„Још један фантастичан успех Новака Ђоковића!“. „Нова медаља за Нолета!“ „Још једна освојена титула!“. … То су само неки од наслова из наше штампе.
Да ли, уистину, имамо разлога да се радујемо?
Због чега је победа спортиста на међународној спортској сцени толико значајна за нацију? Када се трезвено анализирају чињенице, на спортским теренима појављују се „тенисери“ који су плаћеници капиталистичких група које се појављују у виду „спонзора“ и које организују тениске турнире као део своје рекламне кампање.
Један од најважнијих разлога због којег „врхунски“ спортисти имају такву популарност међу „обичним“ људима је тај, што побеђују „представнике“ других држава и нација. Они пружају могућност да се људи поистовете са њима и доживе себе као „победнике“.
„Врхунски спортисти“ су мамац за људе који су поражени у све суровијем капиталистичком свету и који су као такви лишени могућности да буду вредновани на вредносној лествици капитализма.
„Победили смо!“ – то је поклик који може да се чује широм планете када „представник“ једне нације победи „представника“ неке друге нације.
Путем борбе за победу на спортском пољу изазива се националистичка хистерија путем које се друге нације и државе своде на „противнике“.
Спорт је најважније политичко средство са којим се уништава осећање заједништва међу људима. Путем спорта људи се претварају у непријатеље, а свет у ратиште.
У спорту је легално убити „противника“, наносити тешке телесне повреде, уништавати децу, уништавати своје тело и психу стварањем садо-мазохистичког карактера…
Настојање да се победи други човек и на тај начин докаже сопствена „вредност“ води човечанство у уништење.
„Врхунски спортисти“ нису „национални хероји“, већ су јаничари „новог светског поретка“, а то значи мултинационалних корпорација које користе спортисте као своје рекламне паное у све беспоштеднијем економском рату који уништава природу и човека као природно и хумано биће.
Све веће суме које добијају „врхунски спортисти“ пропорционалане су све већој беди у којој живе радни слојеви.
Њихова улога је да униште културно наслеђе човечанства и у том контексту културну самосвест нација.
Неважно је одакле спортиста потиче. На спортском терену он се појављује као обезличени гладијатор, цуркузанер или каскадер „новог светског поретка“.
Коцкарска еуфорија постала је саставни део „врхунског спорта“. Није довољно што власници спортског show-business-a стварају од младих на стадионима и у спортским халама идиотизоване „хулигане“, већ отварају коцкарнице у виду „спортских кладионица“ и стварају од младих коцкарске фанатике.
Развој коцкарске еуфорије представља један од најпогубнијих начина на који се убија људско и национално достојанство и млади претварају у капиталистичке протуве.
То што „врхунски спортисти“ организују „хуманитарне акције“ и „хуманитарне фондације“ представља најпрљавији начин на који настоје да се додворе потлаченима.
Само најгори подлаци могу да користе болесну децу и унесрећене да би себе приказали као „добротворе“.
У полеђини „хуманитарних“ акција крије се настојање „националних хероја“ да избегну да плаћају порез. То иде дотле, да изимају друга држављанства да би избегли да плаћају порез „својој“ држави. Само „врхунски тенисери“ дугују држави Србији на десетине милиона евра и долара.
Да „врхунски спортисти“ не знају за срам показује и то, што купују од попова највиша религиозна знамења да би се и на тај начин додворили јавности. Готово да нема „врхунског спортисте“ који није купио орден „Светог Саве“ од Српске православне цркве.
Тенисери са својим рекетима само привидно ударају тениску лоптицу. Заправо, они са својим рекетима ударају људе у главу лишавајући их памети и слободарског достојанства.
Не победа над „представницима“ других народа и држава, већ сaрадња са другим народима и државама путем културних и еколошких садржаја представља једину могућност да човечанство сачува живот на Земљи и преживи.
