Tagkapitalizam

Intervju: Stefan Branisavljević (Jordan) – Ljubodrag Duci Simonović

I

Ljubodrag Simonović
E-mail: comrade@orion.rs
Skini tekst:
Intervju: Stefan Branisavljević (Jordan) – Ljubodrag Duci Simonović

Beograd, 9.7.2015.

1. Svedoci smo da decenijama unazad svaka vlast u regionu koristi vrhunski sport kao orudje zatupljivanja naroda u bivsoj Jugoslaviji. Ono sto je zapocela titoisticka vlast sa uspehom nastavljaju rezimi koji su je nasledili. Kako koji tim osvoji neku medalju, kako neki individualni sportista odskoci, tako se od tog rezultata napravi visednevni cirkus ciji je cilj lobotomizovanje masa. Moze se reci da je Srbija (a i bivsa Jugoslavija) uspesno preslikala ovaj globalni trend. Sto je neka drzava siromasnija, sto je narod obespravljeniji i besperspektivniji – to se uspesi sportista vise isticu u prvi plan.

Kako biste uporedili histeriju oko vrhunskog sporta koja je vladala u doba Vaseg aktivnog bavljenjem kosarkom sa ovim sto imamo od polovine devedesetih godina proslog veka?

Pre svega, nije u „titoističko“ vreme započela politička manipulacija sportom radi držanja „radnih masa“ u pokornosti. To je bilo prisutno i u Kraljevini Jugoslaviji, tačnije, od kada je sport potisnuo telesne oblike vežbanja koji su se zasnivali na narodnoj tradiciji, kao i „sokolski pokret“ koji je imao pan-slovenski karakter i bio usmeren protiv pan-germanizma koji se pojavio u obliku Janovog Turnbewegunga koji je imao imperijalistički karakter. Još je Kraljevina Srbija, 1910. godine, postala član Međunarodnog olimpijskog komiteta.

Treba imati u vidu da je sport kao institucija nastao u Engleskoj u drugoj polovini XIX veka kada su se radnici izborili za osmočasovno radno vreme. Tada je stvoren stadion i engleski kapitalisti nisu krili da je sport „sredstvo za kolonizovanje dokolice radnika“, što znači sredstvo za njihovo depolitizovanje. Pored toga, engleski kolonijalisti koristili su sport kao sredstvo za „civilizovanje divljaka“, što znači za uništavanje  kulturnih tradicija kolonijalizovanih naroda  i time njihovog slobodarskog dostojanstva. Zvanično „otac“ modernog olimpizma francuski baron Pjer de Kuberten nije krio da je sport „efikasno sredstvo u kolonijalizaciji“ ističući britansku imperiju kao uzor koji treba da slede francuski kolonizatori.

Ono što je od prvorazrednog značaja za razumevanje ideologije rekordomanije je da je ona neposredno otelotvorenje progresističkog duha kapitalizma koji je izražen u olimpijskoj maksimi citius, altius, fortius. Radi se o na kapitalistički način mutiranom socijalnom darvinizmu koji u sportu dobija spektakularni pojavni oblik: pobeda postizanjem većeg rezultata, s tim što je rekord tržišna mera rezultata. Drugim rečima, sport je ideologija kapitalizma u čistom smislu. To je najvažniji razlog što je sportivizacija sveta najvažniji oblik kapitalističkog ovladavanja svetom. Evropske imperijalističke države uspele su putem sporta da postignu ono što Katoličkoj crkvi, kao vodećoj duhovnoj sili Zapada, nije pošlo za rukom: da izvrše duhovno kolonizovanje sveta. Olimpizam je prva i najvažnija „mondijalistička“ ideologija i kao takva vladajuća (kvazi) religija savremenog sveta.

U „titoističkoj“ Jugoslaviji sport je imao prvorazredan značaj kao sredstvo za stvaranje „socijalističkih građana“. To je, pre svega, značilo da se putem sportskih rezultata dokazivala „progresivna snaga“ vladajućeg poretka. Pored toga, reprezentativni sport bio je sredstvo za stvaranje integrativnog „jugoslovenskog duha“ – budući da je Jugoslavija bila višenacionalna zajednica i da je nacionalistička histerija u Drugom svetskom ratu, potstaknuta pre svega od strane nacističke Nemačke, dovela do stravičnih zločina.

Već posle separatističkog „masovnog-pokreta“ u Hrvatskoj, sa početka sedamdesetih godina, „vrhunski sport“ postao je sredstvo za stvaranje „Potemkinovih sela“, što znači sredstvo vlasti za stvaranje iluzije da je Jugoslavija i dalje stabilna multinacionalna zajednica. Drugim rečima, sport je postao sredstvo za prikrivanje uzroka koji su doveli do raspada Jugoslavije.

Prodorom kapitalističkih odnosa u vidu tržišne privrede, sredinom šezdesetih godina, došlo je do komercijalizovanja i profesionalizovanja sporta. Sportisti postaju trčeći reklamni panoi, a sport show-business i kao takav najjeftinija zabava za „radne mase“. Nastaje klasično kapitalističko klasno društvo, dolazi do sve većeg socijalnog raslojavanja i sport počinje da funkcioniše po Juvenalovoj maksimi panem et circences. Sve manje novca ulaže se u obrazovanje mladih, a sve veće sume ulažu se u profesionalni sport. Sportski show-business postaje najvažnija duhovna droga za radnike i mlade nezaposlene ljude i kao takav najvažnije političko sredstvo kapitalista za držanje obespravljenih u pokornosti. Stadioni i sportske hale postaju savremeni koncentracioni logori u kojima se uništava kritičko-menjalačka svest mladih i oni pretvaraju u savremene horde varvara. I ovde treba reći: patriotizam bez kulturne svesti je varvarizam.

2. Da li ideoloski svesni pojedinci i grupe mogu da stvore paralelni sistem koji ce biti sto manje povezan sa postojecim lihvarskim poretkom?

Polazeći od Marksovog stava da je ideologija iskrivljeni pogled na svet, ne bih rekao ideološki, već idejno svesni ljudi. Ono što je najvažnije, kapitalizam je postao totalitarni poredak destrukcije i stoga je kritika kapitalizma koja insistira na pljačkaškoj prirodi kapitalizma prevaziđena. Problemi se više ne nalaze u sferi morala i slobode, već u sferi egzistencije. Borba za slobodu i društvenu pravdu imaju smisla jedino ukoliko su, istovremeno, borba za očuvanje života na Zemlji. U „potrošačkoj“ fazi razvoja kapitalizam je prevazišao Marksovu kritiku kapitalizma. Ona je nužan, ali ne i dovoljan uslov za razvoj savremene kritike kapitalizma.

3. Kako gledate na tzv. Arapsko prolece i nasilne smene vlasti, kao i raspirivanje medjureligijskih sukoba koji umnogome podsecaju na ratove na Balkanu?

„Arapsko proleće“ je pojava koja ima svetski značaj. To ne znači da su intelektualci sa Zapada ti koji treba Arapima da drže predavanje o tome šta je „arapsko proleće“. Mene pre svega zanima mišljenje arapskih intelektualaca o „arapskom proleću“. To mišljenje je najmerodavnije da bih formirao svoje stavove, a ne mišljenje Čomskog i drugih Zapadnih intelektualaca koji čak i kada su dobronamerni polaze od predrasuda koje su posledica kolonijalne ideologije u kojoj su stasali kao intelektualci.

Prateći razvoj događaja u arapskom svetu sa ove distance, ono što se nameće kao zaključak je da vladajući kapitalistički centri moći sa Zapada nastoje da unište sve oblike političkog organizovanja Arapa koji pružaju mogućnost stabilnog razvoja arapskog sveta. Zapadu je stalo da izazove stalne sukobe između Arapa i na taj način stvori haos koji će ih uništiti. Radi se o „kontrolisanom“ haosu koji ima genocidnu prirodu.

Što se tiče religije, ona je uvek korišćena kao sredstvo za fanatizovanje ljudi, ali i kao paravan iza kojih se kriju ekonomski i politički interesi određenih grupa moći koje deluju iz senke.

Verujem da će Arapi prepoznati prave neprijatelje i da će se ujediniti u borbi protiv njih – za opstanak arapskog sveta i za slobodu Arapa od novih kolonijalnih gospodara koji nastoje da ih unište.

4. Kako komentarisete ujudurmu oko izbora predsednika FIFE, korupcionaskih skandala unutar te organizacije, Blatera i njegovih protiv-kandidata? Da li je Blater manje zlo od Platinija koji se sada pominje kao najozbiljniji kandidat za tu fotelju?

Ujdurma oko izbora predsednika FIFA i korupcionaški skandali stalni su sastojak istorije FIFA, kao i Međunarodnog olimpijskog komiteta i drugih „međunarodnih“ sportskih asocijacija. U suštini, sve su to organizacije koje „posluju“ po mafijaškim principima i koje nikome ne odgovaraju. Gotovo da niko ne pominje da je Blatera u redove FIFA doveo Žoao Avelanž – koji je preko 30 godina bio neprikosnoveni gospodar svetskog fudbala.

Avelanž je stekao bogatstvo kao jedan od najvećih prodavaca američkog oružja vojnim huntama u Južnoj Americi. On je bio „anđeo čuvar“ fašističkih diktatura Pinočea i Videle. Radi zadobijanja „miroljubivog“ imidža, vojne diktature u Čileu i Argentini dobile su mogućnost da organizuju juniorsko i seniorsko prvenstvo sveta u fudbalu. Avelanž je odigrao glavnu ulogu u tome – uz svesrdnu pomoć Zapada, pogotovu SAD.

Rušenje Blatera nema veze sa korupcijom, već se radi o nastojanju SAD da spreči da se fudbalsko prvenstvo sveta organizuje u Rusiji. Svi govore da „sport nema veze sa politikom“, a uvek iznova se pokazuje da je sport prvorazredno političko sredstvo i to u međunarodnim razmerama.

Eventualno dovođenje Platinija treba shvatiti u kontekstu borbe svetskih kapitalističkih grupa za dominaciju nad FIFA. Isto je kada se radi o smenama na čelu MOK-a, kao i drugih „međunarodnih“ sportskih asocijacija. U konačnom, radi se o borbi za kontrolu svetskog sporta koji je postao ogroman izvor zarade i jedan od najvažnijih mehanizama sa kojim se obezbeđuje prestiž u svetu i obezbeđuje kontrola sve siromašnije radničke populacije.

5. Odakle krenuti ka promeni postojeceg kapitalistickog sistema jer je ocigledno da on unistava sve oko sebe-ljude, floru i faunu te da na kraju sam sebi postaje cilj?

Odgovor je uvek isti: političko organizovanje i politička bora potlačenih radnih ljudi i potlačenih naroda. Ona danas mora da ima izrazito međunarodnih karakter jer je kapitalizam postao globalni poredak destrukcije, što znači da jedino borba ujedinjenog čovečanstva može da dovede do uništenja kapitalizma i stvaranja poretka koji će imati racionalni odnos prema prirodi i gde će duhovno bogatstvo, a to znači razvoj kulturnog bića čoveka i na toj osnovi razvoj međuljudskih odnosa, biti mera ljudskog bogatstva.

Nema više „centra“ i „periferije“ u borbi protiv kapitalizma. Svaki deo planete gde se vodi borba protiv kapitalizma predstavlja savremeni „centar svetske revolucije“. Gde god se ljudi bore protiv kapitalizma a za humani svet – to je NAŠA BORBA!

Borba Arapa protiv američkog imperijalizma i Izraelskog fašizma je istovremeno borba svih slobodoumnih ljudi protiv imperijalizma i fašizma.

6. Na koji nacin se ekonomski moze ojacati opozicija i gde je izlaz iz postojeceg corsokaka?

Najveći kvalitet opozicije nije novac, već brojnost i politička volja da se uništi kapitalizam i stvori novi svet. Sve dramatičniji egzistencijalni problemi sa kojima se sučeljava sve veći broj ljudi pokrenuće val promena koji će uništiti postojeće centre moći koji pretvaraju svet u kapitalistički krematorijum. U Evropi se stvara pred-revolucionarno stanje iz kojeg može da proistekne „novi“ fašizam, ali i nova civilizacija koja će biti realizacija emancipatorskih potencijala građanskog društva.

7. Sta mislite o geopolitickom bloku Brazil-Juzna Afrika-Kina-Rusija-Indija? Da li ponovo ulazimo u multipolarni svet i da li se nazire kraj americkoj hegemoniji?

Uspostavljanje novog bloka na čelu sa Rusijom i Kinom ima izvanredan značaj pre svega za „male narode“ koji su bili prepušteni na milost i nemilost „novom svetskom poretku“ čiju kičmu predstavljaju SAD. Međutim, preraspodela svetske moći neće sama po sebi rešiti najvažnije egzistencijalne probleme sa kojima se čovečanstvo sve dramatičnije sučeljava. Suprotstavljanje genocidnom i ekocidnom terorizmu Zapada može da bude uspešno jedino ukoliko je ono usmereno na ukidanje „potrošačkog društva“, a to znači na ukidanje kapitalizma.

Ne više proizvodnja za profit, već proizvodnja za zadovoljavanje istinskih ljudskih potreba koja će se zasnivati na saživotu sa prirodom – predstavlja egzistencijalni imperativ koji mora da bude poštovan da bi čovečanstvo opstalo.

Borba za životvorni humanizam treba da postane ideja-vodilja savremenog svetskog anti-kapitalističkog pokreta.

x    x    x

Арт ТВ: Емисија 30 минута – Гост Љубодраг Дуци Симоновић

А

У најновијој емисији АРТ телевизије “30 минута” гост је био Љубодраг Дуци Симоновић. Уредник и водитељ емисије је млади новинар Дејан Јелача.

Арт ТВ: Емисија 30 минута – Гост Љубодраг Дуци Симоновић

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

„Врхунски тенисери“ – јаничари „новог светског поретка“

„Још један фантастичан успех Новака Ђоковића!“. „Нова медаља за Нолета!“ „Још једна освојена титула!“. … То су само неки од наслова из наше штампе.

Да ли, уистину, имамо разлога да се радујемо?

Због чега је победа спортиста на међународној спортској сцени толико значајна за нацију? Када се трезвено анализирају чињенице, на спортским теренима појављују се „тенисери“ који су плаћеници капиталистичких група које се појављују у виду „спонзора“ и које организују тениске турнире као део своје рекламне кампање.

Један од најважнијих разлога због којег „врхунски“ спортисти имају такву популарност међу „обичним“ људима је тај, што побеђују „представнике“ других држава и нација. Они пружају могућност да се људи поистовете са њима и доживе себе као „победнике“.

„Врхунски спортисти“ су мамац за људе који су поражени у све суровијем капиталистичком свету и који су као такви лишени могућности да буду вредновани на вредносној лествици капитализма.

„Победили смо!“ – то је поклик који може да се чује широм планете када „представник“ једне нације победи „представника“ неке друге нације.

Путем борбе за победу на спортском пољу изазива се националистичка хистерија путем које се друге нације и државе своде на „противнике“.

Спорт је најважније политичко средство са којим се уништава осећање заједништва међу људима. Путем спорта људи се претварају у непријатеље, а свет у ратиште.

У спорту је легално убити „противника“, наносити тешке телесне повреде, уништавати децу, уништавати своје тело и психу стварањем садо-мазохистичког карактера…

Настојање да се победи други човек и на тај начин докаже сопствена „вредност“ води човечанство у уништење.

„Врхунски спортисти“ нису „национални хероји“, већ су јаничари „новог светског поретка“, а то значи мултинационалних корпорација које користе спортисте као своје рекламне паное у све беспоштеднијем економском рату који уништава природу и човека као природно и хумано биће.

Све веће суме које добијају „врхунски спортисти“ пропорционалане су све већој беди у којој живе радни слојеви.

Њихова улога је да униште културно наслеђе човечанства и у том контексту културну самосвест нација.

Неважно је одакле спортиста потиче. На спортском терену он се појављује као обезличени гладијатор, цуркузанер или каскадер „новог светског поретка“.

Коцкарска еуфорија постала је саставни део „врхунског спорта“. Није довољно што власници спортског show-business-a стварају од младих на стадионима и у спортским халама идиотизоване „хулигане“, већ отварају коцкарнице у виду „спортских кладионица“ и стварају од младих коцкарске фанатике.

Развој коцкарске еуфорије представља један од најпогубнијих начина на који се убија људско и национално достојанство и млади претварају у капиталистичке протуве.

То што „врхунски спортисти“ организују „хуманитарне акције“ и „хуманитарне фондације“ представља најпрљавији начин на који настоје да се додворе потлаченима.

Само најгори подлаци могу да користе болесну децу и унесрећене да би себе приказали као „добротворе“.

У полеђини „хуманитарних“ акција крије се настојање „националних хероја“ да избегну да плаћају порез. То иде дотле, да изимају друга држављанства да би избегли да плаћају порез „својој“ држави. Само „врхунски тенисери“ дугују држави Србији на десетине милиона евра и долара.

Да „врхунски спортисти“ не знају за срам показује и то, што купују од попова највиша религиозна знамења да би се и на тај начин додворили јавности. Готово да нема „врхунског спортисте“ који није купио орден „Светог Саве“ од Српске православне цркве.

Тенисери са својим рекетима само привидно ударају тениску лоптицу. Заправо, они са својим рекетима ударају људе у главу лишавајући их памети и слободарског достојанства.

Не победа над „представницима“ других народа и држава, већ сaрадња са другим народима и државама путем културних и еколошких садржаја представља једину могућност да човечанство сачува живот на Земљи и преживи.

Људовање: Гост Љубодраг Симоновић Дуци – 30.01.2015.

Љ

Гост у најновијој емисији телевизије Републике Српске “Људовање” ( http://lat.rtrs.tv/av/pusti.php?id=45187 ), био је Љубодраг Симоновић Дуци, који је у свом познатом динамичном и убедљивом маниру говорио о опасностима за човечанство од свеуништавајућег капитализма, као главног доминантног поретка за обробљавање и уништавање човека и човечанства. Једини начин да се уништи капитализам је борба, али капитализам има разне “инструменте” како да преокупира човеков ум и излуди га путем спорта, спортских спектакла, разних медиокритетских серија, филмова… не би ли га тако обробљеног и хипнотисаног спречио да се освести и прогледа, да изађе из тог зачараног фејзбук-ТВ конпензативног света и лудила, да тако види и сагледа праве узроке своје несреће и лошег живота, да устане и бори се за свој егзистенцијални опстанак и нормалан живот, како својих породица, тако и својих нација.

Уредник и водитељ емисије “Људовање” је Веселин Гатало.

Људовање: Гост Љубодраг Симоновић Дуци – 30.01.2015.

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Љубодраг Симоновић Дуци: Трибина у Параћину – 25.12.2009.

Љ

Дуци је више пута био позиван да држи трибине у Параћину. Ово је једна од њих, а догодила се 25.12.2009.

Љубодраг Симоновић Дуци: Трибина у Параћину – 25.12.2009.

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Питања и oдговори – Гост Љубодраг Симоновић Дуци – 13.12.2014.

П

Тема емисије била je одлука МОК-а о пријему у чланство самопроглашене такозване државе Косово, иако она још није члан Уједињених Нација да би била призната држава, што је кршење правила самог МОК-а. Било је такође речи и о мирном прихватању те одлуке од стране МОК-а Србије на челу са Дивцем.

Питања и oдговори – Гост Љубодраг Симоновић Дуци – 13.12.2014.

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Касније се разговор проширио и на ситуацију око уласка Србије у Европској Унији, о спорту као инструменту политике… а на крају емисије приказан је Дуцијев филм “Олимпијски пламен” кога ћете моћи још једном да погледате.

Љубодраг Симоновић Дуци: Олимпијски пламен

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Овај документарац режирао је Дуци заједно са својим старијим сином Игором Симоновићем. Глас који чита текст је глас Срђана Кнежевића, некадашег спортског коментатора, који данас није међу нама. Скрећем пажњу да у филму има и потресних сцена, нарочито при крају филма.

Љубодраг Симоновић Дуци гост na ТВ КЦН – 06.12.2014.

Љ

Љубодраг Симоновић Дуци је недавно гостовао на ТВ КЦН у емисији “Бесмртност и стваралаштво са Милом Алечковић”. У разговору с Дуцијем, професорка др Мила Алечковић дотакла је разне теме и области Дуцијеве личности, његовог стваралаштва, детињства, младалаштва, разних животних дилема, драматичних момената кроз које је пролазио Дуци, као и драматичних момената кроз које пролази наш народ и читаво човечанство, под бичем свеуништавајућег капитализма и новог светског поретка.

Љубодраг Симоновић Дуци гост na ТВ КЦН – 06.12.2014.

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Човечанство је на прекратници!

Или ће капитализам уништити човека, природу и сваки живи организам на Земљи, или ће човек уништити капитализам, и изградити боље хуманије међуљудске односе и свет.

Рецеппт за то је историјски опробан, а то бунтовништво, активизам, повезивање људи, борба…!

Љубодраг Симоновић Дуци: Трибина на филозофском факултету – 28.10.2014.

Љ

Љубодраг Симоновић Дуци: Трибина на филозофском факултету – 28.10.2014.

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Легендарни кошаркаш бивше Југославије, учесник студентског протеста 1968. године, докторирао је на филозофском факултету. Велики борац за социјалну правду, говорио је на трибини поводом студентске блокаде, у знак подршке студентима у борби за своја права 28.10.2014.

Несхваћени геније

Н

Љубодраг Симоновић
E-mail: comrade@orion.rs

Интервју Дуција Симоновића у „Илустрованој Политици“ од 4.11.2014.
Интервју водила Нина Савчић
Фотографије Жељко Синобад

Скини текст:
Несхваћени геније

Несхваћени геније

– Какво Вам је било детињство?

          Мој отац био је предратни комунист-информбировац. Имао је фризерски салон. Живели смо у малом мемљивом магацину иза фризерског салона, без воде и канализације. Отац је био под сталном присмотром. Нико нам није долазио „у госте“. Са нама је живела баба-Ана која је била Немица и чији је син погинуо на самом почетку рата на Источном фронту као немачки војник. Имао је 17 година. То је била највећа трагедија у нашој породици. Баба није могла да поднесе смрт сина и желела је да умре – верујући да ће се поново срести са сином на небу. Умрла је у 56. години. Изгледала је као старица од 90 година.

        Оно што је највише обележило моју младост, било је стратиште на којем су Немци стрељали хиљаде житеља Краљева и околних места, као и Музеј у парку у којем су се налазиле стравичне фотографије из братоубилачког рата. Запомагање мајки на поменима деловалo је на мене тако, да сам стекао осећање кривице што сам жив… То ме и данас прогања.

Највећи проблем је у томе, што убедљива већина људи живи у виртуелном свету. То је „свет“ који стварају ТВ-станице, новине, политичке партије, невладине организације... Иза тог паравана налазе се прави владари који вуку потезе из сенке од којих зависи судбина наше земље и нашег народа. Све док се људи не дигну и не истерају из мрака пацове који прождиру наш народ и уништавају нашу земљу - нема нам бољитка. Када један народ изгуби потребу да буде слободан он више не заслужује да постоји. Верујем да, упркос свему, наш народ није изгубио потребу за слободом, тим пре, што је борба за слободу постала борба за опстанак.
Највећи проблем је у томе, што убедљива већина људи живи у виртуелном свету. То је „свет“ који стварају ТВ-станице, новине, политичке партије, невладине организације… Иза тог паравана налазе се прави владари који вуку потезе из сенке од којих зависи судбина наше земље и нашег народа. Све док се људи не дигну и не истерају из мрака пацове који прождиру наш народ и уништавају нашу земљу – нема нам бољитка. Када један народ изгуби потребу да буде слободан он више не заслужује да постоји. Верујем да, упркос свему, наш народ није изгубио потребу за слободом, тим пре, што је борба за слободу постала борба за опстанак.

– У каквој сте кућној атмосфери одрасли? Са пет година сте научили да играте шах, имали сте породични оркестар…

          Шах је био само један од начина на који је отац настојао да развије моје стваралачко биће. Моји родитељи инсистирали су на „класичном образовању“ које подразумева хармоничан развој целовите личности. Заволети књигу, поготову поезију, свирати бар један инструмент, научити језике, развити ум, развити тело оплемењујућим телесним вежбама, радити од малена и помагати родитељима… То нису била апстрактна педагошка начела, већ начин живота мојих родитеља. Поред постојања кућног оркестра, у којем сам свирао прву виолину, у нашој кући одржавале су се вечери поезије на којима је мој отац рецитовао на изворном језику Љермонтова, Пушкина, Мајаковског, Јесењина, Аполинера… Иначе, отац је двадесет година био најбољи шахиста краљевачке „Слоге“. Поред тога, одлично је играо бриџ. Сећам се да су неки од виђенијих југословенских шахиста долазили код њега да уче бриџ – који је некада био релаксирајућа игра за шахисте.

         Оно што је највише утицало на развој моје стваралачке личности било је то, што ме је отац пољубио када сам покушао да му помогнем. У настојању да „заслужим“ очеву благонаклоност трудио сам се да дођем до неке „добре идеје“ и одушевим оца. То је оно што је остало у дубини мог бића и што ће живети у мени до краја живота.

-Како сте тада видели себе у будућности?

          Нисам маштао о будућности. Жеља да помогнем родитељима приковала ме је за реалност у којој смо живели. Прве паре зарадио сам са шест година и мајка је урамила тај новац. Идеја да човек треба да живи од свога рада била је окосница живота мојих родитеља. Отац је био сироче и од малена се борио да преживи, а мајка је од своје девете године радила 12 сати дневно у фризерском салону у Суботици. Од непрекидног стајања добила је проширене вене. Ноге су јој биле отечене и користила је пијавице да смањи оток.

-Да ли сте, упркос невољама, имали срећно детињство?

          Имао сам срећно детињство јер сам имао родитеље који су ме волели. Што се тиче питања о срећи, са њим сам се сусрео када сам био у другом разреду основне школе. Наиме, одлазио сам са својим друговима на сахране да једемо жито. Да је мајка то знала одрала би ме од батина. Десило се, тако, да је умро млади ватрогасац. Родитељи су га сахранили. То ме је толико потресло да више нисам одлазио на гробље. Али, почело је да ме прогања питање: да ли човек може да умре срећан? Имали смо богату кућну библиотеку и настојао сам да у „последњим речима“ великих писаца пронађем одговор. Узалуд. Прошле су многе године док нисам дошао до одговора…

-Какав је био однос ваших родитеља према спорту?

         Мој отац није одлазио на утакмице нити је био „навијач“. О спорту се никада није разговарало. Када се ради о шаху, он за мог оца није био „спорт“, већ умна делатност. Говорио је да није важно победити, већ одиграти добар потез. Саветовао ме је да када играм шах са својим друговима дозволим да врате потез када направе озбиљан превид. Послушао сам га и то ме је умало коштало освајања првог мест на првенству школе.

-Ипак сте почели да играте кошарку… Да ли сте имали подршку родитеља?

          Родитељи су ме подржали јер су видели да сам заволео кошарку. Мој отац није био само фризер, већ је савладао и кројачки занат – био је абаџија. Почео је да ми шије гаћице од сатена са специјалним улошцима за заштиту кукова код пада. Сашио ми је и црвено-бели дрес од истог материјала. Иначе, отац је бесплатно сашио „Црвеној звезди“ гаћице. Играјући у њима освојили смо првенство Југославије. Сашио је посебне гаћице од плавог сатена са заштитницима Радивоју Кораћу. Жућко је био толико одушевљен гаћицама да ми је поклонио дрес у коме је играо у репрезентацији Европе са бројем 5. Пар година касније, и ја сам заиграо у репрезентацији Европе у дресу број 5.

-Да ли верујете у „судбину“?

          Не верујем. Ипак, десиле су ми се неке ствари за које ће многи рећи да су дело „судбине“. Када сам почео да постижем прве резултате у кошарци отац је, када је био посебно добре воље, изводио „скеч“ у коме је глумео спортског репортера који преноси утакмицу у којој сам био главни играч. То није била обична утакмица. Отац је вршио „пренос“ са утакмице која се играла у Паризу и у којој сам играо за најбољу селекцију Европе против најбоље селекције Америке. На самом крају утакмице резултат је био 100 : 99 за репрезентацију Америке. Био сам фаулиран и изводио сам лична бацања. Убацио сам оба – и репрезентација Европе победила је репрезентацију Америке. „Дуци је дао одлучујуће поене!“ – одушевљено је узвикивао мој отац. Не знам да ли сам се више радовао томе што је отац био расположен, или што сам видео себе како се шепурим после победе над Америком…

          Десетак година касније као члан селекције Европе играо сам у Тукију, на нормандијској обали Француске, утакмицу против селекције Америке. Био је крај утакмице. Постигли смо 99 кошева. Стајао сам на линији слободног бацања. Извео сам прво бацање и постигао стоти кош. Сетио сам се оца и заплакао…

-Шта је довело до тога да се окренете против спорта?

          И код нас је владала неприкосновена догма да је борба за победу на спортском пољу врхунац хуманизма и патриотизма. И ја сам у то слепо веровао. Временом, десило се много тога што је довело у питање моју оданост спорту. Прелом се збио после Светског првенства у Љубљани – када је умро наш друг Трајко Рајковић. Као да су ми спале наочаре кроз које сам свет видео у дугиним бојама и предамном се појавила реалност у црно-белој димензији. Трајко је умро – а као да се ништа није догодило. Све је заташкано, нико није одговарао… У људима којима сам до тада безусловно веровао нисам више видео „хуманисте“ и „патриоте“, већ каријеристе и профитере који су били спремни да газе преко лешева да би остварили своје личне интересе.

-Онда су дошле Минхенске олимпијске игре…

          Светско првенство у Љубљани било је почетак краја, а Олимпијске игре у Минхену крај мог веровања у спорт и олимпијске принципе. Не ради се само о заташкавању допинг-афере са Порториком, већ о читавој атмосфери… „Олимпијско село“ било је, заправо, савремени концентрациони логор у којем смо се налазили ми спортисти – савремени гладијатори. За разлику од гладијатора у античком Риму који су били свесни да су робови који су осуђени на смрт у арени, савремени гладијатори верују да су слободни људи. Повреде, допинг, смрт – све то спада у „слободу“ коју нуди спорт. Ако ништа друго, данас млади имају могућност да изграде критичку дистанцу према спорту и на тај начин према владајућем поретку. Верујем да ће доћи време када ће спорт бити превазиђен истинском телесном културом.

– Да ли сте очекивали да ће се све срушити после Минхена? Да сте знали како ће се ствари одвијати, да ли бисте поступили исто?

          Није ми требало много памети да схватим како ће се ствари развијати. Однос мојих другова, тренера и руководства према мени јасно је указивао на то. Био сам осуђен и одбачен – заувек. Никада нисам посумњао у исправност одлуке да напустим Олимпијске игре. Мерено малограђанским критеријумима, много сам изгубио. Мерено људским критеријумима, учинио сам праву ствар.

Како сте се осећали као некадашњи најбољи кошаркаш света, одбачен и скрајнут јер се борио за истину и правду?

         Захваљујући томе што су ми узори били родитељи и људи као што је то Његош, схватао сам живот као борбу против неправде. Руковођен тиме приступио сам, као бруцош, студентском покрету из 1968. Нисам увек у животу био „на висини задатка“, падао сам повремено у малограђанске замке, али је потреба да се борим против неправде била та која ме је увек изнова извлачила из малограђанског блата. Данас, настојање човека да се бори против неправде постало је настојање да се бори да спречи уништење живота на Земљи.

-Нисте приступили ниједној партији?

          Ниједна политичка група није блиска мојим политичким убеђењима. Почетком деведесетих настојао сам да се озбиљније политички ангажујем кроз еколошки покрет који је добијао на замаху. Нажалост, у први план су избили људи који су у еколошком покрету видели средство за сопствену политичку промоцију.

– Како са ове дистанце видите Милошевића? У чему су вам се разилазили ставови, у чему сте се слагали?

          Суштинска разлика између нас била је у томе, што је Милошевић био политичар који је био заокупљен реалним светом, а ја „идеалист“ чија је мисао усмерена према будућности. Да сам био на његовом месту, сасвим сигурно да не би остало много од мог идеализма. То је разлог што нисам могао да постанем „политичар“. Да сам постао „политичар“, издао бих себе и веру у будућност. Иначе, подржао сам његово настојање да се спречи распродаја друштвене имовине и природних ресурса, као и тежњу да се ослонимо на Русију. Упркос недостацима, његова политичка стратегија била је исправна.

– Какав мислите да би био пут Србије да није било 5. октобра?

          Био би тежак, али просперитетан. Имали смо шансу да будемо херојски народ. 5. октобра престали смо да постојимо као историјски народ. Постали смо оно што смо били у турско доба – робље, овог пута Запада. На то симболично упућује однос „званичне Србије“ према Зорану Ђинђићу. Онај ко је тражио од НАТО-а да нас бомбардује и крене са копненом офанзивом на нашу земљу, сахрањен је у „Алеји великана“?!

– Како Вам се чини да се Србија сада креће, шта видите као највећи проблем?

          Највећи проблем је у томе, што убедљива већина људи живи у виртуелном свету. То је „свет“ који стварају ТВ-станице, новине, политичке партије, невладине организације… Иза тог паравана налазе се прави владари који вуку потезе из сенке од којих зависи судбина наше земље и нашег народа. Све док се људи не дигну и не истерају из мрака пацове који прождиру наш народ и уништавају нашу земљу – нема нам бољитка.

          Када један народ изгуби потребу да буде слободан он више не заслужује да постоји. Верујем да, упркос свему, наш народ није изгубио потребу за слободом, тим пре, што је борба за слободу постала борба за опстанак.

x    x     x

Кога су победили наши кошаркаши?

К

Још једно „Светско првенство“ је завршено. Наши спортисти постигли су још један „велики успех“. Организован је још један „спектакуларни дочек наших шампиона“. Доживели смо још једну еуфорију…

Шта се, уистину, догодило? Ко су, заправо, победници, а ко поражени?

Нису нама „противници“ црначка деца из америчких гета; ни бразилски момци који су побегли из блатњавих фавела; ни алжирски дечаци из сиротињских насеља француских градова… Они су нам подметнути да на њима „тупимо зубе“ и иживљавамо своју несрећу. Победе „наших“ гладијатора и циркузанера на спортским теренима су компензација за поразе које свакодневно доживљавамо.

Спортске представе су спектакуларна подвала.

Потлачене радне „масе“ добиле су још једну илузију, још једну кост коју ће да глођу, а они који владају и пљачкају купили су време да могу у сенци спортских спектакала да на миру наставе да раде свој злочиначки посао. Победили су, заправо, капиталисти, корумпирани и однарођени политичари, мафијашке банде које држе спорт у својој шаци… Спортисте плаћају они који отимају новац од радника, они који су наши господари…

Тврдња да победе наших спортиста на међународним такмичењима подижу борилачку вољу нашег народа представља чисту будалаштину. Никада победе на спортском пољу нису покренуле потлачене да се боре за своја људска и грађанска права. Напротив: победе на спортском пољу само су учвршћивале положај владајуће класе. То је главни разлог што су владари света толико заинтересовани за одржавање све бројнијих и све крвавијих спортских спектакала. Путем спорта незадовољство потлачених радних слојева бива усмерено на странпутицу, а од радника и њихове деце ствара се деполитизована „навијачка маса“. И овде треба рећи да је стадион створен у другој половини 19. века у Енглеској када су се радници изборили за осмочасовно радно време, и када је требало „колонизовати“ њихово не-радно време – да се не би класно освестили и борили за своја радничка и људска права.

Када се слегне заслепљујућа прашина „победничке“ еуфорије, људи ће се сучељити сa правим резултатом „велике спортске победе“: затворене преостале књижаре и читаонице и отворене нове спортске коцкарнице у чијем отровном смраду трули наша младост; залуђени „спортском славом“ и сновима о „великим парама“ још већи број младих бациће књигу и пропасти на спортским теренима; уместо школа и позоришта, зидаће се нови, све већи стадиони и спортске хале – за све бројнију сиротињу…

Више од четвртине становништва Србије је неписмено, а готово половина има само основну школу. Жалосна је истина да „нашој интелигенцији“ не смета то, што читава српска култура добија од државе годишње мање новца од новца који за уговор добије „бољи“ кошаркаш или фудбалер – на који неће платити порез!

Ми не треба да се боримо против подмештених „противника“ на спортским борилиштима, већ против правих противника. То су капиталистичке банде и политичари који уништавају наш народ; који су продали Космет; који припремају отцепљење Старе Рашке и Војводине; који нас утерују у Европску унију и НАТО; који од наше деце праве педере и лезбејке; који дозвољавају Американцима да нас запрашују као инсекте и трују наша поља и воду; који уништавају породицу, културу, слободарско достојанство људи; који нашу Мајку-Србију настоје да сведу на снисходљиву курву капиталистичких кланова који владају Европом и Америком…

То су наши прави противници и против њих треба да се боримо!

Крваве паре Новака Ђоковића

К

Србија пропада, а српски народ нестаје… Банде криминалаца отимају нашем народу фабрике, руднике, земљу, воду… Полиција пребија раднике… Војска нема чамце ни батеријске лампе… Милијарде евра сваке године бивају пребачене на рачуне у иностранству… Одиграва се завршни чин отимања Космета… Трећеразредни политичари са Запада долазе у Београд да нам постављају ултиматуме… Убедљива већина младих жели да напусти земљу… Кога то занима? Судећи по новинским извештајима и телевизијским емисијама – никога. Питање свих питања је да ли је Новак Ђоковић победио на неком турниру и колико је новца „зарадио“.

„Фондација Новак Ђоковић“ уложила је, у августу ове (2014.) године, пар стотина хиљада евра у опремање дечијих вртића и забавишта. Још један „хумани“ гест „нашег великог шампиона“ који је добио подршку јавности. Шта се крије иза ових „хуманитарних“ акција?

Наши „врхунски спортисти“, на челу са Ђоковићем и Дивцем, применили су метод који одавно користи пљачкашка „елита“ на Западу: да користи несрећу обесправљених радних слојева да би створила ореол „доброчинитеља“ и купили јавност. Који ће човек који има самопоштовање да користи туђу несрећу да би себе рекламирао? Онај ко стварно жели да помогне, он то ради без помпе.

Новак Ђоковић је само у 2013. на турнирима и од реклама „зарадио“ преко 27 милиона долара. Не постоји податак да је платио порез Србији – чији је држављанин. Колико Новак Ђоковић и други „врхунски“ спортисти, тренери и спортски менаџери дугују нашој држави? Када се имају у виду године које су за нама, ради се о стотинама милиона долара и евра.

Ули Хенес, легенда немачког фудбала и најуспешнији менаџер „Бајерна“, осуђен је у Немачкој на 3,5 године затвора због утаје пореза. Отац тенисерке Штефи Граф био је осуђен на 7 година затвора због манипулације са пореским листама своје ћерке. Шта је са нашом државом? Због чега су утајивачи пореза из света професионалног спорта изнад закона? Да ли се ради о додворавању масама, или о систематском поткупљивању политичара, државних службеника и новинара од стране „врхунских“ спортиста?

Како је могуће да „врхунски“ тенисери за победу на неком турниру добију више од 2 милиона долара? Да би зарадио 2 милиона долара просечно плаћени радник у свету треба да ради 500 година! Ђоковић и његове „колеге“ из света тениса тај новац „зараде“ за неколико сати „играња“. Због чега тениски циркузанери добијају новац о коме радници не могу ни да сањају? Које друштвене вредности стварају тенисери? Оно што они заправо „раде“ је пребацивање тениске лоптице са једног на други део терена.

Играчка техника у спорту нема еманципаторски, већ забављачко-циркузанерски карактер. Она је средствo за производњу „спектакла“ са којим треба интегрисати људе у владајући поредак. Са њом се не развијају истинске људске моћи, већ облици манипулације и уништавања људи као културних и природних бића. Савладавајући играчку технику, спортиста се обрачунава са својим духовним и играчким бићем. Што је „већи тенисер“, спортиста је мање човек. Он постаје својеврсни фах-идиот како у менталном, тако и у телесном смислу. „Тенисер“ је облик у коме се човек отуђује од себе као човека.

Да би се схватила права природа „врхунског“ тениса, треба имати у виду ко плаћа светску тениску „елиту“. То су, пре свега, „добротворне“ фондације Била Гејтса, „Монсанто“, највеће светске банке, „Пума“, „Адидас“, „Кока-кола“… Ђоковић, Надал, Федерер… су кловнови најмоћнијих капиталистичких кланова и као такви заштитни знак савременог капитализма. Они су јуришници „новог светског (америчког) поретка“ који уништава човечанство и живот на Земљи. „Врхунски спортисти“ спадају у 1% светске богаташке „елите“. Јахте, куће и поседи, ексклузивна одмаралишта, боравак у најскупљим хотелима, огроман новац у западним банкама… Они су органски део богаташке „елите“ која влада светом. „Посебност“ Ђоковића је у томе, што своје рекламне паное поставља преко целих зграда и што диже себи споменике по Србији!

Све веће суме коју добијају тенисери пропорционалне су све већој беди у којој се налази све већи део радничке популације у свету. „Спорт је најјефтинија духовна храна за радне масе – која их држи под контролом!“ – то је златно правило спорта до кога је дошао Пјер де Кубертен – званично „отац“ модерног олимпизма. Спортисти не стварају друштвене вредности, већ деполитизују потлачене и на тај начин служе очувању владајућег поретка.

Тенисери нису „представници својих нација“, већ јаничари најмоћнијих капиталистичких корпорација које користе спорт да униште националне културе и национално-слободарску самосвест. Спорт је круна „мондијалистичког“ погледа на свет, а модерни олимпизам је прва и најважнија мондијалистичка религија. Истовремено, тенисери су трчећи рекламни панои највећих капиталистичких корпорација и као такви произвођачи потрошачког менталитета – који је покретачка снага „потрошачког друштва“ које све интензивније угрожава опстанак човечанства.

Новац који „зарађује“ и „поклања“ Новак Ђоковић је крвави новац који су капиталистички зликовци отели од радника и са којим плаћају спортисте-најамнике да „испирају мозак“ потлаченима и стварају од њих покорне идиоте.

„Навијати“ за Новака Ђоковића и његову тенисeрску братију заправо је давање подршке џелатима човечанства да докрајче свој монструозни „посао“: да се обрачунају с критичко-мењалачким умом и униште живот на Земљи.

Noviji tekstovi

Poslednji Komentari

Arhiva

Kategorije

Meta Linkovi

Pratite Ducijev rad i na fejsbuku