ArhivaJanuary 2026

Однос према свемиру условљен је природом владајућег поретка. Стварајући „техничку цивилизацију“ капитализам доводи до тога да технократски заснована машта постаје посредник између човека и свемира. Савремена космологија заснива се на научној фантастици која има сензационалистички карактер, на езотерији, као и на религиозној митологији по којој је живот на Земљи привремен а „вечни живот“ налази се на небу. „Будућност“ човечанства не налази се на Земљи већ у мистичној тами свемирског бескраја.

Владајући однос према стварности који је условљен дехуманизованом науком и техником не дозвољава човеку да схвати суштину човекобивства, а самим тим суштину света у коме живи и суштину космоса. Стари народи били су ближи космичкој суштини човека него што је то данашњи малограђанин зато што су се, упркос незнању, предубеђењима, митолошкој свести – руководили симболима који имају холистички карактер. Савремени човек располаже са далеко већим обимом знања, али га пут и начин доласка до њега лишава целовите људскости без које не може да постави права питања и да пружи праве одговоре. Што човек више зна о космосу, то је даље од могућности да доживи своју космичку суштину. Уместо хуманих, човек поставља техничка питања која су наметнута од стране капиталистички дегенерисане науке и технике – које сакате човека и уништавају могућност да постави битна есенцијална и егзистенцијална питања. Поред тога, “примитивни” човек био је свестан шта је слобода а шта ропство, за разлику од данашњег капиталистичког малограђанина који је, заглибљен у ништавилу “потрошачког друштва” и виртуелном свету који ствара владајућа пропагандна машинерија, изгубио представу о слободи. Капитализам уништава човека као природно и културно биће и ствара од њега техничко средство за оплодњу капитала – механичког мртваца који хода.

Руководећи се свемирским романтизмом пионир руске и совјетске космонаутике Константин Циолковски дошао је до закључка да је Земља „колевка човечанства, али човек не може вечно остати у колевци.“ (Албум космичког путовања) Циолковски кида егзистенцијалну везу између земаљске природе и човека и на тај начин укида човека као природно биће. Опстанак човека није условљен опстанком живог света на Земљи. Човек је лишен планете Земље као свог свемирског дома.

Космологија Карла Сегана типичан је пример мисли која нема конкретно друштвено и историјско утемељење и која има митолошки и тиме апстрактни карактер. Наука је „отворена према космосу“ истовремено када је средство са којим капитализам све интензивније уништава живот на Земљи. Имајући у виду владајућу тенденцију развоја савременог света, Сеганова тврдња да „људска бића, која у крајњој линији потичу са звезда“ – „само привремено и краткотрајно настањују свет назван Земља“ (Космос) представља доливање уља на ватру која спаљује свет. Код Сегана нема хуманог космоса и тиме идеје истинског. Човек не ствара космос као јединствено стваралачко и слободарско биће већ се налази у космосу као ванљудској датости. Однос према космосу заснива се на научним сазнањима и техничким проналасцима а не на развоју аутентичних моћи човека као друштвеног и историјског бића. Уместо развоја хуманог космоса, инсистира се на развоју „техничке цивилизације“ која треба да омогући „освајање космоса“. Уместо да је стваралачки и органски део хумане цивилизације, човек постаје интегрални део техничког света у виду роботизоване наказе.

Земаљска животна средина је извор живота и темељ опстанка човечанства. Човек је на Земљи органски део животворног природног циклуса и као такав стваралац живота. Природа је „анорганско тело“ (Маркс) човека. Живот у свемиру суштински се разликује од живота на Земљи. У свемиру простор, кретање, време… имају другачију природу него на Земљи. Исто је са човеком. Он као живо и људско биће има битно другачију природу на Земљи него у свемиру. Оно што чини највећи квалитет човека на Земљи представља његову највећу слабост у свемиру. Човек као живо биће није органски део свемира. Он као живо биће не одговара свемирским животним условима. Свемир је смртна опасност за човека што је од прворазредног значаја за разумевање положаја човека у ванземаљском простору и за његов однос према свемиру. Човек се у свемиру налази у бестежинском стању, изложен је убитачном зрачењу и погубно ниској температури, лишен је сталног извора светлости и кисеоника… Човек само путем одговарајућих техничких средстава може да преживи у свемиру – лишавајући се основних органских особености и животних потреба као природно биће. Уместо земаљске природе, свемирски брод, који представља савршени технички свет, постаје животна средина човека на његовом путу у свемирску будућност. Да би преживео човек мора да се прилагоди новој животној средини, што значи да се обрачуна са својим природним бићем и постане техничко биће. Животност човека постаје независна од живе природе и добија технички карактер. Природна животност није више услов живота већ је то техничка функционалност организма који је постао машина. Одлазак човека са Земље неминовно би довео не само до фаталних органских промена, већ и до фаталних менталних промена. Једно је привремено отићи са Земље, а друго отићи са Земље без наде за повратак. Човек би убрзо изгубио представу о себи као човеку, а живот би му постао бесмислен и безвредан.

Материјална структура свемира је основ постојања човека као телесног бића, али не и као специфичног и непоновљивог свемирског бића. Самосвојни природни процеси на Земљи, који се развијају готово четири милијарде година и који имају животворни карактер, и развој човека као универзалног стваралачког и слободарског бића чине извориште специфичности и непоновљивости човека као свемирског бића. Земаљска природна средина представља јединствени свемирски простор који је омогућио настанак човека као природног и људског бића. Она је животворна по томе што је у стању да створи нови живот. Човек је животворно биће не само по томе што је у стању да створи нови живот, већ и нови свет. Људска животворност има историјски карактер. Стварање новог живота истовремено је стварање новог света.

Мит о „освајању свемира“ спада у колонијалне митове који су отелотворење експанзионистичке природе капитализма. „Освајање свемира“ је капиталистички пројекат. Владајући однос према космосу заснива се на освајачко-експлоататорском духу капитализма. Путем на капиталистички начин инструментализоване науке и технике врши се “продор” у космос да би се он “освојио”. Капиталистички дегенерисана наука има исти однос према универзуму као што има према Земљи: он је сведен на објекат експлоатације. Капитализам је отео људима небо. Некада је небо било мистично „седиште богова“ и као такво неприкосновени домен владајућих религија. Данас је небо спољни простор капитализма који треба искористити за остварење економских и политичких циљева најмоћнијих капиталистичких кланова. Свемир је постао приватна својина капиталиста и као такав комерцијални простор. Истовремено, „свемирски пројекти“ су маска иза које се крију војни пројекти који треба да омогуће владајућим капиталистичким клановима да униште „прекобројне“ и овладају Земљом.

Што је живот на Земљи угроженији, утолико су гласнији повици о „освајању свемира“. На тај начин спречава се борба против узрока који доводе до уништења живота на Земљи и глорификује се развој капитализма – стварањем мита о „неограниченим развојним моћима науке и технике“ који има спектакуларни карактер. „Свемирски програми“ и одговарајући митови о освајању свемира постали су најважнији рекламни спот капитализма. Држећи се свемирске мистике владајућа пропагандна машинерија од „свемирских визионара“ ствара митолошке ликове који постају отелотворење свемирских процеса. Они се појављују у односу према човеку који је обезвређен као људско биће, као и у односу према Земљи која је обезвређена као космички дом човека. Ствара се егзистенцијални дефетизам који се ослања на идеју апокалипсе. Прикрива се права природа капитализма и одговорност за пропадање света пребацује се на човека.

Све већи недостатак сировина и енергије доприноси стварању свести да живот човека на Земљи има привремени карактер и да се његова егзистенцијална перспектива налази у насељавању других планета. Земља постаје одскочна даска за „освајање свемира“, а небеска тела предмет експлоатације. „Свемирски визионари“ стварају илузију да се будућност човечанства не налази на Земљи, већ у космосу. У том контексту појављује се упозорење једног од најпознатијих физичара двадесетог века Стивена Хокинга да људи најкасније за 200 година мора да се преселе на неку другу планету. Чак и ако се то деси, шта се са тим „решава“? Који ће поредак човек успоставити на другим планетама? По Хокингу, то може бити само капитализам. Колонијализовањем других планета капитализам постаје космички поредак, а апсолутизовани принцип профита постаје владајући космички принцип. Хокинг укида човека као животворно и слободарско биће и своди природу човека на деструктивну природу капитализма. Полазећи од тога, он се залаже за бекство човека са Земље на друге планете. Међутим, уколико су људи као такви узрок пропасти живота на Земљи и они којима успе да се докопају неке друге планете радиће исто оно што су радили на Земљи: бориће се за власт и новац и на тај начин уништити живот и на тој планети. Бекство на друге планете је бесмислено јер човек не може да побегне од своје „зле“ природе. Ако је човек по својој природи „деструктивно биће“, нема места у космосу где ће створити свој дом и успети да опстане. Човек постаје космички бескућник који је осуђен на вечно лутање јер све уништава.

Мит о “освајању космоса” служи за очување мита о “прогресивној природи” капитализма, која се поистовећује са освајањем, и за стварање илузије да ће технички развој обезбедити опстанак човечанству. Као што су Европљани “откривали” нове континенте тако ће савремени човек откривати нове светове и насељавати их. Земља постаје одскочна даска за освајање космоса, а не космички дом човека који треба сачувати. Капиталистичка пропагандна машинерија ствара утисак да је „насељавање других планета“ подухват који одговара насељавању неког пустог острва на Пацифику. Шта значи за човечанство да се група људи отисне у свемир и пободе заставу у беживотно тло неке планете?

Пројекат “освајање космоса” заснива се на схватању да ће Земља “пропасти”, што доприноси фаталистичком препуштању деструктивној капиталистичкој помами. Могућност да ће капитализам уништити живот на Земљи далеко је извеснија него могућност да ће се живот на планети угасити – за пет или десет милиона година. Ради се о томе да визија космичке будућности човечанства створи могућност за успостављање критичког односа према владајућем поретку деструкције и за стварање новог света: однос према космосу треба да буде у функцији очувања живота на Земљи и развоја људског. Питање опстанка човечанства решиће се на Земљи, а не у космосу. Уместо “освајања космоса” треба се обрачунати с капитализмом и спречити уништење живота на Земљи.

Самосвест савременог човека као свемирског бића заснива се на илузији да бити у свемиру подразумева да се човек не налази на Земљи већ у свемирском пространству. Изрази „космонаут“ („свемирски морнар“) и „астронаут“ („звездани морнар“) указују на то да човек није свемирско биће док је на Земљи, већ да то постаје тек када напусти Земљу. Уистину, човек је свемирско биће као земаљско биће. Земља је једини могући свемирски дом човека. Свемирска будућност човечанства не налази се у бескрајном свемирском пространству већ на планети Земљи.

Развој човека као космичког бића није могућ на темељу (механичких) космичких закона и путем техничког савладавања простора и времена, чиме се човек претвара у механичко (неживо) “биће”, већ путем квалитета који даје могућност “сједињавања” са космосом као једним – у чему је садржана космичка суштина човека. Космос који човек ствара неупоредив је са космичким пространством. Он нема квантитативну, већ квалитативну димензију. Однос према космосу, што значи однос човека према себи као космичком бићу, не може се успоставити путем технике, већ путем истинског са којим човек може да превазиђе квантитативну димензију космоса и досегне до (своје) космичке суштине. Ради се о односу према космосу посредством хуманистичке и животворне праксе, и идеја и симбола који пружају могућност човеку да доживи космос као хумано и животворно биће. Са њима се превазилази појавни облик космоса и досеже до његове бити – чиме се укида дуализам земаљског и космичког бивствовања човека.

Човек неће “ући” у космос кроз рупу коју је провртила од човека отуђена наука. Нису телескопи и свемирске сонде те које воде човека ка његовом космичком бићу, већ је то игра: развој играчког бића човека је пут који води ка развоју његовог космичког бића. Није суштина у “освајању” космичких простора, већ у развоју духовног богатства и међуљудских односа. Ради се о “претварању” квантитета спољашњег у људски квалитет, о “преображају” физичког простора увећавањем простора људског – што се не постиже техником, већ игром. Космички простор само је привидно отворен. Отвореност космичког простора условљена је отвореношћу човека, а то значи развојем његових стваралачких моћи. Пуноћа стваралачког бића човека је оно што даје пуноћу космичком простору. Мисао, песма, слика, загрљај – више говоре о суштини човека као специфичног космичког бића него сви “свемирски пројекти” заједно. У коначном, однос човека према космосу слика је односа човека према себи као људском и космичком бићу.

Игра је јединствена космичка појава. Она је најаутентичнији људски начин стварања људског света, што значи новог космоса. У играчком чину процес космичке животворности добија нови квалитет – у чему се изражава специфичност човека као космичког бића. У античкој Хелади игра је темељни космички феномен који има божански карактер и као таква је симболично отелотворење владајућих односа и вредности. Она је најизворнији начин интеграције човека у космички поредак. Човек је “божја играчка” (Платон), а свет божје игралиште: потреба богова за играњем обезбеђује опстанак људском свету и даје му смисао. Модерни човек је еманциповано космичко биће и као такав “нуклеус” новог универзума. Постајањем човека самосвесним слободарско-стваралачким бићем игра престаје бити привилегија богова и начин обезвређења човека, и постаје самостварање човека и на тај начин људског космоса. У њеној основи није детерминизам, који има фаталистичку природу, већ слобода.

“Освајање космоса” од стране човека постиже се развојем његовог играчког бића. Ради се о специфичној људској космичкој димензији – стваралачка слобода и друштвеност – што значи о новом космичком квалитету на коме се заснива простор и време који немају квантитативну димензију. У физичком космосу тече механичко време чији се ток мери кретањем кроз простор; у хуманом космосу тече историјско време које се мери развојем стваралачких моћи човека, у крајњем, његовом слободом. У физичком космосу влада однос између небеских тела; у хуманом космосу влада однос између људских бића… Физичко време подразумева линеарну темпоралност; историјско време подразумева квалитативне промене, што значи скоковитост. Људско бивствовање представља супротстављање космичким законима кретања којима се уништава квалитет и све се своди на изворни енергетски ниво (ентропија). Космичка животворност је фаталистичка: све што настане нестаје. Људска животворност је стваралачка: све што човек створи постаје основ стварања новог. Само је човек тај који је у стању да створи ново, да буде демијург новог света.

У античкој Хелади интелигенција није била специфична друштвена појава већ саставни део античког религиозног свода. У току историјског развоја хеленског друштва дошло је до одвајања интелигенције од религије и постајања интелигенције специфичном људском особеношћу и специфичном друштвеном појавом. У самој религиозној сфери старохеленског света налазе се зачеци интелигентног мишљења које ће се развити у хеленској филозофији. У старохеленској митологији Уран је као први бог увео ред у космичком хаосу. Он је обоготворени уређивачки принцип. Кронос је симбол трајања. Зевс је врховни господарски принцип…

Интелигенција у капитализму има технократски и прогресистички карактер. Она постаје синоним за сврсисходност, ефикасност, корисност, функционалност…. Научници укидају ум путем инструментализоване интелигенције која има перцептивни, меморијски, аналогни и функционални карактер. Брзина обраде информација постаје неприкосновени критеријум по коме се одређује квалитет интелигенције. Компјутери постају најважније средство за развој интелигенције. У коначном, интелигентно је оно што доприноси убрзању процеса капиталистичке репродукције. Не тежи се стварању хуманог света који се заснива на уму, већ се инсистира на стварању „дигиталног света“ у коме ће владати вештачка интелигенција и човек-киборг.

Уместо да је умност критеријум за одређивање интелигенције, интелигенција постаје критеријум за одређење умности. Путем „интелигентних решења“ ум бива лишен могућности да досегне до истине, а то значи могућности да човек као историјско, стваралачко, друштвено и визионарско биће реализује животворне потенцијале природе и човечанства. Нема више мудрости, животног искуства, интуиције, трагичног, вредносног расуђивања, принципа историчности и тоталитета; нема човека као еротског и емотивног бића; нема поетичког, развоја међуљудских односа, визионарског и утопијског… Човек је сведен на предмет „свемирских процеса“, а из историје је избачено све оно што даје могућност човеку да створи нови свет. Уместо да се тежи стварању света који се заснива на уму, инсистира се на стварању вештачке интелигенције и техничком свету у коме ће човек бити сведен на киборга. Начин мишљења са којим се руководе научници, њихово схватање Земље и човека, као и визија будућности – не пружа им могућност да на хумани начин схвате природу света. Идеолошка сфера капитализма намеће начин мишљења који онемогућава човека да постане свестан својих истинских људских моћи и створи хумани свет. Влада начин мишљења који онемогућава човека да појми себе као људско биће; да схвати еманципаторско наслеђе грађанског друштва и националних култура; да створи идеју будућности и да се бори за њено остварење… Истовремено, савремена наука не обрачунава се само с човеком као историјским и визионарским бићем, већ и с идејом трансценденције која је карактеристична за изворну религиозну мисао.

Научници не праве разлику између ума и интелигенције. У том контексту они не праве разлику између дијалектичког мишљења, са једне, и механичког, догматског и формално-логичког мишљења, са друге стране. Све се заснива на „сакупљању информација“ и на њиховој „обради“ путем „интелигенције“ која има технички и функционални карактер. Однос човека према себи заснива се на технократском начину мишљења и технократском мимезису. Укинута је разлика између „објективне“ научне и хуманистичке истине која указује на то да је човек слободарско и самостваралачко биће. Истовремено, научници одвајају мишљење света од доживљавања света и на тај начин укидају човека као еманциповано друштвено биће. Њима је стран начин мишљења који пружа могућност човеку да схвати себе као критичко и мењалачко биће и у том контексту они одбацују појмове без којих човек не може да стекне хуману смосвест. „Научна фантастика“ постаје начин на који се укида хуманистичка цивилизација и њен историјски развој, као и хуманистичка машта која ствара визију хуманог света.

Принцип „хармоније“ (Ајнштајн) као основна интегришућа идеја свемира носи у себи детерминистичку интенцију. Уместо да доминира хуманистички принцип хармоније који се заснива на потреби човека за човеком, на његовим стваралачким моћима и слободарској природи, доминира свемирски принцип „хармоније“ који је „хуманизован“ путем „лепог“ које има геометријско устројство. Слично је са античком „хармонијом“ која нема антрополошки већ космолошки карактер. Није човек тај који ствара свој свет и у том контексту хармонија није производ његове слободарске и стваралачке праксе као историјског и слободарског бића, већ је „хармонија“ свемирски принцип који је пренет на земаљски свет и који има господарски и тоталитарни карактер. Укинута је разлика између свемирског времена и простора и историјског времена и простора. Не постоји хармонија која има земаљски и хуманистички, што значи историјски карактер. Исто тако, нема новог и у том контексту дисхармоније са постојећим светом. Стварање не подразумева обрачун с постојећим светом и отварање простора будућности већ учвршћивање његових бедема.

Технократска интелигенција „замењује“ ум научном фантастиком, свемирском мистиком, квази-религијама, езотеријом… Она не тежи да човечанство изведе на историјски пут и обезбеди му будућност већ га одвлачи на егзистенцијалну странпутицу. Уништење ума представља најпогубнију особеност технократског пројекта будућности. Нема више интуиције, нема мишљења, размишљања и осмишавања, нема стваралачког набоја и инспирације, нема сумње, нема разлике између другости и novuma, нема визионарског, нема права на грешку и заблуду, нема истинског… Путем технике уништава се културно наслеђе човечанства и човек као поетичко биће. Истовремено, уништава се хумани свет и тиме хумани космос. Технократска интелигенција постаје господар живота и смрти.

Савремено „разарање ума“ (Хоркхајмер) подразумева техничке направе у виду мобилних телефона, телевизора и компјутера; технократске илузије, космолошку мистику, „ванземаљце“, езотерију, сатанизам, пулсирање материје, рептиле, масонске ложе и тајне светове, мистичне тачке на Земљи, космичке трансмитере, равну и шупљу Земљу, паралелне светове, одлазак на друге планете… Исто тако, „разарање ума“ подразумева уништење човека као друштвеног бића уништавањем породице и стварањем атомизованих јединки; технократски аутизам и комуникацију путем техничких средстава са којом се укида језик и тиме културно наслеђе човечанства и сакати мишљење; генетску дегенерацију, чиповање и друге облике свођења људи на стоку и експерименталне пацове; дрогу, медикаменте, уништење полова; довођење људи у стање контролисаног лудила; изазивање масовне хистерије са чиме се избацује „негативна енергија“ из човека и стерилише његова делатна воља; давање маргиналном спектакуларне димензије; обезвређивање човека и подмештање „идола“; стварање атмосфере страха и манипулација страхом; егзистенцијалну неизвесност као основ произвођења психичког стања које води у екстремизам и насиље; безумни живот који сакати човека као умно биће; уништење односа између људи који се заснивају на емоцијама и стварање безосећајних сподоба; стварање деструктивног човека путем потрошачког начина живота; манипулацију свешћу и стварање карактера човека који одговара деструктивној природи капитализма; спорт у коме влада васпитање без образовања и у коме је легално убити и претварати људе у роботизоване наказе; дехуманизоване шаблоне понашања и мишљења који имају технички и деструктивни карактер; компјутерске игрице које убацују у подсвест детета такве сцене које ће као радиоактивне честице зрачити у њему и на тај начин га сакатити као људско биће… Истовремено, сексуалне перверзије постале су најважнији компензациони механизам за лишавање човека могућности да задовољи своје истинске људске потребе. Деца су прва на удару. Педофилија у најразвијенијим капиталистичким земљама добила је размере епидемије и постала најмонструознији начин на који се капитализам обрачунава с човеком као људским бићем. Што се тиче класних односа, некада су капиталисти сводили раднике на предмет експлоатације и на „топовско месо“. Данас су радници сведени на радно-потрошачке роботе и као такви су постали оруђе за уништење живота на Земљи.

Медитација је у савременом капитализму постала један од најагресивнијих облика „разарања ума“. Она представља облик бекства из реалног света и бекство од себе као друштвеног и историјског бића које има одговорност за опстанак света. Не ради се само о маштању о другим световима, већ о „напуштању“ реалног света путем менталног изобличења људи. Не само да људи постају аутистичне личности, већ „искључују“ разум који им пружа могућност да имају свесни однос према себи, свету и будућности. Човек се не односи према свету путем мишљења света и сопственог положаја у њему, већ чулним доживљавањем света који је сведен на датост. Ментална активност своди се на укидање ума и на претварање менталне енергије у делатну вољу са којом се укида човек као самосвојна личност. Путем медитативних техника и специфичних телесних вежби човек стиче способност да „изнутра“ делује на виталне органе и мождане функције и на тај начин се „искључи“ из света. Суштина „урањања у себе“ је да човек укине себе као друштвено биће и претвори се у зомбија.

Далекоисточна религија која се, у виду „учитеља“, појављује у развијеним капиталистичким земљама на Западу извучена је из друштвеног амбијента у коме је настала и на тај начин је изгубила свој изворни смисао. Она није мисао света у коме човек живи у јединству са природом, већ је мисао на технички начин дегенерисаног света и на технички начин дегенерисаних људи. У источњачким друштвима човек је део природе. Постајући „господар“ космичких сила у виду технике „западни човек“ је прекинуо пупчану врпцу која га је повезивала са природом и постао на технички начин дегенерисано биће. Он се не односи према космосу као органски део природе, већ као функционални део техничког света. На Западу човек није део животворног природног циклуса већ је део радно-потрошачког процеса који има деструктивни однос према природи и човеку као природном бићу. Човек је лишен могућности да као природно биће живи у заједништву са природом. Чулност нема природну већ функционалну и техничку природу. Човек је изгубио блискост са природом на чему се заснива источњачко доживљавање природе. Уместо да „урања“ у себе као природно биће, човек се односи према себи путем техничког света који га своди на роботизовану наказу.

Како се рефлектују „перформанси“ источњачких „учитеља“ у главама на капиталистички начин дегенерисаних људи? У развијеним капиталистичким друштвима источњачке религије прилагођавају се западњачком начину живота и идеолошким и вредносним изазовима који у њима владају. На тај начин оне губе животну снагу и духовну аутентичност. Треба имати у виду да се „учитељи“ са Истока обраћају добростојећим припадницима средње класе који су мање оптерећени егзистенцијалним него психичким проблемима – који су условљени усамљеничким безнађем и бесмисленим животом. Оно што је на Истоку начин живота и основ самопоимања човека, на Западу постаје забава и психотерапеутска сеанса. У коначном, источњачке религије постале су на Западу роба на тржишту show-businessa.

Што се тиче вештачке интелигенције, она се заснива на начину мишљења који има технократски карактер. Вештачка интелигенција је отелотворење од човека отуђене и дегенерисане интелигенције која је постала не само spiritus movens технике већ и њен spiritus rector. Она лишава људе слободарског достојанства и аутентичних стваралачких моћи. Будући да одбацује ум и тежњу за истинским она није у стању да постави питање о природи човека и људског света. Дехуманизовани човек и на технократски начин дегенерисани ум представљају основ вештачке интелигенције. Она је технички облик у коме је ум отуђен од човека и постао средство за овладавање човеком и за репродуковање владајућег поретка. Технократски ум није усмерен на откривање истине, већ на уништење човека као историјског бића. Он нема изворни научни, већ политички карактер. Са њим се укида човек као слободарско и стваралачко биће које је у стању да створи хумани свет. Технократска визија будућности служи за уништење хуманистичке визије будућности. Теслина представа будућности је типичан пример. Дехуманизована наука укида слободарски и визионарски ум и постаје технократска религија.

Вештачка интелигенција је органски део друштвених процеса са којима се укида човек као стваралачко и визионарско биће. Човек је лишен могућности да трага за истином, као и да створи визију новог света и да се избори за њега. Путем вештачке интелигенције капитализам лишава човека дијалектичког начина мишљења који му пружа могућност да постави питања о смислу живота, да направи разлику између прошлости и историје, да одговори на питање шта је добро а шта лоше, шта је слобода а шта ропство, да открије еманципаторске потенцијале грађанског друштва и националних култура, да створи визију будућности… Са њом се укидају аутентични међуљудски односи и на тај начин се уништава хумана друштвеност. Путем вештачке интелигенције намећу се шаблони понашања који претварају људско друштво у механички мравињак. Вештачка интелигенција не представља само тријумф техничке цивилизације над човеком као хуманим бићем, већ коначно уништење човека као хуманог бића.

Однос према вештачкој интелигенцији заснива се на аргументима са којима се настоји спречити да се увиди да је она, заправо, облик у коме се појављује егзистенцијална логика капитализма: остварити што већи профит у што краћем времену. Квантни компјутери, који ће милионима пута брже обрађивати информације од савремених компјутера, драматично ће убрзати процес уништења живота на Земљи. Истовремено, стварају се нове електронске мреже које треба да прекрију свет и које ће исто тако допринети уништењу живог света. Уколико човечанство не уништи благовремено капитализам основна животна логика капитализма постаће она моћ која ће да уништи човечанство.

У савременом свету све је присутнији страх од вештачке интелигенције. Све већа егзистенцијална опасност од капитализма претвара се путем владајуће пропагандне машинерије у страх од вештачке интелигенције и технике. Вештачка интелигенција не представља сама по себи опасност за човечанство. Она је опасност уколико је средство за репродукивање капитализма, што значи средство за стварање техничке цивилизације. У хуманом друштву вештачка интелигенција заснивала би се на слободарским и стваралачким потенцијалима људи и била би усмерена на стварање хуманог света и оплемењене природе.

У времену које је пред нама вештачка интелигенција и на њој заснована аутоматизација довешће до губитка стотине милиона радних места. Све већи број радника све је мање образован и сходно томе имају све мање могућности да се прилагоде новим радним условима. Уместо образовања и просветљивања, капитализам нуди радницима најпримитивније облике заглупљивања. Капитализам ствара од радника масу идиота које држи у покорности путем индустрије забаве у којој спорт заузима посебно место. Радници бивају лишени могућности да путем стваралачке праксе нерадно време претворе у продуктивно време. Истовремено, они бивају лишени свог политичког бића и на тај начин могућности да укину капитализам и створе нови свет.

Традиционално гледано, однос према бесконачности заснива се на религиозној мистици, на математичким теоремама, на уметничким симболима, на филозофским постулатима, на научној фантастици… У савременом свету питање о бесконачности постало је техничко питање, а однос према бесконачности посредован је техничким средствима и космолошким теоријама које имају езотеријски карактер.

У суштини, питање о бесконачности је хуманистичко питање и као такво треба да има историјску самосвест. Другим речима, треба утврдити конкретни историјски смисао питања о бесконачности. Једно је када се питање о бесконачности поставља у контексту расправа о свемиру имајући у виду његов бесконачни простор, што значи у квантитативној просторној и временској димензији, а друго када се поставља у контексту бескрајних могућности развоја стваралачких способности човека као специфичног и непоновљивог космичког бића. Ради се о преношењу питања бесконачности из механичке и детерминистичке сфере космоса у слободарску и стваралачку сферу човечанства.

Питање бесконачности нема механичку и метафизичку, већ хуманистичку природу. Суштина физичког космоса је детерминизам; суштина људског космоса је слобода. Бесконачност подразумева отвореност будућности, што значи бесконачну могућност квалитативних скокова у развоју света и човека. Она подразумева да будућност није задата и да је човек слободарско и стваралачко биће које је у стању да ствара будућност. Стваралаштво је условљено слободом и слобода је условљена стваралаштвом. Само тако бесконачност може да буде хуманистичко питање и да има значај за човека као специфичног и непоновљивог космичког бића. У коначном, однос човека према бесконачности је одслика односа човека према самоме себи.

Проблем бесконачности треба „решити“ на начин који пружа могућност самопотврде човека као животворног бића. Оживотворење животворних потенцијала људи представља ширење граница новог универзума. Неограничене стваралачке моћи човека су мера бесконачности. Истовремено, путем стваралаштва бесконачност добија истинску димензију. Историчност човека, а то пре свега значи његова слободарска и стваралачка природа, је оно што омогућава да је човек специфично и непоновљиво космичко биће. Човек није оно што јесте и као такав космичка датост, већ је оно што може да буде као самостварајуће историјско биће. Човек увек изнова постаје, путем свога стваралачког активизма и заједничког живота са другим људима, човеком. Нереализовани потенцијали људског представљају најважнију особеност човека. То је суштина „четврте димензије“.

Однос човека према космосу условљава то што збивања у космосу непосредно и посредно условљавају опстанак живота на Земљи. Опасности које вребају из космоса приморавају човека да се лиши религиозних предрасуда и да има активни однос према космосу, што значи да има конкретно-истраживачки однос према њему и да развија техничка средства која могу да предупреде уништење живота на Земљи. У основи настојања да се схвати бесконачност налази се нужност борбе за опстанак. Како човек развија своје сазнајне моћи у виду науке и делатне моћи у виду технике утолико постаје свеснији које све реалне опасности постоје и спремнији да им се супротстави. Активни и мењалачки однос према својој космичкој егзистенцији је нови квалитет савременог човека у односу према античком и хришћанском човеку који су имали пасивни и поданички однос према космосу. Бесконачност човека и његовог света није космичка датост. Квалитет хумане бесконачности је у томе што човек непрестано мора да се бори за опстанак. Хумани свет увек је нови производ стваралачке и слободарске праксе човечанства. Само дотле док се човечанство буде борило за опстанак и слободу бесконачност хуманог света је могућа.

Будући да је космос бесконачан, у њему постоји бесконачно мноштво облика живота. Имајући у виду огромна пространства која нас деле од других светова, питање о другим космичким бићима и световима има апстрактну природу. Што се тиче питања да ли у космосу постоје бића слична нама, одговор се тражи у квантитативним релацијама и у димензији датости која има статични карактер, што значи на технички и тиме апстрактни начин. Читава проблематика налази се, заправо, ван равни квантитативног сравњивања и теорије вероватноће. Нема ничега у космосу што је слично, поготову не нечега што може да се поистовети са људским светом. Људски свет само је у материјалном смислу део бескрајне васељене. У квалитативном смислу он је битно различит од космоса који га окружује и несамерљив је са могућим животним облицима.

Суштина људског света је његова историчност, што значи да он непрестано доживљава квалитативни преображај – постаје људским светом, при чему човек непрестано постаје човеком. Као историјско и друштвено биће човек је непоновљиво космичко биће и то чини специфичност и непоновљивост људског света у космичким размерама. Отвореност будућности која се заснива на безграничним стваралачким и слободарским потенцијалима човека чини суштину и јединственост људског космоса. Сваки човек је као јединствена личност самосвојно и непоновљиво космичко биће. Постојао је само један Леонардо да Винчи и никада се у космосу неће појавити исто такво космичко биће. Оно што чини да је сваки човек непоновљива личност је то што је човек друштвено и историјско биће и да постаје јединствена личност у контексту пролазних и непоновљивих друштвених и историјских околности. Друштвеност и историчност људског бивствовања чини да је сваки човек јединствено и непоновљиво космичко биће.

Кретање је најважнија особеност вечности. Ради се о кретању које подразумева непрестане промене. Вечност се заснива на непрестаном постајању и нестајању, при чему се долази до квалитативног преображаја материје, као и до квалитативног преображаја самог процеса промене. Једно је кретање које се заснива на механицистичком, а друго кретање које се заснива на природњачком материјализму. Са настанком живог света на Земљи створен је нови квалитет космоса: промене подразумевају еволуцију живог света од нижих ка вишим облицима живота. Настанак људског друштва условио је нови квалитет космичких промена у виду историјског материјализма: не само стварање нових животних облика, већ стварање новог света који се заснива на уму, стваралаштву и слободи. Еволуција човека нема природњачки, већ историјски карактер.

Оно најважније што чини квалитет историјског времена је његова отвореност према будућности, што значи његова визионарска природа која се заснива на еманципаторским потенцијалима грађанског друштва, на националним културама, као и на животворним потенцијалима природе и човека. Отвореност према будућности условљава отвореност према прошлости. Основни задатак животворног ума је да осветли историјски пут и на тај начин омогући човечанству да се врати на њега – да би путем борбене друштвености реализовало еманципаторско наслеђе националних култура и грађанског друштва тако што ће створити нови свет. Ради се о светионику који пламти слободарским пламеном који осветљава пут који води у будућност.

Идеја вечности је најважнији сегмент религиозне догматике. Земља је привремено станиште човека. Смрт није крај, већ почетак вечног живота на небу. Што се тиче „свемирских визионара“ они уместо раја нуде људима космичке светове у виду других планета до којих се долази развојем технике и претварањем човека у техничко биће. Они обећавају људима вечност тако што своде човека на светлост (Тесла) и субатомску димензију. Заједничко свештеницима и «космичким визионарима» је то, што обећавају људима вечност тако што их укидају као хумана и природна бића. Религиозна идеја вечности има метафизички и илузорни карактер. Идеја о „вечном животу на небу“ доприноси уништењу воље човека да се бори за опстанак живота на Земљи. Тек у контексту сучељавања са све реалнијом могућношћу уништења света човек може да дође до праве природе истинског. Идеју вечности треба вратити на Земљу. Уместо илузорне „небеске“ идеје, вечност треба да постане реална овоземаљска идеја која је условљена борбом људи за опстанак и слободу. Уколико је човек у стању да својом стваралачком праксом реализује животворне потенцијале космоса – космос као животворна целина пружа могућност човеку да вечно опстане.

Човек се као историјско биће не налази у времену, нити временује свој живот путем задатих и од њега отуђених процеса временовања. Човек као историјско биће временује своју временитост у односу према механицистичком и природњачком временовању, која владају у природним наукама, и митолошком временовању, које влада у религији. Историјско време није датост, већ је производ слободарске и стваралачке праксе човека. Човек ствара историјско време, што значи да као историјско биће постаје еманциповано временито биће. Оно подразумева да је човек стваралац своје историје, што значи да је постајање човека човеком, и у том контексту постајање света људским светом, основ историјског временовања.

Квалитет времена представља суштину временитости историјског времена. Он се не мери учесталошћу догађања у јединици времена, већ проширивањем хоризонта слободе и развојем међуљудских односа. Слобода, стваралаштво, друштвеност, визионарска свест….. – представљају вредности које чине квалитет историјског времена. Конкретно историјско време подразумева да постојећи свет носи потенцијале новог, што значи да постојеће пропада тако, да се из њега рађа нови живот који представља реализовање његових еманципаторских потенцијала. Пропаст старог постаје основни услов рађања новог. Управо ти потенцијали новог стварају могућност да време, као конкретна историјска појава, може да постаје временом.

Историјско кретање које се заснива на слободарској и стваралачкој пракси човека као друштвеног бића је основ временовања историјског времена. Постајањем историје историјом долази до квалитативног преображаја самог процеса промене и тиме до квалитативног преображаја процеса временовања времена. Историјски карактер времена значи да време постаје временом у контексту постојања историје историјом. Само временовање историјског времена има историјски карактер. Оно претпоставља да је човек постао еманциповано историјско биће, што значи да је свестан свог историјског пута који га води у будућност. У том контексту човек је могућ као еманциповано временито биће које увек изнова ствара критеријуме по којима одређује своју временитост.

Квалитет историјског времена није условљен само конкретним могућностима реализовања стваралачких способности човека као слободарског, друштвеног и визионарског бића, већ и повећавањем извесности људског опстанка. То подразумева не само уклањање друштвених узрока деструкције – ослобађањем човечанства од капиталистичке екоцидне тираније, већ и превентивно деловање да би се предупредиле могуће природне катаклизме и ублажиле њихове последице. У савременом свету историјско време одвија се на темељу све драматичнијег сучељавања двају процеса: деструкције и животворности.

Време живота човека је апстракција уколико истовремено није време живота човечанства. У савременом капитализму који је постао тоталитарни поредак деструкције егзистенцијалистички индивидуализам и егзистенцијалистичка трагичност добијају анти-егзистенцијални карактер. Не страх од смрти, већ свест о све драматичнијем уништавању света представља основ на коме треба да се заснива интеграција човечанства. Не ради се о временовању личне егзистенције која се заснива на страху од смрти, већ о временовању сопствене егзистенције у контексту временовања историјске временитости човечанства која се заснива на вери у живот. Она подразумева да је егзистенција човека као појединца само карика у животу човечанства и да је смртност човека услов рађања новог живота, што значи услов опстанка човечанства.

Када се има у виду да капитализам све драматичније уништава живот на Земљи, најважнији критеријум по коме се мери квалитет времена је нарастање животворних потенцијала човечанства. Постајући тоталитарни поредак деструкције капитализам је довео до тога, да је животворност постала најважнији квалитет историјског времена. Она се појављује у односу према деструктивном времену и има интегришући и тотализујући карактер. Ради се о временовању које подразумева реализовање животворних потенцијала природе, човека, историје, националних култура, еманципаторског наслеђа грађанског друштва, међуљудских односа, визионарске маште…

Пуноћа људског основна је и једина права димензија хуманог времена и простора. Она подразумева развој међуљудских односа и укидање свих облика који посредују између човека и света и који од света стварају другост – која се појављује у односу према човеку и која условљава његову људскост. Прави свет је оно што човек носи у себи и што ствара са другим људима. Стварање живота и сам живот постају нераздвојни садржај времена и мера његовог трајања. Ради се о временовању које нема квантитативну димензију, што значи да нема сравњивања у којем се губи људско. Трајање хуманог времена и величина хуманог простора условљено је процватом чула и емоција, људском блискошћу, стваралачким животом… Постајање човека човеком прави је садржај и мера хуманог времена.

Не немоћ да се супротстави природним катаклизмама, већ конформизам и усамљеност изазивају код савременог човека потребу за мистиком и другим облицима бекства из живота који га усмеравају да смисао живота тражи у ирационалним сферама. Не бескрајно космичко пространство, већ усамљеничко безнађе изазива код човека страх када баци поглед попут неба. Схватање бесконачности као отворености, што значи као могућности бесконачног развоја стваралачких моћи човека и простора слободе условљено је стварањем хуманог друштвеног поретка на Земљи. Само развој међуљудских односа, што значи осећање да није сам на Земљи, ствара у човеку осећање да није сам у космосу и даје смисао људском животу. Загрљени млади људи у бескрајном космичком плаветнилу не виде извор опасности, већ неограничени простор будућности.

Револуција, као претварање потенцијалних у реалне могућности ослобађања човека, представља аутентично историјско време. Она је одбрана живота на Земљи у најнепосреднијем облику и стварање новог света путем животворног активизма човека као слободарског, друштвеног и визионарског бића. У том контексту прави смисао добија идеја „перманентне револуције“ која подразумева да је сам живот постао непрестано стварање новог света, а то значи да је сам живот постао реализовање животворних потенцијала човека. То је суштина постајања човека човеком у савременом свету. Животворност, која се заснива на борбеној друштвености, најважнији је начин на који се свет ослобађа екоцидног капиталистичког терора који се заснива на томе, да сваки део планете, као и човек и међуљудски односи мора да постану средство за капиталистичко репродуковање. Ради се о укидању временовања као од човека отуђеног процеса који влада над човеком и који има метафизички карактер. Деструктивно капиталистичко време треба укинути хуманим животворним временом.

Земаљска природа је самосвојна животворна целина и као таква специфични космос. Она није само космос у малом, већ је јединствена космичка појава која је у свом еволутивном развоју постала у виду човека самосвесни и самостварајући свет. Тек у контексту постојања човека јединственим космичким бићем које је у стању да створи хумани свет и на тај начин хумани космос – земаљска природа постала је истинска животворна моћ и као таква самосвојни космички ентитет. Постајање човека човеком пружило је природи могућност да се хуманизује и постане стваралачка моћ која омогућава не само стварање новог живота, већ и новог света и на тај начин новог космоса.

Право на живот као основно природно право условљено је „правом јачега“. То је основ егзистенцијалне логике која влада у природи. Прождирање слабијег од стране јачега не заснива се на вредносном расуђивању и слободи избора већ је основни услов опстанка живога света. Животиње нису слободне. Оне су робови своје инстинктивне природе и на тај начин природног поретка. Социјални дарвинизам као владајућа политичка доктрина капитализма заснива се на природњачком детерминизму: „рат свих против свих“ и „право јачега“. Она укида еманципаторско наслеђе човечанства и своди човека на звер. Животињски поредак постаје идеал света коме треба тежити, с тим што се одбацује право слабијих да се супротставе моћнима.

Човек није пуко природно биће. Он је еманциповано природно биће, што значи самосвесно и самостварајуће друштвено и историјско биће. Слобода претпоставља индивидуалну и слободарску самосвест и способност и могућност избора између алтернатива, као и стварање нових алтернатива живљења. Једно је одгајање детета као живог бића, а друго одгајање детета као људског бића. Оно подразумева стварање одговарајућих животних услова, пружање пажње и љубави, стварање могућности за социјализацију детета, за његово васпитање и образовање… Постајући тоталитарни поредак деструкције капитализам не укида само право човека на живот, већ и право човека да постане људско биће.

Човек путем технике ослобађа силе природе од саме природе и претвара их у хуману моћ са чим се ослобађа од природњачког детерминизма и постаје еманциповано природно биће. Техника пружа могућност човеку да претвори природне моћи у средство за повећавање извесности преживљавања и за хуманизовање природе. Истовремено, реализовањем еманципаторских потенцијала науке и технике оживотворују се животворни потенцијали природних закона и човека. Човек користи природне законе да преради природу на такав начин да може да задовољи своје потребе, у коначном, да обезбеди свој опстанак и развој као природног и људског бића. Као „корисник“ природних закона човек у виду технике потврђује своју посебност као највиши облик живог света – који има слободарску и стваралачку самосвест.

У капитализму техника је постала моћ путем које се природни закони окрећу против природе и човека. Уместо хармоничног саживота природе и космоса, путем инструментализованих природних закона природа постаје предмет искоришћавања и уништавања. Капитализам је претворио космичке силе у средство за обрачун с природом као животворном целином. Истовремено, путем технике природни закони претворени су у средство за уништење људскости, а то значи јединственог квалитета свемира који је настао са настанком људског друштва. Овладавањем природним законима путем дехуманизоване технике човек се не ослобађа природног детерминизма већ постаје роб осакаћене природе. Ослобађање човека од природњачког детерминизма путем технике своди се на уништење природе и човека. Врхунац тог процеса је стварање вештачке интелигенције на чему се заснива на капиталистички начин засновани „продор у свемир“ и визија будућности.

Настанак и еволуција живог света на Земљи и историјски развој људског друштва и човека указује да се космос не „обнавља“ по принципу „вечног враћања истог“ (Ниче), већ да космос доживљава квалитативне промене. Животворни процеси који имају самосвојни и слободарски карактер потврђују да космос није оно што јесте већ оно што може да буде. Ти процеси превазилазе логику механицистичког детерминизма и омогућавају претварање енергије у живот који има самосвесни и слободарски карактер. Постајање човека самосвесним и самосвојним космичким бићем указује да космос доживљава квалитативне промене у облику живе материје чији је највиши облик човек. Слобода је нови космички квалитет који се остварује тако што човек савладава космичке законе и хуманизује их. Захваљујући човеку као слободарском и стваралачком бићу космички закони постају слободарска и стваралачка моћ. На тај начин космички свет прелази из стања детерминизма у стање слободе.

У процесу еволуције живог света дошло је до претварања механицистичког у природњачки материјализам који има животворну и детерминистичку природу. У историјском развоју људског друштва дошло је до претварања природњачког у историјски материјализам који има животворну и слободарску природу. Путем слободарске и стваралачке праксе човека космос је стекао нови квалитет – историјску димензију. Дијалектика природе постала је дијалектика историје. Постајањем човека еманципованим космичким бићем у космосу је почело да тече историјско време. У томе је садржана еменаципаторска бит човека као јединственог и непоновљивог космичког бића: човек није оно што јесте као космичка датост, већ оно што може да буде као самосвојно историјско биће. Истинска димензија људског не налази се на небу или у структури материје, већ у још нереализованим стваралачким потенцијалима човека и људске заједнице.

Постајање човека човеком, што значи стварање хуманог света представља јединствени и непоновљиви космички процес који ствара космичку будућност: она је могућа као производ стваралачке и слободарске праксе човека. Космичка будућност нема механички и просторни, већ историјски и хумани карактер. Она се не састоји у томе да човек као механичко биће може све брже да се креће кроз свемирски простор, већ да као хумано биће ствара историјско време и историјски простор – и на тај начин хумани космос. Будућност човечанства постаје будућност свемира. Човек је као еманциповано космичко биће створио јединствени и непоновљиви начин поимања космоса. Имајући у виду да у бесконачном свемиру постоји безброј светова од којих сваки ствара могућност за специфично схватање космоса и односа према њему, може се закључити да је хуманистичко схватање космоса само један од облика постојања космичке самосвести.

Хумани свет је извориште хуманог космоса и као такав стваралац новог космичког квалитета. Стварајући хумани свет човек ствара космички novum који представља искорак из космичког света који се заснива на механицистичком и природњачком детерминизму. Са настанком хуманог космоса створене су могућности да космички закони добију хуману самосвест и тиме могућност да реализују своје еманципаторске потенцијале у виду стваралачке и слободарске праксе човека. Они нису више оно што по свом космичком устројству мора да буду, већ су постали оно што по свом хуманом устројству могу да буду. Са развојем човека као стваралачког бића материјална структура космоса и космички закони стичу нове животворне квалитете. Стваралачка пракса човека је моћ која космичкој животворности отвара нове хоризонте и пружа могућност космосу да закорачи у будућност.

Схватање светлости указује на природу односа човека према космосу и на постајање космоса историјском појавом. Светлост је за живи свет на Земљи најважнија свемирска појава у егзистенцијалном и есенцијалном смислу. Прави смисао небеске светлости и њен митолошки значај може да се схвати уколико се има у виду очигледна истина, да би без небеске светлости на Земљи завладала пустош. Светлост је најважнија спона која повезује човека са свемиром. Она изводи човека из мрака и води га ка извору живота који има вечни карактер. Човечанство може да преживи једино уколико је Земља у загрљају сунчеве светлости. На основу тога дошло се до схватања да само на светлости човек може да буде човек, што значи да су људи свемирска бића као светлосна бића.

У току историјске борбе човека за опстанак и слободу светлост је добила слободарски и тиме историјски карактер. Путем развоја историјске самосвести човека светлост је од космичке датости постала највиши израз просветитељског и визионарског хуманизма. Она је од космичке појаве која осветљава простор постала слободарски симбол који осветљава пут који води у будућност. Захваљујући слободарској борби потлачених Земља је постала космички светионик који зрачи слободарском светлошћу. Владајуће религије отеле су небеску светлост људима и свеле је на средство за очување класног поретка. Уместо да просветљава људе и осветљава будућност, светлост је постала средство владајуће класе за заслепљивање људи, а то значи за лишавање људи визионарског ума који је у стању да створи хумани свет. Истовремено, уништавајући земаљску природу као животворну целину капитализам је претворио космичку светлост од извора живота у извор смрти. Земља је постала капиталистички крематоријум.

Човек је као земаљско биће јединствено и непоновљиво космичко биће. Да би постао еманциповано космичко биће, човек мора да постане еманциповано земаљско биће. То подразумева ослобађање човека од робовања природњачком детерминизму, као и религиозном мистицизму и технократском варваризму. Исто тако, то подразумева укидање класног поретка и постајање друштва заједницом слободних људи. Не може човек који је роб на Земљи да буде слободно космичко биће. Укидање класног друштва и постајање човека слободним земаљским бићем основна је претпоставка да човек постане слободно космичко биће. Тада ће човек изгубити потребу за бекством у илузорне небеске светове и посветити се планети Земљи – своме једином космичком дому. Не може човек који је ништаван као људско биће на Земљи да постане „вечан“ у космосу. Тек када на Земљи оживотвори своје истинске људске моћи човек ће бити у стању да створи хумани свет и на тај начин досегне до своје јединствене и непоновљиве космичке бити. Истовремено, тек као слободно земаљско биће човек може да постане еманциповано космичко биће и успостави истински однос према космосу. Човек неће више имати према космосу експлоататорски и деструктивни, већ оплемењујући однос. Он ће у космосу видети животворну снагу васељене, али и могућност уништења живота на Земљи – што може да се предупреди претварањем човечанства у стваралачку и братску заједницу која је у стању да створи такве одбранбене механизме са којима може да сачува живот на Земљи.

У егзистенцијалној и есенцијалној пројекцији будућности развој производних снага треба да буде усмерен на хуманизовање света и оплемењивање природе, односно, на повећавање извесности опстанка човечанства. Истовремено, „продор у свемир“ треба да допринесе уједињавању човечанства ради решавања основних егзистенцијалних и есенцијалних питања. У том смислу, најважнији резултат „продора у свемир“ треба да буде претварање света у заједницу хуманих бића.

Техничке направе које човек шаље у свемир саме по себи су део материјалног света. Оно што чини њихову посебност је то што су производ стваралачке маште и стваралачке праксе људи. Као такве, оне указују на суштину човека као јединственог и непоновљивог космичког бића и на суштину хуманог света. Само истински земаљски свет, који је производ слободарске борбе и стваралачке праксе људи, може да буде показатељ космичког постојања човека – а не религиозне илузије и технократска пракса која укида човека као природно и хумано биће и своди га на материјалну структуру космоса.

Човечанство је путем слободарске борбе и стваралачке праксе обележило своје космичко постојање. Чак и ако нестане, човечанство је стварајући јединствени свемирски novum у виду хуманог света оставило неизбрисив траг у космичком бивствовању и на тај начин је постало део космичке вечности.

Питање о космичкој суштини човека нема космолошко, већ социолошко и историјско извориште. Није однос према космосу основ односа према човеку, већ је однос према човеку и свету основ односа према космосу и космичкој природи човека. Тако је било и у античкој Хелади. Схватање космичке природе човека било је условљено владајућим аристократским, робовласничким, расистичким и патријалхалним поретком. Религиозна сфера није била аутономно извориште поимања човека као космичког бића, већ пројекција владајућег земаљског поретка и средство за његово обоготворење. Исто је са хришћанском визијом неба, као и са представом свемира у капитализму.

Праисторијски човек имао је непосредни однос према небу. Он је поистовећивао небо са природним појавама које су га угрожавале, али и пружале могућност да преживи. Праисторијски човек се са страхопоштовањем односио према небу. Са развојем производних снага и успостављањем делатног односа према природном окружењу долази до уобличења свести човека о свету у коме живи и о небу као изворишту моћи која је господар живота и смрти. Човек стиче способност апстрактног мишљења и симболичног сагледавања појава што му омогућава да на нови начин схвати небо и успостави одговарајући однос према њему. Уместо непосредног емпиријског односа према небу успостављен је однос који је посредован развојем астрологије и математике. Људски ум почиње да продире у небеско пространство и на тај начин се ствара могућност за уобличење идеје „космоса“. Религиозна машта напушта непосредно природно окружење и окреће се према небеском своду. Сунце постаје „бог“.

Изрази „небо“ и „космос“ су синоними, али они указују на различите појаве. „Небо“ подразумева над-земаљски простор који човек доживљава као своју спољну животну сферу, док „космос“ подразумева бескрајни ван-земаљски простор у коме се налазе безбројна небеска тела. Парадоксално је да идеја „космоса“ не приближава, већ удаљава човека од небa. Разлог томе је што је настанак идеје „космоса“ повезан са настанком класног друштва. Идеја „космоса“ има идеолошку, што значи политичку природу. Она представља отелотворење и обоготворење владајућег земаљског поретка и као таква је посредник између човека и неба. Овоземаљске владарске моћи постале су у виду „космоса“ мистичне божанске моћи. Путем идеје „космоса“ створен је религиозни свод са којим човек бива укинут као самосвојно и слободарско земаљско биће и сведен на роба владајућег поретка.

У античкој Хелади kosmos подразумева органску целину која има специфичну природу и законе. Истовремено, kosmos подразумева сферу истинског, као и геометријски устројене естетске обрасце који постају критеријуми за одређивање лепог и доброг (kalokagathia) у земаљској равни. И хришћанска космологија представља пројекцију и обоготворење апсолутистичке моћи земаљских господара. Она нема духовну, већ политичку природу. У том контексту «космос» постаје извориште моћи која одређује судбину људи и средство за обрачун с визионарском свешћу и борбом потлачених за слободу. Владајуће религије одувек су настојале да спрече да човек препозна себе као самосвојно космичко биће да би га спречиле да створи хумани свет. У антици и хришћанству „богови су створили човека од прашине“ и све особине које поседује „добио је од богова“. Путем космичког свода човек је обезвређен као људско биће и сведен на ништарију и зликовца.

У току свог историјског бивствовања човек је од несвесне космичке појаве постао самосвесно космичко биће које ствара свој свет и на тај начин хумани космос. Човек је схватио да је људски свет неупоредив са космосом и да не може да буде сведен на езотеријску и механичку димензију. Захваљујући научним открићима и техничким иновацијама схватање природе у савременом свету проширује се на космичко пространство и настанак и опстанак човечанства сагледава се из космичке перспективе, што значи у контексту настанка и еволуције космоса. Развијајући се као умно и стваралачко биће човек је успоставио активни однос према космосу и постао еманциповано космичко биће. Космос постаје „спољни“ животни простор човека и он почиње да схвата себе као конкретно космичко биће. То ствара нову егзистенцијалну перспективу човечанству и даје нови квалитет његовом историјском развоју. Човечанство из терестријалног прелази у космичко бивствовање.

Однос према космосу заснива се на задатом идеолошком обрасцу, али има и субјективну природу. У том контексту појављује се антрополошки оптимизам, као и антрополошки песимизам. Представа космоса, ванземаљаца, космичких „господара“, космичке интелигенције, бесконачности, реда и хаоса… – условљена је друштвеним положајем човека, његовим животним искуством, као и схватањем света и будућности. Однос човека према свету условљава његов однос према космосу. Човек који се бори за стварање хуманог света има битно другачији однос према космосу него на капиталистички начин дегенерисани малограђанин који сагледава свет као предмет експлоатације.

У капитализму однос према свемиру не заснива се на визији будућности која подразумева развој друштва као хумане заједнице и борбу за опстанак живота на Земљи. Уместо визије хуманог света који се заснива на саживоту са природом нуди се визија „савршеног света“ који је пројекција на технички начин усавршеног концентрационог логора. Ради се о технократској утопији која има тоталитарни и анти-хумани карактер. Уместо развоја међуљудских односа и стваралачког бића човека нуди се техничко овладавање простором и технизованим егзистенцијалним процесима, као и функционалност која се заснива на све бржем обрту капитала. Научници не заснивају однос према свемиру на потребама човека као хуманог и природног бића, већ на животним интересима капитализма. Њихова технократска машта своди човека на техничко биће и инструментализује га у контексту стварања техничког света и „освајања свемира“. Човек је сведен на предмет техничке обраде и мутирајуће биће које може да испуни све оно што пред њега поставе његови господари. Као што религиозни фанатици стварају митолошку нит између човека и бога, тако научници фах-идиоти стварају митолошку нит између човека и свемира. У оба случаја човек је лишен историјског бића и стваралачке самосвести и сведен на роба „над-земаљских сила“.

Савремена космологија заснива се на механицистичком поимању космоса. Брише се историјски развој друштва и на тај начин доводи у питање човек као еманциповано космичко биће. Космос је све ближи човеку у техничком смислу, али је све даље од човека у природном и хуманом смислу. Када се ствари сагледају у реалној друштвеној димензији, „космичка епопеја“ човечанства постаје један од технократских митова са којим се уништава историјска (само)свест човека, а тиме еманципаторско наслеђе националних култура и грађанског друштва на којима се заснива идеја novuma, а то значи идеја хуманог света. Хуманистичку визионарску машту замењује „космичка визија будућности“ коју производи капиталистичка пропагандна машинерија предвођена холивудском филмском индустријом. Митолошка пројекција „космичких светова“ постаје средство за обезвређивање наше планете и за обрачун с вером да је могуће сачувати живот на Земљи. Производи се технократски заснована квази-религиозна илузија да „права будућност“ човечанства почиње у космосу и њој одговарајући вредносни изазови са којима се обезвређује човек као природно и хумано биће. Историјско време претвара се у апстрактно време у коме се, у виртуелном космичком простору, репродукује капиталистички свет на „вишем“ техничком нивоу.

„Продор у свемир“ допринео је да се човек сучељи с бесконачним пространством васељене на начин који своди Земљу на космичку честицу која у сваком тренутку може да нестане. Земља постаје безначајна у односу према бекрајном космичком пространству које се путем владајуће пропагандне машинерије појављује у виду виртуелног света. Представа космичког положаја Земље и човечанства обесмишљава сваку тежњу за очувањем живота на планети. Истовремено, ствара се утисак да су космичка сазвежђа на дохват руке човечанству и да је „освајање других планета“ његова непосредна будућност. Релативизује се космичко време и простор и на тај начин се губи представа о реалном времену у коме живимо. Везивање непосредне будућности човечанства за космичко време и простор представља једну од најпогубнијих илузија коју ствара капиталистичка пропагандна машинерија.

Научна сазнања изазивају страх за опстанак, а не нуде решења, јер се решења не налазе у сфери науке, већ свакодневног живота. Астероиди, комете, супернове, црне рупе, анти-материја – све те појаве постају пројекција страха од уништења који ствара капитализам као деструктивни поредак. Односи између људи не заснивају се на потреби човека да учини нешто што ће допринети бољитку човечанства, већ су посредовани катастрофичним сценаријима који обесмишљавају свако ангажовање које може да отвори нове просторе будућности и повећа вероватноћу људског опстанка. На тај начин капитализам који све драматичније доводи у питање опстанак човечанства, што значи као једина реална опасност за човечанство, „нестаје“ у катаклизмичким пројекцијама „будућности“. Истовремено, дегенерисањем човека као природног и људског бића капитализам уништава могућност опстанка и развоја човека као еманципованог космичког бића које ствара хумани космос.

„Свемирски визионари“ залуђују младе космичким фантазмима истовремено док капитализам систематски уништава живот на Земљи. Не само да се у космичке програме улажу огромна средства, која би могла да буду искоришћена за успостављање еколошке равнотеже на Земљи, већ они добијају спектакуларну димензију и као такви служе да се из јавности уклоне призори масовног умирања деце од глади, жеђи и болести, призори монструозних „хуманитарних интервенција“ и савремених концентрационих логора, као и призори све драматичнијег уништавања животињских врста, река, океана, ваздуха, шума, њива и пашњака, глечера… Од посебног значаја је то што „космички пројекти“ служе за стварање мита о „неограниченим могућностима развоја науке и технике“ – који постаје средство за стварање мита о „неограниченим могућностима развоја капитализма“. У коначном, „продор у космос“ не ствара бољитак човечанству и не повећава извесност људског опстанка, већ спутава борбу против капитализма и доприноси развоју нових механизма доминације, манипулације и деструкције.

Да су размере капиталистичког деструктивног лудила безграничне показује и то, што капиталисти настоје да претворе космички простор у војни полигон са којег је могуће уништити живот на Земљи. У полеђини борбе између најмоћнијих капиталистичких корпорација за „освајање свемира“ налази се борба за обезбеђивање власти на Земљи. На томе се заснива развој све убитачније војне технике која ће, разуме се, пре свега бити употребљена за уништење „прекобројних“ на Земљи да би најмоћније капиталистичке корпорације овладале земаљским изворима сировина и енергије. Развој капитализма као тоталитарног поретка деструкције довео је до тога, да највећа опасност опстанку човечанства и наше планете не прети од небројeних космичких тела и космичких катаклизми, већ од капитализма.

Савремени свет преплављен је причама о „ванземаљцима“ и мистичним „космичким цивилизацијама“. „Ванземаљци“ су један од појавних облика на капиталистички начин дегенерисане религије. Они су замена за богове, ђаволе, демоне, анђеле и друга „небеска бића“ која су производ традиционалних религија. Значај који је у јавности добио мит о „ванземаљцима“ указује на то да је на делу систематско и спектакуларно уништење човека као умног и визионарског бића.

„Ванземаљци“, као и „летећи тањири“ и друге „свемирске појаве“, су производ холивудске фабрике лажи и илузија. Изглед „ванземаљаца“, њихова природа и однос према људима је производ дегенерисане маште капиталистичких „визионара“ који владају Холивудом и јавном сфером капитализма. Однос „ванземаљаца“ према Земљи је пројекција односа капиталиста према нашој планети која је сведена на сировински извор и као таква на предмет експлоатације. Није случајно што су сумерска предања о Анунакима извориште мита о „ванземаљцима“ као „учитељима“ човечанства. Шта су Анунаки „научили“ људе? Пре свега, да тргују и да цене новац. „Ванземаљци“ су космички капиталисти, а капитализам је космички поредак. Заправо, «ванземаљци» су на капиталистички начин дегенерисани људи. Они имају исти однос према људима који колонијални господари имају према „дивљацима“, с тим што се они не појављују као „цивилизована“, већ као техничка бића која имају супериорну интелигенцију.

Представа „ванземаљаца“ није производ маштања које има хуманистички и визионарски, већ технократски и езотеријски карактер. Она је средство за разарање ума и за уништење човека као слободарског и стваралачког бића. Не постоји идеја „ванземаљаца“ која може да оплемени људе и да их мотивише да створе хумани свет. „Ванземаљци“ нису културна и племенита бића већ „интелигентне“ космичке сподобе које путем капиталистичке пропагандне машинерије добијају статус „више расе“. Никада се није десило да „ванземаљци“ доведу у питање капиталистички свет који се заснива на израбљивању радника, истребљивању читавих народа и уништавању живота на Земљи. Када се „ванземаљцима“ додају „масонске ложе“, као и цркве и секте које обезвређују човека као слободарско и стваралачко биће, постаје очигледно да се ради о стварању виртуелног света са којим владајућа класа настоји да се обрачуна с критичко-мењалачком свешћу која може да усмери све веће незадовољство потлачених на рушење капитализма и стварање новог света.

Владајућа космологија је идеолошка подвала која служи капиталистима да се обрачунају с човеком као слободарским и визионарским бићем. Пропагандна машинерија капитализма, у којој холивудска филмска индустрија заузима посебно место, ствара такву представу свемира и „свемирских бића“ са којом се обезвређује човек и живот на Земљи. Томе доприносе и научници фах-идиоти који објављују сензационалистичке књиге и видео материјале о „ваземаљцима“ и „космичким световима“ који су постали омиљена духовна храна за грађане „слободног света“.

У савременом свету теорије о „ванземаљцима“ добијају прворазредни политички значај. „Ванземаљци“ постају замена за „тајне организације“ које „управљају људским животима“ и „одређују судбину човечанства“. Уистину, са митом о „ванземаљцима“ прикрива се истина да је капитализам она „тајна сила“ која одређује живот људи и судбину човечанства. Истовремено, развој војне авио и ракетне индустрије допринео је стварању мита о „ванземаљцима“. Прича о „летећим тањирима“ и другим „ванземаљским објектима“ служи да се прикрију експерименти које врши војна индустрија са најновијим техничким средствима која имају све разорнији карактер.

Мит о „космичкој природи човека“, коју пропагирају идеолози капитализма, је средство са којим човек бива лишен својих слободарских и стваралачких моћи. Све што чини човека специфичним људским бићем „проистиче из космоса“. Слична идеологија владала је у античкој Хелади, с тим што се радило о олимпијским боговима који су људима привремено додељивали своје способости да би они могли да их забављају. У савременом капитализму улогу богова преузели су „ванземаљци“. Они нису само „створили људе и саградили све оно на чему се заснива људски опстанак“, већ се „налазе међу људима и управљају њиховим животима“. Није тешко закључити да такве приче само доприносе да се развије неповерење међу људима – што само доприноси атомизовању друштва и тиме до уништавања породице и биолошке репродукције људи.

Наша галаксија настала је пре више од 10 милијарди година, а Земља пре 4,6 милијарди година. То значи да је живот на другим планетама у галаксији могао да настане пре него на Земљи. Претпоставља се да у нашој галаксији постоји око 4000 планета на којима је могућ живот. Да ли постоје космичка бића која су постигла такав развој да су у стању да створе средства која им пружају могућност да се вину у свемир и прелазе пространства која се мере хиљадама светлосних година? Уистину, настанак живота не заснива се на научним законитостима и теорији вероватноће, већ на случајности. Што се тиче „боравка ванземаљаца на Земљи“, како је могуће да „ванземаљци“ међу милијардама планета пронађу планету Земљу и то с циљем да експлоатишу њене рудне ресурсе користећи људе као радну снагу? Јасно је да је оваква идеја могла да падне на памет само капиталистичким фанатицима које је капитализам лишио памети и људског достојанства.

Због чега су у савременом свету многи спремни да прихвате теорије које су противне чињеницама и здравом разуму? Типичан пример су приче о „ванземаљцима“, о „боравку у будућности или прошлости“, о „животу после смрти“, о „равној“ и „шупљој“ Земљи и тсл. На капиталистички начин дегенерисани малограђани имају потребу за илузијама јер их оне одвлаче од све драматичнијих животних проблема са којима се човечанство сучељава и тиме их лишавају одговорности за опстанак света. Они не теже истини, већ настоје да побегну од истине. Њима су потребне „приче“ које ће их „забавити“, а не истина. Они су спремни да прихвате најглупље и најневероватније „теорије“ које им пружају могућност да опстану у своме свету који се заснива на лажима и илузијама. Захваљујући новим техничким средствима капитализам је у стању да произведе безброј илузорних светова који су најважнија духовна дрога за малограђане која ствара од њих капиталистичке ништарије. Приче о „ванземаљцима“ не указују на космичку природу човека, али зато указују на природу капиталистичког света и положај човека у њему. Малограђани се не обраћају људима, већ боговима, „ванземаљцима“, космичким силама, демонима… Исто је са научницима који су постали слуге и рекламни агенти капитализма. Они се у својој болесној уобразиљи поистовећују са „космичким силама“ и постају „господари човечанства“.

Што се тиче космонаута, они су свемирски техничари. Њихов однос према космосу има инструментални карактер. Када би били свесни природе човека као јединственог свемирског бића њихов однос према свемиру имао би битно другачији карактер. Они опажају и схватају само оно што им техничка опрема, техничко знање и на технички начин дегенерисани ум дозвољавају да опазе и схвате. Они размишљају као човек који нема развијено естетско чуло – када се нађе пред уметничком сликом. Он је у стању да препозна боје и облике, али није у стању да схвати природу уметничког дела.

Има оних који сматрају да космичка бића која имају развијенију цивилизацију од наше не би имала према нама непријатељски однос јер имају одговорни однос према животу. На основу таквог разматрања могло би се доћи до закључка да би нас та бића уништила полазећи од тога да ми немамо одговорни однос према животу и да уништавамо живот. За њих ми смо штеточине и као такви опасност за живи свет. У сваком случају, они којима је стало до живота неминовно би се супротставили онима који уништавају живот. Наравно, ова прича нема везе са „ванземаљцима“, већ може да се схвати као упозорење човечанству да је на погрешном путу.

Теорија о „застарелости човека“ постала је у савременом свету једна од најагресивнијих социјалних и антрополошких теорија која се обрачунава с човеком као хуманим и природним бићем. Етаблирана идеолошка сфера капитализма производи антрополошки модел који представља основ самопоимања човека. Уместо да се до идеје човека као специфичног и непоновљивог свемирског бића долази на основу историјског развоја човечанства и стваралачких моћи човека, до „природе човека“ долази се полазећи од природе капитализма и космолошког мистицизма. Човек није историјско биће и као такав специфично и непоновљиво свемирско биће, већ се до суштине човека као свемирског бића долази полазећи од „структуре материје“. Капиталистичко дегенерисање света и човека путем технике представља темељ трансхуманизма. Капитализам претвара природне законе у средство за уништење човека као природног и хуманог бића и за његово претварање у техничко средство за репродуковање капитализма.

Владајућа космологија кида егзистенцијалну везу између природе и човека и на тај начин укида човека као природно биће. Опстанак човека није условљен опстанком живог света на Земљи. У технократској визији будућности живот је могућ без живог света. Људи се „добијају“ путем техничких процеса, а човек путем техничких иновација постаје „бесмртан“. Нису више свештеници господари живота и смрти, већ су то научници. „Бесмртност“ се са неба сели у научне лабораторије. Истовремено, човек није само лишен природне животности, већ и планете Земље – његовог космичког дома. Земља и живи свет су отписани. Човек се не налази у свемиру као органски део живе природе, већ се налази у вештачком техничком простору и његов однос према свемиру посредован је животом у њему. Да би преживео човек мора да се прилагоди новој животној средини, што значи да се обрачуна са својим природним бићем. Природна животворност није више услов живота већ је то техничка функционалност организма који је сведен на робота.

„Космички футуристи“ плаше људе да ће Земља ускоро да „пропадне“ и да је одлазак на друге планете нужан да би човечанство опстало. То постаје покриће за уништење људи као хуманих и природних бића и за њихово претварање у техничке наказе. Капиталистичка пропагандна машинерија фалсификује реалност и ствара виртуелни свет у главама људи и на тај начин уништава критички и визионарски ум. Истовремено, капитализам дегенерише човека као друштвено биће и претвара га у атомизовану сподобу. Стварање „потрошачког друштва“, које представља завршну фазу у развоју капитализма, условило је претварање човека у деструктивно биће и на тај начин саучесника у уништавању живота на Земљи. „Потрошачки стандард“ постао је најпогубније средство капитализма за уништавање животног стандарда, што значи човека као хуманог и природног бића. Однос човека према своме телу, које је непосредна природа за човека, постао је слика и прилика односа човека према природној средини.

Постајући тоталитарни поредак деструкције који све драматичније уништава живот на Земљи капитализам намеће идеју о о „застарелости традиционалног човечанства“ које је у егзистенцијалном и у есенцијалном смислу везано за Земљу, и о потреби да се створи „ново човечанство“ које ће бити у стању да се вине у свемир. Човек мора ментално и телесно да се прилагоди изазовима које намеће „космичка епопеја“. То није само порука човеку да дигне руке од Земље као његовог космичког дома, већ и позив да се прилагоди на технички начин дегенерисаном свету и прихвати да нестане као хумано и природно биће.

Технократски однос према космосу само привидно условљава претварање људи у техничко средство за „освајање космоса“. Уистину, “освајање космоса” постаје начин да се прибави легитимност настојању владајуће класе да укине “традиционално човечанство” и створи нову господарску расу “киборга” која ће моћи не само да се „такмичи“ са „интелигентним машинама“, већ и да завлада светом. Ради се о савременом расизму који се заснива на капиталистички начин дегенерисаној науци и техници. „Пропаст света“ и „насељавање других планета“ постаје изговор за успостављање савременог фашизма који има екоцидну и геноцидну природу. Отуда научници са таквом лакоћом говоре о „андроидима“ и „вештачкој интелигенцији“. Афирмативни однос према роботима заснива се на ниподоштавајућем односу према људима. „Свемирски визионари“ говоре о „будућем свету“ као свету робота зато што су лишили човека оних особености који га чине јединственим и непоновљивим свемирским бићем. Човек је укинут као емотивно, еротско, вредносно, слободарско, друштвено, историјско, визионарско биће… Све је мања разлика између људи и робота јер капитализам од људи ствара роботизоване наказе. Лишавање људи потребе да имају хумани однос према другим људима доводи до тога да је све већем броју људи блиска идеја о човеку-роботу.

Капитализам путем технике укида човека као хумано и природно биће и на тај начин укида историјски материјализам и дијалектику природе и враћа човека на ниво механицистичког материјализма. У то спада и квантна теорија. Капитализам укида човека као хумано биће и своди га на механички припадак космичких процеса. Људи нису јединствене и непоновљиве личности, већ су сведени на енергетске таласе и квантне честице. На тај начин научници укидају човека као специфично космичко биће и хумани космос.

Није квантна структура људског организма оно што чини човека човеком. Човек је материјално биће, али је он и друштвено, историјско и стваралачко биће – и као такав специфично и непоновљиво космичко биће. Самосвест човека, његов начин мишљења, његово схватање људског друштва и однос према будућности… – има друштвену и историјску условљеност. Човек не постаје свемирско биће тако што постаје отелотворење свемирских процеса, већ тако што развија своје стваралачко биће, међуљудске односе, визионарску машту… Песма и загрљај више говоре о специфичној суштини човека као свемирског бића него сви свемирски процеси заједно. У коначном, стваралачка друштвеност која се заснива на потреби човека за човеком представља темељ истинског свемира.

По квантној физици свемир има холографску структуру. То схватање присутно је и у древним религијама. Сваки део универзума садржи у себи слику целине. Човек је као сићушни део универзума појавни облик мултидимензионалног холограма који је парадигма свемира. Ми се налазимо у свемиру и свемир се налази у нама. Човек не постоји као специфично слободарско и стваралачко биће које се као такво односи према свемиру полазећи од хуманистичких критеријума, већ је у виду квантних честица сведен на свемир. Овде се враћамо на Парменидову и Зенонову космологију. Све што постоји у космосу налази се у једној тачки. Кретање је привид.

Ако је човек свемир а свемир човек како је човек постао јединствено људско биће, и како је свет постао људским светом? Како човек може да има свест о себи као самосвојној личности? Шта чини да су људи различити и да имају сопствена схватања, веровања, доживљавања…? Шта је смисао живота? Шта је лепота? Шта је слобода? Шта је доброта? Шта је истина? Шта је довело до тога да људи од веровања у духове, тотеме и паганске богове – почну да верују у једног бога? Да ли је то последица дејства свемирских процеса или се ради о друштвеним процесима који имају историјску природу?

Историјски гледано, начин на који човек обезбеђује своју егзистенцију условљава друштене односе и вредносни хоризонт на чему се заснива самосхватање човека, његов однос према природи и према другим људима. Народи који су се бавили пољопривредом имали су једну, а они који су се бавили ловом другу врсту богова. На томе се заснива матријархат и патријархат. Марксов став да „не одређује свест људи њихово друштвено биће, већ њихово друштвено биће одређује њихову свест“ представља непревазиђени методолошки путоказ за историјско уобличење самосвести човека.

Руководећи се технократском маштом научници нису у стању да схвате природу свемира. То је зато што не поштују човека. Уместо визије хуманог света који се заснива на животу у јединству са природом, нуди се визија „техничког света“ који има тоталитарни и анти-хумани карактер. Уместо развоја међуљудских односа и стваралачког бића човека нуди се техничко овладавање простором и технизованим егзистенцијалним процесима. На капиталистички начин дегенерисана наука заснива се на механицистичком материјализму који представља обрачун с природњачким и историјским материјализмом. Наука и техника сагледавају човека у ван-историјском и ван-друштвеном контексту. Што је наука ближа „суштини материје“ утолико је даља од суштине човека.

Човек је укинут као слободарско, историјско, стваралачко и визионарско биће и сведен на материјалну димензију. Механицистички материјализам је најпогубнији облик укидања човека као природног и људског бића. Суштина човека као свемирског бића добија се из структуре материје и у том контексту из структуре свемира, а не из природе живог света и људског друштва. Човек постаје свемирски холограм.

Научници не сагледавају човека као природно и хумано биће које, као такво, има специфичне могућности и ограничења, већ своде човека на техничко биће и инструментализују га у контексту стварања техничког света и „освајања свемира“. Човек је сведен на предмет техничке обраде и у том контексту је постао мутирајуће биће које може да испуни све оно што пред њега поставе његови господари. Модел човека будућности је киборг који је механичка симбиоза дехуманизоване интелигенције и технике. Научници своде човека на техничку ствар и стога им није проблем да роботе прогласе за људска бића. Паталогија на капиталистички начин дегенерисаног човека постаје „природа“ робота. Роботи постају „зли“ и имају потребу да униште људе. Индикативан је филм „Одисеја“ који је рађен по футуристичким идејама Артура Кларка. Заправо, не ради се о деструктивној природи технике и на страху човека од ње, већ о деструктивној природи капитализма који је инструментализовао технику за стварање профита уништавањем природе и човека, као и о деструктивној природи на капиталистички начин дегенерисаног човека.

Научно знање је све обимније, али је оно привилегија научника који су постали оруђе капитализма за уништавање света. Што је наука развијенија утолико је даље од „обичних“ људи. Она је постала ексклузивно средство владајуће класе за овладавање људима и за уништавање природе. Уместо да су људи све образованији и паметнији, они су све необразованији и глупљи. За њих је створена индустрија забаве која их претвара у идиоте. Ради се о кока-кола „култури“. Отров који симболизује „нови (амерички) светски поредак“ постао је „Оно право!“. Исто тако, нема новца за образовање и еколошке пројекте са којима треба спречити уништење живота на Земљи, али се сваке године стотине милијарди долара уложи у војне пројекте…

Роботизација указује на будућност капитализма. Роботи и холограми су одговор капитализма на егзистенцијалну и опште-друштвену кризу коју ствара. Све разноврснија понуда техничких помагала и робота постаје најважнији начин капиталистичке репродукције. Истребљење људи и производња робота постаје све реалнија пројекција капиталистичке будућности. Истовремено, капитализам производи спектакуларне виртуелне светове у којима ће све бити могуће. Људи ће постати бесмртни. Мртваци ће моћи да „оживе“ у виду робота и холограма. Човек ће моћи да има сексуалне односе са Клеопатром, као и са фараоном Рамзесом и његовим омиљеним крокодилом. Биће могућ и секс са „ванземаљцима“, са лешевима и вампирима… Техника ће укинути разлику између реалног и виртуелног света. Капитализам ће створити „рај“ на Земљи.

У спорту је роботизација човека досегла највиши ниво. Спортисти су постали самодеструктивна механичка бића. „Врхунски спорт“ је спектакуларни рекламни спот технократског дегенерисања човека. Као такав он је највиши миметички и вредносни изазов за младе. Уместо да се на факултетима за спорт предаје хуманистичка педагогија телесног која подразумева развој играчког бића човека и међуљудских односа, студенати постају тренери-гоничи робова и техничари тела. „Спортска педагогија“ је отелотворење социјално-дарвинистичког (bellum omnium contra omnes) и деструктивно-прогресистичког (citius, altius, fortius) духа капитализма у чистом смислу. Истовремено, спорт је најважнији и најефикаснији начин брисања историјске самосвести људи. Спортски догађаји добијају „историјски“ значај да би истински историјски догађаји, а то значи слободарска и културна историја народа, били избрисани из памћења људи. Тако се уништава историјска самосвест и ствара мондијалистички варваризам – најважнија идеолошка тољага капиталистичког „прогреса“ који све интензивније уништава живот на Земљи.

Најдраматичнија истина гласи: капитализам може да преживи смрт човека као људског и биолошког бића. За капитализам “традиционални” човек само је привремено средство за његово репродуковање. “Човек-потрошач” представља прелазну фазу у процесу капиталистички изазване мутације човека ка “највишем” облику капиталистичког човека: човека-робота. “Терминатори” и друге роботизоване наказе, које су производ холивудске индустрије забаве која ствара на капиталистички начин дегенерисану “визију будућности”, отелотворење су од човека отуђених стваралачких моћи које постају средство за уништење човека и живота. Ствара се нова “господарска раса” роботизованих хуманоида која треба да се обрачуна с “традиционалним човечанством”, што значи с људима који су у стању да воле, да мисле, да маштају, да се боре за слободу и опстанак – и загосподари Земљом. Уместо новог света, ствара се “нови човек” који је сведен на ону “меру људског” која не може да угрози владајући поредак.