Februar 1994. Olimpijske igre u Lilehameru. Olimpijski cirkus ide dalje. Doduše, ima i novih tonova. Prvi put u stogodišnjoj istoriji modernih olimpijskih igara jedan sportista je digao glas protiv samovolje beskrupuloznih gospodara olimpijskih igara. Da li je na pomolu pobuna robova?
Ovo (treće) izdanje „Olimpijske podvale“ prošireno je sa dodatkom koji nosi naziv „Dosije ’Samaranč’“ u kome je detaljno obrađena politička biografija vodeće ličnosti Međunarodnog olimpijskog komiteta i način na koji se dokopao olimpijskog trona. Dovoljno je reći da se radi o čoveku koji je sve do raspada fašističke Španije zauzimao najviša mesta u fašističkom pokretu i koji je, od kada je došao na mesto predsednika MOK-a, od olimpijskih igara napravio privatni biznis vredan milijarde dolara – pa da se shvati da i naizgled običan protest može da prouzrokuje lavinu koja neće samo zbrisati olimpijsku oligarhiju, već i da sruši olimpijski tron. I pored nastojanja olimpijske gospode da po svaku cenu sakriju od očiju javnosti svoje prljave poslove, pojavile su se činjenice koje sve više daju za pravo onom delu svetske javnosti koji smatra da je MOK postao svojevrsna mafijaška organizacija koja je sportiste sveta svela na olimpijsko roblje.
Koristim priliku da se čitaocima izvinim na nejasnoćama i greškama koje su se pojavile u prethodnom izdanju. Što se tiče iznetih tema, nadam se da ću uskoro moći da ponudim javnosti jedno daleko sistematičnije delo.
Beograd, 10. februara 1994.