ArhivaFebruary 2026

Aldous huxley and the world on drugs

A

The English writer Aldous Huxley (1894–1963) attracted public attention not only as an outstanding essayist but also as the author of the futuristic study Brave New World (1936), in which he warned about the disastrous development of Western civilization. After World War II, Huxley published The Doors of Perception (1953), in which he sought to analyze the effects of drugs (primarily mescaline) on man’s perceptual ability and his creative power. The book provoked a strong reaction and became popular in artistic circles and hippie communes, especially in the United States. In the following text, we will attempt to analyze the nature of Huxley’s thought, as well as the nature of the drug epidemic in developed capitalist countries, which kills and mentally degenerates millions of young people every year and produces mass idiocy.

Huxley’s thought does not have a revolutionary, but rather a conformist character. It is a response from a capitalistically degenerated man to a capitalistically degenerated world. Huxley’s theory is based on anthropological reductionism. Huxley abolishes man as a libertarian and visionary being, thereby stripping the world of its worldliness—that is, of its human essence. Worldliness implies that man is the creator of his own world, which means that the world is a community of people as social, historical, libertarian, creative, and visionary beings. The world Huxley speaks of is not a real world with a historical nature, but an abstract world with an ideological nature.

Huxley’s thought corresponds to the nature of the contemporary world. Huxley seeks to improve man and perfect him through chemical means and spiritual drugs in the form of religion and mysticism. Man is reduced to a biological given, to a religious fanatic, and to a mystic. In reality, man is caught between dehumanized science, which is in the hands of capitalist clans, and religion and mysticism, which are in the hands of churches and sects. Huxley seeks to prevent the oppressed working people from developing a critical consciousness that calls capitalism into question. The creation of mystical visions through chemical substances and drug-induced sessions are intended to prevent people from creating a vision of a humane world. The critic of the “brave new world” followed the dominant tendency of capitalist development. By becoming addicted to drugs, man becomes a slave to the ruling order, which turns the world into a modern concentration camp through science and technology.

Capitalism and its ideological sphere abolish man as a being capable of creating a reasonable world. Huxley does the same with his theory. His thought is not only based on dealing with the idea of a reasonable world—which represents the greatest value of enlightened thought and German classical philosophy—but also abolishes reason as the source of man’s self-awareness. Drugs prevent man from understanding the essence of the existing world and abolish visionary consciousness, without which man is lost in the capitalist hopelessness. Huxley does not strive to create a world of free and rational people, but rather a world of drug addicts. Man cannot create a humane world and, in that context, fantasize about the future of humanity — but through drugs, he can create illusory worlds within his own mind. Drugs become a means that offer the possibility of an apparent escape from the existing world to lonely people, who are lost in the nothingness of everyday life. Huxley’s thought ends in individualistic mindlessness.

Huxley abolishes man as a free and creative being and reduces him to a mere perceptive being—a recipient of sensory impressions. In truth, man is not an object situated in the world from which he receives impressions; rather, he perceives the world as a creative and libertarian being, and as such, he is an active being who relates to the world he lives in by creating a humane world. He does not experience himself as a human being solely through perception, but through an active relationship with the world—as an organic part of society as a human community, which means establishing interpersonal relationships as a fertile, emotional, creative, libertarian, and visionary being. By having an active, transformative, and creative relationship with the world, man enhances his perceptive abilities, thereby increasing his capacity to understand the world and changing relationship towards it, as well as his ability to develop interpersonal relationships and thus enrich himself as a social being. This is the basis for the development of creative sociability as the most important historical value, which offers humanity the possibility to ensure a certain existence and create a new world.

Drugs do not contribute to the development of man’s perceptive abilities, but produce mental states that generate stimuli which cripple the senses and thus man’s perceptive capacities. At the same time, drugs cripple man’s perceptive powers by depriving him of libertarian self-awareness and creative personality, and by abolishing him as a social being. Drugs degenerate man by turning him into an autistic figure and by destroying his perceptive powers as a natural and reasonable being. In their most dramatic form, drugs “stimulate” man’s mental processes in such a way that they lead to his (self)destruction.

Man’s perceptive ability is not a given, but develops alongside the growth of his human potential. The development of humanity is the foundation for the development of man as a perceptive being. At the same time, by developing his perceptive abilities, man expands his authentic human powers — he becomes a man. Every man, as a concrete social being, exists as a unique and unrepeatable perceptive being. The experience of perception and its meaning are conditioned by the nature of man as a social personality and by the nature of social conditions in a given historical period. This is what determines the quality of perception. The nature of prevailing social relations and the dominant value horizon directly and indirectly condition man’s relationship towards himself, people and the world, and thus the nature of perception. A typical example is sexuality. The belief that sex is a ‘sin’ conditions how one perceives and experiences his own body, as well as man’s relationship with other people. Likewise, throughout life, the angle of perception and therefore its meaning and quality are constantly changing. Man experiences the touch of a woman’s body in one way when he is at the peak of his vitality, and in a completely different way when he is in the twilight of his life.

Huxley’s drug-addicted initiative was not only theoretical and experimental in nature; it arose from his need to be someone else. If he started from the fact that every man is a unique and unrepeatable personality, it would not have occurred to Huxley to try to “slip into” other people and thus become another man. It is one thing to try to live in others, and another to try to live with others, respecting them as unique and unrepeatable personalities. Why would a man, who is an independent personality, have the need to take drugs and thus escape from himself and become someone else? Was Huxley using drugs to develop his perceptive powers in order to develop his authentic human personality, or to escape from himself?

Does Huxley’s thought have emancipatory potentials? Huxley states the visions of artists that are the product of their psychological states and sees them in a culturological context. Visions become symbolic phenomena through their interpretation, which is based on a way of thinking that abolishes man as a concrete historical and social being. Drugs become a means by which man “liberates” the senses and mental processes from the constraints of reason and thus from the constraints of everyday life. Through narcotics, a man acquires the ability to perceive what he cannot perceive and imagine if he is guided by the prevailing intellectual and normative horizon.

Does Huxley’s thought have a religious nature? Does his drug-addicted project enable the creation of a mental state in which it is possible to discover that, which is foreign to reason, and which has a metaphysical and transcendental character? Does the drug-induced ecstasy lead a man to the knowledge of a “truth” that has a timeless and suprahistorical nature? Do drugs allow a person to soar into the sky and experience an encounter with the divine? Huxley does not merely set a religious framework in which man should find a timeless meaning of life; in his mystical speculations he tries to uncover the truth. Huxley does not distinguish between the truth and the genuine since he abolished man as a sovereign creative being who creates a value horizon that has a visionary character. At the same time, in his theory the mental sphere itself acquires a suprahistorical and suprasocial character. A man in a drug-addicted ecstasy not only strives to reach the hidden truth, but also to experience a mental flourishing.

According to Huxley, a man “frees himself from the world” by depriving himself of what makes him a man: his social being and the visionary mind that gives him the opportunity to create a humane world. Instead of fighting with other people against the inhumane and for the creation of a humane world, Huxley strives to create a world of autistic petty bourgeoisie who will establish “their” world in their disturbed imagination. Huxley offers the slaves of capitalism a “medicine” that will turn them into drugged idiots who will not dream about the world of free people, but will be obsessed with illusions and hallucinations that abolish the critical consciousness and visionary imagination rooted in man as a social and historical being. Man’s need to realize himself as a human being, the need for other people and a certain existence, and in that context the need for nature as a humanized environment – these are the concrete life-creating sources of man’s visionary imagination.

For Huxley, human imagination does not arise from the existing world, but from the psychological reaction triggered by drugs. It brings a man to such a psychological state in which he loses contact with reality and the ability to reason. Illusions abolish the imagination that arises from concrete life and that seeks to transcend the existing world. They are not only the product of mental processes that are freed from the restraints of reason through drugs; their source lies in the sphere of the unconscious. Drugs become the key that opens the Pandora’s box of the subconscious. It brings a man into such a psychological state in which he falls into the dark labyrinths of the unconscious where he disappears as a sovereign being. Huxley does not realize that the penetration of man into himself by means of narcotics only seemingly enables an escape from the existing world. Even when he is deprived of reason, man is a social being and as such an organic part of the world in which he lives. A typical example are dreams.

Capitalistically degenerated life creates the most ruinous drug that not only produces false worlds in people’s heads, but physically and mentally distorts people. In this way, capitalism makes it impossible for man to understand the essence of the world he lives in and his true position in it. Existential uncertainty and the increasingly dramatic struggle for survival cause anxiety, fear, panic in man… and in this way condition the mental processes that determine how he perceives and experiences the world. Capitalism keeps man in a state of stress and thus destroys his nervous system, turning him into mentally disturbed person. This is reinforced by the existential logic of capitalism, which is based on the principles “Man is another man’s wolf!” and “The war of all against all!”. A man does not see another man as a friend, but as a mortal enemy. Instead of being a source of life’s joy, the world becomes a battlefield. Man finds compensation for his increasingly bloody life in the misfortune and suffering of others. It is indicative that in the “free world”, mass sports spectacles, which have an increasingly murderous character, are based on the principle “the audience likes the smell of blood!”

Living in a world based on violence and consumerism, people inevitably acquire a murderous and destructive imagination. The Hollywood entertainment industry also contributes to this. It is a factory that produces a spiritual drug whose effects on people are more devastating than those of “ordinary” drugs. It’s the same with sports and music spectacles, TV shows, gambling, with “video games” for children… Man lives in a room of distorting mirrors in which the increasingly monstrous destruction of man and nature has acquired a fateful and spectacular dimension. Guy Debord was right when he called contemporary capitalism a “spectacle society”. Consumer society and its ideological sphere, which takes on a spectacular form through the advertising industry, create a drug that produces ever more pernicious illusions. It should also be noted that the illusion that “everyone will become rich”, which corresponds to the religious illusion of “eternal life in heaven”, represents a drug that has destroyed the lives of millions of people in the “free world”.

Huxley was a capitalistically degenerated man. The phenomena that Huxley perceives indicate the nature of his thought, as well as the nature of his personality and the nature of his relationship to the world and man. Huxley was not interested in the world in which he lived; it was not the source of his perception. He does not perceive people as concrete social beings, but observes paintings and draperies… Living in Los Angeles, every day he passed by people lying on muddy pavements, begging for a crust of bread. Huxley did not notice these people. He did not perceive human misfortune and suffering, capitalist tyranny and slavery of the working classes, racism and fascist barbarism… In his world there are no black ghettos where children die of hunger and disease; there are no beaten and raped women; there are no criminal gangs that kill without mercy; there are no city neighborhoods where drugs and prostitution reign…

Did Huxley’s thought contribute to the development of drug euphoria in the West? Did Huxley contribute to the affirmation of the understanding that drugs have a “liberating” character and as such should receive public support and legal status? Did Huxley contribute to the creation of the pernicious illusion that drugs provide the opportunity for man to see the light of truth in the increasingly dark capitalist nothingness? Is the vision of the drugged world Huxley’s most important contribution to the creation of the “brave new world”?

Author: Ljubodrag Simonovic

Translated from Serbian by Vanja Zakanji

 

 

 

Ajnštajnova kosmologija

A

Kada se ima u vidu odnos javnosti prema Albertu Ajnštajnu stiče se utisak da on nije konkretno lјudsko biće već mitološka ličnost. Ajnštajn je otelotvorenje uma koji ima nad-istorijski i nad-lјudski karakter. Nјegove misli nisu utemelјene u kulturnom i slobodarskom nasleđu čovečanstva već su proizvod njegove „genijalnosti“ koja ima kosmičko izvorište. Ajnštajn je savremeni Mesija i kao takav svemirski izaslanik koji otkriva lјudima smisao njihovog postojanja. Nјegove misli dobijaju božanski oreol i kao takve postaju neprikosnovene istine. Kada se ukloni mitološki zastor sa Ajnštajnovog lika postaje jasno da Ajnštajn nije kosmičko biće već konkretna društvena i istorijska ličnost.

Ajnštajnova misao nema istorijsku samosvest. Ona nije svesna sebe kao istorijske misli što znači da nije svesna svojih istorijskih korena i prirode sveta u kome je nastala. Ajnštajn se putem mašte vinuo u kosmos i postao otelotvorenje svesti koja ima kosmički karakter. Nјegova misao je nosilac istine koja nema svetovni i istorijski već kosmički i bezvremenski karakter. Uistinu, Ajnštajnova kosmologija nije autonomna misao već se zasniva na razvoju nauke i drugih misaonih i duhovnih sfera, što znači na stvaralačkim moćima i stvaralačkoj praksi lјudi. Nјegova misao nije drvo mudrosti koje ima nadlјudsku i kosmičku prirodu, već je grana na drvetu znanja koje je čovek zasadio i odnegovao u toku svog istorijskog bivstvovanja.

Ajnštajn ne govori o kosmosu kao naučnik već kao mistik koji je sišao sa emancipatorskog puta prosvetitelјske misli i odlutao u ezoterijsko bespuće. On je sa svojom kosmologijom ukinuo progresivne potencijale naučnog uma putem mašte koja se zasniva na kosmološkoj mistici. Umesto argumenata i naučnih hipoteza Ajnštajn nudi ezoterijske spekulacije koje imaju metafizički i subjektivni karakter. Umesto da insistira na naučno utemelјenim argumentima i dokazima Ajnštajn, poput religioznog fanatika, poziva lјude da se prepuste „osećanjima“ koja ih vode do „istine“. Ajnštajn je lišio nauku slobodarske i vizionarske biti i sveo je na pozitivističku disciplinu koja služi da integriše čoveka u kosmički poredak u kome nema budućnosti. Ukidajući čoveka kao društveno biće Ajnštajn ukida stvaralačku društvenost koja predstavlјa kamen temelјac istorijskog razvoja čovečanstva. Ajnštajn ne shvata da je stvaralačka društvenost izvorište njegovih naučnih pronalazaka. Oni su samo jedan od kamena mudrosti na kojima je izgrađena samosvest čoveka kao jedinstvenog kosmičkog bića.

Za Ajnštajna čovekov aktivni odnos prema kosmosu nema stvaralački i slobodarski već adaptivni karakter. Savladavajući kosmičke sile putem nauke i tehnike čovek ne realizuje svoje stvaralačke moći i oslobađa se prirodnjačkog determinizma već uranja u kosmičke procese i prestaje biti jedinstveno kosmičko biće koje stvara humani svet i na taj način humani kosmos.

Umesto da se oslanja na naučni um Ajnštajn se oslanja na religioznu maštu. Izrazi kao što je „bog“ i „duh“ postaju sastavni deo iluzornog kosmičkog svoda u kome se krije tajna večnosti. U Ajnštajnovoj kosmologiji vlada holistički pristup koji ima apsolutistički i totalitarni karakter. Poput antičkih mističara Ajnštajn stvara metafizičku ideju kosmosa koja je neprikosnoveno polazište njegove kosmologije. Mistične spekulacije ukidaju dijalektički um i vizionarsku svest i prikivaju čoveka za postojeći svet.

Poput vladajućih religija, Ajnštajnova kosmologija zasniva se na dualizmu materijalnog i duhovnog sveta. Telo je smrtno, a svest koja ima kosmičko izvorište je besmrtna i neuništiva. Smrt je prelazak iz privremenog zemalјskog u večno kosmičko bivstvovanje. Kada telo umre svest se oslobađa stega materijalnog sveta i postaje organski deo kosmičke celine. Kosmička svest postaje svojevrsni „sveti duh“ i kao takva bezvremenski entitet koji je stariji ne samo od čoveka, već i od kosmosa. Svest dobija onu dimenziju koja u religijama pripada bogu. Ajnštajn sledi Spinozinu maksimu deus sive natura : kosmos putem boga postaje razumno biće. Ajnštajn je putem mita o kosmičkoj prirodi svesti ukinuo samosvest čoveka kao jedinstvenog i neponovlјivog kosmičkog bića. Zapravo, lјudska samosvest je izvorište svesti kao specifične kosmičke pojave. Lišavajući lјudsko društvo istoričnosti Ajnštajn nije mogao da shvati da svest ima istorijsku prirodu, što znači da je rezultat razvoja čoveka kao stvaralačkog i duhovnog bića. Samosvest antičkog čoveka bitno se razlikuje od samosvesti modernog čoveka. Ukidajući lјude kao konkretna društvena i istorijska bića i time kao jedinstvene i neponovlјive ličnosti Ajnštajn nije mogao da dođe ni do zaklјučka da svaki čovek ima jedinstvenu samosvest.

Ajnštajn je nastojao da odredi kosmičku suštinu čoveka tako što je ukinuo čoveka kao jedinstveno i neponovlјivo lјudsko biće i na taj način humani svet. Čovek nije konkretno društveno i istorijsko biće već je putem svesti organski deo kosmosa i kao takav je večan. Konkretan život čoveka kao društvenog bića je beznačajan. Nјegova samosvest nije uslovlјena time što je organski deo sveta u kome živi već organski deo kosmosa. Kosmos je istinski dom čoveka.

Po Ajnštajnu ne treba ideal humanog zemalјskog sveta da bude izvorište lјudske samosvesti već idealizovani kosmički svet. Čovek ne treba da nastoji da stvori humani svet i na toj osnovi da humanizuje kosmičke sile, već da u svemiru u kome vlada savršeni sklad vidi ideal sveta kome treba da teži. Ajnštajn je stvorio virtuelni kosmički svet u kome će čovek postati večan tako što će biti lišen svega onoga što ga čini čovekom. Iluzija o večnom životu u kosmosu postaje izvorište samosvesti čoveka kao konkretnog lјudskog bića – na čemu treba da se zasniva njegov odnos prema svetu u kome živi i budućnosti. Ajnštajn ima u vidu helenski kosmos u kome je Uran uspostavio red koji je postao izvorište samosvesti helenskog sveta i vladajući politički princip. Idealizujući kosmos kao sferu u kojoj vlada savršeni sklad Ajnštajn je proglasio harmoniju za najvažniji princip na kome se zasniva kosmička svest i time istinska samosvest čoveka. Biti organski deo kosmičke celine i biti u potpunosti podređen kosmičkom poretku predstavlјa osnov samosvesti čoveka i temelј večnog postojanja. Po Ajnštajnu nauka ukazuje na to da je u svemiru sve povezano, da je svaki segment svemira skladni deo celine i da je struktura svemira nepromenlјiva i večna. Kosmički panteizam zasniva se na principu savršene harmonije koji ima apsolutnu i totalitarnu prirodu.

Ako u kosmosu vlada savršeni sklad i ako je čovek otelotvorenje kosmičke svesti koja ima apsolutnu moć kako je moguće da lјudska samosvest ne odgovara kosmičkoj svesti? Isto tako, ako je kosmos savršena celina i kao takav nepromenlјiva datost kako je nastao lјudski svet koji se razvija na temelјu dijalektičkih zakona koje je osmislio Hegel – na jedinstvu i borbi suprotnosti, negaciji negacije, prelasku kvantiteta u kvalitet…? Razvoj religiozne svesti je očigledan primer. Čovečanstvo je na svom istorijskom putu od animizma, totemizma i politeizma došlo do monoteizma. Princip disharmonije, koji ima dijalektički karakter, predstavlјa osnovni princip na kome se zasniva istorijski razvoj lјudskog društva. Ovde i napomena da se Ajnštajn poziva na antičku Heladu, ali ne pominje Heraklitov princip „rat je otac svemu“ (polemos pater panton estin) koji ukazuje na to da borba za dominaciju i opstanak predstavlјa suštinu helenskog poimanja kosmičke harmonije.

Ajnštajnova kosmologija briše konkretnu samosvest čoveka kao društvenog i istorijskog bića. Kosmička svest dobija božanski karakter i kao takva je neprikosnoveno izvorište lјudske samosvesti. Ajnštajn ne shvata da je lјudsko društvo posrednik između svemira i čoveka, odnosno, da priroda čoveka kao društvenog i istorijskog bića uslovlјava prirodu čoveka kao kosmičkog bića i time njegovo shvatanje kosmosa i odnos prema njemu. Ajnštajnova teorija i njegov paternalistički odnos prema lјudima ukazuje na to da njegova kosmologija ima instrumentalnu prirodu. Da Ajnštajn stvarno veruje u ono što propoveda, on se ne bi obraćao lјudima. Ovde se susrećemo sa hipokrizijom koja vlada u klerikalnim krugovima. Ako je bog „sveprisutan i svemoćan“ postojanje crkava je besmisleno. Ajnštajnova kosmologija sama po sebi protivreči njenoj osnovnoj intenciji. Samo njeno pojavlјivanje ukazuje na to da u svemiru ne vlada savršena harmonija i da čovek nije rob kosmičkih procesa već da je samosvojno kosmičko biće koje stvarajući humani svet stvara humani kosmos.

Da li je mistika odgovor na nemoć čoveka da na razuman način dosegne do svoje kosmičke biti? Da li čovek neminovno upada u kosmološku mistiku kada pokušava da shvati suštinu svemira? Da li je Ajnštajnova misao jedan od pokazatelјa ograničenosti lјudskog uma? Ajnštanova kosmologija je primer koji ukazuje na to da kada je čovek lišen slobodarske a lјudsko društvo istorijske biti nastojanje da se otkrije smisao lјudskog bivstvovanja završava u tamnim dubinama kosmološke mistike.

Ajnštajn je ukinuo čoveka kao stvaralačko i slobodarsko biće i na taj način je ukinuo istorijski razvoj lјudskog društva. U njegovoj kosmologiji nema prošlosti i budućnosti čovečanstva. Čovek je lišen vizionarske svesti koja ga čini jedinstvenim kosmičkim bićem. Ajnštajn je lišio svet istorijske samosvojnosti i na taj način je ukinuo humani kosmos. Čovek nije vizionarsko biće i kao takav jedinstveni kosmički novum već je kosmička datost. Lišavajući svet budućnosti Ajnštajn nije bio u stanju da shvati da beskonačnost nije kosmička, već istorijska pojava. Za Ajnštajna vreme je kosmička datost i odgovara strukturi kosmosa. Uistinu, čovek stvara istorijsko vreme koje ima humanu prirodu. Na taj način čovek kao slobodarsko i stvaralačko biće izlazi iz okvira mehaničkog vremena i stvara kvalitativno nove kriterijume vremenovanja.

Lišavajući svet svetovnosti i čoveka lјudskosti Ajnštajn lišava čoveka svesti da je planeta Zemlјa jedini istinski kosmički dom čoveka i da je životvornost najvažnija odlika čoveka kao kosmičkog bića. Čovek je kosmičko biće kao emancipovano prirodno biće. On ne stvara samo novi život, kao što to čine životinje, već stvara novi svet. Ajnštajn govori o integrativnoj kvantnoj strukturi kosmosa, ali ne govori o razvoju međulјudskih odnosa, o erotskoj i poetičkoj prirodi čoveka… U Ajnštajnovom kosmosu nema zagrlјenih mladih lјudi i ne čuje se dečiji plač i smeh…

Šta znači Ajnštajnova kosmologija u savremenom svetu koji se sučelјava sa sve realnijom mogućnošću nestanka? Zašto čovek treba da se bori protiv poretka koji može momentalno da uništi čovečanstvo ukoliko je čovek kao organski deo svemira neuništiv i ako je svemir istinski dom čoveka? Ajnštajn se ne obraća lјudima kao konkretnim društvenim bićima koja se nalaze na ivici ponora već se obraća apstraktnom čoveku koji je lišen lјudskosti i koji nije organski deo lјudske zajednice već se pojavlјuje kao organski deo iluzornog kosmosa. Polazeći od toga da borba čoveka za slobodu i opstanak života na Zemlјi protivreči vladajućem kosmičkom poretku Ajnštajn je izbacio Prometeja iz kosmosa i obezvredio milione mladih koji se bore protiv vladajućeg kapitalističkog poretka koji je postao totalitarni poredak destrukcije. Imajući u vidu vladajuću tendenciju u razvoju sveta može se zaklјučiti da Ajnštajnova kosmologija predstavlјa doprinos razvoju eskejpističke svesti koja vodi čovečanstvo u smrt.

Шта је смисао живота?

Ш

Традиционални начин постављања питања о смислу живота има апстрактни и ван-историјски карактер. Оно је одувек било постављано од стране припадника владајуће класе и његов смисао био је обезбеђивање вечности владајућем поретку. Питање о смислу живота има смисла само уколико има историјску самосвест, а то значи уколико има у виду природу конкретног историјског тренутка у коме је постављено, што значи владајућу тенденцију у развоју света.

У савременом свету питање о смислу живота условљено је истином да је капитализам постао тоталитарни поредак деструкције. То је нови квалитет у историјском развоју човечанства. Сваки део планете и сваки сегмент друштвеног живота постали су средство за деструктивну капиталистичку репродукцију. Брзина обрта капитала је она моћ која условљава природу „прогреса“ и динамику и квалитет одвијања друштвеног живота. Тек када се има у виду све драматичније уништавање живота постаје могуће поставити право питање о смислу живота. На један начин поставља питање о смислу живота човек који се налази на цветном пропланку, а на други начин човек који се налази на ивици провалије.

Као тоталитарни поредак деструкције капитализам не уништава само природу и човека као животворно биће, већ и еманципаторске потенцијале националних култура, грађанског друштва, великих религија, слободарско наслеђе радничке и антиколонијалне борбе, као и еманципаторско наслеђе борбе за еманципацију жена. На тај начин капитализам уништава критички ум и визионарску свест који пружају могућност да човечанство уништи капитализам и створи нову цивилизацију која ће се заснивати на животворном хуманизму.

Наука и техника постале су најважније средство за капиталистичку тотализацију света. Капитализам се развија тако што уништава природу и човека као биолошко и људско биће и што ствара техничку цивилизацију. У капиталистичком свету човек као природно и хумано биће постаје сувишан. Није случајно што је у савременом свету трансхуманизам постао владајућа теорија. Човек је постао „застарело биће“. Научници у роботима виде хумана бића зато што обезвређују човека као хумано биће. Роботи постају „људи“, а људи роботи.

Капитализам не само да ствара вештачку интелигенцију, већ лишава човека критичког и визионарског ума и на тај начин своди мишљење на технички процес. Интелигенција која има технички карактер постаје критеријум по коме се одређује квалитет мишљења. Мишљење добија линеарни, неисторијски и квантитативни карактер. Томе одговара дигитализација света. Путем вештачке интелигенције бива укинут дијалектички и визионарски ум. Нема више идеје истинског ни трагања за истином.

Питање о смислу живота није условљено само природом историјског тренутка, већ и природом човека као конкретног друштвеног бића. На један начин поставља питање о смислу живота капиталист који у својим рукама држи судбину милиона људи, а на други начин радник који се са својом породицом бори за опстанак. Исто тако, на један начин поставља питање о смислу живота човек који осећа да је део човечанства, а на други начин човек који је жртва атомизованог безнађа и који у религиозним илузијама и езотерским спекулацијама тражи смисао свог постојања.

Фанатици капитализма, који су изгубљени у деструктивном капиталистичком ништавилу, нису у стању да се као разумни људи односе према свету у коме живе и да поставе питање о смислу живота. За њих је питање о смислу живота бесмислено. То су на капиталистички начин дегенерисани људи који у бесмисленом животу проналазе смисао живота. У коначном, капитализам је тај који одређује смисао живота : смисао живота у капитализму је опстанак капитализма.

Због чега се у јавности не поставља питање о смислу живота? Зашто је најважније егзистенцијално и есенцијално питање уклоњено из јавне сфере? Зато што питање о смислу живота указује на праву природу владајућег поретка. Уклањањем питања о смислу живота уклања се могућност да човек стекне самосвест као историјско, слободарско, стваралачко и визионарско биће. Фукујамина теза о „крају историје и последњем човеку“ указује на то да је капитализам тај који даје смисао животу и да је стога постављање питања о смислу живота бесмислено. „Последњи човек“ је човек кога је капитализам лишио људскости и тиме могућности да постави питање о смислу живота. Нема више историје. Нема више будућности. Човек је као људско биће заувек нестао у капиталистичком ништавилу.

Упркос настојању јавних медија, који су у рукама капиталиста, да уклоне из јавности указивање на узроке уништења живота на Земљи – све драматичније пропадање природе и све угроженији живот човечанства намеће питање о смислу живота као основно животно питање. Све интензивније уништавање живог света неминовно усмерава људе да смисао живота више не проналазе у потрошачком лудилу и у индустрији забаве, већ у борби за искорењивање узрока пропадања живота. Све већи број људи схвата да се капитализам заснива на екоцидном тероризму и да стога борба против капитализма није само борба за слободу и правду, већ пре свега борба за очување живота на Земљи и људи као животворних и хуманих бића. Еколошки пројекти су странпутица у борби за очување живота на Земљи. Њихов смисао није искорењивање узрока деструкције живота, већ уклањање последица – са чим се омогућава даљи развој капитализма. Истовремено, када се има у виду све драматичније пропадање живота на Земљи постаје очигледна сва погубност идеје апокалипсе – која представља доливање уља на ватру која спаљује свет.

Шта је највећа вредност у животу? Највећа вредност у животу је сам живот. Уколико је живот доведен у питање онда је све безвредно и бесмислено. Живот је основни услов да човек може да постави питање о смислу живота и створи будућност. У постојећем свету који се налази на ивици понора и у коме је деструкција, која има тоталитарни карактер, основни принцип живљења, истински смисао живота је борба за цивилизацију у којој ће развој међуљудских односа и животворних моћи човека бити основни критеријум прогреса, и у којој ће „духовно богатство постати мера људског богатства“ (Маркс). У изворним хришћанским заједницама та идеја имала је слободарски карактер. У данашњем свету у коме влада деструктивно капиталистичко лудило та идеја нема само слободарски, већ пре свега егзистенцијални карактер. Борба човека за слободу постала је борба за опстанак човечанства и живота на Земљи.

Шта је „Европска унија“?

Ш

Владајући политички кругови Европе поистовећују Европу са “Европском унијом”, исто као што су нацистички идеолози “нови европски поредак” прогласили “Европом”. Управо они који се залажу за Европу као заједницу равноправних народа и који инсистирају на њеном еманципаторском наслеђу – најљући су противници “Европске уније” која је оруђе најмоћнијих европских концерна за уништавање еманципаторског наслеђа европских народа. “Европска унија” гради се на илузији да улазак у “Унију” обезбеђује свим народима Европе “просперитет и бољи живот”. Овде треба подсетити да је главни прокламовани циљ нацистичког “новог европског поретка” био да “сви европски народи буду срећни”!

“Европска унија” је: (1.) анти-људски и деструктивни поредак који се заснива на владајућим принципима монополистичког капитализма “Уништи конкуренцију!” и “Паре не смрде!”; (2.) њена владајућа политичка сфера не пружа могућност за изражавање политичке воље грађана, већ је политички облик владавине капитала над људима; (3.) читава институционална, нормативна и пропагандна сфера тог поретка усмерена је на уништавање културне и слободарске самосвести људи и на њихову интеграцију у духовну орбиту капитализма на нивоу идиотизоване радно-потрошачке “масе”.

“Европска унија” није “демократска заједница народа”, већ облик интеграције европских мултинационалних концерна у борби против америчких концерна који користе америчку државу као средство за остваривање својих интереса на глобалном плану. Она се не заснива на еманципаторским традицијама европских народа, већ на империјалистичким традицијама европског капитализма. “Европска унија” није хуманистички циљ, већ средство најмоћнијих капиталистичких концерна за остваривање, путем економских и политичких “мера”, истих оних циљева које је Хитлер, путем оружја, покушао да оствари за немачки капитал. Она је прелазна фаза у “развоју Европе” који води стварању новог фашистичког поретка. Управо ова насилна капиталистички успостављена “интеграција народа Европе” доводи до бујања национализма и расизма, што је одговор на лишавање људи елементарних људских и грађанских права. То је увод у све драматичније обрачуне који ће се развијати на темељу владајуће логике коју намеће монополистички капитализам, и на темељу све загађеније природне средине и биолошког пропадања европских народа.

Екоцидни капиталистички тероризам неминовно производи национализам који се више не заснива на борби за радно место или потрошачки стандард, већ на борби за опстанак. Уместо да се “уједињавањем Европе” код грађана развија оптимизам и толеранција, што би одговарало “хуманистичким идеалима” у које се политичари непрестано заклињу, нараста страх од будућности и нетрепељивост. “Хуманистички” говори не могу да сакрију све већи криминал, незапосленост, распад “државе благостања” а са њом социјалне заштите, уништавање животне средине, дрогирање, насиље, самоубиства, фанатизам, екстремизам, бујање сатанистичких секти и фашизма, разбијање породице, све већи број деце без родитеља, трговину људима и децом ради сексуалног злостављања и њихово убијање ради “добијања” органа (само у Енглеској годишње “нестане” преко 40 000 малолетне деце), ширење СИДЕ и других болести којима треба десетковати сиротињу, усамљеност која је добила размере епидемије…

“Европска унија” производи расизам, попут оног који је створен у САД. Народи из Источне Европе и са Балкана добијају статус “народа без културе”, што значи “нижих бића”. Језици Gastarbeiter-а не схватају се као европска културна баштина, већ постају повод за дискриминацију. Масовна је појава да страни радници спречавају своју децу да уче матерњи језик да се не би уочило њихово порекло и зато били изложени понижавању. Када се има у виду да занемарљив број деце странаца стекне више и високо образовање, јасно је да лишавање деце матерњег језика значи уништавање њиховог културног бића, чиме се своде на “прљаву” радну снагу која је “предодређена” да обавља најтеже и најопасније послове.

У “Европској унији” јасно се оцртава расистичка пирамида која се заснива на економској, политичкој и војној моћи: на врху су Немачка, Француска и Енглеска; испод њих су Италија, Шпанија, Холандија, Белгија… Балкански народи налазе се на дну пирамиде. За њих је у “уједињеној Европи” резервисано оно место које Афро-Американци имају у САД.

“На путу за Европу” балкански народи треба да изгубе историјску самосвест и слободарско достојанство и постану “прљава” радна снага, а Балкан септичка јама Европе. Од балканских народа захтева се да се одрекну слободарских идеала, који представљају основ њихове историјске и слободарске самосвести, док се, истовремено, од њих захтева да се држе мита о “Европи” као “заједници слободних народа”: слободарски идеали замењују се колонијалним митовима.

“Уједињење Европе” по америчком моделу, а то значи на основу интереса мултинационалних концерна и њихове борбе за власт, води обрачуну с “национализмом” који се своди на обрачун с културним наслеђем европских народа и с њиховим правом да доносе суверене политичке одлуке. У САД живе отпаци европских и других народа који су дегенерисани “америчким начином живота” и кока-кола “културом”. У Европи се ради о народима који свој национални, грађански и културни идентитет везују за земљу која је извориште њиховог историјског постојања и за чију слободу су се борили њихови преци. Она је њихов животни и духовни завичај и основ људског самопоимања.

“Европски идентитет” не може да се гради на темељу формалних принципа (попут устава), већ на слободарској традицији и културном наслеђу европских народа. Европљани треба да буду умни и борбени људи који ће се супротставити процесима уништавања живота и културног наслеђа народа, и који ће нагомилане објективне могућности за стварање новог света, који се заснива на умној слободи, путем политичке борбе претворити у реалне могућности ослобођења.

Европа треба да постане башта у којој ће заједно да расту цветови свих европских култура. Није важно који је цвет “већи”, већ да сваки мирише својим мирисом. Ради се о реализовању идеја-водиља Француске грађанске револуције који нису само хуманистички, већ су постали основни егзистенцијални принципи.

Само на основу борбе за нови свет еманципаторско наслеђе европских и других народа који живе у Европи може да се реализује. Европа ће превазићи све дубљу друштвену кризу стварањем новог света – или ће пропасти. Усвајање “америчког начина живота” за европске народе значи самоубиство.

Олдас Хаксли и дрогирани свет

О

Енглески писац Олдас Хаксли (1894. – 1963.) привукао је пажњу јавности не само као врсни есејист, већ и као писац футуристичке студије Врли нови свет (1936.) у којој је упозорио на погубни развој Западне цивилизације. Након Другог светског рата Хаксли је објавио дело Врата перцепције (1953.) у којем је настојао да анализира дејство дрога (мескалина, пре свега) на перцептивну способност човека и његову стваралачку моћ. Књига је, посебно у САД, изазвала бурну реакцију и постала популарна у уметничким круговима и хипи-комунама. У тексту који следи покушаћемо да анализирамо природу Хакслијеве мисли, као и природу епидемије дроге у развијеним капиталистичким земљама која сваке године убије и ментално дегенерише милионе младих и производи масовни идиотизам.

Хакслијева мисао нема револуционарни, већ комформистички карактер. Она је одговор на капиталистички начин дегенерисаног човека на капиталистички начин дегенерисаном свету. Хакслијева теорија заснива се на антрополошком редукционизму. Хаксли укида човека као слободарско и визионарско биће и на тај начин лишава свет световности, а то значи хумане бити. Световност подразумева да је човек стваралац свог света, што значи да је свет заједница људи као друштвених, историјских, слободарских, стваралачких и визионарских бића. Свет о коме говори Хаксли није реални свет који има историјску природу већ је апстрактни свет који има идеолошку природу.

Хакслијева мисао одговара природи савременог света. Хаксли настоји да поправи и усаврши човека путем хемијских средстава и духовне дроге у виду религије и мистике. Човек бива сведен на биолошку датост, на религиозног фанатика и на мистика. У стварности, човек се налази између дехуманизоване науке која је у рукама капиталистичких кланова и религије и мистике које су у рукама цркава и секти. Хаксли настоји да спречи да се код потлачених радних људи развије критичка свест која доводи у питање капитализам. Стварање мистичних визија путем хемијских супстанци и дрогерашких сеанси треба да онемогући да људи створе визију хуманог света. Критичар „врлог новог света“ следио је владајућу тенденцију развоја капитализма. Постајући зависник од дроге човек постаје роб владајућег поретка који путем науке и технике претвара свет у савремени концентрациони логор.

Капитализам и његова идеолошка сфера укидају човека као биће које је у стању да створи умни свет. Исто чини Хаксли са својом теоријом. Његова мисао не заснива се само на обрачуну са идејом умног света, која представља највећу вредност просветитељске мисли и немачке класичне филозофије, већ укида ум као извориште самосвести човека. Дрога спречава човека да схвати суштину постојећег света и укида визионарску свест без које је човек изгубљен у капиталистичком безнађу. Хаксли не тежи да створи свет слободних и умних људи, већ свет наркомана. Човек не може да створи хумани свет и у том контексту да машта о будућности човечанства, али може путем дроге да створи илузорне светове у својој глави. Дрога постаје средство које пружа могућност привидног бекства из постојећег света усамљеним људима који су изгубљени у ништавилу свакодневног живота. Хакслијева мисао завршава у индивидуалистичком безумљу.

Хаксли укида човека као слободарско и стваралачко биће и своди га на пуко перцептивно биће – на примаоца чулних утисака. Уистину, човек није објекат која се налази у свету из кога прима утиске, већ опажа свет као стваралачко и слободарско биће и као такав је делатно биће које се односи према свету у коме живи тако што ствара хумани свет. Он не доживљава себе као људско биће само преко перцепција, већ активним односом према свету – као органски део друштва као људске заједнице, што значи успостављајући међуљудске односе као родно, емотивно, стваралачко, слободарско, визионарско биће… Имајући активни, мењалачки и стваралачки однос према свету човек увећава своје перцептивне способности са чиме се повећава могућност његовог разумевања света и мењалачког односа према њему, као и његова способност да развије међуљудске односе и тиме обогати себе као друштвено биће. То је основ за развој стваралачке друштвености као најважније историјске вредности која пружа могућност човечанству да обезбеди извесну егзистенцију и створи нови свет.

Дрога не доприноси развоју перцептивних способности човека већ производи ментална стања у којима се постижу такви надражаји који сакате чула и тиме перцептивне способности човека. Истовремено, дрога сакати перцептивне моћи човека тако што га лишава слободарске самосвести и стваралачке личности и што га укида као друштвено биће. Дрога дегенерише човека као људско биће тако што га претвара у аутистичну сподобу и тако што уништава његове перцептивне моћи као природног и разумног бића. У најдраматичнијем виду дрога „стимулише“ менталне процесе човека тако да доводи до његовог (само)уништења.

Перцептивна способност човека није датост већ се развија са развојем његових хуманих моћи. Развој људскости је основ развоја човека као перцептивног бића. Истовремено, развијајући своје перцептивне способности човек проширује своје аутентичне људске моћи – постаје човеком. Сваки човек као конкретно друштвено биће постоји као јединствено и непоновљиво перцептивно биће. Доживљавање перцепције и њен смисао условљени су природом човека као друштвене личности и природом друштвених услова у одређеном историјском времену. То је оно што условљава квалитет перцепције. Природа владајућих друштвених односа и владајући вредносни хоризонт непосредно и посредно условљавају однос човека према себи, људима и свету и тиме природу перцептивности. Типичан пример је сексуалност. Схватање да је секс „грех“ условљава опажање и доживљавање сопственог тела као и однос човека према другим људима. Исто тако, током живота непрестано се мења угао перцепције и самим тим њен смисао и квалитет. На један начин човек доживљава додир женског тела када је на врхунцу животне снаге, а на други начин када се налази у предворју смрти.

Хакслијева наркоманска иницијатива није имала само теоријски и експериментални карактер, већ је проистекла из његове потребе да буде неко други. Да је пошао од тога да је сваки човек јединствена и непоновљива личност Хакслију не би пало на памет да настоји да се «завуче» у друге људе и на тај начин постане други човек. Једно је настојати живети у другима, а друго настојати живети са другима поштујући их као јединствене и непоновљиве личности. Зашто би човек који је самосвојна личност имао потребу да се дрогира и на тај начин побегне од себе и постане неко други? Да ли је Хаксли са дрогирањем настојао да развије своје перцептивне моћи да би развио своју аутентичну људску личност, или да би побегао од себе?

Да ли Хакслијева мисао има еманципаторске потенцијале? Хаксли наводи визије уметника које су производ њихових психичких стања и сагледава их у културолошком контексту. Визије постају симболичне појаве путем њиховог тумачења које се заснива на начину мишљења које укида човека као конкретно историјско и друштвено биће. Дрога постаје средство са којим човек „ослобађа“ чула и менталне процесе стега разума и на тај начин стега свакодневног живота. Путем наркотика човек стиче способност да опази оно што не може да опази и замисли уколико се руководи владајућим мисаоним и нормативним хоризонтом.

Да ли Хакслијева мисао има религиозну природу? Да ли његов наркомански пројекат омогућава стварање менталног стања у коме је могуће открити оно што је страно разуму и што има метафизички и трансцендентални карактер? Да ли дрогерашка екстаза води човека до сазнања „истине“ која има ванвременску и надисторијску природу? Да ли дрога омогућава човеку да се вине у небо и доживи сусрет са божанским? Хаксли не задаје само религиозни свод у коме човек треба да пронађе ванвременски животни смисао, већ у мистичним спекулацијама настоји да открије истину. Хаксли не прави разлику између истине и истинског будући да је укинуо човека као самосвојно стваралачко биће које ствара вредносни хоризонт који има визионарски карактер. Истовремено, у његовој теорији сама ментална сфера добија над-историјски и над-друштвени карактер. Човек у наркоманској екстази не тежи само да досегне до скривене истине, већ и да доживи ментални процват.

По Хакслију човек се „ослобађа света“ тако што се лишава онога што га чини човеком: свога друштвеног бића и визионарског ума који му пружа могућност да створи хумани свет. Уместо да се са другим људима бори против нељудског и за стварање хуманог света, Хаксли настоји да створи свет аутистичних малограђана који ће у својој поремећеној машти успоставити „свој“ свет. Хаксли нуди робовима капитализма „лек“ који ће их претворити у дрогиране идиоте који неће маштати о свету слободних људи, већ ће бити опседнути илузијама и халуцинацијама са којима се укида критичка свест и визионарска машта која је утемељена у човеку као друштвеном и историјском бићу. Потреба човека да се реализује као људско биће, потреба за другим људима и извесном егзистенцијом и у том контексту потреба за природом као оплемењеном животном средином – то су конкретни животворни извори човекове визионарске маште.

За Хакслија није постојећи свет извориште маште човека већ психичке реакције изазване дрогом. Она доводи човека у такво психичко стање у коме губи контакт са реалношћу и способност расуђивања. Илузије укидају машту која проистиче из конкретног живота и која настоји да превазиђе постојећи свет. Оне нису само производ менталних процеса који се путем дроге ослобађају стега разума, већ је њихово извориште сфера несвесног. Дрога постаје кључ са којом се отвара Пандорина кутија подсвести. Она доводи човека у такво психичко стање у коме упада у мрачне лавиринте несвесног у којима нестаје као самосвојно биће. Хаксли не схвата да продирање човека у себе путем наркотика само привидно омогућава бекство из постојећег света. И када је лишен разума човек је друштвено биће и као такав органски део света у коме живи. Типичан пример су снови.

На капиталистички начин дегенерисани живот ствара најпогубнију дрогу која не производи само лажне светове у главама људи, већ телесно и ментално изобличује људе. На тај начин капитализам онемогућава човека да схвати суштину света у коме живи и свој прави положај у њему. Егзистенцијална неизвесност и све драматичнија борба за опстанак изазивају у човеку тескобу, страх, панику… и на тај начин условљавају менталне процесе који одређују како опажа и доживљава свет. Капитализам држи човека у стању стреса и на тај начин му разара нервни систем стварајући од њега ментално поремећену особу. Томе доприноси егзистенцијална логика капитализма која се заснива на принципима „Човек је човеку вук!“ и „Рат свих против свих!“. Човек у другом човеку не види пријатеља, већ смртног непријатеља. Уместо да је извор животне радости, свет постаје ратно поприште. Човек у несрећи и страдању других проналази компензацију за свој све крвавији живот. Индикативно је да се у „слободном свету“ масовни спортски спектакли, који имају све убитачнији карактер, заснивају на принципу „Публика воли мирис крви!“

Живећи у свету који се заснива на насиљу и потрошачком лудилу људи неминовно стичу убилачку и деструктивну машту. Томе даје допринос и холивудска индустрија забаве. Она је фабрика која производи духовну дрогу која има погубније дејство на људе него „обична“ дрога. Исто је са спортским и музичким спектаклима, ТВ емисијама, коцком, са „игрицама“ за децу… Човек живи у соби кривих огледала у којима је све монструозније уништавање човека и природе добило судбинску и спектакуларну димензију. Ги Дебор је био је у праву када је савремени капитализам назвао „друштво спектакла“. Потрошачко друштво и његова идеолошка сфера, која путем рекламне индустрије добија спектакуларни облик, стварају дрогу која производи све погубније илузије. Овде и напомена да илузија да ће „сви људи постати богаташи“, која одговара религиозној илузији о „вечном животу на небу“, представља дрогу која је у „слободном свету“ уништила животе милиона људи.

Хаксли је био на капиталистички начин дегенерисани човек. Појаве које Хаксли опажа указују на природу његове мисли, као и на природу његове личности и на природу његовог односа према свету и човеку. Хакслија није занимао свет у коме је живео. Он није био извориште Хакслијеве перцепције. Он не опажа људе као конкретна друштвена бића већ посматра слике и драперије… Живећи у Лос Анђелесу он је свакодневно пролазио поред људи који су лежали на блатњавим плочницима и који су молили за кору хлеба. Хаксли није примећивао те људе. Он није опажао људску несрећу и патњу, капиталистичку тиранију и ропство радних слојева, расизам и фашистичко варварство… У његовом свету нема црначких гета у којима деца умиру од глади и болести; нема пребијених и силованих жена; нема криминалних банди које убијају без милости; нема градских квартова у којима царује дрога и проституција…

Да ли је Хакслијева мисао допринела развоју дрогерашке еуфорије на Западу? Да ли је Хаксли допринео афирмацији схватања да дрога има „ослобађајући“ карактер и да као таква треба да добије јавну подршку и легални статус? Да ли је Хаксли допринео стварању погубне илузије да дрога пружа могућност човеку да у све мрачнијем капиталистичком ништавилу угледа светлост истине? Да ли је визија дрогираног света најважнији Хакслијев допринос стварању „врлог новог света“?

Da li smo postali nacija prosjaka?

D

Euforija koja se stvara oko Novaka Đokovića dobila je takve razmere da to prevazilazi granice normalnog rasuđivanja. Nalazimo se u stanju kolektivnog ludila koje nas sprečava da stvari vidimo na pravi način.

Sveli smo naše nacionalno biće na „pobede“ polupismenog cirkuskog gladijatora koga plaćaju kapitalistički monstrumi sa Zapada koji su nas do juče ubijali i koji nastoje da nam otmu Kosmet i unište zemlјu.

Novak Đoković je najvažnije oruđe Zapada za uništenje naše istorijske i kulturne samosvesti.

Većina mladih u našoj zemlјi koja se poistovećuje sa Đokovićem je funkcionalno nepismena i završiće svoj život kao „đubretarska“ radna snaga „gospode“ sa Zapada.

Obogotvorenje Đokovića je druga strana svođenja našeg naroda na masu bezvrednih propalica.

Ljudi vrednuju sebe putem „vrednosti“ koja ih obezvređuje kao lјudska bića.

„Pobednička“ euforija koju stvaraju javni mediji je refleksija života u kome su lјudi svedeni na beznadežne gubitnike.

Ludilo koje prati zbivanja oko Đokovića ukazuje na to koliko su lјudi izgublјeni u ništavilu koje stvara kapitalizam.

Jedan od najgorih oblika ponižavanja našeg naroda su „donatorske akcije“ Novaka Đokovića.

Umesto da plaća porez državi Srbiji i otvara radna mesta, Đoković „poklanja“ novac.

Novak Đoković svodi naš narod na gomilu prosjaka.

Đokovićeva „dobrota“ je sredstvo za obezvređivanje naših lјudi i za očuvanje vladajućeg poretka koji omogućava da svake godine milijarde evra budu prebačene u zapadne banke – u kojima se nalaze i stotine miliona dolara Novaka Đokovića.

Đokovićeve „donacije“ imaju namenski karakter. Sa njima se potkuplјuju političari, novinari, popovi, intelektualci – i kupuje javno mnenje.

Novak Đoković postao je kapitalist i njegovo ponašanje odgovara ponašanju klase kojoj pripada.

Iza maske „dobročinstava“ krije se plјačkaška strategija koja treba da omogući da klan Đokovića stekne vlasništvo nad ekskluzivnim prostorima u Srbiji – što će im doneti dobit koja višestruko premašuje Đokovićeve „donacije“.

Novak Đoković nije „predstavnik srpskog naroda“ već je reklamni agent svetskog kapitalizma koji uništava čovečanstvo i život na Zemlјi.

Noviji tekstovi

Poslednji Komentari

Arhiva

Kategorije

Meta Linkovi

Pratite Ducijev rad i na fejsbuku