Конфучије – мудрац или дворска луда

К

Права природа одређене мисли може да се схвати само уколико се имају у виду конкретни друштвени и историјски услови у којима је настала. Исто важи за њена каснија тумачења. Отуда је од прворазредног значаја да расправа о одређеној мисли има историјску самосвест, а то пре свега значи да буде схваћена у контексту владајуће тенденције развоја света.

Живимо у све дубљој капиталистичкој мочвари. Читава духовна и интелектуална сфера друштва прилагођена је све бржем одвијању процеса капиталистичке репродукције. Систематски се сакати и уништава мисао која доводи у питање владајући поредак који има експлоататорски и деструктивни карактер. У том контексту „објашњавају“ се историјски догађаји и тумачи мисаоно наслеђе човечанства. Идеолози капитализма извлаче мисли из историјског контекста и дају им смисао који одговара владајућем поретку. То се дешава и са Конфучијеовом филозофијом.

Конфучијева мисао само формално има моралистички карактер. Ради се о политичкој филозофији која се у виду моралних проповеди обрачунава са људима као политичким бићима и на тај начин укида политичку сферу друштва. Она уклања критику владајућег аристократског поретка која пружа могућност да се ограничи и искорени злочиначка самовоља владајуће класе. Конфучије је употребио метод који се и данас користи: избећи теме које могу да доведу у питање владајући поредак. Конфучијеви постулати не баве се питањима која указују на тлачитељску природу владајућег аристократског поретка, као ни питањима која указују на то да је човек људско биће које има право на слободу и правду. Његово мудровање одвлачи ум из реалног живота и укида могућност да човек увиди сву трагичност своје егзистенције у постојећем свету. Исто тако, његова филозофија укида могућност да човек схвати да су ропство и неправда друштвено условљени и да имају историјски карактер. На тај начин Конфучије спречава потлачене да стекну слободарску и мењалачку самосвест која је најважнији услов за укидање постојећег тиранског поретка и за стварање хуманог света.

Конфучијева филозофија има класни карактер. Она настоји да уништити слободарско достојанство потлачених и створи код њих слугерајски менталитет. Његова мисао није слободарска и визионарска већ господарска и конзервативна. Конфучијева филозофија је идеологија апсолутистичке монархије и у ширем мисаоном контексту представља саставни део идеологије апсолутизма. Она се налази у органском јединству са владајућим поретком. Његова филозофија треба да обезбеди вечност класном поретку, а вечност класног поретка треба да обезбеди вечност његовој мисли. То је основ њене самосвести: она је вечна истина јер је то мисао аристократског поретка који је вечан. И Конфучијева филозофија заснива се на идеји о крају историје и у том контексту спада у идеологију New Ageа. Она укида човека као слободарско и визионарско биће и на тај начин укида историју.

Конфучијево „златно правило“ гласи: „Не чините другима оно што не желите чинити себи“. У изворном облику овај став гласи: „Чини другима што желиш себи“. Ко још може да очекује од феудалних господара да чине својим поданицима оно што желе себи – а то значи да стекну економску, војну и политичку моћ која ће им омогућити да стекну власт? Оно што феудални господари једино могу да желе као феудални господари је да обезбеде апсолутну покорност поданика и да сачувају владајући поредак који се заснива на израбљивању и тлачењу радних људи. Конфучијево „златно правило“ је формални принцип који има пропагандистички карактер. Он је настао у класном друштву у коме је успостављена тиранска власт аристократије над робовима, кметовима, женама и децом. То су друштвени оквири који су неприкосновени: власт аристократије над радницима утемељена је у природном поретку и не може бити доведена у питање. Од тога полази и Конфучије када инсистира на традицији. Он се залагао за апсолутистичку власт аристократије и његова филозофија била је један од идеолошких облика њене заштите. Конфучијева филозофија нема слободарски и визионарски, већ конзервативни карактер. Она инсистира на величању предака и традиционалних ауторитета. Њен прави смисао је очување класног поретка, патријархата и аристократске тираније.

Конфучије је био поборник апсолутистичке монархије. Однос феудалаца према поданицима заснива се на њиховој ни са чим ограниченој самовољи. Радни људи немају основна људска, грађанска и радничка права. Конфучијева филозофија је религија за обесправљене која им нуди лажну наду да могу да имају бољи живот – уколико се одрекну слободарског достојанства и клекну пред својим господарима. Конфучијеве проповеди треба да развију код поданика веру у владара и тиме у владајући поредак. Они у владару не треба да виде отелотворење тиранске моћи већ добротвора који је вољан да испуни њихове жеље. Поданици не треба да се односе према владару са страхопоштовањем, већ са поверењем и љубављу. Конфучије се залаже за то да владар не треба да влада казнама, већ да треба да буде „узор“ поданицима. Владар није само законодавац, већ истовремено највиши морални ауторитет и као такав отелотворење највиших вредности којима човек треба да стреми. Имајући у виду да владајући поредак има космолошко устројство владар добија божански статус.

Конфучије ствара илузију да ће морално просветљење учинити владаре племенитим. Како могу владари који су отелотворење и симбол тлачитељског поретка да буду „племенити“? Конфучије ствара мит о „племенитим владарима“ да би прикрио праву природу класног поретка који се заснива на тиранији аристократије над радним људима. Уместо да се организују и боре против пљачкашког поретка и за стварање хуманог друштва радни људи треба да клекну пред владарима – беспоговорно прихватајући владајући поредак. Најважнија Конфучијева политичка порука потлаченима је да се не супротстављају израбљивању и да се не боре за слободу – већ да се додворавају господарима и на тај начин стекну њихову наклоност. Доброта се стиче  покорношћу – то је заправо „златно правило“ Конфучијеве филозофије које му у савременом свету обезбеђује поштовање богаташке олигархије и прибавља ореол „мудраца“.

Овде треба указати на то да постоји битна разлика између авангардизма – који се заснива на аутентичној борби радних људи за слободу, и елитизма – који има класни и господарски карактер. Институционализовани авангардизам, у виду партије и државних органа, постаје елитизам. То се десило у земљама „реалног социјализма“. Мао Цедунг је био узор као вођа Револуције, али је током изградње новог система власти постао институција и као такав је упао у идеолошку замку „култа личности“. Револуционари су постали владари.

Конфучијева мисао настала је у феудалној Кини у којој су феудални господари имали неограничену власт над сељацима. Сеоско становништво живело је у таквој беди да су многи морали да продају своју децу феудалцима и трговцима да би преживели. У царској Кини сваке године милиони сељака и њихове деце умрли су од глади… За Конфучија израбљивање сељака од стране феудалаца није злочин већ привилегија која има апсолутни карактер и као таква не подлеже моралном расуђивању. Исто је са експлоатацијом деце и жена. Све то спада у «традицију» на којој се заснива владајући поредак. Један од најмонструознијих «обичаја» у феудалној Кини био је да када цар умре и његове конкубине морају да умру. Радило се, по правилу, о стотинама девојка које су биле у цвету младости и које су биле живе закопане испод камених плоча у царској гробници. Аутор овог текста био је у гробници династије Минг у којој под каменим плочама леже тела 200 царевих конкубина од којих ниједна није имала више од 15 година.

Конфучије је сматрао да образовање може да промени људе и друштво. Које образовање? Да ли је то аристократско образовање које инсистира на класном елитизму и величању традиције? Да ли је то патријалхално образовање које своди жену на крмачу, на објекат сексуалног иживљавања мушкарца и на бесплатну радну снагу? Да ли је то милитаристичко и расистичко образовање на коме се заснива колонијална експанзија? Да ли је то религиозно образовање које ствара илузију да се будућност човечанства налази у небеским сферама?…

Има оних који пореде Конфучијеве моралне постулате са Кантовим „категоричким императивом“: „Делај тако да максима твоје сопствене воље истовремено може да важи као принцип општег законодавства“. Као што се код Канта ради и апстрактном „грађанину“ (који је носилац трансценденталног Ја), тако се код Конфучија ради о апстрактном „човеку“. За разлику од Конфучијеве мисли, Кантова филозофија ствара могућност за успостављање грађанске самосвести у односу према феудалном поретку који се заснива на привилегијама аристократије и има апсолутистички карактер. Код Канта човек се у виду «грађанина» појављује као конститутивни сегмент политичког устројства друштва док се код Конфучија човек појављује као поданик аристократије и лишен је људских и грађанских права. По Конфучију човек се не рађа слободан нити има право на слободу, већ је његов друштвени статус задат природом владајућег аристократског поретка који је неприкосновен.                   

Какав може да буде смисао Конфучијеве филозофије у савременом свету? Да ли она може да буде морални путоказ људима који живе у деструктивном капиталистичком ништавилу? Како могу капиталисти да се руководе моралним принципима када се владајући поредак заснива на експлоатацији радника и на грамзивости? Какав значај имају моралне поуке „мудраца“ у свету који је огрезао у злочинима и деструкцији? У капитализму владају принципи: „Човек је човеку вук“, „Борба свих против свих“, „Уништи конкуренцију“, „Паре не смрде“, „Рат је најбољи посао“… Они изражавају егзистенцијалну логику владајућег поретка и као такви непосредно условљавају начин живота људи, њихове вредносне оријентире, природу међуљудских односа…                                                        

У социјалистичкој Кини Конфучијева мисао била је одбачена. У савременој Кини његова мисао наново је стекла поштовање поготову после привредне реформе са којом је успостављена капиталистичка економија која је довела до стварања новог богаташког слоја и до све већих социјалних разлика – које условљавају стварање класног друштва.

Конфучијева филозофија је успаванка за потлачене радне људе. Она нема хуманистички и слободарски, већ господарски и тлачитељски карактер. Њен смисао није борба за слободу човека и хумано друштво већ за очување владајућег поретка. Конфучијева мисао је политичко средство богаташке „елите“ за обрачун са политичком борбом потлачених радних људи која пружа могућност да се укине капитализам и створи нови свет.

O autoru

Administrator

Dodaj Komentar

Noviji tekstovi

Poslednji Komentari

Arhiva

Kategorije

Meta Linkovi

Pratite Ducijev rad i na fejsbuku