Да би се на прави начин схватила природа Орвелове књиге „1984.“ треба имати у виду историјске околности и конкретне друштвене услове у којима је настала. Без анализе природе света у коме је Орвел живео и владајуће тенденције његовог развоја није могуће схватити конкретни историјски смисао његовог дела и тиме његову суштину.

Оно што је највише утицало на Орвелов списатељски рад била је хладно-ратовска атмосфера у свету након Другог светског рата и Орвелова анти-совјетска политичка оријентација. Орвелова књига „1984.“ је политички памфлет и као таква представља пропагандно оруђе Запада у хладно-ратовском обрачуну са СССР-ом. Орвелов рад на књизи „1984.“ био је саставни део његовог професионалног ангажмана као новинара и службеника британске владе. Орвел је од почетка 1949. и званично радио за владину организацију Одељење за истраживање информација која се бавила антикомунистичком пропагандом. Он је шпијунирао и откуцавао своје колеге писце и новинаре и стварао антисовјетску хистерију.

Орвел је у „1984.“ следио политички дух своје књиге „Животињска фарма“ у којој је обезвредио и исмејао Октобарску револуцију која је створила Совјетски Савез. Орвел је написао „Животињску фарму“ у другој половини 1944. када је Црвена Армија кренула у одлучујући бој против нацистичке Немачке – када су сви слободољубиви људи у свету са стрепњом и одушевљењем пратили победнички поход Црвене Армије на нацистички Берлин. Орвел је настојао да обезвреди победу СССР-а над фашизмом и на тај начин се обрачуна са ауторитетом који је СССР стекао у току борбе против фашизма. Код њега нема речи о пресудној улози СССР-а у победи над нацистичком Немачком, као ни о монструозним злочинима које је нацистичка Немачка починила у СССР-у.

Орвел је настојао да спречи да се створи биполарни свет и развије анти-колонијални покрет у свету. Он је са правом у СССР-у видео водећу снагу анти-колонијалне борбе.  Након Другог светског рата СССР је постао бастион биполарног света и као такав брана западном империјализму. Народи под западним колонијалном јармом у СССР-у су видели природног савезника у борби за слободу. Орвел није био против СССР-а зато што је подржавао Хитлера, већ зато што је био свестан да ће победа СССР-а над фашистичком Немачком допринети јачању ауторитета СССР-а у свету и допринети да СССР постане бастион анти-колонијалне борбе. Није случајно што је Орвел „превидео“ да Октобарска револуција није била само социјална револуција, већ и анти-колонијална револуција. У Октобарској револуцији извршена је национализација фабрика, рудника и нафтних поља и Русија је збацила колонијалне окове Запада. Совјетски Савез постао је симбол борбе против империјализма, а Лењинова књига „Империјализам као највиши стадијум у развоју капитализма“ постала је слободарска библија потлачених народа широм света.

Орвел је у шпанском грађанском рату био близак троцкистима. Због тога се сукобио са Шпанском комунистичком партијом коју је подржавао СССР и на чијем челу се налазила Долорес Ибарури, легендарна „La Pasionaria“. Један број троцкиста отишао је тако далеко да је, након убиства Троцког, подржао нацистички напад на СССР. Међу њима била је и некадашња секретарица Троцког Раја Дунајевскаја.

Орвелова „пророчанства“ немају визионарску, већ политичку природу. Орвелова књига „1984.“ је упозорење Западу шта ће се десити западним друштвима уколико прихвате совјетски „комунизам“. Попут других идеолога Запада, Орвел своди идеју комунизма на праксу стаљинизма – коју приказује у најцрњем светлу. СССР постаје Орвелова верзија Дантеовог пакла. Није случајно што су Роналд Реган и други најреакционарнији политичари Запада, који су прогласили СССР за „империју зла“, били одушевљени Орвелом.

Да ли је Орвелова „борба против совјетског тоталитаризма“  следила Западну колонијалну традицију? Да ли је то био изговор за колонијалну експанзију Запада ради уништења руског народа и освајања његовог животног простора? У сваком случају, Орвелови политички списи представљају допринос стварању друштвене атмосфере која је требало да оправда настојање САД и Енглеске да крену на Исток и униште руски народ.

Орвелова књига „1984.“ не заснива се на историјским и социолошким анализама, већ се служи пропагандним методима који имају психолошки карактер – на којима се заснива ватиканска, нацистичка и макартијевска пропагандна машинерија. Она је написана са намером да делује на емоције људи и да изазове гађење према СССР-у. Истовремено, она је требало да изазове панични страх од СССР-а и на тој основи створи убилачку мржњу која ће да уједини Запад у његовом настојању да се обрачуна са СССР-ом. Његово дело је ратно-хушкачка пропаганда која оправдава употребу свих средстава која могу да униште СССР. Ово је од прворазредног значаја јер Орвел пише „1984.“ у време када је формирање НАТО-а било у завршној фази (4. април 1949.)  и када америчка политичка и војна врхушка праве планове да атомским бомбама униште Источну Европу и СССР.

Орвел је свео „тоталитаризам“ на политички систем који је, по њему, постојао у СССР-у – који се заснивао на једнопартијском систему и владавини партијске бирократије над грађанима путем државног апарата. На тај начин он је осакатио појам „тоталитаризам“ и уклонио ону критичку мисао која указује на природу капиталистичког тоталитаризма и на погубне последице његовог развоја. Орвел је из пројекције будућности уклонио геноцидне и екоцидне потенцијале капитализма. Није случајно што се идеолози капитализма и данас позивају на Орвелово схватање тоталитаризма.

Владајући принципи капитализма недвосмислено указују на природу капиталистичког тоталитаризма: „Паре не смрде!“, „Све има своју цену!“, „Човек је човеку вук!“, „Борба свих против свих!“, „Уништи конкуренцију!“, „Велика риба прождире мању рибу!“, “Рат је најбољи посао!“… У капитализму не влада политичка сфера, већ је сам на капиталистички начин дегенерисани живот, који се заснива на апсолутизованом принципу профита, она тоталитарна моћ која условљава живот људи, међуљудске односе и природу човека. Томе је посебан печат дао развој „потрошачког друштва“. Људи су претворени у радно-потрошачку „масу“ и као такви у саучеснике капиталиста у уништавању света. У „потрошачком друштву“ у потпуности је реализована најпогубнија особеност капиталистичког тоталитаризма: да од последица уништавања света ствара изворе профита и тиме средство за свој развој.

Капитализам ствара „техничку цивилизацију“ која је облик у коме капитализам успоставља тoталитарну власт над људима. Развој технике у капитализму указује на то да техника није самостална појава. Техника је у капитализму постала оруђе капиталистичке експанзије и носилац капиталистичког тоталитаризма који има геноцидни и екоцидни карактер. У раљама капитализма техника је постала  деструктивна моћ и као таква највећа опасност за опстанак човечанства.

Сводећи СССР на „империју зла“, која представља „највећу опасност за човечанство“, Орвел је прикрио праву природу америчког империјализма који се заснива на развоју војне индустрије. Једно од најважнијих правила капитализма „Рат је најбољи посао!“ постало је неприкосновена идеја-водиља америчког империјализма који је након Другог светског рата усмртио десетине милиона људи и изазвао еколошку катастрофу у многим деловима света. Освајачки ратови који имају геноцидну у екоцидну природу постали су најважнија особеност америчке колонијалне политике. Амерички атомски програм и бацање атомских бомби на Хирошиму и Нагасаки, при чему је убијено преко 200 000 људи и још више озрачено, јасно су указивали на деструктивне потенцијале америчког империјализма. Орвел избегава да саопшти ноторну истину, да су Хирошима и Нагасаки наговештај „будућности“ коју ствара амерички капитализам.

Амерички империјализам заснива се на успостављању глобалног капиталистичког тоталитаризма – који се у савременом свету назива „мондијализам“. Сваки део планете постао је „америчка интересна сфера“. Томе одговара американизација света путем потрошачког начина живота и пропагандне сфере која се заснива на индустрији забаве у којој најважније место заузимају холивудска филмска индустрија и спортски show-business. Спортивизација света постала је најважнији начин капиталистичког тотализовања света и произвођења масовног идиотизма. Ради се о уништењу националних култура и традиционалних религија и стварању ментално изобличених људи који се у свакодневном животу не руководе хуманим вредностима, већ принципима „Уништи конкуренцију!“ и „Паре не смрде!“  .

Орвелу није пало на памет да укаже на то, да је фашизам само један од историјских појавних облика капитализма, тачније, стиснута песница капитализма у кризи. Фашизам је непосредна последица економске кризе капитализма изазване Првим светским ратом, као и економском кризом капитализма која је настала 1929. године. Фашизам је enfant terrible капитализма.

Орвел демонизује СССР и брише револуционарне потенцијале совјетског социјализма који су били инспирација радничкој класи на Западу да створи нови свет, као и поробљеним народима света да се ослободе колонијалног јарма. Нема речи о ослобађању Русије колонијалних окова Запада, о планској привреди, о грађанским правима жена, о праву нација на самоопределење, о бесплатном здравству, школовању и становању, о укидању рада деце и проституције… Исто тако, нема речи о укидању неписмености и свеобухватном образовном систему који је омогућио да совјетски грађани постану најобразованија популација на свету. СССР је већ 1939. постао прва научна сила на свету, 1940. друга економска сила, а током Другог светског рата прва војна сила.

Шта би се десило у свету до 1984. да СССР није произвео нуклеарно оружје и друга техничка средства са којима је могао да уништи САД и њене савезнике? САД су, уз подршку Енглеске и других америчких сателита, планирале да баце 91 атомску бомбу на Источни Берлин, 145 атомских бомби на Лењинград, и на стотине атомских бомби на градове у Источној Европи. Циљ бомбардовања био је „уништење становништва“. Кина је већ почетком педесетих требало да доживи исту судбину. Да Стаљин није послао кинеским револуционарима на стотине мигова 15Е, који су у два налета уништили на десетине америчких бомбардера Б29 над Кинеским морем, Американци би сравнили кинеске приморске градове и побили преко 50 милиона Кинеза. Да СССР није био у стању да се супротстави америчком империјализму, стотине милиона људи нестало би на нуклеарним згариштима „америчке демократије“.

Орвел је лишио критичку мисао еманципаторских и визионарских потенцијала и на тај начин је одвео на странпутицу. Он није само одбацио еманципаторске потенцијале СССР-а, већ и еманципаторске потенцијале грађанског друштва и националних култура који пружају могућност за превазилажење капиталистичког тоталитаризма и за стварање хуманог света.

Савремени капитализам представља реализоване тоталитарне и деструктивне потенцијале капитализма које је Орвел настојао да прикрије. Уместо да је нестанак СССР-а довео до ослобађања човечанства окова тоталитаризма, у време Орвелове пројектоване „будућности“ светом је завладао капиталистички тоталитаризам који по својој монструозности превазилази све облике тоталитаризма који су створени у историји. Он нема само апсолутистички, већ геноцидни и екоцидни карактер. Капитализам је довео човечанство на ивицу провалије. Свет се налази пред уништењем.

U toku je završna faza uništenja živog sveta na Zemlјi. U procesu evolucije živi svet je doživlјavao kvalitativne preobražaje – od nižih ka višim oblicima života. U životnim uslovima koje stvara kapitalizam svi oblici života doživlјavaju preobražaj koji ima degenerativni karakter. To važi i za čoveka. Sve zagađenija životna sredina i kapitalistički način života uslovlјavaju degenerativnu mutaciju čoveka. Ljudi gube odlike živih bića.

Kapitalizam proizvodi čoveka koji je u funkcionalnom jedinstvu sa procesima kapitalističke reprodukcije. Kapitalističko totalizovanje sveta podrazumeva kapitalističko totalizovanje tela. Vladajući odnos  prema telu posredovan je „tehničkom civilizacijom“. Telo je svedeno na svojevrsnu mašinu, a telesni pokret na mehaniku kretanja. Tehnička funkcionalnost i efikasnost postaju najvažnije odlike na kapitalistički način degenerisanog tela. U suštini, vladajući instrumentalni i izrablјivački odnos prema prirodi osnov je odnosa prema lјudskom telu. Ono nije harmonični deo žive prirode koje, kao takvo, treba poštovati, već je svedeno na predmet obrade i na sredstvo za kapitalističku reprodukciju.

„Vrhunski sportisti“ su tipičan proizvod tehničkog sveta koji se zasniva na principu kvantitativno smerlјivog učinka koji odgovara tržišnoj privredi – koja se zasniva na apsolutizovanom principu profita. „Vrhunski sportisti“ su robotizovani gladijatori, kaskaderi i cirkuzaneri. Po kriterijumima humanе medicine, sportisti su telesno i mentalno degenerisani lјudi. U sportskoj medicini odomaćio se izraz „sportsko srce“ sa kojim se daje afirmativna dimenzija hronično bolesnom srcu. Sportski organizam je specifičan po tome, što je prilagođen određenoj sportskoj disciplini. Drugim rečima, on je na specifični način degenerisani organizam. Isto je sa mentalnim zdravlјem. „Vrhunski sportisti“ imaju samo-destruktivni karakter. Spremnost i sposobnost da uništi svoje telo je najvažnija odlika „vrhunskog sportiste“. Odavno je „juriš na rekord“ postao samoubilački poduhvat koji podrazumeva kako upotrebu sve pogubnijih „stimulativnih sredstava“, tako i sve pogubnijeg treninga.

U savremenom svetu vlada ritam kapitalističke reprodukcije koji uništava biološki ritam odvijanja života. Konzumerski aktivizam postao je dominirajući oblik životnog aktivizma. Telo je postalo deo potrošačkog načina života i prilagođeno je zahtevima potrošačke civilizacije. Odnos prema telu ima instrumentalni karakter: ono prestaje biti integralni deo lјudskog bića i postaje sredstvo za reprodukovanje vladajućeg poretka. Radi se o potpunom komercijalizovanju tela kao “najvišem” obliku kapitalističkog degenerisanja čoveka.

Privid je da je čovek „vlasnik“ svoga tela. Uistinu, čovek se odnosi prema svome telu onako kako se kapitalizam odnosi prema čoveku. Dehumanizujući čoveka kapitalizam je dehumanizovao odnos čoveka prema svome telu. U pitanju je na kapitalistički način degenerisani narcizam koji ima instrumentalnu, destruktivnu i spektakularnu prirodu. Seksualni odnosi gube životvorni karakter i dobijaju komercijalni i kompenzacioni karakter. U „potrošačkom društvu“ došlo je do neograničenog iskorištavanja tela čoveka kao izvora „uživanja“. Svaki deo tela postao je predmet i sredstvo seksualnog iživlјavanja. Što čovek ima manje slobode u društvu, utoliko ima više „slobode“ u seksu.

Na osnovu odnosa kapitalizma prema telu može se videti da razvoj “potrošačkog standarda” podrazumeva uništenje životnog standarda. Način života, rad, kretanje, način ishrane… – gotovo svi oblici života postali su način degenerisanja čoveka. Holesterol, celulit, šećerna bolest, rak, srčana obolenja, neurastenija, depresivnost, SIDA itd. – nisu “bolesti savremenog sveta”, već posledice kapitalističkog načina života.

“Telesne potrebe” današnjeg čoveka određuje vladajuća propagandna mašinerija i njegov društveni položaj. Čovek koji neprestano proždire sve veće količine sve nekvalitetnije hrane predstavlјa najvažniji strateški cilј industrije hrane. Ona stvara sve bolesnijeg čoveka koga, po prirodi stvari, “preuzima” medicina i farmaceutska industrija. Konzumiranje sve veće količine hrane nije telesna potreba, već je kompenzacija za prikraćenu lјudskost. Isto je s pušenjem, drogiranjem, alkoholizmom… Istovremeno, sve veći broj bolesti kojima je čovek izložen nisu prirodno uslovlјene već su proizvedene u laboratorijama. One se “leče” tako, da se od čoveka stvara profitabilni pacijent.

Čovek se ne rukovodi samo konzumerskim aktivizmom kao vrednosnim izazovom, već njegovo telo ne može da opstane bez sve većeg broja preparata i pomagala, kao i veštačkih životnih uslova. Opstanak čoveka sve je više posredovan veštačkim sredstvima koja ga pretvaraju u plastično i tehničko biće. Telo je izgubilo prirodne potrebe: ono ne može više da prerađuje prirodnu hranu, živi na medikamentima i posredstvom medikamenata… Čitav život čoveka je pod “tretmanima” koji, u krajnjem, treba da omoguće da bude u funkcionalnom skladu sa vladajućim poretkom.

Kapitalizam razvija sve pogubnije mehanizme destrukcije i od posledica uništavanja prirode i čoveka stvara izvore profita. Ljudsko telo postaje univerzalna destruktivna mašina i univerzalna kanta za otpad u kojoj se gomilaju sve otrovniji proizvodi kapitalističke civilizacije. Istovremeno, egzistencijalna strepnja, ponižavanja koja čovek svakodnevno doživlјava, usamlјenost, beznađe… uzrokuju nastanak sve težih mentalnih bolesti.

Najvažnija osobenost zdravlјa je životvornost. Zdravlјe ne podrazumeva samo život, već i stvaranje života. Zdrav čovek je životvorni čovek koji je u stanju da stvori zdravo potomstvo. Kapitalizam putem načina života koji ima tehnički karakter degeneriše čoveka kao prirodno i time kao životvorno biće. Homoseksualnost ima anti-egzistencijalni karakter. Veštačka proizvodnja dece nije samo način degenerisanja čoveka kao životvornog bića, već uništenje životvorne sposobnosti čovečanstva.

Za razliku od evolucije životinja koja ima prirodnjački i deterministički karakter, evolucija čoveka ima istorijski i slobodarski karakter. Humana životvornost ne podrazumeva samo stvaranje novog života, već i novog sveta. U tom smislu dete nije samo prirodno biće, već i simbol i konkretna mogućnost budućnosti. Ono je otelotvorenje evolucije i istorije. Dete nije ono što jeste kao prirodno biće, već ono što može da bude kao lјudsko biće.

Zdravlјe čoveka suštinski se razlikuje od zdravlјa životinja. Ono se ne određuje prema prirodnjačkim, već prema humanističkim kriterijumima. Zdravlјe nije individualni već društveni fenomen. Čovek je organski deo lјudske zajednice i samo kao realizovano društveno biće može da bude zdrav. Ljubav i poštovanje su najvažniji uslov zdravlјa. Zdrav čovek je srećan čovek. Istovremeno, nema zdravlјa bez slobode. Ne može da bude zdrav čovek koji je rob poretka koji uništava život na Zemlјi. „Potrošač“ nije zdrav čovek. On je na kapitalistički način degenerisani čovek. Zdrav čovek je slobodan čovek koji je u stanju da stvori humani svet.

Najveći nedostatak prirodnjačke filozofije indijanskog poglavice Sijetla je taj, što u njoj ne postoji čovek kao emancipovano prirodno biće. Nјegov prirodnjački panteizam ukida čoveka kao društveno, stvaralačko, istorijsko i vizionarsko biće. Svet u kome čovek živi je datost i zasniva se na prirodnjačkom determinizmu. Životna filozofija indijanskog poglavice odgovara zakonima koji vladaju u prirodi. Radi se, pre svega, o borbi za opstanak koja podrazumeva da su lјudi prirodni neprijatelјi. Umesto saradnje u obezbeđivanju opstanka i u tom kontekstu umesto vladavine uma, čovek se rukovodi egzistencijalnom logikom koja vlada u prirodi. Ubistvo pripadnika drugog plemena zasniva se na neprikosnovenim prirodnim zakonima i kao takvo je opravdano. Umesto razumnog i mirolјubivog čoveka, „veliki ratnik“ postaje najviši vrednosni izazov. Radi se o nesputanom socijalnom darvinizmu po kome „opstaju samo najjači“. Evropski kolonizatori vešto su koristili stanje rata među domorodačkim plemenima da bi ih istrebili.

Zdravlјe nije datost. Ono se pojavlјuje u odnosu prema bolesti – koja je sastavni deo života i koja ima životvornu prirodu. Bolest primorava čoveka da se bori za zdravlјe. Priroda bolesti uslovlјava prirodu borbe za zdravlјe. Borba između bolesti i zdravlјa stvara novi životni kvalitet. U borbi protiv bolesti čovek jača svoju životvornu moć i volјu za životom.

Medicina u kapitalizmu nema prirodnjačku ili religioznu,  već tehničku prirodu. Za razliku od antičke medicine, savremena medicina nema holistički i religiozni, već parcijalni i mehanički odnos prema čoveku. Čovek nije više organski deo prirode ili univerzuma, već je organski deo na tehnički način degenerisanog sveta. Savremena medicina je sastavni deo kapitalističkog poretka i rukovodi se životnom logikom kapitalizma koja ima univerzalni karakter: od posledica uništavanja sveta i čoveka stvoriti izvor profita. Pravi smisao savremene medicine nije borba za zdravog čoveka, već proizvodnja kapitalizma. Ona ne jača životvornu snagu čoveka, već destruktivnu snagu kapitalizma.

Savremena medicina „leči“ posledice koje stvara kapitalizam putem tehničkih sredstava koje imaju profitabilni karakter – i to tako što degeneriše čoveka kao prirodno i lјudsko biće. Na taj način  uništavaju se odbranbene sposobnosti organizma i čovek postaje manijakalni potrošač lekova, vakcina, operacija i drugih medicinskih intervencija. Savremena medicina leči lјude tako što ih pretvara u hronične bolesnike. Što su lјudi bolesniji – kapitalizam je zdraviji.

Istinska medicina može da stekne konkretnu istorijsku samosvest u odnosu prema kapitalizmu kao totalitarnom destruktivnom poretku koji sve dramatičnije uništava život na Zemlјi. Životvornost je temelјni princip istinske medicine. Ona se zasniva na životvornom humanizmu. Smisao istinske medicine nije da leči čoveka kao biološko, već kao humano biće. Ona ima preventivni karakter. Nјen najvažniji zadatak nije borba protiv posledica koje nastaju uništavanjem života, već iskorenjivanje uzroka koji dovode do uništenja života.

Istinska medicina ima slobodarski i revolucionarni karakter. Ona se zasniva na principu da je zdravlјe osnovno, neotuđivo i bezuslovno pravo čoveka. Istinska medicina nastoji da afirmiše životvorne potencijale čoveka i da stvori zdrav svet. Stvaralački život, briga čoveka za čoveka i zdrav život u zdravoj prirodi – predstavlјaju najvažnije preduslove zdravlјa. Zdravo društvo i zdrava priroda su najbolјa prevencija. Zdrav život podrazumeva ne samo razvoj čoveka kao životvornog bića, već i realizovanje životvornih potencijala prirode. U tom kontekstu pojavlјuje se oplemenjivanje prirode stvaralačkom praksom čoveka i Marksov princip „humanizam-naturalizam“. Zdravo društvo je osnovni preduslov zdrave prirode.

Starost nije bolest. Priroda starenja može da se shvati na pravi način ukoliko se ima u vidu istina da je smrt osnovni uslov života. Smrt ima životvornu prirodu. Istovremeno, smrt daje smisao životu. „Večni život“ je najgore prokletstvo. Ta ideja je mamac za one koji su izgublјeni u beznađu kapitalističkog ništavila. Postajući totalitarni poredak destrukcije kapitalizam je ukinuo životvornu prirodu smrti. Destrukcija je na kapitalistički način degenerisana smrt. Ona jača životnu moć kapitalizma. Nije smrt čoveka isto što i smrt životinje. Istinski smisao smrti čoveka je stvaranje humanog sveta i izvesne budućnosti.

Potrošačko ludilo je najpogubnija bolest koju stvara kapitalizam. Za nju postoji samo jedan lek: opšte-narodna revolucija koja će se obračunati sa destruktivnim kapitalističkim bezumlјem i stvoriti svet koji će se zasnivati na umnom odnosu prema prirodi i u kome će razvoj međulјudskih odnosa biti osnovni kriterijum progresa. Svet će ozdraviti kada lјudi isuše kapitalističku močvaru i stvore humano društvo.

У савременом свету технократска квази-религија замењује традиционалну религију. Технократска цивилизација производи фах-идиоте и одговарајућу религиозну свест. Као што је „нови човек“ на капиталистички начин дегенерисано људско биће, тако је савремена космологија на капиталистички начин дегенерисана религија. Укинута је идеја истинског, као и еманципаторско наслеђе хришћанства и других великих религија. Нема више моралног расуђивања ни слободне воље. Човек је изгубио способност да процени шта је добро а шта лоше и да дела сходно својим убеђењима и савести. Уместо мудрости која се заснива на историјској и егзистенцијалној самосвести човека, космички закони који имају механички карактер постају неприкосновена моћ. Човек је укинут као поетичко и духовно биће и сведен је на пуку материју и као такав на објекат космичких процеса. Влада механицистички материјализам који представља обрачун с дијалектиком природе и историјским материјализмом и који представља теоријски основ за технизовање света и роботизовање човека.

Као одговор деструктивном капиталистичком ништавилу које има технички карактер светом је завладала ескејпистичка манија и потреба за стварањем виртуелних светова. Ескејпизам је постао главна грана идеолошке сфере капитализма. У том контексту, „продор у космос“ постао је непресушна инспирација за стварање виртуелних светова у којима најважније место заузимају „ванземаљци“. Они су космичка бића која су у машти на капиталистички начин дегенерисаних људи ствараоци живота на Земљи и човечанства. Исто тако, „ванземаљци“ нас непрестано посматрају и контролишу, живе са нама и претварају се у људе. Они постају део колективног лудила које ствара капитализам претварајући људе у „усамљену гомилу“ (Ризман). „Ванземаљци“ су постали духовна дрога која деполитизује људе и уништава критичко-мењалачку свест и визионарску машту.

Холивудска филмска индустрија, користећи све савршенија техничка средства, ствара моделе „ванземаљаца“ који улазе у подсвест младих и условљавају њихов однос према људима, свету и космосу. Најчешће су то бића која изгледају као роботизоване наказе које су отелотворење карактера на капиталистички начин дегенерисаних људи који имају потребу да владају и уништавају. Она су појавни облик деструктивних моћи овоземаљске технике која је приказана као самостална моћ. Та идеја присутна је код стварања вештачке интелигенције. На тај начин прикрива се истина да техника није сама по себи деструктивна моћ, већ да то постаје у рукама капиталиста који су од савладаних природних сила у виду технике створили средство за уништење живота. Истовремено, појављују се представе „ванземаљаца“ који личе на дегенерисану децу и који су „дошли на Земљу“ да би „Земљане“ научили памети.

„Босанске пирамиде“ су типичан пример претварања реалног у виртуелни свет путем медијске манипулације. Ради се о коришћењу тржишног механизма и космолошке мистике на којој се заснива мит о „ванземаљцима“. На примерима „Госпе из Међугорја“ и „Босанских пирамида“ може да се увиди разлика између традиционалног начина стварања виртуелних светова и савременог начина који нема само мистични већ и технократски карактер. Док се у првом случају манипулише са старијим људима који су жртве трагичног живота и религиозних илузија, у другом случају имају се у виду „клијенти“ који нису религиозни фанатици, већ који траже савремене облике бекства из све туробније реалности. Они имају потребу да буду у природи, да се забаве, да побегну из усамљености… Отуда су у понуди „природне лепоте“, „здравље“, „медитација“, „дружење“… Прича о „ванземаљцима“, „пирамидама“ и „енергетским трансмитерима“ треба да створи мистични застор који ће бити брана рационалном и критичком односу према свету. У коначном, ради се о езотеријској подвали која има секташки карактер.

Мит о „ванземаљцима“ служи да се укине историјски пут развоја човечанства и човек сведе на објекат над-људских сила. Најважније је уништити слободарско и стваралачко достојанство људи, као и идеју друштвености која има колективистички и стваралачки карактер. Људско друштво је стваралачко-слободарска заједница која омогућава човеку да стекне веру да заједно са другим људима може да створи хумани свет. То је највећи квалитет историјског развоја човечанства.

Све што је створено на Земљи је људско дело. Свако дело има конкретну историјску природу, што значи да је настало на одређеном степену развоја човечанства и у специфичним друштвеним условима. Сама идеја да је „човек створен од стране ванземаљаца“ производ је људске маште која је настала у одређеном историјском тренутку. Она је била могућа када је човек стекао свест о себи као људском бићу и када је постао свестан разлике између земаљског и космичког света, као и идеје стваралаштва. Без озбиљних историјских и социолошких анализа прошлости људи неминовно постају жртве митолошких предубеђења и савремених хохштаплера који стварају виртуелне светове да би пљачкали људе и свели их на идиоте.

Да би се схватила природа Теслиних изума и природа мита који је о њему створен треба имати у виду друштвене услове у САД крајем 19. и почетком 20. века – у којима је Тесла живео и стварао. Ради се о времену у коме је успостављена интензивна индустријализација и развој војне индустрије као израз настојања владајућих капиталистичких и политичких кругова да од САД створе владајућу светску силу. Наука и техника постале су најважнија оруђа империјалистичке експанзије и на њеним крилима створен је „мит о свемоћи науке и технике“. И Теслин научни рад заснивао се на валу капиталистичке експанзије. Она је дала прворазредни значај Теслиним проналасцима који су створили техничке могућности за стварање енергије која је била моторна снага индустријског развоја. Тесла је постао господар енергије и као такав митолошка личност. Он је био у стању да  створи муње и громове, да изазове земљотресе и драматичне промене у јоносфери, да створи „зраке смрти“… Тесла је постао симбол моћи са којом Запад може да покори свет. Тесла је следио дух капиталистичке експанзије. Он је схватио да онај ко влада енергијом влада светом.

Тесла је веровао да може да влада космичким силама и да је као такав нови Месија који посредује између земаљског света и свемира. Он одбацује слободарску борбу човечанства са којом може бити створен хумани свет и проглашава науку за ону моћ која ће променити људе и омогућити да се укине разлика између живота и смрти. Извориште Теслине стваралачке инспирације није била хуманистичка, већ техничка цивилизација. Тесла: „Радим за будућност и савременици ме неће разумети, али једнога дана превладаће научни закони природе чије сам тајне открио и све ће се изменити, као дланом о длан, све ће се променити. Наступиће нова ера човечанске мудрости чије ће главне одлике бити разумевање времена, откриће извора бескрајне енергије и обликовање материје по вољи научника.“   Тесла укида еволутивни развој живог света на Земљи и човека као највиши облик живота. Он своди човек на материјални део космоса који је непосредно подређен дејству космичких сила. Истовремено, Тесла укида човека као самосвесно слободарско, стваралачко, историјско и визионарско биће. Будућност човечанства није могућа као производ стваралачке праксе људи већ као резултат дејства космичких процеса.

Као што религиозни фанатици стварају митолошку нит између човека и бога, тако научници фах-идиоти стварају митолошку нит између човека и свемира. У оба случаја човек је лишен историјског бића и стваралачке самосвести и сведен на оруђе „над-земаљских сила“. Да ли би Тесла постао то што је био да је одрастао у прашуми? Које је језике Тесла говорио и на којим језицима је писао? Да ли су ти језици производ хиљадугодишње културне историје народа или су свемирска датост? Исто тако, језик условљава могућност мишљења и стицања индивидуалне самосвести – у коју спада и стваралачка самосвест и стваралачка индивидуалност без којих Тесла никада не би постао стваралац. Да ли су математика и физика свемирске појаве, или су то друштвене појаве које су створене од стране човечанства у његовом историјском развоју – без којих би Теслино стваралаштво било немогуће? Да ли је проналазак једносмерне струје био претпоставка за стварање наизменичне струје? Исто је са другим проналасцима који су уткани у Теслине изуме… Уистину, није Тесла „добијао“ своје идеје из свемира већ их је стварао полазећи од стваралачког наслеђа човечанства. На тај начин допринео је стварању хуманог свемира.

Никола Тесла био је опседнут „свемирском музиком“. Како структура свемира условљава да човек постане поетичко биће? Да би могао да ужива у музици човек је морао да стекне уметничко чуло и тиме способност да разликује звукове од тонова. „Свемирска музика“ је димензија коју човек који има развијено музичко чуло даје механичким космичким звуковима. Они га подсећају на тонове. Човек је стекао способност да пева током свог историјског развоја. Прачовек није био у стању ни да говори, ни да пева. Испуштао је крике када је осетио опасност и мумлао је. Певање подразумева развој гласних жица што је повезано са развојем међуљудских односа и емотивним и стваралачким бићем човека. У почетку човек је опонашао пој птица. Временом почео је да ствара примитивне облике певања који су имали сиромашни тоналитет…

У контексту космолошких разматрања, завређује пажњу схватање космичке суштине човека које је, у интервјуу са Џоном Смитом из 1899, изнео Тесла. Он се залаже за космолошки пантеизам који има енергетски карактер и успоставља мистични однос према светлости која је својеврсни „божији дух“ и као таква извориште енергије која струји у човеку. Човек је, заправо, само један од облика у коме се појављује енергија и као такав је бесмртан. Светлост га ствара и у светлости доживљава вечно постојање. Човек је укинут као природно, друштвено и историјско биће и сведен на својеврсну батерију чији енергетски потенцијал представља извориште његовог стваралачког елана. Менталне вежбе треба да му обезбеде менталну снагу, а то значи да спрече расипање енергије и да је усмере на развој чула и умних способности. Жена је непожељна јер одузима мушкарцу менталну и телесну енергију. Развој телесних чула одвија се тако што се сакати еротско биће човека и чуло људскости. Однос човека према свету нема критичку и слободарску, већ медитативну природу. Будући да не схвата човека као слободарско биће, Тесла није у стању да схвати природу прометејске ватре, што значи слободарског просветљења. Његова визија будућности не заснива се на слободарском уму, већ на космолошком мистицизму који има технократску природу.

Тесла не сагледава свет као конкретну историјску појаву и сходно томе не сагледава човека као конкретно друштвено и историјско биће. Човек ништа не ствара, већ све добија из „неког свемирског језгра“. Тесла овде не говори као научник, већ као религиозни фанатик. Његови ставови не заснивају се на научним чињеницама и рационално заснованим закључцима већ на езотеријским спекулацијама. Препуштајући се утицају источњачких „мудраца“ Тесла је изгубио историјску самосвест као припадник европске културне баштине и заглибио се у мочвари источњачког мистицизма. Он није био у стању да следи еманципаторски траг просветитељства, Француске грађанске револуције и немачке класичне филозофије и изгубио се у беспућу езотеријског празнословља.

Тесла је имао оскудно знање из области филозофије и друштвених наука. Он није располагао појмовима без којих није могуће  схватити историјски развој друштва и природу човека као самосвојног космичког бића. Ту празнину Тесла је настојао да попуни са далекоисточним религијама које представљају обрачун с еманципаторским наслеђем грађанског друштва и хришћанства. Истовремено, Тесла је био жртва усамљеничког безнађа. Његова болесна ментална стања непосредно су утицала на његов однос према свету и космосу. Он је био је опседнут космичким силама, подсвесним принудним радњама, духовима, ванземаљцима, страховима… Његов однос према космичким процесима има ескејпистички и компензациони карактер. Поетски карактер Теслине космолошке мистике упућује на то да је човек Тесла надвисио Теслу научника. Теслино последње писмо мајци указује на то да је Тесла био трагично људско биће и као такав специфично и непоновљиво космичко биће.

Кључ за разумевање Теслине космологије не налази се у науци, већ у његовом схватању човека. Теслина космологија заснива се на ниподоштавајућем односу према људима. За Теслу човек није еманциповано друштвено биће и као такав конститутивни субјект друштва као политичке заједнице. Није случајно што је Тесла био опседнут источњачким религијама које представљају идеологију друштва у коме нема човека као самосвојног историјског бића и грађанина. Тесла је укинуо човечанство као субјект друштвених промена. Он непрестано истиче да је човечанство неспособно да реши проблеме са којима се сучељава и полазећи од тога даје себи месијанску димензију. Тесла је био убеђен да се по својим телесним и менталним карактеристикама налази изнад других људи. Он је сматрао да има посебне особине које није наследио од родитеља већ да их је добио из космоса. Он је себе доживљавао као космичког натчовека чији је задатак да путем космичких закона уведе ред у земаљском хаосу и на тај начин одреди судбину човечанства.

По Тесли космички процеси непосредно условљавају понашање људи и тиме дешавање на Земљи. Космички закони добијају божански карактер. Они су ти који условљавају и одређују природу човека и његову судбину. Није случајно што је Тесла некритички прихватио источњачку идеју „судбине“ (karma). Њему одговара идеја космоса која је створена у свету у коме човек није самосвојна личност и не схвата себе као биће које је у стању да створи хумани свет. Теслина космологија је обрачун с еманципаторским наслеђем грађанског друштва и са слободарским и културним наслеђем националних култура. Уместо замаљског реализма, Тесла нуди космички мистицизам. Он не прави разлику између механичког и историјског времена и путем механицистичког материјализма укида историјски материјализам. Теслина космологија заснива се на технократском безумљу. Она укида умни однос човека према свету и лишава човека могућности да створи идеју будућности као умну алтернативу капитализму у коме влада деструктивно безумље.

Укидајући историју и човека као историјско биће Тесла је свео свет на апстрактни космички простор. Нема речи о владајућем капиталистичком поретку, о класном друштву и експлоатацији радних слојева, о расизму и сексизму, о колонијализму и истребљивању читавих народа… Заслепљен космолошком мистиком „генијални научник“ Никола Тесла није био у стању да схвати оно што је очигледна истина за сваког ко има памети. Светом не владају космички закони, већ закони капитализма: „Паре не смрде!“, „Време је новац!“, „Уништи конкуренцију!“, „Човек је човеку вук!“… Они непосредно условљавају друштвени живот, владајући вредносни хоризонт и свест човека.

Тесла је све оно што му је као човеку недостајало у свакодневном животу пројектовао у космички простор. Он је напустио земаљски свет и одлетео у виртуелни космички свет који је био производ његове маште. Тесла доживљава свемирске појаве као да су жива бића и има према њима емотивни однос. Свемир је пројекција Теслиног трагичног живота и усамљеничке патње. Оно што чини специфичност Теслине визије свемира је то што је у њу уткано Теслино научно знање и његов стваралачки ум. За Теслу међусобни односи између бројева 3, 6 и 9 представљају „кључ свемира“. Таква интелектуална игра, која има психичко утемељење и мистификујући карактер, постаје опсесија научника који настоје да до „суштине свемира“ дођу путем формалне логике и бројева.

Тесла је постао жртва своје подсвести и стваралачког ума који је био лишен еманципаторског наслеђа модерног друштва и слободарског наслеђа човечанства. Тесла је лишио реални свет световности и свео га на космичку апстракцију, а виртуелни космички свет који је производ његове маште прогласио за реалност. У њему је Тесла пронашао решења за земаљске проблеме које, по његовом убеђењу, човечанство не може да реши. Најпогубније у Теслиној космологији је то, што је лишио човека оних особина које му пружају могућност да се ослободи капиталистичког варваризма и спречи уништење живота на Земљи. Њему не пада на памет да, попут Његоша, позове потлачене да се супротставе тиранији моћних… Тесла није био близак људима који су се борили за слободу, већ онима који су настојали да буду господари света. Његова мисао не заснива се на слободарској традицији човечанства, већ на господарској идеологији.

Држећи се мита о свемоћи науке и технике Тесла је веровао да као што може да се „игра“ са муњама и громовима, тако може да се игра са људима и судбином човечанства. Тесла је сматрао да је он посредник између Земље и свемира који има такве телесне и менталне способности да може, путем научних закона, да утиче на космичке процесе и од њих створи средство за одређивање будућности света. Он је себе доживљавао као свемоћно космичко биће које је отелотворење господарских моћи паганских богова и које је у стању успостави ред на Земљи. У којој мери је Тесла веровао у свемоћ науке говори и то, што је тврдио да ће наука пружити могућност људима да „разговарају“ са душама умрлих и да ће на тај начин бити премошћена провалија која постоји између живота и смрти.

Теслино схватање морала указује на сву бесмисленост његове космологије. По Тесли, морал није специфична друштвена појава која је као таква особеност човека, већ је космичка датост. Поједностављено речено, космос је моралан а човек је као земаљско биће неморалан. За Теслу зло је последица дисхармоније у пулсирању материје. Човек може да постане моралан путем хармоничног пулсирања материје које уноси ред у земаљски живот и на тај начин му даје моралну димензију. Тесла не схвата да је морал производ историјског развоја друштва и да нема морала без свести човека о томе шта је добро а шта зло; без слободне воље на основу које човек може да се определи између добра и зла; без свести човека о могућим последицама опредељења и одговорности за своје поступке…

И Теслина теорија рата указује на механицистичку природу његовог начина мишљења. За Теслу рат није конкретна друштвена већ природна појава која је условљена космичким силама и која има енергетски карактер. Ко је још толики идиот да напад Аустро-Угарске на Србију 1914. објашњава пулсирањем космичких енергетских валова? Исто је са нападом нацистичке Немачке на Пољску и СССР… Шта је са монструозним злочинима усташа у Јасеновцу и Немаца у Аушвицу? Шта је са истребљењем читавих народа од стране европских колонизатора? Шта је са робовласништвом и приморавањем деце да до смрти раде у фабрикама, рудницима и на пољима – чега је Тесла био сведок? Да ли су те појаве узроковане пулсирањем материје?

Руководећи се технократским фах-идиотизмом Тесла није био у стању да направи разлику између освајачких ратова – и одбранбених и ослободилачких ратова. Рат који су Срби водили против Турака у 14. веку био је суштински различит од рата који је османлијска Турска водила против Србије. Турски напад на Србију имао је освајачки, а борба Срба против Турака одбранбени карактер. Слично је са Првим и Другим српским устанком. То су били ослободилачки ратови и као такви су били отелотворење највиших вредности српског народа и његове спремности на највеће жртве да би се извојевала слобода. Теслино схватање рата указује на сву погубност начина мишљења које лишава људе слободарског достојанства и историјске самосвести.

Тесла је својом космологијом прикрио праву природу капитализма и лишио капиталисте одговорности за ратове и друге злочине. Да ли је могуће да Тесла није чуо за максиму да је „Рат најбољи посао!“? Да ли је могуће да „генијални научник“ Никола Тесла није био у стању да увиди да је брзина обрта капитала она моћ која условљава брзину протока времена у капитализму? Да ли је могуће да Тесла, живећи у Америци у којој сваки сегмент живота служи стицању профита, није чуо за максиму „Време је новац!“. Тесла је имао начин мишљења који је карактеристичан за научнике фах-идиоте. Он је тврдио да је у стању да региструје космичке појаве које други нису били у стању да региструју, а није био у стању да региструје друштвене појаве које су очигледне „обичним“ људима.

Држећи се мита о свемоћи науке, дајући себи димензију господара свемира и држећи се источњачког мистицизма – Тесла је створио своју космологију која представља једну од најпримитивнијих и потенцијално најпогубнијих теорија које су се појавиле у модерном добу. Како је могуће да Тесла није презао да саопштава ноторне будалаштине? Пре свега, Тесла је дошао до прворазредних научних открића на основу чега је добио статус „генија“. У светлу његових изума свака мисао коју је изрекао постала је „генијална“. Поред тога, Тесла је био окружен фах-идиотима и ласкавцима који су се, руководећи се принципом “царево одело“, додворавали „генијалном“ Тесли и избегавали да доведу у питање његове сумануте тврдње. Ласкавци су хранили Теслину сујету. Он је био спреман да говори о свему без страха да ће га неко оспорити. Био је то двосекли мач. Тесла је у тој мери постао самоуверен да је изгубио опрез и одговорност за изговорену реч. Ласкавци су га навукли на танак лед. Тесла је постао жртва мита о „генијалном научнику“ у чијем стварању је сам учествовао.

Теслину космологију треба сагледати полазећи од владајуће тенденције развоја света. То је оно што јој даје конкретни друштвени и историјски смисао. Имајући у виду историјски развој друштва претварање природних сила путем науке и технике у извор енергије био је прворазредни подухват који је отворио неслућене могућности друштвеног развоја. Нажалост, капитализам је претворио хуманистичке и животворне потенцијале науке и технике у тоталитарну деструктивну моћ. Теслини проналасци доживели су исту судбину. Они су постали погонска снага развоја капитализма и као такви средство за уништење живота на Земљи. „Генијални научник“ Никола Тесла постао је икона капитализма. Његова научна открића су непресушна инспирација за владајуће капиталистичке групације које производе све разорнија техничка средстава са којима може бити уништен живот на Земљи. Истовремено, Теслина космологија представља прворазредно идеолошко средство за уништење слободарске самосвести људи и критичко-визионарског ума. У Теслином свемиру човек нема право на слободу.

Када се има у виду све драматичније пропадање света Теслин обрачун са човеком као слободарским и стваралачким бићем има погубну природу. Укидајући човека као слободарско и визионарско биће и дајући науци митолошки карактер Тесла је лишио човека могућности да се супротстави деструктивној капиталистичкој помами. Његова мисао ствара егзистенцијални дефетизам и препушта човечанство капиталистичким монструмима који су од науке и технике створили средство за уништење живота на Земљи. Без слободарске борбе научни и технички проналасци неминовно постају оруђе капитализма за уништење човека и света. Само у рукама слободарског човечанства Теслини изуми могу да постану средство за хуманизовање света и оплемењивање природе.

ЧОВЕК И СВЕМИР

Једино истинско догађање у свемиру је догађање човека. Човек је као стваралачко и друштвено биће свемирски novum и као такав јединствено и непоновљиво свемирско биће. Са настанком људског друштва настао је нови свемирски квалитет: хумани свет. У свемиру је настала љубав, слобода, стваралаштво, вера, лепота, машта…

Однос човека према свемиру има историјски карактер. Примитивни човек имао је непосредни однос према небу. Он је поистовећивао небо са природним појавама које су га застрашивале и угрожавале, али и пружале могућност да преживи. Примитивни човек се са страхопоштовањем односио према небу. Развијајући производне снаге и стичући способност симболичног сагледавања појава човек је дошао до новог схватања неба и успоставио нови однос према небу. Уместо непосредног односа према небу успостављен је однос који је посредован религиозном маштом и техником.

„Небо“ и „свемир“ су синоними али између њих постоји принципијелна разлика. „Небо“ подразумева над-земаљски простор према коме човек има непосредни однос, док „свемир“ подразумева бескрајни ван-земаљски простор у коме се налазе безбројна небеска тела. У античкој Хелади kosmos подразумева органску целину која има специфичну природу и законе. Истовремено, kosmos подразумева сферу истинског, као и геометријски устројене естетске обрасце који постају критеријуми за одређивање лепог и доброг (kalokagathia) у земаљској равни.

Идеја свемира као стецишта богова који владају светом настала је у класном друштву. Свемир постаје пројекција земаљског света који се заснива на класном поретку и средство за његово обоготворење. Овоземаљске владарске моћи постају у виду богова мистичне свемирске моћи. У античкој космогонији свемирски поредак је пројекција владајућег земаљског поретка и као такав средство за његово обоготворење. Исто је са хришћанском визијом неба, као и са представом свемира у капитализму. У коначном, идеја свемира је средство за обрачун с визионарском свешћу и идејом новог света, што значи средство за очување владајућег поретка.

Природа животног простора условљава схватање простора и однос према њему. Живот у свемиру суштински се разликује од живота на Земљи. У свемиру простор, време, кретање… имају другачију природу него на Земљи. Исто је са човеком. Он као живо и људско биће има битно другачију природу на Земљи него у свемиру. Земаљска животна средина је извор живота и темељ опстанка човека. Човек је на Земљи органски део животворног природног циклуса и као такав стваралац живота. Природа је „анорганско тело“ (Маркс) човека.

Оно што чини највећи квалитет човека на Земљи представља његову највећу слабост у свемиру. Човек као живо биће није органски део свемира. Он као живо биће не одговара свемирским животним условима. Свемир је смртна опасност за човека што је од прворазредног значаја за разумевање положаја човека у ван-земаљском простору и за његов однос према свемиру. Човек се у свемиру налази у бестежинском стању, изложен је убитачном зрачењу и погубно ниској температури, лишен је сталног извора светлости и кисеоника… Човек само путем одговарајућих техничких средстава може да преживи у свемиру – лишавајући се основних органских особености и животних потреба као природно биће.

Одлазак човека са Земље неминовно би довео не само до фаталних органских промена, већ и до фаталних менталних промена. Једно је привремено отићи са Земље, а друго отићи са Земље без наде за повратак. Човек би за кратко време изгубио представу о себи као човеку, а живот би му постао бесмислен и безвредан. Научници стварају илузију да човек може да преживи у свемиру уколико буде сведен на субатомску структуру материје. Ради се о томе да човек треба да преживи у свемиру као природно и људско биће, а не да буде сведен на свемирску прашину.

Самосвест савременог човека као свемирског бића заснива се на илузији да бити у свемиру подразумева да се човек не налази на Земљи већ у свемирском пространству. Изрази „космонаут“ („свемирски морнар“) и „астронаут“ („звездани морнар“) указују на то да човек није свемирско биће док је на Земљи, већ да то постаје тек када напусти Земљу. Уистину, човек је свемирско биће као земаљско биће. Земља је једини могући свемирски дом човека. Свемирска будућност човечанства не налази се у бескрајном свемирском пространству већ на Земљи.

Материјална структура свемира је основ постојања човека као специфичног телесног бића, али не и као специфичног и непоновљивог свемирског бића. Самосвојни природни процеси на Земљи, који се развијају готово четири милијарде година и имају животворни карактер, и развој човека као универзалног стваралачког и слободарског бића представљају извориште специфичности и непоновљивости човека као свемирског бића. Земаљска природна средина представља специфични свемирски простор који је омогућио настанак човека као природног и људског бића. Она је животворна по томе што је у стању да створи нови живот. Човек је животворно биће не само по томе што је у стању да створи нови живот, већ и нови свет. Људска животворност има историјски карактер. Стварање новог живота истовремено је стварање новог света.

Човек није свемирска датост већ је слободарско и самостварајуће свемирско биће. Као такав човек је стваралац новог свемира. Хуманост је истински свемирски novum. Стварајући хумани земаљски свет човек ствара хумани свемир. Настанком човека као самосвесног стваралачког и историјског бића створен је нови свемирски квалитет: сфера истинског. Истинско је основ самопоимања човека као еманципованог свемирског бића и односа човека према себи као свемирском бићу. Оно указује на праву природу човека. Истинско је могуће само у контексту развоја визионарске свести и реализовања животворних потенцијала природе и човечанства који пружају могућност човеку да створи свет по своме лику. Савремена космологија одбацује идеју истинског да не би били створени хуманистички критеријуми који пружају могућност човеку да створи нови свет.

Сваки човек је специфично и непоновљиво свемирско биће. Будући да је човек друштвено и историјско биће он може да постоји као свемирско биће једино као део човечанства. Човек као самосвојна личност је органски део човечанства и дели његову судбину. Човек без човечанства је апстрактно биће. Као што нема човечанства без људи тако нема људи без човечанства. Само као органски део човечанства човек може да буде истинско свемирско биће.

Бесконачност има квалитативну димензију. Она подразумева бесконачну могућност квалитативних различитости животних облика. Истовремено, безбројни облици живота подразумевају и бескрајне могућности варијација облика живота. Једно су жива бића на другим планетама, а друго жива бића која имају особености људи. Исто тако, једно је бити човек као несвесни органски део живог света, а друго бити човек као самосвесно слободарско биће које ствара свој свет. Човек је људско као историјско биће: он увек изнова постаје човеком. Варварин и цивилизовани човек су битно различита земаљска и тиме свемирска бића.

КАПИТАЛИЗАМ И СВЕМИР

Однос према свемиру условљен је природом владајућег поретка. Тотализујућа природа капитализма доводи до тога да технократски заснована машта постаје посредник између човека и свемира. Савремена космологија заснива се на свемирском романтизму и заоденута је свемирском мистиком која се позива на технократски утопизам, на научну фантастику која има сензационалистички карактер, на езотерију, као и на хришћанску митологију по којој је живот на Земљи привремен а „вечни живот“ се налази на „небу“. „Будућност“ човечанства не налази се на Земљи већ у мистичној тами свемирског бескраја.

Савремена космологија кида егзистенцијалну везу између природе и човека и на тај начин укида човека као природно биће. Опстанак човека није условљен опстанком живог света на Земљи. У технократској визији будућности живот је могућ без живог света. Људи се „добијају“ путем техничких процеса, а човек путем техничких иновација постаје „бесмртан“. Човек је укинут као живо биће. Истовремено, човек није лишен само историје и живота, већ и планете Земље – његовог свемирског дома. Земља и човечанство су отписани.

Човек се односи према свемиру путем технике тако што постаје техничко биће. Он се не налази у свемиру као природном простору већ се налази у свемирском броду и његов однос према свемиру посредован је животом у свемирском броду. Уместо земаљске природе, свемирски брод, који представља савршени технички свет, постаје животна средина човека на његовом путу у свемирску будућност. Да би преживео човек мора да се прилагоди новој животној средини, што значи да се обрачуна са својим природним бићем и постане техничко биће. Животност човека постаје независна од живе природе и добија технички карактер. Природна животност није више услов живота већ је то техничка функционалност организма који је постао машина. На томе се заснива „вештачка интелигенција“. Она је отелотворење од човека отуђене и дегенерисане интелигенције која је постала не само spiritus movens технике већ и њен spiritus rector.

Традиционални однос према животу човечанства и животу на Земљи заснива се на егзистенцијалном песимизму и фатализму. Водеће религије заснивају се на идеји да ће живот на Земљи пропасти и да је „будућност“ човечанства „на небу“. Онима који су покорни и „дарежљиви“ црква издаје пропуснице за „рај“. Оне друге, црква шаље у „пакао“. Ради се о егзистенцијалном дефетизму који уништава веру човека у себе као слободарско и стваралачко биће. Човек постаје објекат над-земаљских сила у чије име говоре свештеници у настојању да очувају поредак који се заснива на пљачки и тлачењу радних слојева.

Теорије које инсистирају на „пропасти света“ створене су од стране идеолога владајућег поретка да би заплашиле људе и држале их у покорности. Од настанка класног друштва однос човека према себи био је посредован владајућом идеологијом која своди човека на роба над-земаљских сила. У антици и хришћанству богови су створили човека од прашине и све особине које поседује добио је од богова – данас од ванземаљаца и свемирских процеса. Човек је обезвређен као људско биће и сноси одговорност за све лоше што се догађа. Он не сме да сагледа себе као еманциповано свемирско биће полазећи од тога да је слободарско, стваралачко, друштвено, историјско и визионарско биће. Све се чини да човек буде сведен на ништарију и зликовца.

Мит о свемиру је средство за обезвређивање човека као самостварајућег свемирског бића и живота на Земљи. Сајeнтолошки утемељени свемирски романтизам има политички карактер. Он се заснива на механицистичком материјализму и као такав је обрачун с дијалектиком природе и историјским материјализмом. „Свемирски визионари“ нису социјални визионари и не сагледавају човека као историјско и друштвено биће које је отворено према хуманој будућности. Хуманизовање света није предуслов за хумани однос према свемиру и на тај начин према човеку као специфичном и непоновљивом свемирском бићу. „Свемирски визионари“ не супротстављају се капитализму који је постао тоталитарни поредак деструкције и не теже стварању света који ће се заснивати на хуманој природи човека и умном односу према свету. Они „хватају поруке“ из свемира, али не чују вапаје за помоћ деце која умиру од глади и болести…

По владајућој космологији свемир је устројен на капиталистичким принципима. На томе се заснивају култни стрипови попут Флаша Гордона и холивудска филмска индустрија. „Ванземаљци“, „летећи тањири“ и друге „свемирске појаве“ су производ холивудске фабрике лажи и илузија које се заснивају на извитопереној слици човека и света. „Ванземаљци“ су један од појавних облика на капиталисти начин дегенерисане религије. Они су замена за богове, ђаволе, демоне и друга „небеска створења“ која су производ традиционалних религија.

Терминатор и други „футуристички“ холивудски филмови стварају илузију да техника као таква представља опасност за човечанство. Уистину, ради се о техници у којој су од човека отуђене његове стваралачке моћи и које су постале средство капитализма за уништавање човека и живота на Земљи. Техника као осамостаљена сила представља технички облик у коме се појављује на капиталистички начин дегенерисани човек који је постао деструктивно биће. Исто је са „ванземаљским“ холивудским наказама. У на капиталистички начин дегенерисаном свету техника може бити само средство капитализма за произвођење капитализма, а то значи средство за уништење живота. Хумана техника могућа је једино у хуманом свету.

За „свемирске визионаре“ однос човечанства према свемиру заснива се на развоју науке и технике, а не на развоју специфичних особености човека које га чине јединственим и непоновљивим свемирским бићем. Они поистовећују прогрес са прогресизмом и завршавају у свемирској мистици. Уместо да се залажу да човечанство живи у јединству с природом они (следећи Декарта) инсистирају на покоравању и искоришћавању природе. Некада је наука афирмисала критички ум, разбијала догматску свест и отварала просторе будућности… У капитализму наука и техника постале су средство за уништење живота и човека као природног и културног бића.

„Свемирски визионари“ прикривају праву природу капиталистичке науке и технике и стварају илузију о капитализму као прогресивном поретку. Они стварају мит о „неограниченим могућностима развоја науке и технике“ и учествују у техничком дегенерисању света и човека. „Свемирски визионари“ се обрачунавају с хуманистичком визијом света и у том контексту с хуманистичком визијом свемирске будућности човечанства. Њихова визија свемира је пројекција духа капитализма и заснива се на технократском фатализму.

Имајући у виду да природа владајућег капиталистичког поретка условљава природу „продора у свемир“ смисао „освајања планета“ је њихова експлоатација. „Освајање планета“ је капиталистички пројекат. Њега пропагирају они који ће на њему баснословно зарадити, пљачкајући радне људе којима подмештају свемирске фатаморгане, и који све интензивније уништавају живот на Земљи. Мит о „освајању свемира“ има анти-егзистенцијални карактер.

У капиталистичком свету однос према свемиру не заснива се на хуманој природи човека. Свемир није пројекција хуманистичке визионарске маште. Капиталистички пројектована свемирска будућност човечанства не подразумева развој друштва као хумане заједнице; развој човека као слободарског и стваралачког бића; развој његове одговорности за опстанак живота на Земљи и воље да преузме управљање друштвеним процесима… Капитализам укида свемир као екстерну животну средину човека и то тако што укида човека као природно и хумано биће. То се дешава у времену када је капитализам довео човечанство на ивицу провалије и када је вера човека у човека постала најважнији услов за опстанак човечанства. У коначном, ради се о укидању човека као самосвојног и самостварајућег свемирског бића – да не би могао да створи нови свет на Земљи.

Капитализам је отео људима небо. Некада је небо било мистично „седиште богова“ и као такво неприкосновени домен владајућих религија. Данас је небо екстерни простор капитализма који треба искористити за остварење економских и политичких циљева најмоћнијих капиталистичких кланова. Свемир је постао приватна својина капиталиста и као такав комерцијални простор. Истовремено, свемир је постао војни полигон са којег треба, у виду „рата звезда“, задати одлучујући ударац противницима америчког „новог светског поретка“.

Путем на капиталистички начин дегенерисане технике природни закони претворени су у средство за уништење људскости, а то значи специфичног квалитета свемира који је настао са настанком људског друштва. У завршној фази развоја капитализма свет је постао технички простор, а човек техничко биће. Тај процес не проистиче из природе човека као слободарског и историјског бића већ из природе капитализма. Човек није стваралац хуманог простора и времена већ се налази у механичком простору и времену. Врхунац тог процеса је стварање „вештачке интелигенције“ на чему се заснива на капиталистички начин устројени „продор у свемир“.

Овладавањем природним законима путем дехуманизоване технике човек се не ослобађа природног детерминизма и постаје слободно свемирско биће већ постаје роб осакаћене природе коју капитализам лишава животворности. Истовремено, капиталистички продор у свемир све интензивније дегенерише човека као природно и људско биће. Он претвара човека у оруђе за уништење живота на Земљи. Ослобађање човека од природњачког детерминизма путем технике своди се на уништење природе и човека. У савременом капитализму Марксова идеја прогреса која се заснива на развоју производних снага добија митолошки и анти-егзистенцијални карактер.

Мит о „освајању свемира“ спада у колонијалне митове који су отелотворење експанзионистичке природе капитализма. Што је живот на Земљи угроженији, утолико су гласнији повици о „освајању свемира“. На тај начин спречава се борба против узрока који доводе до уништења живота на Земљи и глорификује се развој капитализма – стварањем мита о „неограниченим развојним моћима науке и технике“ који има спектакуларни карактер. „Свемирски програми“ и одговарајући митови о освајању свемира постали су најважнији рекламни спот капитализма. Држећи се свемирске мистике владајућа пропагандна машинерија од „свемирских визионара“ ствара митолошке ликове који постају отелотворење свемирских процеса. Они постају својеврсни „ванземаљци“. Истовремено, „свемирски пројекти“ су маска иза које се крију војни пројекти који треба да омогуће владајућим капиталистичким клановима да униште „прекобројне“ и овладају Земљом. Они се појављују у односу према човеку који је обезвређен као људско биће, као и у односу према Земљи која је обезвређена као космички дом човека. Ствара се егзистенцијални дефетизам који се ослања на идеју апокалипсе. Прикрива се права природа капитализма и одговорност за пропадање света пребацује се на човека. Вечност се сели на небо.

Идеја о „освајању свемира“ у савременом свету добија конкретни историјски смисао у односу према све драматичнијем пропадању живота на Земљи. Све интензивније уништавање живота од стране капитализма производи егзистенцијалну панику која доводи до тога да идеја о „насељавању других планета“ у главама људи постане „реална опција“ за опстанак човечанства. Ствара се утисак да је „насељавање других планета“ подухват који одговара насељавању неког пустог острва на Пацифику. Шта значи за човечанство да се група људи отисне у свемир – и тамо нестане? Да ли је „освајање свемира“ када пар космонаута пободу заставу у беживотно тло неке планете?

ИНТЕЛИГЕНЦИЈА И УМ

У античкој Хелади интелигенција није била специфична појава већ саставни део античког религиозног свода. У току историјског развоја хеленског друштва дошло је до одвајања интелигенције од религије и постајања интелигенције специфичном људском особеношћу и специфичном друштвеном појавом. У самој религиозној сфери старохеленског света налазе се зачеци интелигентног мишљења које ће се развити у хеленској филозофији. У старохеленској митологији Уран је као први бог увео ред у космичком хаосу. Он је обоготворени уређивачки принцип. Кронос је симбол трајања. Зевс је неприкосновени господарски принцип…

Интелигенција у капитализму има технократски и прогресистички карактер. Она постаје синоним за сврсисходност, ефикасност, корисност, функционалност…. У коначном, интелигентно је оно што доприноси развоју капитализма, што значи убрзању процеса капиталистичке репродукције. Уместо тежње ка свету који се заснива на уму, инсистира се на стварању „вештачке интелигенције“, на „дигиталној цивилизацији“ и човеку-киборгу.

Научници укидају ум путем инструментализоване интелигенције која има перцептивни, меморијски, аналогни и функционални карактер. Брзина „обраде“ информација постаје главна особеност интелигенције. Уместо да је умност критеријум за одређивање интелигенције, она постаје критеријум за одређење умног. Путем „интелигентних решења“ ум бива лишен могућности да досегне до истине, а то значи могућности да човек као историјско, стваралачко, друштвено и визионарско биће реализује животворне потенцијале природе и човечанства. Нема више мудрости, животног искуства, интуиције, трагичног, вредносног расуђивања, принципа историчности и тоталитета; нема човека као еротског и емотивног бића; нема поетичког, развоја међуљудских односа, визионарског и утопијског… Истовремно, савремена наука не обрачунава се само с човеком као историјским и визионарским бићем, већ и с идејом трансценденције која је карактеристична за изворну религиозну мисао.

Будући да техничка интелигенција одбацује ум и тежњу за истинским она није у стању да постави питање о природи човека и људског света и у том контексту о смислу живота. Савремена наука „замењује“ ум научном фантастиком, свемирском мистиком, квази-религијама, езотеријом… Ради се о на капиталистички начин дегенерисаном уму. Он не тежи да човечанство наново изведе на историјски пут и обезбеди му будућност већ га вуче на егзистенцијалну странпутицу. Уништење ума представља најважнију особеност технократског пројекта будућности.

Начин мишљења са којим се руководе научници, њихово схватање Земље и човека, као и визија будућности – не пружа им могућност да на хумани начин схвате природу свемира. Идеолошка сфера капитализма намеће начин мишљења који онемогућава човека да постане свестан својих истинских људских моћи и створи хумани свет. Влада начин мишљења који се заснива на механицистичком материјализму који онемогућава човека да појми себе као људско биће; да схвати еманципаторско наслеђе грађанског друштва и националних култура; да створи идеју будућности и да се бори за њено реализовање… Човек је сведен на роба „свемирских процеса“ а из историје је избачено све оно што даје могућност човеку да створи нови свет. Начин мишљења, вредносни хоризонт, начин самопоимања човека… – све је подређено технократској визији будућности.

Принцип „хармоније“ (Ајнштајн) као основ целовитости свемира и као основна интегришућа идеја (у том контексту идеја „бога“ као врховни уређивачки принцип свемира) носи у себи детерминистичку интенцију. Уместо да доминира хуманистички принцип хармоније који се заснива на потреби човека за човеком, на његовим стваралачким моћима и слободарској природи, доминира свемирски принцип „хармоније“ који бива „хуманизован“ путем „лепог“ које има геометријско устројство. Слично је са античком „хармонијом“ која нема антрополошки већ космолошки карактер. Није човек тај који ствара свој свет и у том контексту хармонија није производ његове слободарске и стваралачке праксе као историјског и слободарског бића, већ је „хармонија“ свемирски принцип који је пренет на земаљски свет и који има господарски и тоталитарни карактер. Укинута је разлика између свемирског времена и простора и историјског времена и простора. Не постоји хармонија која има земаљски и хуманистички, што значи историјски карактер. Исто тако, нема новог и у том контексту дисхармоније са постојећим светом. Стварање не подразумева обрачун с постојећим светом и отварање простора будућности већ учвршћивање његових бедема.

БОГ И СВЕМИР

Религија обезвређује живот на Земљи и човека као земаљско биће. Човек је као земаљско биће осуђен на смрт. Он је безвредан и сувишан. Човек је као земаљско биће „прашина“. Земља није свемирски дом човека већ његово привремено станиште. Земља је „космичка мртвачница“ (Андрић). Путем етаблиране религије идеја истинског сели се са Земље на „небо“. Илузорни „небески свет“ постаје „прави свет“ коме треба тежити. Што човек има мање могућности да живи живот достојан човека на Земљи то је богатији „небески свет“ који владајућа класа нуди човеку. Свештеници нуде потлаченим радним људима рајске вртове на небу а себи стварају рајске вртове на Земљи.

Идеја истинског указује на суштину човека као специфичног и непоновљивог свемирског бића. У том контексту појављује се идеја „бога“. У етаблираном хришћанству свештеници су ствараоци и власници колективне свести и истинског. Нема аутентичног колективног које се заснива на непосредованој друштвености у контексту борбе човека за слободу и опстанак. Црква везује идеју „бога“ за апсолутизовану приватну својину и класно друштво. Технократска интелигенција везује идеју „бога“ за стваралаштво које се заснива на механицистичком материјализму и космолошком мистицизму. Хуманистичка интелигенција везује идеју „бога“ за развој истинских људских потенцијала и у том контексту сагледава идеју истинског као основ самопоимања човека као специфичног и непоновљивог свемирског бића. Идеја „бога“ је огледало у коме човек може да препозна свој истински људски лик. Није бог створио човека према своме лику, већ је човек створио идеју „бога“ по своме лику. И у паганским религијама врховни богови имају људско обличје. Приказани су у виду владара који имају неприкосновену моћ.

Шта значи теза да је само нека интелигентна и свемоћна сила могла да створи свемир? О томе Исак Њутн: “Најлепши соларни систем, планете и комете су само могле настати намером интелигентног и моћног Бића… Ово Биће управља свиме, не као душа у овом свету, већ као Јахве над свиме, и Он жели да га зовемо Господ Бог.” Интелигенција није свемирска датост већ историјски производ. Она је особеност човека. Борећи се да обезбеди опстанак и стекне слободу човек је развијао интелигенцију и истовремено мењао схватање о природи интелигенције. Самосвест интелигенције је историјски условљена и представља један од сегмената историјског развоја самосвести човека као слободарског и историјског бића.

Идеја „бога“ као „ствараоца света“ је производ мишљења које има историјски карактер. Она је могла да настане тек када је човек стекао способност да апстрактно мисли и да стекне представу о себи као човеку и свету као специфичној свемирској појави. Идеја човека као универзалног стваралачког бића пренета је на бога. У савременом свету идеја „бога“ није више врхунски хуманистички изазов која пружа могућност да се успостави критички и мењалачки однос према постојећем свету, већ је сведена на својеврсни свемирски алгоритам са којим се укида човек као специфично и непоновљиво хумано биће. Они који настоје да путем науке докажу постојање бога лишавају религију еманципаторског наслеђа, а то значи истинског.

У савременом свету влада позитивистичка мисао која укида критички однос према постојећем свету који се заснива на визионарској свести која се руководи идејом истинског. Идеја „бога“ лишена је хуманистичке бити, а то значи моралног расуђивања и људске топлине. Она је производ маште која се заснива на технократским илузијама. У капитализму „бог“ је постао технички производ. Истовремено, митолошка бића из традиционалне религиозне сфере замењују „ванземаљци“ и мистика која је производ технократске фантазије.

Када је реч о еманципаторским потенцијалима хришћанства и других великих религија, идеја „бога“ треба да има конкретну историјску самосвест. У савременом свету идеја „бога“ као ствараоца света добија прворазредну еманципаторску димензију у односу према механицистичком материјализму који доминира у на капиталистички начин инструментализованој науци и техници. Бог није свемирски, природњачки или технички већ културни феномен. У идеји „бога“ појављује се човек као људско биће, међуљудски односи, морална димензија човека, смисао људског бивствовања, природа човека као специфичног космичког бића… Истовремено, „бог“ може бити схваћен и као естетски феномен. Он је „једно“ које пружа могућност човеку да поима свемир као животворну целину.

Данас идеја „бога“ треба да буде оно што је била у првобитним хришћанским заједницама – интегративна идеја човечанства, с тим што се појављује у односу према атомизованом човеку који је постао грамзиво и деструктивно биће. Идеја „бога“ пружа могућност човечанству да стекне јединство у духовном и егзистенцијалном смислу. Исто тако, идеја „бога“ упућује на самостварање човека као јединственог и непоновљивог космичког бића. Истовремено, идеја „бога“ је симбол свемирског квалитета који ствара човек као хумано биће. „Богочовек“ је стваралац истинског свемира.

Потреба човека за богом проистиче из потребе човека за човеком. Идеја „бога“ је градивни елеменат истинске друштвености. У савременом свету у коме влада техничко ништавило религија треба да се врати својим хуманим и духовним коренима. Бога са неба треба вратити на Земљу. Он треба да укаже на трагичност људске егзистенције и наново постане највиши хуманистички изазов. Са њим на Земљу поново треба да се врате љубав, солидарност, правда, слобода, лепота, одговорност за опстанак живота… У томе се састоји еманципаторска и животворна природа идеје о „поновном доласку Исуса Христа“.

„ЗАСТАРЕЛОСТ ЧОВЕКА“

У савременом капитализму „традиционални човек“ постао је „застарело биће“. Теорија о „застарелости човека“ постала је једна од најважнијих социјалних и антрополошких теорија која служи за обрачун с човеком као хуманим и природним бићем. Етаблирана идеолошка сфера капитализма производи владајући антрополошки модел који представља основ самопоимања човека. Уместо да се до идеје човека као специфичног и непоновљивог свемирског бића долази на основу историјског развоја човечанства и стваралачких моћи човека, до „природе човека“ долази се полазећи од природе капитализма и космолошког мистицизма.

Човек није историјско биће и као такав специфично и непоновљиво свемирско биће, већ се до суштине човека као свемирског бића долази полазећи од „структуре материје“. Уистину, човек не постаје свемирско биће тако што постаје отелотворење свемирских процеса, већ тако што развија своје стваралачко биће, међуљудске односе, визионарску машту… Песма и загрљај више говоре о специфичној суштини човека као свемирског бића него сви свемирски процеси заједно. Исто је са разговором. Он представља непоновљиво свемирско дешавање које подразумева стварање новог – хуманог свемира. У коначном, друштвеност која се заснива на вери човека у човека представља темељ истинског свемира.

Технократска интелигенција укида човека као хумано биће. Антрополошки модел будућности је човек-робот. „Нови човек“ је механичка симбиоза дехуманизоване интелигенције и технике. Научници своде човека на техничку ствар и стога им није проблем да роботе прогласе за људска бића. Паталогија на капиталистички начин дегенерисаног човека постаје „природа“ робота. Роботи постају „зли“ и имају потребу да униште људе. Индикативан је филм Одисеја који је рађен по идејама „футуристе“ Артура Кларка. Заправо, не ради се о деструктивној природи технике и на страху човека од ње, већ о деструктивној природи капитализма који је инструментализовао технику за стварање профита уништавањем природе и човека, као и о деструктивној природи на капиталистички начин дегенерисаног човека.

Афирмативни однос према роботима заснива се на ниподоштавајућем односу према људима. „Свемирски визионари“ говоре о „будућем свету“ као свету робота зато што су лишили човека оних особености који га чине јединственим и непоновљивим свемирским бићем. Човек је укинут као емотивно, еротско, вредносно, слободарско, друштвено, историјско, визионарско биће… Све је мања разлика између људи и робота јер капитализам од људи ствара роботизоване наказе. Лишавање људи потребе да имају хумани однос према другим људима доводи до тога да је све већем броју људи блиска идеја о човеку-роботу.

Савремена наука настоји да путем манипулације генима створи „надљуде“. „Бесмртност“ се више не тражи на небу већ на Земљи. Она није илузорни производ религиозне маште већ реални научни пројекат. Кључеви „бесмртности“ нису више у рукама свештеника већ у рукама научника. Ради се о савременом расизму који се заснива на капиталистички начин дегенерисаној науци и техници.. „Пропаст света“ и „насељавање других планета“ постаје изговор за успостављање савременог фашизма који има екоцидни и геноцидни карактер. Отуда научници са таквом лакоћом говоре о андроидима и вештачкој интелигенцији. У њиховом „будућем свету“ нема места за човека, као што нема места ни за птице и цвеће…

На капиталистички начин дегенерисана наука заснива се на механицистичком материјализму који представља обрачун с природњачким и историјским материјализмом. Наука и техника сагледавају човека у ван-историјском и ван-друштвеном контексту. Човек је укинут као слободарско, историјско, стваралачко и визионарско биће. Све је датост која има квантну природу. То је најпримитивнији облик механицистичког детерминизма. Што је наука ближа „суштини материје“ утолико је даља од суштине човека. Космолошки мистицизам је најпогубнији облик укидања човека као природног и људског бића. Суштина човека као свемирског бића добија се из структуре материје и у том контексту из структуре свемира – а не из структуре живог света и историје човечанства. Човек постаје свемирски холограм.

Савремена наука заснива се на митолошкој свести која има спектакуларни карактер. Уместо визије хуманог света који се заснива на животу у јединству са природом, нуди се визија „савршеног света“ који је, заправо, пројекција на технички начин усавршеног концентрационог логора. Ради се о технократској утопији која има тоталитарни и анти-хумани карактер. Влада функционалност која се заснива на све бржем обрту капитала. Уместо развоја међуљудских односа и стваралачког бића човека нуди се техничко овладавање простором и технизованим егзистенцијалним процесима.

Научници не заснивају однос према свемиру на чињеницама и разуму, већ на митовима и хипотезама, као и на предрасудама. Њихова технократска машта није дорасла природи свемира. То је зато што не поштују човека. Они не сагледавају човека као природно и хумано биће које, као такво, има специфичне могућности и ограничења, већ своде човека на техничко биће и инструментализују га у контексту стварања техничког света и „освајања свемира“. Човек је сведен на предмет техничке обраде и у том контексту је постао мутирајуће биће које може да испуни све оно што пред њега поставе његови господари. Не треба се изненадити уколико капиталистички „визионари“ буду тврдили да ће људи у будућности бити у стању да претрче сто метара за секунду или да прескоче висину од 50 метара.

У спорту је роботизовање човека досегло највиши ниво. Спортисти су постали самодеструктивна механичка бића. „Врхунски спорт“ је спектакуларни рекламни спот технократског дегенерисања човека. Као такав он је највиши миметички и вредносни изазов за младе. Уместо да се на факултетима за спорт предаје хуманистичка педагогија телесног која подразумева развој играчког бића човека и међуљудских односа, студенати постају тренери-гоничи робова и техничари тела. „Спортска педагогија“ је отелотворење социјално-дарвинистичког (bellum omnium contra omnes) и деструктивно-прогресистичког (citius, altius, fortius) духа капитализма у чистом смислу. Истовремено, спорт је најважнији и најефикаснији начин брисања историјске самосвести људи. Спортски догађаји добијају „историјски“ значај да би истински историјски догађаји и личности, а то значи слободарска и културна историја народа, били избрисани из памћења људи. Тако се уништава историјска самосвест народа и ствара мондијалистичка идеологија која се заснива на социјалном дарвинизму и прогресизму – главним полугама капиталистичког „прогреса“ који све драматичније уништава живот на Земљи.

СВЕТЛОСТ

Светлост је за живи свет на Земљи најважнија свемирска појава у егзистенцијалном и есенцијалном смислу. Прави смисао небеске светлости и њен митолошки значај може да се схвати уколико се има у виду очигледна истина, да би без небеске светлости на Земљи завладала пустош. Светлост је најважнија спона која повезује човека са свемиром. Она води човека ка извору живота и има вечни карактер. Бити на небу значи бити близак извору светлости. Светлост изводи човека из земаљског мрака и води га на небо. Бити у рају значи бити у небеској светлости.

Основне егзистенцијалне истине које су биле познате још старим народима представљају темељ митова и религија, као и научних теорија и космогонија. Једна од темељних истина је да човечанство може да преживи једино уколико је Земља у загрљају сунчеве светлости. На основу тога дошло се до схватања да само на светлости и у светлости човек може да буде човек, што значи да су људи небеска бића као светлосна бића. У току борбе човека за опстанак и слободу небеска светлост добила је слободарски и тиме историјски карактер. Прометеј симболизује слободарску светлост. Он је боговима украо светлост и подарио је људима да би се ослободили тираније. Светлост је добила еманципаторски карактер и постала синоним за слободу. Слобода је постала смисао просветљења.

Владајуће религије отеле су небеску светлост људима и од ње направили средство за очување класног поретка. Уместо да просветљава људе, светлост је постала средство владајуће класе за заслепљивање људи, а то значи за лишавање људи просветитељског ума који је у стању да осветли пут који води у будућност. У савременом свету светлост је постала средство за уништење живота. Земља је постала капиталистички крематоријум.

По квантној физици свемир има холографску структуру. То схватање присутно је и у древним религијама. Сваки део универзума садржи у себи слику целине. Човек је као сићушни део универзума појавни облик мултидимензионалног холограма који је парадигма свемирске целине. Ми се налазимо у свемиру и свемир се налази у нама. Човек не постоји као специфично слободарско и стваралачко биће које се као такво односи према свемиру полазећи од хуманистичких критеријума већ је у виду квантних честица сведен на свемир. Овде се враћамо на Парменидову и Зенонову космологију. Све што постоји у космосу налази се у једној тачки. Кретање је привид.

Квантна теорија је производ историјског развоја друштва и представља један од начина на који се објашњава природа човека и свемира. У квантној физици, која се заснива на механицистичком материјализму, човек је сведен на квантне честице. Он није настао као специфично организована материја и као специфично свемирско биће већ је сведен на ван-временску и ван-просторну свемирску датост. Човек је укинут као самостварајуће историјско биће и тиме као самосвесно и самосвојно свемирско биће.

Ако је човек свемир а свемир човек како је човек постао човеком и како је свет постао светом? Како човек може да има свест о себи као специфичном и непоновљивом свемирском бићу? Шта је смисао живота? Шта је лепота? Шта је слобода? Шта је доброта? Шта је истина? Шта чини да су људи различити, да имају различита схватања, веровања, доживљавања…? Шта је довело до тога да људи од веровања у духове, тотеме и паганске богове – почну да верују у једног бога? Да ли је то последица дејства свемирских процеса или се ради о историјским променама које имају стваралачку и визионарску природу?

Историјски гледано, начин на који човек обезбеђује своју егзистенцију условљава друштене односе и вредносни хоризонт на чему се заснива самосхватање човека, његов однос према природи и према другим људима. Народи који су се бавили пољопривредом имали су једну врсту богова, а они који су се бавили ловом другу врсту богова. На томе се заснива матријархат и патријархат. Марксов став да „не одређује свест људи њихово друштвено биће, већ њихово друштвено биће одређује њихову свест“ представља непревазиђени методолошки путоказ за историјско формирање самосвести човека.

Никола Тесла био је опседнут „свемирском музиком“. Како структура свемира условљава да човек постане поетичко биће? Да би могао да ужива у музици човек је морао да стекне уметничко чуло и тиме способност да разликује звукове од тонова. „Свемирска музика“ је димензија коју човек који има развијено музичко чуло даје механичким космичким звуковима. Они га подсећају на тонове. Човек је стекао способност да пева током свог историјског развоја. Прачовек није био у стању ни да говори, ни да пева. Испуштао је крике када је осетио опасност и мумлао је. Певање подразумева развој гласних жица што је повезано са развојем међуљудских односа и емотивним и стваралачким бићем човека. У почетку човек је опонашао пој птица. Временом почео је да ствара примитивне облике певања који су имали сиромашни тоналитет…

За Теслу међусобни односи између бројева 3, 6 и 9 представљају „кључ свемира“. Таква интелектуална игра, која има психичко утемељење и мистификујући карактер, постаје опсесија научника који настоје да до „суштине свемира“ дођу путем формалне логике и бројева. Човек као самостварајуће поетичко и историјско биће, и тиме хумани квалитет свемира, не постоји. Тесла проналази у свемиру оно чега је лишен у земаљском животу. Он доживљава свемирске појаве као да су жива бића и има према њима емотивни однос. Истовремено, у свемиру се налази светлост, лепота, музика, пријатељска ван-земаљска бића… Свемир је пројекција Теслиног трагичног живота и усамљеничке патње. Оно што чини специфичност Теслине визије свемира је то што је у њу уткано Теслино научно знање и његов стваралачки ум. Посебан печат Теслиној космолошкој машти даје његов мистични однос према свемиру који има поетички карактер. Поетичка природа Теслине космичке мистике боље указује на природу његове личности него његово научно дело.

Као што религиозни фанатици стварају митолошку нит између човека и бога, тако научници фах-идиоти стварају митолошку нит између човека и свемира. У оба случаја човек је лишен историјског бића и стваралачке самосвести и сведен на оруђе „над-земаљских сила“. Да ли би Тесла постао то што је био да је одрастао у прашуми? Које је језике Тесла говорио и на којим језицима је писао? Да ли су ти језици производ хиљадугодишње културне историје народа или су свемирска датост? Исто тако, језик условљава могућност мишљења и стицања индивидуалне самосвести – у коју спада и стваралачка самосвест и стваралачка индивидуалност без којих Тесла никада не би постао стваралац. Да ли су математика и физика свемирске појаве, или су то друштвене појаве које су створене од стране човечанства у његовом историјском развоју – без којих би Теслино стваралаштво било немогуће? Да ли је проналазак једносмерне струје био претпоставка за стварање наизменичне струје? Исто је са другим проналасцима који су уткани у Теслине изуме… Уистину, није Тесла „добијао“ своје идеје из свемира већ их је стварао полазећи од стваралачког наслеђа човечанства. На тај начин допринео је стварању хуманог свемира.

За техничку интелигенцију продор човека у свемир одвија се путем технике и има техничку природу. Заправо, продор у свемир само је привидно технички процес. Постајање човека човеком представља истински начин на који човек „осваја“ свемир. Земља је свемирски светионик који зрачи истинском – слободарском и животворном светлошћу. Постајање човека човеком представља једини истински свемирски процес. Он је саздан од љубави, стваралачког, слободарског, еротског, поетичког, историјског, визионарског…

ПОНОВНО РОЂЕЊЕ ЧОВЕКА

Човечанство се налази на самом почетку своје свемирске одисеје. Планета Земља је наш једини свемирски дом и човек треба да га сачува да би могао да обезбеди опстанак. Идеју вечности треба пренети из свемирског пространства на Земљу. Човечанство је преживело свемирске и земаљске катаклизме када није имало никакве техничке могућности да им се супротстави. Земља постоји пет милијарди година у истим свемирским условима у којима се и данас налази. То што су наша сазнања о свемиру темељнија не мења битно наш положај у свемиру. Пред човечанством су милиони година живота на Земљи.

Капитализам је највећа и најреалнија опасност за човечанство. Он је претворио стваралачке моћи човека у деструктивне силе које тренутно могу да униште човечанство. Истовремено, у рукама владајућег поретка наука и техника постале су средство за произвођење страха од „космичке катаклизме“ са којом се прикрива све већа егзистенцијална опасност коју ствара капитализам као тоталитарни поредак деструкције. У том контексту појављују се све драматичније климатске промене које наговештају пропаст живота на Земљи. За капитализам нема хумане будућности. Будућност се своди на претварање Земље у технички усавршени концентрациони логор. Томе служи „освајање свемира“.

Човек треба да стекне самопоштовање као јединствено и непоновљиво свемирско биће. Само-стварање човека и у том контексту стварање хуманог света је највиши израз људске слободе. Не развој технике, већ стварање хуманог света представља основни услов за очување живота на Земљи. Есенција је постала основни услов егзистенције. Ради се о поновном рођењу човека као историјског бића и о његовом враћању на историјски пут. Човечанство мора да уништи капитализам, а стваралачке моћи човека треба да постану његове животворне моћи. Оприрођење природе и хуманизовање човека као природног бића постају најважнији егзистенцијални изазови.

Земља је свемирско станиште човека које му пружа могућност да полети у будућност. То није лет кроз време, већ лет који се мери историјским критеријумима, а то значи постајањем човека човеком. Ослободити човечанство и Земљу од екоцидног и геноцидног капиталистичког варваризма и створити свет слободних људи који живе у јединству са природом – то је судбински задатак који стоји пред човечанством. Хуманизовање света заснива се на развоју уметничког бића човека, на стварању друштва као заједнице солидарних људи и постизању јединства човека са природом. Претварање живота у уметничко дело је најаутентичнији начин на који човек потврђује своје постојање као специфично и непоновљиво свемирско биће.

Однос човека према космосу је показатељ његовог односа према себи и другим људима, као и према свету и будућности. Хуманизам је једини истински свемирски идеал и као такав треба да буде основ односа човека према свемиру. Тај однос треба да се заснива на развоју људскости а не на развоју технике која претвара људе у роботизоване наказе. У човековом односу према свемиру треба да се потврди истина да је човек хумано биће. Хумани однос према Земљи основни је предуслов за успостављање хуманог односа према свемиру. У том контексту човек треба да тежи да оплемени природу као своју животну средину и свемирско станиште. Уместо што су средство капитализма за уништење живота природни закони, у виду технике, треба да послуже човеку да хуманизује свет и оплемени природу. Стварањем хуманог света на Земљи човек ствара хумани свемир.

Човек не може да досегне до своје истинске свемирске природе као апстрактно свемирско биће већ као конкретно земаљско биће. Нису богови и свемирске силе те које су створиле човека. Теорије које се заснивају на механицистичком материјализму и на религиозном мистицизму укидају човека као јединствено и непоновљиво свемирско биће. Оно што чини јединственост и непоновљивост човека у свемирским размерама је то што је човек историјско биће. Историчност чини да је сваки човек самосвојно свемирско биће. Човек није оно што јесте, већ оно што као слободарско и стваралачко биће може да буде. Способност постајања човека човеком је његов најважнији свемирски квалитет. Историчност је она карактеристика људске цивилизације која је чини специфичном и непоновљивом у свемирским размерама.

Човечанство наново треба да се врати на историјски пут, а то значи да човек наново мора да постане самосвесно и еманциповано историјско биће. На томе треба да се заснива наш однос према прошлости, као и према еманципаторском наслеђу грађанског друштва. Развој историје није се одвијао на основу механицистичког или природњачког детерминизма, већ на основу сучељавања могућих алтернатива развоја. Човек не само да бира између могућих алтернатива развоја, већ ствара нове алтернативе. Оне се данас појављују у односу према новој и фаталној „алтернативи“ коју је створио капитализам: уништење човечанства и живота на Земљи. Човек мора поново да се роди. Он мора да узлети, као савремени Феникс, из пепела капиталистичког ништавила и полети у будућност.

Време живота човечанства има историјску природу. То је оно што чини специфични квалитет времена бивствовања човечанства. Ради се о животворном времену и то не само у егзистенцијалном, већ и у есенцијалном смислу. Човек није само у стању да путем стваралачке праксе оживотвори животворне потенцијале материје, већ и еманципаторске потенцијале света у коме живи, односно, сопствене стваралачке и слободарске потенцијале као еманциповано друштвено биће. На томе се заснива разлика између механичког и историјског времена. Људско друштво је у свом историјском развоју доживело квалитативне скокове. Као што човек није оно што јесте већ оно што може да буде, тако и људско друштво није оно што јесте већ оно што може да буде. То је суштина „четврте димензије“: могућност стварања новог света. На томе се заснива истински прогрес.

Квалитет историјског времена мери се постајањем света хуманим светом, што значи постајањем човека човеком. Типичан пример је дете. Квалитет времена живота детета мери се његовим постајањем човеком – да ли је развило оне људске потенцијале које га чине човеком. Да ли може да се креће, да говори и пева, да размишља и доноси сопствене судове; да ли је самосвесна стваралачка личност; да ли доживљава друге људе као хумана бића; да ли је у стању да сноси одговорност за своје поступке и за свој живот…

Само је оно време истинско у коме човек воли и у коме је вољен. Све друго је привид. Љубав међу људима је стваралац истинског времена и тиме истинске историје човечанства. Уколико човек не буде више могао да воли, а то значи уколико не буде имао потребу за другим људима – више неће бити човек. Без потребе за људима човек ће изгубити и потребу која одликује сва жива бића – потребу за животом. Живот неће постати само бесмислен, већ немогућ. Визија будућности треба да се заснива на животворном оптимизму, а то значи на стваралачким моћима човека и његовој вери у другог човека. Стваралачка моћ је оно што не може бити одузето човеку, али уколико је лишена хуманости она може да постане деструктивна моћ. То је оно што се дешава у савременом капитализму.

Време и простор нису датост. Најважнији квалитет простора и времена су њихови слободарски и животворни потенцијали. Простор на коме човек живи има историјску природу и тиме симболички и визионарски карактер. Свемир нема историјску већ механичку природу. У њему нема слободе већ се све заснива на механицистичком детерминизму. У свемиру нема будућности. Будућност је могућа само као производ стваралачке праксе људи који су стекли слободарску и историјску самосвест. Будућност се ствара реализовањем животворних потенцијала природе и друштва – путем животворне праксе људи као стваралачких и визионарских бића. Историјски гледано, владајуће религије чиниле су све да спрече да човек препозна себе као самосвојно свемирско биће да би га спречиле да створи будућност.

Истинско је темељ на коме се заснива постајање човека човеком и на тој основи постојања света људским светом. Мудрост која се заснива на идеји истинског и на дијалектичком уму постала је не само основни слободарски већ и егзистенцијални принцип. Ради се о критици механицистичког материјализма и логичког емпиризма, космолошке мистике, научне фантастике која не прави разлику између утопијског и утопистичког, космолошког романтизма који има митолошки карактер… Не ради се више о стварању теорија и у том контексту о „великим филозофијама“ већ о мисли која се заснива на Марксовом ставу да је „истинска теорија мисао праксе која мења свет“.

Човек само у саживоту са другим људима може да постане човеком и да спречи уништење живота на Земљи. Данас је аутентична друштвеност постала борбена друштвеност. Она не подразумева само борбу за очување живота на Земљи, већ и борбу за стварање хуманог света.

Човек је све мање у стању да поима себе као хумано биће. Читава јавна сфера капитализма представља собу кривих огледала у којима човек не може да препозна свој људски лик. Најгоре је што на капиталистички начин дегенерисани живот непрестано десеткује човека и збија га у све дубљу рупу деструктивног ништавила које има техничку природу. Међуљудски односи све су сиромашнији и имају дехуманизујући и анти-егзистенцијални карактер. Човек у другом човеку не види пријатеља и савезника у борби за хумани свет већ смртног непријатеља.

Пандемија коронавируса указала је на праву природу капиталистичког света и на праву природу савременог човека. На капиталистички начин дегенерисани човек показује интересовање за другог човека само уколико у њему види опасност – коју треба уклонити. У свету сваки дан од болести и глади умре преко 30 000 деце… Стотине милиона људи нема воду… У „слободном свету“ десетине милиона људи нема основну здравствену заштиту и живи у канализацији и контејнерима… Њих нико не помиње. Они нису „проблем“. „Проблем“ су они који „могу да заразе друге“. Од њих се „треба плашити“.

Не треба да се плашимо Рокфелера, Сороша и других капиталистичких монструма који систематски уништавају живот на Земљи и човечанство; не треба да се плашимо научника који у лабораторијама смрти производе средства за масовно уништење људи; не треба да се плашимо банкара и хохштаплера са Волстрита који су у стању да преко ноћи униште економије читавих континената и изазову смрт милиона људи; не треба да се плашимо корумпираних политичара који се служе најпрљавијим средствима да би очували власт; не треба да се плашимо лекара који су постали капиталистички касапи који су спремни на најгоре злочине да би обезбедили што веће профите својим газдама; не треба да се плашимо власника фармацеутске индустрије који чине све да што већи број људи конзумира све отровније и скупље лекове…

Треба да се плашимо својих комшија; радних људи који са маском на лицу журе на посао; медицинских сестара које ризикују живот да би нам помогле; деце која више не могу да иду у школу; старица које продају кромпир да би могле да преживе још који дан… Треба да се плашимо оних људи са којима једино заједно можемо да спречимо уништење живота на Земљи и створимо хумани свет…

Наш непријатељ нису „заражени“ људи – већ капитализам. Он је заразио свет вирусима који уништавају човека као хумано биће и претварају га у себичног и деструктивног монструма. Уништимо извор заразе – или ћемо бити уништени.

Ових дана у Музеју савремене уметности отворена је ретроспективна изложба „велике америчке уметнице“ Марине Абрамовић. Имајући у виду природу њених „уметничких наступа“  у нашој јавности сасвим оправдано поставило се питање о карактеру њене „уметности“, као и смислу улагања огромног новца у организовање изложбе. Такав однос према „великој америчкој уметници“ засметао је организаторима изложбе и свима онима који сматрају да све што долази са Запада представља „највишу вредност“ и да ми, „провинцијални“ и „тупави“ Срби, немамо право да постављамо „незгодна“ питања. И на овом примеру види се да се главни перачи мозга нашег народа не налазе на Западу, већ у Београду и то у виду плаћеничких ништарија који чине све да Србију претворе у колонију Запада. Њихов однос према „великој америчкој уметници“ Марини Абрамовић не заснива се на културним критеријумима, већ на беспоговорној лојалности светским зликовцима који чине све да униште нашу земљу и наш народ.

Марина Абрамовић је створила друштвени покрет који има секташки карактер и постала култна личност. Њени следбеници не схватају природу света у коме живе и у том контексту природу њених перформанса. Они су постали предмет манипулације при чему се користе њихови ментални проблеми и фрустрације које ствара капитализам. Перформанс је замка. Људи се „ослобађају“ тако што бивају лишени критичке свести и достојанства.

Абрамовићкини перформанси имају терапеутску димензију. Она се обраћа људима који су оковани светом у коме су лишени љубави, културног бића и историјске самосвести. Она настоји да са својим сеансама отвори Пандорину кутију њихове подсвести. Какви су то људи који имају потребу да завлаче прсте у вагину „уметнице“, или који су одушевљени њеним мастурбационим сеансама? Какви су то људи у којима емоције не изазива искасапљено дете које умире на плочнику, већ рашчеречена вагина напаљене „уметнице“? Ради се о малограђанима који не настоје да се боре за хумани свет, већ да  „задовоље“ своју извитоперену личност.

Основни „политички“ принцип са којим се руководи Марина Абрамовић гласи: „Ако промените себе променићете свет“. Уместо да буду окренути према свету, млади треба да се окрену себи и да „мењају себе“ тако, да се у потпуности прилагоде владајућем поретку који уништава живот и човека као природно и хумано биће. Абрамовићкини перформанси представљају карикатурално репродуковање владајућег духа капитализма који има деструктивну и спектакуларну природу. Они одвлаче критичку мисао из сфере живота и сакате визионарску свест. Млади не треба да се баве друштвеним узроцима који доводе до уништења света, већ последицама. Уместо да укажу на суштину света и на трагичну природу људске егзистенције, перформанси стерилишу мењалачку вољу младих и стварају од њих капиталистичке ништарије.

Суштина животне филозофије Абрамовићеве, на којој се заснивају њени перформанси, садржана је у њеној мисли: „Није застрашујуће скочити и полетети, морате скочити са облакодера и опасност почиње када треба да дотакнете тло.“ Она не настоји да изгради критичко-мењалачку свест код младих, без које нема будућности, већ такав карактер који ће им омогућити да преживе у капиталистичком зверињаку. Какав је то свет у коме човек  „мора да скочи са облакодера“ и да му се живот своди на очајничко настојање да што дуже лети – док се не разбије о тло? Човек мора да се прилагоди постојећем свету, што значи да буде спреман да поднесе ударце које му живот неминовно наноси. Није случајно што се Абрамовићкина педагогија заснива на принципу „Младе учим да се не плаше бола. Да се не боје ничега и никога.“ То су, заправо, поруке које официри упућују војницима да би их фанатизовали – пре него што ће их послати на фронт. Фанатизам је једна од најважнијих особености патолошког карактера на коме инсистира Абрамовићева. Он упућује на то, да у беспоштедном капиталистичком свету млади мора да се наоружају са фанатичном борбеном вољом – да би могли да преживе. Људи постају „топовско месо“ капитализма.

Није случајно што су мучење сопственог тела и трпљење бола највиши изазови Абрамовићкине педагогије. Њени перформанси су  тренинг за живот. Ради се о стварању садо-мазохистичког карактера који пружа могућност да се преживи у капиталистичком свету. Оно што даје „уметнички“ привид мучењу тела је то што оно има ритуални карактер. У крајњем, најважнија је политичка порука. Уместо да се обрачуна с владајућим поретком који уништава живот на Земљи, човек треба да се обрачуна са сопственим телом.

Наго тело у Абрамовићкиним сеансама није тело слободног и достојанственог човека, већ опредмећено и инструментализовано тело роба капитализма. У савременом капитализму „сексуалне слободе“ и агресивна порнографија постали су једно од најважнијих средстава за деполитизовање и дегенерисање људи. Путем њих сакати се изворна еротска и тиме играчка природа човека која је антрополошки основ аутентичне друштвености.

Перформанси Абрамовићеве имају сублимишућу и компензациону природу. Она се обраћа младима који су лишени породичне топлине и родитељске љубави. Инсистира се на „препуштању емоцијама“ и то постаје начин на који млади треба да се односе према њеној „уметности“. Она својим сеансама настоји да покрене њихове емоције руководећи се на холивудски начин дегенерисаном максимом да „једино љубав може да спасе свет“. Абрамовићева у младима види „своју децу“ и путем својих сеанси „нуди им љубав“ коју не могу да добију у животу. На тај начин она постаје Велика Мајка која пружа родитељско окриље невољеној деци.

Абрамовићева не рачуна само са тим да су млади у капитализму лишени љубави, већ и историјске самосвести. Она своди људскост на садо-мазохистички карактер и на тај начин лишава човека могућности да постане историјско, слободарско, друштвено, стваралачко и визионарско биће. Капитализам уништава ум и на тај начин могућност да се створи умни одговор на све драматичнију егзистенцијалну кризу коју ствара. Без умног односа према свету човек не може да схвати праву природу владајућег поретка и да стекне одговарајућу критичку свест која ће га усмерити на борбу за опстанак живота на Земљи и на стварање хуманог света.

Абрамовићева тврди да уметност не треба да буде одслика света, већ да треба да ствара идеју будућности. Шта је у њеној „уметности“ то што ствара просторе будућности? Да ли су то сцене и представе које имају „шокантни“ карактер? Исто тако, да ли се њени перформанси заснивају на критици уметности као произвођења лажног света који посредује између човека и стварног света? У том контексту појављује се Маљевичева критика традиционалне уметности и његов „Црни квадрат“. Уистину, Абрамовићева укида уметност и између човека и света убацује  перформанс који лишава човека културне самосвести. На тај начин она укида човека као историјско и визионарско биће. Без визије будућности човек је осуђен да безнадежно лута у мрачним лавиринтима капиталистичког ништавила.

Начин и облик на који се појављују Абрамовићкине представе заснивају се на егзибиционизму и сензационализму. У својој бити, они су роба на тржишту show-businessa. Као и свака друга роба, она мора да се подвргне тржишним правилима – да би могла да изазове интересовање потенцијалних купаца. Провокација је најефикаснији начин на који се привлачи пажња на тржишту на коме влада рекламно лудило. Порнографски егзибиционизам један је од најважнијих начина да се „шокирају“ малограђани и стекне „популарност“.

Кључни моменат у Абрамовићкиној „уметничкој“ каријери, по сопственом признању, био је долазак Леди Гага, једне од најпознатијих звезди светског музичког show-businessa, на њене перформансе. Леди Гага је „навукла“ своје бројне „обожаватеље“ на Абрамовићеву и на тај начин створила потенцијално тржиште за њену „уметност“. Одмах су се појавиле галерије и други продавци „уметнина“ и кренуо је business. Абрамовићкина „уметност“ постала је амерички brend и путем агресивне рекламне кампање постала је светски trend.

Абрамовићкина популарност има политички карактер. Њени перформанси не само да укидају еманципаторско наслеђе грађанског друштва и слободарско наслеђе националних култура, већ спутавају борбу младих против капитализма – који све драматичније уништава живот на Земљи. Њена „уметност“ заснива се на мондијалистичкој матрици и налазе се у сфери new-age идеологије. Као таква, она је прворазредна извозна роба која служи американизацији света. Користећи иконографију Марине Абрамовић може се рећи да њена оцвала вагина представља капију кроз коју се улази у „слободни свет“ америчког империјализма.

По хришћанском учењу рад је „проклетство“ а радник, сходно томе, проклетник. Уистину, управо по хришћанској „креативистичкој“ доктрини рад као стваралачка делатност је извориште космичке мистерије из које је проистекао живот на Земљи. Путем стваралачког рада животворни потенцијали космоса постали су стваралачка моћ човека. Стваралачки рад омогућио је настанак света, а обликовање материје и њено оживотворење њеним поумљењем и одуховљењем омогућило је да човек постане човеком.

Изворни начин хуманизовања бога је његово сагледавање као бића које је радом створило свет. Бог није створио свет магичним потезом или магичним речима, већ је „шест дана радио“ и то тако напорно да је „седми дан морао да се одмара“. Бог је радник-стваралац и сходно томе стваралаштво је божанска делатност. Оно је пупчана врпца која повезује човека са „творцем“. „Божанско у човеку“ је његова способност да стваралачком делатношћу створи свет по своме лику. Бог треба да буде узор човеку у његовом настојању да створи нови свет.

Основ религије је религиозна свест која је резултат историјског развоја друштва. Првобитни облик религиозне свести је анимизам, следи тотемизам, па политеизам. Монотеизам је највиши облик у развоју религиозне свести. Није „бог по своме лику створио човека“, већ је човек на одређеном степену историјског развоја друштва створио идеју „бога“ по своме лику. Да бог постоји, инсистирало би се на емпиријском и рационалном, а не на теолошком празнословљу које треба да блокира разум, и на молитвеним ритуалима који треба да изазову психичке ефекте који ће произвести фаталистичку поданичку свест. Како неко може да „не верује у бога“ уколико је он „свеприсутан“ и „свемоћан“? Исто тако, да бог постоји свако од нас имао би непосредни однос са њим, што значи да би црква као „посредник“ између бога и човека била бесмислена.

Историјски гледано, бог се појављује као од човека отуђени стваралачки принцип путем кога је човек лишен (само)стваралачке самосвести и слободарског достојанства. Путем идеје „бога“ као „ствараоца света“ стваралачке моћи човека отуђује се од њега и постају средство за његово потчињавање од стране владајуће класе и за обоготворење класног поретка који се заснива на „светој“ приватној својини (а цркве се заснивају на колективној својини – која хипокризија!) и експлоатацији радника. У историји човек је био у подређеном положају у односу према илузорном или реалном космосу који је имао метафорички и политичко-инструментални карактер и служио као средство за прибављање вечности владајућем поретку. Стварање религиозне свести постаје „компензација“ за лишавање човека способности да створи овоземаљски свет по своме лику.

Уместо да је идеја „бога“ као креативистички принцип средство за развој самосвести човека као самосвојног космичког бића, за развој његовог слободарског достојанства и за уједињење човечанства у борби за очување живота на Земљи, она је средство владајуће класе за брисање еманципаторског наслеђа човечанства и за произвођење фаталистичке свести која води човечанство у смрт: идеја „апокалипсе“, „небеског народа“, „раја“, „вечног живота“ и тсл. Хришћанство упућује човечанству стравичну поруку: човек мора и треба да пати. Уколико је човек срећан на Земљи, „рајски вртови“ су бесмислени. Што се тиче смрти, она даје смисао животу. „Вечни живот“ је најгоре проклетство.

У еманципаторском смислу, идеја „бога“ као „ствараоца света“ је резултат историјског развоја друштва. Тек када је човек стекао представу света као света, када је стекао стваралачку самосвест и када је схватио да је свет могућ као производ стваралаштва – могао је да дође до идеје „бога као ствараоца света“. У тој идеји садржана је животворна бит човека као специфичног космичког бића. Развој самосвести човека као стваралачког бића и ствараоца (свог) света основ је теорије о свету као “божјој творевини”. Бог је израз осамостаљења човека од природе и стављање његових “изнад” природних моћи. Путем идеје “бога” човек постаје аутономна стваралачка моћ и у том смислу самосвојно космичко биће: стварање света је свесно и вољно дело.

Бог није стваралац људског света, али је симболични израз специфичног односа човека према космосу као самосвојног космичког бића. Он се појављује као историјски квалитет путем кога човек долази до идеје света као специфичног космоса и до идеје о себи као специфичном космичком бићу. Истовремено, бог се појављује као квалитет који пружа могућност да човек као специфично космичко биће превазиђе бескрајни (материјални) квантум космоса и схвати космос као животворну целину.

Идеја да „дух може да створи материју“ може да значи да су стваралачке моћи човека и његова стваралачка машта снаге које могу да створе непостојеће. Човек са својим стваралачким духом и стваралачким способностима не може да створи материју ни из чега (creatio ex nihilo), али може путем стваралачке прераде материје да омогући да се реализују њени животворни потенцијали. Ради се о афирмисању животворног принципа као универзалног космичког принципа и човека као специфичног космичког бића који представља највиши облик у којем је реализована животворна природа васељене.

Постојање „добра“ и „зла“ као сучељених сила је основни принцип хришћанског космоса и као такав полазиште за одређивање „нечега“ и „ничега“. У хришћанству „нешто“ је божански дух који се сучељава са „ништа“ које има ђаволски карактер. Потенцијали зла који се у облику „ђаволског“ појављују у човеку су оно што се појављује у односу према божјем духу. Човек је стециште борбе између „добра“ и „зла“ и на њему је да се определи којој ће се сили приклонити. Крст је симбол раскршћа пред којим се човек налази. Или ће ићи путем „добра“, или путем „зла“…

Хришћанско сучељавање између „добра“ и „зла“ нема дијалектички карактер, што значи да из њега не проистиче novum у облику хуманог света и слободног човека, већ има фатални карактер који је уобличен у идеји „апокалипсе“: уништење света и његов поновни почетак. Хришћанска катаклизма представља крај материјалног и почетак „правог“ живота.То није могуће уколико је човек обездушен, а то значи уколико је у њему уништена вера у „истински“ свет. Капитализам отима човеку душу која симболизује животност човека као духовног бића и представља основну могућност за његово обоготворење. Капиталистичка катаклизма уништава могућност хришћанске катаклизме: нема греха и искупљења, нема кајања и опроштаја…

Схватање да се истинско, које пружа могућност човеку да превазиђе постојећи свет, не налази изван већ у човеку, представља једну од најважнијих еманципаторских идеја хришћанства. Не осветљење, већ просветљење представља основни принцип одуховљења човека. Из тога проистиче да исијавање људскости, на чему се заснива Бенјаминова aura, представља основ за успостављање друштва као братске заједнице „светлећих“ људи. Истовремено, људскост која зрачи из човека представља светлост која осветљава пут у будућност. Једна од најдраматичнијих истина, која пружа могућност човеку да упркос најгорој тиранији сачува веру да може да се избори за праведни свет, гласи: и најслабија светлост може да разбије најгушћу таму. Пламен свеће је симбол те истине.

Осветљавање богомоља вештачком светлошћу је начин на који се стерилише њихова просветитељска моћ и оне претварају у кулисе постојећег света. Прави смисао њиховог постојања је у томе, да зраче светлошћу која омогућава човеку да види оно што је невидљиво. Из њих треба да исијава истинска светлост која не осветљава, већ просветљава човека. „Грандиозне“ богомоље нису светионици из којих исијава светлост истине, већ су отелотворење овоземаљске политичке и економске моћи црквене олигархије. Оне не просветљују људе, већ их заслепљују својом монументалношћу. Величина вере не мери се величином богомоља, већ дубином поимања истинског. Вера се не налази у зидовима цркава, већ у срцима људи. Лажна вера заснива се на спектакуларној илузији. Права вера заснива се на невидљивој истини.

Уколико је стваралаштво изворни и апсолутни космички принцип на основу кога је бог створио свет, онда и створитељ света не може да буде космичка датост, већ мора да буде производ стваралаштва. Ако је бог отелотворење стваралачке моћи васељене, онда је стваралаштво „старије“ од бога и условљава његову природу. Када говоримо о богу, ми заправо говоримо о обоготворењу стваралаштва као изворне космичке моћи. Међутим, бог може да буде схваћен и као отелотворење стваралачке моћи. У том смислу стварање васељене и људског света од стране бога није само његово реализовање као стваралачке моћи, већ истовремено самостварање бога.

И у хришћанству стварање света представља стварање космичког novuma, с тим што природа људског света као јединственог и непоновљивог космичког феномена условљава и природу бога и „стварање света“. Бог није створио друге космичке светове, већ земаљски свет. У том смислу, бог није отелотворење стваралаштва као универзалног космичког процеса и у том контексту „уређивачки принцип космоса“ (Ајнштајн), већ стваралаштва као специфичног и непоновљивог принципа који се односи на живот на Земљи и на човека. Човек је једино космичко биће које је бог створио, што указује на то да је стварање човека јединствени, а не универзални „уређивачки“ принцип. Човек је једино космичко биће које верује у бога.

Стваралаштво је суштина човека као космичког бића. Човек је самостварајуће космичко биће које путем стваралаштва оживотворује своју јединствену и непоновљиву космичку суштину. Он је специфично космичко биће које стварајући будућност ствара хумани космос. Људски свет није механички део космоса, већ је самосвојни и непоновљиви градивни део космичке целине. Човек је јединствено и непоновљиво космичко биће, као што је свет јединствена и непоновљива космичка појава. Друштвеност, историчност, слободарско, стваралаштво, визионарско… – представљају најважније особености човека као специфичног космичког бића. У космосу не постоји љубав, сујета, мржња, солидарност, љубомора, пожртвованост, трагично, умност, срећа, поетичко, бес, разочарење, одушевљење, грамзивост, милосрђе, завист, подлост, херојство… То нису „стања материје“, већ особености човека које га чине специфичним и непоновљивим космичким бићем. Човек је јединствено космичко биће тако што је сваки човек јединствено и непоновљиво космичко биће. То је истина на којој треба да се заснива самосвест човека и односи између људи.

Квалитет човека као специфичног космичког бића је у томе, да он није само у стању да оживотвори животворне потенцијале материје и космичких процеса, већ и да створи хумани свет, а то значи да оживотвори своје слободарске и стваралачке потенцијале који га чине јединственим и непоновљивим космичким бићем. Стварање новог живота стварањем новог света, што значи исторична природа човека као животворног бића и тиме историчност животворности, чини човека специфичним космичким бићем. Суштина „бесмртности“ није у „оживљавању мртвих“, већ у оживотворењу животворних потенцијала човечанства и природе, као и у стварању будућности. Суштина „бесмртности“ је животворност.

По Његошу, човек је космичка датост и као такав је сведен на феноменолошку апстракцију. Он се појављује као припадак космичке целине која се појављује у идеји „бога“. Његош се не руководи дијалектиком историје, већ дијалектиком природе и сагледава човека у контексту природњачког детерминизма. Истовремено, његов став „Нека буде што бити не може!“ представља искорак из детерминистичког начина мишљења који има природњачки карактер. По Његошу, универзални космички закон је да јаче побеђује слабије. Када је реч о људској историји, слабији може да победи јачег уколико се бори за слободу. То је једна од најдраматичнијих историјских истина. Овде се Његош појављује као дијалектичар историје.

Владајући однос према стварности, који је диктиран дехуманизованом науком и техником, не дозвољава човеку да схвати суштину човекобивства, а самим тим суштину света у којем живи и суштину космоса. Стари народи били су ближи космичкој суштини човека него што су то на капиталистички начин дегенерисани малограђани зато што су се, упркос незнању, предубеђењима, митској свести… – руководили симболима који имају хуманистички и холистички карактер: питање о суштини васељене било је истовремено питање о суштини човека. Савремени човек располаже са далеко већим обимом знања, али га пут и начин доласка до њега лишава целовите људскости без које не може да постави права питања и да пружи праве одговоре. Што човек више зна о космосу, то је даље од могућности да доживи своју космичку суштину. Уместо хуманих, човек поставља техничка питања која су наметнута од стране капиталистички дегенерисане науке и технике које сакате човека и уништавају могућност да постави истинска питања. Поред тога, “примитивни” човек био је свестан шта је слобода а шта ропство, за разлику од данашњег малограђанина који је, заглибљен у ништавилу “потрошачког друштва” и индустрије забаве, изгубио представу о слободи.

У току је обрачун „техничке интелигенције“ с традиционалном „духовном интелигенцијом“, као и са људима који искрено верују у бога. На технички начин редукована људскост постаје призма кроз коју се сагледава бог. На капиталистички начин дегенерисани фах-идиоти приватизују „питање бога“ и оно постаје „предмет научног истраживања“. На тај начин они опредмећују бога и своде га на средство за доказивање „научних теорија“. Идеја „бога“ коју нуде научници није производ хуманистичке, већ технократске маште. Са том идејом уништава се хуманистичко наслеђе хришћанства, као и других религија, и могућност да човек доживи бога. Он је лишен хумане бити и постаје, попут неког научног симбола, „категорија“ са којом се манипулише да би се „објасниле“ природне и друштвене појаве. Нема Исуса Христа и његове слободарске и просветитељске борбе; нема непосредног односа између бога и човека; нема критичког односа према постојећем свету у коме је човек човеку смртни непријатељ и тежње за светом у коме ће људи бити браћа… Технократски фах-идиоти сакате човека као духовно биће и на тај начин убијају бога у човеку.

Треба укинути све оно што посредује између човека и бога. То се односи и на „научно тумачење“ Библије – које лишава Библију њене религиозне бити. Оно се своди на „истраживање чињеница“ чиме се уништава религиозна истина која чини суштину Библије. Научни приступ Библији има селективни карактер. Из ње се узима само оно што може да послужи као „доказ“ за „научну теорију“ која је полазиште за однос према Библији. Није Библија догма, већ догматски приступ Библији чини од ње догму. Само уколико човек има религиозни однос према Библији он може да досегне до њене бити.

Нема бога без човека. Бог се не налази на небу, него у срцима људи. Оно што чини да бог постоји је потреба човека за богом и вера човека у бога. Као што човек који нема потребу за истином никада неће допрети до истине, тако човек који нема потребу за богом никада неће допрети до бога. Идеја „бога“ је једна од најважнијих интегративних идеја човечанства и као таква највиши вредносни изазов. Она треба да инспирише човека да развије своје хумано биће и окрене се другим људима. Извориште вере у бога код малограђана је страх од смрти и користољубље. Извориште вере у бога код истинских хришћана је потреба за људима и одговорност за опстанак живота на Земљи. Идеја „бога“ треба да буде извориште борбене и животворне друштвености без које је човечанство осуђено на пропаст.

На делу је систематско и спектакуларно уништење човека као природног и људског бића. Идеја о „космичкој природи човека“, коју пропагирају идеолози капитализма предвођени технократским фах-идиотима, је средство са којим је човек лишен свега што га чини човеком. Све особине које човек има, укључујући и способност мишљења, проистичу из космоса. Слична идеологија владала је у античкој Хелади, с тим што се радило о олимпијским боговима који су људима привремено додељивали своје способости да би они могли да их забављају. У савременом капитализму улогу богова преузели су „ванземаљци“. Они нису само „створили људе“ и „саградили све оно на чему се заснива људски опстанак“, већ се „налазе међу људима и управљају њиховим животима“. Што се тиче „односа ванземаљаца према Земљи“, он је пројекција односа капиталистички дегенерисаног човека према космосу.

Идеја о „ванземаљцима“ није производ маштања које има хуманистички и визионарски, већ технократски и мистични карактер. Она је средство за разарање ума и за уништење човека као слободарског и стваралачког бића. Када се „ванземаљцима“ додају „масонске ложе“, као и цркве и секте које обезвређују човека као историјско и друштвено биће, постаје очигледно да се ради о стварању виртуелног света са којим владајућа класа настоји да се обрачуна с критичко-мењалачком свешћу која може да усмери све веће незадовољство потлачених на рушење капитализма и стварање новог света.

Развој човека као космичког бића није могућ на темељу механичких космичких закона и путем техничког савладавања простора и времена, чиме се човек претвара у механичко “биће”, већ путем квалитета који даје могућност “сједињавања” са космосом као једним – у чему је садржана космичка суштина човека. Космос који човек ствара неупоредив је са космичким пространством. Он нема квантитативну, већ квалитативну димензију. Однос према космосу, што значи однос човека према себи као космичком бићу, не може се успоставити путем технике, већ путем уметничког са којим човек може да превазиђе материјалну димензију космоса и досегне до своје космичке бити. Ради се о односу према космосу посредством симбола који пружају могућност човеку да доживи космос као животворно биће. Путем њих се превазилази појавни облик космоса и досеже до његове суштине – чиме се укида дуализам земаљског и космичког бивствовања човека.

У том контексту ствара се могућност за идеју “бога” као једног са којом се превазилази бескрајни квантум космоса (бескрајно мноштво), с тим што се не ради о богу као надљудској сили, већ о богу као увек новом, богатијем производу стваралачких моћи човека који је симболично отелотворење јединства човека са његовом космичком суштином. Бог постаје домаћин човеку у његовом космичком дому. Потребно је ново тумачење идеје “богочовека”: животворна моћ човека је аутономна космичка сила која омогућава човеку да као самосвојно космичко биће буде стваралац новог космоса.

Владајући однос према космосу је пројекција владајућег односа према земаљској животној средини. У савременом свету владајући однос према космосу заснива се на експанзионистичком, што значи освајачко-експлоататорском духу капитализма. Путем на капиталистички начин инструментализоване науке и технике врши се “продор” у космос да би се он “освојио”. Наука има исти однос према васељени као што има према Земљи: она је сведена на објекат експлоатације.

“Освајање космоса” постаје начин да се прибави легитимност настојању да се превазиђе “традиционално човечанство” и створи нова господарска раса “киборга” која ће моћи да се “такмичи” с “интелигентним машинама” и “осваја” космос. Истовремено, мит о “освајању космоса” служи за очување мита о “прогресивној природи” капитализма, која се поистовећује са освајањем, и за стварање илузије да ће технички развој обезбедити опстанак човечанства. Као што су Европљани “откривали” нове континенте, тако ће савремени човек откривати нове светове и насељавати их. Земља постаје одскочна даска за освајање космоса, а не космички дом човека који треба сачувати.

Фанатици капитализма убеђују људе да ће Земља “ускоро пропасти” да би се обрачунали с њиховом визионарском свешћу и вољом да створе нови свет. Могућност да ће капитализам уништити живот на Земљи далеко је извеснија него могућност да ће се живот на Земљи угасити – за пет или десет милиона година. Ради се о томе да „космичка епопеја“ човечанства отвори могућност за успостављање критичке дистанце према владајућем поретку деструкције и за стварање новог света: однос према космосу треба да буде у функцији одбране живота на Земљи и развоју човека као хуманог бића. Питање опстанка човечанства решиће се на Земљи, а не у космосу. Уместо “освајања космоса” треба се обрачунати с капитализмом и спречити уништење живота на Земљи.

“Продор у космос“ од стране човека постиже се развојем његовог играчког бића. Ради се о специфичним људским особеностима – стваралачка слобода и друштвеност – што значи о новом космичком квалитету на коме се заснива простор и време који немају квантитативну димензију. У физичком космосу тече механичко време чији се ток мери кретањем кроз простор. У хуманом космосу тече историјско време које се мери развојем стваралачких моћи човека, у крајњем, његовом слободом. У физичком космосу влада однос између небеских тела. У хуманом космосу влада однос између људских бића. Механичко време подразумева квантитативну временитост која има линеарни карактер. Историјско време подразумева квалитативне промене, што значи скоковитост. Људско бивствовање представља супротстављање космичким законима кретања са којима се уништава квалитет и све се своди на изворни (енергетски) ниво (ентропија). Космичка животворност је фаталистичка: све што настане – нестане. Људска животворност је стваралачка: све што човек створи постаје основ стварања новог. Само је човек тај који је у стању да створи ново, да буде демијург новог света.

Човек неће “ући” у космос кроз рупу коју су провртиле наука и техника. Неће телескопи, сателити и свемирске сонде да омогуће да човек оживотвори своје космичко биће. Није суштина у “освајању” космичких простора, већ у развоју стваралачког бића човека и међуљудских односа. Ради се о “претварању” квантитета спољашњег у људски квалитет – о “преображају” физичког простора увећавањем простора људског. Космички простор само је привидно отворен. Отвореност космичког простора условљена је отвореношћу човека, а то значи развојем његових стваралачких моћи. Пуноћа стваралачког бића човека и богатство међуљудских односа је оно што даје пуноћу космичком простору. Мисао, песма, загрљај… – више говоре о суштини човека као специфичног космичког бића него сви “свемирски пројекти” заједно.

Играње је најаутентичнији људски начин стварања људског света, што значи новог космоса. У играчком чину процес космичке животворности добија нови квалитет – у чему се изражава специфичност човека као космичког бића. У античкој Хелади игра је темељни космички феномен који има божански карактер и као таква је симболично отелотворење владајућих односа и вредности. Она је најизворнији начин интеграције човека у космички поредак. Човек је “божја играчка” (Платон), а свет божје игралиште: потреба богова за играњем обезбеђује опстанак људском свету и даје му смисао. Модерни човек је еманциповано космичко биће и као такав “нуклеус” новог универзума. Постајањем човека самосвесним слободарско-стваралачким бићем играње престаје бити привилегија богова и начин обезвређења човека, и постаје самостварање човека и на тај начин људског космоса. Његова бит није детерминизам, који има фаталистичку природу, већ слобода.

У коначном, однос човека према космосу је одслика односа човека према самоме себи. Проблем бесконачности треба решити на начин који пружа могућност самопотврде човека као животворног бића. Оживотворење животворних потенцијала људи представља ширење граница новог универзума. Неограничене стваралачке моћи човека су “мера” бесконачности. Истовремено, путем стваралаштва бесконачност добија истинску, а то значи људску димензију. Догађање човека једини је истински космички процес.

Што се тиче опстанка човека у космичким размерама, оно подразумева да човек опстане као људско и у том смислу као специфично космичко биће. У противном, ради се о технократском мистицизму са којим се укида човек као специфично и непоновљиво космичко биће и успоставља механички материјализам који је друго име за савремени технократски засновани варваризам. Уместо да је хумано биће, човек постаје роботизована наказа.

Питање о космичкој суштини човека нема космолошко, већ антрополошко и социолошко утемељење. Оно се заснива на конкретном односу према човеку и људском друштву, а не према космосу. Када би се пошло од тога да је човек слободарско, стваралачко, друштвено, историјско и тиме визионарско биће, он не би био укинут као специфично космичко биће. Није однос према космосу основ односа према човеку, већ је владајући однос према човеку основ владајућег односа према космосу и космичкој природи човека. Тако је било и у античкој Хелади. Схватање космичке природе човека било је условљено владајућим аристократским, робовласничким и расистичким поретком. Религиозна сфера није била аутономно извориште поимања човека као космичког бића, већ идеолошки појавни облик владајућег поретка.

Постајући тоталитарни поредак деструкције капитализам је довео до тога да је вера у бога добила егзистенцијалну природу. Они који верују у бога треба да инсистирају на томе да су жива бића „божја створења“ и да се боре да их, као таква, сачувају од капиталистичке пошасти. И идеја о „поновном доласку Исуса Христа“ подразумева борбу за опстанак живих бића. Где ће то Христ да се „врати“ уколико капитализам уништи живот на Земљи? Ко ће да га дочека? Скелети деце које разносе пустињски ветрови и замрзнути лешеви капиталистичких монструма?

У време космичке експанзије човечанства идеја „бога“ нема више шта да тражи у „небескоj“ сфери. Она може да преживи само у дубини људског бића и то пре свега као идеја која пружа могућност човеку да на хумани начин појми васељену и односи се према њој као животворној целини. Истовремено, она има разлог постојања као једна од обједињавајућих идеја човечанства у оквиру анти-капиталистичког фронта – као симболична синтеза хуманистичког наслеђа и хуманистичких потенцијала човечанства у односу према техничком свету и свођењу човека на пуку материју, што значи у односу према механицистичком материјализму који има анти-духовни и анти-егзистенцијални карактер.

Хуманизам је суштина хришћанства. Онај ко не верује у човека, не може да верује у бога. Не тражи човек у човеку „божанско“, већ у „богу“ људско. Идеализована суштина људског претопљена у идеју „бога“ постаје врховна и неприкосновена вредност. „Бог“ постаје апсолут у коме човек увек изнова може да пронађе критеријумe доброг и путоказ за исправно делање. Он је синтеза истинске људскости и као такав синоним за „идеју добра“ која представља суштину човека као хуманог бића. Не потреба човека за богом, већ потреба човека за човеком чини човека истинским људским бићем. Човек машта о богу као идеалу људскости који може да му буде инспирација да тражи људско у другом човеку: човек је човеку огледало људскости (Маркс).

Љубав према богу могућа је једино уколико постоји љубав међу људима. Развој међуљудских односа је најважнији начин на који се човек „пуни“ људскошћу. Истинска љубав према богу није могућа уколико је компензација за недостатак љубави међу људима, већ једино уколико је инспирација за развој међуљудских односа. Смисао вере у бога није да се човек приближи богу, него човеку. Позивање човека на бога не изражава његову потребу за небеским световима, већ потребу за овоземаљским светом у којем ће бити прихваћен као човек.

Егзистенција човека као конкретног историјског и друштвеног бића условљава могућност и природу религиозне свести и религиозне маште. Монотеизам је производ историјског развоја друштва, а вера у бога налази се у сфери међуљудских односа, у вредносној равни, у културној сфери, у слободарској историји човечанства… Уколико се вера налази у психичкој сфери и заснива се на страху од смрти, она води у аутизам, фанатизам и лудило.

Укидањем моћи расуђивања укида се могућност да се успостави разлика између верника и фанатика, као и разлика између верника и менталних болесника који су изгубили контакт са реалношћу. Све оно што је производ религиозне маште, која се заснива на менталном стању које је условљено осећањем усамљености и одбачености, постаје стварност. У том контексту, укида се разлика између реалног и илузорног света. Религија лишава свет животворних потенцијала тако што лишава човека слободарске праксе и животворне визионарске свести. Она инсистира на прилагођавању човека постојећем свету и на религиозној машти. Уместо на стварању хуманог света на Земљи путем слободарске борбе уједињених људи, инсистира се на стварању илузорног света на небу путем религиозне маште атомизованих појединца.

Хуманизам не може више да добије друштвено и историјско значење само у односу према неслободи и неправди, већ и у односу према уништењу живота. Обезбеђење опстанка човечанства је основни критеријум по коме се одређује аутентична хуманост. Капитализам је претворио друштвене институције, као и читав живот, у средство за оплодњу капитала, што значи за уништење живота. Да би опстао, човек нема коме да се обрати за помоћ осим другом човеку. У дијалектичком смислу, човек као реализовано друштвено биће постаје тотализујуће животворно биће – у односу према капитализму као тотализујућем поретку деструкције. У том контексту могли бисмо да прерадимо једну од најважнијих Марксових теза из Манифеста комунистичке партије, да је „слобода сваког основни услов за слободу свих“. Полазећи од тога да је човечанство угрожено тако што је угрожен живот сваког човека, опстанак сваког постао је основни услов за опстанак свих.

Апокалипса није истина хришћанства, већ истина капитализма. Хришћанска идеја „апокалипсе“ има митолошку природу. Њена суштина није уништење света, већ обезбеђивање покорности радних слојева. Капиталистичка апокалипса проистиче из природе капитализма као тоталитарног деструктивног поретка и има реалну природу: она је у току. Капитализам је „превазишао“ хришћанску нормативну сферу која је уобличена у „божјим заповестима“. Имајући у виду да капитализам све драматичније доводи у питање опстанак човечанства и природе, најважнија „божја заповест“ требало би да гласи: „Сачувај живот на Земљи!“.

Савремени хуманизам појављује се у односу према савременом капиталистичком анти-хумануму који има деструктивну и тоталитарну природу. То је животворни хуманизам који треба да има тотализујући карактер. Мера хуманизма данас је развијеност међуљудских односа и тиме аутентичне друштвености, развој стваралачких моћи човека, постизање новог квалитета слободе, јединство са природом, повећавање извесности људског преживљавања… Најважнији задатак истинских хришћана је да ослободе Христа из тамнице у коју су га затворили свештеници да би поново могао да се нађе међу људима. „Поновни долазак“ Исуса Христа значи да је куцнуо час да се човечанство уједини и крене у коначни обрачун с тлачитељима човечанства и капитализмом који уништава живот на Земљи.

Не богомоље, већ сам свет треба да постане „божја кућа“, а сам живот треба да добије литургијски карактер. Човек треба да се моли богу живећи животом истинског хришћанина. „Бити хришћанин“ не потврђује се клечањем пред иконама и изговарањем молитви, већ борбом против деструктивног капиталистичког варваризма и развојем међуљудских односа. Тек ће у комунизму, у коме је укинута приватна својина и на њој изграђена патолошка личност капиталистичког човека, бити оживотворени еманципаторски потенцијали хришћанства. Тек ће се у комунизму хришћанство вратити својој изворној суштини. Комунизам је оживотворена бит изворног хришћанства. Тек ће у комунизму племенити лик Исуса Христа засијати пуним сјајем.