом који је у стању да створи идеју будућности која превазилази хоризонте капиталистичког света, као и да убију вољу људима да се боре за хумани свет.

Индикативан је однос Дејвида Ајка, једног од највиђенијих теоретичара завере, према британској краљевској породици. Он тврди да су чланови британске краљевске породице ванземаљци-гуштери који пију крв деце и пресвлаче кожу – и на тај начин се подмлађују. Такве приче служе да се одвуче пажња људи од тога шта историјски гледано представља британска империја и у том контексту британска краљевска породица. Ради се, пре свега, о стравичним злочинима које су починили енглеска аристократија и капиталисти како у свету, тако и у Великој Британији. Истовремено, развој капитализма у Енглеској коштао је живота милиона радничке деце која су радила по 14 сати дневно у фабрикама и рудницима…

Само будале могу да верују да ванземаљци владају светом, или да су чланови британске краљевске породице гуштери који пију крв деце и на тај начин се подмлађују. Смисао таквих сулудих прича није обрачун са британском монархијом, већ разарање ума потлачених и стварање од људи масе идиота. Обрачун теоретичара завере са слободарским наслеђем националних култура и грађанског друштва, и у том контексту са идејом будућности, указује на праву природу њихових теорија. Њихов однос према све погубнијим климатским променама указује на политичку позадину спектакуларних лажи са којима настоје да лише капитализам одговорности за уништење живота на Земљи.

У савременом капитализму прворазредни значај добијају хохштаплери који испирају мозак људима бајкама о ванземаљцима, пирамидама, душама умрлих, демонима, технократским илузијама… Њихови јавни наступи су хипнотичке сеансе са којима се уништава ум да би се спречило да људи схвате сву драматичност егзистенцијалне кризе коју ствара капитализам. Они одвлаче људе са историјског пута и производе духовну храну за малограђане који не желе да се боре за нови свет. Теоретичари завере критикују богаташе на тај начин што лишавају људе памети и претварају их у идиоте. Они се не боре против узрока који доводе до уништења живота на Земљи и људи као хуманих бића, већ се боре против оне критике која указује на друштвене узроке несреће, а то значи која се бори против капитализма.

У току је обрачун са модерним начином мишења који се заснива на критичком рационализму који има визионарску природу. И када има критички карактер мишљење постаје средство за одвлачење ума од суштинских питања од којих зависи слобода човека и опстанак човечанства. На капиталистички начин инструментализована интелигенција постаје средство капитализма за обрачун с критичким и визионарским умом. До истине се не долази умовањем и сучељавањем аргумената, већ се „истина“ намеће људима уништавањем моћи расуђивања. Доказивање „истине“ одвија се по моделу који примењује рекламна индустрија капитализма.

Стварање виртуелних светова привидно се заснива на научном начину мишљења и научним аргументима. Заправо, ради се о начину мишљења које се заснива на деструктивном безумљу. Човек је сведен на објекат „над-људских сила“ које добијају мистичну димензију. Богови, ђаволи, демони, ванземаљци, космичке силе, масонске ложе… – су средство владајућег поретка за обрачун с слободарским и стваралачким потенцијалима човека као друштвеног и историјског бића.

Технократски фах-идиоти су проповедници технократске религије која одговара техничком свету. Приче о ђаволу, анђелима, рају и паклу… – замењују приче о космичким зрацима, ванземаљцима, пирамидама, космичким световима, пулсирању материје… Технократски фах-идиоти своде свет на микроталасну пећ. Они инструментализују научна открића и техничке проналаске да би се обрачунали са човеком као умним и природним бићем. Упоредо са технократским примитивизмом развија се езотерија, окултизам, религиозни фанатизам… Све драматичније пропадање живота на Земљи производи фаталистичку свест. Инсистирајући на „апокалипси“ цркве не стварају само есенцијални, већ и егзистенцијални дефетизам. Зашто да се људи организују и боре да сачувају живота на Земљи ако је свет „осуђен на пропаст“?

Све драматичније пропадање живота на Земљи доводи до тога да малограђани, ти фанатици капитализма, беже од истине и фалсификују стварност. Њима није потребна истина већ илузије које им пружају могућност да побегну из реалности. У „слободном свету“ право на илузију постало је најважније људско право. Илузија треба да прибави смисао животу човека који је изгубљен у деструктивном ништавилу. Илузије су, заправо, начин на који се малограђани обрачунавају са мишљу која указује на праву природу постојећег света и на њихов положај у њему. Малограђанима није потребна истина већ спектакуларне лажи, опсене, виртуелни светови, сулуде приче о ванземаљцима и демонима… Тиме се баве теоретичари завере и други професионални хохштаплери. Они користе исте механизме као и капиталисти и политичари: настоје да лажима владају јавним мнењем и згрћу новац. У савременом капитализму успостављено је тржиште лажи. Спектакуларни облик у коме се лажи појављују је њихово рекламно паковање. У лажном свету лаж је постала истина.

Културна сфера је лишена еманципаторског садржаја и сведена на баналну забаву. Комерцијализовани популистички примитивизам заменио је културни авангардизам. Индустрија забаве диже све виши зид између човека и света и маскира све нехуманију капиталистичку стварност. Она производи све веће количине духовног ђубрета које уништава слободарско достојанство човека и претвара га у идиота. Капитализам уништава у човеку потребу за истином као и могућност да створи критеријуме по којима може да се утврди шта је истина. Све се релативизује.

Флоскула „свако има право на своје мишљење“ постаје начин да се спречи да се утврди шта је лажно а шта истинито, шта је хумано а шта нехумано, шта је прогрес а шта деструкција… Све постаје „ствар личног избора“. Укида се разлика између ума и интелигенције и уништава се визионарска свест која пружа могућност човеку да успостави критичку дистанцу према владајућем поретку и створи хумани свет. У току је стварање тоталитарне позитивистичке свести. Капитализам представља „крај историје“ (Фукујама).

Бекство из реалности добило је размере епидемије. Све већи број људи живи у виртуелним световима. Уместо стварања хуманог света стварају се фантастични светови у главама људи. Све што није могуће у реалности постаје могуће у машти која се заснива на технички начин дегенерисаном свету. Што је човек дубље заглибљен у капиталистичкој мочвари то је продуктивнији у стварању виртуелних светова. Ескејпистичка машта замењује визионарску машту. Томе служи индустрија забаве. Она подстиче потребу људи за бекством и нуди им техничка средства и виртуелне садржаје која поспешују бекство из реалности.

Усамљеничко безнађе и свет који је постао на технички начин устројени концентрациони логор условљавају да човек губи способност да прави разлику између стварног и виртуелног света. Заправо, што је реални свет више лишен природности и хуманости утолико више виртуелни свет, у чијем стварању човек учествује а да тога није свестан, постаје за човека реални свет. Виртуелни свет постаје духовна дрога. У њему човек проналази компензацију за прикраћену људскост и на тај начин пада у све дубљи бездан ништавила. Капитализам ствара виртуелног човека. Човек постоји као „човек“ у ТВ серијама и ријалити програмима…

Капиталистичка пропагандна машинерија заснива се на изазивању страха и мржње. Она усмерава незадовољство људи на подметнуте „непријатеље“. Њихово уништење постаје фиксација. Човек је уверен да ће доживети „ослобођење“ уколико задати циљеви буду уништени. То је владајућа матрица манипулације људима, с тим што се у њу убацују нове „опасности“ које немају само земаљско, већ и  космичко извориште. Приче о сатани, масонима, дубокој држави, ванземаљцима, демонима, судњем дану и слично, служе за то да се реална егзистенцијална опасност коју ствара капитализам као тоталитарни поредак деструкције прикрије путем виртуелне сфере која има мистични карактер. Уместо да се укаже на друштвене процесе који доводе до уништења живота подмештају се „надљудске силе“ које имају застрашујућу природу. Што је драматичнија егзистенцијална криза коју ствара капитализам утолико је богатији „невидљиви“ свет мистичних „сила“ које „владају над људима“. Све се чини да се уништи критичка мисао која може да усмери потлачене да искорене узроке уништења живота на Земљи и створе хумани свет.

Човек слепо верује у илузије зато што је осуђен на усамљеничко безнађе и што се плаши нестанка. У све нехуманијем свету човек се сучељава се болном истином да никоме није потребан и да нико неће пустити сузу на његовом одру. Он погрешно верује да га други људи лишавају онога што му је најпотребније: поштовања и љубави. Очајање због одбачености рађа мржњу према другима. Човек у туђој несрећи проналази компензацију за сопствену несрећу. Све реалнија могућност да ће човечанство бити уништено не изазива у људима потребу да се супротставе деструктивним процесима, већ постаје извор патолошког задовољства.

Што је свакодневница стравичнија човек има већу потребу да побегне из реалности. У машти очајника илузорни свет постаје реални свет. На томе се заснивају владајуће религије. „Рај“ је виртуелни свет који постоји у главама унесрећених и уплашених. Они верују у постојање „небеског света“ и на тај начин покушавају да победе страх од смрти и нестанка. На том принципу заснива се стварање илузорних светова у капитализму. Као што свештеници подстичу људе да верују да на небу могу да доживе „вечно блаженство“, тако савремени хохштаплери подстичу људе да верују да у виртуелним световима могу да пронађу лек за своје страхове.

Највиши домет „слободе“ у капитализму је да сваки човек може путем све савршенијих техничких средстава да створи свој виртуелни свет и да „живи“ у њему. Што људи имају мање могућности да се реализују као људска бића у реалном свету то са већом преданошћу настоје да створе виртуелни свет и побегну у њега. Најпогубније је то што је виртуелни свет који стварају производ њихове осакаћене људскости и одговарајуће маште. У њему се појављује оно што одговара њиховој дегенерисаној личности. У коначном, људи беже у виртуелни свет који је идеализована пројекција реалног света из кога настоје да побегну. Виртуелни свет не инспирише људе да буду људи, већ представља завршни ударац са којим се уништава људско достојанство.

Однос према стварности посредован је владајућом идеолошком сфером и техничким средствима која онемогућавају човека да сагледа стварност својим очима и да мисли својом главом. Томе служи индустрија која производи виртуелну стварност. Њена улога је да заслепи и заглупи човека. Виртуелни светови нису само обрачун са истином већ и средство за дегенерисање људи као умних бића. Они не чине самосвојну духовну сферу већ су органски део владајуће идеолошке сфере. Протагонисти теорија завере нису „независни интелектуалци“ већ су фанатици капитализма. Најгоре је то, што на капиталистички начин дегенерисани живот лишава човека могућности да се на уман начин односи према свету. Бескрајна трака потрошачког друштва све се брже врти и човек је све мање у стању да потражи одговоре на питања од којих зависи опстанак човечанства.

Имајући у виду да је капитализам приватизовао јавну сферу не изненађује да нико више не спомиње здрав разум – који је изворни облик мишљења које се заснива на непосредном сагледавању стварности. Упркос све бројнијим препрекама које капитализам поставља пред човечанство – човек наново мора да се ослони на здраву памет и успостави активни мисаони однос према стварности. Неопходно је да људи гледају на свет својим очима и да мисле својом главом – и да им то постане путоказ у животу. У савременом свету који се налази на ивици понора мислити својом главом постао је не само основни слободарски, већ и основни егзистенцијални принцип.

Спорт и глобализам

С

Спортски шоу-бизнис постао је најважније средство са којим се брише културна, слободарска и историјска самосвест људи и ствара капиталистички глобализам. Спорт је позитивистичка религија. Са њом се производи капиталистичко време које уништава историјско време и визионарску свест. У спорту нема будућности. У њему влада огољени социјални дарвинизам и прогресизам. Спорт представља тријумф техничке цивилизације над човеком.

Спорт је транспарентни облик произвођење капиталистичког света и најважнији начин капиталистичког дегенерисања људи. Не само да је дозвољено убиство „противника“, већ све крвавије спортске представе добијају спектакуларни карактер. „Публика воли мирис крви!“ – то је златно правило спортског шоу-бизниса. Спорт је реклама насиља, садизма, мржње, злочина… Спорт је постао индустрија смрти. У спортском шоу-бизнису не чују се вапаји поражених, већ урлици победника.

Спортом се глорификује технички свет. У спорту човек није лишен само људскости, већ и свог природног бића. Тело је инструментализовано на технички и деструктивни начин. У спорту човек је сведен на роботизованог гладијатора и каскадера. Том процесу одговара стварање само-деструктивног карактера. Многи спортови постали су спектакуларне самоубилачке дисциплине. Трке болида, мото-трке… су рекламни спот деструктивног капиталистичког ништавила.

Човек је у капитализму постао контејнер у који капиталистички медији убацују све веће количне духовног ђубрета које га ментално изобличују. Спортски шоу-бизнис има прворазредни значај у процесу заглупивања људи и њиховог дегенерисања као културних и друштвених бића. Спортска педагогија заснива се на васпитању које је лишено образовања. Истовремено, на стадионима се у виду навијачких група ствара лажна друштвеност са којом се укида слободарска и стваралачка друштвеност. Стадион није културна институција већ савремени концентрациони логор у коме се од младих стварају хорде варвара.

Спорт је средство за производњу коцкарске еуфорије. Коцкање је најгори облик тровања младих духом капитализма – у коме је стицање добара одвојено од њиховог стварања. И код нас је створена мрежа коцкарница под називом „Моцарт“. Име једног од највећих уметника модерног доба искоришћено је да би се рекламирао коцкарски бизнис са којим се уништава културно биће младих и људско достојанство. Срамно је да ни једна институција културе није устала у одбрану имена и дела Волфганга Амадеуса Моцарта!

Спортом се уништавају традиционалне религије. Уместо цркава, стадиони и спортске хале постале су најважнија култна места у савременом свету. Спорт је владајућа мондијалистичка религија и као такав најефикасније средство за обрачун са националним културама. Са спортским митовима уништава се историјска самосвест и идеја будућности. За убедљиву већину младих „историја“ нашег народа своди се на „незаборавне“ спортске догађаје који су добили митолошки карактер. Млади знају колико је пута Ђоковић победио Надала, али не знају ништа о Првом српском устанку и Његошевом делу.

Теза да људи на Западу „знају за нас“ преко „врхунских спортиста“ само говори о природи света коме настојимо да се додворимо и на односу тог света према нама. Због чега Запад не зна ништа о нашој слободарској историји и културној баштини? Што је најгоре, ми сами треба да вреднујемо себе путем критеријума путем којих нас Запад „вреднује“ – који нас лишавају свега што нас чини људима и што нам пружа могућност да опстанемо.

Проглашавање „врхунских спортиста“ за „идоле“ наше омладине исто је што и проглашавање црних „шампиона“ у САД „идолима“ црначке омладине која живи у сиротињским гетима. „Врхунски спорт“ је мамац путем којег владајуће капиталистичке групације лишавају светску сиротињу образовања и претварају је у савремене робове.

Спортски „идоли“ су најважније средство капитализма за стерилисање мењалачке енергије младих и произвођење квази-религиозне свести. Млади се поистовећују са „победницима“ који у њиховим главама постају „божанства“. Они су им компензација за то што су у свакодневном животу сведени на безнадежне губитнике. „Шампиони“ су најважнија духовна дрога за потлачене која их деполитизује и своди на слуге владајућег поретка. Званични „отац“ модерних олимпијских игара Пјер де Кубертен је кристално јасан: „Спорт је најјефтинија духовна храна за радне масе која их држи под контролом“.

Имајући у виду да је капитализам довео човечанство на ивицу провалије спорт није само анти-слободарска већ и анти-егзистенцијална појава. Уместо да се млади образују, организују и боре да спрече уништење живота на Земљи они „навијају“ за подмештене „идоле“ који добијају од својих капиталистичких газди баснословне суме да би свели младе на навијачку масу.

Полазећи од скривене позадине спорта може се закључити да се не ради само о популистичком додворавању младима да би они били „под контролом“, већ о прљавој политичкој игри владајућих центара моћи који настоје да придобију навијачке групе за остваривање својих политичких и економских циљева. Свуда у свету навијачке хорде су најорганизованије друштвене групе које, као такве, имају највећи политички потенцијал. То су, заправо, паравојне формације којима командују вође подземља који су повезани како са влашћу, тако и са опозицијом и који користе навијачке хорде да би изнудиле материјалне и друге „уступке“.

У „демократским друштвима“ навијачке групе су легалне криминалне организације које се налазе изнад закона и као такве су средство за остваривање политичких и економских циљева капиталистичких центара моћи. Оно што чини да су оне „недодирљиве“ је то, што се састоје од младих људи који су лишени права на будућност и као такви су спремни на најгоре злочине да би стекли „поштовање“ у капиталистичком зверињаку. Они су усисали сву прљавштину капиталистичког света и са тиме се поносе. Они су права слика „слободног света“. Они су „хорде зла“.

Поражавајуће је да наше најважније институције културе – САНУ, универзитети, Српска православна црква, као и јавни медији и интелектуалци – ћутањем подржавају претварање наше омладине путем спортског шоу-бизниса у фашизоидне хорде, дрогераше и криминалце. Докле ћемо немо посматрати како мафијашке банде на стадионима, у спортским халама и коцкарницама претварају нашу омладину у масу идиота и одвлаче је на егзистенцијалну странпутицу?

„Босанске пирамиде“ и „ванземаљци“     

У савременом свету технократска квази-религија замењује традиционалну религију. Технократска цивилизација производи фах-идиоте и одговарајућу религиозну свест. Као што је „нови човек“ на капиталистички начин дегенерисано људско биће, тако је савремена космологија на капиталистички начин дегенерисана религија. Укинута је идеја истинског, као и еманципаторско наслеђе хришћанства и других великих религија. Нема више моралног расуђивања ни слободне воље. Човек је изгубио способност да процени шта је добро а шта лоше и да дела сходно својим убеђењима и савести. Уместо мудрости која се заснива на историјској и егзистенцијалној самосвести човека, космички закони који имају механички карактер постају неприкосновена моћ. Човек је укинут као поетичко и духовно биће и сведен је на пуку материју и као такав на објекат космичких процеса. Влада механицистички материјализам који представља обрачун с дијалектиком природе и историјским материјализмом и који представља теоријски основ за технизовање света и роботизовање човека.

Као одговор деструктивном капиталистичком ништавилу које има технички карактер светом је завладала ескејпистичка манија и потреба за стварањем виртуелних светова. Ескејпизам је постао главна грана идеолошке сфере капитализма. У том контексту, „продор у космос“ постао је непресушна инспирација за стварање виртуелних светова у којима најважније место заузимају „ванземаљци“. Они су космичка бића која су у машти на капиталистички начин дегенерисаних људи ствараоци живота на Земљи и човечанства. Исто тако, „ванземаљци“ нас непрестано посматрају и контролишу, живе са нама и претварају се у људе. Они постају део колективног лудила које ствара капитализам претварајући људе у „усамљену гомилу“ (Ризман). „Ванземаљци“ су постали духовна дрога која деполитизује људе и уништава критичко-мењалачку свест и визионарску машту.

Холивудска филмска индустрија, користећи све савршенија техничка средства, ствара моделе „ванземаљаца“ који улазе у подсвест младих и условљавају њихов однос према људима, свету и космосу. Најчешће су то бића која изгледају као роботизоване наказе које су отелотворење карактера на капиталистички начин дегенерисаних људи који имају потребу да владају и уништавају. Она су појавни облик деструктивних моћи овоземаљске технике која је приказана као самостална моћ. Та идеја присутна је код стварања вештачке интелигенције. На тај начин прикрива се истина да техника није сама по себи деструктивна моћ, већ да то постаје у рукама капиталиста који су од савладаних природних сила у виду технике створили средство за уништење живота. Истовремено, појављују се представе „ванземаљаца“ који личе на дегенерисану децу и који су „дошли на Земљу“ да би „Земљане“ научили памети.

„Босанске пирамиде“ су типичан пример претварања реалног у виртуелни свет путем медијске манипулације. Ради се о коришћењу тржишног механизма и космолошке мистике на којој се заснива мит о „ванземаљцима“. На примерима „Госпе из Међугорја“ и „Босанских пирамида“ може да се увиди разлика између традиционалног начина стварања виртуелних светова и савременог начина који нема само мистични већ и технократски карактер. Док се у првом случају манипулише са старијим људима који су жртве трагичног живота и религиозних илузија, у другом случају имају се у виду „клијенти“ који нису религиозни фанатици, већ који траже савремене облике бекства из све туробније реалности. Они имају потребу да буду у природи, да се забаве, да побегну из усамљености… Отуда су у понуди „природне лепоте“, „здравље“, „медитација“, „дружење“… Прича о „ванземаљцима“, „пирамидама“ и „енергетским трансмитерима“ треба да створи мистични застор који ће бити брана рационалном и критичком односу према свету. У коначном, ради се о езотеријској подвали која има секташки карактер.

Мит о „ванземаљцима“ служи да се укине историјски пут развоја човечанства и човек сведе на објекат над-људских сила. Најважније је уништити слободарско и стваралачко достојанство људи, као и идеју друштвености која има колективистички и стваралачки карактер. Људско друштво је стваралачко-слободарска заједница која омогућава човеку да стекне веру да заједно са другим људима може да створи хумани свет. То је највећи квалитет историјског развоја човечанства.

Све што је створено на Земљи је људско дело. Свако дело има конкретну историјску природу, што значи да је настало на одређеном степену развоја човечанства и у специфичним друштвеним условима. Сама идеја да је „човек створен од стране ванземаљаца“ производ је људске маште која је настала у одређеном историјском тренутку. Она је била могућа када је човек стекао свест о себи као људском бићу и када је постао свестан разлике између земаљског и космичког света, као и идеје стваралаштва. Без озбиљних историјских и социолошких анализа прошлости људи неминовно постају жртве митолошких предубеђења и савремених хохштаплера који стварају виртуелне светове да би пљачкали људе и свели их на идиоте.

 

Дуцијев есеј о његовом другу и кошаркашком узору Радмилу Мишовићу.

Д
У данашњем свету све нестаје. Све што је вредело и што вреди. Нестаје живот, нестаје историја, нестаје сећање… Радмило Мишовић део је мог сећања, моје младости, мог живота… Он није био мој идол. Био је мој узор. Старији друг из Чачка од кога сам учио да играм кошарку и да будем човек. Радмило је пленио својом племенитошћу. Имао је очински однос према младима. Имао сам ту срећу да са Радмилом играм у истој екипи. Ти тренуци остали су ми у најлепшем сећању.
Како то све изгледа нестварно данас, у свету који је лишен људске топлине… Да ли су људи некада имали срце? Да ли су постојали људи као што је то био Радмило, или је то само плод моје маште? Да ли су некада постојали „Борац“ и „Слога“? Да ли је некадa Морава текла тихо, достојанствено…? Да ли је некада Ибар пркосно хучао носећи животворну снагу наше отаџбине? Ко је Радмило за несрећнике који леже, дрогирани, на блатњавим плочницима? Ко је Радмило за јаднике чији је ум затворен у стакленим кулама коцкарница?
Зашто се све чешће сећам Радмила? Чега се плашим? Да ћу заборавити да сам постојао? Или се плашим будућности у којој ће нестати све оно што ме чини човеком?
Моја мајка је волела руже. Када сам се, са златном медаљом, вратио из Љубљане родитељи су ме дочекали са букетом ружа. Били су то, заправо, ликови мојих другова који су ми помогли да постанем човек. У букету је био и насмејани лик мог друга Радмила.

Никола Тесла – господар свемира или роб капитализма

Н

Да би се схватила природа Теслиних изума и природа мита који је о њему створен треба имати у виду друштвене услове у САД крајем 19. и почетком 20. века – у којима је Тесла живео и стварао. Ради се о времену у коме је успостављена интензивна индустријализација и развој војне индустрије као израз настојања владајућих капиталистичких и политичких кругова да од САД створе владајућу светску силу. Наука и техника постале су најважнија оруђа империјалистичке експанзије и на њеним крилима створен је „мит о свемоћи науке и технике“. И Теслин научни рад заснивао се на валу капиталистичке експанзије. Она је дала прворазредни значај Теслиним проналасцима који су створили техничке могућности за стварање енергије која је била моторна снага индустријског развоја. Тесла је постао господар енергије и као такав митолошка личност. Он је био у стању да  створи муње и громове, да изазове земљотресе и драматичне промене у јоносфери, да створи „зраке смрти“… Тесла је постао симбол моћи са којом Запад може да покори свет. Тесла је следио дух капиталистичке експанзије. Он је схватио да онај ко влада енергијом влада светом.

Тесла је веровао да може да влада космичким силама и да је као такав нови Месија који посредује између земаљског света и свемира. Он одбацује слободарску борбу човечанства са којом може бити створен хумани свет и проглашава науку за ону моћ која ће променити људе и омогућити да се укине разлика између живота и смрти. Извориште Теслине стваралачке инспирације није била хуманистичка, већ техничка цивилизација. Тесла: „Радим за будућност и савременици ме неће разумети, али једнога дана превладаће научни закони природе чије сам тајне открио и све ће се изменити, као дланом о длан, све ће се променити. Наступиће нова ера човечанске мудрости чије ће главне одлике бити разумевање времена, откриће извора бескрајне енергије и обликовање материје по вољи научника.“   Тесла укида еволутивни развој живог света на Земљи и човека као највиши облик живота. Он своди човек на материјални део космоса који је непосредно подређен дејству космичких сила. Истовремено, Тесла укида човека као самосвесно слободарско, стваралачко, историјско и визионарско биће. Будућност човечанства није могућа као производ стваралачке праксе људи већ као резултат дејства космичких процеса.

Као што религиозни фанатици стварају митолошку нит између човека и бога, тако научници фах-идиоти стварају митолошку нит између човека и свемира. У оба случаја човек је лишен историјског бића и стваралачке самосвести и сведен на оруђе „над-земаљских сила“. Да ли би Тесла постао то што је био да је одрастао у прашуми? Које је језике Тесла говорио и на којим језицима је писао? Да ли су ти језици производ хиљадугодишње културне историје народа или су свемирска датост? Исто тако, језик условљава могућност мишљења и стицања индивидуалне самосвести – у коју спада и стваралачка самосвест и стваралачка индивидуалност без којих Тесла никада не би постао стваралац. Да ли су математика и физика свемирске појаве, или су то друштвене појаве које су створене од стране човечанства у његовом историјском развоју – без којих би Теслино стваралаштво било немогуће? Да ли је проналазак једносмерне струје био претпоставка за стварање наизменичне струје? Исто је са другим проналасцима који су уткани у Теслине изуме… Уистину, није Тесла „добијао“ своје идеје из свемира већ их је стварао полазећи од стваралачког наслеђа човечанства. На тај начин допринео је стварању хуманог свемира.

Никола Тесла био је опседнут „свемирском музиком“. Како структура свемира условљава да човек постане поетичко биће? Да би могао да ужива у музици човек је морао да стекне уметничко чуло и тиме способност да разликује звукове од тонова. „Свемирска музика“ је димензија коју човек који има развијено музичко чуло даје механичким космичким звуковима. Они га подсећају на тонове. Човек је стекао способност да пева током свог историјског развоја. Прачовек није био у стању ни да говори, ни да пева. Испуштао је крике када је осетио опасност и мумлао је. Певање подразумева развој гласних жица што је повезано са развојем међуљудских односа и емотивним и стваралачким бићем човека. У почетку човек је опонашао пој птица. Временом почео је да ствара примитивне облике певања који су имали сиромашни тоналитет…

У контексту космолошких разматрања, завређује пажњу схватање космичке суштине човека које је, у интервјуу са Џоном Смитом из 1899, изнео Тесла. Он се залаже за космолошки пантеизам који има енергетски карактер и успоставља мистични однос према светлости која је својеврсни „божији дух“ и као таква извориште енергије која струји у човеку. Човек је, заправо, само један од облика у коме се појављује енергија и као такав је бесмртан. Светлост га ствара и у светлости доживљава вечно постојање. Човек је укинут као природно, друштвено и историјско биће и сведен на својеврсну батерију чији енергетски потенцијал представља извориште његовог стваралачког елана. Менталне вежбе треба да му обезбеде менталну снагу, а то значи да спрече расипање енергије и да је усмере на развој чула и умних способности. Жена је непожељна јер одузима мушкарцу менталну и телесну енергију. Развој телесних чула одвија се тако што се сакати еротско биће човека и чуло људскости. Однос човека према свету нема критичку и слободарску, већ медитативну природу. Будући да не схвата човека као слободарско биће, Тесла није у стању да схвати природу прометејске ватре, што значи слободарског просветљења. Његова визија будућности не заснива се на слободарском уму, већ на космолошком мистицизму који има технократску природу.

Тесла не сагледава свет као конкретну историјску појаву и сходно томе не сагледава човека као конкретно друштвено и историјско биће. Човек ништа не ствара, већ све добија из „неког свемирског језгра“. Тесла овде не говори као научник, већ као религиозни фанатик. Његови ставови не заснивају се на научним чињеницама и рационално заснованим закључцима већ на езотеријским спекулацијама. Препуштајући се утицају источњачких „мудраца“ Тесла је изгубио историјску самосвест као припадник европске културне баштине и заглибио се у мочвари источњачког мистицизма. Он није био у стању да следи еманципаторски траг просветитељства, Француске грађанске револуције и немачке класичне филозофије и изгубио се у беспућу езотеријског празнословља.

Тесла је имао оскудно знање из области филозофије и друштвених наука. Он није располагао појмовима без којих није могуће  схватити историјски развој друштва и природу човека као самосвојног космичког бића. Ту празнину Тесла је настојао да попуни са далекоисточним религијама које представљају обрачун с еманципаторским наслеђем грађанског друштва и хришћанства. Истовремено, Тесла је био жртва усамљеничког безнађа. Његова болесна ментална стања непосредно су утицала на његов однос према свету и космосу. Он је био је опседнут космичким силама, подсвесним принудним радњама, духовима, ванземаљцима, страховима… Његов однос према космичким процесима има ескејпистички и компензациони карактер. Поетски карактер Теслине космолошке мистике упућује на то да је човек Тесла надвисио Теслу научника. Теслино последње писмо мајци указује на то да је Тесла био трагично људско биће и као такав специфично и непоновљиво космичко биће.

Кључ за разумевање Теслине космологије не налази се у науци, већ у његовом схватању човека. Теслина космологија заснива се на ниподоштавајућем односу према људима. За Теслу човек није еманциповано друштвено биће и као такав конститутивни субјект друштва као политичке заједнице. Није случајно што је Тесла био опседнут источњачким религијама које представљају идеологију друштва у коме нема човека као самосвојног историјског бића и грађанина. Тесла је укинуо човечанство као субјект друштвених промена. Он непрестано истиче да је човечанство неспособно да реши проблеме са којима се сучељава и полазећи од тога даје себи месијанску димензију. Тесла је био убеђен да се по својим телесним и менталним карактеристикама налази изнад других људи. Он је сматрао да има посебне особине које није наследио од родитеља већ да их је добио из космоса. Он је себе доживљавао као космичког натчовека чији је задатак да путем космичких закона уведе ред у земаљском хаосу и на тај начин одреди судбину човечанства.

По Тесли космички процеси непосредно условљавају понашање људи и тиме дешавање на Земљи. Космички закони добијају божански карактер. Они су ти који условљавају и одређују природу човека и његову судбину. Није случајно што је Тесла некритички прихватио источњачку идеју „судбине“ (karma). Њему одговара идеја космоса која је створена у свету у коме човек није самосвојна личност и не схвата себе као биће које је у стању да створи хумани свет. Теслина космологија је обрачун с еманципаторским наслеђем грађанског друштва и са слободарским и културним наслеђем националних култура. Уместо замаљског реализма, Тесла нуди космички мистицизам. Он не прави разлику између механичког и историјског времена и путем механицистичког материјализма укида историјски материјализам. Теслина космологија заснива се на технократском безумљу. Она укида умни однос човека према свету и лишава човека могућности да створи идеју будућности као умну алтернативу капитализму у коме влада деструктивно безумље.

Укидајући историју и човека као историјско биће Тесла је свео свет на апстрактни космички простор. Нема речи о владајућем капиталистичком поретку, о класном друштву и експлоатацији радних слојева, о расизму и сексизму, о колонијализму и истребљивању читавих народа… Заслепљен космолошком мистиком „генијални научник“ Никола Тесла није био у стању да схвати оно што је очигледна истина за сваког ко има памети. Светом не владају космички закони, већ закони капитализма: „Паре не смрде!“, „Време је новац!“, „Уништи конкуренцију!“, „Човек је човеку вук!“… Они непосредно условљавају друштвени живот, владајући вредносни хоризонт и свест човека.

Тесла је све оно што му је као човеку недостајало у свакодневном животу пројектовао у космички простор. Он је напустио земаљски свет и одлетео у виртуелни космички свет који је био производ његове маште. Тесла доживљава свемирске појаве као да су жива бића и има према њима емотивни однос. Свемир је пројекција Теслиног трагичног живота и усамљеничке патње. Оно што чини специфичност Теслине визије свемира је то што је у њу уткано Теслино научно знање и његов стваралачки ум. За Теслу међусобни односи између бројева 3, 6 и 9 представљају „кључ свемира“. Таква интелектуална игра, која има психичко утемељење и мистификујући карактер, постаје опсесија научника који настоје да до „суштине свемира“ дођу путем формалне логике и бројева.

Тесла је постао жртва своје подсвести и стваралачког ума који је био лишен еманципаторског наслеђа модерног друштва и слободарског наслеђа човечанства. Тесла је лишио реални свет световности и свео га на космичку апстракцију, а виртуелни космички свет који је производ његове маште прогласио за реалност. У њему је Тесла пронашао решења за земаљске проблеме које, по његовом убеђењу, човечанство не може да реши. Најпогубније у Теслиној космологији је то, што је лишио човека оних особина које му пружају могућност да се ослободи капиталистичког варваризма и спречи уништење живота на Земљи. Њему не пада на памет да, попут Његоша, позове потлачене да се супротставе тиранији моћних… Тесла није био близак људима који су се борили за слободу, већ онима који су настојали да буду господари света. Његова мисао не заснива се на слободарској традицији човечанства, већ на господарској идеологији.

Држећи се мита о свемоћи науке и технике Тесла је веровао да као што може да се „игра“ са муњама и громовима, тако може да се игра са људима и судбином човечанства. Тесла је сматрао да је он посредник између Земље и свемира који има такве телесне и менталне способности да може, путем научних закона, да утиче на космичке процесе и од њих створи средство за одређивање будућности света. Он је себе доживљавао као свемоћно космичко биће које је отелотворење господарских моћи паганских богова и које је у стању успостави ред на Земљи. У којој мери је Тесла веровао у свемоћ науке говори и то, што је тврдио да ће наука пружити могућност људима да „разговарају“ са душама умрлих и да ће на тај начин бити премошћена провалија која постоји између живота и смрти.

Теслино схватање морала указује на сву бесмисленост његове космологије. По Тесли, морал није специфична друштвена појава која је као таква особеност човека, већ је космичка датост. Поједностављено речено, космос је моралан а човек је као земаљско биће неморалан. За Теслу зло је последица дисхармоније у пулсирању материје. Човек може да постане моралан путем хармоничног пулсирања материје које уноси ред у земаљски живот и на тај начин му даје моралну димензију. Тесла не схвата да је морал производ историјског развоја друштва и да нема морала без свести човека о томе шта је добро а шта зло; без слободне воље на основу које човек може да се определи између добра и зла; без свести човека о могућим последицама опредељења и одговорности за своје поступке…

И Теслина теорија рата указује на механицистичку природу његовог начина мишљења. За Теслу рат није конкретна друштвена већ природна појава која је условљена космичким силама и која има енергетски карактер. Ко је још толики идиот да напад Аустро-Угарске на Србију 1914. објашњава пулсирањем космичких енергетских валова? Исто је са нападом нацистичке Немачке на Пољску и СССР… Шта је са монструозним злочинима усташа у Јасеновцу и Немаца у Аушвицу? Шта је са истребљењем читавих народа од стране европских колонизатора? Шта је са робовласништвом и приморавањем деце да до смрти раде у фабрикама, рудницима и на пољима – чега је Тесла био сведок? Да ли су те појаве узроковане пулсирањем материје?

Руководећи се технократским фах-идиотизмом Тесла није био у стању да направи разлику између освајачких ратова – и одбранбених и ослободилачких ратова. Рат који су Срби водили против Турака у 14. веку био је суштински различит од рата који је османлијска Турска водила против Србије. Турски напад на Србију имао је освајачки, а борба Срба против Турака одбранбени карактер. Слично је са Првим и Другим српским устанком. То су били ослободилачки ратови и као такви су били отелотворење највиших вредности српског народа и његове спремности на највеће жртве да би се извојевала слобода. Теслино схватање рата указује на сву погубност начина мишљења које лишава људе слободарског достојанства и историјске самосвести.

Тесла је својом космологијом прикрио праву природу капитализма и лишио капиталисте одговорности за ратове и друге злочине. Да ли је могуће да Тесла није чуо за максиму да је „Рат најбољи посао!“? Да ли је могуће да „генијални научник“ Никола Тесла није био у стању да увиди да је брзина обрта капитала она моћ која условљава брзину протока времена у капитализму? Да ли је могуће да Тесла, живећи у Америци у којој сваки сегмент живота служи стицању профита, није чуо за максиму „Време је новац!“. Тесла је имао начин мишљења који је карактеристичан за научнике фах-идиоте. Он је тврдио да је у стању да региструје космичке појаве које други нису били у стању да региструју, а није био у стању да региструје друштвене појаве које су очигледне „обичним“ људима.

Држећи се мита о свемоћи науке, дајући себи димензију господара свемира и држећи се источњачког мистицизма – Тесла је створио своју космологију која представља једну од најпримитивнијих и потенцијално најпогубнијих теорија које су се појавиле у модерном добу. Како је могуће да Тесла није презао да саопштава ноторне будалаштине? Пре свега, Тесла је дошао до прворазредних научних открића на основу чега је добио статус „генија“. У светлу његових изума свака мисао коју је изрекао постала је „генијална“. Поред тога, Тесла је био окружен фах-идиотима и ласкавцима који су се, руководећи се принципом “царево одело“, додворавали „генијалном“ Тесли и избегавали да доведу у питање његове сумануте тврдње. Ласкавци су хранили Теслину сујету. Он је био спреман да говори о свему без страха да ће га неко оспорити. Био је то двосекли мач. Тесла је у тој мери постао самоуверен да је изгубио опрез и одговорност за изговорену реч. Ласкавци су га навукли на танак лед. Тесла је постао жртва мита о „генијалном научнику“ у чијем стварању је сам учествовао.

Теслину космологију треба сагледати полазећи од владајуће тенденције развоја света. То је оно што јој даје конкретни друштвени и историјски смисао. Имајући у виду историјски развој друштва претварање природних сила путем науке и технике у извор енергије био је прворазредни подухват који је отворио неслућене могућности друштвеног развоја. Нажалост, капитализам је претворио хуманистичке и животворне потенцијале науке и технике у тоталитарну деструктивну моћ. Теслини проналасци доживели су исту судбину. Они су постали погонска снага развоја капитализма и као такви средство за уништење живота на Земљи. „Генијални научник“ Никола Тесла постао је икона капитализма. Његова научна открића су непресушна инспирација за владајуће капиталистичке групације које производе све разорнија техничка средстава са којима може бити уништен живот на Земљи. Истовремено, Теслина космологија представља прворазредно идеолошко средство за уништење слободарске самосвести људи и критичко-визионарског ума. У Теслином свемиру човек нема право на слободу.

Када се има у виду све драматичније пропадање света Теслин обрачун са човеком као слободарским и стваралачким бићем има погубну природу. Укидајући човека као слободарско и визионарско биће и дајући науци митолошки карактер Тесла је лишио човека могућности да се супротстави деструктивној капиталистичкој помами. Његова мисао ствара егзистенцијални дефетизам и препушта човечанство капиталистичким монструмима који су од науке и технике створили средство за уништење живота на Земљи. Без слободарске борбе научни и технички проналасци неминовно постају оруђе капитализма за уништење човека и света. Само у рукама слободарског човечанства Теслини изуми могу да постану средство за хуманизовање света и оплемењивање природе.

Свемирска одисеја човечанства (одломци)

С

ЧОВЕК И СВЕМИР

Једино истинско догађање у свемиру је догађање човека. Човек је као стваралачко и друштвено биће свемирски novum и као такав јединствено и непоновљиво свемирско биће. Са настанком људског друштва настао је нови свемирски квалитет: хумани свет. У свемиру је настала љубав, слобода, стваралаштво, вера, лепота, машта…

Однос човека према свемиру има историјски карактер. Примитивни човек имао је непосредни однос према небу. Он је поистовећивао небо са природним појавама које су га застрашивале и угрожавале, али и пружале могућност да преживи. Примитивни човек се са страхопоштовањем односио према небу. Развијајући производне снаге и стичући способност симболичног сагледавања појава човек је дошао до новог схватања неба и успоставио нови однос према небу. Уместо непосредног односа према небу успостављен је однос који је посредован религиозном маштом и техником.

„Небо“ и „свемир“ су синоними али између њих постоји принципијелна разлика. „Небо“ подразумева над-земаљски простор према коме човек има непосредни однос, док „свемир“ подразумева бескрајни ван-земаљски простор у коме се налазе безбројна небеска тела. У античкој Хелади kosmos подразумева органску целину која има специфичну природу и законе. Истовремено, kosmos подразумева сферу истинског, као и геометријски устројене естетске обрасце који постају критеријуми за одређивање лепог и доброг (kalokagathia) у земаљској равни.

Идеја свемира као стецишта богова који владају светом настала је у класном друштву. Свемир постаје пројекција земаљског света који се заснива на класном поретку и средство за његово обоготворење. Овоземаљске владарске моћи постају у виду богова мистичне свемирске моћи. У античкој космогонији свемирски поредак је пројекција владајућег земаљског поретка и као такав средство за његово обоготворење. Исто је са хришћанском визијом неба, као и са представом свемира у капитализму. У коначном, идеја свемира је средство за обрачун с визионарском свешћу и идејом новог света, што значи средство за очување владајућег поретка.

Природа животног простора условљава схватање простора и однос према њему. Живот у свемиру суштински се разликује од живота на Земљи. У свемиру простор, време, кретање… имају другачију природу него на Земљи. Исто је са човеком. Он као живо и људско биће има битно другачију природу на Земљи него у свемиру. Земаљска животна средина је извор живота и темељ опстанка човека. Човек је на Земљи органски део животворног природног циклуса и као такав стваралац живота. Природа је „анорганско тело“ (Маркс) човека.

Оно што чини највећи квалитет човека на Земљи представља његову највећу слабост у свемиру. Човек као живо биће није органски део свемира. Он као живо биће не одговара свемирским животним условима. Свемир је смртна опасност за човека што је од прворазредног значаја за разумевање положаја човека у ван-земаљском простору и за његов однос према свемиру. Човек се у свемиру налази у бестежинском стању, изложен је убитачном зрачењу и погубно ниској температури, лишен је сталног извора светлости и кисеоника… Човек само путем одговарајућих техничких средстава може да преживи у свемиру – лишавајући се основних органских особености и животних потреба као природно биће.

Одлазак човека са Земље неминовно би довео не само до фаталних органских промена, већ и до фаталних менталних промена. Једно је привремено отићи са Земље, а друго отићи са Земље без наде за повратак. Човек би за кратко време изгубио представу о себи као човеку, а живот би му постао бесмислен и безвредан. Научници стварају илузију да човек може да преживи у свемиру уколико буде сведен на субатомску структуру материје. Ради се о томе да човек треба да преживи у свемиру као природно и људско биће, а не да буде сведен на свемирску прашину.

Самосвест савременог човека као свемирског бића заснива се на илузији да бити у свемиру подразумева да се човек не налази на Земљи већ у свемирском пространству. Изрази „космонаут“ („свемирски морнар“) и „астронаут“ („звездани морнар“) указују на то да човек није свемирско биће док је на Земљи, већ да то постаје тек када напусти Земљу. Уистину, човек је свемирско биће као земаљско биће. Земља је једини могући свемирски дом човека. Свемирска будућност човечанства не налази се у бескрајном свемирском пространству већ на Земљи.

Материјална структура свемира је основ постојања човека као специфичног телесног бића, али не и као специфичног и непоновљивог свемирског бића. Самосвојни природни процеси на Земљи, који се развијају готово четири милијарде година и имају животворни карактер, и развој човека као универзалног стваралачког и слободарског бића представљају извориште специфичности и непоновљивости човека као свемирског бића. Земаљска природна средина представља специфични свемирски простор који је омогућио настанак човека као природног и људског бића. Она је животворна по томе што је у стању да створи нови живот. Човек је животворно биће не само по томе што је у стању да створи нови живот, већ и нови свет. Људска животворност има историјски карактер. Стварање новог живота истовремено је стварање новог света.

Човек није свемирска датост већ је слободарско и самостварајуће свемирско биће. Као такав човек је стваралац новог свемира. Хуманост је истински свемирски novum. Стварајући хумани земаљски свет човек ствара хумани свемир. Настанком човека као самосвесног стваралачког и историјског бића створен је нови свемирски квалитет: сфера истинског. Истинско је основ самопоимања човека као еманципованог свемирског бића и односа човека према себи као свемирском бићу. Оно указује на праву природу човека. Истинско је могуће само у контексту развоја визионарске свести и реализовања животворних потенцијала природе и човечанства који пружају могућност човеку да створи свет по своме лику. Савремена космологија одбацује идеју истинског да не би били створени хуманистички критеријуми који пружају могућност човеку да створи нови свет.

Сваки човек је специфично и непоновљиво свемирско биће. Будући да је човек друштвено и историјско биће он може да постоји као свемирско биће једино као део човечанства. Човек као самосвојна личност је органски део човечанства и дели његову судбину. Човек без човечанства је апстрактно биће. Као што нема човечанства без људи тако нема људи без човечанства. Само као органски део човечанства човек може да буде истинско свемирско биће.

Бесконачност има квалитативну димензију. Она подразумева бесконачну могућност квалитативних различитости животних облика. Истовремено, безбројни облици живота подразумевају и бескрајне могућности варијација облика живота. Једно су жива бића на другим планетама, а друго жива бића која имају особености људи. Исто тако, једно је бити човек као несвесни органски део живог света, а друго бити човек као самосвесно слободарско биће које ствара свој свет. Човек је људско као историјско биће: он увек изнова постаје човеком. Варварин и цивилизовани човек су битно различита земаљска и тиме свемирска бића.

КАПИТАЛИЗАМ И СВЕМИР

Однос према свемиру условљен је природом владајућег поретка. Тотализујућа природа капитализма доводи до тога да технократски заснована машта постаје посредник између човека и свемира. Савремена космологија заснива се на свемирском романтизму и заоденута је свемирском мистиком која се позива на технократски утопизам, на научну фантастику која има сензационалистички карактер, на езотерију, као и на хришћанску митологију по којој је живот на Земљи привремен а „вечни живот“ се налази на „небу“. „Будућност“ човечанства не налази се на Земљи већ у мистичној тами свемирског бескраја.

Савремена космологија кида егзистенцијалну везу између природе и човека и на тај начин укида човека као природно биће. Опстанак човека није условљен опстанком живог света на Земљи. У технократској визији будућности живот је могућ без живог света. Људи се „добијају“ путем техничких процеса, а човек путем техничких иновација постаје „бесмртан“. Човек је укинут као живо биће. Истовремено, човек није лишен само историје и живота, већ и планете Земље – његовог свемирског дома. Земља и човечанство су отписани.

Човек се односи према свемиру путем технике тако што постаје техничко биће. Он се не налази у свемиру као природном простору већ се налази у свемирском броду и његов однос према свемиру посредован је животом у свемирском броду. Уместо земаљске природе, свемирски брод, који представља савршени технички свет, постаје животна средина човека на његовом путу у свемирску будућност. Да би преживео човек мора да се прилагоди новој животној средини, што значи да се обрачуна са својим природним бићем и постане техничко биће. Животност човека постаје независна од живе природе и добија технички карактер. Природна животност није више услов живота већ је то техничка функционалност организма који је постао машина. На томе се заснива „вештачка интелигенција“. Она је отелотворење од човека отуђене и дегенерисане интелигенције која је постала не само spiritus movens технике већ и њен spiritus rector.

Традиционални однос према животу човечанства и животу на Земљи заснива се на егзистенцијалном песимизму и фатализму. Водеће религије заснивају се на идеји да ће живот на Земљи пропасти и да је „будућност“ човечанства „на небу“. Онима који су покорни и „дарежљиви“ црква издаје пропуснице за „рај“. Оне друге, црква шаље у „пакао“. Ради се о егзистенцијалном дефетизму који уништава веру човека у себе као слободарско и стваралачко биће. Човек постаје објекат над-земаљских сила у чије име говоре свештеници у настојању да очувају поредак који се заснива на пљачки и тлачењу радних слојева.

Теорије које инсистирају на „пропасти света“ створене су од стране идеолога владајућег поретка да би заплашиле људе и држале их у покорности. Од настанка класног друштва однос човека према себи био је посредован владајућом идеологијом која своди човека на роба над-земаљских сила. У антици и хришћанству богови су створили човека од прашине и све особине које поседује добио је од богова – данас од ванземаљаца и свемирских процеса. Човек је обезвређен као људско биће и сноси одговорност за све лоше што се догађа. Он не сме да сагледа себе као еманциповано свемирско биће полазећи од тога да је слободарско, стваралачко, друштвено, историјско и визионарско биће. Све се чини да човек буде сведен на ништарију и зликовца.

Мит о свемиру је средство за обезвређивање човека као самостварајућег свемирског бића и живота на Земљи. Сајeнтолошки утемељени свемирски романтизам има политички карактер. Он се заснива на механицистичком материјализму и као такав је обрачун с дијалектиком природе и историјским материјализмом. „Свемирски визионари“ нису социјални визионари и не сагледавају човека као историјско и друштвено биће које је отворено према хуманој будућности. Хуманизовање света није предуслов за хумани однос према свемиру и на тај начин према човеку као специфичном и непоновљивом свемирском бићу. „Свемирски визионари“ не супротстављају се капитализму који је постао тоталитарни поредак деструкције и не теже стварању света који ће се заснивати на хуманој природи човека и умном односу према свету. Они „хватају поруке“ из свемира, али не чују вапаје за помоћ деце која умиру од глади и болести…

По владајућој космологији свемир је устројен на капиталистичким принципима. На томе се заснивају култни стрипови попут Флаша Гордона и холивудска филмска индустрија. „Ванземаљци“, „летећи тањири“ и друге „свемирске појаве“ су производ холивудске фабрике лажи и илузија које се заснивају на извитопереној слици човека и света. „Ванземаљци“ су један од појавних облика на капиталисти начин дегенерисане религије. Они су замена за богове, ђаволе, демоне и друга „небеска створења“ која су производ традиционалних религија.

Терминатор и други „футуристички“ холивудски филмови стварају илузију да техника као таква представља опасност за човечанство. Уистину, ради се о техници у којој су од човека отуђене његове стваралачке моћи и које су постале средство капитализма за уништавање човека и живота на Земљи. Техника као осамостаљена сила представља технички облик у коме се појављује на капиталистички начин дегенерисани човек који је постао деструктивно биће. Исто је са „ванземаљским“ холивудским наказама. У на капиталистички начин дегенерисаном свету техника може бити само средство капитализма за произвођење капитализма, а то значи средство за уништење живота. Хумана техника могућа је једино у хуманом свету.

За „свемирске визионаре“ однос човечанства према свемиру заснива се на развоју науке и технике, а не на развоју специфичних особености човека које га чине јединственим и непоновљивим свемирским бићем. Они поистовећују прогрес са прогресизмом и завршавају у свемирској мистици. Уместо да се залажу да човечанство живи у јединству с природом они (следећи Декарта) инсистирају на покоравању и искоришћавању природе. Некада је наука афирмисала критички ум, разбијала догматску свест и отварала просторе будућности… У капитализму наука и техника постале су средство за уништење живота и човека као природног и културног бића.

„Свемирски визионари“ прикривају праву природу капиталистичке науке и технике и стварају илузију о капитализму као прогресивном поретку. Они стварају мит о „неограниченим могућностима развоја науке и технике“ и учествују у техничком дегенерисању света и човека. „Свемирски визионари“ се обрачунавају с хуманистичком визијом света и у том контексту с хуманистичком визијом свемирске будућности човечанства. Њихова визија свемира је пројекција духа капитализма и заснива се на технократском фатализму.

Имајући у виду да природа владајућег капиталистичког поретка условљава природу „продора у свемир“ смисао „освајања планета“ је њихова експлоатација. „Освајање планета“ је капиталистички пројекат. Њега пропагирају они који ће на њему баснословно зарадити, пљачкајући радне људе којима подмештају свемирске фатаморгане, и који све интензивније уништавају живот на Земљи. Мит о „освајању свемира“ има анти-егзистенцијални карактер.

У капиталистичком свету однос према свемиру не заснива се на хуманој природи човека. Свемир није пројекција хуманистичке визионарске маште. Капиталистички пројектована свемирска будућност човечанства не подразумева развој друштва као хумане заједнице; развој човека као слободарског и стваралачког бића; развој његове одговорности за опстанак живота на Земљи и воље да преузме управљање друштвеним процесима… Капитализам укида свемир као екстерну животну средину човека и то тако што укида човека као природно и хумано биће. То се дешава у времену када је капитализам довео човечанство на ивицу провалије и када је вера човека у човека постала најважнији услов за опстанак човечанства. У коначном, ради се о укидању човека као самосвојног и самостварајућег свемирског бића – да не би могао да створи нови свет на Земљи.

Капитализам је отео људима небо. Некада је небо било мистично „седиште богова“ и као такво неприкосновени домен владајућих религија. Данас је небо екстерни простор капитализма који треба искористити за остварење економских и политичких циљева најмоћнијих капиталистичких кланова. Свемир је постао приватна својина капиталиста и као такав комерцијални простор. Истовремено, свемир је постао војни полигон са којег треба, у виду „рата звезда“, задати одлучујући ударац противницима америчког „новог светског поретка“.

Путем на капиталистички начин дегенерисане технике природни закони претворени су у средство за уништење људскости, а то значи специфичног квалитета свемира који је настао са настанком људског друштва. У завршној фази развоја капитализма свет је постао технички простор, а човек техничко биће. Тај процес не проистиче из природе човека као слободарског и историјског бића већ из природе капитализма. Човек није стваралац хуманог простора и времена већ се налази у механичком простору и времену. Врхунац тог процеса је стварање „вештачке интелигенције“ на чему се заснива на капиталистички начин устројени „продор у свемир“.

Овладавањем природним законима путем дехуманизоване технике човек се не ослобађа природног детерминизма и постаје слободно свемирско биће већ постаје роб осакаћене природе коју капитализам лишава животворности. Истовремено, капиталистички продор у свемир све интензивније дегенерише човека као природно и људско биће. Он претвара човека у оруђе за уништење живота на Земљи. Ослобађање човека од природњачког детерминизма путем технике своди се на уништење природе и човека. У савременом капитализму Марксова идеја прогреса која се заснива на развоју производних снага добија митолошки и анти-егзистенцијални карактер.

Мит о „освајању свемира“ спада у колонијалне митове који су отелотворење експанзионистичке природе капитализма. Што је живот на Земљи угроженији, утолико су гласнији повици о „освајању свемира“. На тај начин спречава се борба против узрока који доводе до уништења живота на Земљи и глорификује се развој капитализма – стварањем мита о „неограниченим развојним моћима науке и технике“ који има спектакуларни карактер. „Свемирски програми“ и одговарајући митови о освајању свемира постали су најважнији рекламни спот капитализма. Држећи се свемирске мистике владајућа пропагандна машинерија од „свемирских визионара“ ствара митолошке ликове који постају отелотворење свемирских процеса. Они постају својеврсни „ванземаљци“. Истовремено, „свемирски пројекти“ су маска иза које се крију војни пројекти који треба да омогуће владајућим капиталистичким клановима да униште „прекобројне“ и овладају Земљом. Они се појављују у односу према човеку који је обезвређен као људско биће, као и у односу према Земљи која је обезвређена као космички дом човека. Ствара се егзистенцијални дефетизам који се ослања на идеју апокалипсе. Прикрива се права природа капитализма и одговорност за пропадање света пребацује се на човека. Вечност се сели на небо.

Идеја о „освајању свемира“ у савременом свету добија конкретни историјски смисао у односу према све драматичнијем пропадању живота на Земљи. Све интензивније уништавање живота од стране капитализма производи егзистенцијалну панику која доводи до тога да идеја о „насељавању других планета“ у главама људи постане „реална опција“ за опстанак човечанства. Ствара се утисак да је „насељавање других планета“ подухват који одговара насељавању неког пустог острва на Пацифику. Шта значи за човечанство да се група људи отисне у свемир – и тамо нестане? Да ли је „освајање свемира“ када пар космонаута пободу заставу у беживотно тло неке планете?

ИНТЕЛИГЕНЦИЈА И УМ

У античкој Хелади интелигенција није била специфична појава већ саставни део античког религиозног свода. У току историјског развоја хеленског друштва дошло је до одвајања интелигенције од религије и постајања интелигенције специфичном људском особеношћу и специфичном друштвеном појавом. У самој религиозној сфери старохеленског света налазе се зачеци интелигентног мишљења које ће се развити у хеленској филозофији. У старохеленској митологији Уран је као први бог увео ред у космичком хаосу. Он је обоготворени уређивачки принцип. Кронос је симбол трајања. Зевс је неприкосновени господарски принцип…

Интелигенција у капитализму има технократски и прогресистички карактер. Она постаје синоним за сврсисходност, ефикасност, корисност, функционалност…. У коначном, интелигентно је оно што доприноси развоју капитализма, што значи убрзању процеса капиталистичке репродукције. Уместо тежње ка свету који се заснива на уму, инсистира се на стварању „вештачке интелигенције“, на „дигиталној цивилизацији“ и човеку-киборгу.

Научници укидају ум путем инструментализоване интелигенције која има перцептивни, меморијски, аналогни и функционални карактер. Брзина „обраде“ информација постаје главна особеност интелигенције. Уместо да је умност критеријум за одређивање интелигенције, она постаје критеријум за одређење умног. Путем „интелигентних решења“ ум бива лишен могућности да досегне до истине, а то значи могућности да човек као историјско, стваралачко, друштвено и визионарско биће реализује животворне потенцијале природе и човечанства. Нема више мудрости, животног искуства, интуиције, трагичног, вредносног расуђивања, принципа историчности и тоталитета; нема човека као еротског и емотивног бића; нема поетичког, развоја међуљудских односа, визионарског и утопијског… Истовремно, савремена наука не обрачунава се само с човеком као историјским и визионарским бићем, већ и с идејом трансценденције која је карактеристична за изворну религиозну мисао.

Будући да техничка интелигенција одбацује ум и тежњу за истинским она није у стању да постави питање о природи човека и људског света и у том контексту о смислу живота. Савремена наука „замењује“ ум научном фантастиком, свемирском мистиком, квази-религијама, езотеријом… Ради се о на капиталистички начин дегенерисаном уму. Он не тежи да човечанство наново изведе на историјски пут и обезбеди му будућност већ га вуче на егзистенцијалну странпутицу. Уништење ума представља најважнију особеност технократског пројекта будућности.

Начин мишљења са којим се руководе научници, њихово схватање Земље и човека, као и визија будућности – не пружа им могућност да на хумани начин схвате природу свемира. Идеолошка сфера капитализма намеће начин мишљења који онемогућава човека да постане свестан својих истинских људских моћи и створи хумани свет. Влада начин мишљења који се заснива на механицистичком материјализму који онемогућава човека да појми себе као људско биће; да схвати еманципаторско наслеђе грађанског друштва и националних култура; да створи идеју будућности и да се бори за њено реализовање… Човек је сведен на роба „свемирских процеса“ а из историје је избачено све оно што даје могућност човеку да створи нови свет. Начин мишљења, вредносни хоризонт, начин самопоимања човека… – све је подређено технократској визији будућности.

Принцип „хармоније“ (Ајнштајн) као основ целовитости свемира и као основна интегришућа идеја (у том контексту идеја „бога“ као врховни уређивачки принцип свемира) носи у себи детерминистичку интенцију. Уместо да доминира хуманистички принцип хармоније који се заснива на потреби човека за човеком, на његовим стваралачким моћима и слободарској природи, доминира свемирски принцип „хармоније“ који бива „хуманизован“ путем „лепог“ које има геометријско устројство. Слично је са античком „хармонијом“ која нема антрополошки већ космолошки карактер. Није човек тај који ствара свој свет и у том контексту хармонија није производ његове слободарске и стваралачке праксе као историјског и слободарског бића, већ је „хармонија“ свемирски принцип који је пренет на земаљски свет и који има господарски и тоталитарни карактер. Укинута је разлика између свемирског времена и простора и историјског времена и простора. Не постоји хармонија која има земаљски и хуманистички, што значи историјски карактер. Исто тако, нема новог и у том контексту дисхармоније са постојећим светом. Стварање не подразумева обрачун с постојећим светом и отварање простора будућности већ учвршћивање његових бедема.

БОГ И СВЕМИР

Религија обезвређује живот на Земљи и човека као земаљско биће. Човек је као земаљско биће осуђен на смрт. Он је безвредан и сувишан. Човек је као земаљско биће „прашина“. Земља није свемирски дом човека већ његово привремено станиште. Земља је „космичка мртвачница“ (Андрић). Путем етаблиране религије идеја истинског сели се са Земље на „небо“. Илузорни „небески свет“ постаје „прави свет“ коме треба тежити. Што човек има мање могућности да живи живот достојан човека на Земљи то је богатији „небески свет“ који владајућа класа нуди човеку. Свештеници нуде потлаченим радним људима рајске вртове на небу а себи стварају рајске вртове на Земљи.

Идеја истинског указује на суштину човека као специфичног и непоновљивог свемирског бића. У том контексту појављује се идеја „бога“. У етаблираном хришћанству свештеници су ствараоци и власници колективне свести и истинског. Нема аутентичног колективног које се заснива на непосредованој друштвености у контексту борбе човека за слободу и опстанак. Црква везује идеју „бога“ за апсолутизовану приватну својину и класно друштво. Технократска интелигенција везује идеју „бога“ за стваралаштво које се заснива на механицистичком материјализму и космолошком мистицизму. Хуманистичка интелигенција везује идеју „бога“ за развој истинских људских потенцијала и у том контексту сагледава идеју истинског као основ самопоимања човека као специфичног и непоновљивог свемирског бића. Идеја „бога“ је огледало у коме човек може да препозна свој истински људски лик. Није бог створио човека према своме лику, већ је човек створио идеју „бога“ по своме лику. И у паганским религијама врховни богови имају људско обличје. Приказани су у виду владара који имају неприкосновену моћ.

Шта значи теза да је само нека интелигентна и свемоћна сила могла да створи свемир? О томе Исак Њутн: “Најлепши соларни систем, планете и комете су само могле настати намером интелигентног и моћног Бића… Ово Биће управља свиме, не као душа у овом свету, већ као Јахве над свиме, и Он жели да га зовемо Господ Бог.” Интелигенција није свемирска датост већ историјски производ. Она је особеност човека. Борећи се да обезбеди опстанак и стекне слободу човек је развијао интелигенцију и истовремено мењао схватање о природи интелигенције. Самосвест интелигенције је историјски условљена и представља један од сегмената историјског развоја самосвести човека као слободарског и историјског бића.

Идеја „бога“ као „ствараоца света“ је производ мишљења које има историјски карактер. Она је могла да настане тек када је човек стекао способност да апстрактно мисли и да стекне представу о себи као човеку и свету као специфичној свемирској појави. Идеја човека као универзалног стваралачког бића пренета је на бога. У савременом свету идеја „бога“ није више врхунски хуманистички изазов која пружа могућност да се успостави критички и мењалачки однос према постојећем свету, већ је сведена на својеврсни свемирски алгоритам са којим се укида човек као специфично и непоновљиво хумано биће. Они који настоје да путем науке докажу постојање бога лишавају религију еманципаторског наслеђа, а то значи истинског.

У савременом свету влада позитивистичка мисао која укида критички однос према постојећем свету који се заснива на визионарској свести која се руководи идејом истинског. Идеја „бога“ лишена је хуманистичке бити, а то значи моралног расуђивања и људске топлине. Она је производ маште која се заснива на технократским илузијама. У капитализму „бог“ је постао технички производ. Истовремено, митолошка бића из традиционалне религиозне сфере замењују „ванземаљци“ и мистика која је производ технократске фантазије.

Када је реч о еманципаторским потенцијалима хришћанства и других великих религија, идеја „бога“ треба да има конкретну историјску самосвест. У савременом свету идеја „бога“ као ствараоца света добија прворазредну еманципаторску димензију у односу према механицистичком материјализму који доминира у на капиталистички начин инструментализованој науци и техници. Бог није свемирски, природњачки или технички већ културни феномен. У идеји „бога“ појављује се човек као људско биће, међуљудски односи, морална димензија човека, смисао људског бивствовања, природа човека као специфичног космичког бића… Истовремено, „бог“ може бити схваћен и као естетски феномен. Он је „једно“ које пружа могућност човеку да поима свемир као животворну целину.

Данас идеја „бога“ треба да буде оно што је била у првобитним хришћанским заједницама – интегративна идеја човечанства, с тим што се појављује у односу према атомизованом човеку који је постао грамзиво и деструктивно биће. Идеја „бога“ пружа могућност човечанству да стекне јединство у духовном и егзистенцијалном смислу. Исто тако, идеја „бога“ упућује на самостварање човека као јединственог и непоновљивог космичког бића. Истовремено, идеја „бога“ је симбол свемирског квалитета који ствара човек као хумано биће. „Богочовек“ је стваралац истинског свемира.

Потреба човека за богом проистиче из потребе човека за човеком. Идеја „бога“ је градивни елеменат истинске друштвености. У савременом свету у коме влада техничко ништавило религија треба да се врати својим хуманим и духовним коренима. Бога са неба треба вратити на Земљу. Он треба да укаже на трагичност људске егзистенције и наново постане највиши хуманистички изазов. Са њим на Земљу поново треба да се врате љубав, солидарност, правда, слобода, лепота, одговорност за опстанак живота… У томе се састоји еманципаторска и животворна природа идеје о „поновном доласку Исуса Христа“.

„ЗАСТАРЕЛОСТ ЧОВЕКА“

У савременом капитализму „традиционални човек“ постао је „застарело биће“. Теорија о „застарелости човека“ постала је једна од најважнијих социјалних и антрополошких теорија која служи за обрачун с човеком као хуманим и природним бићем. Етаблирана идеолошка сфера капитализма производи владајући антрополошки модел који представља основ самопоимања човека. Уместо да се до идеје човека као специфичног и непоновљивог свемирског бића долази на основу историјског развоја човечанства и стваралачких моћи човека, до „природе човека“ долази се полазећи од природе капитализма и космолошког мистицизма.

Човек није историјско биће и као такав специфично и непоновљиво свемирско биће, већ се до суштине човека као свемирског бића долази полазећи од „структуре материје“. Уистину, човек не постаје свемирско биће тако што постаје отелотворење свемирских процеса, већ тако што развија своје стваралачко биће, међуљудске односе, визионарску машту… Песма и загрљај више говоре о специфичној суштини човека као свемирског бића него сви свемирски процеси заједно. Исто је са разговором. Он представља непоновљиво свемирско дешавање које подразумева стварање новог – хуманог свемира. У коначном, друштвеност која се заснива на вери човека у човека представља темељ истинског свемира.

Технократска интелигенција укида човека као хумано биће. Антрополошки модел будућности је човек-робот. „Нови човек“ је механичка симбиоза дехуманизоване интелигенције и технике. Научници своде човека на техничку ствар и стога им није проблем да роботе прогласе за људска бића. Паталогија на капиталистички начин дегенерисаног човека постаје „природа“ робота. Роботи постају „зли“ и имају потребу да униште људе. Индикативан је филм Одисеја који је рађен по идејама „футуристе“ Артура Кларка. Заправо, не ради се о деструктивној природи технике и на страху човека од ње, већ о деструктивној природи капитализма који је инструментализовао технику за стварање профита уништавањем природе и човека, као и о деструктивној природи на капиталистички начин дегенерисаног човека.

Афирмативни однос према роботима заснива се на ниподоштавајућем односу према људима. „Свемирски визионари“ говоре о „будућем свету“ као свету робота зато што су лишили човека оних особености који га чине јединственим и непоновљивим свемирским бићем. Човек је укинут као емотивно, еротско, вредносно, слободарско, друштвено, историјско, визионарско биће… Све је мања разлика између људи и робота јер капитализам од људи ствара роботизоване наказе. Лишавање људи потребе да имају хумани однос према другим људима доводи до тога да је све већем броју људи блиска идеја о човеку-роботу.

Савремена наука настоји да путем манипулације генима створи „надљуде“. „Бесмртност“ се више не тражи на небу већ на Земљи. Она није илузорни производ религиозне маште већ реални научни пројекат. Кључеви „бесмртности“ нису више у рукама свештеника већ у рукама научника. Ради се о савременом расизму који се заснива на капиталистички начин дегенерисаној науци и техници.. „Пропаст света“ и „насељавање других планета“ постаје изговор за успостављање савременог фашизма који има екоцидни и геноцидни карактер. Отуда научници са таквом лакоћом говоре о андроидима и вештачкој интелигенцији. У њиховом „будућем свету“ нема места за човека, као што нема места ни за птице и цвеће…

На капиталистички начин дегенерисана наука заснива се на механицистичком материјализму који представља обрачун с природњачким и историјским материјализмом. Наука и техника сагледавају човека у ван-историјском и ван-друштвеном контексту. Човек је укинут као слободарско, историјско, стваралачко и визионарско биће. Све је датост која има квантну природу. То је најпримитивнији облик механицистичког детерминизма. Што је наука ближа „суштини материје“ утолико је даља од суштине човека. Космолошки мистицизам је најпогубнији облик укидања човека као природног и људског бића. Суштина човека као свемирског бића добија се из структуре материје и у том контексту из структуре свемира – а не из структуре живог света и историје човечанства. Човек постаје свемирски холограм.

Савремена наука заснива се на митолошкој свести која има спектакуларни карактер. Уместо визије хуманог света који се заснива на животу у јединству са природом, нуди се визија „савршеног света“ који је, заправо, пројекција на технички начин усавршеног концентрационог логора. Ради се о технократској утопији која има тоталитарни и анти-хумани карактер. Влада функционалност која се заснива на све бржем обрту капитала. Уместо развоја међуљудских односа и стваралачког бића човека нуди се техничко овладавање простором и технизованим егзистенцијалним процесима.

Научници не заснивају однос према свемиру на чињеницама и разуму, већ на митовима и хипотезама, као и на предрасудама. Њихова технократска машта није дорасла природи свемира. То је зато што не поштују човека. Они не сагледавају човека као природно и хумано биће које, као такво, има специфичне могућности и ограничења, већ своде човека на техничко биће и инструментализују га у контексту стварања техничког света и „освајања свемира“. Човек је сведен на предмет техничке обраде и у том контексту је постао мутирајуће биће које може да испуни све оно што пред њега поставе његови господари. Не треба се изненадити уколико капиталистички „визионари“ буду тврдили да ће људи у будућности бити у стању да претрче сто метара за секунду или да прескоче висину од 50 метара.

У спорту је роботизовање човека досегло највиши ниво. Спортисти су постали самодеструктивна механичка бића. „Врхунски спорт“ је спектакуларни рекламни спот технократског дегенерисања човека. Као такав он је највиши миметички и вредносни изазов за младе. Уместо да се на факултетима за спорт предаје хуманистичка педагогија телесног која подразумева развој играчког бића човека и међуљудских односа, студенати постају тренери-гоничи робова и техничари тела. „Спортска педагогија“ је отелотворење социјално-дарвинистичког (bellum omnium contra omnes) и деструктивно-прогресистичког (citius, altius, fortius) духа капитализма у чистом смислу. Истовремено, спорт је најважнији и најефикаснији начин брисања историјске самосвести људи. Спортски догађаји добијају „историјски“ значај да би истински историјски догађаји и личности, а то значи слободарска и културна историја народа, били избрисани из памћења људи. Тако се уништава историјска самосвест народа и ствара мондијалистичка идеологија која се заснива на социјалном дарвинизму и прогресизму – главним полугама капиталистичког „прогреса“ који све драматичније уништава живот на Земљи.

СВЕТЛОСТ

Светлост је за живи свет на Земљи најважнија свемирска појава у егзистенцијалном и есенцијалном смислу. Прави смисао небеске светлости и њен митолошки значај може да се схвати уколико се има у виду очигледна истина, да би без небеске светлости на Земљи завладала пустош. Светлост је најважнија спона која повезује човека са свемиром. Она води човека ка извору живота и има вечни карактер. Бити на небу значи бити близак извору светлости. Светлост изводи човека из земаљског мрака и води га на небо. Бити у рају значи бити у небеској светлости.

Основне егзистенцијалне истине које су биле познате још старим народима представљају темељ митова и религија, као и научних теорија и космогонија. Једна од темељних истина је да човечанство може да преживи једино уколико је Земља у загрљају сунчеве светлости. На основу тога дошло се до схватања да само на светлости и у светлости човек може да буде човек, што значи да су људи небеска бића као светлосна бића. У току борбе човека за опстанак и слободу небеска светлост добила је слободарски и тиме историјски карактер. Прометеј симболизује слободарску светлост. Он је боговима украо светлост и подарио је људима да би се ослободили тираније. Светлост је добила еманципаторски карактер и постала синоним за слободу. Слобода је постала смисао просветљења.

Владајуће религије отеле су небеску светлост људима и од ње направили средство за очување класног поретка. Уместо да просветљава људе, светлост је постала средство владајуће класе за заслепљивање људи, а то значи за лишавање људи просветитељског ума који је у стању да осветли пут који води у будућност. У савременом свету светлост је постала средство за уништење живота. Земља је постала капиталистички крематоријум.

По квантној физици свемир има холографску структуру. То схватање присутно је и у древним религијама. Сваки део универзума садржи у себи слику целине. Човек је као сићушни део универзума појавни облик мултидимензионалног холограма који је парадигма свемирске целине. Ми се налазимо у свемиру и свемир се налази у нама. Човек не постоји као специфично слободарско и стваралачко биће које се као такво односи према свемиру полазећи од хуманистичких критеријума већ је у виду квантних честица сведен на свемир. Овде се враћамо на Парменидову и Зенонову космологију. Све што постоји у космосу налази се у једној тачки. Кретање је привид.

Квантна теорија је производ историјског развоја друштва и представља један од начина на који се објашњава природа човека и свемира. У квантној физици, која се заснива на механицистичком материјализму, човек је сведен на квантне честице. Он није настао као специфично организована материја и као специфично свемирско биће већ је сведен на ван-временску и ван-просторну свемирску датост. Човек је укинут као самостварајуће историјско биће и тиме као самосвесно и самосвојно свемирско биће.

Ако је човек свемир а свемир човек како је човек постао човеком и како је свет постао светом? Како човек може да има свест о себи као специфичном и непоновљивом свемирском бићу? Шта је смисао живота? Шта је лепота? Шта је слобода? Шта је доброта? Шта је истина? Шта чини да су људи различити, да имају различита схватања, веровања, доживљавања…? Шта је довело до тога да људи од веровања у духове, тотеме и паганске богове – почну да верују у једног бога? Да ли је то последица дејства свемирских процеса или се ради о историјским променама које имају стваралачку и визионарску природу?

Историјски гледано, начин на који човек обезбеђује своју егзистенцију условљава друштене односе и вредносни хоризонт на чему се заснива самосхватање човека, његов однос према природи и према другим људима. Народи који су се бавили пољопривредом имали су једну врсту богова, а они који су се бавили ловом другу врсту богова. На томе се заснива матријархат и патријархат. Марксов став да „не одређује свест људи њихово друштвено биће, већ њихово друштвено биће одређује њихову свест“ представља непревазиђени методолошки путоказ за историјско формирање самосвести човека.

Никола Тесла био је опседнут „свемирском музиком“. Како структура свемира условљава да човек постане поетичко биће? Да би могао да ужива у музици човек је морао да стекне уметничко чуло и тиме способност да разликује звукове од тонова. „Свемирска музика“ је димензија коју човек који има развијено музичко чуло даје механичким космичким звуковима. Они га подсећају на тонове. Човек је стекао способност да пева током свог историјског развоја. Прачовек није био у стању ни да говори, ни да пева. Испуштао је крике када је осетио опасност и мумлао је. Певање подразумева развој гласних жица што је повезано са развојем међуљудских односа и емотивним и стваралачким бићем човека. У почетку човек је опонашао пој птица. Временом почео је да ствара примитивне облике певања који су имали сиромашни тоналитет…

За Теслу међусобни односи између бројева 3, 6 и 9 представљају „кључ свемира“. Таква интелектуална игра, која има психичко утемељење и мистификујући карактер, постаје опсесија научника који настоје да до „суштине свемира“ дођу путем формалне логике и бројева. Човек као самостварајуће поетичко и историјско биће, и тиме хумани квалитет свемира, не постоји. Тесла проналази у свемиру оно чега је лишен у земаљском животу. Он доживљава свемирске појаве као да су жива бића и има према њима емотивни однос. Истовремено, у свемиру се налази светлост, лепота, музика, пријатељска ван-земаљска бића… Свемир је пројекција Теслиног трагичног живота и усамљеничке патње. Оно што чини специфичност Теслине визије свемира је то што је у њу уткано Теслино научно знање и његов стваралачки ум. Посебан печат Теслиној космолошкој машти даје његов мистични однос према свемиру који има поетички карактер. Поетичка природа Теслине космичке мистике боље указује на природу његове личности него његово научно дело.

Као што религиозни фанатици стварају митолошку нит између човека и бога, тако научници фах-идиоти стварају митолошку нит између човека и свемира. У оба случаја човек је лишен историјског бића и стваралачке самосвести и сведен на оруђе „над-земаљских сила“. Да ли би Тесла постао то што је био да је одрастао у прашуми? Које је језике Тесла говорио и на којим језицима је писао? Да ли су ти језици производ хиљадугодишње културне историје народа или су свемирска датост? Исто тако, језик условљава могућност мишљења и стицања индивидуалне самосвести – у коју спада и стваралачка самосвест и стваралачка индивидуалност без којих Тесла никада не би постао стваралац. Да ли су математика и физика свемирске појаве, или су то друштвене појаве које су створене од стране човечанства у његовом историјском развоју – без којих би Теслино стваралаштво било немогуће? Да ли је проналазак једносмерне струје био претпоставка за стварање наизменичне струје? Исто је са другим проналасцима који су уткани у Теслине изуме… Уистину, није Тесла „добијао“ своје идеје из свемира већ их је стварао полазећи од стваралачког наслеђа човечанства. На тај начин допринео је стварању хуманог свемира.

За техничку интелигенцију продор човека у свемир одвија се путем технике и има техничку природу. Заправо, продор у свемир само је привидно технички процес. Постајање човека човеком представља истински начин на који човек „осваја“ свемир. Земља је свемирски светионик који зрачи истинском – слободарском и животворном светлошћу. Постајање човека човеком представља једини истински свемирски процес. Он је саздан од љубави, стваралачког, слободарског, еротског, поетичког, историјског, визионарског…

ПОНОВНО РОЂЕЊЕ ЧОВЕКА

Човечанство се налази на самом почетку своје свемирске одисеје. Планета Земља је наш једини свемирски дом и човек треба да га сачува да би могао да обезбеди опстанак. Идеју вечности треба пренети из свемирског пространства на Земљу. Човечанство је преживело свемирске и земаљске катаклизме када није имало никакве техничке могућности да им се супротстави. Земља постоји пет милијарди година у истим свемирским условима у којима се и данас налази. То што су наша сазнања о свемиру темељнија не мења битно наш положај у свемиру. Пред човечанством су милиони година живота на Земљи.

Капитализам је највећа и најреалнија опасност за човечанство. Он је претворио стваралачке моћи човека у деструктивне силе које тренутно могу да униште човечанство. Истовремено, у рукама владајућег поретка наука и техника постале су средство за произвођење страха од „космичке катаклизме“ са којом се прикрива све већа егзистенцијална опасност коју ствара капитализам као тоталитарни поредак деструкције. У том контексту појављују се све драматичније климатске промене које наговештају пропаст живота на Земљи. За капитализам нема хумане будућности. Будућност се своди на претварање Земље у технички усавршени концентрациони логор. Томе служи „освајање свемира“.

Човек треба да стекне самопоштовање као јединствено и непоновљиво свемирско биће. Само-стварање човека и у том контексту стварање хуманог света је највиши израз људске слободе. Не развој технике, већ стварање хуманог света представља основни услов за очување живота на Земљи. Есенција је постала основни услов егзистенције. Ради се о поновном рођењу човека као историјског бића и о његовом враћању на историјски пут. Човечанство мора да уништи капитализам, а стваралачке моћи човека треба да постану његове животворне моћи. Оприрођење природе и хуманизовање човека као природног бића постају најважнији егзистенцијални изазови.

Земља је свемирско станиште човека које му пружа могућност да полети у будућност. То није лет кроз време, већ лет који се мери историјским критеријумима, а то значи постајањем човека човеком. Ослободити човечанство и Земљу од екоцидног и геноцидног капиталистичког варваризма и створити свет слободних људи који живе у јединству са природом – то је судбински задатак који стоји пред човечанством. Хуманизовање света заснива се на развоју уметничког бића човека, на стварању друштва као заједнице солидарних људи и постизању јединства човека са природом. Претварање живота у уметничко дело је најаутентичнији начин на који човек потврђује своје постојање као специфично и непоновљиво свемирско биће.

Однос човека према космосу је показатељ његовог односа према себи и другим људима, као и према свету и будућности. Хуманизам је једини истински свемирски идеал и као такав треба да буде основ односа човека према свемиру. Тај однос треба да се заснива на развоју људскости а не на развоју технике која претвара људе у роботизоване наказе. У човековом односу према свемиру треба да се потврди истина да је човек хумано биће. Хумани однос према Земљи основни је предуслов за успостављање хуманог односа према свемиру. У том контексту човек треба да тежи да оплемени природу као своју животну средину и свемирско станиште. Уместо што су средство капитализма за уништење живота природни закони, у виду технике, треба да послуже човеку да хуманизује свет и оплемени природу. Стварањем хуманог света на Земљи човек ствара хумани свемир.

Човек не може да досегне до своје истинске свемирске природе као апстрактно свемирско биће већ као конкретно земаљско биће. Нису богови и свемирске силе те које су створиле човека. Теорије које се заснивају на механицистичком материјализму и на религиозном мистицизму укидају човека као јединствено и непоновљиво свемирско биће. Оно што чини јединственост и непоновљивост човека у свемирским размерама је то што је човек историјско биће. Историчност чини да је сваки човек самосвојно свемирско биће. Човек није оно што јесте, већ оно што као слободарско и стваралачко биће може да буде. Способност постајања човека човеком је његов најважнији свемирски квалитет. Историчност је она карактеристика људске цивилизације која је чини специфичном и непоновљивом у свемирским размерама.

Човечанство наново треба да се врати на историјски пут, а то значи да човек наново мора да постане самосвесно и еманциповано историјско биће. На томе треба да се заснива наш однос према прошлости, као и према еманципаторском наслеђу грађанског друштва. Развој историје није се одвијао на основу механицистичког или природњачког детерминизма, већ на основу сучељавања могућих алтернатива развоја. Човек не само да бира између могућих алтернатива развоја, већ ствара нове алтернативе. Оне се данас појављују у односу према новој и фаталној „алтернативи“ коју је створио капитализам: уништење човечанства и живота на Земљи. Човек мора поново да се роди. Он мора да узлети, као савремени Феникс, из пепела капиталистичког ништавила и полети у будућност.

Време живота човечанства има историјску природу. То је оно што чини специфични квалитет времена бивствовања човечанства. Ради се о животворном времену и то не само у егзистенцијалном, већ и у есенцијалном смислу. Човек није само у стању да путем стваралачке праксе оживотвори животворне потенцијале материје, већ и еманципаторске потенцијале света у коме живи, односно, сопствене стваралачке и слободарске потенцијале као еманциповано друштвено биће. На томе се заснива разлика између механичког и историјског времена. Људско друштво је у свом историјском развоју доживело квалитативне скокове. Као што човек није оно што јесте већ оно што може да буде, тако и људско друштво није оно што јесте већ оно што може да буде. То је суштина „четврте димензије“: могућност стварања новог света. На томе се заснива истински прогрес.

Квалитет историјског времена мери се постајањем света хуманим светом, што значи постајањем човека човеком. Типичан пример је дете. Квалитет времена живота детета мери се његовим постајањем човеком – да ли је развило оне људске потенцијале које га чине човеком. Да ли може да се креће, да говори и пева, да размишља и доноси сопствене судове; да ли је самосвесна стваралачка личност; да ли доживљава друге људе као хумана бића; да ли је у стању да сноси одговорност за своје поступке и за свој живот…

Само је оно време истинско у коме човек воли и у коме је вољен. Све друго је привид. Љубав међу људима је стваралац истинског времена и тиме истинске историје човечанства. Уколико човек не буде више могао да воли, а то значи уколико не буде имао потребу за другим људима – више неће бити човек. Без потребе за људима човек ће изгубити и потребу која одликује сва жива бића – потребу за животом. Живот неће постати само бесмислен, већ немогућ. Визија будућности треба да се заснива на животворном оптимизму, а то значи на стваралачким моћима човека и његовој вери у другог човека. Стваралачка моћ је оно што не може бити одузето човеку, али уколико је лишена хуманости она може да постане деструктивна моћ. То је оно што се дешава у савременом капитализму.

Време и простор нису датост. Најважнији квалитет простора и времена су њихови слободарски и животворни потенцијали. Простор на коме човек живи има историјску природу и тиме симболички и визионарски карактер. Свемир нема историјску већ механичку природу. У њему нема слободе већ се све заснива на механицистичком детерминизму. У свемиру нема будућности. Будућност је могућа само као производ стваралачке праксе људи који су стекли слободарску и историјску самосвест. Будућност се ствара реализовањем животворних потенцијала природе и друштва – путем животворне праксе људи као стваралачких и визионарских бића. Историјски гледано, владајуће религије чиниле су све да спрече да човек препозна себе као самосвојно свемирско биће да би га спречиле да створи будућност.

Истинско је темељ на коме се заснива постајање човека човеком и на тој основи постојања света људским светом. Мудрост која се заснива на идеји истинског и на дијалектичком уму постала је не само основни слободарски већ и егзистенцијални принцип. Ради се о критици механицистичког материјализма и логичког емпиризма, космолошке мистике, научне фантастике која не прави разлику између утопијског и утопистичког, космолошког романтизма који има митолошки карактер… Не ради се више о стварању теорија и у том контексту о „великим филозофијама“ већ о мисли која се заснива на Марксовом ставу да је „истинска теорија мисао праксе која мења свет“.

Човек само у саживоту са другим људима може да постане човеком и да спречи уништење живота на Земљи. Данас је аутентична друштвеност постала борбена друштвеност. Она не подразумева само борбу за очување живота на Земљи, већ и борбу за стварање хуманог света.

Коронавирус и капитализам

К

Човек је све мање у стању да поима себе као хумано биће. Читава јавна сфера капитализма представља собу кривих огледала у којима човек не може да препозна свој људски лик. Најгоре је што на капиталистички начин дегенерисани живот непрестано десеткује човека и збија га у све дубљу рупу деструктивног ништавила које има техничку природу. Међуљудски односи све су сиромашнији и имају дехуманизујући и анти-егзистенцијални карактер. Човек у другом човеку не види пријатеља и савезника у борби за хумани свет већ смртног непријатеља.

Пандемија коронавируса указала је на праву природу капиталистичког света и на праву природу савременог човека. На капиталистички начин дегенерисани човек показује интересовање за другог човека само уколико у њему види опасност – коју треба уклонити. У свету сваки дан од болести и глади умре преко 30 000 деце… Стотине милиона људи нема воду… У „слободном свету“ десетине милиона људи нема основну здравствену заштиту и живи у канализацији и контејнерима… Њих нико не помиње. Они нису „проблем“. „Проблем“ су они који „могу да заразе друге“. Од њих се „треба плашити“.

Не треба да се плашимо Рокфелера, Сороша и других капиталистичких монструма који систематски уништавају живот на Земљи и човечанство; не треба да се плашимо научника који у лабораторијама смрти производе средства за масовно уништење људи; не треба да се плашимо банкара и хохштаплера са Волстрита који су у стању да преко ноћи униште економије читавих континената и изазову смрт милиона људи; не треба да се плашимо корумпираних политичара који се служе најпрљавијим средствима да би очували власт; не треба да се плашимо лекара који су постали капиталистички касапи који су спремни на најгоре злочине да би обезбедили што веће профите својим газдама; не треба да се плашимо власника фармацеутске индустрије који чине све да што већи број људи конзумира све отровније и скупље лекове…

Треба да се плашимо својих комшија; радних људи који са маском на лицу журе на посао; медицинских сестара које ризикују живот да би нам помогле; деце која више не могу да иду у школу; старица које продају кромпир да би могле да преживе још који дан… Треба да се плашимо оних људи са којима једино заједно можемо да спречимо уништење живота на Земљи и створимо хумани свет…

Наш непријатељ нису „заражени“ људи – већ капитализам. Он је заразио свет вирусима који уништавају човека као хумано биће и претварају га у себичног и деструктивног монструма. Уништимо извор заразе – или ћемо бити уништени.

Ко је Грета Тунберг?

К

Када млади урлају на стадионима и дивљају на концертима – онда је то „у реду“. Када бесомучно пију Kока-Kолу и ждеру Мекдоналдс сурогате – онда је то „у реду“. Када дано-ноћно буље у мобилне телефоне и ТВ и компјутерске екране – то је „у реду“. Када се напијају и дрогирају – и то је „у реду“… Али када се појаве на улицама и захтевају од капиталистичких монструма да престану да уништавају живот на Земљи – изложени су најгорим погрдама. Грета Тунберг је „ментално поремећена“, „лажљива“, „параноична“, „размажена“… Грета Тунберг доживљава судбину Асанжа и Сноудена…

Наравно, не ради се о Грети Тунберг. Ради се о томе да је све већи број младих спреман да изађе на улице и бори се за опстанак живота на Земљи. Капиталисти су свесни да су млади гневни људи потенцијална политичка снага која може да уништи капитализам и створи нови свет.  Оно што плаши капиталисте није Грета Тунберг, већ опасност да ће све већи број младих одбацити „потрошачко друштво“ и на тај начин довести у питање опстанак капитализма.

Окосницу Гретиних наступа чини став, да живот не сме да буде подређен стицању профита, већ да економски развој мора да буде подређен опстанку живота на планети и добробити човечанства. Ради се о идеји која је одавно присутна у радикалној левичарској мисли која капитализму, који се заснива на потрошачком стандарду, супродставља идеју друштва које се заснива на животном стандарду.

Фанатици капитализма покушавају да створе илузију да развојем технике, на темељу развоја капитализма, може да се санира све драматичнија еколошка криза. Техника постаје „чаробни штапић“ који ће, у рукама капиталиста, решити све наше невоље. Уистину, еколошка криза само је саставни део опште егзистенцијалне и друштвене кризе коју ствара капитализам. Капитализам је, у виду „потрошачког друштва“, постао глобални и тоталитарни поредак деструкције. Све што постоји на Земљи, укључујући човека, постало је средство за капиталистичку репродукцију и на тај начин средство за уништавање живота.

Покрет Fridаys For Future заснива се на новом начину мишљења и на новом односу према свету и будућности. На тој основи развија се нова – животворна и слободарска самосвест младих. Оно што је највећи квалитет покрета младих је то, што је усмерен ка будућности. Он је супротност капиталистичком деструктивном безумљу и тоталитарној позитивистичкој мисли која прикива младе за постојећи свет. Млади широм света показали су да су у стању да препознају праве животне проблеме и да су спремни да преузму одговорност за опстанак човечанства. Очигледно је да капитализам, упркос његовој тоталитарној природи, није успео да од младих створи лојалне идиоте које ће моћи вечно да држи у концентрационом логору „потрошачког друштва“.

Оно што даје историјску посебност покрету Fridаys For Future је то, што се заснива на све драматичнијој егзистенцијалној кризи која погађа све већи број људи. То је оно што политизује све већи број младих које капиталисти по сваку цену настоје да деполитизују и маргинализују. Владајућим капиталистичким клановима стало је да млади остану приковани за ТВ и комјутерске екране и да се хране духовним ђубретом које им они сервирају у виду show-businessa. Уколико се буду борили, млади су на путу да се ослободе духовног ропства – што је основна претпоставка да се ослободе робовања капитализму и створе хумани свет.

Излазак на улице указује на то да су млади у стању да изађу из својих усамљеничких јазбина, да се уједине и постану ангажована друштвена бића. Показало се да је борбена друштвеност једини начин на који човек у данашњем свету, који је на ивици провалије, може да се реализује као истинско људско биће.

Постоји реална опасност да Грета Тунберг и други млади људи који симболизују покрет Fridаys For Future буду усисани у владајући поредак – имајући у виду једну од најпогубнијих особености капитализма, да негацију претвара у своју афирмацију. То је прави разлог што Грети нуде Нобелову награду и друга „признања“ која су, у коначном, симболи вредносног свода на коме се заснива капитализам.

Оно што пружа могућност опстанку и развоју покрета младих је њихово непосредно ангажовање и то ван институција владајућег поретка. Грета Тунберг има значај само као припадник покрета младих који се боре за нови свет. Уколико се буде, због личних интереса, одвојила од покрета и постала „звезда“ – неминовно ће завршити у смрдљивој мочвари „светске политике“.

Жалосна је истина да у нашој земљи далеко већи значај има неки тениски меч, фудбалска или кошаркашка утакмица, отрцана задњица пијане певаљке или ужегли тестиси неког јадника из „ријалитија“  – него опстанак живота на Земљи.

Да ли тако мора да буде? Наш народ је у најдраматичнијим историјским тренуцима био на страни оних који су се борили за слободу и опстанак човечанства. А данас? Да ли ћемо дозволити капиталистичким монструмима да нас претворе у пацове, а нашу земљу у европско ђубриште?

Марина Абрамовић и крај уметности

М

Ових дана у Музеју савремене уметности отворена је ретроспективна изложба „велике америчке уметнице“ Марине Абрамовић. Имајући у виду природу њених „уметничких наступа“  у нашој јавности сасвим оправдано поставило се питање о карактеру њене „уметности“, као и смислу улагања огромног новца у организовање изложбе. Такав однос према „великој америчкој уметници“ засметао је организаторима изложбе и свима онима који сматрају да све што долази са Запада представља „највишу вредност“ и да ми, „провинцијални“ и „тупави“ Срби, немамо право да постављамо „незгодна“ питања. И на овом примеру види се да се главни перачи мозга нашег народа не налазе на Западу, већ у Београду и то у виду плаћеничких ништарија који чине све да Србију претворе у колонију Запада. Њихов однос према „великој америчкој уметници“ Марини Абрамовић не заснива се на културним критеријумима, већ на беспоговорној лојалности светским зликовцима који чине све да униште нашу земљу и наш народ.

Марина Абрамовић је створила друштвени покрет који има секташки карактер и постала култна личност. Њени следбеници не схватају природу света у коме живе и у том контексту природу њених перформанса. Они су постали предмет манипулације при чему се користе њихови ментални проблеми и фрустрације које ствара капитализам. Перформанс је замка. Људи се „ослобађају“ тако што бивају лишени критичке свести и достојанства.

Абрамовићкини перформанси имају терапеутску димензију. Она се обраћа људима који су оковани светом у коме су лишени љубави, културног бића и историјске самосвести. Она настоји да са својим сеансама отвори Пандорину кутију њихове подсвести. Какви су то људи који имају потребу да завлаче прсте у вагину „уметнице“, или који су одушевљени њеним мастурбационим сеансама? Какви су то људи у којима емоције не изазива искасапљено дете које умире на плочнику, већ рашчеречена вагина напаљене „уметнице“? Ради се о малограђанима који не настоје да се боре за хумани свет, већ да  „задовоље“ своју извитоперену личност.

Основни „политички“ принцип са којим се руководи Марина Абрамовић гласи: „Ако промените себе променићете свет“. Уместо да буду окренути према свету, млади треба да се окрену себи и да „мењају себе“ тако, да се у потпуности прилагоде владајућем поретку који уништава живот и човека као природно и хумано биће. Абрамовићкини перформанси представљају карикатурално репродуковање владајућег духа капитализма који има деструктивну и спектакуларну природу. Они одвлаче критичку мисао из сфере живота и сакате визионарску свест. Млади не треба да се баве друштвеним узроцима који доводе до уништења света, већ последицама. Уместо да укажу на суштину света и на трагичну природу људске егзистенције, перформанси стерилишу мењалачку вољу младих и стварају од њих капиталистичке ништарије.

Суштина животне филозофије Абрамовићеве, на којој се заснивају њени перформанси, садржана је у њеној мисли: „Није застрашујуће скочити и полетети, морате скочити са облакодера и опасност почиње када треба да дотакнете тло.“ Она не настоји да изгради критичко-мењалачку свест код младих, без које нема будућности, већ такав карактер који ће им омогућити да преживе у капиталистичком зверињаку. Какав је то свет у коме човек  „мора да скочи са облакодера“ и да му се живот своди на очајничко настојање да што дуже лети – док се не разбије о тло? Човек мора да се прилагоди постојећем свету, што значи да буде спреман да поднесе ударце које му живот неминовно наноси. Није случајно што се Абрамовићкина педагогија заснива на принципу „Младе учим да се не плаше бола. Да се не боје ничега и никога.“ То су, заправо, поруке које официри упућују војницима да би их фанатизовали – пре него што ће их послати на фронт. Фанатизам је једна од најважнијих особености патолошког карактера на коме инсистира Абрамовићева. Он упућује на то, да у беспоштедном капиталистичком свету млади мора да се наоружају са фанатичном борбеном вољом – да би могли да преживе. Људи постају „топовско месо“ капитализма.

Није случајно што су мучење сопственог тела и трпљење бола највиши изазови Абрамовићкине педагогије. Њени перформанси су  тренинг за живот. Ради се о стварању садо-мазохистичког карактера који пружа могућност да се преживи у капиталистичком свету. Оно што даје „уметнички“ привид мучењу тела је то што оно има ритуални карактер. У крајњем, најважнија је политичка порука. Уместо да се обрачуна с владајућим поретком који уништава живот на Земљи, човек треба да се обрачуна са сопственим телом.

Наго тело у Абрамовићкиним сеансама није тело слободног и достојанственог човека, већ опредмећено и инструментализовано тело роба капитализма. У савременом капитализму „сексуалне слободе“ и агресивна порнографија постали су једно од најважнијих средстава за деполитизовање и дегенерисање људи. Путем њих сакати се изворна еротска и тиме играчка природа човека која је антрополошки основ аутентичне друштвености.

Перформанси Абрамовићеве имају сублимишућу и компензациону природу. Она се обраћа младима који су лишени породичне топлине и родитељске љубави. Инсистира се на „препуштању емоцијама“ и то постаје начин на који млади треба да се односе према њеној „уметности“. Она својим сеансама настоји да покрене њихове емоције руководећи се на холивудски начин дегенерисаном максимом да „једино љубав може да спасе свет“. Абрамовићева у младима види „своју децу“ и путем својих сеанси „нуди им љубав“ коју не могу да добију у животу. На тај начин она постаје Велика Мајка која пружа родитељско окриље невољеној деци.

Абрамовићева не рачуна само са тим да су млади у капитализму лишени љубави, већ и историјске самосвести. Она своди људскост на садо-мазохистички карактер и на тај начин лишава човека могућности да постане историјско, слободарско, друштвено, стваралачко и визионарско биће. Капитализам уништава ум и на тај начин могућност да се створи умни одговор на све драматичнију егзистенцијалну кризу коју ствара. Без умног односа према свету човек не може да схвати праву природу владајућег поретка и да стекне одговарајућу критичку свест која ће га усмерити на борбу за опстанак живота на Земљи и на стварање хуманог света.

Абрамовићева тврди да уметност не треба да буде одслика света, већ да треба да ствара идеју будућности. Шта је у њеној „уметности“ то што ствара просторе будућности? Да ли су то сцене и представе које имају „шокантни“ карактер? Исто тако, да ли се њени перформанси заснивају на критици уметности као произвођења лажног света који посредује између човека и стварног света? У том контексту појављује се Маљевичева критика традиционалне уметности и његов „Црни квадрат“. Уистину, Абрамовићева укида уметност и између човека и света убацује  перформанс који лишава човека културне самосвести. На тај начин она укида човека као историјско и визионарско биће. Без визије будућности човек је осуђен да безнадежно лута у мрачним лавиринтима капиталистичког ништавила.

Начин и облик на који се појављују Абрамовићкине представе заснивају се на егзибиционизму и сензационализму. У својој бити, они су роба на тржишту show-businessa. Као и свака друга роба, она мора да се подвргне тржишним правилима – да би могла да изазове интересовање потенцијалних купаца. Провокација је најефикаснији начин на који се привлачи пажња на тржишту на коме влада рекламно лудило. Порнографски егзибиционизам један је од најважнијих начина да се „шокирају“ малограђани и стекне „популарност“.

Кључни моменат у Абрамовићкиној „уметничкој“ каријери, по сопственом признању, био је долазак Леди Гага, једне од најпознатијих звезди светског музичког show-businessa, на њене перформансе. Леди Гага је „навукла“ своје бројне „обожаватеље“ на Абрамовићеву и на тај начин створила потенцијално тржиште за њену „уметност“. Одмах су се појавиле галерије и други продавци „уметнина“ и кренуо је business. Абрамовићкина „уметност“ постала је амерички brend и путем агресивне рекламне кампање постала је светски trend.

Абрамовићкина популарност има политички карактер. Њени перформанси не само да укидају еманципаторско наслеђе грађанског друштва и слободарско наслеђе националних култура, већ спутавају борбу младих против капитализма – који све драматичније уништава живот на Земљи. Њена „уметност“ заснива се на мондијалистичкој матрици и налазе се у сфери new-age идеологије. Као таква, она је прворазредна извозна роба која служи американизацији света. Користећи иконографију Марине Абрамовић може се рећи да њена оцвала вагина представља капију кроз коју се улази у „слободни свет“ америчког империјализма.

Бог и стварање света

Б

По хришћанском учењу рад је „проклетство“ а радник, сходно томе, проклетник. Уистину, управо по хришћанској „креативистичкој“ доктрини рад као стваралачка делатност је извориште космичке мистерије из које је проистекао живот на Земљи. Путем стваралачког рада животворни потенцијали космоса постали су стваралачка моћ човека. Стваралачки рад омогућио је настанак света, а обликовање материје и њено оживотворење њеним поумљењем и одуховљењем омогућило је да човек постане човеком.

Изворни начин хуманизовања бога је његово сагледавање као бића које је радом створило свет. Бог није створио свет магичним потезом или магичним речима, већ је „шест дана радио“ и то тако напорно да је „седми дан морао да се одмара“. Бог је радник-стваралац и сходно томе стваралаштво је божанска делатност. Оно је пупчана врпца која повезује човека са „творцем“. „Божанско у човеку“ је његова способност да стваралачком делатношћу створи свет по своме лику. Бог треба да буде узор човеку у његовом настојању да створи нови свет.

Основ религије је религиозна свест која је резултат историјског развоја друштва. Првобитни облик религиозне свести је анимизам, следи тотемизам, па политеизам. Монотеизам је највиши облик у развоју религиозне свести. Није „бог по своме лику створио човека“, већ је човек на одређеном степену историјског развоја друштва створио идеју „бога“ по своме лику. Да бог постоји, инсистирало би се на емпиријском и рационалном, а не на теолошком празнословљу које треба да блокира разум, и на молитвеним ритуалима који треба да изазову психичке ефекте који ће произвести фаталистичку поданичку свест. Како неко може да „не верује у бога“ уколико је он „свеприсутан“ и „свемоћан“? Исто тако, да бог постоји свако од нас имао би непосредни однос са њим, што значи да би црква као „посредник“ између бога и човека била бесмислена.

Историјски гледано, бог се појављује као од човека отуђени стваралачки принцип путем кога је човек лишен (само)стваралачке самосвести и слободарског достојанства. Путем идеје „бога“ као „ствараоца света“ стваралачке моћи човека отуђује се од њега и постају средство за његово потчињавање од стране владајуће класе и за обоготворење класног поретка који се заснива на „светој“ приватној својини (а цркве се заснивају на колективној својини – која хипокризија!) и експлоатацији радника. У историји човек је био у подређеном положају у односу према илузорном или реалном космосу који је имао метафорички и политичко-инструментални карактер и служио као средство за прибављање вечности владајућем поретку. Стварање религиозне свести постаје „компензација“ за лишавање човека способности да створи овоземаљски свет по своме лику.

Уместо да је идеја „бога“ као креативистички принцип средство за развој самосвести човека као самосвојног космичког бића, за развој његовог слободарског достојанства и за уједињење човечанства у борби за очување живота на Земљи, она је средство владајуће класе за брисање еманципаторског наслеђа човечанства и за произвођење фаталистичке свести која води човечанство у смрт: идеја „апокалипсе“, „небеског народа“, „раја“, „вечног живота“ и тсл. Хришћанство упућује човечанству стравичну поруку: човек мора и треба да пати. Уколико је човек срећан на Земљи, „рајски вртови“ су бесмислени. Што се тиче смрти, она даје смисао животу. „Вечни живот“ је најгоре проклетство.

У еманципаторском смислу, идеја „бога“ као „ствараоца света“ је резултат историјског развоја друштва. Тек када је човек стекао представу света као света, када је стекао стваралачку самосвест и када је схватио да је свет могућ као производ стваралаштва – могао је да дође до идеје „бога као ствараоца света“. У тој идеји садржана је животворна бит човека као специфичног космичког бића. Развој самосвести човека као стваралачког бића и ствараоца (свог) света основ је теорије о свету као “божјој творевини”. Бог је израз осамостаљења човека од природе и стављање његових “изнад” природних моћи. Путем идеје “бога” човек постаје аутономна стваралачка моћ и у том смислу самосвојно космичко биће: стварање света је свесно и вољно дело.

Бог није стваралац људског света, али је симболични израз специфичног односа човека према космосу као самосвојног космичког бића. Он се појављује као историјски квалитет путем кога човек долази до идеје света као специфичног космоса и до идеје о себи као специфичном космичком бићу. Истовремено, бог се појављује као квалитет који пружа могућност да човек као специфично космичко биће превазиђе бескрајни (материјални) квантум космоса и схвати космос као животворну целину.

Идеја да „дух може да створи материју“ може да значи да су стваралачке моћи човека и његова стваралачка машта снаге које могу да створе непостојеће. Човек са својим стваралачким духом и стваралачким способностима не може да створи материју ни из чега (creatio ex nihilo), али може путем стваралачке прераде материје да омогући да се реализују њени животворни потенцијали. Ради се о афирмисању животворног принципа као универзалног космичког принципа и човека као специфичног космичког бића који представља највиши облик у којем је реализована животворна природа васељене.

Постојање „добра“ и „зла“ као сучељених сила је основни принцип хришћанског космоса и као такав полазиште за одређивање „нечега“ и „ничега“. У хришћанству „нешто“ је божански дух који се сучељава са „ништа“ које има ђаволски карактер. Потенцијали зла који се у облику „ђаволског“ појављују у човеку су оно што се појављује у односу према божјем духу. Човек је стециште борбе између „добра“ и „зла“ и на њему је да се определи којој ће се сили приклонити. Крст је симбол раскршћа пред којим се човек налази. Или ће ићи путем „добра“, или путем „зла“…

Хришћанско сучељавање између „добра“ и „зла“ нема дијалектички карактер, што значи да из њега не проистиче novum у облику хуманог света и слободног човека, већ има фатални карактер који је уобличен у идеји „апокалипсе“: уништење света и његов поновни почетак. Хришћанска катаклизма представља крај материјалног и почетак „правог“ живота.То није могуће уколико је човек обездушен, а то значи уколико је у њему уништена вера у „истински“ свет. Капитализам отима човеку душу која симболизује животност човека као духовног бића и представља основну могућност за његово обоготворење. Капиталистичка катаклизма уништава могућност хришћанске катаклизме: нема греха и искупљења, нема кајања и опроштаја…

Схватање да се истинско, које пружа могућност човеку да превазиђе постојећи свет, не налази изван већ у човеку, представља једну од најважнијих еманципаторских идеја хришћанства. Не осветљење, већ просветљење представља основни принцип одуховљења човека. Из тога проистиче да исијавање људскости, на чему се заснива Бенјаминова aura, представља основ за успостављање друштва као братске заједнице „светлећих“ људи. Истовремено, људскост која зрачи из човека представља светлост која осветљава пут у будућност. Једна од најдраматичнијих истина, која пружа могућност човеку да упркос најгорој тиранији сачува веру да може да се избори за праведни свет, гласи: и најслабија светлост може да разбије најгушћу таму. Пламен свеће је симбол те истине.

Осветљавање богомоља вештачком светлошћу је начин на који се стерилише њихова просветитељска моћ и оне претварају у кулисе постојећег света. Прави смисао њиховог постојања је у томе, да зраче светлошћу која омогућава човеку да види оно што је невидљиво. Из њих треба да исијава истинска светлост која не осветљава, већ просветљава човека. „Грандиозне“ богомоље нису светионици из којих исијава светлост истине, већ су отелотворење овоземаљске политичке и економске моћи црквене олигархије. Оне не просветљују људе, већ их заслепљују својом монументалношћу. Величина вере не мери се величином богомоља, већ дубином поимања истинског. Вера се не налази у зидовима цркава, већ у срцима људи. Лажна вера заснива се на спектакуларној илузији. Права вера заснива се на невидљивој истини.

Уколико је стваралаштво изворни и апсолутни космички принцип на основу кога је бог створио свет, онда и створитељ света не може да буде космичка датост, већ мора да буде производ стваралаштва. Ако је бог отелотворење стваралачке моћи васељене, онда је стваралаштво „старије“ од бога и условљава његову природу. Када говоримо о богу, ми заправо говоримо о обоготворењу стваралаштва као изворне космичке моћи. Међутим, бог може да буде схваћен и као отелотворење стваралачке моћи. У том смислу стварање васељене и људског света од стране бога није само његово реализовање као стваралачке моћи, већ истовремено самостварање бога.

И у хришћанству стварање света представља стварање космичког novuma, с тим што природа људског света као јединственог и непоновљивог космичког феномена условљава и природу бога и „стварање света“. Бог није створио друге космичке светове, већ земаљски свет. У том смислу, бог није отелотворење стваралаштва као универзалног космичког процеса и у том контексту „уређивачки принцип космоса“ (Ајнштајн), већ стваралаштва као специфичног и непоновљивог принципа који се односи на живот на Земљи и на човека. Човек је једино космичко биће које је бог створио, што указује на то да је стварање човека јединствени, а не универзални „уређивачки“ принцип. Човек је једино космичко биће које верује у бога.

Стваралаштво је суштина човека као космичког бића. Човек је самостварајуће космичко биће које путем стваралаштва оживотворује своју јединствену и непоновљиву космичку суштину. Он је специфично космичко биће које стварајући будућност ствара хумани космос. Људски свет није механички део космоса, већ је самосвојни и непоновљиви градивни део космичке целине. Човек је јединствено и непоновљиво космичко биће, као што је свет јединствена и непоновљива космичка појава. Друштвеност, историчност, слободарско, стваралаштво, визионарско… – представљају најважније особености човека као специфичног космичког бића. У космосу не постоји љубав, сујета, мржња, солидарност, љубомора, пожртвованост, трагично, умност, срећа, поетичко, бес, разочарење, одушевљење, грамзивост, милосрђе, завист, подлост, херојство… То нису „стања материје“, већ особености човека које га чине специфичним и непоновљивим космичким бићем. Човек је јединствено космичко биће тако што је сваки човек јединствено и непоновљиво космичко биће. То је истина на којој треба да се заснива самосвест човека и односи између људи.

Квалитет човека као специфичног космичког бића је у томе, да он није само у стању да оживотвори животворне потенцијале материје и космичких процеса, већ и да створи хумани свет, а то значи да оживотвори своје слободарске и стваралачке потенцијале који га чине јединственим и непоновљивим космичким бићем. Стварање новог живота стварањем новог света, што значи исторична природа човека као животворног бића и тиме историчност животворности, чини човека специфичним космичким бићем. Суштина „бесмртности“ није у „оживљавању мртвих“, већ у оживотворењу животворних потенцијала човечанства и природе, као и у стварању будућности. Суштина „бесмртности“ је животворност.

По Његошу, човек је космичка датост и као такав је сведен на феноменолошку апстракцију. Он се појављује као припадак космичке целине која се појављује у идеји „бога“. Његош се не руководи дијалектиком историје, већ дијалектиком природе и сагледава човека у контексту природњачког детерминизма. Истовремено, његов став „Нека буде што бити не може!“ представља искорак из детерминистичког начина мишљења који има природњачки карактер. По Његошу, универзални космички закон је да јаче побеђује слабије. Када је реч о људској историји, слабији може да победи јачег уколико се бори за слободу. То је једна од најдраматичнијих историјских истина. Овде се Његош појављује као дијалектичар историје.

Владајући однос према стварности, који је диктиран дехуманизованом науком и техником, не дозвољава човеку да схвати суштину човекобивства, а самим тим суштину света у којем живи и суштину космоса. Стари народи били су ближи космичкој суштини човека него што су то на капиталистички начин дегенерисани малограђани зато што су се, упркос незнању, предубеђењима, митској свести… – руководили симболима који имају хуманистички и холистички карактер: питање о суштини васељене било је истовремено питање о суштини човека. Савремени човек располаже са далеко већим обимом знања, али га пут и начин доласка до њега лишава целовите људскости без које не може да постави права питања и да пружи праве одговоре. Што човек више зна о космосу, то је даље од могућности да доживи своју космичку суштину. Уместо хуманих, човек поставља техничка питања која су наметнута од стране капиталистички дегенерисане науке и технике које сакате човека и уништавају могућност да постави истинска питања. Поред тога, “примитивни” човек био је свестан шта је слобода а шта ропство, за разлику од данашњег малограђанина који је, заглибљен у ништавилу “потрошачког друштва” и индустрије забаве, изгубио представу о слободи.

У току је обрачун „техничке интелигенције“ с традиционалном „духовном интелигенцијом“, као и са људима који искрено верују у бога. На технички начин редукована људскост постаје призма кроз коју се сагледава бог. На капиталистички начин дегенерисани фах-идиоти приватизују „питање бога“ и оно постаје „предмет научног истраживања“. На тај начин они опредмећују бога и своде га на средство за доказивање „научних теорија“. Идеја „бога“ коју нуде научници није производ хуманистичке, већ технократске маште. Са том идејом уништава се хуманистичко наслеђе хришћанства, као и других религија, и могућност да човек доживи бога. Он је лишен хумане бити и постаје, попут неког научног симбола, „категорија“ са којом се манипулише да би се „објасниле“ природне и друштвене појаве. Нема Исуса Христа и његове слободарске и просветитељске борбе; нема непосредног односа између бога и човека; нема критичког односа према постојећем свету у коме је човек човеку смртни непријатељ и тежње за светом у коме ће људи бити браћа… Технократски фах-идиоти сакате човека као духовно биће и на тај начин убијају бога у човеку.

Треба укинути све оно што посредује између човека и бога. То се односи и на „научно тумачење“ Библије – које лишава Библију њене религиозне бити. Оно се своди на „истраживање чињеница“ чиме се уништава религиозна истина која чини суштину Библије. Научни приступ Библији има селективни карактер. Из ње се узима само оно што може да послужи као „доказ“ за „научну теорију“ која је полазиште за однос према Библији. Није Библија догма, већ догматски приступ Библији чини од ње догму. Само уколико човек има религиозни однос према Библији он може да досегне до њене бити.

Нема бога без човека. Бог се не налази на небу, него у срцима људи. Оно што чини да бог постоји је потреба човека за богом и вера човека у бога. Као што човек који нема потребу за истином никада неће допрети до истине, тако човек који нема потребу за богом никада неће допрети до бога. Идеја „бога“ је једна од најважнијих интегративних идеја човечанства и као таква највиши вредносни изазов. Она треба да инспирише човека да развије своје хумано биће и окрене се другим људима. Извориште вере у бога код малограђана је страх од смрти и користољубље. Извориште вере у бога код истинских хришћана је потреба за људима и одговорност за опстанак живота на Земљи. Идеја „бога“ треба да буде извориште борбене и животворне друштвености без које је човечанство осуђено на пропаст.

На делу је систематско и спектакуларно уништење човека као природног и људског бића. Идеја о „космичкој природи човека“, коју пропагирају идеолози капитализма предвођени технократским фах-идиотима, је средство са којим је човек лишен свега што га чини човеком. Све особине које човек има, укључујући и способност мишљења, проистичу из космоса. Слична идеологија владала је у античкој Хелади, с тим што се радило о олимпијским боговима који су људима привремено додељивали своје способости да би они могли да их забављају. У савременом капитализму улогу богова преузели су „ванземаљци“. Они нису само „створили људе“ и „саградили све оно на чему се заснива људски опстанак“, већ се „налазе међу људима и управљају њиховим животима“. Што се тиче „односа ванземаљаца према Земљи“, он је пројекција односа капиталистички дегенерисаног човека према космосу.

Идеја о „ванземаљцима“ није производ маштања које има хуманистички и визионарски, већ технократски и мистични карактер. Она је средство за разарање ума и за уништење човека као слободарског и стваралачког бића. Када се „ванземаљцима“ додају „масонске ложе“, као и цркве и секте које обезвређују човека као историјско и друштвено биће, постаје очигледно да се ради о стварању виртуелног света са којим владајућа класа настоји да се обрачуна с критичко-мењалачком свешћу која може да усмери све веће незадовољство потлачених на рушење капитализма и стварање новог света.

Развој човека као космичког бића није могућ на темељу механичких космичких закона и путем техничког савладавања простора и времена, чиме се човек претвара у механичко “биће”, већ путем квалитета који даје могућност “сједињавања” са космосом као једним – у чему је садржана космичка суштина човека. Космос који човек ствара неупоредив је са космичким пространством. Он нема квантитативну, већ квалитативну димензију. Однос према космосу, што значи однос човека према себи као космичком бићу, не може се успоставити путем технике, већ путем уметничког са којим човек може да превазиђе материјалну димензију космоса и досегне до своје космичке бити. Ради се о односу према космосу посредством симбола који пружају могућност човеку да доживи космос као животворно биће. Путем њих се превазилази појавни облик космоса и досеже до његове суштине – чиме се укида дуализам земаљског и космичког бивствовања човека.

У том контексту ствара се могућност за идеју “бога” као једног са којом се превазилази бескрајни квантум космоса (бескрајно мноштво), с тим што се не ради о богу као надљудској сили, већ о богу као увек новом, богатијем производу стваралачких моћи човека који је симболично отелотворење јединства човека са његовом космичком суштином. Бог постаје домаћин човеку у његовом космичком дому. Потребно је ново тумачење идеје “богочовека”: животворна моћ човека је аутономна космичка сила која омогућава човеку да као самосвојно космичко биће буде стваралац новог космоса.

Владајући однос према космосу је пројекција владајућег односа према земаљској животној средини. У савременом свету владајући однос према космосу заснива се на експанзионистичком, што значи освајачко-експлоататорском духу капитализма. Путем на капиталистички начин инструментализоване науке и технике врши се “продор” у космос да би се он “освојио”. Наука има исти однос према васељени као што има према Земљи: она је сведена на објекат експлоатације.

“Освајање космоса” постаје начин да се прибави легитимност настојању да се превазиђе “традиционално човечанство” и створи нова господарска раса “киборга” која ће моћи да се “такмичи” с “интелигентним машинама” и “осваја” космос. Истовремено, мит о “освајању космоса” служи за очување мита о “прогресивној природи” капитализма, која се поистовећује са освајањем, и за стварање илузије да ће технички развој обезбедити опстанак човечанства. Као што су Европљани “откривали” нове континенте, тако ће савремени човек откривати нове светове и насељавати их. Земља постаје одскочна даска за освајање космоса, а не космички дом човека који треба сачувати.

Фанатици капитализма убеђују људе да ће Земља “ускоро пропасти” да би се обрачунали с њиховом визионарском свешћу и вољом да створе нови свет. Могућност да ће капитализам уништити живот на Земљи далеко је извеснија него могућност да ће се живот на Земљи угасити – за пет или десет милиона година. Ради се о томе да „космичка епопеја“ човечанства отвори могућност за успостављање критичке дистанце према владајућем поретку деструкције и за стварање новог света: однос према космосу треба да буде у функцији одбране живота на Земљи и развоју човека као хуманог бића. Питање опстанка човечанства решиће се на Земљи, а не у космосу. Уместо “освајања космоса” треба се обрачунати с капитализмом и спречити уништење живота на Земљи.

“Продор у космос“ од стране човека постиже се развојем његовог играчког бића. Ради се о специфичним људским особеностима – стваралачка слобода и друштвеност – што значи о новом космичком квалитету на коме се заснива простор и време који немају квантитативну димензију. У физичком космосу тече механичко време чији се ток мери кретањем кроз простор. У хуманом космосу тече историјско време које се мери развојем стваралачких моћи човека, у крајњем, његовом слободом. У физичком космосу влада однос између небеских тела. У хуманом космосу влада однос између људских бића. Механичко време подразумева квантитативну временитост која има линеарни карактер. Историјско време подразумева квалитативне промене, што значи скоковитост. Људско бивствовање представља супротстављање космичким законима кретања са којима се уништава квалитет и све се своди на изворни (енергетски) ниво (ентропија). Космичка животворност је фаталистичка: све што настане – нестане. Људска животворност је стваралачка: све што човек створи постаје основ стварања новог. Само је човек тај који је у стању да створи ново, да буде демијург новог света.

Човек неће “ући” у космос кроз рупу коју су провртиле наука и техника. Неће телескопи, сателити и свемирске сонде да омогуће да човек оживотвори своје космичко биће. Није суштина у “освајању” космичких простора, већ у развоју стваралачког бића човека и међуљудских односа. Ради се о “претварању” квантитета спољашњег у људски квалитет – о “преображају” физичког простора увећавањем простора људског. Космички простор само је привидно отворен. Отвореност космичког простора условљена је отвореношћу човека, а то значи развојем његових стваралачких моћи. Пуноћа стваралачког бића човека и богатство међуљудских односа је оно што даје пуноћу космичком простору. Мисао, песма, загрљај… – више говоре о суштини човека као специфичног космичког бића него сви “свемирски пројекти” заједно.

Играње је најаутентичнији људски начин стварања људског света, што значи новог космоса. У играчком чину процес космичке животворности добија нови квалитет – у чему се изражава специфичност човека као космичког бића. У античкој Хелади игра је темељни космички феномен који има божански карактер и као таква је симболично отелотворење владајућих односа и вредности. Она је најизворнији начин интеграције човека у космички поредак. Човек је “божја играчка” (Платон), а свет божје игралиште: потреба богова за играњем обезбеђује опстанак људском свету и даје му смисао. Модерни човек је еманциповано космичко биће и као такав “нуклеус” новог универзума. Постајањем човека самосвесним слободарско-стваралачким бићем играње престаје бити привилегија богова и начин обезвређења човека, и постаје самостварање човека и на тај начин људског космоса. Његова бит није детерминизам, који има фаталистичку природу, већ слобода.

У коначном, однос човека према космосу је одслика односа човека према самоме себи. Проблем бесконачности треба решити на начин који пружа могућност самопотврде човека као животворног бића. Оживотворење животворних потенцијала људи представља ширење граница новог универзума. Неограничене стваралачке моћи човека су “мера” бесконачности. Истовремено, путем стваралаштва бесконачност добија истинску, а то значи људску димензију. Догађање човека једини је истински космички процес.

Што се тиче опстанка човека у космичким размерама, оно подразумева да човек опстане као људско и у том смислу као специфично космичко биће. У противном, ради се о технократском мистицизму са којим се укида човек као специфично и непоновљиво космичко биће и успоставља механички материјализам који је друго име за савремени технократски засновани варваризам. Уместо да је хумано биће, човек постаје роботизована наказа.

Питање о космичкој суштини човека нема космолошко, већ антрополошко и социолошко утемељење. Оно се заснива на конкретном односу према човеку и људском друштву, а не према космосу. Када би се пошло од тога да је човек слободарско, стваралачко, друштвено, историјско и тиме визионарско биће, он не би био укинут као специфично космичко биће. Није однос према космосу основ односа према човеку, већ је владајући однос према човеку основ владајућег односа према космосу и космичкој природи човека. Тако је било и у античкој Хелади. Схватање космичке природе човека било је условљено владајућим аристократским, робовласничким и расистичким поретком. Религиозна сфера није била аутономно извориште поимања човека као космичког бића, већ идеолошки појавни облик владајућег поретка.

Постајући тоталитарни поредак деструкције капитализам је довео до тога да је вера у бога добила егзистенцијалну природу. Они који верују у бога треба да инсистирају на томе да су жива бића „божја створења“ и да се боре да их, као таква, сачувају од капиталистичке пошасти. И идеја о „поновном доласку Исуса Христа“ подразумева борбу за опстанак живих бића. Где ће то Христ да се „врати“ уколико капитализам уништи живот на Земљи? Ко ће да га дочека? Скелети деце које разносе пустињски ветрови и замрзнути лешеви капиталистичких монструма?

У време космичке експанзије човечанства идеја „бога“ нема више шта да тражи у „небескоj“ сфери. Она може да преживи само у дубини људског бића и то пре свега као идеја која пружа могућност човеку да на хумани начин појми васељену и односи се према њој као животворној целини. Истовремено, она има разлог постојања као једна од обједињавајућих идеја човечанства у оквиру анти-капиталистичког фронта – као симболична синтеза хуманистичког наслеђа и хуманистичких потенцијала човечанства у односу према техничком свету и свођењу човека на пуку материју, што значи у односу према механицистичком материјализму који има анти-духовни и анти-егзистенцијални карактер.

Хуманизам је суштина хришћанства. Онај ко не верује у човека, не може да верује у бога. Не тражи човек у човеку „божанско“, већ у „богу“ људско. Идеализована суштина људског претопљена у идеју „бога“ постаје врховна и неприкосновена вредност. „Бог“ постаје апсолут у коме човек увек изнова може да пронађе критеријумe доброг и путоказ за исправно делање. Он је синтеза истинске људскости и као такав синоним за „идеју добра“ која представља суштину човека као хуманог бића. Не потреба човека за богом, већ потреба човека за човеком чини човека истинским људским бићем. Човек машта о богу као идеалу људскости који може да му буде инспирација да тражи људско у другом човеку: човек је човеку огледало људскости (Маркс).

Љубав према богу могућа је једино уколико постоји љубав међу људима. Развој међуљудских односа је најважнији начин на који се човек „пуни“ људскошћу. Истинска љубав према богу није могућа уколико је компензација за недостатак љубави међу људима, већ једино уколико је инспирација за развој међуљудских односа. Смисао вере у бога није да се човек приближи богу, него човеку. Позивање човека на бога не изражава његову потребу за небеским световима, већ потребу за овоземаљским светом у којем ће бити прихваћен као човек.

Егзистенција човека као конкретног историјског и друштвеног бића условљава могућност и природу религиозне свести и религиозне маште. Монотеизам је производ историјског развоја друштва, а вера у бога налази се у сфери међуљудских односа, у вредносној равни, у културној сфери, у слободарској историји човечанства… Уколико се вера налази у психичкој сфери и заснива се на страху од смрти, она води у аутизам, фанатизам и лудило.

Укидањем моћи расуђивања укида се могућност да се успостави разлика између верника и фанатика, као и разлика између верника и менталних болесника који су изгубили контакт са реалношћу. Све оно што је производ религиозне маште, која се заснива на менталном стању које је условљено осећањем усамљености и одбачености, постаје стварност. У том контексту, укида се разлика између реалног и илузорног света. Религија лишава свет животворних потенцијала тако што лишава човека слободарске праксе и животворне визионарске свести. Она инсистира на прилагођавању човека постојећем свету и на религиозној машти. Уместо на стварању хуманог света на Земљи путем слободарске борбе уједињених људи, инсистира се на стварању илузорног света на небу путем религиозне маште атомизованих појединца.

Хуманизам не може више да добије друштвено и историјско значење само у односу према неслободи и неправди, већ и у односу према уништењу живота. Обезбеђење опстанка човечанства је основни критеријум по коме се одређује аутентична хуманост. Капитализам је претворио друштвене институције, као и читав живот, у средство за оплодњу капитала, што значи за уништење живота. Да би опстао, човек нема коме да се обрати за помоћ осим другом човеку. У дијалектичком смислу, човек као реализовано друштвено биће постаје тотализујуће животворно биће – у односу према капитализму као тотализујућем поретку деструкције. У том контексту могли бисмо да прерадимо једну од најважнијих Марксових теза из Манифеста комунистичке партије, да је „слобода сваког основни услов за слободу свих“. Полазећи од тога да је човечанство угрожено тако што је угрожен живот сваког човека, опстанак сваког постао је основни услов за опстанак свих.

Апокалипса није истина хришћанства, већ истина капитализма. Хришћанска идеја „апокалипсе“ има митолошку природу. Њена суштина није уништење света, већ обезбеђивање покорности радних слојева. Капиталистичка апокалипса проистиче из природе капитализма као тоталитарног деструктивног поретка и има реалну природу: она је у току. Капитализам је „превазишао“ хришћанску нормативну сферу која је уобличена у „божјим заповестима“. Имајући у виду да капитализам све драматичније доводи у питање опстанак човечанства и природе, најважнија „божја заповест“ требало би да гласи: „Сачувај живот на Земљи!“.

Савремени хуманизам појављује се у односу према савременом капиталистичком анти-хумануму који има деструктивну и тоталитарну природу. То је животворни хуманизам који треба да има тотализујући карактер. Мера хуманизма данас је развијеност међуљудских односа и тиме аутентичне друштвености, развој стваралачких моћи човека, постизање новог квалитета слободе, јединство са природом, повећавање извесности људског преживљавања… Најважнији задатак истинских хришћана је да ослободе Христа из тамнице у коју су га затворили свештеници да би поново могао да се нађе међу људима. „Поновни долазак“ Исуса Христа значи да је куцнуо час да се човечанство уједини и крене у коначни обрачун с тлачитељима човечанства и капитализмом који уништава живот на Земљи.

Не богомоље, већ сам свет треба да постане „божја кућа“, а сам живот треба да добије литургијски карактер. Човек треба да се моли богу живећи животом истинског хришћанина. „Бити хришћанин“ не потврђује се клечањем пред иконама и изговарањем молитви, већ борбом против деструктивног капиталистичког варваризма и развојем међуљудских односа. Тек ће у комунизму, у коме је укинута приватна својина и на њој изграђена патолошка личност капиталистичког човека, бити оживотворени еманципаторски потенцијали хришћанства. Тек ће се у комунизму хришћанство вратити својој изворној суштини. Комунизам је оживотворена бит изворног хришћанства. Тек ће у комунизму племенити лик Исуса Христа засијати пуним сјајем.

Манифест Егзистенцијалног Хуманизма

М

Свет је постао капиталистички крематоријум. Најважнији задатак хуманистичке интелигенције је да изгради такву самосвест савременог човека која пружа могућност човечанству да опстане. Она треба да укаже на све драматичније последице развоја капитализма као деструктивног поретка и на пос- тојеће објективне могућности за стварање новог света. Истовремено, она треба да изгради политичку стратегију која ће постати полазиште за стварање таквих глобалних облика политичке борбе који ће спречити уништење живота на планети и створити нови свет.

Критика капитализма треба да поштује два методолошка постулата. Први: природа одређене друштвене (историјске) појаве одређује се на основу тенденције њеног развоја – шта она постаје. Други: природа друштвене (историјске) појаве условљава природу њене критике. Природа капитализма, што значи тенденција његовог развоја као деструктивног поретка, условљава како природу критике капитализма, тако и политичку стратегију борбе против капитализма. Не ради се о стварању униформног начина мишљења, већ о начину мишљења који настоји да поставља питања која имају егзистенцијални и есенцијални карактер. Такав начин мишљења је супротност владајућој идеологији, која се појављује у виду „кока-кола културе“, која настоји да маргинализује суштинско, да би маргиналном дала спектакуларну димензију – што је савремени рекламни облик у којем се појављују владајући принципи капитализма.

Специфичност савременог историјског тренутка, што значи специфичност капитализма као поретка деструкције, условљава и специфични однос према прошлости. Владајућа идеологија стерилише слободарско-мењалачки набој филозофске мисли и своди је на беживотну „историју филозофије“ која постаје средство за уништавање слободарске и животворне снаге ума. Критичка теорија, која се заснива на егзистенцијалном хуманизму, треба да створи могућност да стваралачки и слободарски дух предака „оживи“ тако што ће бити укључен у борбу за опстанак живота и за стварање новог света. У борби за опстанак човечанства мисао прошлости треба да реализује свој хуманистички – егзистенцијални и слободарски потенцијал. Све дубља криза егзистенције приморава човека да се усресреди на основна егзистенцијална питања и да у том контексту сажме слободарско и културно  наслеђе човечанства – да га лиши „репова“ који само разводњавају борбу и одвлаче ум на странпутицу. „Пуноћа људског“, што значи сагледавање човека из историјске перспективе, условљена је све драматичнијим егзистенцијалним изазовима. Слободарска прошлост треба да постане извориште животворне снаге човека у борби за опстанак човечанства. Одлазак у митолошку прошлост оправдан је једино уколико подразумева оживљавање слободарских и животворних митова. У противном, он се своди на одвлачење ума на странпутицу и, независно од личних мотива, има анти-егзистенцијални карактер.

Конкретна критика капитализма не може да се заснива само на есенцијалном, већ пре свега на егзистенцијалном хуманизму. Идеали Француске грађанске револуције – Liberté, Еgalité, Fraternité – јесу нужни, али не и довољни услов будућности. Борба за очување живота на планети и за повећање извесности опстанка човека као културног (друштвеног) и биолошког (природног) бића представљају conditio sine qua non борбе за будућност. Уместо Марксовог појма „отуђење“ (Еntfremdung) основни појам у критици капитализма треба да буде деструкција. Марксов револуционарни хуманизам појављује се у односу према капитализму као поретку неслободе, неправде, не-ума – и залаже се за слободу, друштвену правду, за умни свет, што значи да се налази у есенцијалној сфери. Егзистенцијални хуманизам појављује се у односу према капитализму као деструктивном поретку који уништава природу и човека као биолошко и људско биће – и у прави план ставља борбу за опстанак живога света, што значи да се налази у егзистенцијалној сфери. Тврдња да је човек стваралачко-слободарско биће одговор је свету у коме је човек отуђен од себе као стваралачког и слободарског бића. Тврдња да је човек животворно биће одговор је свету који се заснива на уништењу живота: борба за слободу постаје борба за опстанак. Што се тиче борбе за умни свет, то није само есенцијални, већ основни егзистенцијални изазов. Истовремено, Хегелова (Марксова) дијалектика може само условно да буде прихваћена као полазиште за развој критике капитализма будући да се њена историјска пирамида слободе заснива на егзистенцијалној извесности.

У „традиционалном“ марксизму критика капитализма с аспекта онога што још није а што може да буде (Блохово noch-nicht-Sein) има апстрактни карактер. Конкретна природа капиталистичког позитивитета условљава и природу негативног, што значи критичке свести и политичке праксе која се на њему заснива. Савремени човек не може да стекне одговарајућу историјску самосвест полазећи од апсолутизованог и идеализованог антрополошког модела човека као универзалног стваралачког бића слободе, већ полазећи од егзистенцијалних изазова које капитализам као деструктивни поредак намеће човеку. Постајање човека човеком (оним што он у својој бити јесте – тотализујуће слободарско-стваралачко-животворно биће) и постајање света људским светом условљено је постајањем капитализма капитализмом, што значи постајањем капитализма оним што у својој бити јесте – тоталитарним деструктивним поретком. Конкретна будућност не заснива се на ономе што човек жели да учини полазећи од својих истинских људских потреба, већ на ономе шта човек мора да учини да би човечанство опстало. Есенцијална раван будућности непосредно је условљена егзистенцијалним изазовима. Развој капитал- изма довео је до тога да будућност више није могућа као производ слободне (визионарске) стваралачке праксе човека (Блохова „отвореност“), већ је условљена последицама које ствара капитализам као деструктивни поредак. Објективне могућности за стварање новог света и могућност реализовања човека као универзалног стваралачког бића слободе условљене су развојним могућностима капитализма као деструктивног поретка. То је основ конкретне дијалектике будућности. Десеткована природа, осакаћени човек, нагомилане деструктивне моћи капитализма са којима човечанство моментално може бити уништено – то је исто тако објективно стање које неминовно условљава могућност будућности и њено планирање. Не поставља човек себи оне задатке које може да реши, као што то тврди Маркс, већ је капитализам тај који намеће човеку судбински задатак: да очува живот на планети и спасе човечанство од уништења. Бити на нивоу историјског задатка који човеку поставља капитализам значи сучељити се с капитализмом као порет- ком који уништава живот. На нуклеарним ђубриштима не може се створити хумани свет.

За марксистичке теоретичаре основни егзистенцијални покретач човека је празан стомак. Типичан је Блохов став да „у основи планирања леже: глад, оскудица и немаштина“. Капитализам пуни стомаке својих поданика тако што уништава природу и дегенерише човека као природно и људско биће стварајући од њега контејнер у коме нестају све отровнији сурогати „потрошачке“ цивилизације. Што се тиче урођене агресивности човека као живог бића, капитализам преображава животну агресивност човека у деструктивну моћ. Потенцијално мењалачка енергија људи, која проистиче из њиховог све већег незадовољства, посредством капиталистичке животне и идеолошке сфере постаје spiritus movens капитализма. Потреба за животом претвара се у потребу за уништавањем. Критикујући Хегела, Блох са правом указује на то да није свака негација у историји истовремено помак унапред. Међутим, он не увиђа да капиталистичка негација води уништењу света. Нема речи о капитализму као деструктивном поретку и у том контексту о свести о могућности уништења живота као битном садржају револуционарне свести. Антиципација будућности као конкретна антиципација конкретне будућности мора да антиципира развој капитализма, што значи последице које ствара капитализам као деструктивни поредак које неминовно условљавају слободу човека, а самим тим и могућност будућности и њену конкретну природу.

Постоје два историјска основа повезивања људи: спонтани, што значи потреба човека за човеком (еротска природа човека, симболично као „љубав“), и репресивни, пре свега обезбеђивање непосредне егзистенције (рад и све оно што он условљава, симболично као „дужност“). У досадашњим историјским периодима задовољавање репресивног основа повезивања људи ишло је на уштрб хуманог повезивања. Постајући homo faber човек је потискивао и губио своје аутентичне људске особине (еротску природу), што је до врхунца доведено у капиталистичком друштву које је постало „техничка цивилизација“ у којој је дошло не само до дехуманизовања, већ и до денатурализовања човека. Као тоталитарни и глобални поредак деструкције капитализам је на нови и далеко драматичнији начин поставио питање нужности и слободе. Није више рад као такав, већ је борба за очување живота (и њему одговарајући рад) постала најважнија егзистенцијална обавеза човека. Борба за опстанак постаје савремено “царство нужности” и на њеном темељу развиће се човек као тотализујуће животворно биће. Савремени капитализам “ујединио” је егзистенцијалну са есенцијалном сфером: борба за слободу постаје егзистенцијална нужност, а борба за опстанак основни слободарски изазов. Нису више сфере рада, уметности, игре – полазиште слободарске праксе, већ је то човек као тотализујуће животворно биће које читав свој живот сагледава у егзистенцијално-есенцијалној равни, што значи у контексту борбе против капитализма који је претворио законе природе, друштвене институције и човека у средство за уништавање живота. У том контексту рад, којим се реализују стваралачке (животворне) моћи човека и ствара истински људски свет, постаје основна есенцијална делатност. Као што је данас произвођење добара (робе) истовремено уништавање живота, тако ће у будућем друштву произвођење добара истовремено бити произвођење здравих животних услова (оплемењене природе) и стварање здравог (оплемењеног) човека. Основни задатак човечанства у будућности биће да наново успостави еколошку равнотежу и на тај начин животне услове у којима човек може да опстане. Томе ће бити подређен развој производних снага, сами радни процеси, активности у слободном времену, практично – читав живот. У тим условима такмичење које се своди на борбу за победу постизањем већег резултата (рекорда), као што је то у спорту, биће само део праисторије човечанства.

Оно што треба да чини нови квалитет повезивања људи на основама борбе за очување живота на планети је то што оно треба да пружи подстрек за развој хуманих основа повезивања људи, што значи да треба да буде условљено потребом човека за човеком. Ради се о томе да је капитализам претворио све друштвене институције, као и читав живот, у средство за оплодњу капитала, што значи за уништавање живота. Да би опстао, човек нема коме да се обрати за помоћ осим другом човеку: друштвеност је егзистенцијални императив. У дијалектичком смислу, човек као реализовано друштвено биће постаје тотализујуће животворно биће – у односу према капитализму као тотализујућем поретку деструкције. У том контексту могли бисмо да преформулишемо једну од основних Марксових теза из „Комунистичког манифеста“, да је „слобода сваког основни услов за слободу свих“. Полазећи од тога да је човечанство угрожено тако што је угрожен живот сваког човека, може се доћи до става да је опстанак сваког основни услов за опстанак свих.

Капиталистички тоталитаризам је најпогубнији облик тоталитаризма који је створен у историји. Он се заснива на тоталном комерцијализовању природе и друштва. Сваки део планете и сваки сегмент друштвеног и индивидуалног живота постао је саставни део механизма деструктивне капиталистичке репродукције. Сам живот постаје тотализујућа моћ која формира карактер људи, њихову свест, међуљудске односе, однос према природи… Историјски облици тоталитаризма појављују се у односу према идеји прошлости, одређеној трансценденталној идеји, или према идеји будућности – што отвара могућност за њихову критику. Савремени капиталистички тоталитаризам заснива се на деструктивном нихилизму: он уништава како идеју трансценденције, тако и идеју будућности (прошлости) и самим тим могућност за успостављање критичке дистанце према постојећем свету. Док је капитализам био у фази настајања он је производио визионарску свест која није само отварала простор за развој капитализма, већ и за његово превазилажење (Мор, Кампанела, Хобс, Бекон, Овен, Фурије…). Постајући тоталитарним деструктивним поретком капитализам се обрачунава с визионарском свешћу и ствара тоталитарну позитивистичку свест – којој одговара идеја о „крају историје“ и „последњем човеку“ (Фукујама). Капитализам укида историју претварајући историјско време у механизовано догађање, што значи у позитивно ништа. Истовремено, капиталистичко временовање нема само анти-историјски, већ анти-егзистенцијални карактер. Капитализам уништава саму могућност будућности: она се појављује као на капиталистички начин дегенерисани u-topos.

Капиталистички развој производних снага не повећава извесност људског опстанка, као што тврди Маркс, већ га све драматичније доводи у питање. Отуда, уместо да ствара оптимизам, капиталистички „прогрес“ производи страх од будућности. Најпогубнија карактеристика капитализма је да од последица уништавања живота ствара изворе профита и на тај начин основ за свој даљи развој, при чему стваралачке моћи човека постају средство за развој деструктивних моћи капитализма и за убрзање процеса деструкције. Капитализам је постао саморепродукујући механизам деструкције који је за живи свет оно што је малигни тумор за организам: он продужава себи живот тако што прождире све оно што пружа могућност човечанству да опстане. Не ради се само о систематском, већ о дефинитивном уништењу живота на планети.

Савремени човек не сучељава се само с идеолошким, војним и полицијским терором владајућег поретка, као што је то било у прошлости, већ с нагомиланим деструктивним моћима капитализма. У капитализму доминира дух деструктивног варваризма и он условљава активности владајуће класе и њену одбранбену стратегију. Употреба атомских, хидрогенских и неутронских бомби, смртоносних вируса, изгладњивање становништва, загађивање и уништавање извора воде и тсл. (са чиме ће бити усмрћене стотине милиона људи и непоправљиво контаминирана животна средина) представља за на капиталистички начин дегенерисану светску плутократску „елиту“ – „оправдану меру“ уколико ће се на тај начин продужити опстанак капитализма. Да би спречили пропаст капитализма, фанатици капитализма спремни су да униште човечанство и живот на планети.

НАТО агресија на Србију у пролеће 1999, са којом је Србија приморана да постане део америчког „новог светског поретка“, указује на праву природу капитализма. На Србију је бачено преко 32 000 уранијумских пројектила чиме је извршена контамина- ција животне средине која одговара дејству преко 470 атомских бомби које су бачене на Хирошиму и Нагасаки. Седам година након бомбардовања број оболелих од рака у Србији повећан је за 40% са тенденцијом драматичног увећавања броја оболелих и умрлих. Следећих 500 година живот људи који буду живели на бомбардованом простору непо- средно ће бити условљен последицама које изазива нуклеарна контаминација земљишта, воде, ваздуха, људи, животиња, биљака… То што се десило грађанима Србије дешава се људима широм планете. Њихова будућност предодређена је последицама које ствара деструктивни капиталистички варваризам који има глобални и тоталитарни карактер.

Капитализам уништава еманципаторско наслеђе грађанског друштва и идеју novum-а и ствара „нови“ фашизам. Носиоци савременог фашизма нису групе младих које се „ките“ нацистичким симболима, већ капиталистичке корпорације које, стварајући све дубљу егзистенцијалну и на тој основи општу друштвену кризу, производе фашистичку идеологију. Владајући принцип монополистичког капитализма „Уништи конкуренцију!“ је генератор савремене фашистичке праксе како у економској, тако и у политичкој сфери. Капиталистичка деструкција природе и човека као културног и биолошког бића условљава настанак и јачање најреакционарнијих политичких снага. У крилу капитализма не ствара се само могућност за ново друштво, већ за нови (екоцидни, деструктивни) варваризам. У самом капитализму успостављена је борба између ове две тенденције. То је основ и оквир савремене класне борбе која није само борба за социјалну правду и слободу, већ и за опстанак. На могућност успостављања (дугог) периода капиталистичког варваризма (као и на могућност заједничке пропасти владајуће и радничке класе) указује и сам Маркс, али тај став нема такву тежину у његовој теорији (и тиме обавезујући карактер) да Маркс на основу њега разрађује могуће облике развоја капитализма и могуће облике политичке борбе против њега. Истовремено, могући капиталистички варваризам нема, по њему, де- структивну, већ анти-слободарску природу. Маркс превиђа да је капитализам у својој бити екоцидни варваризам, који има технички облик, и да су капиталисти екоцидни варвари.

Екоцидни однос капиталистичког система према природи производи геноцидни однос најмоћнијих капиталистичких држава према народима „трећег света“. Управо они који стотинама пута премашују потрошњу коју остварује просечни грађанин неразвијеног света; они који на своје “кућне љубимце” потроше далеко више хране и енергије него што потроше милијарде људи у земљама “трећег света”; они који стотинама година уништавају живот на планети и који су на систематском истребљивању “примитивних народа” градили свој “прогрес”; они који сваке године улажу све веће суме у спаљивање брда хране, док милиони деце широм света умиру од глади; они који користе житарице за производњу енергената; они који распирују потрошачку еуфорију у својим срединама и блокирају производњу хране у неразвијеним земљама да би их натерали да купују њихове вишкове жита и да би им још више затегли око врата дужничку омчу – сеју страх од “угрожености планете због пренасељености”. Теза о “пренасељености планете” постаје начин да се прибави легитимност уништавању читавих народа да би се најмоћније капиталистичке корпорације докопале сировинских и енергетских ресурса.

Беспоштедни однос капитала према природи и човечанству генератор је беспоштедног односа човека према човеку. Гоњен екоцидном помамом капитала просечни (мало)грађанин Запада има све мање слуха за патњу и “људска права” других народа. Водеће Западне ТB станице данима извештавају о спашавању насуканог кита, ушта се улажу милиони долара – да би се импресионирала светска јавност њиховом “бригом за живи свет” – али им не пада на памет да покажу стравичне размере беде и сиротиње у земљама “трећег света”, што је непосредна последица економског фашизма којем су те земље изложене. Те сцене “нису интересантне” за њихове гледаоце. И то је тачно. Преждрани и идиотизовани малограђанин “слободног света” не жели да зна какве последице изазива његова незајажљива глад за трошењем и уништавањем, исто онако као што просечни немачки малограђанин није желео (а ни сада не жели) да зна о стравичним злочинима које је, у Другом светском рату, чинила немачка солдатеска, поготову за “логоре смрти” у којима су на монструозни начин убијени милиони деце, жена, старих… Алармантна је истина да је за данашњег немачког малограђанина Хитлер направио само једну „грешку“: није победио. А то схватање није заостатак прошлости, већ је производ развоја капитализма који је до те мере осиромашио и уништио природну средину у Немачкој да се идеја о освајању “животног простора” (Lebensraum) све драматичније намеће као основно егзистенцијално питање. Екоцидни капитал је тај који оживљава нацистичке авети прошлости гурајући им наново у руке немачку младеж која, идиотизована “кока-кола културом” и заслепљена потрошачким фанатизмом, поново треба да послужи као оруђе за уништавање “нижих раса”, или како то воли да каже данашња десничарска пропаганда Запада, “народа без културе” (а то су сви они народи који стоје на путу остваривања нео-колонијалних интереса Запада).

Не треба заборавити да се развој капитализма заснива на једном од најмонструознијих злочина који је учињен у историји: на истребљењу северноамеричких Индијанаца. Оно што даје посебну димензију том злочину је то што су амерички капиталисти од уништења Индијанаца направили “бизнис” вредан милијарде долара. Није било довољно то што су на најсвирепији начин уништени северноамерички староседеоци, већ су, сведени на “гнусне убице”, постали “звезде” холивудске филмске индустрије. Индијанци, жртве највећег геноцида у људској историји, постали су симболи зла, док су они који су побили милионе индијанске деце постали оличење храбрости и доброте. Уништење Индијанаца симболично је уништење живота у коме је човек живео у јединству са природом. “Хероји” “дивљег Запада”, попут Буфало Била, су отелотворење екоцидног духа капитализма: монструозно убијање бизона постаје легендарна “забава” која ће постати неприкосновени образац за понашање младих у САД и Европи.

„Криза левице“ као организованог политичког покрета резултат је обрачуна капитализма с еманципаторским наслеђем грађанског друштва при чему се дегенеришу и уништавају сви они политички покрети и идеје које отварају могућност за стварање новог света. „Криза левице“ је заправо криза политичких институција грађанског друштва, будући да је капитализам, као тоталитарни поредак, увукао у своју интересну орбиту читаву „јавну сферу“ и на тај начин инструментализовао процес стварања и доношења политичких одлука. Политика је постала једна од техничких сфера капитализма и као таква business – као и све друге области друштвеног живота. Капитализам је од политичке сфере створио политичко тржиште на коме свака партија настоји да што боље прода свој политички програм (политичку робу) и да уновчи свој утицај у друштву полазећи од интереса бирократизованих и корумпираних партијских олигархија. Политичке партије постале су приватна својина „вођства“, као што је то случај и са многим синдикатима и другим организацијама које пружају само формалну могућност окупљња грађана ради заштите њихових људских и грађанских права.

Непосредна последица корумпирања (номинално) „левичарских“ партија је стварање све ширег анти-капиталистичког покрета који не прихвата доминацију партија које припадају политичком естаблишменту. Изворна левичарска мисао, она која инсистира на слободи и социјалној правди, најприсутнија је међу обесправљеним радним слојевима и младима – међу онима који су животно заинтересовани да изворне идеје левице буду реализоване. Због тога се чини све да се потлачени искључе из јавне сфере и деполитизују, а да се од њихове деце на стадионима, на концертима поп-звезда, у дисцо-клубовима, путем холивудске индустрије забаве – створе хулигани, наркомани, криминалаци, фашисти… Капитализам настоји да уништи човека као друштвено биће и у том контексту све аутентичне облике политичког (друштвеног) организовања грађана и да створи од човека атомизованог радно-потрошачког идиота који ће се у свом понашању руководити „логиком“ деструктивног ирационализма. Конфузију око тога шта је „левица“ ствара и буржоазија која настоји да се обрачуна с радничким покретом тако што преузима идеје левице и претвара их у демагошке слогане са којима настоји да се прикаже као „борац за радничка права“ и на тај начин ослаби истинску левицу. Типичан пример левичарске демагогије представља Хитлерова политичка кампања у време Вајмарске републике. Истом политичком логиком руководи се савремена буржоазија. Левичарска демагогија треба да „премости“ све већи јаз који дели буржоазију од радних слојева, као и да створи конфузију у којој ће се изгубити идеја будућности.

Левичарска мисао је све присутнија на универзитетима на Западу, али је гетоизована и постала је средство за обрачун с политичком борбом потлачених. Она преображава основна егзистенцијална и есенцијална питања у „филозофска“ и „теоријска“ питања и на тај начин их лишава конкретне друштвене и историјске суштине. Борбу за опстанак и слободу замењују „теоријске расправе“ и бескрајни „дијалози“ са којима се сакати критичка свест и спречава мењалачка пракса. Политичка борба против капитализма дегенерише се у облику „научних пројеката“, „филозофских скупова“, „семинара“ – где се свако у својој области бави последицама које ствара капитализам не дирајући у његове основе. Ум се извлачи из конкретне друштвене реалности и гетоизује се на факултетима, у институтима, на семинарима и конгресима… Конкретна егзистенцијална и есенцијална питања постају предмет теоријских расправа и као таква, путем специфичног језичког израза, привилегија „интелектуалаца“. Филозофска мисао постаје формалистичка мисао, својеврсна техника мишљења која има позитивистички и самим тим анти-слободарски и анти-егзистенцијални карактер. „Интелектуална сфера“ постаје институционални облик лишавања грађана умности и права на умност – и као таква основни начин њиховог духовног и тиме сваког другог поробљавања.

„Потрошачко друштво“ је последњи јуриш капитализма који наговештава његов потпуни и дефинитивни распад. Оно продужава живот капитализму тако што уништава човека као културно и биолошко биће, као и природу. То је оно што одређује специфичност савремене левице: питање победе левице постало је питање опстанка човечанства.

Што се тиче идеје о умном свету, то није пука хуманистичка жеља, већ егзистенцијални императив. Само умни човек може да уништи капитализам и створи нови свет. Отуда обрачун с човеком као умним бићем представља један од најважнијих задатака владајућег поретка. У том контексту, капитализам се обрачунава с хуманистичким образовањем и с хуманистичком интелигенцијом. Капитализам ствара, са једне стране, „беле крагне“ – техничку интелигенцију, водећу снагу у уништавању планете, која је сведена на фах-идиоте, и са друге стране „плаве крагне“ – манипулативну радну снагу која је лишена елементарног образовања. Последице су све видљивије. Након толико година живљења у капиталистичкој цивилизацији и након таквог “прогреса” који је у њему остварен, све већи број људи постаје жртва најмрачнијих идеологија које по својој морбидности превазилазе све што је до сада виђено у историји. Само у Сједињеним Америчким Државама делује на хиљаде “сатанистичких”, и њима сличних, секти што је непосредна последица немилосрдног уништавања духовног интегритета људи. “Потрошачко друштво” баца човека у провалију духовног безнађа где га дочекују силе мрака које му нуде “задовољење потреба” користећи се средствима манипулације којим капитал од њега ствара безумног “потрошача”. За човека изгубљеног у мраку и ломача је извор светлости и путоказ.

Сви они симболи путем којих је човек некада могао да препозна свој људски лик и да допре, макар и делимично, до своје људскости, унакажени су од стране капиталистичке пропагандне машинерије. Рекламна порука “Кока-кола, то је оно право!” добија статус највишег филозофског става; одсечена свињска глава смеје се мамећи човека да купи делове „њеног“ тела; WC шоље се рекламирају уз пратњу највиших уметничких остварења; шампионски спортски тимови постају рекламни панои за произвођаче дувана и алкохолних пића; највећи уметници користе се као средство за саопштавање рекламних порука; наго женско тело у понижавајућем положају незаобилазни је део „успешне рекламне кампање“; деца од најнижег узраста изложена су најодвратнијим облицима рекламне манипулације… Све оно што има или може да има људску (културну) вредност постаје средство за обезвређивање човека. Приватизујући јавна медија капитал нуди грађанима “демократију” у облику “собе са кривим огледалима”: у једном огледалу, човек види “себе” у облику суманутог “потрошача”; у другом, у облику подивљалог “гледаоца”; у трећем, као манијакалног “убицу”; у четвртом, као роботизованог “шампиона”… Чини се све да се спречи да човек угледа свој истински, слободарско-стваралачки лик.

Са развојем кризе егзистенције, владајући режим ствара све агресивнију „индустрију забаве“ путем које настоји да одржи човека у “добром расположењу” (по принципу “Don’t worry, be happy!”), да би га спречио да на људски начин доживи своје људско битисање, да се суочи са својом несрећом и потражи начине да се избави из ње. Ради се о “синдрому Титаник”: брод тоне – музика је све јача. Владајући медији настоје, не бирајући средства, да загњуре човека у баруштину “кока-кола културе”, јер тек када човек постави питање о будућности, када постане свестан размера уништавања света – постаје јасна сва погубност успостављеног “прогреса”. Није случајно што су нови нараштаји, по први пут у историји, лошије образовани него њихови родитељи. У најразвијенијој капиталистичкој земљи света, САД, преко сто милиона људи није у стању да се служи званичним писмом. Истовремено, све нехуманији и агресивнији рекламни спотови постају основна “духовна храна” за људе. “Просечни” грађанин САД дневно “прими” преко 3 000 рекламних порука. Школски систем, као образовна институција, све је у већој кризи. Угрожено је целокупно културно наслеђе Западне цивилизације, као и хуманистичка достигнућа других цивилизација. У питању је развој који диктира владајући поредак да би интелектуални (образовни) ниво грађанина прилагодио својим егзистенцијалним интересима и предупредио развој критичког ума који је свестан како погубности капита- лизма, тако и нових могућности развоја које су створене у окриљу грађанског друштва.

Ради се, наиме, о томе да је човек до те мере развио производне снаге и у тој мери постао способан (стручан) да у своје руке узме не само управљање процесима производње, већ и управљање укупном друштвеном егзистенцијом, да коначно ослобађање човека од тлачења и егзистенцијалне неизвесности није више маштарија, него реална могућност. Основни циљ индустрије забаве је да спречи да се успостави делатно-мењалачка веза између успостављеног научног и техничког развоја и настојања човека да их усмери ка задовољавању његових истинских потреба и обезбеђивању извесније будућности. Све беспоштеднији насртаји капиталистичких медија на критички ум одговор је капитализма на све већу пустош коју ствара, и на већ створене објективне могућности да човек искорачи из капиталистичког света у цивилизацију слободе.

Мафијашки гангови, “краљеви” подземља, вође “сатанистичких” секти и фашистичких кланова, власници индустрије забаве (у којој спорт заузима најважније место), продавци наркотика, владајуће религиозне организације, састављачи хороскопа и други „видовњаци“ и врачаре – сви они који учествују у уништавању ума који је у стању да се сучељи са успостављеним процесима деструкције – “природни” су савезници капитализма. Метафизички мистицизам и религиозни фанатизам су друга страна „техничке цивилизације“ која је лишила живот смисла и од човека створила средство за репродуковање капитала. У савременом капитализму позивање на бога заправо је један од начина на који малограђанин лишава себе одговорности за уништавање света. Владајуће религије постале су средство за обрачун с еманципаторским наслеђем грађанског друштва и с вером да је могуће створити праведни свет – уколико се будемо борили за њега.

Капитал настоји да од човека створи потрошача-деструктора развијањем његових “нормалних” потреба до патолошког (самодеструктивног) нивоа, као и произвођењем “нових потреба” ради проширивања тржишта (поља уништавања). Манијакално-деструктивни хедонизам постао је spiritus movens друштвеног живота. Брзина и интензитет “задовољавања потреба” диктирани су потребама капитала, у крајњем, динамиком његовог обрта. По Алену Блуму, аутору „Сумрака америчког ума“, „живот је претворен у непрекидну, комерцијално приготовљену мастурбациону машинерију“. Ради се о таквом “задовољавању потреба” које доводи до дегенерације и деструкције човека. На делу је генетско изобличавање човека које треба да доведе до таквих мутација које ће омогућити добијање “идеалног грађанина” који је “прилагођен” захтевима владајућег поретка деструкције. Дегенерисане “потребе” човека постају моторна снага у развоју капитализма. При томе, све је већи број посредовања у њиховом задовољавању која, наравно, имају комерцијални карактер. Сам начин задовољавања потреба се технизира што само указује на чињеницу да сам човек поима себе све више као роботизовано, а све мање као природно и хумано биће.

Модел “успешног сексуалног односа” типичан је пример капиталистичког дегенерисања нагона и уништавања човека као друштвеног бића. “Сексуални однос” своди се на технику “вођења љубави” при чему тело “патрнера” постаје оруђе за изазивање оргазма – уз употребу (посредовање) све већег броја “помагала”. “Успешни секс” у “потрошачком друштву” подразумева: одговарајућа светла, огледала, кревет, душек, јастуке, пресвлаке, простирке, завесе, ТВ, видео, камеру за снимање, порно-филмове, секси рубље, одговарајућа пића, специјалну храну, посуде, музички стуб, CD-ове и касете, одговарајуће купатило, пешкире, сапуне, козметику, клима уређаје, средства за контрацепцију и приручнике за њихову употребу, средства за отклањање последица које она изазивају, средства за стимулисање сексуалне потенције и помагала у виду протеза и вештачких пениса (у разним димензијама, бојама и с разним брзинама), кајише, ланце, лисице, перике, бичеве, вештачке зубе, пумпу за груди (најновији “хит” с обзиром на све чешћу уградњу вештачких груди), мерач притиска, слабе и јаке дроге и, наравно, одговарајућег “партнера”. Како је све сиромашнији свет истинске љубави и међуљудског поштовања, тако је све богатији, од капитала створени, “свет сексуалне фантазије”.

Стерилисање животворне (родне) снаге живих бића постао је универзални прин- цип капиталистичког развоја. Капитализам уништава човека као биолошко биће тако што га лишава способности да буде родно биће. Мушкарци и жене имају све мање органских састојака који омогућавају да буду родна бића. Загађена животна средина, затрована вода и храна, уништење биолошког ритма рада организма, све већа егзистенцијална неизве- сност која непрестано држи човека у стању стреса – доводе до све тежих телесних и мен- талних оштећења. Обнављање животворне способности човека као родног (животворног) бића представља један од најважнијих задатака које капитализам поставља пред човека.

Беспоштедно разарање друштвеног ткива представља још једну битну карактеристику капитализма. Све већи број људи живи само (у великим градовима најразвијенијих западно-европских земаља готово половина грађана живи у “домаћинству са једним чланом”), док осећање усамљености, које условљава настанак најгорих облика друштвене патологије, поприма размере епидемије. У неким областима производње дошло је до скраћивања радног дана, али је истовремено повећана потреба за “мобилном” радном снагом, што значи да предност у запошљавању имају особе које су у стању да у сваком тренутку буду на располагању својим газдама. А то су они који су “ослобођени” свих друштвених, поготову породичних обавеза. Све већи број жена подвргава се “добровољној” стерилизацији да би “стекле поверење послодаваца” – и добиле посао. Званична дужина радног времена све је више необавезна форма. Подређивање целокупног живота све бржем ритму репродуковања капитала један је од главних узрока драматичног пада наталитета у развијеним капиталистичким земљама.

Када је реч о породици, капитал уништава биолошку везу између родитеља и деце. Тачније, у све већем броју случајева не може се говорити о родитељима будући да се очинство, као и материнство, стиче робно-новчаном операцијом: особа која претендује да постане “отац” купује на тржишту “материјал” од којег се “добијају деца” (уз обавезну “гаранцију о квалитету робе”), изнајми (најчешће преко огласа) материцу и за девет месеци “добије” дете. Традиционални односи у породици уништавају се и променом пола родитеља, као и осталих укућана. Захваљујући “напретку” медицине, хируршком интервенцијом мајка постаје мушкарац, а отац жена; брат постаје девојка, а сестра дечак. Истовремено, “магичним скалпелом” баба добија изглед ћерке, ова изглед унуке, а унука изглед прабабе – из млађих дана. “Прогресу” никад краја. Ускоро ће медицина бити у стању да човеку који се “осећа као пас” пружи могућност да изгледа као пас (или као коњ, свиња, носорог…). То ће бити један од највиших домета “слободе” који ће капитализам, јездећи на валу научног и техничког “прогреса”, пружити својим грађанима. Које се ту само могућности отварају. Замислимо рагби утакмицу између људи-булдога и људи-вепрова: какав спектакл!  

Мит о “свемоћи науке и технике” је омиљено средство са којим владајући режим настоји да очува, већ прилично пољуљану, веру у “прогресивну снагу” капитализма. Попут Хитлерове пропагандне машинерије у време агоније нацистичког режима, данашња пропагандна машинерија капитализма настоји да увери свет да ће научна и технолошка “чуда” спасити свет од пропасти. До јуче су нуклеарне електране биле симбол “прогреса”. Данас су, као авети смрти, постале симбол деструктивне природе капитализма. Сабласни товари круже “слободним светом”, стотине хиљада контејнера пуних најотровнијег нуклеарног отпада до сада су бачена у океане. Планета се загрева, отопљавају се ледници, расте ниво мора, нестаје озонски омотач, клима се мења, земљиште је све загађеније, шуме умиру, пијаћа вода постаје “стратешка сировина”… Показало се да су и најстрашније природне катастрофе само безазлене појаве у поређењу са екоцидним тероризмом којем је природа од стране капитала свакодневно изложена. Када се имају у виду размере уништења до којих ће доћи даљим развојем капитализма може се закључити да су и најпримитивније људске заједнице супериорне у односу према капитализму. Обрачун с илузијом да је могуће спечити глобалну апокалипсу у оквиру капиталистичког поретка путем науке и технике и „еколошких пројеката“ представља један од најважнијих задатака хуманистичке интелигенције.

Маркузеова идеја о „ослободилачкој тансформацији природе“ добија конкретну историјску димензију тек у односу према процесу деструктивне капиталистичке „трансформације“ природе. У капитализму дух (Geist) путем кога природа стиче самосвест (Хегел) укинут је техником која нема само анти-духовни (анти-умни), већ и анти-егзистенцијални карактер. Она је облик у коме су силе природе инструментализоване на капиталистички начин и постале анти-природна моћ. “Ослободилачка трансформација природе” нема само слободарски, већ пре свега егзистенцијални карактер. Основни недостатак пуке природе није тај што је неумна, већ што не може да спречи уништење живота на земљи. Спречавање да природне силе буду инструментализоване ради уништења живота и очување живота на земљи очувањем природе као животворне целине њеним оплемењивањем – то је судбински задатак човечанства. Није ослобођење човека од природе, већ је ослобођење човека и природе од капитализма основни услов како слободе, тако и опстанка.

Историјски гледано, човек је постајао човеком пре свега сучељавајући се с егзистенцијалним изазовима. Природа тих изазова условљавала је начин њиховог решавања и на тај начин је непосредно утицала на развој човека. Егзистенцијални изазов који капитализам намеће човеку највећи је и најдраматичнији изазов пред којим се човек нашао. Никада у историји човек није стајао пред задатком да сачува живот на планети и спречи уништење човечанства. То је изазов који превазилази класичну хуманистичку антрополошку дефиницију човека као универзалног стваралачког бића слободе. Специфичност капитализма као поретка деструкције условљава како специфичну природу човека који га брани, тако и специфичну природу човека који настоји да му се супротстави. Капитализам производи деструктивног човека који је постао средство за развој капитализма, што значи за уништење живота. Истовремено, капитализам производи све милитантнијег анти-капиталистичког човека који у уништењу капитализма и очувању живота на земљи, стварањем новог света, проналази смисао живота. Све интензивније уништавање живота условљава све беспоштеднији сукоб између ова два типа људи, који заправо представљају савремену класну поделу света: класа деструктивних фанатика капитализма и класа умних и бескомпромисних бораца за опстанак човечанства.

Постајање капитализма тоталитарним деструктивним поретком условљава постајање човека тотализујућим животворним бићем – за кога је еманципаторско (слободарско, културно) наслеђе човечанства основ критичке самосвести и делатне (животворне) воље. У борби за очување живота и за стварање новог света човек ће постати истински човек. То није митолошки човек који ће, као савремени Феникс, узлетети из капиталистичког пепела неоштећених крила. То је конкретни човек који ће читавим својим бићем осећати последице уништавања природе, јер је он њен органски део. Отуда стварање новог света подразумева (само) прочишћавање и (само) изграђивање човека – постајање човека оплемењиним природним (животворним) бићем. Уместо космичке енергије (Ниче), која је само метафорички приказ животне моћи монополистич- ког капитализма, у човеку ће потећи животворна снага човечанства. „Воља за моћ“ постаће воља за слободу и опстанак.

У борби за очување живота на земљи стварањем новог света доћи ће до таквог уједињења човечанства у коме ће бити превазиђени сви облици посредовања који удаљују човека од човека и који од њега стварају оруђе „надљудских“ сила за постизање анти-људских циљева. Уместо моралних принципа на основу којих се гради репресивна нормативна свест која служи за очување владајућег поретка, есенцијална и егзистенцијална потреба човека за човеком постаће основ људског повезивања.

„Анти-глобалистички покрет“ има историјски и егзистенцијални смисао једино уколико је саставни део светског анти-капиталистичког покрета. Он се не ослања само на један друштвени субјект промене, као што је то био индустријски пролетаријат код Маркса, већ на широки друштвени покрет који у себе укључује све обесправљене и оне који су свесни да капитализам води човечанство у пропаст. Покрети за еманципацију жена, стотине милиона усамљених људи којима је капитализам упропастио живот – све су то потенцијални учесници покрета који ће се обрачунати с капитализмом. Истовремено, пропадање „државе благостања“ наново ће распламсати класни рат у развијеним капиталистичким земљама. Непосредно учествовање у политичком организовању савременог пролетаријата и других слојева и група које капитализам угрожава – то је један од најважнијих задатака покрета. Светски анти-капиталистички покрет треба да уједини све оне политичке снаге и политичке покрете у свету који се супротстављају савременом империјализму који нема само геноцидни, већ и екоцидни карактер. Истовремено, он треба да има критички однос према развојним програмима у било ком делу света који се заснивају на уништавању природе и који развијају потрошачки менталитет.

Не ради се о стварању својеврсне интелектуалне „елите“ која ће прогласити себе за „савест“ човечанства и на тај начин постати од „обичних“ људи отуђена групација, већ о људима који су свесни деструктивне природе капитализма и који су спремни да свој живот посвете борби за очување живота и за слободу човечанства. Истинска хуманистичка интелигенција треба да осветли пут који води у будућност. Са све драматичнијом егзистенцијалном кризом коју капитализам ствара она треба да постане светионик који ће светлити све јачим сјајем како мрак који ствара капитализам постаје све гушћи. Прометејски принцип постао је основни егзистенцијални принцип. Зато је од прворазредног значаја не правити компромисе и не прилагођавати се тренутној политичкој ситуацији. Компромис значи губитак способности стварања светлости – без које ће човечанство нестати у мраку деструктивног капиталистичког ништавила.

 

Новак Ђоковић – „балканска сељачина“ у свету „господе“

Н

Наша „јавност“ је разочарана што Новак Ђоковић није омиљен на Западу. Који је разлог што „господа“ са Запада „не воле“ Ђоковића?

Тенис је настао у баштама француских и британских аристократа и до данас је остао елитистички спорт. За Запад, Ђоковић је „балканска сељачина“ која се нашла у свету тениса који је ексклузивна забава богаташке „елите“ и као такав је показатељ „културне супериорности“ Запада. За њих, Ђоковић је уљез који је упао у њихов врт из којег, за сада, немају намеру да га истерају.

Како је Ђоковић, упркос отровне одбојности Запада и интригама, успео да опстане у свету тениса? Тако што сав новац који је „зарадио“ држи у Западним банкама. Ђоковић није обична „балканска сељачина“. Он је богата „балканска сељачина“.

Ђоковић није отишао из Србије у Монако само због тога да би избегао да плаћа порез држави Србији, већ да би показао „господи“ са Запада да он није „примитивни Србин“, већ да је снисходљиви припадник њиховог света.

То је главни разлог што се Ђоковић не понаша као достојанствени „светски шампион“ и као такав као достојни представник српског народа, већ као циркуски кловн. Он на тај начин покушава да се   додвори „господи“ са Запада и премости провалију која зјапи између његовог „примитивног порекла“ и елитистичког статуса који је резервисан за Западну „господу“ и који он настоји да стекне.

Истовремено, Ђоковић је постао „мечка Божана“ досоваца и као такав рекламни агент оних политичких снага Запада, које чине све што је у њиховој моћи да нам отму Космет и униште нашу државу.

Као и сви снобови, Ђоковић покушава да буде оно што није. Он себе као човека не вреднује путем слободарског и културног наслеђа нашег народа, већ путем малограђанског вредносног свода који га обезвређује као човека и као припадника српског народа.

Ђоковић покушава да створи о себи слику „доброчинитеља“ путем „донација“; покушава да створи о себи слику „доброг хришћанина“ тако што је купио „Орден Светог Саве“ и што даје паре поповима… – истовремено док глуми мајмуна у „ноћи вештица“, док рекламира „кундалини јогу“ и слика се са усташким вођама…

Као што се парама не може купити љубав, тако се парама не може купити поштовање.

Све гори смрад који избија из света „врхунског тениса“, који је стециште капиталистичких банди које тероришу свет и уништавају живот на Земљи, указује на то, колико је погубно стварати од „врхунских спортиста“ националне хероје.

Корупција, дрога, поткупљивање, лажирање… – све је то саставни део „врхунског спорта“ који се налази у све дубљој капиталистичкој мочвари. У спортском show-businessu нема невиних. Макрои и курве налазе се у истом послу.

Доста је лажи. Доста је преваре. Назовимо ствари правим именом. Ђоковићи, Федерери, Надали… – то су плаћеници оних који су постали џелати човечанства.

Светосавље

С

Светосавље је најважнија духовна и животворна историјска вертикала српског народа.

Светосавље није приватна својина попова, већ је најважније духовно добро српског народа.

Светосавље пружа могућност нашем народу да се саживи са својом слободарском и животворном историјом.

Светосавље се није ковало у интригама великаша на двору Немањића, већ у слободарској и животној борби нашег народа против турске империје; у борби против аустро-угарске и фашистичке најезде;  у борби против НАТО варвара, као и у борби за ослобађање радних људи од пљачке и тираније, за описмењавање народа и за еманципацију жена.

Не мора човек да верује у бога да би веровао у светосавље. Светосавље није религиозни, већ најважнији животворни принцип на коме се заснива слободарска и животворна самосвест нашег народа.

Оно што даје животворну снагу светосављу није вера у бога, већ вера у слободарске и животворне моћи српског народа.

Светосавље није средство за обрачун с хуманистичким наслеђем српског народа, већ је позив нашем народу да се бори за праведни свет.

Светосавље је отворено према будућности. Његов истински лик не налази се у тамним лавиринтима прошлости, већ у светлим хоризонтима будућности.

Светосавље није молитва посвећена смрти, већ песма из које зрачи животна радост.

Права слика светосавља није старац који лежи на самртној постељи, већ насмејано дете у мајчином загрљају.

„Избегличка криза“ у Европи

Савремена збивања у арапском свету само су епизода у глобалном рату који Запад води против Русије. Криза арапског света је последица настојања владајућих капиталистичких кланова Запада да инструментализују муслимане за обрачун с Русијом.

Први потез био је уништење арапских држава које су имале пријатељске односе са Русијом и које су биле у стању да се супродставе Западној политици у арапском свету. Други потез био је стварање радикалних исламистичких војних формација које ће, временом, бити уједињене под командом најмоћнијих исламских лидера. У том контексту, Исламска држава добила је водећу позицију међу радикалним исламистичким групама. Њен најважнији задатак је да уклони све политичке снаге у арапском свету које сарађују са Русијом и да продре на територије бивших совјетских република са већинским муслиманским становништвом. У коначном, читава Средња Азија треба да постане нови Калифат који ће, уз економску и војну помоћ Запада, да отме Русији Кавказ и да дигне милионе муслимана који живе у Русији против Русије. Дићи исламску Азију против православне Русије представља најважнији стратешки циљ Запада.

Захваљујући одлучном супротстављању Русије агресивној политици Запада дошло је до пропасти Западне политике у арапском свету и до тога, да су се последице агресије прелиле на Европу. „Избегличка криза“ последица је пропасти покушаја Запада да арапски свет окрене против Русије. 

Европа је саучесник у америчкој политици уништавања арапских држава и народа. Водећи европски политичари су „затајили“ јер су, руководећи се економским интересима најмоћнијих европских компанија, са слугерајским ентузијазмом следили америчку политику потцењујући опасност да се криза са арапског простора прелије на Европу.

Избегличка криза указује на праву природу Европе. Она није спремно дочекала „избегличку кризу“ јер се суочила са проблемима које не може да реши. „Избегличка криза“ условљена је природом европског капитализма који има анти-хумани и деструктивни карактер. Да се Европа заснива на солидарности, проблем избеглица одавно би био решен. Уистину, Европа се не заснива на солидарности, већ на владајућим принципима монополистичког капитализма „Уништи конкуренцију!“ и „Велика риба прождире малу рибу!“. Логори, жичане ограде, полиција, војска, напади на избеглице, подметнути пожари, фашистичка хистерија… то је једини одговор на „избегличку кризу“ који капиталистичка Европа, у којој још увек влада колонијални дух, може да пружи.

„Избегличка криза“ указала је на сву озбиљност егзистенцијалне кризе у којој се налазе европски народи. Панични страх од доласка „других“ последица је све драматичнијег биолошког пропадања европских народа. Иза спектакуларног паравана „потрошачког друштва“ одвија се последњи чин егзистенцијалне кризе Европе која ће имати фатални крај. „Избегличка криза“ указала је на то, да је капитализам довео европске народе на ивицу провалије.

И на примеру „избегличке кризе“ може да се види, да у нехуманом свету хумани проблеми не могу да буду решени на хумани начин. Само у хуманом свету хумани проблеми могу бити решени на хумани начин.

Поновни долазак Исуса Христа

П

Хајдегерово инсистирање на јединству човека са бићем има више аспеката. Најважнији је религиозни аспект. Бити у јединству са бићем пре свега значи живети у заједници са богом без било каквог посредовања које онемогућава непосредно јединство човека са небеским светом. Црква представља посредника између бога и човека која путем религиозне догматике рационализује и тиме опредмећује бога. На тај начин, она онемогућава човека да доживи бога и тиме своју трагичну овоземаљску егзистенцију.

По Хајдегеру, човек се налази између неба и Земље. У свом последњем интервју, који је дао „Der Spiegel“-у 1966. и који је објављен после његове смрти крајем маја 1976, Хајдегер шаље опроштајну и упозоравајућу поруку Немцима: „Nur ein Gott kann uns retten“. („Само нас Бог може спасити.“) Да би се ова порука схватила, треба имати у виду Хајдегеров однос према Хелдерлину. Хајдегер настоји да путем поетичког успостави непосредни однос између бога и човека. У том смислу, Хелдерлинова поезија је аутентични облик успостављања блискости између бога и човека. Само поглед који је усмерен ка небу пружа могућност човеку да схвати своју трагичну егзистенцију и изађе из мрака ништавила.

Хелдерлин: Ако је живот све сама мука, /Сме ли човек погледати навише и рећи:/ Такав и ја желим бити? / Сме. /Док му на срцу још има усрдности, чистоте, / Човек себе срећно мери с божанством. / Је ли Бог непознат? / Да ли је он очит попут неба? / Пре ћу поверовати у ово друго. / То је мера човека. / Пун заслуга, ипак/ песнички станује / Човек на овој земљи. /Али сенка ноћи осуте звездама, / Ако тако могу рећи, није чистија/ Од човека што се зове сликом божанства. / Постоји ли на земљи каква мера? / Не постоји.“ („Песнички станује човек“)

Хајдегер настоји да путем поетског изгради нови божански свод, а не да створи нове хоризонте људског. Поглед човека усмерен је ка небу, а не ка будућности. Хајдегер путем божанског свода укида визионарско, што значи историјску самосвест човека. Човек може да буде човек само путем божанске сфере која га лишава слободе и своди на играчку судбине. Он треба да вреднује себе путем обоготворених владајућих вредности које га обезвређују као човека и претварају га у роба владајућег поретка.

Хајдегерова филозофија је нова теологија. Хајдегер је путем филозофског језика створио својеврсну религиозну сферу – као што је то учинила хришћанска теологија са изразима „бог“, „свети дух“, „Христ“, „ђаво“, „душа“, „рај“, „пакао“, „анђели“… Између апстрактних појава успостављени су апстрактни односи који одговарају природи света за који се Хајдегер залаже. Хајдегер је од филозофског језика створио средство за мистификовање света. Његова филозофија је плетиво које има безброј крајева. У коначном, ради се о стварању својеврсне паукове мреже која покрива свет и у којој је човек сведен на муву.

Битна разлика између званичног хришћанства и Хајдегерове теологије је у томе, што Хајдегер укида цркву и хришћанску догматику као посредника између бога и човека и уместо њих поставља песнике. Поезија постаје сусрет са богом. У томе је само делимично близак античкој Грчкој, јер су у њој „пророчнице“ имале посебан статус као „свете особе“ које су саопштавале вољу богова и на тај начин предсказивале судбину људи, а филозофи су, заједно са песницима, стварали религиозни свод путем кога је био обоготворен владајући поредак.

Говорећи о Хелдерлиновој поезији, Хајдегер закључује: „Сам песник стоји на средини између богова и народа. Он је неко који је избачен у то између, између богова и људи. Али само и најпре у том између одлучује се шта је човек и где он смешта своје постојање. „Песнички станује човек на овој земљи“.“ („Хелдерлин и суштина поезије“.)

Хелдерлин је гласник богова, а Хајдегер је аутентични тумач његових речи, као и његовог лудила. Хајдегер: „Мора отићи из живота онај кроз кога је дух прозборио.“ Зашто „божија светлост“ не просветљава ум човека и на тај начин му пружа могућност да види нове светове, већ му заслепљује ум и тера га у лудило? Хајдегер глорификује мистику која има фатални карактер. Лудило и смрт нису казна, већ награда човеку кога је обасјала небеска светлост. Овде из Хајдегерове филозофије избија мемљиви задах средњовековне мистике.

Хајдегеру не смета то што је „божија светлост“ лишила Хелдерлина разума. Напротив. Губитак разума представља уклањање препреке која спречава човека да доживи бога путем чега једино може да се обоготвори и на тај начин постане тубиће. Разум је тај који поставља питање о богу и тиме га опредмећује. Што је још горе, разум може да оспори божије постојање и на тај начин баци човека у бездан нихилизма. Човек не може да допре до бога мишљењем бога, већ његовим доживљавањем. Другим речима, разум укида могућност да човек доживи бога, а то значи да се сусретне са богом.

Хајдегер има селективни и инструментални однос према песницима. Зашто Хајдегер наводи Хелдерлина, а не Хајнеа? Да ли је и Хајне гласник богова? Да ли Хајнеова песма посвећена шлеским ткачима представља сусрет са богом: „У замагљеним очима нема суза, / они седе за разбојем и стежу зубе,/ Немачко, ми ткамо твој мртвачки покров, / у њега уткајемо троструку клетву, / ми ткамо, ми ткамо…“ ?

Хајдегерова филозофија представља обрачун с Гетеовим епохалним ставом из „Фауст“-а: „Добри човек у свом нејасном нагону сасвим је свестан свога правог пута“. – који указује на то, да је модерни човек стекао пунолетство као самосвесно и самосвојно историјско биће и тиме способност да преузме одговорност за своју судбину. Није случајно што Хајдегер проглашава Хелдерлина „за јединог немачког па чак и западног вођу који нас враћа из отуђења бића“ (Миндер) и „чије је мишљење изворније и зато пуније будућности него бледи космополитизам Гетеа“ (Хајдегер).

Хајдегер настоји да путем поезије трансцендентално претвори у иманентно – да врати бога људима тако, што ће он живети заједно са људима и бити њихов „сусед“. У поезији се одвија сусрет човека са богом, људског са божанским… Тај сусрет не инспирише човека да превазиђе свет патње, већ да га беспоговорно прихвати. Трагично је судбина човека од које он не може да побегне, нити да је измени. Фаталистичко прихватање света несреће и мазохистичко утапање у њега постаје највиши како морални, тако и егзистенцијални изазов за човека.

Претварањем теологије у онтологију Хајдегер је укинуо сферу божанског као полазишта за стварање мисаоног упоришта које се налази изван његове фундаменталне онтологије и које, као такво, пружа могућност да се успостави критички однос према њој са аспекта вредности које превазилазе земаљску сферу – у коју спада и човек Хајдегер и његова филозофија. Другим речима, Хајдегер је путем своје филозофије укинуо могућност да се успостави теологија која је фундаменталнија од његове фундаменталне онтологије и која може да је доводе у питање.                

Упркос томе што одбацује цркву као посредника између бога и човека, Хајдегер следи политички дух хришћанства као господарске идеологије. Изворно хришћанство заснива се на борби потлачених радних људи за друштвену правду и слободу. Христ је био антички Че Гевара. Постајањем хришћанства црквеном идеологијом, хришћанство постаје средство владајуће класе за држање радних „маса“ у покорности. Уместо праведног света на Земљи, потлаченима се нуди „вечно блаженство“ на небу. „Трпљен-спашен!“ и „Свака власт је од бога!“ постају најважније поруке коју свештеници, ти професионални хришћани, упућују своме „стаду“. „Христ“ постаје мит који се појављује у сфери апстрактне моралистичке и некрофилне реторике која се залаже за очување класног друштва. Ни Хајдегер не позива потлачене да се боре за друштвену правду и слободу, већ да се препусте „судбини“ чија је делатна моћ отелотворена у владајућем поретку. 

Хуманизам је суштина хришћанства. Онај ко не верује у човека, не може да верује у „бога“. Не тражи човек у човеку „божанско“, већ у „богу“ људско. Идеализована суштина људског претопљена у идеју „бога“ постаје врховна и неприкосновена вредност. „Бог“ постаје апсолут у коме човек увек изнова може да пронађе критеријумe доброг и путоказ за исправно делање. „Бог“ постаје синтеза истинске људскости и као такав синоним за „идеју добра“ која представља суштину човека као хуманог бића. Не потреба човека за „богом“, већ потреба човека за човеком чини човека истинским људским бићем. Човек машта о „богу“ као идеалу људскости који може да му буде инспирација да тражи људско у другом човеку: човек је човеку огледало људскости (Маркс).

Љубав према „богу“ могућа је једино уколико постоји љубав међу људима. Развој међуљудских односа најважнији је начин на који се човек „пуни“ људскошћу. Истинска љубав према „богу“ није могућа уколико је компензација за недостатак љубави међу људима, већ једино уколико је инспирација за развој међуљудских односа. Смисао вере у „бога“ није да се човек приближи „богу“, него човеку. Позивање човека на „бога“ не изражава његову потребу за небеским световима, већ потребу за овоземаљским светом у коме ће бити прихваћен као човек.

Егзистенција човека као конкретног историјског и друштвеног бића условљава могућност и природу религиозне свести и религиозне маште. Монотеизам је производ историјског развоја друштва, а вера у „бога“ налази се у сфери међуљудских односа, у вредносној равни, у културној сфери, у слободарској историји човечанства… Уколико се вера налази у психичкој сфери и заснива се на страху од смрти, она води у аутизам, фанатизам и лудило.

Укидањем моћи расуђивања укида се могућност да се успостави разлика између верника и фанатика, као и разлика између верника и менталних болесника који су изгубили контакт с реалношћу. Све оно што је производ религиозне маште, која се заснива на менталном стању које је условљено осећањем усамљености и одбачености, постаје стварност. У том контексту, укида се разлика између реалног и илузорног света.

Хуманизам не може више да добије друштвено и историјско значење само у односу према неслободи и неправди, већ и у односу према уништењу живота. Обезбеђење опстанка човечанства основни је критеријум по коме се одређује аутентична хуманост. Капитализам је претворио друштвене институције, као и читав живот, у средство за оплодњу капитала, што значи за уништење живота. Да би опстао, човек нема коме да се обрати за помоћ осим другом човеку. У дијалектичком смислу, човек као реализовано друштвено биће постаје тотализујуће животворно биће – у односу према капитализму као тотализујућем поретку деструкције. У том контексту могли бисмо да преформулишемо једну од најважнијих Марксових теза из „Манифеста комунистичке партије“, да је „слобода сваког основни услов за слободу свих“. Полазећи од тога да је човечанство угрожено тако што је угрожен живот сваког човека, може се доћи до става да је опстанак сваког основни услов за опстанак свих.

Апокалипса није истина хришћанства, већ истина капитализма. Хришћанска идеја апокалипсе има митолошку природу. Њена суштина није уништење света, већ обезбеђивање покорности радних слојева. Капиталистичка апокалипса проистиче из природе капитализма као то- талитарног деструктивног поретка и има реалну природу: она је у току.

Савремени хуманизам појављује се у односу према савременом капиталистичком анти-хумануму који има деструктивну и тоталитарну природу. То је животворни хуманизам који треба да има тотализујући карактер. Мера хуманизма данас је развијеност међуљудских односа и тиме аутентичне друштвености, развој стваралачких моћи човека, постизање новог квалитета слободе, јединство са природом, повећавање извесности људског преживљавања…

Најважнији задатак истинских хришћана је да ослободе Христа из тамнице у коју су га затворили попови да би поново могао да се нађе међу људима. „Поновни долазак“ Исуса Христа значи да је куцнуо час да се човечанство уједини и крене у коначни обрачун с тлачитељима човечанства и капитализмом који уништава живот на Земљи.

Не црква, већ сам свет треба да буде „божија кућа“, а сам живот треба да добије литургијски карактер. Човек треба да се „моли богу“ живећи животом истинског хришћанина. „Бити хришћанин“ не потврђује се клечањем пред иконама и изговарањем молитви, већ борбом против деструктивног капиталистичког варваризма и развојем међуљудских односа.

Тек ће у комунизму, у коме је укинута приватна својина и на њој изграђена патолошка личност капиталистичког човека, бити оживотворени еманципаторски потенцијали хришћанства. Тек ће се у комунизму хришћанство вратити својој изворној суштини. Комунизам је оживотворена бит изворног хришћанства. Тек ће у комунизму племенити лик Исуса Христа засијати пуним сјајем.      

Да ли се људи плаше смрти?

Д

Настојећи да се обрачуна с човеком као слободарским бићем и еманципованим грађанином, Хајдегер подмешта човеку страх од смрти као основ његове трагичне егзистенције. Ако је непосредно доживљавање сопствене егзистенције основ на коме треба да се заснива однос човека према егзистенцији, онда није страх од смрти, већ је доживљавање живота основ његове аутентичне егзистенције. Смрт је за човека апстракција све док се непосредно не сучељи с њом. Он о смрти може само да мисли, а не и да „живи“ смрт.

Страх од смрти не заснива се на доживљавању смрти, већ на доживљавању живота. Имајући у виду да Хајдегер не поставља мишљење, већ доживљавање као основ за одређивање аутентичне егзистенције, и код њега није страх од смрти, већ страх од губитка живота основ аутентичне егзистенције. Човек, према томе, нема потребу за бићем које треба да му омогући да победи страх од смрти путем илузије о вечном животу, већ има потребу за животом и самим тим за људима са којима једино заједно може да се избори за свој живот и за опстанак човечанства.     

Да би човек доживео своју смртност на трагичан начин, потребно је да има потребу да живи и да има представу живота у коме може да задовољи ту потребу. Не смрт, већ живот у коме човек не може да реализује своју људскост, а то значи да постане човеком, представља основ трагичне егзистенције. Трагичност се не појављује у односу према „вечном“ небеском животу, већ у односу према реалним могућностима постајања човека човеком у овоземаљском свету, што подразумева веру у хумани свет и борбу за тај свет.

Трагичност нема фатални карактер. Човек може да укине своју трагичну егзистенцију уколико промени живот који живи, а то значи уколико укине капитализам и створи свет који ће бити оживотворење његових истинских људских моћи као друштвеног и визионарског бића. У том смислу појављује се и спремност човека да ризикује живот да би спречио уништење живота на Земљи и да би створио свет у коме ће људи бити безбедни и слободни.                .

Уместо да се живот заснива на страху од смрти, он треба да се заснива на вери у живот. Не страх од смрти, већ радост живота треба да буде окосница свеукупног живота људи. Инсистирањем на страху од смрти усамљеног појединца Хајдегер је лишио човека животне радости и људске топлине. Он је свео човека на мртваца који хода.

Индикативно је да Хајдегер, велики маг речи, назива човека „смртником“, али му не пада на памет да, полазећи од човека као животног бића, назове човека – животником. Уистину, човек је животно као животворно биће. Он није само животник, већ је животворник.

Смрт има историјски природу, као и однос човека према смрти. Страхови са којима се човек сучељава историјски су условљени, као и сама природа страховања. Природа егзистенције модерног човека и природа схватања те егзистенције суштински се разликује од егзистенције и схватања те егзистенције античког човека, а самим тим смрт и схватање смрти модерног човека битно се разликује од смрти и схватања смрти античког човека. Савремени човек доживљава страх на битно другачији начин него антички човек, што значи да на битно другачији начин реагује на страх. У антици човек је схватао и доживљавао свет као божанску датост, а све што се дешавало у њему као производ божанске воље. Отуда он није имао активистичко-мењалачки, већ пасивно-субмисивни однос према свету. Сучељавање са страхом манифестовало се у облику поданичког односа према боговима.

Захваљујући развоју својих сазнајних и стваралачких моћи, модерни човек схвата и доживљава себе као ствараоца света и сходно томе схвата и доживљава свет као своје дело. На томе се заснива и његов однос према страху. Сучељавање са страхом не састоји се у клечању пред боговима, већ је усмерено на препознавање конкретне природе страха и искорењивање узрока који доводе до њега. Уместо религиозно-поданичке, доминира активистичко-мењалачка свест која је уобличена у слободарско-мењалачкој пракси која се заснива на животворним способ- ностима човека као еманципованог природног и друштвеног бића.

Модерни човек као самосвесно историјско биће има могућност да се односи према античком свету, а то значи да схвати свој однос према страху од смрти као специфични историјски условљени однос. Док за античког човека не постоји будућност већ само идеализована прошлост, модерни човек схвата своју егзистенцију и смрт у односу према будућности израженој у идеји прогреса, што значи да се односи према страху у контексту еманципаторских потенцијала који су створени у модерном друштву и који могу да се реализују у виду новог света.

Укидањем мисаоног посредовања између човека и његове егзистенције укида се могућност да се човек критичко-мењалачки односи према свету у коме је сведен на не-човека. Укидање мишљења као посредника између човека и његове егзистенције доводи до тога, да се човек односи према својој егзистенцији посредством света који га обезвређује као човека. „Потреба за богом“, за патњом, страх од смрти уместо радост живота…. све су то психичке реакције човека кога је капитализам лишио слободарског и стваралачког достојанства, а то значи аутентичне друштвености и на тај начин аутентичне људскости.

Владајући поредак, који условљава природу света, опредметио је човека и он треба да доживи своју егзистенцију а да не постави питање о истинском човекобивству – што је основна претпоставка за развој критичке и визионарске свести која ће омогућити стварање света у коме ће човек оживотворити своју људскост. Инсистира се на укидању мисаоног односа човека према својој егзистенцији и стварању идеала човекобивства коме човек треба да тежи, а намеће се филозофија која постаје основ за саморазумевање човека и посредник између човека и његове егзистенције. Она извире из света у коме је човек сведен на не-човека.

Типичан пример је Киркегорова мисао. Она је филозофија очајника кога је капитализам осудио на усамљеничко безнађе. Киркегор као жртва капитализма тражи смисао живота у духовној сфери која је производ усамљеничке патње. Његова филозофија не заснива се на уму, већ на безумљу. „Потреба за богом“ производ је несреће коју ствара капитализам, а не умни одговор на патњу којој је човек изложен. „Бог“ је производ маште очајника који у постојећем свету не може да оживотвори своју људскост. Киркегорова филозофија не тежи да укине свет који производи несрећног човека, већ да изгради степенице које воде изнад облака… А када се облаци разиђу, пред човеком се појављује бесконачна празнина у којој влада тотално ништавило.

Хајдегер заснива своју идеју трагичног на томе, да човек има егзистенцијални страх. Уместо да укаже на конкретне друштвене узроке егзистенцијалног страха, Хајдегер подмешта човеку страх од смрти који постаје пројектована сублимација конкретног егзистенцијалног страха који човек свакодневно доживљава. Није страх од смрти, већ је страх од капитализма конкретно извориште егзистенцијалног страха у савременом свету. Како се капитализам све беспоштедније обрачунава с људима и природом, страх од капитализма делује све разорније на човека и изазива све погубније облике друштвене патологије.

Страх да ће остати без средстава за живот представља Дамоклов мач који виси над главом људи који живе од свог рада и најважније је средство са којим капиталисти обезбеђују њихову покорност. Истовремено, у развијеним капиталистичким земљама већина грађана живи у дужничком ропству, што значи у страху да неће моћи да отплате кредит и да ће са својом породицом бити избачени на улицу, или да ће завршити у затвору. Сваке године на стотине хиљада људи изврши самоубиство јер не могу да врате дугове.

У савременом капитализму човек доживљава бригу која има специфични историјски карактер: бригу за опстанак живота на планети и тиме бригу за опстанак човечанства. Она је производ капитализма и са све интензивнијим уништавањем живота она добија све драматичнији карактер. Уколико у догледно време човечанство не успе да се обрачуна с капитализмом, успостави производњу која је усмерена на задовољавање истинских људских потреба и рационализује однос према природи, брига ће се претворити у егзистенцијалну панику која ће претворити свет у нуклеарно згариште.

Будући да је смрт неминовност, Хајдегер је трагично поставио у сферу која је ван домашаја човека као слободарског и стваралачког бића. Човеку не преостаје друго него да се помири са својом трагичном егзистенцијом и да у илузијама пронађе компензацију за свој трагични живот. Из тога проистиче потреба за метафизичким као делатним посредником између „привремене“ овоземаљске егзистенције човека и „вечног“ небеског света. Када је живот човека сведен на бесмислену патњу, онда се страх од смрти претвара у веру у „вечни живот“ која производи религиозну машту која измишља илузорне светове.

Укидајући умни однос човека према својој егзистенцији и сводећи однос човека према својој егзистенцији на њено доживљавање, Хајдегер је одвојио егзистенцију човека од егзистенције човечанства и на тај начин створио могућност да човек сагледава своју егзистенцију независно од тога шта се дешава човечанству – што значи као апстрактно биће и на апстрактни начин. Да би егзистенција човека била конкретна, она мора да буде сагледана у контексту конкретне егзистенцијалне ситуације у којој се свет налази. Другим речима, егзистенција човека нераскидиво је повезана са егзистенцијом света. Да би човек могао да доживи своју конкретну егзистенцију, он мора да има представу о егзистенцијалној перспективи човечанства.

Не страх од смрти, већ све интензивније уништавање живота на планети, и на тој основи брига за опстанак човечанства, треба да буде полазиште за повезивање људи и њихову борбу против капитализма. Постајући тоталитарни и глобални поредак деструкције капитализам је све људе на планети довео у исту егзистенцијалну ситуацију. Сви се налазимо на броду који плови ка бездану – без обзира на који начин живимо живот и на који начин се односимо према својој егзистенцији и егзистенцији човечанства. Уколико није у стању да на умни начин сагледа све драматичнију егзистенцијалну ситуацију у коју је капитализам довео човечанство, човеков однос према својој егзистенци- ји засниваће се на психичком стању које га води у ескејпизам и лудило.

Потрошачка еуфорија је најраспострањенији и најпогубнији облик бекства из конкретне егзистенцијалне ситуације у којој се човечанство налази. То је бекство које се своди на саучествовању човека у уништавању света. Оно представља најнепосредније отелотворење деструктивног духа капитализма. То је бекство од уништења које производи уништење и човека као деструктивно биће.

Смрт није неминовно извор трагичности. Страх од смрти само је један од могућих начина на који се човек односи према смрти. Природа односа према смрти условљена је природом живота који човек живи: доживљавање смрти условљено је доживљавањем живота. За човека који је прокоцкао живот – смрт је најгора казна; за човека коме је живот безнадежна мука – смрт је спасење; за човека који је имао богат стваралачки живот – смрт је заслужени починак…

Код Хајдегера нема свесног односа човека према смрти. Заправо, свесни однос према смрти и друштвеност човека основне су претпоставке страха од смрти. Трагичност је могућа од момента када човек схвати да је смртан. Дете није свесно да ће умрети, као ни животиња. Они не могу да имају трагичну егзистенцију. Истовремено, човек само као друштвено биће може да има страх од смрти. Човек не може да искуси своју смрт, већ му смрт другог човека као човека пружа могућност да стекне представу своје (људске) смртности.

Хајдегер укида еманциповани (умни) однос човека према смрти јер такав однос доводи у питање идеју о трагичности људске егзистенције на којој се заснива његова филозофија. Смрт је основна претпоставка свеколиког људског активизма. Без смрти нема жеље и воље за животом. Када би човек био бесмртан, живот би изгубио сваки смисао. Срећан живот могућ је управо због његове коначности. „Вечни живот“ је најгоре проклетство.

Хајдегер је, попут хришћанских теолога, подметнуо човеку страх од смрти. Уистину, човек се не плаши смрти, већ нестанка. Смрт сама по себи није извориште трагичног, већ је то једино уколико подразумева нестанак човека. И Хајдегерова мисао упућује на то, с тим што се вечност не обезбеђује стваралачком праксом човека као друштвеног и историјског бића, већ путем саживота са бићем.

Страх од нестанка значи да се човек плаши да ће после смрти пасти у бездан заборава, а то значи да живи живот који га у тој мери обезвређује као човека да није вредан помена. Безвредни живот чини човека безвредним бићем. Сам обезвређујући живот збрисао је човека из сећања људи тако што га је онемогућио да остави иза себе људско дело по коме ће бити упамћен. Он не нестаје као човек, већ као неко ко није успео да постане човеком. Трагичност смрти је у томе, што она представља коначни обрачун с могућношћу да човек постане човеком. Лишавајући га живота, смрт лишава човека могућности да реализује своју људскост.

Они који нису у стању да обележе свој живот делом, настоје да га обележе гробом. За човека који није успео својим животом да остави траг, гроб постаје једини доказ да је постојао. Гроб је у камен претворени живот. Неуништиви камен је облик у коме се појављује уништени човек. Гроб није траг животне радости. Он је окамењени чемер.

Докле год се сећамо наших предака и поштујемо њихово дело – они су живи. Докле год је њихово стваралачко прегалаштво уткано у наш живот – они су живи. Докле год нам је њихова слободарска борба подстицај за нашу борбу – они су живи. Докле год у нашим унуцима препознајемо племените ликове наших предака – они су живи. Докле год нам се суза појави у оку када на породичној слици угледамо брижни поглед драгих родитеља – они су живи…

Хајдегер не само да не прави разлику између смрти и нестанка, већ ни између смрти и уништења. Оно са чим се сучељава савремени човек као конкретно природно, историјско и друштвено биће није страх од смрти, већ страх од уништења човечанства и живота на Земљи. Човек се плаши нуклеарног рата; плаши се од све погубнијих климатских промена; плаши се вируса који могу да десеткују човечанство; плаши се фанатика који су спремни да униште милијарде људи… То нису имагинарни страхови који се заснивају на религиозним илузијама, већ су то реални страхови које ствара капитализам.

Постајањем капитализма тоталитарним деструктивним поретком потенцијално стваралачке моћи човека постале су, у облику науке и технике, деструктивна моћ. Уместо да пружају могућност човеку да обезбеди извесну егзистенцију и развије своје стваралачке моћи, на капиталистички начин злоупотребљена наука и техника постали су оруђа за уништавање живота на планети и као такви средство за производњу егзистенцијалног страха који се претвара у  егзистенцијалну панику.

Укидајући човека као друштвено биће, Хајдегер је превидео да је одговорност за живот других оно најважније што чини човека човеком. Атомизованом човеку недостају најважнији животни мотиви: љубав и поштовање. Он нема шта да изгуби као човек јер је лишен онога што га чини човеком. Човек није несрећан зато што је смртан, већ зато што је одбачен као човек и зато што не може да реализује своју људскост као друштвено биће. То је оно што доминира код Киркегора: очајање због одбачености. Његова трагична мисао је безнадежни вапај очајника који је изгубљен у леденој пустоши капиталистичког ништавила. И овде треба указати на то, да се истина не налази у филозофији, науци, уметности, религији… – већ у очима детета које моли за помоћ.

Сводећи човека на апстрактно биће и укидајући ум као посредника између човека и његове егзистенције, Хајдегер је укинуо човека као вредносно биће. Основ трагичности човека у капитализму је у томе, што човек вреднује себе путем вредносног модела која га обезвређује као човека, и што настоји да обезбеди своју егзистенцију путем егзистенцијалне сфере која доводи у питање опстанак човечанства и природе. Уколико имамо у виду природу егзистенције човека као конкретног историјског (друштвеног) бића, а то значи конкретну егзистенцију човека у капитализму, онда сама егзистенција човека има анти-егзистенцијални карактер.

Хајдегерова разматрања о трагичној егзистенцији човека пружају могућност да се дође до закључка да „срећан живот“ у свету несреће представља лажну егзистенцију, односно, егзистенцију засновану на лажима. Једино доживљавање трагичне егзистенције пружа могућност човеку да тражи излаз из свакодневног ништавила – уместо што се препушта деструктивном хедонизму које му нуди капитализам у виду  „потрошачког друштва“. Проблем је у томе, што Хајдегер лишава човека вере у срећан живот и тиме могућности да буде срећан. Страх од смрти  укован је у душу човека и спречава га да доживи срећу. Брига коју ствара страх од смрти представља основни начин на који човек доживљава своје постојање. Уместо радости живљења, страх од смрти постаје основ људског самопрепознавања. Тежња ка срећном животу води забораву смрти и тиме забораву бића.

За Хајдегера смрт је прави извор бриге, а не ропство, тлачење, понижавање, све угроженији живот, недостатак љубави и поштовања, немогућност да се човек реализује као стваралачко и друштвено биће… Уклоњено је све оно што указује на антислободарску, тлачитељску, експлоататорску и деструктивну природу капитализма. Свођење аутентичне егзистенције човека на доживљавање страха од смрти и тежње ка бићу служи Хајдегеру зато да се обрачуна са свим оним особеностима човека које га чине слободарским и стваралачким бићем.

Трагична егзистенција која се заснива на страху од смрти постаје не-историјска егзистенција и као таква укидање историје и човека као историјског бића. Проглашавајући страх од смрти за основ трагичности људске егзистенције Хајдегер је трагичност човека свео на неисторијску датост. Смисао трагичног као конкретне историјске појаве могуће је одредити само у односу према конкретним историјским (друштвеним) могућностима превазилажења трагичног које се заснивају на еманципаторском наслеђу и животворним потенцијалима људи као друштвених бића.

Уколико Хајдегерову идеју трагичног сагледамо у контексту све драматичнијег пропадања света, она има анти-егзистенцијални карактер. Хајдегер је одвојио егзистенцију човека од владајуће тенден- ције развоја капитализма као тоталитарног деструктивног поретка и у том контексту од егзистенције човечанства и природе као животворне целине. Имајући у виду сву драматичност егзистенцијалне ситуације коју ствара капитализам, није најважнији задатак који стоји пред човеком обезбеђење вечности човека као појединца путем илузорне небеске сфере, већ обезбеђење опстанка човечанства путем очувања земаљске животворне сфере. Не апстрактно „биће“, већ природа као животворна целина представља неприкосновено полазиште за људско доживљавање људске егзистенције. Природа као животворна целина и човек као еманциповано природно биће који је органски део природе као животворне целине – представља основ људске егзистенције.

Постајући тоталитарни поредак деструкције капитализам приморава човека да се непосредно сучељи са све реалнијом могућношћу да буде уништен. Капиталистички цунами дошао је на сва врата. Свуда се осећа задах смрти. Човеку више није потребна ни наука ни филозофија да би схватио сву драматичност егзистенцијалне ситуације. Човек се односи према својој егзистенцији на тај начин, што је непосредно доживљава као све драматичнију угроженост живота на планети. Постајући глобални поредак деструкције капитализам је укинуо двојност између појединачног и општег интереса – између егзистенцијалног интереса појединца и егзистенцијалног интереса човечанства. Доводећи све драматичније у питање живот на Земљи капитализам је довео до тога, да је угроженост живота појединца истовремено постала угроженост живота човечанства. То је потенцијално најважнија интегративна спона која пружа могућност да се човечанство уједини и постане снага која је у стању да уништи капитализам.

На нама је да извршимо најважнији историјски преокрет. Уместо култа смрти, треба изградити култ живота. Попут религиозних фанатика који се руководе идејом апокалипсе, идеолози капитализма стварају егзистенцијални дефетизам и путем све агресивније индустрије која производи илузије подмештају човеку виртуелне космичке светове као просторе будуће егзистенције човечанства. Треба вратити идеју вечности из илузорних „светова“ и космичког пространства у оквире земаљског живота. Људи треба да постану свесни да је Земља наш једини космички дом који нам пружа могућност да опстанемо. Из тог сазнања треба да проистекне воља за борбу да се сачува живот на Земљи и тиме обезбеди будућност човечанства.

„Ноћ вештица“ – дан идиота

Уништење ума је најпогубнија последица развоја капитализма. Деструктивно капиталистичко безумље заснива се на „логици“: живи да би радио; ради да би купио; купи да би бацио; баци да би омогућио да се просец уништавања света несметано одвија…

Капитализам претвара људе у малограђанске ништарије. Руководећи се илузијама које ствара капиталистичка пропагандна машинерија, људи се отуђују од процеса који одређују њихову судбину и омогућавају капиталистичким злотворима да постану господари њиховог живота.

У току је завршни процес брисања националне и тиме историјске самосвести људи. Свет је постао контејнер „кока-кола“ идиотизма. Путем „масовних забава“ уништава се ум и стерилише мењалачка енергија људи. Спортски стадиони и хале постали су најважније култно место савременог света. Није случајно што роботизовани гладијатори и циркузанери добијају астрономске суме за своје наступе. Уместо да су погледи младих усмерени ка будућности, они су приковани за фудбалску или кошаркашку лопту, за тениски рекет или за крваву песницу боксера…

Свакодневно се појављују „нови“ облици „забављања“ младих који немају никакве везе са културним наслеђем и који се своде на подражавање „масовних забава“, које су створене на Западу, чији је циљ уништење националне самобитности и стварање мондијалистичког идиотизма. Значај коју манифестације попут „ноћ вештица“ добијају у медијима указује до које мере је „јавни простор“ постао својина капиталистичких кланова који настоје да се додворе Западу тако, што ће да униште нашу културу и на тај начин збришу наш народ са историјске позорнице.

Колико је у данашњем свету деградиран ум види се и по томе, што неписмени „пророци“ добијају већи простор у медијима него најобразованији и најумнији људи. То је врхунац у развоју „демократије“.

Присећам се моје некадашње комшинице баба-Новке која је била професионална врачара и непрофесионална подводачица. Њена „пророчанства“ су се у потпуности обистинила. Предвидела је да ће умрети наша пријатељица тета-Ружица и њен муж чика-Бата. То се и десило. Предвидела је да ће да угине наше псето Луцика, као и да ће да се сруши WC у њеном дворишту. И то се десило. Предвидела је да ће добити уверење да је невина упркос томе што је четрдесет година била у браку. И то се десило. Предвидела је да ће општинари да сруше кућу, која је била недалеко од нас, у којој је још 1804. била смештена једна од првих школа у Србији, и да ће на њеном месту бити изграђена трговина. Десило се и то. Предвидела је да ће бити забрањено да људи држе свиње у граду и да их перу у Ибру на главној плажи. И то је погодила. Предвидела је да ће да је прегази камион и да јој нико неће доћи на сахрану. И то се обистинило…

Данас би баба-Новка имала одличне изгледе да постане председник државе. Имајући у виду ко влада нашом политичком сценом и до које мере су људи изгубили веру да могу да постану господари своје судбине, у неписменој врачари многи би пронашли звезду-водиљу. Уосталом, ми се налазимо „у транзицији“. Где ћемо да стигнемо? И то је знала баба-Новка. Једном се наљутила на мене и изрекла клетву која може да постане њено најзначајније пророчанство: „Сви ће’ да поцркате!“. Уколико се не супротставимо капиталистичком варваризму, баба-Новкино пророчанство постаће фатална клетва.

„Мондијализам“ је глобални екоцидни и геноцидни поредак који има технократски карактер и који се заснива на уништавању нација и националних култура; на искорењивању историјске и тиме слободарске самосвести људи; на разбијању држава на „регионе“ – да би најмоћнији капиталистички концерни могли да реализују своје монструозне пројекте корумпирањем локалних олигархија и спречавањем организованог отпора потлачених радних људи… Суштина „мондијализма“ је претварање света у предмет експлоатације, а човечанства у средство за деструктивну капиталистичку репродукцију. Томе служе „невладине организације“. Оне су ексклузивно политичко средство најмоћнијих капиталистичких групација Запада за уништавање нација и држава, као и демократских институција које пружају могућност грађанима да изразе своју политичку вољу.

Као одговор мондијалистичком варваризму развијају се националистички покрети који се заснивају на религиозном једноумљу. Ни они не нуде умна решења, већ се заснивају на деструктивном капиталистичком безумљу. И њих предводе јахачи апокалипсе. Обе идеологије заснивају се на апсолутизованој приватној својини и класном друштву, и обе се обрачунавају с еманципаторским наслеђем грађанског друштва и идејом будућности која се заснива на животворном уму и друштвеној правди. Разлика између њих је у томе, што једни обећавају људима „рајске вртове“ у постојећем свету, а други обећавају „рајске вртове“ на небу.

Када је реч о веровању у „бога“, да ли је то „бог“ на кога се позива Католичка црква? Да ли је то „бог“ на кога су се позивали нацисти? Да ли је то „бог“ чије име је било утиснуто на брњицама каиша есесоваца? Да ли је то „бог“ на кога су се позивали Американци када су, у фашизоидној операцији „Милосрдни анђео“, сравњивали српска села и градове?

Овде и питање, шта је радио „свемогући, свеприсутни и милостиви бог“ када су у Северној Америци хришћански досељеници, у његово име, побили милионе индијанске деце и готово истребили северноамеричке староседеоце? Шта је радио „свеприсутни, свемогући и милостиви бог“ када су амерички хришћани, у његово име, до смрти бичевали афричке дечаке, кастрирали и вешали њихове очеве, силовали њихове сестре и мајке? Шта је радио „свеприсутни, свемогући и милостиви бог“ у Јасеновцу када су хришћани усташе, у његово име, клали православну српску децу и вадили им очи – док су га деца преклињала да их спасе? Шта је радио „свеприсутни, свемогући и милостиви бог“ у Аушвицу када су немачки хришћани, у његово име, убијали јеврејску децу у гасним коморама? Шта је радио „свеприсутни, свемогући и милостиви бог“ у Хирошими и Нагасакију када су амерички хришћани, у његово име, атомским бомбама спалили на десетине хиљада деце? Шта је радио „свеприсутни, свемогући и милостиви бог“ у Кореји, Вијетнаму, Панами, Чилеу, Аргентини, Србији, Ираку, Сирији, Либији… – где су Американци, у његово име, побили милионе деце и оставили за собом згаришта и нуклеарна стратишта? Зашто „свеприсутни, свемогући и милостиви бог“ не одговори на вапаје милиона деце која га, у данашњем свету, моле да им помогне и не обрачуна се с капиталистичким монструмима који, у његово име, масакрирају немоћне и уништавају свет који је „божије дело“?

Што се тиче „раја“, изгледа да тамо није баш све тако бајно као што се прича. Сумњам да нормалан човек може да буде одушевљен „рајем“ када зна да се у њему налазе Хитлер, Мусолини, Франко, Хорти, Павелић… Када се њима придодају милиони убица који су од хришћанских цркава добили пропусницу за „рајске вртове“, мало може да остане од радосног ентузијазма са којим се људи односе према „небу“. Поготову што се ради о „вечном животу“. Тешко је поверовати да „вечни живот“ у друштву са онима који су клали децу може да изазове „блаженство“.

Где још човек може да оде када оконча живот на Земљи? У „паклу“ ће да га пеку на тихој ватри; у „рају“ га чекају монструозне убице… Да ли постоји неко место у васељени где човек може да се скраси? Волео бих да у свемиру постоји планета на којој живе само деца. Драга, безбрижна, радосна деца… Онда бих могао да завршим и у „паклу“. Поднео бих и најгоре муке када бих знао да се у свемиру налази планета на којој живе деца коју нико не мучи, не изгладњује, не силује, не убија… Да ли та планета, ипак, може да буде наша планета Земља?

Достојевски

Д

Овде ћемо рећи нешто о Достојевском чије дело је састојак мисаоног хумуса из којег је никла Хајдегерова филозофија. Да би се схватила природа мисли Достојевског, треба имати у виду животну реалност Русије његовог времена.

У другој половини 19. века надирући капиталистички талас разрушио је обичајне, моралне и религиозне темеље руског друштва и довео у питање царски поредак који је имао апсолутистички карактер. Феудална Русија заснивала је политичку стабилност на томе, да су сељаци били везани за земљу. Укидањем кметства (1861.) и развојем индустријске производње долази до развоја градова и до стварања све бројнијег грађанства и радничке класе. Милиони сељака постали су најамници нових капиталистичких господара и били изложени беспоштедној експлоатацији. Све већи број људи живи у егзистенцијалној неизвесности и беди. Не постоје политичке институције које пружају могућност да се све веће незадовољство потлачених каналише путем легалних политичких токова. Политички живот десеткован је полицијским терором, ликвидацијама тајне службе и масовним прогонима у Сибир. Борба против царског апсолутизма заснива се на протестним акцијама следбеника идеја „декабриста“ и „народњака“, као и на атентатима анархистичких група које настоје да се фанатичним волунтаризмом супротставе државном терору. Идеја социјализма постаје основ за класно освешћивање радника и за њихово политичко организовање. Студентска омладина постаје расадник нових идеја и носилац политичког радикализма. У Русији друге половине 19. века владао је политички хаос.

Развој капитализма ишчупао је „руског човека“ из његовог дотадашњег духовног станишта и он више није могао да пронађе ослонац у традиционалном начину живота, у цркви и царском режиму. Вредносни хоризонт старог друштва и традиционални друштвени односи нестајали су у све дубљој капиталистичкој мочвари, а нови вредносни хоризонт и нове институције нису били на видику. Човек је бачен у свет у којем мора да се грчевито бори да би преживео. У таквим условима, не преостаје му друго него да у самоме себи потражи ослонац за одбрану свог људског интегритета.

Религиозни мистицизам Достојевског непосредна је последица губитка вере у разум. У његовој филозофији успостављен је сукоб између разума који нема конкретни друштвени ослонац и који стога све релативизује, и потребе да се дела да би човек преживео и потврдио своје људско постојање. Будући да човек није могао да нађе ослонац у разуму који, сам по себи, нуди различита решења која само збуњују човека и спречавају га да дела, Достојевски му нуди ослонац у виду „слободне воље“ која се заснива на снажном карактеру путем којег је требало да човек реализује своје животне моћи и потиснуте потребе.

Слобода се по правилу дефиниште као суздржавање од угрожавања слободе других која се заснива на приватној својини, а не као ослобађање од тираније моћних и класног поретка – као слобода од постојећег, а за нови свет. И код Достојевског „слободна воља“ не подразумева настојање човека да се супротстави неправди и да се избори за праведни свет, већ подразумева оживотворење потиснутог бића човека које је производ постојећег света. Достојевски је настојао да пружи слободу на капиталистички начин дегенерисаном човеку који покушава да реализује своје потиснуте потребе на начин који му диктира владајући поредак. Типичан пример је коцкар. Коцкар није могућ без коцке, а коцка није могућа без поретка у којем се вредности које човек ствара отуђују од њега и постају судбинска моћ. Коцка је искушавање моћи која влада у капитализму и као таква је игра са смрћу.

Да би спречио да се живот претвори у беспоштедну борбу између људи руковођених неограниченом „слободном вољом“, Достојевски настоји да изгради моралну свест која ће бити ограда злочиначкој самовољи. Она је дата у идеји „бога“. Уместо вере у разум, вера у „бога“ требало је да омогући опстанак друштва као заједнице „хришћанских душа“. На тај начин, уместо антагонизма у разуму, успостављен је антагонизам између делатне воље и моралне (само)свести. Као што је Кант покушао да тај проблем реши на формално-логички начин и помоћу апстрактног грађанина (трансцендентално Ја), тако је Достојевски настојао да тај проблем превазиђе помоћу апстрактног хришћанина. Кантову грађанску моралну (само)свест замењује хришћанска морална (само)свест.

Код Достојевског недостаје саморефлексија људске егзистенције на основу конкретне историјске ситуације у којој се друштво налази, што значи недостаје саморефлексија човека као конкретног историјског и друштвеног бића. У његовој филозофији нема визионарске свести и у том контексту критеријума по којем треба делати имајући у виду историјски развој друштва, а то значи настанак грађанског света. Достојевски се није руководио разумном алтернативом која је заснована на еманципаторским потенцијалима друштва који пружају могућност за развој визионарске свести и стварање политичких покрета који ће створити нови свет, већ на индивидуалној егзистенцији и религиозном мистицизму. Ради се о атомизованом припаднику пропадајуће аристократске класе који се налази у свету који не схвата у контексту његове историјске пролазности, а самим тим не схвата ни себе као конкретно историјско биће. Достојевски није настојао да изгради ново друштво, већ да спречи распад царског поретка и владајућег духовног свода који се заснивао на ортодоксном једноумљу. Он је прогресу, који се заснивао на развоју капитализма и стварању грађанског друштва, супротставио политичку стабилност Русије. Достојевски у најразвијенијим капиталистичким државама Европе није видео могућу будућност Русије, већ њену пропаст.

Достојевски није припадао ни једној друштвеној класи. Зато су га сви својатали. Пропали племић, без власништва и новца да би био капиталист, по образовању и схватању живота далеко од сељака и радника, војник по нужди, бунтовник по природи, слабог здравља и још слабијег карактера… Способност да сажме у својим ликовима живот у његовим супротностима довела је до тога, да су га сви доживљавали као „свог писца“. Достојевски је био политички реакционар, али је његова „руска душа“ била толико пространа да су у њој могли да нађу уточиште људи из свих друштвених слојева. Достојевски није вајао своје ликове полазећи од своје филозофије, већ његова филозофија представља синтезу животне филозофије његових ликова. Живот у његовој непосредности представља извор његове мисли. То је оно што даје уверљивост његовим ликовима и животност његовој филозофији.

 

Љубодраг Симоновић Дуци: Достојевски

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

 

Olimpijski paganizam i hrišćanstvo

O

Kada je reč o odnosu olimpizma i religije Kuberten je, za razliku od mnogih njegovih nastavljača koji nastoje da prikriju pravu prirodu modernog olimpizma, kristalno jasan: “Prva suštinska karakteristika starog kao i novog olimpizma je da je on religija.” (1) Polazeći od Kontove filozofije Kuberten nastoji da uspostavi novi duhovni sistem koji će odgovarati socijalno darvinističkom i progresističkom duhu kapitalizma, koji će “upiti” sve društvene (klasne) protivrečnosti koje sputavaju razvoj kapitalizma i omogućiti njegovu nesmetanu globalnu ekspanziju. Radi se o stvaranju “dinamične religije” (Brendidž) koja je, pored efikasnosti u uspostavljanju “socijalnog mira” i uvođenja “reda u glavama ljudi” (Kuberten), u stanju da “prevaziđe” postojeće (statične) religije (odbacujući njihovo emancipatorsko nasleđe) jer nije omeđana određenim načinom života i nacionalnim kulturama, već proističe iz “dinamičkog”, univerzalnog i totalitarnog duha kapitalističkog globalizma. Imajući u vidu duhovna izvorišta olimpijske ideje može se zaključiti da je olimpizam uobličena, i preko olimpijskog pokreta i olimpijskih igara realizovana, pozitivna religija koja je “analogna pozitivnoj filozofiji” (Prokop) i koja treba da u modernom dobu odigra onu ulogu koju je tradicionalna religija imala u srednjem veku. Olimpizam postaje duhovni svod iz koga proističe sav “humanizam” i koji pruža konačne odgovore na sva bitna pitanja ljudske egzistencije. Otuda je reč o olimpizmu moguća samo kao njegovo veličanje. Istovremeno, u njemu se briše razlika između religiozne i svetovne sfere: sam život postaje služba olimpijskim bogovima. Moderni olimpizam nastoji da bude neprikosnovena duhovna moć kojoj čovek ne služi kontemplacijom, meditacijom, izricanjem molitvi i klečanjem nego, poput antike, svakodnevnim agonističkim aktivizmom. Život kao neprestana borba između ljudi, nacija i rasa za mesto pod suncem – to je bit olimpijske pobožnosti. U tom smislu sport je idealizovani oblik “pravog” života, dok su olimpijske igre simbolično otelotvorenje duhovnog i delatnog jedinstva sveta. Imajući u vidu Kubertenovo nastojanje da eliminiše kritički racionalizam i emancipatorske tekovine čovečanstva, može se reći da se radi kako o svojevrsnoj totalitarnoj misli, tako i o totalitarnom duhovnom i političkom pokretu. Olimpizam postaje svojevrsna “crna rupa” u kojoj treba da nestane svaki nagoveštaj iskoraka iz postojećeg sveta.

Moderni olimpizam nije pokušaj stvaranja “novog hrišćanstva”, zašta se zalagao Sen Simon, (2) već novog paganizma: helenska civilizacija predstavlja (idealizovano i osakaćeno) duhovno izvorište i uporište olimpizma. Kuberten nastoji da od olimpizma stvori religiju analognu antičkom paganizmu koja u potpunosti integriše čoveka u svoju duhovnu orbitu i uklanja mogućnost da se (kritičko-menjalački) odnosi prema postojećem svetu. Olimpijske igre postaju najviša religiozna ceremonija posvećena stvaranju i veličanju kulta postojećeg sveta, što znači osnovnih principa na kojima se on temelji.

Kuberten je nezadovoljan hrišćanstvom jer ono (sa svojim idejama o čoveku kao “božjem biću”, “o boljem svetu”, “jednakosti”, “bratstvu”…) predstavlja suprotnost socijalno darvinističkoj doktrini i progresističkom duhu, nosećim stubovima kapitalističkog poretka. Što je još važnije, hrišćanstvo se pokazalo nedovoljno efikasnim u sprečavanju ustanaka, pobuna i revolucija, koje su potresale Evropu krajem 18. i tokom 19. veka, pogotovu u ovladavanju i kontrolisanju sve brojnijeg, organizovanijeg i politički svesnijeg proletarijata koji se izborio za pravo da legalnim sredstvima političke borbe dođe na vlast. Otuda potreba za efikasnijom religijom koja će odgovarati “novom duhu” vremena i koja će postati objedinjavajuća duhovna snaga društva koja će biti u stanju da integriše radnike u uspostavljeni poredak i obračuna se s emancipatorskim nasleđem građanskog društva, s kritičko-menjalačkom svešću i idejom budućnosti. Kuberten ukida božanski svod i opredeljuje se za prirodni poredak koji odgovara progresističkom i ekspanzionističkom duhu kapitalizma. Postojeći poredak nije realizacija božanske volje niti ima božanski karakter, već je rezultat dejstva (neumnih, neduhovnih, nemoralnih, neestetskih) prirodnih zakona koji vladaju u životinjskom svetu. “Teološki” i “metafizički” svet “prevaziđen” je pozitivnim svetom.

Paganin Kuberten ne krije da je za njega olimpizam religija koja “nadilazi” ne samo hrišćanstvo, već i sve druge (“etničke”) religije (koje se, po Kubertenu, nalaze, kao religije “nižih rasa”, ispod nivoa hrišćanstva) i da nastoji da postigne ono što nije pošlo za rukom Katoličkoj crkvi: da se obračuna s tradicionalnim religijama i nacionalnim kulturama i izvrši duhovnu kolonizaciju sveta. Prema Kubertenovoj doktrini, olimpijske igre trebalo je da postanu najviši religiozni obred savremenog sveta koji će potisnuti u drugi plan tradicionalne religiozne praznike. U tom smislu “sveti ritam” održavanja olimpijskih igara postaje neprikosnoveni duhovni vodič čovečanstva prema kome se određuju sva druga svetska zbivanja: olimpijski kalendar preuzima ulogu hrišćanskog kalendara i olimpijske igre postaju glavni oblik u kome se izražava trajanje i graničnici kapitalističkog vremena. Olimpijske igre bliske su hrišćanskom uskrsu, s tim što one ne predstavljaju obnavljanje duhovne snage hrišćanstva i učvršćivanje vere u boga, već ponovno rađanje životne snage kapitalizma i učvršćivanje vere u postojeći svet: olimpijske igre su kapitalistički uskrs.

Kuberten odbacuje ekumenizam, ali prihvata hrišćanski (katolički) univerzalizam (iz koga sledi hrišćansko “misionarstvo” jezuitističkog tipa) i polazeći od njega uspostavlja olimpizam kao ideologiju kapitalističkog (imperijalističkog) globalizma. (3) Buržoaski “kosmopolitizam” i “humanizam” čine suštinu olimpizma kao “univerzalne religije”. Sa olimpizmom se ne razvija kritički odnos prema postojećem svetu, kao što je to slučaj sa hrišćanstvom, već se stvara idolopoklonički odnos prema njemu. Kuberten je ukinuo božanski svod da bi putem olimpizma obogotvorio kapitalizam. Njegova “Oda sportu” upućuje na pravu prirodu modernog olimpizma. Kuberten se na početku svake strofe obraća sportu sa pobožnim usklikom divljenja: “Oda sportu” postaje svojevrsni “Te Deum”. (4) Sport, kao otelotvorenje egzistencijalnih principa kapitalizma u čistom obliku, postaje vrhovno biće i kao takav sudbinska sila. Nije slučajno što Kuberten insistira na olimpizmu kao “kultu postojećeg sveta” i što stvaranje “religioznog osećanja” prema vladajućim odnosima, koji se u mitološkom obliku pojavljuju na olimpijskim igrama, predstavlja najvažniji cilj njegove “utilitarne pedagogije”. Odlazak na stadion zamenjuje odlazak u crkvu; telesno vežbanje i sportska nadmetanja zamenjuju asketski život i hrišćanske molitve i postaju obred posvećen stvaranju kulta postojećeg sveta.

Rukovodeći se Kontovim “pozitivističkim papinstvom” (Vindelband) i idejom o “zapadnjačkom komitetu” koji će od pozitivističke filozofije stvoriti novu “religiju čovečanstva”, Kuberten nastoji da uspostavi novu crkvu sa olimpijskim sveštenstvom, novom dogmatikom, mitovima i kultom. Sam Kuberten o tome kaže : “Za mene sport predstavlja religiju sa crkvom, dogmama, kultom… ali posebno sa religioznim osećanjem”. (5) Govoreći o MOK-u Kuberten konstatuje: “Mi nismo izabrani, mi smo samoregrutovani, i naši mandati nisu ograničeni. (…) Mi ne diramo u privilegije sportskih udruženja; mi nismo savet za tehnička pitanja. Mi smo, jednostavno, “poverenici” olimpijske ideje.” (6) Kuberten je proglasio olimpizam za najvišu i jedinu pravu religiju modernog doba, a sebe za vrhovnog sveštenika modernog olimpijskog paganizma – “božanskog barona”, kako su ga nazvali njegovi najodaniji sledbenici. Kuberten je hteo da od olimpijskih igara napravi duhovni centar sveta – novi Vatikan. On govori o olimpijskim igrama kao o “crkvi” (duhu njegovog olimpijskog paganizma više bi odgovarao naziv “svetilište”) nastojeći da sačuva njen autoritet kao tradicionalnog i institucionalizovanog oblika političke integracije vladajuće klase i sredstva za duhovno pokoravanje radnih “masa”.

Moderne olimpijske igre nisu vezane za određeno “sveto tle” (poput antičke Olimpije) na kome se igre uvek održavaju, već prostor koji je od strane “olimpijskih otaca” iz MOK-a određen za održavanje olimpijskih igara – time što se na njemu odvijaju igre – postaje “sveto mesto”. Njegova “svetost” proističe iz “svetosti” olimpijskih igara, što znači da na njemu, dok traju olimpijske igre, vlada nadljudski i nadistorijski olimpijski duh. Tzv. “olimpijski mir” podrazumeva da ništa ovozemaljsko ne sme da uznemiri odvijanje najvišeg religioznog ceremonijala na kome se “najbolji” predstavnici nacija i rasa klanjaju vladajućem duhu nastojeći, “pošteno se boreći”, da zadobiju njegovu naklonost. Neprestana promena mesta na kome se održavaju olimpijske igre nije samo oblik u kome moderni olimpijski paganizam iskazuje svoju dinamičnost, već i izraz nastojanja da olimpijska religija “prodre” u sve delove sveta. Međutim, olimpijske igre nisu zamišljene kao “putujući cirkus” koji prikazuje olimpijske predstave. Za Kubertena je od najveće važnosti četvorogodišnje pripremanje olimpijskih igara u zemlji-domaćinu. U tome je on video način da olimpijska religija, aktivnim učešćem ljudi u pripremanju igara, prodre ne samo u njihovu svest, već i u njihovo “biće”. Ono sa čim je Kuberten bio posebno oduševljen kada je reč o Berlinskim olimpijskim igrama, je da su nacisti uspeli da mobilišu najšire društvene slojeve u njihovoj pripremi, i da ih na taj način “pridobiju” da postanu poklonici olimpijskog kulta. Mobilizacija “masa” za izvršavanje ciljeva koje pred njih postavlja vladajuća “elita” eliminacijom (kritičkog) uma i njihovom fanatizacijom – predstavlja jedan od kamena temeljaca olimpijske doktrine. Istovremeno, odlazak na olimpijske igre postaje hodočašće duhu koji vlada svetom, dok su olimpijci “elita” čovečanstva koja u ime svojih nacija (rasa) borbom na “svetom” olimpijskom borilištu izražava bezuslovnu pokornost moći koja vlada svetom – nastojeći da pridobije njenu milost.

Po hrišćanskoj doktrini bog je stvorio čoveka od nežive prirode i udahnuo mu život u obliku duše. Smisao ovozemaljskog života je oslobađanje duše iz telesne “tamnice” da bi mogla da se vine ka večnosti. Otuda u hrišćanstvu dominira pokret tela ka grobu i pokret duše ka bogu: “Jer koji sije u tijelo svoje, od tijela će požnjeti pogibao; a koji sije u duh, od duha će požnjeti život vječni”. (7) Kuberten je ukinuo dušu i na taj način raskinuo vezu čoveka sa bogom, da bi od mišićavog tela stvorio neraskidivu vezu čoveka sa postojećim svetom. Kuberten, poput Ničea, u preziru prema telu vidi prezir prema zemaljskom životu. Za razliku od Ničea koji, suprotstavljajući se hrišćanskim “preziračima tela”, u telu vidi izvorište i osnovni uslov “vlastitosti” čoveka, (8) Kuberten vidi u telu ono što hrišćani vide u duši: sredstvo za ukidanje njegove vlastitosti i za potpuno uklapanje u postojeći (obogotvoreni) svet. Za Kubertena čovek nije privremeni stanovnik planete koji stiče večnost u bogu, već predstavlja kontinuitet žive prirode i najviši oblik u njenom razvoju i kao takav je njen nerazdvojni deo, a zakoni koji vladaju u životinjskom svetu su vrhovna stvaralačka i pokretačka snaga sveta.

Kubertenova koncepcija nije samo radikalni obračun s Platonovim shvatanjem odnosa između tela i duha, već i s katoličkom maksimom cura del corpo si, culta del corpo no, koja predstavlja “omekšanu” varijantu izvornog hrišćanskog odnosa prema telu kao “tamnici duše”. Nastojeći da izgradi kult mišićavog tela i telesne snage, Kuberten odbacuje i maksimu mens sana in corpore sano i stvara novo načelo: mens fervida in corpore lacertoso – koje postaje jedno od njegovih najvažnijih polazišta u stvaranju pozitivnog čoveka. Različit odnos prema telu ukazuje na različit odnos prema životu : stvaranje kulta mišićavog tela služi za stvaranje kulta ovozemaljskog života. Kuberten: “Oblikujući svoje telo vežbanjem kao što vajar oblikuje kip, antički atleta je iskazivao poštovanje bogovima. Čineći isto, moderni atleta slavi svoju zemlju, svoju rasu, svoju zastavu.” (9) Mišićavo telo u borilačkom naponu dobija kod Kubertena onaj značaj koji za hrišćanstvo ima žudeći pogled isposnika koji je usmeren ka nebu.

Kuberten je svoj odnos prema hrišćanstvu jasno odredio još kroz odnos prema Arnoldu, kod koga je prisutno paganizovanje hrišćanstva. Arnold je nastojao da iskoristi sport, da bi od škole stvorio “civilizovani” zverinjak u kome se “red” uspostavlja bespoštednim tlačenjem slabijih od strane snažnijih. Po Kubertenu, reč je o najvišem obliku “moralnog usavršavanja” mladih koje u potpunosti odgovara životu za koji se deca (buržuja) pripremaju. Arnold je od sporta stvorio sredstvo za stvaranje kulta “mišićavog” tela i karaktera koji odgovara prirodi kapitalističkog društva, ali je na njega nastojao da nasadi hrišćanski moralizam; Kuberten odbacuje hrišćansku “krotkost”, kao i sve ono što predstavlja ograničenje za “gospodarsku rasu” u njenom nastojanju da pokori svet: od “mišićavih hrišćana” ostaju mišići i nezajažljiva gramzivost koju Kuberten proglašava za motornu snagu “progresa”.

Uspostavljanje rigidnog dualizma između tela i duha, s tim što je telo podređeno duhu, predstavlja jednu od najvažnijih dodirnih tačaka između modernog olimpizma i hrišćanstva. U tom kontekstu obe ideologije instrumentalizuju telo i u njemu vide sredstvo za ostvarivanje “viših” ciljeva. Dok je u hrišćanstvu telo oruđe za ostvarivanje “božje volje”, u Kubertenovoj doktrini ono predstavlja sredstvo za realizaciju strateških interesa kapitalizma. Uprkos tome što insistira na “životinjskoj prirodi” čoveka i što se oslanja na zakone evolucije, Kuberten se svojom “utilitarnom pedagogijom” obračunava s prirodnim bićem čoveka i na taj način kida veze čoveka sa prirodom. Kuberten je do te mere lišio čoveka prirodnosti i instrumentalizovao ga, da se njegov odnos prema ljudskom telu približava onom koji će Dekart uobličiti u svojoj mehanicističkoj filozofiji telesnog, s tim što je on posredovan mazohističkim duhom jezuitizma i destruktivnim duhom kapitalističkog progresizma. Za razliku od hrišćanskog meditativnog aktivizma koji vodi sputavanju i odumiranju telesnih (prirodnih) funkcija, sportski aktivizam (koji se zasniva na apsolutizovanom principu “većeg napora” koji odgovara maksimi citius, altius, fortius) vodi manijakalnom intenziviranju mišićnog napora i time do potiskivanja, degenerisanja i uništavanja prirodnog bića čoveka, kao i duhovnosti i umnosti.

Moderni olimpizam je i u drugim pitanjima blizak hrišćanstvu. Radi se, pre svega, o njegovom antislobodarskom karakteru. Olimpijsko “pomirenje” s postojećim svetom i uništavanje slobodarskog dostojanstva čoveka u suštini odgovara hrišćanskom zahtevu upućenom potlačenima, da se bezuslovno pokore svojim gospodarima i da bez roptanja trpe nepravdu. Karakterističan je stav apostola Pavla iz poslanice Timotiju: “Robovi koji su god pod jarmom da pokazuju svaku čast svojijem gospodarima…” (10) Na bliskost ovih doktrina upućuje i ukidanje čoveka kao emancipovanog građanina (i time građanskog društva) i njegovo svođenje na podanika apsolutizovane vladajuće volje. Zatim, obračun s kritičkim umom i podređivanje čoveka neprikosnovenom i od čoveka nezavisnom duhovnom autoritetu (uspostavljanje “vladavine u glavama”). Potiskivanje i uništavanje igračke prirode čoveka (Erosa, stvaralačke spontanosti) predstavlja još jednu dodirnu tačku modernog olimpijskog paganizma i hrišćanstva. Zajedničko je i to što čovek nije stvaralac sveta već je oruđe sudbine (boga, prirodnih zakona), što znači da se ukida subjektivna sloboda i kategorija mogućnosti. Insistiranje na neprikosnovenosti patrijalhalnog poretka i degradacija žene na inkubator još jedna je nit koja spaja hrišćanstvo i olimpizam. Prezir prema radu je ono što je karakteristično za obe doktrine. Za hrišćanstvo rad je prokletstvo na koji su ljudi osuđeni (“Radi u znoju lica svog!”), a radnici shodno tome prokletnici. Proizvodnja društvenih dobara odvaja se od njihovog prisvajanja. Parazitizam i pljačka radnih “masa” postaje “božansko” i “prirodno pravo” moćnih. U molitvama ljudi se zahvaljuju bogu za “hleb nasušni”, iako su ga stvorili svojim radom. Isto shvatanje zastupa Kuberten: “Ljudska rasa je od svojih vladara oduvek tražila da joj obezbedi zabavu kao i sredstva za život”. (11) To tvrdi aristokrata Kuberten koji je nasledio porodično bogatstvo, nagomilano tokom vekovne pljačke francuskih seljaka, od 500 000 zlatnih francuskih franaka! I hrišćanski agon blizak je “sportskom duhu”. Između “pravih” hrišćana uspostavljeno je takmičenje u patnji, budući da onaj ko više pati ima veće izglede da prođe kroz vrata raja. Otuda su najveći “mučenici”, kao rekorderi u patnji, najviši izazov za vernike. Međutim, dok je hrišćanin, rukovodeći se trgovačkom logikom, spreman da bespogovorno podnosi nepravdu da bi se domogao nagrade u obliku “večnog blaženstva” – ovozemaljski život postaje ulog koji treba da donese neuporedivo veću dobit – Kuberten nudi ljudima “nagradu” u vidu samog života u kome jedni (“gospodarska rasa”) pronalaze “sreću” u sadističkom tlačenju “slabih”, a drugi (radnici, “niže rase” i žena) u mazohističkom dodvoravanju vladajućoj moći. Olimpizam je sredstvo za razvoj belicioznog karaktera kod buržoaske mladeži istovremeno kada je sredstvo za pacifikovanje radnika i kolonijalizovanih naroda. Ovo “sveto dvojstvo” prisutno je i u hrišćanstvu od kada je postalo oruđe u rukama parazitskih klasa. Kuberten proglašava princip “vladavine u glavama” za svoj vrhovni politički princip koji je, (zlo)upotrebom hrišćanstva, vekovima primenjivan od strane vlastele i sveštenstva. “Originalnost” Kubertena sastoji se u tome što je želeo da povrati efikasnost tog principa upotrebljavajući nova sredstva koja odgovaraju novom vremenu. U nastojanju da ovlada duhom čoveka i na taj način čitavim njegovim životom, hrišćanstvo propisuje molitve i praznike: postoje dani kada se treba “radovati”, a kada “žaliti”; kada jesti, a kada gladovati; kada raditi, a kada svetkovati… I Kuberten nastoji da uspostavi totalnu duhovnu kontrolu nad ljudima, ali tako što će utopiti duh čoveka u svakodnevni život da bi njegovo ponašanje u potpunosti bilo uslovljeno vladajućim odnosima: ne hrišćanska dogma, već sam život postaje duhovno vrelo iz koga se čovek svakodnevno napaja.

Olimpijska dogmatika

Kuberten navodi reči Albera Tibodea da se uobičajeni religiozni život “sastoji u učenju knjiga napamet”, a da je grčka religija – “religija bez knjiga”, (12) što postaje “zlatno pravilo” modernog olimpijskog paganizma. Ne spoznaja “božje reči”, ne njeno ponavljanje, promišljanje i doživljavanje, već borba za pobedu nad drugima i borba za “pobedu nad sobom” (princip “većeg napora” kao osnov “usavršavanja”), postaje temelj olimpijskog jevanđelja i osnovni način vršenja religiozne službe. Sam život, koji je sveden na neprestanu borbu za opstanak, postaje izvorište (pozitivnog) religioznog duha i služba nadljudskim silama, a olimpizam izgradnja njegovog kulta. Slično antičkom, moderni olimpizam teži da bude sveobuhvatna duhovna moć kojoj čovek ne služi kontemplacijom i meditacijom, već svakodnevnim agonalnim aktivizmom. Ne postoji bilo koji putokaz koji pruža čoveku mogućnost da uspostavi (kritičko-menjalački) odnos prema postojećem svetu i da postavi pitanje o smislu života. Život kao neprestana borba između ljudi, nacija i rasa za mesto pod suncem – to je bit olimpijske pobožnosti. Poput Homerovih junaka i savremeni (malo)građani ne drže propovedi da bi prizvali bogove, već to čine bespoštedno se međusobno boreći za dominaciju. U tom kontekstu olimpijske igre pojavljuju se kao idealizovani izraz osnovnih životnih principa uspostavljenog sveta, kao njihov devičanski oblik. One su “festival mladosti” (Kuberten), što znači obnavljene vere u “večne” olimpijske ideale i sticanje nove “moralne snage” – da bi se sa novim elanom nastavilo tamo gde se stalo. Otuda Kuberten daje takav značaj “svetom ritmu” olimpijskih igara koji ni po koju cenu ne sme da bude prekinut.

Za razliku od hrišćanskog “prvo je bila reč” i Geteovog “prvo je bilo (ljudsko) delo”, kod Kubertena nema početka u razvoju ljudskog društva, već je uspostavljen neprekidni kontinuitet životinjskog sveta čiji se razvoj zasniva na zakonima evolucije – koji su “nadgrađeni” vladajućim duhom kapitalizma. Radi se o aktivizmu koji slepo sledi vladajuću životnu logiku koja se izražava u socijalno darvinističkom principu bellum omnium contra omnes i progresističkom principu citius, altius, fortius. U tom smislu, Kubertenov religio athletae ne podrazumeva samo potpunu pokornost sportista vladajućem duhu kapitalizma, već i njihovo potpuno uživljavanje u ulogu koju, kao simbolično otelotvorenje tog duha, imaju. Oni svojim čitavim bićem, što dolazi do izražaja u telesnom izgledu i pokretu, treba da budu u jedinstvu sa vladajućim duhom da bi mogli adekvatno da izraze njegovu obnovljenu snagu i neuništivost. Kuberten se pod prividom obračuna s hrišćanskim dogmatizmom obračunava s umom kao osnovnom ljudskog ponašanja i kriterijumom za ocenu njegove ispravnosti, i uvodi evolucioni apriorizam koji zakone koji vladaju u životinjskom svetu proglašava za najvišu i neprikosnovenu dogmu. Na udaru se našla religiozna svest koja usmerava čoveka ka bogu i “pravom” onozemaljskom životu, ali i misao koja sa ljudskog aspekta dovodi u pitanje te procese i pokušava da ih stavi “pod kontrolu” istinskih ljudskih vrednosti. U obliku borbe protiv religijske dogmatike i teorijskog uma uklanja se nastojanje da se uspostave opšteljudski kriterijumi na osnovu kojih može da se uspostavi kritička distanca prema postojećem svetu i stvori ideja budućnosti. “Teorijskog” i “kontemplativnog” zamenjuje “praktični” i “utilitarni” čovek.

Iako je odbacio religioznu dogmatiku, Kuberten je izdašan u formulisanju olimpijskih “zapovesti” koje postaju svojevrsno olimpijsko jevanđelje: “bitka na Vaterlou dobijena je na sportskim poljima koledža Iton”; “oružje čini mladića čovekom”; “sport je inteligentno i efikasno oruđe u kolonizaciji”; “bela rasa je najčistija, najinteligentnija i najjača”; “bratstvo je za anđele, a ne za čoveka”; “jači opstaju, slabiji bivaju odstranjeni”; “nejednakost je najstariji zakon protiv koga je besmisleno boriti se”; “žena koja se pre rukovodi razumom nego emocijama nije samo nenormalna, već je monstruozna”; “nije duh taj koji stvara karakter, već je to telo”; “borbeni duh u mišićavom telu” (mens fervida in corpore lacertoso) i sl.

Kod Kubertena nema dobra i zla, što znači da nema ni moralnog rasuđivanja. On je oslobodio čoveka antičkog hybris-a i hrišćanskog greha, da bi ga oslobodio (lične) odgovornosti za njegova dela ; kod njega nema ni Sokratovog daimonion-a ni savesti. Pored toga, ukidanjem boga kao sudbinske sile Kuberten je oduzeo mogućnost čoveku da odgovornost za svoje postupke prenese na njega, kao i da predanom službom i kajanjem traži “oprost za svoje grehove” i na taj način se “iskupi” zbog učinjenih (ne)dela. Moderni olimpizam lišava čoveka mogućnosti da zgreši, jer ga unapred oslobađa (lične) odgovornosti za njegova dela koja su samo “spontani” sled životne logike koja je određena zakonima evolucije živog sveta i koja se pojavljuje u obliku “progresa”. Prema onima koji dovode u pitanje njegovo odvijanje Kuberten se ne odnosi onako kako se crkva odnosi prema “grešnicima”, već kao prema “antihristima”. Istovremeno, navlačeći olimpijski plašt najveći krvnici čovečanstva postaju (olimpijski) anđeli. Kuberten ne preti neposlušnima paklom niti nudi nagradu u vidu rajskih vrtova: sam život, koji je sveden na bespoštednu borbu za opstanak, je taj koji nagrađuje jedne (“snažne”) i kažnjava druge (“slabe”). Nepravda kojoj je čovek svakodnevno izložen nije zlo, već je neminovnost koja je utemeljena u prirodnom poretku i stoga je beskorisno (i u tom kontekstu besmisleno) postavljati pitanje o njenoj moralnoj (ljudskoj) opravdanosti. “Milosrđe” bogatih ne proističe iz težnje ka “socijalnoj pravdi”, već je političko sredstvo za stišavanje radničkog nezadovoljstva i uspostavljanje “socijalnog mira” – u uslovima takvog odnosa klasnih snaga kada pokornost radnika nije moguće obezbediti golom silom. Što se tiče Kubertenovog principa “dobro se boriti”, on predstavlja jedinstvo borbe za život i borbe za poredak i ne zasniva se na poštovanju opšteljudskih pravila: “dobro” nema etički, već utilitarni karakter. Borba za očuvanje rasne čistote, za očuvanje stabilnog razvoja poretka i za kolonijalnu ekspanziju – predstavlja najveću obavezu za pripadnike vladajuće klase. Oni nisu odgovorni pred bogom ili ljudima, već pred “progresom”.

Jedan od najvažnijih dokumenata koji upućuje na prirodu modernog olimpijskog paganizma je Kubertenov intervju, koji je 4. septembra 1936. godine objavljen u francuskom magazinu “L’ Auto”, povodom održavanja nacističkih Olimpijskih igara: “Objavljeno je da su Berlinske olimpijske igre s tehničkog gledišta bile potpuni uspeh. Mogao bih odgovoriti da mi je to dovoljno. To ne bi bilo objašnjenje. Svakako, sportska strana mora biti dominirajući element Igara, ali ja mislim da ne bi trebalo imati Igre bez elementa strasti koji je jedini u stanju da im da značenje koje one mora da imaju. Ja sam uvek tražio ovu strasnu razdraženost, ja sam je hteo, prizivao svim svojim snagama. Jer takmičarski sport, po sebi, nije obična stvar koja se može prilagoditi skučenim i sitničavim pravilima. Shvatimo, olimpijske igre su žestoka, divlja borba kojoj ne odgovaraju druga do žestoka i divlja bića. Okružiti ih atmosferom konformističke slabosti bez strasti i neumerenosti, značilo bi unakaziti ih, oduzeti im svaku posebnost. A da ne govorimo o Igrama na kojima je dopušten pristup ženama i omladini, uopšte slabima. Za njih postoji drugi oblik sporta, fizičko vaspitanje koje će im dati zdravlje. Ali za Igre, moje Igre, hoću jedan dugi krik strasti, ma kakav bio. U Berlinu se drhtalo za ideju o kojoj nije na nama da sudimo, ali koja je bila strasni izazov koji stalno tražim. Tehnički deo je, s druge strane, organizovan sa svom potrebnom pažnjom i Nemcima se ne može pripisati sportsko nepoštenje. Kako hoćete da se u takvim uslovima odreknem slavljenja XI olimpijade? Jer, isto tako, ta glorifikacija nacističkog režima bila je emocionalni šok koji je omogućio ogroman razvoj koji su postigli.” (13) “Strasna razdraženost”, “divlja borba” kojoj odgovaraju “divlja bića”, “neumerenost”, “dugi krik strasti” – sve to ukazuje da je u biti olimpijske religioznosti davanje oduška zverinjoj prirodi Kubertenovog buržuja. Radi se o svojevrsnom “zovu divljine” koji se u “civilizovanom” obliku pojavljuje kao do kraja ogoljena “volja za moć” koja nastoji da se obračuna s civilizacijskim normama koje sputavaju nastojanje “gospodarske rase” da pokori svet. Kuberten je u ovome tekstu do kraja razobličio svoju izvornu olimpijsku intenciju. Za buržuja koji hita da osvoji svet ne važe pravila koja važe za “obične” smrtnike: on je lišen svake odgovornosti. Istovremeno, on je lišen osobenosti koje su karakteristične za “homerovskog”, kao i za “herojskog čoveka” antike: erosa, emocija, spremnosti na žrtvovanje i pokajanje, na zaštitu nemoćnih, detinje razdraganosti… Nezajažljiva gramzivost, glavna osobenost Kubertenovog “novog čoveka”, proždrala je sve ljudsko u čoveku. Čišćenje čovečanstva od “naslaga” ljudskog, što znači čišćenje čoveka od ljudskosti, jedan je od najvažnijih ciljeva Kubertenove “utilitarne pedagogije”.

Ono čemu se moderni olimpizam klanja nije hrišćanski bog ni olimpijski bogovi, već ekspanzionistička moć monopolističkog kapitalizma. To je izvorište iz koga Kuberten crpi snagu za svoju olimpijsku misiju i na kojoj se temelji uspeh njegovog “obnoviteljskog” poduhvata. Kubertenov odlazak na Arnoldov grob u Ragbiju ima simboličan značaj: bilo je to hodočašće izvornom duhu kolonijalne moći viktorijanske Engleske čije je tvorac, po Kubertenu, bio Arnold. Evo kako Kuberten opisuje svoju posetu Arnoldovom grobu: “… u suton, sam u znamenitoj gotskoj kapeli Ragbija, sa očima prikovanim za nadgrobnu ploču na kojoj je, bez epitafa, bilo urezano veliko ime Tomasa Arnolda, sanjao sam da pred sobom vidim kamen temeljac britanske imperije”. (14) Osvajačko-tlačiteljska moć kapitalizma pravo je izvorište Kubertenovog religioznog nadahnuća. Suština Kubertenove olimpijske pobožnosti na najbolji način je iskazana u njegovom izvornom olimpijskom pokliču “Rebronzer la France!“, koji odgovara vapaju za bogom fanatičnog hrišćanina. San o osvajanju sveta od strane “gospodarske rase”, oličene u evropskoj buržoaziji, to je “vizija” koju će Kuberten do kraja života uporno slediti i čiju će realizaciju, predajući im u ruke “sveto” olimpijsko “koplje” (Dim), poveriti nacistima.

Olimpijsko “sveto trojstvo”

Kubertenova olimpijska doktrina oslanja se na tri stožera koji dobijaju ulogu hrišćanskog “svetog trojstva” i koji otelotvoruju neprikosnovenost i večnost uspostavljenog poretka i postaju nosilac pozitivne (olimpijske) transcendencije. Radi se o zakonima evolucije (“progres”), koji odgovaraju bogu kao sudbinskoj sili; o “besmrtnom duhu antike”, koji dobija ulogu hrišćanskog “svetog duha” (beliciozni duh); i olimpijskom “humanizmu” (kult postojećeg sveta), koji u olimpijskoj doktrini ima onu ulogu koju Hrist ima u hrišćanstvu. Putem “besmrtnog duha antike”, oličenog u “obnovljenim” olimpijskim igrama, dolazi do mistične oplodnje postojećeg sveta zakonima evolucije, koji su svoj najviši domet dostigli u antičkoj Grčkoj, iz čega se rađa olimpijski humanizam.

Kao što je za hrišćanstvo bog ona neprikosnovena sila koja određuje sudbinu čoveka, tako je za Kubertena “progres” neprikosnovena nadljudska moć koja upravlja životom ljudi i predodređuje “budućnost”. U konačnom, i bog i “progres” pružaju mogućnost čoveku da obezbedi “večni život”. Razlika je u tome što u hrišćanstvu mogućnost “večnog života” stiče čovek kao individua na “drugom svetu”, dok kod Kubertena tu mogućnost dobija čovečanstvo kao apstraktni kolektivitet u večnom ovozemaljskom životu koji se svodi na kvantitativne pomake bez kvalitetnih promena. Dok se život hrišćanina svodi na okajavanje sopstvenih “grehova” i pripremu za “sudnji dan”, dotle se život Kubertenovog pozitivnog čoveka, oslobođenog greha i odgovornosti, svodi na neprestanu borbu za uvećavanje sopstvenog bogatstva i za zaštitu uspostavljenog poretka.

Stvaranje sveta od strane boga osnov je hrišćanske misterije. Kod Kubertena proces stvaranja nije smisaoni i voljni akt, već besmisleni i spontani aktivizam koji sledi logiku evolucije koja se pojavljuje u obliku “progresa”. Kuberten ukida stvaranje čoveka od strane apsoluta (kao i stvaranje sveta od strane čoveka) i afirmiše “razvoj čovečanstva” koji se svodi na od čovekove volje nezavisni sled zakona evolucije koji se ispoljava u borbi rasa za opstanak. Moderna olimpijska misterija treba da omogući da se neopaziva sveprisutna moć kapitalizma, koja proističe iz određenih društvenih procesa i odnosa, usadi u biće čoveka i izazove religiozni zanos. Ni Kuberten ne pravi razliku između vernika i fanatika. U njegovoj olimpijskoj ideji nema mesta za sumnju, pitanje, sučeljavanje, za traženje smisla i odgovora… Kuberten daje prvorazredni značaj psihološkoj dimenziji i u tom kontekstu spektakularnoj predstavi koja čoveka uvlači u olimpijsku misteriju. Olimpijski ceremonijal je mehanizam sa kojim treba ukloniti razum i otvoriti put do podsvesti i “iz dubine duše” pridobiti čoveka. Olimpizam, poput hrišćanstva, insistira na kultnim radnjama, svojevrsnoj olimpijskoj liturgiji, koje po svojoj prirodi odgovaraju hipnotičkoj seansi sa kojom se uklanja razum i postiže potpuna integracija čoveka u postojeći svet. Strogo poštovana forma ceremonijala ima ritualni karakter sa kojim se ostvaruje svojevrsna iluzija: ritualnim ponavljanjem se stvara utisak da se ceremonijal ne odvija po volji ljudi, već da su oni samo izvršioci koji delaju voljom neke nevidljive sile koja sve drži u svojim rukama. U tom kontekstu pojavljuje se i “sveti” četvorogodišnji ritam održavanja igara, koji ni po koju cenu ne sme da bude prekinut, i koji postaje oblik iskazivanja večne dominacije sudbinske moći nad čovekom (Olympie eternelle!). Radi se, zapravo, o potrebi da se, putem olimpijskih igara, neprestano obnavlja vera u izvorne principe postojećeg sveta. Moderna olimpijska misterija nema veze sa bogovima i prirodnim silama, već sa vladajućim duhom kapitalizma koji, putem olimpijskog spektakla, treba prikazati u mističnom svetlu. U tom kontekstu, Kuberten se u stvaranju olimpijskog ceremonijala ne rukovodi hrišćanskom liturgijom, već nastoji da stvori predstavu koja daje mitsku i kultnu dimenziju zemaljskoj vladajućoj moći, slično pompama monarhije, vojnim paradama i velikim svetskim industrijskim izložbama – u kojima je pronašao uzor za spektakularizaciju olimpijskih igara. Otuda grandioznost, monumentalnost, militaristički duh i kitnjasti dekor postaju najvažniji segmenti olimpijske (dekorativne) estetike.

Ono što treba da pribavi posebnu dimenziju olimpijskom kultnom ceremonijalu je to što se sa njim “priziva besmrtni duh antike”, što znači da su olimpijske igre zamišljene kao svojevrsna spiritualistička seansa. Sport po Kubertenu nije proizvod modernog doba, već je oblik u kome je vaskrsao duh antike koji postaje nepresušni izvor svetlosti i toplote, što znači života. U svojoj “Odi sportu” Kuberten nadahnuto “peva”: “O sportu, zanosu bogova, destilacijo života! U sivoj dolini današnjeg života, neumornog u uzaludnoj muci, ti se iznenada pojavljuješ kao blistavi glasnik nestalih vekova, onih vekova kada je čovečanstvo moglo da se osmehuje…” (15) Da su moderne olimpijske igre zamišljene kao svojevrsna spiritualistička seansa ubedljivo pokazuje i zvanična “Olimpijska himna“: “Besmrtni duše antike, / Tvorcu istine, lepote i dobrote,/ Siđi, pojavi se, obasjaj nas svetlošću, / Na ovom tlu i pod ovim nebom, / Koje je osvedočeno neprolaznom slavom./ Udahni život i duh ovim plemenitim igrama! / Baci pobednicima vence od cveća koje ne vene, / U trci i u borbi! / Iskuj u našim grudima srca od čelika! / U tvojoj svetlosti, poljane, planine i mora, / Sijaju bojom rumene ruže i stvaraju prostrani hram, / U koji sve nacije hrle da ti se dive,/ O, besmrtni duše antike!” (16) Olimpijske igre postaju ceremonijal mističnog spajanja “besmrtnog duha antike” sa modernim dobom i kao takve oplodnja čoveka duhom antike – iz čega treba da se rodi pozitivni čovek. Radi se o autoritarnom (tiranskom) duhu kome odgovaraju olimpijski bogovi kao besmrtna gospodarska oligarhija koja simbolizuje neprikosnovenu vlast ratničke aristokratije nad radnim slojevima. U modernom dobu ova gospodarska moć nanovo silazi sa Olimpa na zemlju, da bi se pojavila u obliku buržuja koji postaje kapitalistički surogat antičkog “heroja”. Kuberten ukida sposobnost kapitalizmu da u svojim “nedrima” (Marks) začne ideje koje otvaraju mogućnost za prevazilaženje postojećeg sveta i na taj način ga lišava istorijske plodnosti, i koristi se “besmrtnim duhom antike” da “udahne novi život” kapitalizmu. On postaje, kao simbolični izraz vremena u kome je evolucija živog sveta dostigla svoj najviši i nedostižni nivo razvoja, svojevrsni “sveti Gral” koji će postojećem svetu obezbediti večnu mladost: olimpijske igre su ubrizgavanje životnog eliksira antičke Helade modernom svetu. Otuda takav značaj “svetog ritma” održavanja olimpijskih igara: one su, kao “festival mladosti” (Kuberten), regularna kura podmlađivanja kapitalizma i kao takve simbolični kraj istorije. Za razliku od antike i hrišćanstva koji besmrtnost vezuju za nebo, Kuberten besmrtnost spušta na zemlju. “Besmrtni duh antike” nije otelotvorenje nadzemaljske moći olimpijskih bogova, već mitski oblik pojavljivanja duha kapitalizma i način da mu se pribavi “kulturna” i “božanska” legitimnost. Zato Kubertenu ne smeta “činjenica” da je helenski svet propao. Duh kapitalizma je taj koji uzdiže antički duh iz pepela udahnjujući mu novi život i obezbeđujući mu večnost.

Olimpizam kao ideologija pozitivnog progresa je ukidanje transcendencije i afirmacija imanencije kao osnovnog principa razvoja sveta. Ne postoji bilo šta što nadilazi uspostavljeni svet, ili što se pojavljuje kao cilj u odnosu prema kome se određuje pravac kretanja civilizacije. U modernom olimpizmu nije bog taj koji određuje svrhu života, već se sve zbiva prema svrsi koja je zadata prirodnim tokom dešavanja (zakonima evolucije) i iz njega proisteklim progresističkim duhom koji ima kvantitativni i totalitarni karakter i za koji je “budućnost” otvorena. “Božansko pravo”, na koje se Kuberten povremeno poziva, nema ni apriorni ni nadzemaljski već dekorativni karakter i služi za stvaranje utiska o nepromenljivosti postojećeg sveta. Postoji identitet između ideala sveta i uspostavljenog sveta: olimpizam postaje pozitivna ontologija u kojoj se bitak svodi na bitisanje. Suprotnost između lažnog i istinitog, fenomenološkog i suštinskog “ukinuta” je u svetu činjeničnog. Budući da je Kuberten odbacio normativnu sferu, ne postoji mogućnost sučeljavanja uspostavljenog progresa sa idejom istinskog progresa. Kuberten je obesmislio svako vrednosno rasuđivanje o progresu, dok saznavanje sveta ima isključivo utilitarni i neposredno empirijski karakter. Jedino moguće pitanje je ono o meri progresa, koja se izražava u kvantitativnom uvećavanju materijalnog bogatstva vladajuće “elite” i povećavanju efikasnosti u obračunu sa slobodarskim radničkim pokretom i emancipatorskim nasleđem čovečanstva. Prvo je izraženo u olimpijskoj maksimi citius, altius, fortius, a drugo u “pravu jačega”, s tim što Kuberten podređuje “progres” socijalno darvinističkom principu: sve što je stvoreno mora postati sredstvo u rukama vladajuće klase za očuvanje poretka. Kao i kada se radi o demokratskim institucijama, i ovde Kuberten nastoji da eliminiše emancipatorske mogućnosti koje u sebi nosi razvoj moći čoveka da učini više, da ide dalje, da dela snažnije… Sve razvijenije produktivističke moći čoveka postaju izvorište tlačiteljske moći vladajuće klase: što više progresa, to manje slobode.

Kubertenovo humanité treći je sastavni deo olimpijskog “svetog trojstva”. Kao što je humanizam modernog doba nastao kao reakcija probuđenog čoveka na viševekovno nastojanje crkve da ga svede na sužnja “božje volje”, tako je Kubertenov humanité nastao kao reakcija imperijalističke buržoazije na ideje-vodilje Francuske građanske revolucije i emancipatorsko nasleđe građanskog društva – i u tom kontekstu na emancipatorske ideje hrišćanstva. Umesto “raba božjeg”, čovek postaje sužanj “prirodnih zakona” koji su otelotvorenje vladajućih odnosa: olimpizam “prevazilazi” hrišćanstvo socijalnim darvinizmom. Kuberten ne teži da otkrije “božansko u čoveku”, već da unese duh uspostavljenog sveta u njega, pri čemu je čovek samo sredstvo za ostvarivanje strateških ciljeva kapitalizma – pod plaštom “progresa”. Stvaranje karaktera i svesti pozitivnog čoveka i njegovo instrumentalizovanje radi postizanja neljudskih ciljeva osnov je Kubertenovog humanizma.

Hrišćanstvo je kritično prema postojećem svetu koji je samo privremeno ljudsko boravište: “istinski” i “večni život” počinje na nebu. Za Kubertena postojeći svet jedino je moguće i večno konačište čoveka, a ne prolazna stanica na putu ka nebu. Umesto težnje ka bogu, kod Kubertena dominira euforično utapanje u svakodnevni život putem bezumnog agonalnog telesnog aktivizma. Uprkos tome što idealizuje antiku, kod Kubertena je sadašnjost ta koja zrači u svim pravcima jer je u njoj ostvareno jedinstvo humanističkih ideala sa životom: postojeći svet je realizovani humanizam. Kubertenov humanizam zasniva se na mitu o antičkom društvu koji služi za izgradnju kulta postojećeg sveta. Za njega je ideal pozitivnog društva već ostvaren u antičkoj Grčkoj, i to u periodu njenog “srednjeg veka” u kome je uspostavljena potpuna dominacija rodovske aristokratije nad demos-om. Osnovna uloga mita o antici nije da pruži putokaz za ljudsku akciju, jer je antičko društvo neostvarljivi ideal, već da dokaže da je ideal humanosti već ostvaren u prošlosti i da je zato besmisleno usmeravati pogled ka budućnosti. Konstatujući da je helenizam “iznad svega kult humanosti u njegovom postojećem životu i njegovo stanje ravnoteže”, Kuberten se suprotstavlja religijama koje obećavaju sreću čoveku posle smrti. U staroj Grčkoj je, po njemu, “sam postojeći život bio sreća”. (17) Umesto težnje ka drugom (“višem”) svetu, beskrajno veličanje postojećeg sveta postaje najviši izazov za čoveka. Kubertenov obračun s hrišćanskim iluzornim svetom (u kome nema “bogataša” i “siromaha”, kao i “viših” i “nižih rasa”) zapravo je obračun sa samom idejom o boljem svetu, kao i verom i težnjom čoveka ka pravednom svetu. Smisao Kubertenovog idealizovanja antike je razvijanje čežnje prema svetu u kojem se u idealizovanom obliku pojavljuju vladajući principi postojećeg sveta nepravde koji nema alternative i koji je večan. To su “činjenice” koje putem olimpijske doktrine dobijaju karakter apsolutne istine. Jedino što čoveku preostaje je da se “pomiri” sa uspostavljenim stanjem stvari. Kuberten nudi potlačenima “sportsku republiku” kao kompenzaciju za bespogovorno trpljenje nepravde, ali ona nije paralelni svet sa postojećim, kao što je to slučaj sa hrišćanskim rajem, već prostor na kome se vladajući duh postojećeg sveta pojavljuje u čistom obliku, svojevrsno kapitalističko olimpijsko nebo, i kao takav trenažni kamp u kome se (telesnim i mentalnim drilom) razvijaju one osobenosti čoveka koje treba da omoguće njegovo potpuno uklapanje u postojeći svet. Hrišćanstvo seli čoveka na “drugi svet”; sport ga prikiva za postojeći svet.

Olimpijske igre su obred obogotvorenja osnovnih egzistencijalnih principa postojećeg sveta koje su otelotvorene u sportu: moderni olimpizam je kult kapitalizma. Otuda se pridaje prvorazredni značaj izgledu i ponašanju sportista, njihovoj “moralnoj čistoti”, kao i religio athletae koji treba da odgovara religioznom uzbuđenju (strahopoštovanju) sa kojim je antički atleta pristupao olimpijskom oltaru da bi se poklonio Zevsu. Antički uslov za učestvovanje na igrama da atleta nije uvredio bogove u modernom olimpizmu postaje zahtev da se nije ogrešio o principe amaterizma, što znači da se u borbi protiv drugih vodi fanatičnom verom u ispravnost i neprikosnovenost vladajućih principa postojećeg sveta, a ne lukrativnim interesima. Otuda Kuberten insistira na “olimpijskoj zakletvi” (serment olimpiques) kao najvišem religioznom činu pri čemu se učesnici “kunu” da će se pošteno boriti. O tome Bulonj: “Kako svaka religija podrazumeva poznavanje dogmi i produbljivanje jedne mistike, Kuberten zasniva na pedagogiji olimpizma upućivanje u olimpijsku filozofiju i praksu: zakletva koju takmičari polažu predstavlja u ovom slučaju jedan od rituala vezanih za ono što je sveto.” (18) Njihova zakletva nije upućena ni bogu (nadzemaljskoj sili) ni ljudima, već nevidljivom i vladajućem duhu kapitalizma. Olimpijske igre služe zato da se pokaže “čistota” tog duha i njegova neuništiva snaga, a sportisti su njegovo otelotvorenje i kao takvi svojevrsni “idoli” kapitalizma. Sve što oni rade dobija simboličan karakter, slično ponašanju vojnika na paradi – koji su personifikacija vladajućeg poretka. Odstupiti od strogo određenog šablona ponašanja znači ugroziti neprikosnoveni autoritet vladajuće moći.

Kubertenov humanizam nema uporište samo u helenističkoj kulturi, već i u jezuitstvu. Kauckijeva analiza odnosa između jezuitstva i humanizma pruža mogućnost da se bolje shvati priroda Kubertenovog humanité: “Jezuitstvo je humanizam koji je nešto intelektualno niži, koji je lišen idejne samostalnosti, kruto organizovan, humanizam nateran da služi crkvi. Razlika između jezuitstva i humanizma odgovara razlici između hrišćanstva iz doba Carstva i neoplatonizma. Jezuitstvo je ona forma u kojoj je katolička crkva usvojila humanizam, u kojoj se ona modernizovala i postavila, nasuprot svojoj dotadašnjoj feudalnoj bazi, na temelje koji su vladali društvom od šestnaestog pa sve do osamnaestog stoleća. Jezuitstvo je postalo najstrašnija sila reformisane katoličke crkve zbog toga što je najviše odgovaralo novim ekonomskim i političkim prilikama. Jezuitstvo se služilo istim oružjem koje je već koristio humanizam: nadmoćnošću klasičnog obrazovanja, uticajem na vladaoce, obzirima prema novčanim silama. Kao i humanisti, jezuiti su pomagali apsolutnu vlast, ali samo onog vladaoca koji je radio za njih. Kao i humanisti i oni su smatrali da nije u opreci s njihovim monarhističkim ubeđenjem ako treba poraditi na tome da se ukloni ličnost vladaoca koji im ne odgovara. Što se, međutim, novca tiče, jezuiti su išli dalje od humanista. Oni su zastupali ne samo interese novog načina proizvodnje, već su ga stavili i u svoju službu. Jezuiti su postali najveće evropsko trgovačko udruženje koje je imalo svoje kancelarije u svim delovima sveta ; oni su prvi shvatili da se misionar može isto tako dobro iskoristiti i kao trgovački putnik; oni su bili prvi koji su osnovali kapitalistička industrijska preduzeća u prekomorskim zemljama, na primer fabrike šećera.” (19) I kod Kubertena ne dominira verski, već lukrativno-pragmatični fanatizam. Jedan od najvažnijih principa njegove izvorne olimpijske ideje glasi: “Nije više Minerva, boginja mira i mudrosti, ta koja vlada svetom, već je to Merkur, bog preduzimljivosti, kretanja i trgovine.” (20)

I pored insistiranja na slepom poštovanju “činjeničnog”, Kuberten s “humanizmom” nastoji da pribavi vrednosni legitimitet olimpizmu. Na taj način Kuberten otvara mogućnost za razlikovanje “pravog” od “lažnog” olimpizma. Uprkos tome što svodi olimpizam na “kult postojećeg života”, Kuberten se tokom čitave svoje olimpijske karijere sučeljavao s realnošću olimpijskih igara, koje samo prate sudbinu kapitalističkog društva, sa aspekta vrednosnog modela olimpijskih igara koji je proistekao iz određenog (pozitivističkog) filozofskog koncepta i težnje ka njegovoj realizaciji (pozitivno društvo). Slika željenog sveta i u tom okviru vrednosni apriorizam prećutno je polazište Kubertenovog olimpizma. Pored toga, Kubertenov humanizam ima i onu ulogu koja je dodeljena olimpijskom “pacifizmu”: da na propagandistički način pokrije polje borbe za istinski humanizam i da se prikaže kao otelotvorenje istinskih humanističkih težnji čovečanstva. Korišćenje izraza kao što su “mir”, “međunarodna saradnja” i sl. za prikrivanje prave prirode olimpijskog varvarizma i pridobijanje naklonosti ljudi, govori o tome da je Kuberten bio svestan koje su istinske težnje ljudi – da bi one postale negativno polazište njegove olimpijske doktrine. Zbog toga je obračun s idejama vodiljama Francuske građanske revolucije jedan od glavnih ciljeva Kubertenove političke prakse: bez slobode, jednakosti i bratstva nema ni istinskog humanizma. Umesto “humanizma kao političkog ideala” (Mihailo Đurić), Kuberten nudi “novi” varvarizam, umotan u plašt humanističkih fraza, kao najviši politički ideal. Ni sa čim ograničena tiranija bogataške “elite” nad radnim slojevima, “nižim rasama” i ženom temelj je Kubertenovog (pozitivnog) humanizma.

Olimpizam i hrišćanske crkve

Na doktrinarnoj ravni olimpizam i hrišćanstvo odnose se kao vatra i voda. Vandalska strast sa kojom su hrišćani, u ime svoga boga, uništili Olimpiju, jedno od najvažnijih helenskih svetilišta i najviši simbol helenske duhovnosti, ukazuje na to da je provalija koja zjapi između ova dva pogleda na svet nepremostiva. U nastojanju da se obračuna sa slobodarskom borbom potlačenih, pragmatični Kuberten u crkvi vidi političkog saveznika, a sve ono u hrišćanstvu što može da doprinese efikasnijoj zaštiti postojećeg poretka postaje sastavni deo olimpijske doktrine i prakse. Paganin Kuberten se ne odriče hrišćanskog boga i ne preza da se pozove na božanski autoritet (“božansko pravo”) kada treba da dokaže neprikosnovenost i večnost principa za koje se zalaže. Njemu ne pada na pamet da, poput Ničea, uzvikne “Bog je mrtav!”, ni da se sučelji s katoličkom crkvom. Kubertenovo insistiranje na tome da je hrišćanstvo po svojoj vrednosti iznad drugih (“etničkih”) religija, i da je kao takvo potvrda rasne “superiornosti” bele nad “obojenim” rasama, upućuje na Kubertenovo nastojanje da uspostavi strateško savezništvo olimpijskog pokreta i katoličke crkve u krstaškom pohodu protiv kulturnog nasleđa i slobodarskog dostojanstva “obojenih” naroda. Iz istih razloga kao i njihov saborac Kuberten, “dobri hrišćani”, predvođeni aristokratijom, buržoazijom i klerom, sa blagonaklonošću gledaju na olimpizam i prihvataju da budu pokrovitelji modernih paganističkih olimpijskih svetkovina, a katolička crkva ide dotle da gospodu iz MOK-a, vrhovne sveštenike modernog olimpijskog paganizma, prima u Vatikanu sam papa (Pije XII) da bi im dao svoj blagoslov. Da stvar bude bizarnija, reči pensilvanijskog biskupa Talbota (koje se pripisuju Kubertenu): “Važno je učestvovati na ovim olimpijskim igrama, a ne pobediti.” – koje je on izgovorio 19. jula 1908. godine u katedrali Svetog Pavla u Londonu na misi koja je bila upriličena povodom održavanja Londonskih olimpijskih igara – postale su “humanistički” moto olimpijskih igara. (21) Radi se o vrhunskoj hipokriziji: oni koji pripadaju religiji koja je razorila antičku Olimpiju, najsvetije mesto helenske civilizacije, održavaju mise u “čast olimpijskih igara” i veličaju njihov “besmrtni duh”! I ovom prilikom se pokazalo da “ni đavo nije tako crn” ukoliko se radi o egzistencijalnim interesima crkve: “dobri hrišćani” se pozivaju na “antičku tradiciju” da bi se obračunali s kritičko-menjalačkom svešću i sačuvali uspostavljeni poredak. Zajednički interesi u borbi protiv sve jačeg radničkog (socijalističkog) pokreta, kao i u duhovnoj kolonizaciji sveta i očuvanju patrijalhalnog poretka, ujedinili su predstavnike i tako nepomirljivih duhovnih pokreta, kao što su to hrišćanstvo i olimpijski paganizam.

Hrišćanske crkve su pokazale “razumevanje” za “sport” daleko pre nego što je Kuberten uspostavio moderni olimpijski pokret. Već u vreme nastanka gradova u Italiji katolička crkva “blagonaklono” gleda na masovne “sportske” svečanosti građanstva, nastojeći da se pojavi u ulozi duhovnog patrona. Povlačenje hrišćanstva pred duhom novog doba izvodi se i u obliku postavljanja, od strane crkve, određenih zahteva za razvoj telesnih vežbi, sporta i olimpizma. Karakterističan je stav katoličke crkve: cura del corpo si, culta del corpo no – koji se pojavljuje kao odgovor na buđenje tela (čoveka) u renesansi i koji ima moralistički, a ne doktrinarni karakter. Kult telesne snage i izdržljivosti, kao izraz progresističke logike, prisutan je kod mnogih modernih hrišćanskih reformatora. Sa razvojem radničkog (socijalističkog) pokreta u drugoj polovini XIX veka, katolička crkva nastoji da iskoristi sport radi kanalisanja radničkog nezadovoljstva i uspostavljanja kontrole nad neradnim (“slobodnim”) vremenom radništva. Na to upućuje i osnovna intencija enciklike “Rerum novarum” pape Lava XIII iz 1891. godine (koja će više puta biti objavljivana u XX veku, zadnji put 1991.godine pod naslovom “Centisimo anno“). (22) U Engleskoj, kolevci kapitalizma, upotreba sporta za stvaranje “dobrih hrišćana” imala je dva oblika. Prvi, u prvoj polovini XIX veka, predstavlja pedagoški pokret Tomasa Arnolda koji od buržoaske mladeži telesnim vežbama i sportskim takmičenjima nastoji da stvori “mišićave hrišćane” koji će postati udarna snaga engleske imperije. Drugi, sa kraja XIX veka, nastoji da “kolonizuje” dokolicu radnika putem sporta i da ih duhovno integriše u uspostavljeni poredak u vidu “hrišćanskog socijalističkog pokreta”. Otvaranje “Koledža radnog čoveka” u Londonu, od strane Kingslija i Morisa, u kome su sportske discipline postale glavno sredstvo za stišavanje radničkog nezadovoljstva, predstavlja jedan od tipičnih oblika duhovnog porobljavanja radnika. U Francuskoj opat Didon, jedan od Kubertenovih duhovnih uzora, pokušao je da pod plaštom hrišćanstva razvije kod buržoaske mladeži duh borilačkog individualizma i kult telesne snage. Slično su činili “hrišćanski reformatori” u drugim evropskim zemljama i SAD (poput protestantskog pastora Džemsa Najsmita koji je zvanični “otac” košarke) nastojeći da slede “duh novog vremena” i sačuvaju svoje “stado” od novih ideja koje ugrožavaju uspostavljeni poredak. Umesto apostola hrišćanstva, “hrišćanski reformatori” postaju apostoli kapitalizma koji pripremaju teren za ustoličenje nove olimpijske (paganističke) religije koja treba da postane glavna integrišuća duhovna snaga društva i sačuva kapitalizam od propasti. Hrišćani su razorili antičku Olimpiju; moderni olimpijski pagani, na čelu sa Kubertenom, sa još većom vandalskom strašću su se obračunali s hrišćanstvom i naterali hrišćanske crkve (kao i druge verske zajednice) da prihvate njihovu globalnu dominaciju. Kapitulacija hrišćanstva pred modernim olimpijskim paganizmom jedan je od oblika u kome je kapitalizam deklasirao hrišćanstvo.

Tipičan primer “hrišćanizovanja” modernog olimpizma predstavlja “Teološko promišljanje ljudskog dostojanstva u sportu – na primeru olimpijskih igara” teologa Paula Jakobija. (23) Polazeći od zaključaka II vatikanskog koncila, on u “zahtevu za jedinstvom” sveta vidi osnovni način opravdavanja olimpijskih igara i tumačenja Kubertenove olimpijske doktrine. O čemu je zapravo reč jasno proističe iz samog naziva pod kojim je koncil održan: “Crkva i današnji svet“. Radi se o nastojanju katoličke crkve da očuva opstanak prilagođavajući se kapitalistički degenerisanom svetu u kome ima sve manje mesta za veru. Otuda Jakobi u prvi plan ističe Kubertenov zahtev za ponovnim razvojem religioznog osećanja, “previđajući” da je za Kubertena olimpizam pre i iznad svega “kult postojećeg sveta” i kao takav radikalno odbacivanje hrišćanske ideje o “drugom” (boljem) svetu. Do kakvog apsurda vodi nastojanje da se izvrši hrišćanizovanje modernog olimpijskog paganizma pokazuje i pokušaj Jakobija da, pozivajući se na knjigu Jozefa Racingera “Hrišćansko bratsvo“, olimpijsku ideju poveže sa idejom mira i bratstva među ljudima pod božjim okriljem. Jakobi ide tako daleko u veličanju olimpijskih igara da u njima vidi nagoveštaj “novog društva” u kome će vladati “pravila fair-play-a, tolerancije, pravde, ljudskog dostojanstva, mira, solidarnosti, bratstva, slobode”. (24) Olimpijske igre postaju sredstvo za realizaciju “utopije” u koju spada i “božansko carstvo na zemlji”. Reči pape Pavla VI: “U zajedničkom delu ljudi otkrivaju da su braća” – postaju ideja-vodilja olimpijskog pokreta. (25) Odnos hrišćanskih crkava prema olimpijskom paganizmu pokazatelj je njihovog pravog odnosa prema hrišćanstvu. U nastojanju da ojačaju svoj sve slabiji društveni položaj, one su hrišćanski humanizam bacile pod noge primitivnom olimpijskom paganizmu i na taj način pokazale da je pozitivizam (odbrana kapitalizma) osnov crkvenog “hrišćanstva”. U tome se nalazi odgovor na pitanje zbog čega Kuberten i njegove pristaše, članovi katoličke crkve, nisu, zbog propovedanja paganizma i organizovanja olimpijskih igara kao paganističke “crkve”, bili izbačeni iz nje, već su prvo prećutno, a kasnije otvoreno podržani od pape i katoličkog klera, kao i od aristokratije i buržoazije – sve “dobrih hrišćana”. Jedan od najboljih komentara o hrišćanskoj hipokriziji dao je Kaucki konstatacijom da “katolički fanatizam papstva nije bio verski fanatizam, već u crkvene forme zaodenuti fanatizam gramzivosti”. (26) Ako bismo pokušali da ukratko definišemo izvornu prirodu modernog olimpizma, onda bi “fanatizam gramzivosti” bila njegova najtačnija odredba: Kubertenov “kult humanosti” nije ništa drugo nego kult gramzivosti.

Ceremonija “sahrane” Kubertenovog srca u “Olimpijskoj dolini” (danas “Dolina Pjera de Kubertena“), koju je Kuberten poverio nacistima kao izvršiocima njegovog olimpijskog testamenta i “svetim” čuvarima (njegove) olimpijske ideje (koja je izvršena bez prisustva katoličkog klera), ukazuje na odnos olimpizma prema hrišćanstvu. Kuberten nije svoju “dušu” poslao na nebo, nego ju je, na “najsvetijem mestu” paganske Helade, preko svog srca (koje je bilo ugrađeno u spomenik) simbolično spojio sa “besmrtnim duhom antike”. “Hrišćansko” u celoj stvari je to, što je njegovo srce postalo svojevrsna (olimpijska) relikvija poput sasušenih delova leševa hrišćanskih “svetaca”. U svakom slučaju, “sahrana” njegovog srca nije imala duhovni već propagandistički karakter: Kuberten je “otišao u večnost” po istom (banalnom) scenariju po kome je nastojao da organizuje “svoje” olimpijske igre.

Fusnote

(1)Pierre de Coubertin,The Philosophic Foundation of Modern Olympism,U: Pierre de Coubertin,The Olympic Idea,131.s.

(2)Uporedi: Claude-Henri de Saint-Simon,Izbor iz đela,275.s,Školska knjiga, Zagreb,1979.

(3)Everi Brendidž,predsednik MOK-a od 1952-1972.i odani Kubertenov sledbenik, na sledeći način izlaže temeljeolimpijskog univerzalizma: “Olimpijski pokret je religija koja odgovara XX veku, religija sa univerzalnim zahtevom koja u sebi sjedinjuje sve osnovne vrednosti drugih religija. Jedna moderna, uzbudljiva, životna, dinamična religija, privlačna za mlade, a mi iz MOK-a smo njeni sledbenici. Tu nema nikakve nepravde na osnovu pripadnosti kasti, rasi, familiji ili zbog novca. Na sportskom polju svako pobeđuje ili gubi na osnovu sopstvenog učinka. Amaterizam, veće vrednovanje učestvovanja nego pobede, donosi uspeh u svim oblastima. Telesni trening održava zdravlje. Princip drugarstva u sportu je zlatno pravilo. Prijateljsko zbližavanje na sportskom polju vodi ka međusobnom razumevanju i miru. U istoriji se ne može pronaći ni jedan sistem principa koji su tako daleko i tako brzo rasprostranio kao briljantna Kubertenova filozofija. On je zapalio baklju koja će obasjati svet.” (Avery Brundage, “Schluss der Eroffnungsrede zur 62.IOC-Sitzung am 6.10.1964 in Tokio”; Bulletin des IOC, Kod: Christian Graf von Krockow,Sport und Industriegesellschaft, 7,8.s.Piper, Munchen,1972.) To piše čovek koji je na ulazu u svoj hotel u Čikagu držao natpis “Zabranjeno za Jevreje, crnce i pse!”; koji je tražio da se u SAD po uzoru na nacističku Nemačku otvore koncentracioni logori za Jevreje i komuniste; koji je bio član Lindbergove Fašističke partije; koji je opravdao nacistički genocid nad Jevrejima, Romima i Slovenima; koji je do kraja života ostao neprikriveni obožavalac Hitlera; koji se odlučno suprotstavio obustavljajnju američke invazije na Koreju, jer to predstavlja “strahoviti gubitak obraza za belu rasu u celoj Aziji” i koji se “proslavio” kao fanatični branilac Južnoafričkog rasističkog režima!

(4)Pierre de Coubertin,”Ode to Sport”,U:Pierre de Coubertin,The Olympic Idea,39.s

(5)U: Baron Pierre de Coubertin,Olympische Erinerunngen,109.s

(6)U: Pierre de Coubertin,Olympic Idea,18,19.s.

(7)Novi zavjet,365.s.

(8)Uporedi: Fridrih Niče,Tako je govorio Zaratustra,67.s.

(9)Pierre de Coubertin,”The Philosophic Foundation of Modern Olympism”,U: The Olympic Idea,131.s.

(10)Novi zavjet,398.s.Preveo Vuk Stefanović Karadžić,Prosveta/Nolit,Beograd, 1987.

(11)U: Pierre de Coubertin,The Olympic Idea,56.s.

(12)U: Pierre de Coubertin,The Olympic Idea,109.s.

(13)U: Jean-Marie Brohm,Le Mythe olimpique,431.s.

(14)U: MacAloon J.John,This Great Symbol,59.s.

(15)Pierre de Coubertin,”Ode to Sport”,U:Pierre de Coubertin,The Olympic Idea, 39.s.

(16)U: The Olympic Movement,International Olympic Committee,81.str,Lausanne, Switzerland,1984.

(17)U: Pierre de Coubertin,The Olympic Idea,109.S.

(18)Uporedi: Iv-Pjer Bulonj,Olimpijski duh Pjera de Kubertena, 166, 167. s. U intervjuu sa A. Langom koji je 27.8.1936. godine objavljen u listu “Le Journal” Kuberten konstatuje: “Što se tiče spora oko amaterizma, kao i ljutnje kod nekih koju je izazvala olimpijska zakletva, dozvolite mi da se nasmejem. Prvo, nema, niti je ikada bilo amaterizma. Drugo, nema ni jedne reči u zakletvi, koju sam pažljivo sastavio, koja se odnosi na amaterizam. Detinje prepirke. Jedino što je važno je olimpijski duh,sve ostalo je priča.” (U: “Quel Corps?”, maj 1980, N.16. s. 40.) Kuberten je još određeniji u magazinu “L’ Auto”-u od 4. i 5. septembra 1936. godine: “Ah, kako je dosadna i glupa ta priča o olimpijskom amaterizmu! I kako mi se stalno prebacuje – i to uvek bez razloga – zbog tobožnje hipokrizije olimpijske zakletve. Ali, pročitajte tu čuvenu zakletvu čiji sam ja srećni i ponosni tvorac. Gde vidite da ona zahteva od atleta, koji se pojavljuju na olimpijskoj stazi,amaterizam za koji sam prvi rekao da je nemoguć? Jedino što sa tom zakletvom tražim je – sportska lojalnost. No, sportska lojalnost nije svojstvena samo amaterima. Poznajem profesionalne sportiste kao i cirkuske profesionalce koji imaju sportski duh na kojem većina amatera može da im pozavidi.” (U: “Quel Corps?”, maj 1980. N. 16. s. 41.) Pedeset godina se Kuberten beskompromisno borio protiv profesionalizma nazivajući profesionalne sportiste “cirkuskim gladijatorima”, a novac “najvećim neprijateljem” sporta i olimpijske ideje. U tom kontekstu on je uveo i “olimpijsku zakletvu” sa kojom je trebalo ojačati veru u amaterske principe i učvrstiti postojanost religio athletae – bez čega olimpijske igre postaju umesto “crkve”,u kojoj će se narodi sveta klanjati najvišim vrednostima kapitalističkog društva, banalna “vašarska” predstava. Koji je razlog za ovakav zaokret, pri čemu se čak i cirkuski zabavljači pojavljuju kao izazov za sportiste amatere? Da li njega treba tražiti u Kubertenovoj “šizoidnosti” koja će, po Bulonju, doživeti kod “ostarelog” Kubertena svoju kulminaciju nakon održavanja nacističkih Olimpijskih igara, ili o Kubertenovom strahu da će, ukoliko ne prihvati neminovni trend profesionalizacije olimpijskih igara, njegovo ime vremenom izbledeti u olimpijskoj istoriji? U svakom slučaju, u Kubertenovoj progresističkoj koncepciji, koja u principu “većeg napora” i shodno njemu u potpunoj posvećenosti “intenzivnom” telesnom vežbanju vidi jednu od glavnih odlika “sportskog duha”, ima dovoljno prostora za (demagoško) opravdavanje profesionalizma. Interesantni su i stavovi, u vezi s ovim pitanjem, Kubertenovih naslednika na mestu predsednika MOK-a i njegovih najznačajnijih sledbenika. Govoreći o profesionalnom sportu prilikom otvaranja zasedanja MOK-a u nacističkom Berlinu 1936. godine, tadašnji predsednik MOK-a, belgijski grof Baje-Latur, konstatuje: “Trebalo bi da se zajednički borimo protiv trgovine u sportu,težeći da sportu očuvamo njegovu plemenitost i potrebu razvijanja. To će ostati princip Međunarodnog olimpijskog komiteta,na osnovu koga se i održava njegov autoritet i dobar glas.Svi pokušaji da se tu nešto izmeni ostali su bezuspešni i zato budimo gordi što smo mi prva veza između naroda i što više nego ma koja druga organizacija radimo na sporazumu među narodima.” (“Vreme”, 1. avgust 1936.) Suprotstavljajući se tendenciji da olimpijske igre postanu sastavni deo “industrije zabave”, Kubertenov “genijalni prijatelj” i organizator nacističkih Olimpijskih igara Karl Dim se, na proslavi povodom osnivanja Nacionalnog olimpijskog komiteta Zapadne Nemačke u Bonu (24. septembar 1949. ), poziva na Kubertenovu “lepu izreku” da “sport treba da se odluči, da li će biti vašar ili crkva”, koja treba da bude stalni orijentir u borbi protiv profesionalizma. (Carl Diem, Der Olympische Gedanke, 95. s, Carl-Diem-Institut, Koln,1967.) U avgustu 1954. godine Dim konstatuje da je Kuberten bio svestan “da će olimpijske igre opstati onoliko dugo, koliko svetski sport iskazuje stvarnu pripadnost amaterizmu. Ukoliko on postane pozornica profesionalaca, onda će izgubiti svoje dostojanstvo i magiju, a odmah zatim i svoju finansijsku potporu.” (Carl Diem, Olympische Gedanke, 22.s.)

(19)Karl Kaucki,Tomas Mor i njegova utopija,90,91.s.Pod.K.K.Kultura,Beograd, 1967.

(20)Pierre de Coubertin,Textes choisis,III tom,484.s.

(21)U: Karl Adolf Scherer, 100 Jahre olympische Spiele, 60. s. Harenberg, Dortmund, 1995.Te reči će Kuberten saopštiti kao svoju misao pet dana kasnije, 24. jula, na banketu kod lorda Disboroua (Lord Desborough) i to na francuskom: “L’ important dans ces olympiades, c’ est moins d’ y gagner que d’ y prendre part.” Uporedi: Karl Adolf Scherer, isto, 60. s.

(22)Uporedi: Milorad Ekmečić, Srbija između srednje Evrope i Evrope, 14, 15.s. Politika,Beograd.1992. Nakon posete SAD 1889. i susreta sa tamošnjim katolicima Kuberten je, po kazivanju Mekaluna, bio “bolje pripremljen nego većina njegovih zemljaka za Rerum Novarum pape Lea XIII”, a to je uticalo i na njegovo kasnije nastojanje da kod Vatikana izdejstvuje prihvatanje olimpijskih igara. (Uporedi:Mac Aloon J,This Great Symbol,114.s.)

(23)Uporedi: Paul Jakobi,”Theologische Uberlegungen zur Menschenwurde im Sport – am Beispiel der Olympischen Spiele”,U: Paul Jakobi/Heinz-Egon Rosch (Hrsg.),Sport und Menschenwurde,Matthias-Grunewald-Verlag,192-2o3.s,Mainz, 1982.

(24)Isto,202.s.

(25)Isto,203.s.

(26)Karl Kaucki, Tomas Mor i njegova utopija, 88.s. Na hipokriziju koja vlada u “hrišćanskim krugovima”, kada je reč o sportu, ukazuje i nedavna poseta (svojevrsno hodočašće) monaha iz Hilandara, jednog od najvećeg svetilišta pravoslavlja, fudbalskom klubu “Crvena zvezda”, najvećem bastionu modernog paganizma na ovim prostorima, kojom prilikom su oni predstavnicima “Crvene zvezde”, fanatičnim propagatorima i čuvarima paganističkog kulta, “uručili poklon” u vidu kopije ikone “Trojeručice” – najsvetijeg simbola pravoslavlja!

„Врхунски тенисери“ – јаничари „новог светског поретка“

„Још један фантастичан успех Новака Ђоковића!“. „Нова медаља за Нолета!“ „Још једна освојена титула!“. … То су само неки од наслова из наше штампе.

Да ли, уистину, имамо разлога да се радујемо?

Због чега је победа спортиста на међународној спортској сцени толико значајна за нацију? Када се трезвено анализирају чињенице, на спортским теренима појављују се „тенисери“ који су плаћеници капиталистичких група које се појављују у виду „спонзора“ и које организују тениске турнире као део своје рекламне кампање.

Један од најважнијих разлога због којег „врхунски“ спортисти имају такву популарност међу „обичним“ људима је тај, што побеђују „представнике“ других држава и нација. Они пружају могућност да се људи поистовете са њима и доживе себе као „победнике“.

„Врхунски спортисти“ су мамац за људе који су поражени у све суровијем капиталистичком свету и који су као такви лишени могућности да буду вредновани на вредносној лествици капитализма.

„Победили смо!“ – то је поклик који може да се чује широм планете када „представник“ једне нације победи „представника“ неке друге нације.

Путем борбе за победу на спортском пољу изазива се националистичка хистерија путем које се друге нације и државе своде на „противнике“.

Спорт је најважније политичко средство са којим се уништава осећање заједништва међу људима. Путем спорта људи се претварају у непријатеље, а свет у ратиште.

У спорту је легално убити „противника“, наносити тешке телесне повреде, уништавати децу, уништавати своје тело и психу стварањем садо-мазохистичког карактера…

Настојање да се победи други човек и на тај начин докаже сопствена „вредност“ води човечанство у уништење.

„Врхунски спортисти“ нису „национални хероји“, већ су јаничари „новог светског поретка“, а то значи мултинационалних корпорација које користе спортисте као своје рекламне паное у све беспоштеднијем економском рату који уништава природу и човека као природно и хумано биће.

Све веће суме које добијају „врхунски спортисти“ пропорционалане су све већој беди у којој живе радни слојеви.

Њихова улога је да униште културно наслеђе човечанства и у том контексту културну самосвест нација.

Неважно је одакле спортиста потиче. На спортском терену он се појављује као обезличени гладијатор, цуркузанер или каскадер „новог светског поретка“.

Коцкарска еуфорија постала је саставни део „врхунског спорта“. Није довољно што власници спортског show-business-a стварају од младих на стадионима и у спортским халама идиотизоване „хулигане“, већ отварају коцкарнице у виду „спортских кладионица“ и стварају од младих коцкарске фанатике.

Развој коцкарске еуфорије представља један од најпогубнијих начина на који се убија људско и национално достојанство и млади претварају у капиталистичке протуве.

То што „врхунски спортисти“ организују „хуманитарне акције“ и „хуманитарне фондације“ представља најпрљавији начин на који настоје да се додворе потлаченима.

Само најгори подлаци могу да користе болесну децу и унесрећене да би себе приказали као „добротворе“.

У полеђини „хуманитарних“ акција крије се настојање „националних хероја“ да избегну да плаћају порез. То иде дотле, да изимају друга држављанства да би избегли да плаћају порез „својој“ држави. Само „врхунски тенисери“ дугују држави Србији на десетине милиона евра и долара.

Да „врхунски спортисти“ не знају за срам показује и то, што купују од попова највиша религиозна знамења да би се и на тај начин додворили јавности. Готово да нема „врхунског спортисте“ који није купио орден „Светог Саве“ од Српске православне цркве.

Тенисери са својим рекетима само привидно ударају тениску лоптицу. Заправо, они са својим рекетима ударају људе у главу лишавајући их памети и слободарског достојанства.

Не победа над „представницима“ других народа и држава, већ сaрадња са другим народима и државама путем културних и еколошких садржаја представља једину могућност да човечанство сачува живот на Земљи и преживи.

Кога су победили наши кошаркаши?

К

Још једно „Светско првенство“ је завршено. Наши спортисти постигли су још један „велики успех“. Организован је још један „спектакуларни дочек наших шампиона“. Доживели смо још једну еуфорију…

Шта се, уистину, догодило? Ко су, заправо, победници, а ко поражени?

Нису нама „противници“ црначка деца из америчких гета; ни бразилски момци који су побегли из блатњавих фавела; ни алжирски дечаци из сиротињских насеља француских градова… Они су нам подметнути да на њима „тупимо зубе“ и иживљавамо своју несрећу. Победе „наших“ гладијатора и циркузанера на спортским теренима су компензација за поразе које свакодневно доживљавамо.

Спортске представе су спектакуларна подвала.

Потлачене радне „масе“ добиле су још једну илузију, још једну кост коју ће да глођу, а они који владају и пљачкају купили су време да могу у сенци спортских спектакала да на миру наставе да раде свој злочиначки посао. Победили су, заправо, капиталисти, корумпирани и однарођени политичари, мафијашке банде које држе спорт у својој шаци… Спортисте плаћају они који отимају новац од радника, они који су наши господари…

Тврдња да победе наших спортиста на међународним такмичењима подижу борилачку вољу нашег народа представља чисту будалаштину. Никада победе на спортском пољу нису покренуле потлачене да се боре за своја људска и грађанска права. Напротив: победе на спортском пољу само су учвршћивале положај владајуће класе. То је главни разлог што су владари света толико заинтересовани за одржавање све бројнијих и све крвавијих спортских спектакала. Путем спорта незадовољство потлачених радних слојева бива усмерено на странпутицу, а од радника и њихове деце ствара се деполитизована „навијачка маса“. И овде треба рећи да је стадион створен у другој половини 19. века у Енглеској када су се радници изборили за осмочасовно радно време, и када је требало „колонизовати“ њихово не-радно време – да се не би класно освестили и борили за своја радничка и људска права.

Када се слегне заслепљујућа прашина „победничке“ еуфорије, људи ће се сучељити сa правим резултатом „велике спортске победе“: затворене преостале књижаре и читаонице и отворене нове спортске коцкарнице у чијем отровном смраду трули наша младост; залуђени „спортском славом“ и сновима о „великим парама“ још већи број младих бациће књигу и пропасти на спортским теренима; уместо школа и позоришта, зидаће се нови, све већи стадиони и спортске хале – за све бројнију сиротињу…

Више од четвртине становништва Србије је неписмено, а готово половина има само основну школу. Жалосна је истина да „нашој интелигенцији“ не смета то, што читава српска култура добија од државе годишње мање новца од новца који за уговор добије „бољи“ кошаркаш или фудбалер – на који неће платити порез!

Ми не треба да се боримо против подмештених „противника“ на спортским борилиштима, већ против правих противника. То су капиталистичке банде и политичари који уништавају наш народ; који су продали Космет; који припремају отцепљење Старе Рашке и Војводине; који нас утерују у Европску унију и НАТО; који од наше деце праве педере и лезбејке; који дозвољавају Американцима да нас запрашују као инсекте и трују наша поља и воду; који уништавају породицу, културу, слободарско достојанство људи; који нашу Мајку-Србију настоје да сведу на снисходљиву курву капиталистичких кланова који владају Европом и Америком…

То су наши прави противници и против њих треба да се боримо!

Крваве паре Новака Ђоковића

К

Србија пропада, а српски народ нестаје… Банде криминалаца отимају нашем народу фабрике, руднике, земљу, воду… Полиција пребија раднике… Војска нема чамце ни батеријске лампе… Милијарде евра сваке године бивају пребачене на рачуне у иностранству… Одиграва се завршни чин отимања Космета… Трећеразредни политичари са Запада долазе у Београд да нам постављају ултиматуме… Убедљива већина младих жели да напусти земљу… Кога то занима? Судећи по новинским извештајима и телевизијским емисијама – никога. Питање свих питања је да ли је Новак Ђоковић победио на неком турниру и колико је новца „зарадио“.

„Фондација Новак Ђоковић“ уложила је, у августу ове (2014.) године, пар стотина хиљада евра у опремање дечијих вртића и забавишта. Још један „хумани“ гест „нашег великог шампиона“ који је добио подршку јавности. Шта се крије иза ових „хуманитарних“ акција?

Наши „врхунски спортисти“, на челу са Ђоковићем и Дивцем, применили су метод који одавно користи пљачкашка „елита“ на Западу: да користи несрећу обесправљених радних слојева да би створила ореол „доброчинитеља“ и купили јавност. Који ће човек који има самопоштовање да користи туђу несрећу да би себе рекламирао? Онај ко стварно жели да помогне, он то ради без помпе.

Новак Ђоковић је само у 2013. на турнирима и од реклама „зарадио“ преко 27 милиона долара. Не постоји податак да је платио порез Србији – чији је држављанин. Колико Новак Ђоковић и други „врхунски“ спортисти, тренери и спортски менаџери дугују нашој држави? Када се имају у виду године које су за нама, ради се о стотинама милиона долара и евра.

Ули Хенес, легенда немачког фудбала и најуспешнији менаџер „Бајерна“, осуђен је у Немачкој на 3,5 године затвора због утаје пореза. Отац тенисерке Штефи Граф био је осуђен на 7 година затвора због манипулације са пореским листама своје ћерке. Шта је са нашом државом? Због чега су утајивачи пореза из света професионалног спорта изнад закона? Да ли се ради о додворавању масама, или о систематском поткупљивању политичара, државних службеника и новинара од стране „врхунских“ спортиста?

Како је могуће да „врхунски“ тенисери за победу на неком турниру добију више од 2 милиона долара? Да би зарадио 2 милиона долара просечно плаћени радник у свету треба да ради 500 година! Ђоковић и његове „колеге“ из света тениса тај новац „зараде“ за неколико сати „играња“. Због чега тениски циркузанери добијају новац о коме радници не могу ни да сањају? Које друштвене вредности стварају тенисери? Оно што они заправо „раде“ је пребацивање тениске лоптице са једног на други део терена.

Играчка техника у спорту нема еманципаторски, већ забављачко-циркузанерски карактер. Она је средствo за производњу „спектакла“ са којим треба интегрисати људе у владајући поредак. Са њом се не развијају истинске људске моћи, већ облици манипулације и уништавања људи као културних и природних бића. Савладавајући играчку технику, спортиста се обрачунава са својим духовним и играчким бићем. Што је „већи тенисер“, спортиста је мање човек. Он постаје својеврсни фах-идиот како у менталном, тако и у телесном смислу. „Тенисер“ је облик у коме се човек отуђује од себе као човека.

Да би се схватила права природа „врхунског“ тениса, треба имати у виду ко плаћа светску тениску „елиту“. То су, пре свега, „добротворне“ фондације Била Гејтса, „Монсанто“, највеће светске банке, „Пума“, „Адидас“, „Кока-кола“… Ђоковић, Надал, Федерер… су кловнови најмоћнијих капиталистичких кланова и као такви заштитни знак савременог капитализма. Они су јуришници „новог светског (америчког) поретка“ који уништава човечанство и живот на Земљи. „Врхунски спортисти“ спадају у 1% светске богаташке „елите“. Јахте, куће и поседи, ексклузивна одмаралишта, боравак у најскупљим хотелима, огроман новац у западним банкама… Они су органски део богаташке „елите“ која влада светом. „Посебност“ Ђоковића је у томе, што своје рекламне паное поставља преко целих зграда и што диже себи споменике по Србији!

Све веће суме коју добијају тенисери пропорционалне су све већој беди у којој се налази све већи део радничке популације у свету. „Спорт је најјефтинија духовна храна за радне масе – која их држи под контролом!“ – то је златно правило спорта до кога је дошао Пјер де Кубертен – званично „отац“ модерног олимпизма. Спортисти не стварају друштвене вредности, већ деполитизују потлачене и на тај начин служе очувању владајућег поретка.

Тенисери нису „представници својих нација“, већ јаничари најмоћнијих капиталистичких корпорација које користе спорт да униште националне културе и национално-слободарску самосвест. Спорт је круна „мондијалистичког“ погледа на свет, а модерни олимпизам је прва и најважнија мондијалистичка религија. Истовремено, тенисери су трчећи рекламни панои највећих капиталистичких корпорација и као такви произвођачи потрошачког менталитета – који је покретачка снага „потрошачког друштва“ које све интензивније угрожава опстанак човечанства.

Новац који „зарађује“ и „поклања“ Новак Ђоковић је крвави новац који су капиталистички зликовци отели од радника и са којим плаћају спортисте-најамнике да „испирају мозак“ потлаченима и стварају од њих покорне идиоте.

„Навијати“ за Новака Ђоковића и његову тенисeрску братију заправо је давање подршке џелатима човечанства да докрајче свој монструозни „посао“: да се обрачунају с критичко-мењалачким умом и униште живот на Земљи.

Украјинска криза – Отварање пандорине кутије

У

„Истина је целина.“ – то је став којим се руководио Хегел када је стварао своју дијалектику. Тај став пружа могућност да се на прави начин схвати природа кризе у Украјини.

У суштини, криза у Украјини је појавни облик егзистенцијалне кризе савременог света који се заснива на америчком „новом светском поретку“. Природа тог поретка условљава однос Запада према Русији и у том контексту однос Запада према Украјини и украјинским грађанима. Америка је изазвала кризу у Украјини да би наметнула такав начин „решавања кризе“ који ће јој омогућити да реализује своје стратешке интересе у односу према Русији и Европи. Прави циљ „решавања кризе“ у Украјини од стране Америке је стварање кризе на европском континенту која ће довести до слабљења како Русије, тако и водећих европских држава и до јачања позиције Америке како у војном, тако и у економском погледу. Направити око Русије војни коридор и изоловати Русију од Европе, и истовремено интегрисати Европу у амерички економски систем – представљају два стратешка оријентира која непосредно условљавају начин на који Америка настоји да „реши“ кризу у Украјини. Док Русија настоји да Украјина буде мост сарадњеизмеђу Европе и Русије, Америка настоји да од Украјине створи непремостиви бедем између Русије и Европе.

Када је реч о економским односима, не ради се о томе колика је данас економска размена између Европе и Русије, већ о изванредним могућностима за развој економске сарадње између Русије и Европе. Америка је на путу да доживи економски колапс. Интеграција Европе у привредни механизам САД обновила би економску снагу Америке и истовремено угрозила економску експанзију Русије која се, добрим делом, заснива на економској и научној сарадњи са Европом.

Ако анализирамо потезе Америчке спољне политике у свету у задњих двадесетак година, можемо да уочимо да се Америка у својим „хуманитарним интервенцијама“ не руководи настојањем да овлада, већ да уништи земље и народе. Деструктивна пракса Америке условљена је тиме, што Америка није више у стању да влада светом. Она више није најмоћнија економска сила света, а ускоро неће бити ни најмоћнија војна сила. Русија, Кина, Индија, Бразил, Белорусија, Иран, Јужна Америка, Венецуела, Куба… то су земље које се све успешније супротстављају америчком империјализму. Америка се данас понаша на исти начин на који се понашала нацистичка Немачка после пораза код Стаљинграда и Курска, када је Хитлеру постало јасно да његова солдатеска не може да победи Црвену Армију и уништи СССР. Немци су применили систем „спаљене земље“. Предвођени најоданијим Хитлеровим генералом Валтером Моделом (Walter Model), Немци су у СССР-у уништили 70 000 села, 1710 градова, 2766 цркава и манастира, 4000 библиотека и 427 музеја, 32 000 фабрика – и убили преко 27 милиона људи. То што су нацисти и немачка солдатеска урадили у СССР-у, то су НАТО солдатеска и амерички плаћеници урадили у Србији, Босни, Ираку, Авганистану, Либији, Сирији…

Оно што приморава Америку да уништава све око себе је све дубља егзистенцијална криза која прети опстанку САД. То што је Америка изгубила позицију „лидера“ у свету неминовно се одражава на стабилност и перспективу америчког капитализма. Као што је Хитлеров режим могао да обезбеди подршку Немаца само путем освајања „животног простора“ (Lebensraum), тако и амерички режим може да обезбеди подршку Американаца само дотле док им пљачком читавог света обезбеђује потрошачки стандард. Амерички „нови светски поредак“ је огромна хоботница чији пипци упијају животну снагу човечанства и природе. Када они буду одсечени, Америка ће се суочити са таквом економском и опште-друштвеном кризом која ће довести до њеног распада. Амерички властодршци су свесни тога. Упоредо са слабљењем америчке позиције у свету, амерички режим, под видом „борбе против тероризма“, укида основна грађанска права у Америции ствара полицијску државу. У САД има преко 3200 тајних служби које запошљавају преко 850 000 агената. Створена је посебна армија која броји на стотине хиљада специјалаца који имају најсавременије оружје и који су спремни да побију милионе америчких грађана. ФЕМА концентрациони логори ничу широм САД…

Права природа Западне „демократије“ види се по томе које политичке групе Запад користи да би остварио своје интересе у свету. У Украјини то су „бандеровци“ који не да не крију, већ се поносе својом фашистичком идеологијом. Политичком инструментализацојом таквих група Запад само показује какву „демократију“ настоји да успостави у Украјини. Монструозни злочини „мајдановаца“ у Одеси, и другим деловима Украјине, и подршка за те злочине од стране Запада указују на то да нема битне разлике између Хитлеровог и савременог „продора на Исток“ (Drang nach Osten). Уништење Словена, а то пре свега значи руског народа, и заузимање њиховог животног простора представља основни и нескривени циљ Запада. Отуда се лојалност Америци пре свега исказује у виду непријатељског односа према Русији. Они народи који одбијају да се окрену против руског народа добијају статус издајника које треба уништити. Србија, под руководством председника Слободана Милошевића, одбила је да се претвори у непријатеља Русије и зато је уништавана санкцијама и немилосрдно бомбардована, а председник Милошевић је од стране српских издајника (америчких плаћеника) киднапован – и касније убијен у Хагу.

Што се тиче америчке „помоћи“ Албанцима на Косову, Американци су „спашавали“ Албанце од Срба тако, што су на простор Косова бацили преко 30 000 уранијумских пројектила – што одговара дејству преко 450 атомских бомби које су Американци бацили на Хирошиму и Нагасаки. На хиљаде Албанаца и њихове деце (као и Срба и српске деце) умрло је од леукемије и других болести изазваних америчким бомбардовањем. И други делови Србије затровани су уранијумом и засејани касетним бомбама. Али, ни овог пута руски народ није изневерио Србију. Председник Путин послао је специјалце: Американци су бомбардовали и убијали, а Руси уклањају бомбе и спашавају животе грађана Србије!

Шта Русија може да очекује од Европске Уније? Владајући политички кругови Европе поистовећују Европу са “Европском унијом”, исто као што су нацистички идеолози “нови европски поредак” прогласили “Европом”. Управо они који се залажу за Европу као заједницу равноправних народа и који инсистирају на њеном еманципаторском наслеђу – најљући су противници “Европске уније” која је оруђе најмоћнијих европских концерна за уништавање еманципаторског наслеђа европских народа. “Европска унија” гради се на илузији да улазак у “Унију” обезбеђује свим народима Европе “просперитет и бољи живот”. Овде треба подсетити да је главни прокламовани циљ нацистичког “новог европског поретка” био да “сви европски народи буду срећни”! “Европска унија” је анти-људски и деструктивни поредак који се заснива на владајућим принципима монополистичког капитализма “Уништи конкуренцију!” и “Паре не смрде!”; њена владајућа политичка сфера не пружа могућност за изражавање политичке воље грађана, већ је политички облик владавине капитала над људима; читава институционална, нормативна и пропагандна сфера тог поретка усмерена је на уништавање културне и слободарске самосвести људи и на њихову интеграцију у духовну орбиту капитализма на нивоу идиотизоване радно-потрошачке “масе”.

“Европска унија” није “демократска заједница народа”, већ облик интеграције европских мултинационалних концерна у борби против америчких концерна који користе америчку државу као средство за остваривање својих интереса на глобалном плану. Она се не заснива на еманципаторским (културним) традицијама европских народа, већ на империјалистичким традицијама европског капитализма. “Европска унија” није хуманистички циљ, већ средство најмоћнијих капиталистичких концерна за остваривање, путем економских и политичких “мера”, истих оних циљева које је Хитлер, путем оружја, покушао да оствари за немачки капитал. Она је прелазна фаза у “развоју Европе” који води стварању новог фашистичког (екоцидног) поретка. Управо ова насилна капиталистички успостављена “интеграција народа Европе” доводи до бујања најреакционарнијих политичких покрета, што је одговор на лишавање људи елементарних људских и грађанских права. То је увод у све драматичније обрачуне који ће се развијати на темељу владајуће логике коју намеће монополистички капитализам, и на темељу све загађеније природне средине и биолошког пропадања европских народа. Екоцидни капиталистички тероризам неминовно производи национализам који се више не заснива на борби за радно место или потрошачки стандард, већ на борби за опстанак. Уместо да се “уједињавањем Европе” код грађана развија оптимизам и толеранција, што би одговарало “хуманистичким идеалима” у које се политичари непрестано заклињу, нараста страх од будућности и нетрепељивост. “Хуманистички” говори не могу да сакрију све већи криминал, незапосленост, распад “државе благостања” а са њом социјалне заштите, уништавање животне средине, дрогирање, насиље, самоубиства, фанатизам, екстремизам, бујање сатанистичких секти и фашизма, разбијање породице, све већи број деце без родитеља, трговину људима и децом ради сексуалног злостављања и њихово убијање ради “добијања” органа (само у Енглеској годишње “нестане” преко 40 000 малолетне деце), ширење СИДЕ и других болести којима треба десетковати сиротињу, усамљеност која је добила размере епидемије…

“Европска унија” производи расизам, попут оног који је створен у САД. Народи из Источне Европе и са Балкана добијају статус “народа без културе”, што значи “нижих бића”. Језици Gastarbeiter-а не схватају се као европска културна баштина, већ постају повод за дискриминацију. Масовна је појава да страни радници спречавају своју децу да уче матерњи језик да се не би уочило њихово порекло и зато били изложени понижавању. Када се има у виду да занемарљив број деце странаца стекне више и високо образовање, јасно је да лишавање деце матерњег језика значи уништавање њиховог културног бића, чиме се своде на “прљаву” радну снагу која је “предодређена” да обавља најтеже и најопасније послове.У “Европској унији” јасно се оцртава расистичка пирамида која се заснива на економској, политичкој и војној моћи: на врху су Немачка, Француска и Енглеска; испод њих су Италија, Шпанија, Холандија, Белгија… Балкански народи налазе се на дну пирамиде. За њих је у “уједињеној Европи” резервисано оно место које Афро-Американци имају у САД. “На путу за Европу” балкански народи треба да изгубе историјску (културну) самосвест и слободарско достојанство и да постану “прљава” радна снага, а Балкан септичка јама Европе. Од балканских народа захтева се да се одрекну слободарских митова, који представљају основ њихове историјске и слободарске самосвести, док се, истовремено, од њих захтева да се држе мита о “Европи” као “заједници слободних народа”: слободарски митови замењују се колонијалним митовима. “Уједињење Европе” по америчком моделу, а то значи на основу интереса мултинационалних концерна и њихове борбе за доминацију, води обрачуну с “национализмом” који се своди на обрачун с културним наслеђем европских народа и с њиховим правом да доносе суверене политичке одлуке. У САД живе отпаци европских и других народа који су дегенерисани “америчким начином живота” и кока-кола “културом”. У Европи се ради о народима који свој национални, грађански и културни идентитет везују за земљу која је извориште њиховог историјског постојања и за чију слободу су се борили њихови преци. Она је њихов животни и духовни завичај и основ људског самопоимања.

“Европски идентитет” не може да се гради на темељу формалних принципа (попут устава), већ на слободарској традицији и културном наслеђу европских народа. Европљани треба да буду умни и борбени људи који ће се супротставити процесима уништавања живота и културног наслеђа народа, и који ће нагомилане објективне могућности за стварање новог света, који се заснива на умној слободи, путем политичке борбе претворити у реалне могућности ослобођења. Европа (свет) треба да постане башта у којој ће заједно да расту цветови свих европских (светских) култура. Није важно који је цвет “већи”, већ да сваки мирише својим мирисом. Ради се о реализовању идеја-водиља Француске грађанске револуције који нису само хуманистички, већ су постали основни егзистенцијални принцип. Само на основу борбе за нови свет еманципаторско наслеђе европских и других народа који живе у Европи може да се реализује. Европа ће превазићи све дубљу друштвену кризу стварањем новог света – или ће пропасти. Усвајање “америчког начина живота” за европске народе значи самоубиство.

Владајућа пропагандна машинерија Запада створила је мит да су Европа и Америка „пријатељи“. Прислушкивање и шпијунирање грађана у Европи од стране Американаца добило је такве монструозне размере, да је мало оних који имају илузију да је Америка „пријатељ“ Европе. Када се има у виду да Америка жели да искористи Европу као полигон за нуклеарни напад на Русију, јасно је да је Америка смртни непријатељ Европе. Све већа популарност председника Путина у Европи заснива се у првом реду на томе, што све већи број Европљана схвата да се Европа не може ослободити америчке тираније уколико се не ослони на Русију. Отуда није изненађујуће да већина Немаца подржава политику председника Путина према Украјини.

Борба између Запада и Русије на украјинском простору нема само војну и економску природу. То је истовремено борба између два схватања света, између два схватања природе, човечанства, друштвених односа, будућности… Америчка унутрашња и спољња политика заснивају се на интересима највећих капиталистичких корпорација. Оне настоје да униште институције које ограничавају њихову експанзију и да створетакав „међународни поредак“ који се заснива на владајућим принципима монополистичког капитализма „Велика риба прождире малу рибу!“ и „Уништи конкуренцију!“. Ради се, заправо, о „мондијализму“ који подразумева уништење нација и њихово претварање у радно-потрошачку гомилу, као и о претварању њиховог животног и историјског простора у предмет економске експлоатације и еколошког пустошења. Највеће капиталистичке корпорације уништавају националне државе да би уклониле снаге које су у стању да ограниче њихову моћ. У том контексту, намеће се „регионализација“ која представља израз настојања да се разбију постојеће државе и створе протекторати који неће моћи да се супротставе тоталитарној доминацији најмоћнијих капиталистичких групација. „Регионализација“ се своди на феудализацију постојећих држава. Уместо да се са „развојем демократије“ повећава могућност утицања на владајућу политику од стране грађана, дешава се супротно: све ужи круг капиталиста има све веће могућности да економским, политичким, научним, техничким, медијским, фармацеутским, војним и другим средствима успостави неприкосновену власт над људима, који су сведени на апстрактне „грађане света“, и постану господари живота и смрти. Људима остаје да се на регионалном и локалном нивоу безнадежно боре са последицама злочиначке праксе најмоћнијих капиталистичких корпорација. Овде треба додати и то, да нису само капиталистичке корпорације, већ да је сам на капиталистички начин условљени живот постао тотализујућа моћ која уништава националне културе и индивидуалне специфичности људи и који ствара од њих идиотизовану радно-потрошачку „масу“, а од света капиталистички концентрациони логор. И они народи који нису под непосредном доминацијом Запада, а који су прихватили „потрошачки“ начин живота, губе културни идентитет и утапају се у „кока-кола културу“ која је најаутентичнији појавни облик мондијалистичког идиотизма.     

Није случајно што је оштру реакцију анти-руских политичара на Западу изазвало Путиново залагање да се сачува хуманистичко наслеђе православног хришћанства и да оно буде један од најважнијих духовних ослонаца руског друштва. Ради се, заправо, о настојању да се спречи погубни утицај „потрошачке“ и „техничке“ цивилизације на друштвени развој и да се омогући да традиционалне вредности, које су у највећим недаћама уједињавале руски народ, поново добију на значају. Истовремено, борба за национални опстанак и еманципацију подразумева борбу за очување еманципаторског наслеђа грађанског друштва и националних култура, античке духовне баштине, ренесансе, просветитељства, Француске грађанске револуције, немачке класичне филозофије и Маркса, филантропског покрета, борбе радника за праведно друштво и Октобарске револуције, антиколонијалне и антифашистичке борбе, као и борбе за еманципацију жена…

Због чега је руски закон о спречавању хомосексуалне пропаганде међу младима доживео оштре критике на Западу? Савремени капитализам уништава „традиционално човечанство“ и тиме породицу и полове. Владајући режими на Западу нису у стању да спрече биолошку пропаст европских народа. Све је већи страх од нестанка. У Русији су свесни да борба за очување породице и тиме биолошке репродукције друштва представља камен-темељац опстанка народа. Уместо „права хомосексуалаца“, у Русији је на првом месту право деце да имају родитеље и срећно детињство. Борба за очување породице и биолошког опстанка народа представља један од разлога због чега Русија има све већу подршку „традиционалиста“ на Западу.

Као војна велесила, Русија је највећа препрека Западу да реализује планове о уништeњу милијарди „прекобројних“ становника планете. Све интензивније уништавање природних ресурса на Западу води радикализовању геноцидне политике: уништење све већег броја људи постаје основни услов за преживљавање све мањег броја људи. У том контексту створена је теорија о “златној милијарди” која представља стратешки оријентир за политичку, војну и економску праксу Америке у свету. Екоцидна капиталистичка помама производи све већи страх за опстанак и на тој основи ствара услове за радикализовање политичких одлука и акција. Употреба атомских и неутронских бомби, вештачких вируса и других убитачних средстава, постаје легитимно средство за “одбрану”. У готово свим извештајима “стручњака” Западне хемисфере “пренасељеност” планете је “највећа опасност за опстанак човечанства”. Страх за опстанак усмерава се ка народима који се “исувише множе” и на тај начин угрожавају опстанак свих. Решење се намеће само по себи: уништење милијарди “прекобројних” нужно је да би човечанство опстало. Они који нештедимице уништавају природу и истребљују народе постају “спасиоци човечанства”. Запад има богато искуство у уништавању народа: истребљење северноамеричких Индијанаца од стране америчког капитализма и Кинеза и аустралијских домородаца од стране британског империјализма – упућује на Западне “традиције” у обрачуну с “вишком” човечанства. Истовремено, “глобализам” на темељу америчког “новог светског поретка” условљава стварање “националне” геноцидне плутократије која има задатак да, економским и другим мерама, уништи “вишак становништва” на својој територији. Даљи развој капитализма платиће милијарде невиних људи, све већи број животињских врста које су пред истребљењем, сав живи свет… У коначном, све то служи да би неколико милиона ментално дегенерисаних “богаташа” могло и даље да “ужива” у материјалном богатству које настаје из крви и пепела, и који свој опстанак обезбеђују путем полицијске, мафијашке и војне тираније и илузија које ствара индустрија забаве. Фанатици капитализма најгори су терористи: они уништавају живот на Земљи.

Када се има у виду којим интензитетом бива уништена природна животна средина, није случајно што све већи број људи на Западу у руском природном пространству види темељ опстанка човечанства. Евроазијски простор садржи 75% природног богатства света. Сибир је ризница човечанства и руски народ ће паметном политиком сачувати Сибир за будућа поколења. Од прворазредног значаја је и то, што је Русија постала стожер борбе против „Монсанта“ и других америчких корпорација које настоје да униште органске усеве и традиционални начин производње здраве хране. Имајући у виду утицај који те корпорације имају на владајући режим, не чуди што амерички властодршци у Русији виде смртног непријатеља.

То што је Русија поново постала велесила која је у стању да утиче на судбину света је оно најважније што се десило у савременој историји. Као што је победа Црвене Армије код Стаљинграда и њен незаустављиви поход против фашизма покренуо многе народе да се боре против колонијализма и империјализма, тако успон Русије буди наду да ће савремени фашизам, у виду америчког „новог светског поретка“, коначно бити уништен – што ће створити могућност за интеграцију слободних европских и азијских народа од Атлантика до Владивостока.   

Лондонске олимпијске игре. Игре смрти.

Л

Oлимпијске игре.

Највиша светковина капиталистичког света.

„Плава ложа“ је пуна.

Џелати човечанства су на окупу.

Ту је и краљица.

Британска краљевска кућа…

Најкрвавија злочиначка организација за коју историја зна.

Лондон слави!

Бојни бродови, авиони, ракете, полицајци, командоси…

Прави олимпијски амбијент.

Фанфаре, олимпијска корачница…

Роботи марширају.

Ave cæsar! Morituri te salutant!

Краљица маше.

Краљица се смеје.

Краљица зева.

„Голуби мира“ нестају у тами отрованог неба.

То су Олимпијске игре, будало!

Смеј се!

Сви морају бити срећни!

„Спорт је најјефтинија духовна храна за радне масе – која их држи под контролом.“

Стари, добри Кубертен.

Знао је како треба владати.

Олимпијске игре.

Биле су „фестивал младости“.

Сада су фестивал смрти.

Краљица је заспала.

Нека је.

Нека утоне у вечни сан.

Као и Блер, Буш, Клинтон, Саркози, Обама…

Као и сви капиталистички зликовци.

Спавајте! – олимпијски анђели.

Спавајте! – олимпијски гадови.

И никада се немојте пробудити.

Olimpijske igre – Mit i stvarnost

O

Antičke olimpijske igre

Olimpijska religija bila je religija Ahajaca koji su sa severa prodrli na prostore Grčke i pokorili egejske narode. Bogovi pokorenih naroda bili su ženskog roda i živeli su pod zemljom (htonički bogovi), za razliku od  bogova osvajača koji su bili muškog roda i koji su prebivali na Olimpu (svetlosni bogovi). Kultovi posvećeni olimpijskim bogovima postaju način nametanja patrijalhalnog poretka starosedeocima i način njihove duhovne kolonizacije.

U helenskom svetu gotovo svaki grad imao je svoja takmičenja posvećena bogu koji je bio zaštitnik grada. Najvažnije igre koje su imale panhelenistički karakter bile su: olimpijske igre (održavane su u Olimpiji na Peloponezu u čast Zevsa – vrhovnog boga i boga rata); pitijske igre (održavane su u Delfima, gde je bilo čuveno proročište, u čast Apolona Pitijskog, trajale su tri dana a takmičenja su bila gimnastička, jahačka, na kolima i muzička); istamske igre (održavane su u Istmu na korintskoj prevlaci u čast Posejdona, svake treće godine u aprilu, Pindar ističe gimnastička i konjanička takmičenja, Platon je bio jedan od pobednika na igrama), i nemejske igre (održavane su u Nemeji, pokrajini Argolida na Peloponezu, svake treće godine u junu). Pored njih, postojala su Eginska takmičenja u čast Here, Arkadska i Likejska u čast Zevsa, zatim Korintska, Atinska, Eleusinska, Maratonska, Beotska…

Olimpijska takmičenja u čast Zevsa održavala su se početkom svake pete godine. Prema tvrđenju Pausanije, osnovao ih je legendarni kralj Oksil. Mesto na kojem su se održavala takmičenja bilo je blizu reke Alfeja pod brežuljkom koji je bio posvećen Zevsu (po nekima Zevsovom ocu Kronosu). Igre su se održavale u leto u doba uštapa. Rukovodioci igara zvali su se helanodikai (helenske sudije). Bilo ih je desetoro.

O prvim vekovima od “zvaničnog” uspostavljanja olimpijskih igara (776. godine pre nove ere) nije sačuvan ni jedan pisani dokument. Na kraju V veka p.n.e. helenski filozof i sofist Hipija iz Elisa sastavio je listu olimpijskih pobednika koju će, sto godina kasnije, nanovo obraditi i korigovati Aristotel. Detalji sa prvih olimpijskih igara nisu sasvim pouzdani. Olimpijske igre počinju da se broje od 776. godine jer su od tada počela da se zapisuju imena pobednika. Poslednje olimpijske igre organizovane su 394. godine nove ere, što znači da je održano 293 olimpijskih nadmetanja.

O najstarijim takmičenjima svedoči Homer. U „Ilijadi“ (XXIII.257-897.) on opisuje nadmetanje junaka na Trojanskom polju, a u „Odiseji“ (VIII.100-265.) prikazuje igre na dvoru feačkog kralja Alkinoja. Kod Homera ima i drugih opisa i podataka, na pr.“Ilijada“ XXIII. 630. i dalje, kao i XXII 164. O nadmetanjima govore i Hesiod u „Poslovi i dani“, Pausanija, Herodot, Tukidid, Isokrat, kao i rimski pesnik Vergilije u „Eneidi“ sledeći Homera.

Osnovni razloga zbog koga je, pretpostavlja se, došlo do povezivanja telesnog takmičenja sa religioznim festivalima je taj što su Grci bili veoma antropomorfni u shvatanju bogova i smatrali su da će ono što njima samima čini zadovoljstvo (muzika, drama ili telesni agon) pričinjavati zadovoljstvo i bogovima. Postoji mišljenje da su borbe organizovane kao oblik posmrtnih svečanosti sa kojima se duše ratnika šalju bogovima – običaj koji je prisutan i kod drugih ratničkih naroda. To odgovara prvobitnom osmogodišnjem ritmu organizovanja olimpijskih igara koji se zasniva na verovanju da se svake osme (kasnije četvrte) godine duše umrlih pojavljuju na svetlosti.  Često se preteruje u isticanju povezanosti između telesnog agona i religioznih rituala. Homerovo prikazivanje borbi pokazuje da takva povezanost nije postojala u vremenu koje je on opevao u svojim delima. Igre o kojima on govori u “Ilijadi” su deo pogrebnih svečanosti čiji je smisao da se zaostavština mrtvog Patrokla, Ahilovog prijatelja i saborca, podeli između najistaknutijih ratnika. Mnogi grčki atletski susreti nisu imali veze sa religioznim festivalima. Primer su pohodi Aleksandra Makedonskog na kojima su u devetnaest slučajeva održani atletski susreti i to sve radi zabave trupa, s izuzetkom jednog koji je bio deo pogrebnih svečanosti. Očigledno je, kada se imaju u vidu borilačke discipline koje predstavljaju svojevrsni “vojnički višeboj”, da je priprema za rat izvorište takmičarskog duha olimpijskih igara. Borba između ratnika i u tom kontekstu ratnički turniri su sastavni deo sticanja borbene gotovosti, ali i oblik borbe za prestiž između aristokratskih prorodica, rodova i gradova.

Smatra se da je uspostavljanju olimpijskih igara doprinela “eksplozija” stanovništva u Grčkoj, što je dovelo do iseljavanja i kolonijalizacije primorskih prostora u Mediteranu. Pored jezika, religija je bila glavna spona koja je povezivala Grke. To je osnovni razlog što su veliki religiozni festivali u domovini (u Olimpiji, Delfima, Delosu, Epidaurusu, Nemei i Istamu Korintskom) dobili na značaju upravo tokom ili neposredno nakon perioda kolonizacije. Oni su privlačili posetioce iz svih krajeva helenskog sveta, počevši od južne Francuske pa do Crnog Mora. Za neke je to bio svojevrstan oblik hodočašća; za druge, način potvrđivanja pripadnosti helenskoj civilizaciji. Nakon mnogih vekova, većina je dolazila da bi uživala u velikom događaju.

Učešće na igrama bio je dozvoljeno slobodnim Helenima koji nisu bili osuđivani i koji nisu uvredili bogove, a kasnije Makedoncima i Rimljanima. Pripadnici drugih naroda mogli su da prisustvuju igrama kao gledaoci. Udatim ženama bio je zabranjen pristup pod pretnjom smrtne kazne. Jedino su devojke i sveštenice hrama Zevsa Olimpijskog mogle da posmatraju nadmetanja, ali ne na samom stadionu, nego blizu njega. Pristup su imale jedino Demetrine sveštenice da bi krunisale pobednike. Demetra je bila sestra Zevsova i boginja plodnosti. U čast Demetre održavale su se, na Eleusinskom svetilištu u Atini, „velike misterije“ koje su počinjale krajem septembra i trajale devet dana. Mesec dana pre njihovog održavanja bilo je proglašeno “sveto primirje” (ekeheiria) koje je bilo obavezno za sve grčke države.

Takmičari su morali stići na mesto takmičenja mesec dana pre njegovog početka i bili su dužni da vežbaju i pripremaju se za takmičenja barem deset meseci. Tek kada su ispunili te uslove, i dokazali da nisu kažnjavani i da nisu uvredili bogove, mogli su da polože zakletvu da će strogo poštovati pravila takmičenja. Kršenje zakletve povlačilo je za sobom velike novčane kazne. U ranom periodu na igrama učestvuju najbolji borci kao predstavnici svojih gradova-država (polisa) koje su bile u stalnom ratu. Kasnije, na igrama učestvuju profesionalni borci koji se pojavljuju kao najamnici bogatih darodavaca koji nastoje da obezbede svoj prestiž, ali i prestiž svojih država.

 Što se tiče atletskog programa i njegovih pravila, oni su bili bezuslovno prihvaćeni u čitavom grčkom svetu. Činjenica da su olimpijski program i pravila preživela nepromenjena više od hiljadu godina objašnjava se mogućim uticajem religije, budući da su ceremonijali posvećeni božanstvima izuzetno konzervativni. Jedna od najvažnijih karakteristika antičkih olimpijskih igara je njihov veoma ograničeni program. Olimpijski program sastojao se iz sledećih takmičenja: trka konjanika i trka kočija (zaprega sa dva i sa četiri konja); tri borilačke discipline: boks, rvanje i pankration; trke na 200 i 400 jardi (jarda = 90cm), dugoprugaška trka i trka pod oružjem; petoboj (pentatlon) koji se sastojao u bacanju koplja, diska, skoka u dalj, trke na 200 jardi i rvanja. Na nekim takmičenjima bila je pridodata i trka na 800 jardi. Inače, ovaj program je važio kako za odrasle, tako i za takmičare u momačkom uzrastu. Godine 776. postojalo je takmičenje u trčanju, a 720. uvodi se takmičenje u rvanju. Takmičari su bili goli. Godine 708. organizuje se takmičenje u pentatlonu. Godine 648. uvode se trke kolima, u trospregu ili četvorospregu. Od 520. godine uvodi se trčanje u punoj ratnoj opremi, tj. sa štitom, kacigom, oklopom i kopljem. Pored uobičajenih disciplina, organizovane su i hoplomahije – borbe s oružjem, poput onih na bojnom polju. U V veku uvode se i nadmetanja u duhovnom stvaralaštvu, posebno u govorništvu i muzici.

Prvog dana igara podnošene su obredne žrtve i vršen pregled takmičara i konja; drugog dana održava se nadmetanje dečaka; trećeg dana odvija se takmičenje odraslih; četvrtog dana na programu su trke sa kolima i pentatlon; a petog dana prinose se žrtve od strane pobednika i organizuju gozbe. Uistinu, tok događaja nije sa sigurnošću utvrđen. Broj takmičara nije bio stalan. Žrebom je određivano kojim će redom takmičari nastupiti. Takmičenje se odvijalo po parovima. Pobeđeni je otpadao od daljeg takmičenja koje se nastavljalo sve dok ne bi ostao jedan (konačni) pobednik. U složenim takmičenjima kao što je pentatlon, pobednik je onaj ko je postigao pobedu u najvećem broju disciplina.

Na prvim olimpijskim igrama nije bilo određeno starosno doba takmičara. U početku se radilo o odraslim osobama, a od 37. olimpijskih igara dozvoljeno takmičenje dečaka, ali su se oni odvojeno takmičili. U Pindarovo vreme dečaci nisu redovno mogli da uzmu učešće u pankrationu (rvanje i pesničenje), a ni u pentatlonu. Stariji Heleni su se nadmetali na instrumentima (gitara, frula). Inače, na početku takmičenja nastupali su gimnastičari i konji. Pobednik nije bio vozač ili jahač, nego vlasnik konja. Ponekad su vlasnici nastupali i kao vozači, kao što je to uradio Herodot Tebanac ili Alkibijad.

Nakon završetka borbi rukovodioci takmičenja (agonoteti) su pred gledaocima i takmičarima objavljivali imena pobednika. Pobednik je kao svoju domovinu mogao da označi bilo koje mesto. Dešavalo se da pobednik izabere neki drugi grad umesto svog zavičaja. Uzroci su bili seobe, politički razlozi, ali i obećana nagrada nekog grada ako ga pobednik proglasi za svoj zavičaj. Imena pobednika ispisivana su na kamenim stubovima (stelama) ili na papirusu. Još na mestu pobede pobednika bi njegovi prijatelji i zemljaci u suton pratili kući sa poklikom: “Zdravo, pobedniče!” Ako u međuvremenu nije bila ispevana ni jedna pesma za njega, pevali su mu starinsku epinikiju pesnika Arhiloha prateći ga do Zevsova žrtvenika gde je on prinosio žrtvu. Nakon žrtvenog obreda organizovana je gozba. U domovini, pobednika su očekivale mnogo veće počasti. Njegov povratak bio je najveći praznik. Čitav grad je učestvovao u proslavi. Gozba, muzika i pesme u čast pobednika davale su proslavi obredni značaj. Obično su roditelji ili prijatelji zamolili viđenijeg pesnika da, zbog naklonosti ili za novac, ispeva epinikiju. Epinikije su pevane grupno i to ne samo u svečanoj povorci, već i na gozbi. Ponekad bi grupa prijatelja pevala pred kućom pobednika, kao što je to bio slučaj sa svatovima. Te svečanosti su se obnavljale i povodom prazničnih dana.

Takmičenja se razlikuju po mestu gde su se održavala, po vremenu kada su se održavala i po nagradama koje su se dodeljivale pobednicima. Na najstarijim narodnim takmičenjima nagrade su bile neki vredan predmet (iskovani pehar, lepo izvezena kabanica ili haljina, hiton, nekad običan venac), ali i  ono što je bilo najvrednije iz ratnog plena, jer su se nadmetanja priređivala u čast junaka. Kasnije, kada su nadmetanja poprimila panhelenistički karakter, nagrada pobedniku bila je maslinov, lovorov, peršunov ili od borovih iglica ispleteni venac. Poznato je da su grančice masline ili lovora nošene u obrednim svetkovinama. Na olimpijskim igrama pobednici su dobijali maslinov venac jer je u olimpiskom svetilištu rastao Zevsov gaj od samih maslina. Pindar u trećoj olimpijskoj odi govori o Heraklu, mitskom osnivaču olimpijskih igara, i njegovom putu u zemlju Hiperborejaca odakle je doneo maslinu, zasadio je u Olimpiji i odredio da maslinov venac bude nagrada pobedniku. Solon je propisao nagradu za pobednika na istamskim i na olimpijskim igrama. Prvi je imao da dobije sto, a drugi petstotina drahmi. Kada se ima u vidu “teškoća kojom se novac pribavljao” (Plutarh), kao i to da je jedna drahma odgovarala vrednosti jedne ovce (pet drahmi odgovaralo je vrednosti vola), može se steći predstava o pravoj vrednosti nagrade. U rimskom dobu, pobednici su osim venaca dobijali i grančicu palme. Godine 540. prvi put se dopušta mogućnost da se pobedniku na olimpijskim igrama podigne drveni kip, portretnog oblika, i to tek nakon postizanja tri pobede.

Antičke olimpijske igre ukinuo je vizantijski imperator Teodosije I 394. godine n. e. u ime hrišćanstva. Zgrade i hramovi u Olimpiji su razrušeni, a monumentalna statua Zevsa u sedećem položaju (visina 12, 27 metara, sa postoljem 13, 30 metara), izgrađena od slonovače i zlata, prebačena je u Konstantinopolj gde je 475. godine nestala u požaru.

Pročitaj tekst do kraja»

Ko je Брејвик?

K

Брејвиков злочин има прворазредну симболичну вредност.

Масакр на Утоји један је од конкретних облика у коме се појављује деструктивна природа владајућег поретка.

Брејвик је аутентични производ савременог капитализма.

Он је један од јуришника „новог светског поретка“ који се заснива на владајућем принципу монополистичког капитализма „Уништи конкуренцију!“.

Најмоћнији амерички и европски капиталистички кругови не крију да је њихов циљ уништење милијарди „прекобројних“.

Колико има „Брејвика“ у НАТО-униформама?

„Проблем“ је у томе што је Брејвик убијао на своју руку.

Да је плаћеник НАТО-а који у Авганистану масакрира децу и труднице био би слављен као „борац за демократију“.

Његов злочин указује на то да деструктивни потенцијали капитализма могу да се окрену против друштва у коме се генеришу и да владајући естаблишмент не може да их држи под контролом.

Брејвик је „болестан“ колико и Буш, Клинтон, Блер, Меркелова, Саркози, Обама; колико и власници америчке војне индустрије и војници НАТО-а; колико и стотине хиљада научника који производе најстравичнија средства за масовно уништење; колико и новинари најмоћнијих медијских концерна; колико и капиталистички малограђани који су спремни на најгоре злочине да би заштитили свој потрошачки стандард…

Брејвик је указао на фашистичке потенцијале капиталистичке „демократије“.

Он је урадио оно што желе да ураде десетине милиона капиталистичких фанатика широм Европе и Америке.

Он је њихов „херој“.

У Норвешкој се не суди Брејвику, већ се настоји прикрити права природа капитализма.

Noviji tekstovi

Poslednji Komentari

Arhiva

Kategorije

Meta Linkovi

Pratite Ducijev rad i na fejsbuku