ЗАШТО ЉУДИ НЕ ЖЕЛЕ ДА ИМАЈУ ДЕЦУ?

З

Зашто људи треба да имају децу? Шта још може да мотивише човека да роди дете? Какав живот може човек да понуди детету у све погубнијим друштвеним и природним условима? Све је мањи хумани и природни простор на коме човечанство може да обезбеди опстанак и будућност. Људи су изложени све горој екоцидној тиранији која их дегенерише као хумана и природна бића. Ваздух, вода, храна… све је затровано. У току су све погубније климатске промене, криминализовање друштва, болести, пандемије, неизвестан посао, насиље, роботизација, нуклеарно загађење, све већа опасност од рата који може да уништи човечанство… Што је најгоре, у потрошачкој фази развоја капитализам своди човека на „потрошача“, што значи на деструктора и канту за отпад у којој нестају све отровнији сурогати капиталистичке цивилизације. Све неизвеснији животни услови приморавају човека да тражи таква егзистенцијална решења чије реализовање доводи у питање опстанак човечанства и живота на Земљи…

Капитализам као тоталитарни поредак деструкције убија у људима веру у будућност – која представља један од најважнијих мотива који их покреће да заснују породицу. Атмосфера уништења која се непрестано ствара доводи до тога да млади са страхом гледају на будућност и самим тим на стварање подмлатка. Ево шта нам, у Знакови поред пута, поручује смерни хришћанин Иво Андрић: „У великим болницама има по једна соба у коју преносе оне болеснике за које се види да ће живети још неколико сати. У васиони, ова наша земља је таква соба за умирање. А то што се плодимо, то је само илузија, јер све се то дешава у границама смрти на коју смо осуђени и због које смо на земљу бачени.“ Ако је бог осудио човека на смрт и ако је рађање деце само илузија – због чега људи треба да рађају децу? Ако овоме додамо хришћанску догму о апокалипси и тврдњу патријарха Павла да су Срби „небески народ“, не преостаје нам друго него да ископамо гроб и помолимо се богу.

Сводећи људе на „мобилну“ радну снагу капитализам приморава људе да све чешће мењају пребивалиште и на тај начин их спречава да дугорочно организују живот. То условљава да односи између људи немају трајни, већ привремени карактер што погубно утиче на успостављање брачне заједнице и стварање потомства. Капиталистички глобализам условљава да човек више нигде не може да се скраси и обезбеди извесну и трајну егзистенцију. Капитализам је отео људима домовину.

Брзина обрта капитала је она скривена моћ која условљава живот људи и међуљудске односе. Све брже окретање замајца деструктивне капиталистичке репродукције условљава да су међуљудски односи све сиромашнији. Капитализам уништава човека као друштвено биће и претвара људско друштво у масу аутистичних сподоба. Уместо непосредних међуљудских односа који се заснивају на љубави и поштовању, успостављају се „односи“ путем техничких средстава који се своде на механичке поруке. Човек губи људскост тако што губи потребу за другим људима.

Савремени капитализам претвара људско друштво у мондијалистичку радно-потрошачку гомилу коју повезују дегенерисани облици друштвености које ствара индустрија забаве и рекламна машинерија потрошачког друштва. На тај начин капитализам укида традиционалне облике друштвеног организовања и у том контексту нацију – и тиме човека као органски део националне заједнице. Човек губи осећање припадности нацији и тиме губи одговорност за национални опстанак. Рађање деце није више „национална дужност“ већ „лична ствар“ и облик репродуковања човека као безличног дела апстрактног „човечанства“.

Капиталистичка пропагандна машинерија ствара крива огледала у којима човек не може да препозна себе као људско биће. Технички свет неминовно производи миметичке импулсе који од малена улазе у подсвест људи. Човек не сагледава себе као оплемењено природно и хумано већ као техничко биће. Идеализована слика робота постаје слика коју човек има о себи. Човек човеку постаје средство за задовољавање патолошких потреба које му намеће техничка цивилизација и потрошачко друштво. Инструментализовање тела неминовно условљава сексуалне и друге међуљудске односе. Истовремено, капитализам ствара компензационе механизме који имају техничку и деструктивну природу. Уместо да пружају могућност људима за бекство из постојећег света, они усисавају човека у постојећи поредак и то тако да га прилагођавају владајућем поретку.

Постајући тоталитарни поредак деструкције капитализам је довео до тога да је сам живот постао терор над човеком и уништење човека као природног и људског бића. Човек живи у све дубљој капиталистичкој мочвари и претвара се у на капиталистички начин дегенерисано биће. Капитализам укида човека као животворно биће и на тај начин укида животворне односе између људи. Све већи број младих је стерилно, а све већи број деце има урођене мане. Уништавањем породице и претварањем друштва у гомилу патолошких усамљеника капитализам уништава људе као полна бића. Хомосексуалност, педофилија, трансвестити… све су то облици капиталистичког дегенерисања људи као природних и друштвених бића.

Одакле људима потреба за децом? Да ли се ради о њиховој биолошкој природи или о хуманој потреби? Треба правити разлику између биолошких предиспозиција за рађање, сексуалних потреба и потребе за децом. Животиње имају биолошку предиспозицију за рађање и на тој основи потребу за парењем, али не и потребу за потомством. Њихов однос према младима има инстинктивну природу. Животиње се брину о младима само дотле док они не стасају. Када се то деси, оне одбацују младе и на тај начин их приморавају да се брину о себи. За разлику од животиња, жена не одбацује дете када стаса већ се брине о њему до краја живота по принципу „мало дете – мала брига; велико дете – велика брига“. Жена је еманциповано животворно биће. Потреба за децом је оплемењена природна потреба која има стваралачки и историјски карактер. Младунче је оно што јесте као природно биће. Дете је оно што може да буде као људско биће. Животиња је у стању да створи нови живот. Човек је у стању да створи нови свет.

Однос жене према детету не заснива се на њеној инстинктивној природи, већ је условљен друштвеним условима у којима живи и у том контексту заснива се на хуманим или нехуманим мотивима. У аристократским и богаташким породицама децу рађају да би се очувао статус и породично богатство; у сеоским срединама децу рађају да би имали радну снагу која ће да обезбеди опстанак породице и сачувати посед; у грађанским породицама „улаже се“ у децу да би се стекао друштвени статус, сачувао брак и обезбедила старост…

У нашој јавности одговорност за биолошко пропадање нашег народа пребацује се на жене. Да би се прикрили друштвени узроци који доводе до „беле куге“, и на тај начин спречило да се људи боре против владајућег капиталистичког поретка, на оптуженичкој клупи нашле су се жене. Клеро-фашистички идеолози иду тако далеко да жене које абортирају проглашавају „убицама“. Приморати жену да роди дете сваки пут када затрудни не значи само укидање жене као људског бића и њено свођење на „националну крмачу“, већ стварање друштвеног поретка који има фашизоидни карактер. Имајући у виду класну природу друштва у коме живимо, укидање права женама да саме одлуче да ли ће да роде у коначном води до тога, да ће радничка сиротиња да рађа и одгаја децу – која ће постати радна снага „господе“ и њихово „топовско месо“. Ту историјску лекцију наш народ је одавно научио.

Клеро-фашистима не пада на памет да поставе питање о одговорности мушкараца за рађање деце. Жена одлучује да ли ће да роди дете, али мушкарац одлучује да ли ће дете да буде зачето. Сводећи жене на објекат сексуалног иживљавања мушкарци приморавају жене да затрудне и тиме да преузму одговорност за рађање деце. Када би мушкарци поштовали жене као људска бића они би поштовали и њихово опредељење да ли ће да роде. У том случају драстично би се смањио број нежељених трудноћа и тиме број абортуса.

Рађање деце није „женско питање“ већ је прворазредно друштвено питање. Рађање треба да се заснива на потреби људи да имају децу, а не на обрачуну са женом као хуманим бићем. Треба створити услове да млади могу да планирају породицу и да се избегне нежељена трудноћа, а не да се репресивним мерама жене приморавају да рађају и онда када то не желе и када за то немају услова. Не може се фашистичким методама сачувати наш народ од пропасти. Феминистичка теза да су „жене власнице свога тела“ и да „могу са дететом да раде шта им је воља“ по својој суштини одговара клеро-фашистичкој тези да су жене „националне крмаче“. У оба случаја жене су укинуте као друштвена и тиме као људска бића. Рађање деце је највиши облик реализовања жене као друштвеног бића и најаутентичнији облик њене самопотврде као животворног бића. Оно подразумева реализовање еманципаторског наслеђа човечанства и стварање хумане будућности. Смисао рађања деце није стварање робова и убица, већ стварање хуманих људи и хуманог друштва.

Сам начин на који се рађају деца треба да има хуману природу, што значи да буде реализација жене као хуманог бића. Децу треба рађати тако да то буде основ за њихово постајање достојанственим људским бићима. Жене као оплемењена природна бића треба да на оплемењени природни начин рађају децу. „Добијање“ деце из епрувете је начин на који се капитализам обрачунава са човеком као природним и хуманим бићем и ствара савремену фашистичку цивилизацију која има технички карактер. Деца без природних родитеља нису лишена само родитељске љубави и породичне топлине, већ и историјских корена и тиме историјске самосвести без које нема будућности.

Пад наталитета само је један од разлога пропадања нашег народа. Томе доприноси и то што млади масовно напуштају нашу земљу. У најразвијеним капиталистичким друштвима дошло је до драматичног пада наталитета који угрожава њихов опстанак. Једна од особености капиталистичке глобализације је да најразвијене капиталистичке државе недостатак радне снаге надокнађују тако што новцем привлаче младе из периферних капиталистичких земаља. То се односи на Србију, као и на друге балканске земље. У току „транзиције“ из социјализма у капитализам Србија је постала фарма на којој се „производе“ деца од које ће највећи број постати „прљава“ радна снага Запада. Ради се о савременом „данку у крви“ који плаћа светска сиротиња и који доводи до пропасти читавих народа.

Упркос све тежим и неизвеснијим животним условима, рађање деце и њихово одгајање мора да буде најважнији задатак који стоји пред нама. Отуда је од прворазредног значаја очувати животни оптимизам. Треба правити разлику између лажног и реалног животног оптимизма. Лажни оптимизам заснива се на пропагандистичким говорима политичара, „традиционалиста“ и попова. Реални оптимизам заснива се на борби радних људи против друштвених узрока који доводе до уништења породице и до масовног исељавања младих. Без реалног сагледавања друштвених узрока који доводе до пропадања нашег народа и без борбе за њихово искорењивање српски народ, попут других „малих“ народа, осуђен је на нестанак.

Уместо да жене буду сведене на „националне крмаче“ треба створити друштвене услове у којима ће људи моћи да се реализују као друштвена бића, што пре свега значи да имају потребу за породицом. Само развој друштвености која се заснива на колективној својини и солидарности пружа могућност да човек постане истинско људско биће које има животворне способности и потребу да има децу. Потреба за децом је, заправо, потреба за хуманим светом. Пред нама је тежак, али једино исправан пут: да створимо хумано друштво и да оплеменимо нашу животну средину. Хумано друштво и здрава природа је оно са чим треба придобити младе да остану у својој земљи и да заснују породицу.

O autoru

Administrator

Dodaj Komentar

Noviji tekstovi

Poslednji Komentari

Arhiva

Kategorije

Meta Linkovi

Pratite Ducijev rad i na fejsbuku