Tagsport

Intervju: Stefan Branisavljević (Jordan) – Ljubodrag Duci Simonović

I

Ljubodrag Simonović
E-mail: comrade@orion.rs
Skini tekst:
Intervju: Stefan Branisavljević (Jordan) – Ljubodrag Duci Simonović

Beograd, 9.7.2015.

1. Svedoci smo da decenijama unazad svaka vlast u regionu koristi vrhunski sport kao orudje zatupljivanja naroda u bivsoj Jugoslaviji. Ono sto je zapocela titoisticka vlast sa uspehom nastavljaju rezimi koji su je nasledili. Kako koji tim osvoji neku medalju, kako neki individualni sportista odskoci, tako se od tog rezultata napravi visednevni cirkus ciji je cilj lobotomizovanje masa. Moze se reci da je Srbija (a i bivsa Jugoslavija) uspesno preslikala ovaj globalni trend. Sto je neka drzava siromasnija, sto je narod obespravljeniji i besperspektivniji – to se uspesi sportista vise isticu u prvi plan.

Kako biste uporedili histeriju oko vrhunskog sporta koja je vladala u doba Vaseg aktivnog bavljenjem kosarkom sa ovim sto imamo od polovine devedesetih godina proslog veka?

Pre svega, nije u „titoističko“ vreme započela politička manipulacija sportom radi držanja „radnih masa“ u pokornosti. To je bilo prisutno i u Kraljevini Jugoslaviji, tačnije, od kada je sport potisnuo telesne oblike vežbanja koji su se zasnivali na narodnoj tradiciji, kao i „sokolski pokret“ koji je imao pan-slovenski karakter i bio usmeren protiv pan-germanizma koji se pojavio u obliku Janovog Turnbewegunga koji je imao imperijalistički karakter. Još je Kraljevina Srbija, 1910. godine, postala član Međunarodnog olimpijskog komiteta.

Treba imati u vidu da je sport kao institucija nastao u Engleskoj u drugoj polovini XIX veka kada su se radnici izborili za osmočasovno radno vreme. Tada je stvoren stadion i engleski kapitalisti nisu krili da je sport „sredstvo za kolonizovanje dokolice radnika“, što znači sredstvo za njihovo depolitizovanje. Pored toga, engleski kolonijalisti koristili su sport kao sredstvo za „civilizovanje divljaka“, što znači za uništavanje  kulturnih tradicija kolonijalizovanih naroda  i time njihovog slobodarskog dostojanstva. Zvanično „otac“ modernog olimpizma francuski baron Pjer de Kuberten nije krio da je sport „efikasno sredstvo u kolonijalizaciji“ ističući britansku imperiju kao uzor koji treba da slede francuski kolonizatori.

Ono što je od prvorazrednog značaja za razumevanje ideologije rekordomanije je da je ona neposredno otelotvorenje progresističkog duha kapitalizma koji je izražen u olimpijskoj maksimi citius, altius, fortius. Radi se o na kapitalistički način mutiranom socijalnom darvinizmu koji u sportu dobija spektakularni pojavni oblik: pobeda postizanjem većeg rezultata, s tim što je rekord tržišna mera rezultata. Drugim rečima, sport je ideologija kapitalizma u čistom smislu. To je najvažniji razlog što je sportivizacija sveta najvažniji oblik kapitalističkog ovladavanja svetom. Evropske imperijalističke države uspele su putem sporta da postignu ono što Katoličkoj crkvi, kao vodećoj duhovnoj sili Zapada, nije pošlo za rukom: da izvrše duhovno kolonizovanje sveta. Olimpizam je prva i najvažnija „mondijalistička“ ideologija i kao takva vladajuća (kvazi) religija savremenog sveta.

U „titoističkoj“ Jugoslaviji sport je imao prvorazredan značaj kao sredstvo za stvaranje „socijalističkih građana“. To je, pre svega, značilo da se putem sportskih rezultata dokazivala „progresivna snaga“ vladajućeg poretka. Pored toga, reprezentativni sport bio je sredstvo za stvaranje integrativnog „jugoslovenskog duha“ – budući da je Jugoslavija bila višenacionalna zajednica i da je nacionalistička histerija u Drugom svetskom ratu, potstaknuta pre svega od strane nacističke Nemačke, dovela do stravičnih zločina.

Već posle separatističkog „masovnog-pokreta“ u Hrvatskoj, sa početka sedamdesetih godina, „vrhunski sport“ postao je sredstvo za stvaranje „Potemkinovih sela“, što znači sredstvo vlasti za stvaranje iluzije da je Jugoslavija i dalje stabilna multinacionalna zajednica. Drugim rečima, sport je postao sredstvo za prikrivanje uzroka koji su doveli do raspada Jugoslavije.

Prodorom kapitalističkih odnosa u vidu tržišne privrede, sredinom šezdesetih godina, došlo je do komercijalizovanja i profesionalizovanja sporta. Sportisti postaju trčeći reklamni panoi, a sport show-business i kao takav najjeftinija zabava za „radne mase“. Nastaje klasično kapitalističko klasno društvo, dolazi do sve većeg socijalnog raslojavanja i sport počinje da funkcioniše po Juvenalovoj maksimi panem et circences. Sve manje novca ulaže se u obrazovanje mladih, a sve veće sume ulažu se u profesionalni sport. Sportski show-business postaje najvažnija duhovna droga za radnike i mlade nezaposlene ljude i kao takav najvažnije političko sredstvo kapitalista za držanje obespravljenih u pokornosti. Stadioni i sportske hale postaju savremeni koncentracioni logori u kojima se uništava kritičko-menjalačka svest mladih i oni pretvaraju u savremene horde varvara. I ovde treba reći: patriotizam bez kulturne svesti je varvarizam.

2. Da li ideoloski svesni pojedinci i grupe mogu da stvore paralelni sistem koji ce biti sto manje povezan sa postojecim lihvarskim poretkom?

Polazeći od Marksovog stava da je ideologija iskrivljeni pogled na svet, ne bih rekao ideološki, već idejno svesni ljudi. Ono što je najvažnije, kapitalizam je postao totalitarni poredak destrukcije i stoga je kritika kapitalizma koja insistira na pljačkaškoj prirodi kapitalizma prevaziđena. Problemi se više ne nalaze u sferi morala i slobode, već u sferi egzistencije. Borba za slobodu i društvenu pravdu imaju smisla jedino ukoliko su, istovremeno, borba za očuvanje života na Zemlji. U „potrošačkoj“ fazi razvoja kapitalizam je prevazišao Marksovu kritiku kapitalizma. Ona je nužan, ali ne i dovoljan uslov za razvoj savremene kritike kapitalizma.

3. Kako gledate na tzv. Arapsko prolece i nasilne smene vlasti, kao i raspirivanje medjureligijskih sukoba koji umnogome podsecaju na ratove na Balkanu?

„Arapsko proleće“ je pojava koja ima svetski značaj. To ne znači da su intelektualci sa Zapada ti koji treba Arapima da drže predavanje o tome šta je „arapsko proleće“. Mene pre svega zanima mišljenje arapskih intelektualaca o „arapskom proleću“. To mišljenje je najmerodavnije da bih formirao svoje stavove, a ne mišljenje Čomskog i drugih Zapadnih intelektualaca koji čak i kada su dobronamerni polaze od predrasuda koje su posledica kolonijalne ideologije u kojoj su stasali kao intelektualci.

Prateći razvoj događaja u arapskom svetu sa ove distance, ono što se nameće kao zaključak je da vladajući kapitalistički centri moći sa Zapada nastoje da unište sve oblike političkog organizovanja Arapa koji pružaju mogućnost stabilnog razvoja arapskog sveta. Zapadu je stalo da izazove stalne sukobe između Arapa i na taj način stvori haos koji će ih uništiti. Radi se o „kontrolisanom“ haosu koji ima genocidnu prirodu.

Što se tiče religije, ona je uvek korišćena kao sredstvo za fanatizovanje ljudi, ali i kao paravan iza kojih se kriju ekonomski i politički interesi određenih grupa moći koje deluju iz senke.

Verujem da će Arapi prepoznati prave neprijatelje i da će se ujediniti u borbi protiv njih – za opstanak arapskog sveta i za slobodu Arapa od novih kolonijalnih gospodara koji nastoje da ih unište.

4. Kako komentarisete ujudurmu oko izbora predsednika FIFE, korupcionaskih skandala unutar te organizacije, Blatera i njegovih protiv-kandidata? Da li je Blater manje zlo od Platinija koji se sada pominje kao najozbiljniji kandidat za tu fotelju?

Ujdurma oko izbora predsednika FIFA i korupcionaški skandali stalni su sastojak istorije FIFA, kao i Međunarodnog olimpijskog komiteta i drugih „međunarodnih“ sportskih asocijacija. U suštini, sve su to organizacije koje „posluju“ po mafijaškim principima i koje nikome ne odgovaraju. Gotovo da niko ne pominje da je Blatera u redove FIFA doveo Žoao Avelanž – koji je preko 30 godina bio neprikosnoveni gospodar svetskog fudbala.

Avelanž je stekao bogatstvo kao jedan od najvećih prodavaca američkog oružja vojnim huntama u Južnoj Americi. On je bio „anđeo čuvar“ fašističkih diktatura Pinočea i Videle. Radi zadobijanja „miroljubivog“ imidža, vojne diktature u Čileu i Argentini dobile su mogućnost da organizuju juniorsko i seniorsko prvenstvo sveta u fudbalu. Avelanž je odigrao glavnu ulogu u tome – uz svesrdnu pomoć Zapada, pogotovu SAD.

Rušenje Blatera nema veze sa korupcijom, već se radi o nastojanju SAD da spreči da se fudbalsko prvenstvo sveta organizuje u Rusiji. Svi govore da „sport nema veze sa politikom“, a uvek iznova se pokazuje da je sport prvorazredno političko sredstvo i to u međunarodnim razmerama.

Eventualno dovođenje Platinija treba shvatiti u kontekstu borbe svetskih kapitalističkih grupa za dominaciju nad FIFA. Isto je kada se radi o smenama na čelu MOK-a, kao i drugih „međunarodnih“ sportskih asocijacija. U konačnom, radi se o borbi za kontrolu svetskog sporta koji je postao ogroman izvor zarade i jedan od najvažnijih mehanizama sa kojim se obezbeđuje prestiž u svetu i obezbeđuje kontrola sve siromašnije radničke populacije.

5. Odakle krenuti ka promeni postojeceg kapitalistickog sistema jer je ocigledno da on unistava sve oko sebe-ljude, floru i faunu te da na kraju sam sebi postaje cilj?

Odgovor je uvek isti: političko organizovanje i politička bora potlačenih radnih ljudi i potlačenih naroda. Ona danas mora da ima izrazito međunarodnih karakter jer je kapitalizam postao globalni poredak destrukcije, što znači da jedino borba ujedinjenog čovečanstva može da dovede do uništenja kapitalizma i stvaranja poretka koji će imati racionalni odnos prema prirodi i gde će duhovno bogatstvo, a to znači razvoj kulturnog bića čoveka i na toj osnovi razvoj međuljudskih odnosa, biti mera ljudskog bogatstva.

Nema više „centra“ i „periferije“ u borbi protiv kapitalizma. Svaki deo planete gde se vodi borba protiv kapitalizma predstavlja savremeni „centar svetske revolucije“. Gde god se ljudi bore protiv kapitalizma a za humani svet – to je NAŠA BORBA!

Borba Arapa protiv američkog imperijalizma i Izraelskog fašizma je istovremeno borba svih slobodoumnih ljudi protiv imperijalizma i fašizma.

6. Na koji nacin se ekonomski moze ojacati opozicija i gde je izlaz iz postojeceg corsokaka?

Najveći kvalitet opozicije nije novac, već brojnost i politička volja da se uništi kapitalizam i stvori novi svet. Sve dramatičniji egzistencijalni problemi sa kojima se sučeljava sve veći broj ljudi pokrenuće val promena koji će uništiti postojeće centre moći koji pretvaraju svet u kapitalistički krematorijum. U Evropi se stvara pred-revolucionarno stanje iz kojeg može da proistekne „novi“ fašizam, ali i nova civilizacija koja će biti realizacija emancipatorskih potencijala građanskog društva.

7. Sta mislite o geopolitickom bloku Brazil-Juzna Afrika-Kina-Rusija-Indija? Da li ponovo ulazimo u multipolarni svet i da li se nazire kraj americkoj hegemoniji?

Uspostavljanje novog bloka na čelu sa Rusijom i Kinom ima izvanredan značaj pre svega za „male narode“ koji su bili prepušteni na milost i nemilost „novom svetskom poretku“ čiju kičmu predstavljaju SAD. Međutim, preraspodela svetske moći neće sama po sebi rešiti najvažnije egzistencijalne probleme sa kojima se čovečanstvo sve dramatičnije sučeljava. Suprotstavljanje genocidnom i ekocidnom terorizmu Zapada može da bude uspešno jedino ukoliko je ono usmereno na ukidanje „potrošačkog društva“, a to znači na ukidanje kapitalizma.

Ne više proizvodnja za profit, već proizvodnja za zadovoljavanje istinskih ljudskih potreba koja će se zasnivati na saživotu sa prirodom – predstavlja egzistencijalni imperativ koji mora da bude poštovan da bi čovečanstvo opstalo.

Borba za životvorni humanizam treba da postane ideja-vodilja savremenog svetskog anti-kapitalističkog pokreta.

x    x    x

Арт ТВ: Емисија 30 минута – Гост Љубодраг Дуци Симоновић

А

У најновијој емисији АРТ телевизије “30 минута” гост је био Љубодраг Дуци Симоновић. Уредник и водитељ емисије је млади новинар Дејан Јелача.

Арт ТВ: Емисија 30 минута – Гост Љубодраг Дуци Симоновић

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Olimpijski paganizam i hrišćanstvo

O

Kada je reč o odnosu olimpizma i religije Kuberten je, za razliku od mnogih njegovih nastavljača koji nastoje da prikriju pravu prirodu modernog olimpizma, kristalno jasan: “Prva suštinska karakteristika starog kao i novog olimpizma je da je on religija.” (1) Polazeći od Kontove filozofije Kuberten nastoji da uspostavi novi duhovni sistem koji će odgovarati socijalno darvinističkom i progresističkom duhu kapitalizma, koji će “upiti” sve društvene (klasne) protivrečnosti koje sputavaju razvoj kapitalizma i omogućiti njegovu nesmetanu globalnu ekspanziju. Radi se o stvaranju “dinamične religije” (Brendidž) koja je, pored efikasnosti u uspostavljanju “socijalnog mira” i uvođenja “reda u glavama ljudi” (Kuberten), u stanju da “prevaziđe” postojeće (statične) religije (odbacujući njihovo emancipatorsko nasleđe) jer nije omeđana određenim načinom života i nacionalnim kulturama, već proističe iz “dinamičkog”, univerzalnog i totalitarnog duha kapitalističkog globalizma. Imajući u vidu duhovna izvorišta olimpijske ideje može se zaključiti da je olimpizam uobličena, i preko olimpijskog pokreta i olimpijskih igara realizovana, pozitivna religija koja je “analogna pozitivnoj filozofiji” (Prokop) i koja treba da u modernom dobu odigra onu ulogu koju je tradicionalna religija imala u srednjem veku. Olimpizam postaje duhovni svod iz koga proističe sav “humanizam” i koji pruža konačne odgovore na sva bitna pitanja ljudske egzistencije. Otuda je reč o olimpizmu moguća samo kao njegovo veličanje. Istovremeno, u njemu se briše razlika između religiozne i svetovne sfere: sam život postaje služba olimpijskim bogovima. Moderni olimpizam nastoji da bude neprikosnovena duhovna moć kojoj čovek ne služi kontemplacijom, meditacijom, izricanjem molitvi i klečanjem nego, poput antike, svakodnevnim agonističkim aktivizmom. Život kao neprestana borba između ljudi, nacija i rasa za mesto pod suncem – to je bit olimpijske pobožnosti. U tom smislu sport je idealizovani oblik “pravog” života, dok su olimpijske igre simbolično otelotvorenje duhovnog i delatnog jedinstva sveta. Imajući u vidu Kubertenovo nastojanje da eliminiše kritički racionalizam i emancipatorske tekovine čovečanstva, može se reći da se radi kako o svojevrsnoj totalitarnoj misli, tako i o totalitarnom duhovnom i političkom pokretu. Olimpizam postaje svojevrsna “crna rupa” u kojoj treba da nestane svaki nagoveštaj iskoraka iz postojećeg sveta.

Moderni olimpizam nije pokušaj stvaranja “novog hrišćanstva”, zašta se zalagao Sen Simon, (2) već novog paganizma: helenska civilizacija predstavlja (idealizovano i osakaćeno) duhovno izvorište i uporište olimpizma. Kuberten nastoji da od olimpizma stvori religiju analognu antičkom paganizmu koja u potpunosti integriše čoveka u svoju duhovnu orbitu i uklanja mogućnost da se (kritičko-menjalački) odnosi prema postojećem svetu. Olimpijske igre postaju najviša religiozna ceremonija posvećena stvaranju i veličanju kulta postojećeg sveta, što znači osnovnih principa na kojima se on temelji.

Kuberten je nezadovoljan hrišćanstvom jer ono (sa svojim idejama o čoveku kao “božjem biću”, “o boljem svetu”, “jednakosti”, “bratstvu”…) predstavlja suprotnost socijalno darvinističkoj doktrini i progresističkom duhu, nosećim stubovima kapitalističkog poretka. Što je još važnije, hrišćanstvo se pokazalo nedovoljno efikasnim u sprečavanju ustanaka, pobuna i revolucija, koje su potresale Evropu krajem 18. i tokom 19. veka, pogotovu u ovladavanju i kontrolisanju sve brojnijeg, organizovanijeg i politički svesnijeg proletarijata koji se izborio za pravo da legalnim sredstvima političke borbe dođe na vlast. Otuda potreba za efikasnijom religijom koja će odgovarati “novom duhu” vremena i koja će postati objedinjavajuća duhovna snaga društva koja će biti u stanju da integriše radnike u uspostavljeni poredak i obračuna se s emancipatorskim nasleđem građanskog društva, s kritičko-menjalačkom svešću i idejom budućnosti. Kuberten ukida božanski svod i opredeljuje se za prirodni poredak koji odgovara progresističkom i ekspanzionističkom duhu kapitalizma. Postojeći poredak nije realizacija božanske volje niti ima božanski karakter, već je rezultat dejstva (neumnih, neduhovnih, nemoralnih, neestetskih) prirodnih zakona koji vladaju u životinjskom svetu. “Teološki” i “metafizički” svet “prevaziđen” je pozitivnim svetom.

Paganin Kuberten ne krije da je za njega olimpizam religija koja “nadilazi” ne samo hrišćanstvo, već i sve druge (“etničke”) religije (koje se, po Kubertenu, nalaze, kao religije “nižih rasa”, ispod nivoa hrišćanstva) i da nastoji da postigne ono što nije pošlo za rukom Katoličkoj crkvi: da se obračuna s tradicionalnim religijama i nacionalnim kulturama i izvrši duhovnu kolonizaciju sveta. Prema Kubertenovoj doktrini, olimpijske igre trebalo je da postanu najviši religiozni obred savremenog sveta koji će potisnuti u drugi plan tradicionalne religiozne praznike. U tom smislu “sveti ritam” održavanja olimpijskih igara postaje neprikosnoveni duhovni vodič čovečanstva prema kome se određuju sva druga svetska zbivanja: olimpijski kalendar preuzima ulogu hrišćanskog kalendara i olimpijske igre postaju glavni oblik u kome se izražava trajanje i graničnici kapitalističkog vremena. Olimpijske igre bliske su hrišćanskom uskrsu, s tim što one ne predstavljaju obnavljanje duhovne snage hrišćanstva i učvršćivanje vere u boga, već ponovno rađanje životne snage kapitalizma i učvršćivanje vere u postojeći svet: olimpijske igre su kapitalistički uskrs.

Kuberten odbacuje ekumenizam, ali prihvata hrišćanski (katolički) univerzalizam (iz koga sledi hrišćansko “misionarstvo” jezuitističkog tipa) i polazeći od njega uspostavlja olimpizam kao ideologiju kapitalističkog (imperijalističkog) globalizma. (3) Buržoaski “kosmopolitizam” i “humanizam” čine suštinu olimpizma kao “univerzalne religije”. Sa olimpizmom se ne razvija kritički odnos prema postojećem svetu, kao što je to slučaj sa hrišćanstvom, već se stvara idolopoklonički odnos prema njemu. Kuberten je ukinuo božanski svod da bi putem olimpizma obogotvorio kapitalizam. Njegova “Oda sportu” upućuje na pravu prirodu modernog olimpizma. Kuberten se na početku svake strofe obraća sportu sa pobožnim usklikom divljenja: “Oda sportu” postaje svojevrsni “Te Deum”. (4) Sport, kao otelotvorenje egzistencijalnih principa kapitalizma u čistom obliku, postaje vrhovno biće i kao takav sudbinska sila. Nije slučajno što Kuberten insistira na olimpizmu kao “kultu postojećeg sveta” i što stvaranje “religioznog osećanja” prema vladajućim odnosima, koji se u mitološkom obliku pojavljuju na olimpijskim igrama, predstavlja najvažniji cilj njegove “utilitarne pedagogije”. Odlazak na stadion zamenjuje odlazak u crkvu; telesno vežbanje i sportska nadmetanja zamenjuju asketski život i hrišćanske molitve i postaju obred posvećen stvaranju kulta postojećeg sveta.

Rukovodeći se Kontovim “pozitivističkim papinstvom” (Vindelband) i idejom o “zapadnjačkom komitetu” koji će od pozitivističke filozofije stvoriti novu “religiju čovečanstva”, Kuberten nastoji da uspostavi novu crkvu sa olimpijskim sveštenstvom, novom dogmatikom, mitovima i kultom. Sam Kuberten o tome kaže : “Za mene sport predstavlja religiju sa crkvom, dogmama, kultom… ali posebno sa religioznim osećanjem”. (5) Govoreći o MOK-u Kuberten konstatuje: “Mi nismo izabrani, mi smo samoregrutovani, i naši mandati nisu ograničeni. (…) Mi ne diramo u privilegije sportskih udruženja; mi nismo savet za tehnička pitanja. Mi smo, jednostavno, “poverenici” olimpijske ideje.” (6) Kuberten je proglasio olimpizam za najvišu i jedinu pravu religiju modernog doba, a sebe za vrhovnog sveštenika modernog olimpijskog paganizma – “božanskog barona”, kako su ga nazvali njegovi najodaniji sledbenici. Kuberten je hteo da od olimpijskih igara napravi duhovni centar sveta – novi Vatikan. On govori o olimpijskim igrama kao o “crkvi” (duhu njegovog olimpijskog paganizma više bi odgovarao naziv “svetilište”) nastojeći da sačuva njen autoritet kao tradicionalnog i institucionalizovanog oblika političke integracije vladajuće klase i sredstva za duhovno pokoravanje radnih “masa”.

Moderne olimpijske igre nisu vezane za određeno “sveto tle” (poput antičke Olimpije) na kome se igre uvek održavaju, već prostor koji je od strane “olimpijskih otaca” iz MOK-a određen za održavanje olimpijskih igara – time što se na njemu odvijaju igre – postaje “sveto mesto”. Njegova “svetost” proističe iz “svetosti” olimpijskih igara, što znači da na njemu, dok traju olimpijske igre, vlada nadljudski i nadistorijski olimpijski duh. Tzv. “olimpijski mir” podrazumeva da ništa ovozemaljsko ne sme da uznemiri odvijanje najvišeg religioznog ceremonijala na kome se “najbolji” predstavnici nacija i rasa klanjaju vladajućem duhu nastojeći, “pošteno se boreći”, da zadobiju njegovu naklonost. Neprestana promena mesta na kome se održavaju olimpijske igre nije samo oblik u kome moderni olimpijski paganizam iskazuje svoju dinamičnost, već i izraz nastojanja da olimpijska religija “prodre” u sve delove sveta. Međutim, olimpijske igre nisu zamišljene kao “putujući cirkus” koji prikazuje olimpijske predstave. Za Kubertena je od najveće važnosti četvorogodišnje pripremanje olimpijskih igara u zemlji-domaćinu. U tome je on video način da olimpijska religija, aktivnim učešćem ljudi u pripremanju igara, prodre ne samo u njihovu svest, već i u njihovo “biće”. Ono sa čim je Kuberten bio posebno oduševljen kada je reč o Berlinskim olimpijskim igrama, je da su nacisti uspeli da mobilišu najšire društvene slojeve u njihovoj pripremi, i da ih na taj način “pridobiju” da postanu poklonici olimpijskog kulta. Mobilizacija “masa” za izvršavanje ciljeva koje pred njih postavlja vladajuća “elita” eliminacijom (kritičkog) uma i njihovom fanatizacijom – predstavlja jedan od kamena temeljaca olimpijske doktrine. Istovremeno, odlazak na olimpijske igre postaje hodočašće duhu koji vlada svetom, dok su olimpijci “elita” čovečanstva koja u ime svojih nacija (rasa) borbom na “svetom” olimpijskom borilištu izražava bezuslovnu pokornost moći koja vlada svetom – nastojeći da pridobije njenu milost.

Po hrišćanskoj doktrini bog je stvorio čoveka od nežive prirode i udahnuo mu život u obliku duše. Smisao ovozemaljskog života je oslobađanje duše iz telesne “tamnice” da bi mogla da se vine ka večnosti. Otuda u hrišćanstvu dominira pokret tela ka grobu i pokret duše ka bogu: “Jer koji sije u tijelo svoje, od tijela će požnjeti pogibao; a koji sije u duh, od duha će požnjeti život vječni”. (7) Kuberten je ukinuo dušu i na taj način raskinuo vezu čoveka sa bogom, da bi od mišićavog tela stvorio neraskidivu vezu čoveka sa postojećim svetom. Kuberten, poput Ničea, u preziru prema telu vidi prezir prema zemaljskom životu. Za razliku od Ničea koji, suprotstavljajući se hrišćanskim “preziračima tela”, u telu vidi izvorište i osnovni uslov “vlastitosti” čoveka, (8) Kuberten vidi u telu ono što hrišćani vide u duši: sredstvo za ukidanje njegove vlastitosti i za potpuno uklapanje u postojeći (obogotvoreni) svet. Za Kubertena čovek nije privremeni stanovnik planete koji stiče večnost u bogu, već predstavlja kontinuitet žive prirode i najviši oblik u njenom razvoju i kao takav je njen nerazdvojni deo, a zakoni koji vladaju u životinjskom svetu su vrhovna stvaralačka i pokretačka snaga sveta.

Kubertenova koncepcija nije samo radikalni obračun s Platonovim shvatanjem odnosa između tela i duha, već i s katoličkom maksimom cura del corpo si, culta del corpo no, koja predstavlja “omekšanu” varijantu izvornog hrišćanskog odnosa prema telu kao “tamnici duše”. Nastojeći da izgradi kult mišićavog tela i telesne snage, Kuberten odbacuje i maksimu mens sana in corpore sano i stvara novo načelo: mens fervida in corpore lacertoso – koje postaje jedno od njegovih najvažnijih polazišta u stvaranju pozitivnog čoveka. Različit odnos prema telu ukazuje na različit odnos prema životu : stvaranje kulta mišićavog tela služi za stvaranje kulta ovozemaljskog života. Kuberten: “Oblikujući svoje telo vežbanjem kao što vajar oblikuje kip, antički atleta je iskazivao poštovanje bogovima. Čineći isto, moderni atleta slavi svoju zemlju, svoju rasu, svoju zastavu.” (9) Mišićavo telo u borilačkom naponu dobija kod Kubertena onaj značaj koji za hrišćanstvo ima žudeći pogled isposnika koji je usmeren ka nebu.

Kuberten je svoj odnos prema hrišćanstvu jasno odredio još kroz odnos prema Arnoldu, kod koga je prisutno paganizovanje hrišćanstva. Arnold je nastojao da iskoristi sport, da bi od škole stvorio “civilizovani” zverinjak u kome se “red” uspostavlja bespoštednim tlačenjem slabijih od strane snažnijih. Po Kubertenu, reč je o najvišem obliku “moralnog usavršavanja” mladih koje u potpunosti odgovara životu za koji se deca (buržuja) pripremaju. Arnold je od sporta stvorio sredstvo za stvaranje kulta “mišićavog” tela i karaktera koji odgovara prirodi kapitalističkog društva, ali je na njega nastojao da nasadi hrišćanski moralizam; Kuberten odbacuje hrišćansku “krotkost”, kao i sve ono što predstavlja ograničenje za “gospodarsku rasu” u njenom nastojanju da pokori svet: od “mišićavih hrišćana” ostaju mišići i nezajažljiva gramzivost koju Kuberten proglašava za motornu snagu “progresa”.

Uspostavljanje rigidnog dualizma između tela i duha, s tim što je telo podređeno duhu, predstavlja jednu od najvažnijih dodirnih tačaka između modernog olimpizma i hrišćanstva. U tom kontekstu obe ideologije instrumentalizuju telo i u njemu vide sredstvo za ostvarivanje “viših” ciljeva. Dok je u hrišćanstvu telo oruđe za ostvarivanje “božje volje”, u Kubertenovoj doktrini ono predstavlja sredstvo za realizaciju strateških interesa kapitalizma. Uprkos tome što insistira na “životinjskoj prirodi” čoveka i što se oslanja na zakone evolucije, Kuberten se svojom “utilitarnom pedagogijom” obračunava s prirodnim bićem čoveka i na taj način kida veze čoveka sa prirodom. Kuberten je do te mere lišio čoveka prirodnosti i instrumentalizovao ga, da se njegov odnos prema ljudskom telu približava onom koji će Dekart uobličiti u svojoj mehanicističkoj filozofiji telesnog, s tim što je on posredovan mazohističkim duhom jezuitizma i destruktivnim duhom kapitalističkog progresizma. Za razliku od hrišćanskog meditativnog aktivizma koji vodi sputavanju i odumiranju telesnih (prirodnih) funkcija, sportski aktivizam (koji se zasniva na apsolutizovanom principu “većeg napora” koji odgovara maksimi citius, altius, fortius) vodi manijakalnom intenziviranju mišićnog napora i time do potiskivanja, degenerisanja i uništavanja prirodnog bića čoveka, kao i duhovnosti i umnosti.

Moderni olimpizam je i u drugim pitanjima blizak hrišćanstvu. Radi se, pre svega, o njegovom antislobodarskom karakteru. Olimpijsko “pomirenje” s postojećim svetom i uništavanje slobodarskog dostojanstva čoveka u suštini odgovara hrišćanskom zahtevu upućenom potlačenima, da se bezuslovno pokore svojim gospodarima i da bez roptanja trpe nepravdu. Karakterističan je stav apostola Pavla iz poslanice Timotiju: “Robovi koji su god pod jarmom da pokazuju svaku čast svojijem gospodarima…” (10) Na bliskost ovih doktrina upućuje i ukidanje čoveka kao emancipovanog građanina (i time građanskog društva) i njegovo svođenje na podanika apsolutizovane vladajuće volje. Zatim, obračun s kritičkim umom i podređivanje čoveka neprikosnovenom i od čoveka nezavisnom duhovnom autoritetu (uspostavljanje “vladavine u glavama”). Potiskivanje i uništavanje igračke prirode čoveka (Erosa, stvaralačke spontanosti) predstavlja još jednu dodirnu tačku modernog olimpijskog paganizma i hrišćanstva. Zajedničko je i to što čovek nije stvaralac sveta već je oruđe sudbine (boga, prirodnih zakona), što znači da se ukida subjektivna sloboda i kategorija mogućnosti. Insistiranje na neprikosnovenosti patrijalhalnog poretka i degradacija žene na inkubator još jedna je nit koja spaja hrišćanstvo i olimpizam. Prezir prema radu je ono što je karakteristično za obe doktrine. Za hrišćanstvo rad je prokletstvo na koji su ljudi osuđeni (“Radi u znoju lica svog!”), a radnici shodno tome prokletnici. Proizvodnja društvenih dobara odvaja se od njihovog prisvajanja. Parazitizam i pljačka radnih “masa” postaje “božansko” i “prirodno pravo” moćnih. U molitvama ljudi se zahvaljuju bogu za “hleb nasušni”, iako su ga stvorili svojim radom. Isto shvatanje zastupa Kuberten: “Ljudska rasa je od svojih vladara oduvek tražila da joj obezbedi zabavu kao i sredstva za život”. (11) To tvrdi aristokrata Kuberten koji je nasledio porodično bogatstvo, nagomilano tokom vekovne pljačke francuskih seljaka, od 500 000 zlatnih francuskih franaka! I hrišćanski agon blizak je “sportskom duhu”. Između “pravih” hrišćana uspostavljeno je takmičenje u patnji, budući da onaj ko više pati ima veće izglede da prođe kroz vrata raja. Otuda su najveći “mučenici”, kao rekorderi u patnji, najviši izazov za vernike. Međutim, dok je hrišćanin, rukovodeći se trgovačkom logikom, spreman da bespogovorno podnosi nepravdu da bi se domogao nagrade u obliku “večnog blaženstva” – ovozemaljski život postaje ulog koji treba da donese neuporedivo veću dobit – Kuberten nudi ljudima “nagradu” u vidu samog života u kome jedni (“gospodarska rasa”) pronalaze “sreću” u sadističkom tlačenju “slabih”, a drugi (radnici, “niže rase” i žena) u mazohističkom dodvoravanju vladajućoj moći. Olimpizam je sredstvo za razvoj belicioznog karaktera kod buržoaske mladeži istovremeno kada je sredstvo za pacifikovanje radnika i kolonijalizovanih naroda. Ovo “sveto dvojstvo” prisutno je i u hrišćanstvu od kada je postalo oruđe u rukama parazitskih klasa. Kuberten proglašava princip “vladavine u glavama” za svoj vrhovni politički princip koji je, (zlo)upotrebom hrišćanstva, vekovima primenjivan od strane vlastele i sveštenstva. “Originalnost” Kubertena sastoji se u tome što je želeo da povrati efikasnost tog principa upotrebljavajući nova sredstva koja odgovaraju novom vremenu. U nastojanju da ovlada duhom čoveka i na taj način čitavim njegovim životom, hrišćanstvo propisuje molitve i praznike: postoje dani kada se treba “radovati”, a kada “žaliti”; kada jesti, a kada gladovati; kada raditi, a kada svetkovati… I Kuberten nastoji da uspostavi totalnu duhovnu kontrolu nad ljudima, ali tako što će utopiti duh čoveka u svakodnevni život da bi njegovo ponašanje u potpunosti bilo uslovljeno vladajućim odnosima: ne hrišćanska dogma, već sam život postaje duhovno vrelo iz koga se čovek svakodnevno napaja.

Olimpijska dogmatika

Kuberten navodi reči Albera Tibodea da se uobičajeni religiozni život “sastoji u učenju knjiga napamet”, a da je grčka religija – “religija bez knjiga”, (12) što postaje “zlatno pravilo” modernog olimpijskog paganizma. Ne spoznaja “božje reči”, ne njeno ponavljanje, promišljanje i doživljavanje, već borba za pobedu nad drugima i borba za “pobedu nad sobom” (princip “većeg napora” kao osnov “usavršavanja”), postaje temelj olimpijskog jevanđelja i osnovni način vršenja religiozne službe. Sam život, koji je sveden na neprestanu borbu za opstanak, postaje izvorište (pozitivnog) religioznog duha i služba nadljudskim silama, a olimpizam izgradnja njegovog kulta. Slično antičkom, moderni olimpizam teži da bude sveobuhvatna duhovna moć kojoj čovek ne služi kontemplacijom i meditacijom, već svakodnevnim agonalnim aktivizmom. Ne postoji bilo koji putokaz koji pruža čoveku mogućnost da uspostavi (kritičko-menjalački) odnos prema postojećem svetu i da postavi pitanje o smislu života. Život kao neprestana borba između ljudi, nacija i rasa za mesto pod suncem – to je bit olimpijske pobožnosti. Poput Homerovih junaka i savremeni (malo)građani ne drže propovedi da bi prizvali bogove, već to čine bespoštedno se međusobno boreći za dominaciju. U tom kontekstu olimpijske igre pojavljuju se kao idealizovani izraz osnovnih životnih principa uspostavljenog sveta, kao njihov devičanski oblik. One su “festival mladosti” (Kuberten), što znači obnavljene vere u “večne” olimpijske ideale i sticanje nove “moralne snage” – da bi se sa novim elanom nastavilo tamo gde se stalo. Otuda Kuberten daje takav značaj “svetom ritmu” olimpijskih igara koji ni po koju cenu ne sme da bude prekinut.

Za razliku od hrišćanskog “prvo je bila reč” i Geteovog “prvo je bilo (ljudsko) delo”, kod Kubertena nema početka u razvoju ljudskog društva, već je uspostavljen neprekidni kontinuitet životinjskog sveta čiji se razvoj zasniva na zakonima evolucije – koji su “nadgrađeni” vladajućim duhom kapitalizma. Radi se o aktivizmu koji slepo sledi vladajuću životnu logiku koja se izražava u socijalno darvinističkom principu bellum omnium contra omnes i progresističkom principu citius, altius, fortius. U tom smislu, Kubertenov religio athletae ne podrazumeva samo potpunu pokornost sportista vladajućem duhu kapitalizma, već i njihovo potpuno uživljavanje u ulogu koju, kao simbolično otelotvorenje tog duha, imaju. Oni svojim čitavim bićem, što dolazi do izražaja u telesnom izgledu i pokretu, treba da budu u jedinstvu sa vladajućim duhom da bi mogli adekvatno da izraze njegovu obnovljenu snagu i neuništivost. Kuberten se pod prividom obračuna s hrišćanskim dogmatizmom obračunava s umom kao osnovnom ljudskog ponašanja i kriterijumom za ocenu njegove ispravnosti, i uvodi evolucioni apriorizam koji zakone koji vladaju u životinjskom svetu proglašava za najvišu i neprikosnovenu dogmu. Na udaru se našla religiozna svest koja usmerava čoveka ka bogu i “pravom” onozemaljskom životu, ali i misao koja sa ljudskog aspekta dovodi u pitanje te procese i pokušava da ih stavi “pod kontrolu” istinskih ljudskih vrednosti. U obliku borbe protiv religijske dogmatike i teorijskog uma uklanja se nastojanje da se uspostave opšteljudski kriterijumi na osnovu kojih može da se uspostavi kritička distanca prema postojećem svetu i stvori ideja budućnosti. “Teorijskog” i “kontemplativnog” zamenjuje “praktični” i “utilitarni” čovek.

Iako je odbacio religioznu dogmatiku, Kuberten je izdašan u formulisanju olimpijskih “zapovesti” koje postaju svojevrsno olimpijsko jevanđelje: “bitka na Vaterlou dobijena je na sportskim poljima koledža Iton”; “oružje čini mladića čovekom”; “sport je inteligentno i efikasno oruđe u kolonizaciji”; “bela rasa je najčistija, najinteligentnija i najjača”; “bratstvo je za anđele, a ne za čoveka”; “jači opstaju, slabiji bivaju odstranjeni”; “nejednakost je najstariji zakon protiv koga je besmisleno boriti se”; “žena koja se pre rukovodi razumom nego emocijama nije samo nenormalna, već je monstruozna”; “nije duh taj koji stvara karakter, već je to telo”; “borbeni duh u mišićavom telu” (mens fervida in corpore lacertoso) i sl.

Kod Kubertena nema dobra i zla, što znači da nema ni moralnog rasuđivanja. On je oslobodio čoveka antičkog hybris-a i hrišćanskog greha, da bi ga oslobodio (lične) odgovornosti za njegova dela ; kod njega nema ni Sokratovog daimonion-a ni savesti. Pored toga, ukidanjem boga kao sudbinske sile Kuberten je oduzeo mogućnost čoveku da odgovornost za svoje postupke prenese na njega, kao i da predanom službom i kajanjem traži “oprost za svoje grehove” i na taj način se “iskupi” zbog učinjenih (ne)dela. Moderni olimpizam lišava čoveka mogućnosti da zgreši, jer ga unapred oslobađa (lične) odgovornosti za njegova dela koja su samo “spontani” sled životne logike koja je određena zakonima evolucije živog sveta i koja se pojavljuje u obliku “progresa”. Prema onima koji dovode u pitanje njegovo odvijanje Kuberten se ne odnosi onako kako se crkva odnosi prema “grešnicima”, već kao prema “antihristima”. Istovremeno, navlačeći olimpijski plašt najveći krvnici čovečanstva postaju (olimpijski) anđeli. Kuberten ne preti neposlušnima paklom niti nudi nagradu u vidu rajskih vrtova: sam život, koji je sveden na bespoštednu borbu za opstanak, je taj koji nagrađuje jedne (“snažne”) i kažnjava druge (“slabe”). Nepravda kojoj je čovek svakodnevno izložen nije zlo, već je neminovnost koja je utemeljena u prirodnom poretku i stoga je beskorisno (i u tom kontekstu besmisleno) postavljati pitanje o njenoj moralnoj (ljudskoj) opravdanosti. “Milosrđe” bogatih ne proističe iz težnje ka “socijalnoj pravdi”, već je političko sredstvo za stišavanje radničkog nezadovoljstva i uspostavljanje “socijalnog mira” – u uslovima takvog odnosa klasnih snaga kada pokornost radnika nije moguće obezbediti golom silom. Što se tiče Kubertenovog principa “dobro se boriti”, on predstavlja jedinstvo borbe za život i borbe za poredak i ne zasniva se na poštovanju opšteljudskih pravila: “dobro” nema etički, već utilitarni karakter. Borba za očuvanje rasne čistote, za očuvanje stabilnog razvoja poretka i za kolonijalnu ekspanziju – predstavlja najveću obavezu za pripadnike vladajuće klase. Oni nisu odgovorni pred bogom ili ljudima, već pred “progresom”.

Jedan od najvažnijih dokumenata koji upućuje na prirodu modernog olimpijskog paganizma je Kubertenov intervju, koji je 4. septembra 1936. godine objavljen u francuskom magazinu “L’ Auto”, povodom održavanja nacističkih Olimpijskih igara: “Objavljeno je da su Berlinske olimpijske igre s tehničkog gledišta bile potpuni uspeh. Mogao bih odgovoriti da mi je to dovoljno. To ne bi bilo objašnjenje. Svakako, sportska strana mora biti dominirajući element Igara, ali ja mislim da ne bi trebalo imati Igre bez elementa strasti koji je jedini u stanju da im da značenje koje one mora da imaju. Ja sam uvek tražio ovu strasnu razdraženost, ja sam je hteo, prizivao svim svojim snagama. Jer takmičarski sport, po sebi, nije obična stvar koja se može prilagoditi skučenim i sitničavim pravilima. Shvatimo, olimpijske igre su žestoka, divlja borba kojoj ne odgovaraju druga do žestoka i divlja bića. Okružiti ih atmosferom konformističke slabosti bez strasti i neumerenosti, značilo bi unakaziti ih, oduzeti im svaku posebnost. A da ne govorimo o Igrama na kojima je dopušten pristup ženama i omladini, uopšte slabima. Za njih postoji drugi oblik sporta, fizičko vaspitanje koje će im dati zdravlje. Ali za Igre, moje Igre, hoću jedan dugi krik strasti, ma kakav bio. U Berlinu se drhtalo za ideju o kojoj nije na nama da sudimo, ali koja je bila strasni izazov koji stalno tražim. Tehnički deo je, s druge strane, organizovan sa svom potrebnom pažnjom i Nemcima se ne može pripisati sportsko nepoštenje. Kako hoćete da se u takvim uslovima odreknem slavljenja XI olimpijade? Jer, isto tako, ta glorifikacija nacističkog režima bila je emocionalni šok koji je omogućio ogroman razvoj koji su postigli.” (13) “Strasna razdraženost”, “divlja borba” kojoj odgovaraju “divlja bića”, “neumerenost”, “dugi krik strasti” – sve to ukazuje da je u biti olimpijske religioznosti davanje oduška zverinjoj prirodi Kubertenovog buržuja. Radi se o svojevrsnom “zovu divljine” koji se u “civilizovanom” obliku pojavljuje kao do kraja ogoljena “volja za moć” koja nastoji da se obračuna s civilizacijskim normama koje sputavaju nastojanje “gospodarske rase” da pokori svet. Kuberten je u ovome tekstu do kraja razobličio svoju izvornu olimpijsku intenciju. Za buržuja koji hita da osvoji svet ne važe pravila koja važe za “obične” smrtnike: on je lišen svake odgovornosti. Istovremeno, on je lišen osobenosti koje su karakteristične za “homerovskog”, kao i za “herojskog čoveka” antike: erosa, emocija, spremnosti na žrtvovanje i pokajanje, na zaštitu nemoćnih, detinje razdraganosti… Nezajažljiva gramzivost, glavna osobenost Kubertenovog “novog čoveka”, proždrala je sve ljudsko u čoveku. Čišćenje čovečanstva od “naslaga” ljudskog, što znači čišćenje čoveka od ljudskosti, jedan je od najvažnijih ciljeva Kubertenove “utilitarne pedagogije”.

Ono čemu se moderni olimpizam klanja nije hrišćanski bog ni olimpijski bogovi, već ekspanzionistička moć monopolističkog kapitalizma. To je izvorište iz koga Kuberten crpi snagu za svoju olimpijsku misiju i na kojoj se temelji uspeh njegovog “obnoviteljskog” poduhvata. Kubertenov odlazak na Arnoldov grob u Ragbiju ima simboličan značaj: bilo je to hodočašće izvornom duhu kolonijalne moći viktorijanske Engleske čije je tvorac, po Kubertenu, bio Arnold. Evo kako Kuberten opisuje svoju posetu Arnoldovom grobu: “… u suton, sam u znamenitoj gotskoj kapeli Ragbija, sa očima prikovanim za nadgrobnu ploču na kojoj je, bez epitafa, bilo urezano veliko ime Tomasa Arnolda, sanjao sam da pred sobom vidim kamen temeljac britanske imperije”. (14) Osvajačko-tlačiteljska moć kapitalizma pravo je izvorište Kubertenovog religioznog nadahnuća. Suština Kubertenove olimpijske pobožnosti na najbolji način je iskazana u njegovom izvornom olimpijskom pokliču “Rebronzer la France!“, koji odgovara vapaju za bogom fanatičnog hrišćanina. San o osvajanju sveta od strane “gospodarske rase”, oličene u evropskoj buržoaziji, to je “vizija” koju će Kuberten do kraja života uporno slediti i čiju će realizaciju, predajući im u ruke “sveto” olimpijsko “koplje” (Dim), poveriti nacistima.

Olimpijsko “sveto trojstvo”

Kubertenova olimpijska doktrina oslanja se na tri stožera koji dobijaju ulogu hrišćanskog “svetog trojstva” i koji otelotvoruju neprikosnovenost i večnost uspostavljenog poretka i postaju nosilac pozitivne (olimpijske) transcendencije. Radi se o zakonima evolucije (“progres”), koji odgovaraju bogu kao sudbinskoj sili; o “besmrtnom duhu antike”, koji dobija ulogu hrišćanskog “svetog duha” (beliciozni duh); i olimpijskom “humanizmu” (kult postojećeg sveta), koji u olimpijskoj doktrini ima onu ulogu koju Hrist ima u hrišćanstvu. Putem “besmrtnog duha antike”, oličenog u “obnovljenim” olimpijskim igrama, dolazi do mistične oplodnje postojećeg sveta zakonima evolucije, koji su svoj najviši domet dostigli u antičkoj Grčkoj, iz čega se rađa olimpijski humanizam.

Kao što je za hrišćanstvo bog ona neprikosnovena sila koja određuje sudbinu čoveka, tako je za Kubertena “progres” neprikosnovena nadljudska moć koja upravlja životom ljudi i predodređuje “budućnost”. U konačnom, i bog i “progres” pružaju mogućnost čoveku da obezbedi “večni život”. Razlika je u tome što u hrišćanstvu mogućnost “večnog života” stiče čovek kao individua na “drugom svetu”, dok kod Kubertena tu mogućnost dobija čovečanstvo kao apstraktni kolektivitet u večnom ovozemaljskom životu koji se svodi na kvantitativne pomake bez kvalitetnih promena. Dok se život hrišćanina svodi na okajavanje sopstvenih “grehova” i pripremu za “sudnji dan”, dotle se život Kubertenovog pozitivnog čoveka, oslobođenog greha i odgovornosti, svodi na neprestanu borbu za uvećavanje sopstvenog bogatstva i za zaštitu uspostavljenog poretka.

Stvaranje sveta od strane boga osnov je hrišćanske misterije. Kod Kubertena proces stvaranja nije smisaoni i voljni akt, već besmisleni i spontani aktivizam koji sledi logiku evolucije koja se pojavljuje u obliku “progresa”. Kuberten ukida stvaranje čoveka od strane apsoluta (kao i stvaranje sveta od strane čoveka) i afirmiše “razvoj čovečanstva” koji se svodi na od čovekove volje nezavisni sled zakona evolucije koji se ispoljava u borbi rasa za opstanak. Moderna olimpijska misterija treba da omogući da se neopaziva sveprisutna moć kapitalizma, koja proističe iz određenih društvenih procesa i odnosa, usadi u biće čoveka i izazove religiozni zanos. Ni Kuberten ne pravi razliku između vernika i fanatika. U njegovoj olimpijskoj ideji nema mesta za sumnju, pitanje, sučeljavanje, za traženje smisla i odgovora… Kuberten daje prvorazredni značaj psihološkoj dimenziji i u tom kontekstu spektakularnoj predstavi koja čoveka uvlači u olimpijsku misteriju. Olimpijski ceremonijal je mehanizam sa kojim treba ukloniti razum i otvoriti put do podsvesti i “iz dubine duše” pridobiti čoveka. Olimpizam, poput hrišćanstva, insistira na kultnim radnjama, svojevrsnoj olimpijskoj liturgiji, koje po svojoj prirodi odgovaraju hipnotičkoj seansi sa kojom se uklanja razum i postiže potpuna integracija čoveka u postojeći svet. Strogo poštovana forma ceremonijala ima ritualni karakter sa kojim se ostvaruje svojevrsna iluzija: ritualnim ponavljanjem se stvara utisak da se ceremonijal ne odvija po volji ljudi, već da su oni samo izvršioci koji delaju voljom neke nevidljive sile koja sve drži u svojim rukama. U tom kontekstu pojavljuje se i “sveti” četvorogodišnji ritam održavanja igara, koji ni po koju cenu ne sme da bude prekinut, i koji postaje oblik iskazivanja večne dominacije sudbinske moći nad čovekom (Olympie eternelle!). Radi se, zapravo, o potrebi da se, putem olimpijskih igara, neprestano obnavlja vera u izvorne principe postojećeg sveta. Moderna olimpijska misterija nema veze sa bogovima i prirodnim silama, već sa vladajućim duhom kapitalizma koji, putem olimpijskog spektakla, treba prikazati u mističnom svetlu. U tom kontekstu, Kuberten se u stvaranju olimpijskog ceremonijala ne rukovodi hrišćanskom liturgijom, već nastoji da stvori predstavu koja daje mitsku i kultnu dimenziju zemaljskoj vladajućoj moći, slično pompama monarhije, vojnim paradama i velikim svetskim industrijskim izložbama – u kojima je pronašao uzor za spektakularizaciju olimpijskih igara. Otuda grandioznost, monumentalnost, militaristički duh i kitnjasti dekor postaju najvažniji segmenti olimpijske (dekorativne) estetike.

Ono što treba da pribavi posebnu dimenziju olimpijskom kultnom ceremonijalu je to što se sa njim “priziva besmrtni duh antike”, što znači da su olimpijske igre zamišljene kao svojevrsna spiritualistička seansa. Sport po Kubertenu nije proizvod modernog doba, već je oblik u kome je vaskrsao duh antike koji postaje nepresušni izvor svetlosti i toplote, što znači života. U svojoj “Odi sportu” Kuberten nadahnuto “peva”: “O sportu, zanosu bogova, destilacijo života! U sivoj dolini današnjeg života, neumornog u uzaludnoj muci, ti se iznenada pojavljuješ kao blistavi glasnik nestalih vekova, onih vekova kada je čovečanstvo moglo da se osmehuje…” (15) Da su moderne olimpijske igre zamišljene kao svojevrsna spiritualistička seansa ubedljivo pokazuje i zvanična “Olimpijska himna“: “Besmrtni duše antike, / Tvorcu istine, lepote i dobrote,/ Siđi, pojavi se, obasjaj nas svetlošću, / Na ovom tlu i pod ovim nebom, / Koje je osvedočeno neprolaznom slavom./ Udahni život i duh ovim plemenitim igrama! / Baci pobednicima vence od cveća koje ne vene, / U trci i u borbi! / Iskuj u našim grudima srca od čelika! / U tvojoj svetlosti, poljane, planine i mora, / Sijaju bojom rumene ruže i stvaraju prostrani hram, / U koji sve nacije hrle da ti se dive,/ O, besmrtni duše antike!” (16) Olimpijske igre postaju ceremonijal mističnog spajanja “besmrtnog duha antike” sa modernim dobom i kao takve oplodnja čoveka duhom antike – iz čega treba da se rodi pozitivni čovek. Radi se o autoritarnom (tiranskom) duhu kome odgovaraju olimpijski bogovi kao besmrtna gospodarska oligarhija koja simbolizuje neprikosnovenu vlast ratničke aristokratije nad radnim slojevima. U modernom dobu ova gospodarska moć nanovo silazi sa Olimpa na zemlju, da bi se pojavila u obliku buržuja koji postaje kapitalistički surogat antičkog “heroja”. Kuberten ukida sposobnost kapitalizmu da u svojim “nedrima” (Marks) začne ideje koje otvaraju mogućnost za prevazilaženje postojećeg sveta i na taj način ga lišava istorijske plodnosti, i koristi se “besmrtnim duhom antike” da “udahne novi život” kapitalizmu. On postaje, kao simbolični izraz vremena u kome je evolucija živog sveta dostigla svoj najviši i nedostižni nivo razvoja, svojevrsni “sveti Gral” koji će postojećem svetu obezbediti večnu mladost: olimpijske igre su ubrizgavanje životnog eliksira antičke Helade modernom svetu. Otuda takav značaj “svetog ritma” održavanja olimpijskih igara: one su, kao “festival mladosti” (Kuberten), regularna kura podmlađivanja kapitalizma i kao takve simbolični kraj istorije. Za razliku od antike i hrišćanstva koji besmrtnost vezuju za nebo, Kuberten besmrtnost spušta na zemlju. “Besmrtni duh antike” nije otelotvorenje nadzemaljske moći olimpijskih bogova, već mitski oblik pojavljivanja duha kapitalizma i način da mu se pribavi “kulturna” i “božanska” legitimnost. Zato Kubertenu ne smeta “činjenica” da je helenski svet propao. Duh kapitalizma je taj koji uzdiže antički duh iz pepela udahnjujući mu novi život i obezbeđujući mu večnost.

Olimpizam kao ideologija pozitivnog progresa je ukidanje transcendencije i afirmacija imanencije kao osnovnog principa razvoja sveta. Ne postoji bilo šta što nadilazi uspostavljeni svet, ili što se pojavljuje kao cilj u odnosu prema kome se određuje pravac kretanja civilizacije. U modernom olimpizmu nije bog taj koji određuje svrhu života, već se sve zbiva prema svrsi koja je zadata prirodnim tokom dešavanja (zakonima evolucije) i iz njega proisteklim progresističkim duhom koji ima kvantitativni i totalitarni karakter i za koji je “budućnost” otvorena. “Božansko pravo”, na koje se Kuberten povremeno poziva, nema ni apriorni ni nadzemaljski već dekorativni karakter i služi za stvaranje utiska o nepromenljivosti postojećeg sveta. Postoji identitet između ideala sveta i uspostavljenog sveta: olimpizam postaje pozitivna ontologija u kojoj se bitak svodi na bitisanje. Suprotnost između lažnog i istinitog, fenomenološkog i suštinskog “ukinuta” je u svetu činjeničnog. Budući da je Kuberten odbacio normativnu sferu, ne postoji mogućnost sučeljavanja uspostavljenog progresa sa idejom istinskog progresa. Kuberten je obesmislio svako vrednosno rasuđivanje o progresu, dok saznavanje sveta ima isključivo utilitarni i neposredno empirijski karakter. Jedino moguće pitanje je ono o meri progresa, koja se izražava u kvantitativnom uvećavanju materijalnog bogatstva vladajuće “elite” i povećavanju efikasnosti u obračunu sa slobodarskim radničkim pokretom i emancipatorskim nasleđem čovečanstva. Prvo je izraženo u olimpijskoj maksimi citius, altius, fortius, a drugo u “pravu jačega”, s tim što Kuberten podređuje “progres” socijalno darvinističkom principu: sve što je stvoreno mora postati sredstvo u rukama vladajuće klase za očuvanje poretka. Kao i kada se radi o demokratskim institucijama, i ovde Kuberten nastoji da eliminiše emancipatorske mogućnosti koje u sebi nosi razvoj moći čoveka da učini više, da ide dalje, da dela snažnije… Sve razvijenije produktivističke moći čoveka postaju izvorište tlačiteljske moći vladajuće klase: što više progresa, to manje slobode.

Kubertenovo humanité treći je sastavni deo olimpijskog “svetog trojstva”. Kao što je humanizam modernog doba nastao kao reakcija probuđenog čoveka na viševekovno nastojanje crkve da ga svede na sužnja “božje volje”, tako je Kubertenov humanité nastao kao reakcija imperijalističke buržoazije na ideje-vodilje Francuske građanske revolucije i emancipatorsko nasleđe građanskog društva – i u tom kontekstu na emancipatorske ideje hrišćanstva. Umesto “raba božjeg”, čovek postaje sužanj “prirodnih zakona” koji su otelotvorenje vladajućih odnosa: olimpizam “prevazilazi” hrišćanstvo socijalnim darvinizmom. Kuberten ne teži da otkrije “božansko u čoveku”, već da unese duh uspostavljenog sveta u njega, pri čemu je čovek samo sredstvo za ostvarivanje strateških ciljeva kapitalizma – pod plaštom “progresa”. Stvaranje karaktera i svesti pozitivnog čoveka i njegovo instrumentalizovanje radi postizanja neljudskih ciljeva osnov je Kubertenovog humanizma.

Hrišćanstvo je kritično prema postojećem svetu koji je samo privremeno ljudsko boravište: “istinski” i “večni život” počinje na nebu. Za Kubertena postojeći svet jedino je moguće i večno konačište čoveka, a ne prolazna stanica na putu ka nebu. Umesto težnje ka bogu, kod Kubertena dominira euforično utapanje u svakodnevni život putem bezumnog agonalnog telesnog aktivizma. Uprkos tome što idealizuje antiku, kod Kubertena je sadašnjost ta koja zrači u svim pravcima jer je u njoj ostvareno jedinstvo humanističkih ideala sa životom: postojeći svet je realizovani humanizam. Kubertenov humanizam zasniva se na mitu o antičkom društvu koji služi za izgradnju kulta postojećeg sveta. Za njega je ideal pozitivnog društva već ostvaren u antičkoj Grčkoj, i to u periodu njenog “srednjeg veka” u kome je uspostavljena potpuna dominacija rodovske aristokratije nad demos-om. Osnovna uloga mita o antici nije da pruži putokaz za ljudsku akciju, jer je antičko društvo neostvarljivi ideal, već da dokaže da je ideal humanosti već ostvaren u prošlosti i da je zato besmisleno usmeravati pogled ka budućnosti. Konstatujući da je helenizam “iznad svega kult humanosti u njegovom postojećem životu i njegovo stanje ravnoteže”, Kuberten se suprotstavlja religijama koje obećavaju sreću čoveku posle smrti. U staroj Grčkoj je, po njemu, “sam postojeći život bio sreća”. (17) Umesto težnje ka drugom (“višem”) svetu, beskrajno veličanje postojećeg sveta postaje najviši izazov za čoveka. Kubertenov obračun s hrišćanskim iluzornim svetom (u kome nema “bogataša” i “siromaha”, kao i “viših” i “nižih rasa”) zapravo je obračun sa samom idejom o boljem svetu, kao i verom i težnjom čoveka ka pravednom svetu. Smisao Kubertenovog idealizovanja antike je razvijanje čežnje prema svetu u kojem se u idealizovanom obliku pojavljuju vladajući principi postojećeg sveta nepravde koji nema alternative i koji je večan. To su “činjenice” koje putem olimpijske doktrine dobijaju karakter apsolutne istine. Jedino što čoveku preostaje je da se “pomiri” sa uspostavljenim stanjem stvari. Kuberten nudi potlačenima “sportsku republiku” kao kompenzaciju za bespogovorno trpljenje nepravde, ali ona nije paralelni svet sa postojećim, kao što je to slučaj sa hrišćanskim rajem, već prostor na kome se vladajući duh postojećeg sveta pojavljuje u čistom obliku, svojevrsno kapitalističko olimpijsko nebo, i kao takav trenažni kamp u kome se (telesnim i mentalnim drilom) razvijaju one osobenosti čoveka koje treba da omoguće njegovo potpuno uklapanje u postojeći svet. Hrišćanstvo seli čoveka na “drugi svet”; sport ga prikiva za postojeći svet.

Olimpijske igre su obred obogotvorenja osnovnih egzistencijalnih principa postojećeg sveta koje su otelotvorene u sportu: moderni olimpizam je kult kapitalizma. Otuda se pridaje prvorazredni značaj izgledu i ponašanju sportista, njihovoj “moralnoj čistoti”, kao i religio athletae koji treba da odgovara religioznom uzbuđenju (strahopoštovanju) sa kojim je antički atleta pristupao olimpijskom oltaru da bi se poklonio Zevsu. Antički uslov za učestvovanje na igrama da atleta nije uvredio bogove u modernom olimpizmu postaje zahtev da se nije ogrešio o principe amaterizma, što znači da se u borbi protiv drugih vodi fanatičnom verom u ispravnost i neprikosnovenost vladajućih principa postojećeg sveta, a ne lukrativnim interesima. Otuda Kuberten insistira na “olimpijskoj zakletvi” (serment olimpiques) kao najvišem religioznom činu pri čemu se učesnici “kunu” da će se pošteno boriti. O tome Bulonj: “Kako svaka religija podrazumeva poznavanje dogmi i produbljivanje jedne mistike, Kuberten zasniva na pedagogiji olimpizma upućivanje u olimpijsku filozofiju i praksu: zakletva koju takmičari polažu predstavlja u ovom slučaju jedan od rituala vezanih za ono što je sveto.” (18) Njihova zakletva nije upućena ni bogu (nadzemaljskoj sili) ni ljudima, već nevidljivom i vladajućem duhu kapitalizma. Olimpijske igre služe zato da se pokaže “čistota” tog duha i njegova neuništiva snaga, a sportisti su njegovo otelotvorenje i kao takvi svojevrsni “idoli” kapitalizma. Sve što oni rade dobija simboličan karakter, slično ponašanju vojnika na paradi – koji su personifikacija vladajućeg poretka. Odstupiti od strogo određenog šablona ponašanja znači ugroziti neprikosnoveni autoritet vladajuće moći.

Kubertenov humanizam nema uporište samo u helenističkoj kulturi, već i u jezuitstvu. Kauckijeva analiza odnosa između jezuitstva i humanizma pruža mogućnost da se bolje shvati priroda Kubertenovog humanité: “Jezuitstvo je humanizam koji je nešto intelektualno niži, koji je lišen idejne samostalnosti, kruto organizovan, humanizam nateran da služi crkvi. Razlika između jezuitstva i humanizma odgovara razlici između hrišćanstva iz doba Carstva i neoplatonizma. Jezuitstvo je ona forma u kojoj je katolička crkva usvojila humanizam, u kojoj se ona modernizovala i postavila, nasuprot svojoj dotadašnjoj feudalnoj bazi, na temelje koji su vladali društvom od šestnaestog pa sve do osamnaestog stoleća. Jezuitstvo je postalo najstrašnija sila reformisane katoličke crkve zbog toga što je najviše odgovaralo novim ekonomskim i političkim prilikama. Jezuitstvo se služilo istim oružjem koje je već koristio humanizam: nadmoćnošću klasičnog obrazovanja, uticajem na vladaoce, obzirima prema novčanim silama. Kao i humanisti, jezuiti su pomagali apsolutnu vlast, ali samo onog vladaoca koji je radio za njih. Kao i humanisti i oni su smatrali da nije u opreci s njihovim monarhističkim ubeđenjem ako treba poraditi na tome da se ukloni ličnost vladaoca koji im ne odgovara. Što se, međutim, novca tiče, jezuiti su išli dalje od humanista. Oni su zastupali ne samo interese novog načina proizvodnje, već su ga stavili i u svoju službu. Jezuiti su postali najveće evropsko trgovačko udruženje koje je imalo svoje kancelarije u svim delovima sveta ; oni su prvi shvatili da se misionar može isto tako dobro iskoristiti i kao trgovački putnik; oni su bili prvi koji su osnovali kapitalistička industrijska preduzeća u prekomorskim zemljama, na primer fabrike šećera.” (19) I kod Kubertena ne dominira verski, već lukrativno-pragmatični fanatizam. Jedan od najvažnijih principa njegove izvorne olimpijske ideje glasi: “Nije više Minerva, boginja mira i mudrosti, ta koja vlada svetom, već je to Merkur, bog preduzimljivosti, kretanja i trgovine.” (20)

I pored insistiranja na slepom poštovanju “činjeničnog”, Kuberten s “humanizmom” nastoji da pribavi vrednosni legitimitet olimpizmu. Na taj način Kuberten otvara mogućnost za razlikovanje “pravog” od “lažnog” olimpizma. Uprkos tome što svodi olimpizam na “kult postojećeg života”, Kuberten se tokom čitave svoje olimpijske karijere sučeljavao s realnošću olimpijskih igara, koje samo prate sudbinu kapitalističkog društva, sa aspekta vrednosnog modela olimpijskih igara koji je proistekao iz određenog (pozitivističkog) filozofskog koncepta i težnje ka njegovoj realizaciji (pozitivno društvo). Slika željenog sveta i u tom okviru vrednosni apriorizam prećutno je polazište Kubertenovog olimpizma. Pored toga, Kubertenov humanizam ima i onu ulogu koja je dodeljena olimpijskom “pacifizmu”: da na propagandistički način pokrije polje borbe za istinski humanizam i da se prikaže kao otelotvorenje istinskih humanističkih težnji čovečanstva. Korišćenje izraza kao što su “mir”, “međunarodna saradnja” i sl. za prikrivanje prave prirode olimpijskog varvarizma i pridobijanje naklonosti ljudi, govori o tome da je Kuberten bio svestan koje su istinske težnje ljudi – da bi one postale negativno polazište njegove olimpijske doktrine. Zbog toga je obračun s idejama vodiljama Francuske građanske revolucije jedan od glavnih ciljeva Kubertenove političke prakse: bez slobode, jednakosti i bratstva nema ni istinskog humanizma. Umesto “humanizma kao političkog ideala” (Mihailo Đurić), Kuberten nudi “novi” varvarizam, umotan u plašt humanističkih fraza, kao najviši politički ideal. Ni sa čim ograničena tiranija bogataške “elite” nad radnim slojevima, “nižim rasama” i ženom temelj je Kubertenovog (pozitivnog) humanizma.

Olimpizam i hrišćanske crkve

Na doktrinarnoj ravni olimpizam i hrišćanstvo odnose se kao vatra i voda. Vandalska strast sa kojom su hrišćani, u ime svoga boga, uništili Olimpiju, jedno od najvažnijih helenskih svetilišta i najviši simbol helenske duhovnosti, ukazuje na to da je provalija koja zjapi između ova dva pogleda na svet nepremostiva. U nastojanju da se obračuna sa slobodarskom borbom potlačenih, pragmatični Kuberten u crkvi vidi političkog saveznika, a sve ono u hrišćanstvu što može da doprinese efikasnijoj zaštiti postojećeg poretka postaje sastavni deo olimpijske doktrine i prakse. Paganin Kuberten se ne odriče hrišćanskog boga i ne preza da se pozove na božanski autoritet (“božansko pravo”) kada treba da dokaže neprikosnovenost i večnost principa za koje se zalaže. Njemu ne pada na pamet da, poput Ničea, uzvikne “Bog je mrtav!”, ni da se sučelji s katoličkom crkvom. Kubertenovo insistiranje na tome da je hrišćanstvo po svojoj vrednosti iznad drugih (“etničkih”) religija, i da je kao takvo potvrda rasne “superiornosti” bele nad “obojenim” rasama, upućuje na Kubertenovo nastojanje da uspostavi strateško savezništvo olimpijskog pokreta i katoličke crkve u krstaškom pohodu protiv kulturnog nasleđa i slobodarskog dostojanstva “obojenih” naroda. Iz istih razloga kao i njihov saborac Kuberten, “dobri hrišćani”, predvođeni aristokratijom, buržoazijom i klerom, sa blagonaklonošću gledaju na olimpizam i prihvataju da budu pokrovitelji modernih paganističkih olimpijskih svetkovina, a katolička crkva ide dotle da gospodu iz MOK-a, vrhovne sveštenike modernog olimpijskog paganizma, prima u Vatikanu sam papa (Pije XII) da bi im dao svoj blagoslov. Da stvar bude bizarnija, reči pensilvanijskog biskupa Talbota (koje se pripisuju Kubertenu): “Važno je učestvovati na ovim olimpijskim igrama, a ne pobediti.” – koje je on izgovorio 19. jula 1908. godine u katedrali Svetog Pavla u Londonu na misi koja je bila upriličena povodom održavanja Londonskih olimpijskih igara – postale su “humanistički” moto olimpijskih igara. (21) Radi se o vrhunskoj hipokriziji: oni koji pripadaju religiji koja je razorila antičku Olimpiju, najsvetije mesto helenske civilizacije, održavaju mise u “čast olimpijskih igara” i veličaju njihov “besmrtni duh”! I ovom prilikom se pokazalo da “ni đavo nije tako crn” ukoliko se radi o egzistencijalnim interesima crkve: “dobri hrišćani” se pozivaju na “antičku tradiciju” da bi se obračunali s kritičko-menjalačkom svešću i sačuvali uspostavljeni poredak. Zajednički interesi u borbi protiv sve jačeg radničkog (socijalističkog) pokreta, kao i u duhovnoj kolonizaciji sveta i očuvanju patrijalhalnog poretka, ujedinili su predstavnike i tako nepomirljivih duhovnih pokreta, kao što su to hrišćanstvo i olimpijski paganizam.

Hrišćanske crkve su pokazale “razumevanje” za “sport” daleko pre nego što je Kuberten uspostavio moderni olimpijski pokret. Već u vreme nastanka gradova u Italiji katolička crkva “blagonaklono” gleda na masovne “sportske” svečanosti građanstva, nastojeći da se pojavi u ulozi duhovnog patrona. Povlačenje hrišćanstva pred duhom novog doba izvodi se i u obliku postavljanja, od strane crkve, određenih zahteva za razvoj telesnih vežbi, sporta i olimpizma. Karakterističan je stav katoličke crkve: cura del corpo si, culta del corpo no – koji se pojavljuje kao odgovor na buđenje tela (čoveka) u renesansi i koji ima moralistički, a ne doktrinarni karakter. Kult telesne snage i izdržljivosti, kao izraz progresističke logike, prisutan je kod mnogih modernih hrišćanskih reformatora. Sa razvojem radničkog (socijalističkog) pokreta u drugoj polovini XIX veka, katolička crkva nastoji da iskoristi sport radi kanalisanja radničkog nezadovoljstva i uspostavljanja kontrole nad neradnim (“slobodnim”) vremenom radništva. Na to upućuje i osnovna intencija enciklike “Rerum novarum” pape Lava XIII iz 1891. godine (koja će više puta biti objavljivana u XX veku, zadnji put 1991.godine pod naslovom “Centisimo anno“). (22) U Engleskoj, kolevci kapitalizma, upotreba sporta za stvaranje “dobrih hrišćana” imala je dva oblika. Prvi, u prvoj polovini XIX veka, predstavlja pedagoški pokret Tomasa Arnolda koji od buržoaske mladeži telesnim vežbama i sportskim takmičenjima nastoji da stvori “mišićave hrišćane” koji će postati udarna snaga engleske imperije. Drugi, sa kraja XIX veka, nastoji da “kolonizuje” dokolicu radnika putem sporta i da ih duhovno integriše u uspostavljeni poredak u vidu “hrišćanskog socijalističkog pokreta”. Otvaranje “Koledža radnog čoveka” u Londonu, od strane Kingslija i Morisa, u kome su sportske discipline postale glavno sredstvo za stišavanje radničkog nezadovoljstva, predstavlja jedan od tipičnih oblika duhovnog porobljavanja radnika. U Francuskoj opat Didon, jedan od Kubertenovih duhovnih uzora, pokušao je da pod plaštom hrišćanstva razvije kod buržoaske mladeži duh borilačkog individualizma i kult telesne snage. Slično su činili “hrišćanski reformatori” u drugim evropskim zemljama i SAD (poput protestantskog pastora Džemsa Najsmita koji je zvanični “otac” košarke) nastojeći da slede “duh novog vremena” i sačuvaju svoje “stado” od novih ideja koje ugrožavaju uspostavljeni poredak. Umesto apostola hrišćanstva, “hrišćanski reformatori” postaju apostoli kapitalizma koji pripremaju teren za ustoličenje nove olimpijske (paganističke) religije koja treba da postane glavna integrišuća duhovna snaga društva i sačuva kapitalizam od propasti. Hrišćani su razorili antičku Olimpiju; moderni olimpijski pagani, na čelu sa Kubertenom, sa još većom vandalskom strašću su se obračunali s hrišćanstvom i naterali hrišćanske crkve (kao i druge verske zajednice) da prihvate njihovu globalnu dominaciju. Kapitulacija hrišćanstva pred modernim olimpijskim paganizmom jedan je od oblika u kome je kapitalizam deklasirao hrišćanstvo.

Tipičan primer “hrišćanizovanja” modernog olimpizma predstavlja “Teološko promišljanje ljudskog dostojanstva u sportu – na primeru olimpijskih igara” teologa Paula Jakobija. (23) Polazeći od zaključaka II vatikanskog koncila, on u “zahtevu za jedinstvom” sveta vidi osnovni način opravdavanja olimpijskih igara i tumačenja Kubertenove olimpijske doktrine. O čemu je zapravo reč jasno proističe iz samog naziva pod kojim je koncil održan: “Crkva i današnji svet“. Radi se o nastojanju katoličke crkve da očuva opstanak prilagođavajući se kapitalistički degenerisanom svetu u kome ima sve manje mesta za veru. Otuda Jakobi u prvi plan ističe Kubertenov zahtev za ponovnim razvojem religioznog osećanja, “previđajući” da je za Kubertena olimpizam pre i iznad svega “kult postojećeg sveta” i kao takav radikalno odbacivanje hrišćanske ideje o “drugom” (boljem) svetu. Do kakvog apsurda vodi nastojanje da se izvrši hrišćanizovanje modernog olimpijskog paganizma pokazuje i pokušaj Jakobija da, pozivajući se na knjigu Jozefa Racingera “Hrišćansko bratsvo“, olimpijsku ideju poveže sa idejom mira i bratstva među ljudima pod božjim okriljem. Jakobi ide tako daleko u veličanju olimpijskih igara da u njima vidi nagoveštaj “novog društva” u kome će vladati “pravila fair-play-a, tolerancije, pravde, ljudskog dostojanstva, mira, solidarnosti, bratstva, slobode”. (24) Olimpijske igre postaju sredstvo za realizaciju “utopije” u koju spada i “božansko carstvo na zemlji”. Reči pape Pavla VI: “U zajedničkom delu ljudi otkrivaju da su braća” – postaju ideja-vodilja olimpijskog pokreta. (25) Odnos hrišćanskih crkava prema olimpijskom paganizmu pokazatelj je njihovog pravog odnosa prema hrišćanstvu. U nastojanju da ojačaju svoj sve slabiji društveni položaj, one su hrišćanski humanizam bacile pod noge primitivnom olimpijskom paganizmu i na taj način pokazale da je pozitivizam (odbrana kapitalizma) osnov crkvenog “hrišćanstva”. U tome se nalazi odgovor na pitanje zbog čega Kuberten i njegove pristaše, članovi katoličke crkve, nisu, zbog propovedanja paganizma i organizovanja olimpijskih igara kao paganističke “crkve”, bili izbačeni iz nje, već su prvo prećutno, a kasnije otvoreno podržani od pape i katoličkog klera, kao i od aristokratije i buržoazije – sve “dobrih hrišćana”. Jedan od najboljih komentara o hrišćanskoj hipokriziji dao je Kaucki konstatacijom da “katolički fanatizam papstva nije bio verski fanatizam, već u crkvene forme zaodenuti fanatizam gramzivosti”. (26) Ako bismo pokušali da ukratko definišemo izvornu prirodu modernog olimpizma, onda bi “fanatizam gramzivosti” bila njegova najtačnija odredba: Kubertenov “kult humanosti” nije ništa drugo nego kult gramzivosti.

Ceremonija “sahrane” Kubertenovog srca u “Olimpijskoj dolini” (danas “Dolina Pjera de Kubertena“), koju je Kuberten poverio nacistima kao izvršiocima njegovog olimpijskog testamenta i “svetim” čuvarima (njegove) olimpijske ideje (koja je izvršena bez prisustva katoličkog klera), ukazuje na odnos olimpizma prema hrišćanstvu. Kuberten nije svoju “dušu” poslao na nebo, nego ju je, na “najsvetijem mestu” paganske Helade, preko svog srca (koje je bilo ugrađeno u spomenik) simbolično spojio sa “besmrtnim duhom antike”. “Hrišćansko” u celoj stvari je to, što je njegovo srce postalo svojevrsna (olimpijska) relikvija poput sasušenih delova leševa hrišćanskih “svetaca”. U svakom slučaju, “sahrana” njegovog srca nije imala duhovni već propagandistički karakter: Kuberten je “otišao u večnost” po istom (banalnom) scenariju po kome je nastojao da organizuje “svoje” olimpijske igre.

Fusnote

(1)Pierre de Coubertin,The Philosophic Foundation of Modern Olympism,U: Pierre de Coubertin,The Olympic Idea,131.s.

(2)Uporedi: Claude-Henri de Saint-Simon,Izbor iz đela,275.s,Školska knjiga, Zagreb,1979.

(3)Everi Brendidž,predsednik MOK-a od 1952-1972.i odani Kubertenov sledbenik, na sledeći način izlaže temeljeolimpijskog univerzalizma: “Olimpijski pokret je religija koja odgovara XX veku, religija sa univerzalnim zahtevom koja u sebi sjedinjuje sve osnovne vrednosti drugih religija. Jedna moderna, uzbudljiva, životna, dinamična religija, privlačna za mlade, a mi iz MOK-a smo njeni sledbenici. Tu nema nikakve nepravde na osnovu pripadnosti kasti, rasi, familiji ili zbog novca. Na sportskom polju svako pobeđuje ili gubi na osnovu sopstvenog učinka. Amaterizam, veće vrednovanje učestvovanja nego pobede, donosi uspeh u svim oblastima. Telesni trening održava zdravlje. Princip drugarstva u sportu je zlatno pravilo. Prijateljsko zbližavanje na sportskom polju vodi ka međusobnom razumevanju i miru. U istoriji se ne može pronaći ni jedan sistem principa koji su tako daleko i tako brzo rasprostranio kao briljantna Kubertenova filozofija. On je zapalio baklju koja će obasjati svet.” (Avery Brundage, “Schluss der Eroffnungsrede zur 62.IOC-Sitzung am 6.10.1964 in Tokio”; Bulletin des IOC, Kod: Christian Graf von Krockow,Sport und Industriegesellschaft, 7,8.s.Piper, Munchen,1972.) To piše čovek koji je na ulazu u svoj hotel u Čikagu držao natpis “Zabranjeno za Jevreje, crnce i pse!”; koji je tražio da se u SAD po uzoru na nacističku Nemačku otvore koncentracioni logori za Jevreje i komuniste; koji je bio član Lindbergove Fašističke partije; koji je opravdao nacistički genocid nad Jevrejima, Romima i Slovenima; koji je do kraja života ostao neprikriveni obožavalac Hitlera; koji se odlučno suprotstavio obustavljajnju američke invazije na Koreju, jer to predstavlja “strahoviti gubitak obraza za belu rasu u celoj Aziji” i koji se “proslavio” kao fanatični branilac Južnoafričkog rasističkog režima!

(4)Pierre de Coubertin,”Ode to Sport”,U:Pierre de Coubertin,The Olympic Idea,39.s

(5)U: Baron Pierre de Coubertin,Olympische Erinerunngen,109.s

(6)U: Pierre de Coubertin,Olympic Idea,18,19.s.

(7)Novi zavjet,365.s.

(8)Uporedi: Fridrih Niče,Tako je govorio Zaratustra,67.s.

(9)Pierre de Coubertin,”The Philosophic Foundation of Modern Olympism”,U: The Olympic Idea,131.s.

(10)Novi zavjet,398.s.Preveo Vuk Stefanović Karadžić,Prosveta/Nolit,Beograd, 1987.

(11)U: Pierre de Coubertin,The Olympic Idea,56.s.

(12)U: Pierre de Coubertin,The Olympic Idea,109.s.

(13)U: Jean-Marie Brohm,Le Mythe olimpique,431.s.

(14)U: MacAloon J.John,This Great Symbol,59.s.

(15)Pierre de Coubertin,”Ode to Sport”,U:Pierre de Coubertin,The Olympic Idea, 39.s.

(16)U: The Olympic Movement,International Olympic Committee,81.str,Lausanne, Switzerland,1984.

(17)U: Pierre de Coubertin,The Olympic Idea,109.S.

(18)Uporedi: Iv-Pjer Bulonj,Olimpijski duh Pjera de Kubertena, 166, 167. s. U intervjuu sa A. Langom koji je 27.8.1936. godine objavljen u listu “Le Journal” Kuberten konstatuje: “Što se tiče spora oko amaterizma, kao i ljutnje kod nekih koju je izazvala olimpijska zakletva, dozvolite mi da se nasmejem. Prvo, nema, niti je ikada bilo amaterizma. Drugo, nema ni jedne reči u zakletvi, koju sam pažljivo sastavio, koja se odnosi na amaterizam. Detinje prepirke. Jedino što je važno je olimpijski duh,sve ostalo je priča.” (U: “Quel Corps?”, maj 1980, N.16. s. 40.) Kuberten je još određeniji u magazinu “L’ Auto”-u od 4. i 5. septembra 1936. godine: “Ah, kako je dosadna i glupa ta priča o olimpijskom amaterizmu! I kako mi se stalno prebacuje – i to uvek bez razloga – zbog tobožnje hipokrizije olimpijske zakletve. Ali, pročitajte tu čuvenu zakletvu čiji sam ja srećni i ponosni tvorac. Gde vidite da ona zahteva od atleta, koji se pojavljuju na olimpijskoj stazi,amaterizam za koji sam prvi rekao da je nemoguć? Jedino što sa tom zakletvom tražim je – sportska lojalnost. No, sportska lojalnost nije svojstvena samo amaterima. Poznajem profesionalne sportiste kao i cirkuske profesionalce koji imaju sportski duh na kojem većina amatera može da im pozavidi.” (U: “Quel Corps?”, maj 1980. N. 16. s. 41.) Pedeset godina se Kuberten beskompromisno borio protiv profesionalizma nazivajući profesionalne sportiste “cirkuskim gladijatorima”, a novac “najvećim neprijateljem” sporta i olimpijske ideje. U tom kontekstu on je uveo i “olimpijsku zakletvu” sa kojom je trebalo ojačati veru u amaterske principe i učvrstiti postojanost religio athletae – bez čega olimpijske igre postaju umesto “crkve”,u kojoj će se narodi sveta klanjati najvišim vrednostima kapitalističkog društva, banalna “vašarska” predstava. Koji je razlog za ovakav zaokret, pri čemu se čak i cirkuski zabavljači pojavljuju kao izazov za sportiste amatere? Da li njega treba tražiti u Kubertenovoj “šizoidnosti” koja će, po Bulonju, doživeti kod “ostarelog” Kubertena svoju kulminaciju nakon održavanja nacističkih Olimpijskih igara, ili o Kubertenovom strahu da će, ukoliko ne prihvati neminovni trend profesionalizacije olimpijskih igara, njegovo ime vremenom izbledeti u olimpijskoj istoriji? U svakom slučaju, u Kubertenovoj progresističkoj koncepciji, koja u principu “većeg napora” i shodno njemu u potpunoj posvećenosti “intenzivnom” telesnom vežbanju vidi jednu od glavnih odlika “sportskog duha”, ima dovoljno prostora za (demagoško) opravdavanje profesionalizma. Interesantni su i stavovi, u vezi s ovim pitanjem, Kubertenovih naslednika na mestu predsednika MOK-a i njegovih najznačajnijih sledbenika. Govoreći o profesionalnom sportu prilikom otvaranja zasedanja MOK-a u nacističkom Berlinu 1936. godine, tadašnji predsednik MOK-a, belgijski grof Baje-Latur, konstatuje: “Trebalo bi da se zajednički borimo protiv trgovine u sportu,težeći da sportu očuvamo njegovu plemenitost i potrebu razvijanja. To će ostati princip Međunarodnog olimpijskog komiteta,na osnovu koga se i održava njegov autoritet i dobar glas.Svi pokušaji da se tu nešto izmeni ostali su bezuspešni i zato budimo gordi što smo mi prva veza između naroda i što više nego ma koja druga organizacija radimo na sporazumu među narodima.” (“Vreme”, 1. avgust 1936.) Suprotstavljajući se tendenciji da olimpijske igre postanu sastavni deo “industrije zabave”, Kubertenov “genijalni prijatelj” i organizator nacističkih Olimpijskih igara Karl Dim se, na proslavi povodom osnivanja Nacionalnog olimpijskog komiteta Zapadne Nemačke u Bonu (24. septembar 1949. ), poziva na Kubertenovu “lepu izreku” da “sport treba da se odluči, da li će biti vašar ili crkva”, koja treba da bude stalni orijentir u borbi protiv profesionalizma. (Carl Diem, Der Olympische Gedanke, 95. s, Carl-Diem-Institut, Koln,1967.) U avgustu 1954. godine Dim konstatuje da je Kuberten bio svestan “da će olimpijske igre opstati onoliko dugo, koliko svetski sport iskazuje stvarnu pripadnost amaterizmu. Ukoliko on postane pozornica profesionalaca, onda će izgubiti svoje dostojanstvo i magiju, a odmah zatim i svoju finansijsku potporu.” (Carl Diem, Olympische Gedanke, 22.s.)

(19)Karl Kaucki,Tomas Mor i njegova utopija,90,91.s.Pod.K.K.Kultura,Beograd, 1967.

(20)Pierre de Coubertin,Textes choisis,III tom,484.s.

(21)U: Karl Adolf Scherer, 100 Jahre olympische Spiele, 60. s. Harenberg, Dortmund, 1995.Te reči će Kuberten saopštiti kao svoju misao pet dana kasnije, 24. jula, na banketu kod lorda Disboroua (Lord Desborough) i to na francuskom: “L’ important dans ces olympiades, c’ est moins d’ y gagner que d’ y prendre part.” Uporedi: Karl Adolf Scherer, isto, 60. s.

(22)Uporedi: Milorad Ekmečić, Srbija između srednje Evrope i Evrope, 14, 15.s. Politika,Beograd.1992. Nakon posete SAD 1889. i susreta sa tamošnjim katolicima Kuberten je, po kazivanju Mekaluna, bio “bolje pripremljen nego većina njegovih zemljaka za Rerum Novarum pape Lea XIII”, a to je uticalo i na njegovo kasnije nastojanje da kod Vatikana izdejstvuje prihvatanje olimpijskih igara. (Uporedi:Mac Aloon J,This Great Symbol,114.s.)

(23)Uporedi: Paul Jakobi,”Theologische Uberlegungen zur Menschenwurde im Sport – am Beispiel der Olympischen Spiele”,U: Paul Jakobi/Heinz-Egon Rosch (Hrsg.),Sport und Menschenwurde,Matthias-Grunewald-Verlag,192-2o3.s,Mainz, 1982.

(24)Isto,202.s.

(25)Isto,203.s.

(26)Karl Kaucki, Tomas Mor i njegova utopija, 88.s. Na hipokriziju koja vlada u “hrišćanskim krugovima”, kada je reč o sportu, ukazuje i nedavna poseta (svojevrsno hodočašće) monaha iz Hilandara, jednog od najvećeg svetilišta pravoslavlja, fudbalskom klubu “Crvena zvezda”, najvećem bastionu modernog paganizma na ovim prostorima, kojom prilikom su oni predstavnicima “Crvene zvezde”, fanatičnim propagatorima i čuvarima paganističkog kulta, “uručili poklon” u vidu kopije ikone “Trojeručice” – najsvetijeg simbola pravoslavlja!

„Врхунски тенисери“ – јаничари „новог светског поретка“

„Још један фантастичан успех Новака Ђоковића!“. „Нова медаља за Нолета!“ „Још једна освојена титула!“. … То су само неки од наслова из наше штампе.

Да ли, уистину, имамо разлога да се радујемо?

Због чега је победа спортиста на међународној спортској сцени толико значајна за нацију? Када се трезвено анализирају чињенице, на спортским теренима појављују се „тенисери“ који су плаћеници капиталистичких група које се појављују у виду „спонзора“ и које организују тениске турнире као део своје рекламне кампање.

Један од најважнијих разлога због којег „врхунски“ спортисти имају такву популарност међу „обичним“ људима је тај, што побеђују „представнике“ других држава и нација. Они пружају могућност да се људи поистовете са њима и доживе себе као „победнике“.

„Врхунски спортисти“ су мамац за људе који су поражени у све суровијем капиталистичком свету и који су као такви лишени могућности да буду вредновани на вредносној лествици капитализма.

„Победили смо!“ – то је поклик који може да се чује широм планете када „представник“ једне нације победи „представника“ неке друге нације.

Путем борбе за победу на спортском пољу изазива се националистичка хистерија путем које се друге нације и државе своде на „противнике“.

Спорт је најважније политичко средство са којим се уништава осећање заједништва међу људима. Путем спорта људи се претварају у непријатеље, а свет у ратиште.

У спорту је легално убити „противника“, наносити тешке телесне повреде, уништавати децу, уништавати своје тело и психу стварањем садо-мазохистичког карактера…

Настојање да се победи други човек и на тај начин докаже сопствена „вредност“ води човечанство у уништење.

„Врхунски спортисти“ нису „национални хероји“, већ су јаничари „новог светског поретка“, а то значи мултинационалних корпорација које користе спортисте као своје рекламне паное у све беспоштеднијем економском рату који уништава природу и човека као природно и хумано биће.

Све веће суме које добијају „врхунски спортисти“ пропорционалане су све већој беди у којој живе радни слојеви.

Њихова улога је да униште културно наслеђе човечанства и у том контексту културну самосвест нација.

Неважно је одакле спортиста потиче. На спортском терену он се појављује као обезличени гладијатор, цуркузанер или каскадер „новог светског поретка“.

Коцкарска еуфорија постала је саставни део „врхунског спорта“. Није довољно што власници спортског show-business-a стварају од младих на стадионима и у спортским халама идиотизоване „хулигане“, већ отварају коцкарнице у виду „спортских кладионица“ и стварају од младих коцкарске фанатике.

Развој коцкарске еуфорије представља један од најпогубнијих начина на који се убија људско и национално достојанство и млади претварају у капиталистичке протуве.

То што „врхунски спортисти“ организују „хуманитарне акције“ и „хуманитарне фондације“ представља најпрљавији начин на који настоје да се додворе потлаченима.

Само најгори подлаци могу да користе болесну децу и унесрећене да би себе приказали као „добротворе“.

У полеђини „хуманитарних“ акција крије се настојање „националних хероја“ да избегну да плаћају порез. То иде дотле, да изимају друга држављанства да би избегли да плаћају порез „својој“ држави. Само „врхунски тенисери“ дугују држави Србији на десетине милиона евра и долара.

Да „врхунски спортисти“ не знају за срам показује и то, што купују од попова највиша религиозна знамења да би се и на тај начин додворили јавности. Готово да нема „врхунског спортисте“ који није купио орден „Светог Саве“ од Српске православне цркве.

Тенисери са својим рекетима само привидно ударају тениску лоптицу. Заправо, они са својим рекетима ударају људе у главу лишавајући их памети и слободарског достојанства.

Не победа над „представницима“ других народа и држава, већ сaрадња са другим народима и државама путем културних и еколошких садржаја представља једину могућност да човечанство сачува живот на Земљи и преживи.

Људовање: Гост Љубодраг Симоновић Дуци – 30.01.2015.

Љ

Гост у најновијој емисији телевизије Републике Српске “Људовање” ( http://lat.rtrs.tv/av/pusti.php?id=45187 ), био је Љубодраг Симоновић Дуци, који је у свом познатом динамичном и убедљивом маниру говорио о опасностима за човечанство од свеуништавајућег капитализма, као главног доминантног поретка за обробљавање и уништавање човека и човечанства. Једини начин да се уништи капитализам је борба, али капитализам има разне “инструменте” како да преокупира човеков ум и излуди га путем спорта, спортских спектакла, разних медиокритетских серија, филмова… не би ли га тако обробљеног и хипнотисаног спречио да се освести и прогледа, да изађе из тог зачараног фејзбук-ТВ конпензативног света и лудила, да тако види и сагледа праве узроке своје несреће и лошег живота, да устане и бори се за свој егзистенцијални опстанак и нормалан живот, како својих породица, тако и својих нација.

Уредник и водитељ емисије “Људовање” је Веселин Гатало.

Људовање: Гост Љубодраг Симоновић Дуци – 30.01.2015.

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Љубодраг Симоновић Дуци: Трибина у Параћину – 25.12.2009.

Љ

Дуци је више пута био позиван да држи трибине у Параћину. Ово је једна од њих, а догодила се 25.12.2009.

Љубодраг Симоновић Дуци: Трибина у Параћину – 25.12.2009.

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Питања и oдговори – Гост Љубодраг Симоновић Дуци – 13.12.2014.

П

Тема емисије била je одлука МОК-а о пријему у чланство самопроглашене такозване државе Косово, иако она још није члан Уједињених Нација да би била призната држава, што је кршење правила самог МОК-а. Било је такође речи и о мирном прихватању те одлуке од стране МОК-а Србије на челу са Дивцем.

Питања и oдговори – Гост Љубодраг Симоновић Дуци – 13.12.2014.

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Касније се разговор проширио и на ситуацију око уласка Србије у Европској Унији, о спорту као инструменту политике… а на крају емисије приказан је Дуцијев филм “Олимпијски пламен” кога ћете моћи још једном да погледате.

Љубодраг Симоновић Дуци: Олимпијски пламен

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Овај документарац режирао је Дуци заједно са својим старијим сином Игором Симоновићем. Глас који чита текст је глас Срђана Кнежевића, некадашег спортског коментатора, који данас није међу нама. Скрећем пажњу да у филму има и потресних сцена, нарочито при крају филма.

Љубодраг Симоновић Дуци гост na ТВ КЦН – 06.12.2014.

Љ

Љубодраг Симоновић Дуци је недавно гостовао на ТВ КЦН у емисији “Бесмртност и стваралаштво са Милом Алечковић”. У разговору с Дуцијем, професорка др Мила Алечковић дотакла је разне теме и области Дуцијеве личности, његовог стваралаштва, детињства, младалаштва, разних животних дилема, драматичних момената кроз које је пролазио Дуци, као и драматичних момената кроз које пролази наш народ и читаво човечанство, под бичем свеуништавајућег капитализма и новог светског поретка.

Љубодраг Симоновић Дуци гост na ТВ КЦН – 06.12.2014.

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Човечанство је на прекратници!

Или ће капитализам уништити човека, природу и сваки живи организам на Земљи, или ће човек уништити капитализам, и изградити боље хуманије међуљудске односе и свет.

Рецеппт за то је историјски опробан, а то бунтовништво, активизам, повезивање људи, борба…!

Љубодраг Симоновић Дуци: Трибина на филозофском факултету – 28.10.2014.

Љ

Љубодраг Симоновић Дуци: Трибина на филозофском факултету – 28.10.2014.

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Легендарни кошаркаш бивше Југославије, учесник студентског протеста 1968. године, докторирао је на филозофском факултету. Велики борац за социјалну правду, говорио је на трибини поводом студентске блокаде, у знак подршке студентима у борби за своја права 28.10.2014.

Несхваћени геније

Н

Љубодраг Симоновић
E-mail: comrade@orion.rs

Интервју Дуција Симоновића у „Илустрованој Политици“ од 4.11.2014.
Интервју водила Нина Савчић
Фотографије Жељко Синобад

Скини текст:
Несхваћени геније

Несхваћени геније

– Какво Вам је било детињство?

          Мој отац био је предратни комунист-информбировац. Имао је фризерски салон. Живели смо у малом мемљивом магацину иза фризерског салона, без воде и канализације. Отац је био под сталном присмотром. Нико нам није долазио „у госте“. Са нама је живела баба-Ана која је била Немица и чији је син погинуо на самом почетку рата на Источном фронту као немачки војник. Имао је 17 година. То је била највећа трагедија у нашој породици. Баба није могла да поднесе смрт сина и желела је да умре – верујући да ће се поново срести са сином на небу. Умрла је у 56. години. Изгледала је као старица од 90 година.

        Оно што је највише обележило моју младост, било је стратиште на којем су Немци стрељали хиљаде житеља Краљева и околних места, као и Музеј у парку у којем су се налазиле стравичне фотографије из братоубилачког рата. Запомагање мајки на поменима деловалo је на мене тако, да сам стекао осећање кривице што сам жив… То ме и данас прогања.

Највећи проблем је у томе, што убедљива већина људи живи у виртуелном свету. То је „свет“ који стварају ТВ-станице, новине, политичке партије, невладине организације... Иза тог паравана налазе се прави владари који вуку потезе из сенке од којих зависи судбина наше земље и нашег народа. Све док се људи не дигну и не истерају из мрака пацове који прождиру наш народ и уништавају нашу земљу - нема нам бољитка. Када један народ изгуби потребу да буде слободан он више не заслужује да постоји. Верујем да, упркос свему, наш народ није изгубио потребу за слободом, тим пре, што је борба за слободу постала борба за опстанак.
Највећи проблем је у томе, што убедљива већина људи живи у виртуелном свету. То је „свет“ који стварају ТВ-станице, новине, политичке партије, невладине организације… Иза тог паравана налазе се прави владари који вуку потезе из сенке од којих зависи судбина наше земље и нашег народа. Све док се људи не дигну и не истерају из мрака пацове који прождиру наш народ и уништавају нашу земљу – нема нам бољитка. Када један народ изгуби потребу да буде слободан он више не заслужује да постоји. Верујем да, упркос свему, наш народ није изгубио потребу за слободом, тим пре, што је борба за слободу постала борба за опстанак.

– У каквој сте кућној атмосфери одрасли? Са пет година сте научили да играте шах, имали сте породични оркестар…

          Шах је био само један од начина на који је отац настојао да развије моје стваралачко биће. Моји родитељи инсистирали су на „класичном образовању“ које подразумева хармоничан развој целовите личности. Заволети књигу, поготову поезију, свирати бар један инструмент, научити језике, развити ум, развити тело оплемењујућим телесним вежбама, радити од малена и помагати родитељима… То нису била апстрактна педагошка начела, већ начин живота мојих родитеља. Поред постојања кућног оркестра, у којем сам свирао прву виолину, у нашој кући одржавале су се вечери поезије на којима је мој отац рецитовао на изворном језику Љермонтова, Пушкина, Мајаковског, Јесењина, Аполинера… Иначе, отац је двадесет година био најбољи шахиста краљевачке „Слоге“. Поред тога, одлично је играо бриџ. Сећам се да су неки од виђенијих југословенских шахиста долазили код њега да уче бриџ – који је некада био релаксирајућа игра за шахисте.

         Оно што је највише утицало на развој моје стваралачке личности било је то, што ме је отац пољубио када сам покушао да му помогнем. У настојању да „заслужим“ очеву благонаклоност трудио сам се да дођем до неке „добре идеје“ и одушевим оца. То је оно што је остало у дубини мог бића и што ће живети у мени до краја живота.

-Како сте тада видели себе у будућности?

          Нисам маштао о будућности. Жеља да помогнем родитељима приковала ме је за реалност у којој смо живели. Прве паре зарадио сам са шест година и мајка је урамила тај новац. Идеја да човек треба да живи од свога рада била је окосница живота мојих родитеља. Отац је био сироче и од малена се борио да преживи, а мајка је од своје девете године радила 12 сати дневно у фризерском салону у Суботици. Од непрекидног стајања добила је проширене вене. Ноге су јој биле отечене и користила је пијавице да смањи оток.

-Да ли сте, упркос невољама, имали срећно детињство?

          Имао сам срећно детињство јер сам имао родитеље који су ме волели. Што се тиче питања о срећи, са њим сам се сусрео када сам био у другом разреду основне школе. Наиме, одлазио сам са својим друговима на сахране да једемо жито. Да је мајка то знала одрала би ме од батина. Десило се, тако, да је умро млади ватрогасац. Родитељи су га сахранили. То ме је толико потресло да више нисам одлазио на гробље. Али, почело је да ме прогања питање: да ли човек може да умре срећан? Имали смо богату кућну библиотеку и настојао сам да у „последњим речима“ великих писаца пронађем одговор. Узалуд. Прошле су многе године док нисам дошао до одговора…

-Какав је био однос ваших родитеља према спорту?

         Мој отац није одлазио на утакмице нити је био „навијач“. О спорту се никада није разговарало. Када се ради о шаху, он за мог оца није био „спорт“, већ умна делатност. Говорио је да није важно победити, већ одиграти добар потез. Саветовао ме је да када играм шах са својим друговима дозволим да врате потез када направе озбиљан превид. Послушао сам га и то ме је умало коштало освајања првог мест на првенству школе.

-Ипак сте почели да играте кошарку… Да ли сте имали подршку родитеља?

          Родитељи су ме подржали јер су видели да сам заволео кошарку. Мој отац није био само фризер, већ је савладао и кројачки занат – био је абаџија. Почео је да ми шије гаћице од сатена са специјалним улошцима за заштиту кукова код пада. Сашио ми је и црвено-бели дрес од истог материјала. Иначе, отац је бесплатно сашио „Црвеној звезди“ гаћице. Играјући у њима освојили смо првенство Југославије. Сашио је посебне гаћице од плавог сатена са заштитницима Радивоју Кораћу. Жућко је био толико одушевљен гаћицама да ми је поклонио дрес у коме је играо у репрезентацији Европе са бројем 5. Пар година касније, и ја сам заиграо у репрезентацији Европе у дресу број 5.

-Да ли верујете у „судбину“?

          Не верујем. Ипак, десиле су ми се неке ствари за које ће многи рећи да су дело „судбине“. Када сам почео да постижем прве резултате у кошарци отац је, када је био посебно добре воље, изводио „скеч“ у коме је глумео спортског репортера који преноси утакмицу у којој сам био главни играч. То није била обична утакмица. Отац је вршио „пренос“ са утакмице која се играла у Паризу и у којој сам играо за најбољу селекцију Европе против најбоље селекције Америке. На самом крају утакмице резултат је био 100 : 99 за репрезентацију Америке. Био сам фаулиран и изводио сам лична бацања. Убацио сам оба – и репрезентација Европе победила је репрезентацију Америке. „Дуци је дао одлучујуће поене!“ – одушевљено је узвикивао мој отац. Не знам да ли сам се више радовао томе што је отац био расположен, или што сам видео себе како се шепурим после победе над Америком…

          Десетак година касније као члан селекције Европе играо сам у Тукију, на нормандијској обали Француске, утакмицу против селекције Америке. Био је крај утакмице. Постигли смо 99 кошева. Стајао сам на линији слободног бацања. Извео сам прво бацање и постигао стоти кош. Сетио сам се оца и заплакао…

-Шта је довело до тога да се окренете против спорта?

          И код нас је владала неприкосновена догма да је борба за победу на спортском пољу врхунац хуманизма и патриотизма. И ја сам у то слепо веровао. Временом, десило се много тога што је довело у питање моју оданост спорту. Прелом се збио после Светског првенства у Љубљани – када је умро наш друг Трајко Рајковић. Као да су ми спале наочаре кроз које сам свет видео у дугиним бојама и предамном се појавила реалност у црно-белој димензији. Трајко је умро – а као да се ништа није догодило. Све је заташкано, нико није одговарао… У људима којима сам до тада безусловно веровао нисам више видео „хуманисте“ и „патриоте“, већ каријеристе и профитере који су били спремни да газе преко лешева да би остварили своје личне интересе.

-Онда су дошле Минхенске олимпијске игре…

          Светско првенство у Љубљани било је почетак краја, а Олимпијске игре у Минхену крај мог веровања у спорт и олимпијске принципе. Не ради се само о заташкавању допинг-афере са Порториком, већ о читавој атмосфери… „Олимпијско село“ било је, заправо, савремени концентрациони логор у којем смо се налазили ми спортисти – савремени гладијатори. За разлику од гладијатора у античком Риму који су били свесни да су робови који су осуђени на смрт у арени, савремени гладијатори верују да су слободни људи. Повреде, допинг, смрт – све то спада у „слободу“ коју нуди спорт. Ако ништа друго, данас млади имају могућност да изграде критичку дистанцу према спорту и на тај начин према владајућем поретку. Верујем да ће доћи време када ће спорт бити превазиђен истинском телесном културом.

– Да ли сте очекивали да ће се све срушити после Минхена? Да сте знали како ће се ствари одвијати, да ли бисте поступили исто?

          Није ми требало много памети да схватим како ће се ствари развијати. Однос мојих другова, тренера и руководства према мени јасно је указивао на то. Био сам осуђен и одбачен – заувек. Никада нисам посумњао у исправност одлуке да напустим Олимпијске игре. Мерено малограђанским критеријумима, много сам изгубио. Мерено људским критеријумима, учинио сам праву ствар.

Како сте се осећали као некадашњи најбољи кошаркаш света, одбачен и скрајнут јер се борио за истину и правду?

         Захваљујући томе што су ми узори били родитељи и људи као што је то Његош, схватао сам живот као борбу против неправде. Руковођен тиме приступио сам, као бруцош, студентском покрету из 1968. Нисам увек у животу био „на висини задатка“, падао сам повремено у малограђанске замке, али је потреба да се борим против неправде била та која ме је увек изнова извлачила из малограђанског блата. Данас, настојање човека да се бори против неправде постало је настојање да се бори да спречи уништење живота на Земљи.

-Нисте приступили ниједној партији?

          Ниједна политичка група није блиска мојим политичким убеђењима. Почетком деведесетих настојао сам да се озбиљније политички ангажујем кроз еколошки покрет који је добијао на замаху. Нажалост, у први план су избили људи који су у еколошком покрету видели средство за сопствену политичку промоцију.

– Како са ове дистанце видите Милошевића? У чему су вам се разилазили ставови, у чему сте се слагали?

          Суштинска разлика између нас била је у томе, што је Милошевић био политичар који је био заокупљен реалним светом, а ја „идеалист“ чија је мисао усмерена према будућности. Да сам био на његовом месту, сасвим сигурно да не би остало много од мог идеализма. То је разлог што нисам могао да постанем „политичар“. Да сам постао „политичар“, издао бих себе и веру у будућност. Иначе, подржао сам његово настојање да се спречи распродаја друштвене имовине и природних ресурса, као и тежњу да се ослонимо на Русију. Упркос недостацима, његова политичка стратегија била је исправна.

– Какав мислите да би био пут Србије да није било 5. октобра?

          Био би тежак, али просперитетан. Имали смо шансу да будемо херојски народ. 5. октобра престали смо да постојимо као историјски народ. Постали смо оно што смо били у турско доба – робље, овог пута Запада. На то симболично упућује однос „званичне Србије“ према Зорану Ђинђићу. Онај ко је тражио од НАТО-а да нас бомбардује и крене са копненом офанзивом на нашу земљу, сахрањен је у „Алеји великана“?!

– Како Вам се чини да се Србија сада креће, шта видите као највећи проблем?

          Највећи проблем је у томе, што убедљива већина људи живи у виртуелном свету. То је „свет“ који стварају ТВ-станице, новине, политичке партије, невладине организације… Иза тог паравана налазе се прави владари који вуку потезе из сенке од којих зависи судбина наше земље и нашег народа. Све док се људи не дигну и не истерају из мрака пацове који прождиру наш народ и уништавају нашу земљу – нема нам бољитка.

          Када један народ изгуби потребу да буде слободан он више не заслужује да постоји. Верујем да, упркос свему, наш народ није изгубио потребу за слободом, тим пре, што је борба за слободу постала борба за опстанак.

x    x     x

Кога су победили наши кошаркаши?

К

Још једно „Светско првенство“ је завршено. Наши спортисти постигли су још један „велики успех“. Организован је још један „спектакуларни дочек наших шампиона“. Доживели смо још једну еуфорију…

Шта се, уистину, догодило? Ко су, заправо, победници, а ко поражени?

Нису нама „противници“ црначка деца из америчких гета; ни бразилски момци који су побегли из блатњавих фавела; ни алжирски дечаци из сиротињских насеља француских градова… Они су нам подметнути да на њима „тупимо зубе“ и иживљавамо своју несрећу. Победе „наших“ гладијатора и циркузанера на спортским теренима су компензација за поразе које свакодневно доживљавамо.

Спортске представе су спектакуларна подвала.

Потлачене радне „масе“ добиле су још једну илузију, још једну кост коју ће да глођу, а они који владају и пљачкају купили су време да могу у сенци спортских спектакала да на миру наставе да раде свој злочиначки посао. Победили су, заправо, капиталисти, корумпирани и однарођени политичари, мафијашке банде које држе спорт у својој шаци… Спортисте плаћају они који отимају новац од радника, они који су наши господари…

Тврдња да победе наших спортиста на међународним такмичењима подижу борилачку вољу нашег народа представља чисту будалаштину. Никада победе на спортском пољу нису покренуле потлачене да се боре за своја људска и грађанска права. Напротив: победе на спортском пољу само су учвршћивале положај владајуће класе. То је главни разлог што су владари света толико заинтересовани за одржавање све бројнијих и све крвавијих спортских спектакала. Путем спорта незадовољство потлачених радних слојева бива усмерено на странпутицу, а од радника и њихове деце ствара се деполитизована „навијачка маса“. И овде треба рећи да је стадион створен у другој половини 19. века у Енглеској када су се радници изборили за осмочасовно радно време, и када је требало „колонизовати“ њихово не-радно време – да се не би класно освестили и борили за своја радничка и људска права.

Када се слегне заслепљујућа прашина „победничке“ еуфорије, људи ће се сучељити сa правим резултатом „велике спортске победе“: затворене преостале књижаре и читаонице и отворене нове спортске коцкарнице у чијем отровном смраду трули наша младост; залуђени „спортском славом“ и сновима о „великим парама“ још већи број младих бациће књигу и пропасти на спортским теренима; уместо школа и позоришта, зидаће се нови, све већи стадиони и спортске хале – за све бројнију сиротињу…

Више од четвртине становништва Србије је неписмено, а готово половина има само основну школу. Жалосна је истина да „нашој интелигенцији“ не смета то, што читава српска култура добија од државе годишње мање новца од новца који за уговор добије „бољи“ кошаркаш или фудбалер – на који неће платити порез!

Ми не треба да се боримо против подмештених „противника“ на спортским борилиштима, већ против правих противника. То су капиталистичке банде и политичари који уништавају наш народ; који су продали Космет; који припремају отцепљење Старе Рашке и Војводине; који нас утерују у Европску унију и НАТО; који од наше деце праве педере и лезбејке; који дозвољавају Американцима да нас запрашују као инсекте и трују наша поља и воду; који уништавају породицу, културу, слободарско достојанство људи; који нашу Мајку-Србију настоје да сведу на снисходљиву курву капиталистичких кланова који владају Европом и Америком…

То су наши прави противници и против њих треба да се боримо!

Крваве паре Новака Ђоковића

К

Србија пропада, а српски народ нестаје… Банде криминалаца отимају нашем народу фабрике, руднике, земљу, воду… Полиција пребија раднике… Војска нема чамце ни батеријске лампе… Милијарде евра сваке године бивају пребачене на рачуне у иностранству… Одиграва се завршни чин отимања Космета… Трећеразредни политичари са Запада долазе у Београд да нам постављају ултиматуме… Убедљива већина младих жели да напусти земљу… Кога то занима? Судећи по новинским извештајима и телевизијским емисијама – никога. Питање свих питања је да ли је Новак Ђоковић победио на неком турниру и колико је новца „зарадио“.

„Фондација Новак Ђоковић“ уложила је, у августу ове (2014.) године, пар стотина хиљада евра у опремање дечијих вртића и забавишта. Још један „хумани“ гест „нашег великог шампиона“ који је добио подршку јавности. Шта се крије иза ових „хуманитарних“ акција?

Наши „врхунски спортисти“, на челу са Ђоковићем и Дивцем, применили су метод који одавно користи пљачкашка „елита“ на Западу: да користи несрећу обесправљених радних слојева да би створила ореол „доброчинитеља“ и купили јавност. Који ће човек који има самопоштовање да користи туђу несрећу да би себе рекламирао? Онај ко стварно жели да помогне, он то ради без помпе.

Новак Ђоковић је само у 2013. на турнирима и од реклама „зарадио“ преко 27 милиона долара. Не постоји податак да је платио порез Србији – чији је држављанин. Колико Новак Ђоковић и други „врхунски“ спортисти, тренери и спортски менаџери дугују нашој држави? Када се имају у виду године које су за нама, ради се о стотинама милиона долара и евра.

Ули Хенес, легенда немачког фудбала и најуспешнији менаџер „Бајерна“, осуђен је у Немачкој на 3,5 године затвора због утаје пореза. Отац тенисерке Штефи Граф био је осуђен на 7 година затвора због манипулације са пореским листама своје ћерке. Шта је са нашом државом? Због чега су утајивачи пореза из света професионалног спорта изнад закона? Да ли се ради о додворавању масама, или о систематском поткупљивању политичара, државних службеника и новинара од стране „врхунских“ спортиста?

Како је могуће да „врхунски“ тенисери за победу на неком турниру добију више од 2 милиона долара? Да би зарадио 2 милиона долара просечно плаћени радник у свету треба да ради 500 година! Ђоковић и његове „колеге“ из света тениса тај новац „зараде“ за неколико сати „играња“. Због чега тениски циркузанери добијају новац о коме радници не могу ни да сањају? Које друштвене вредности стварају тенисери? Оно што они заправо „раде“ је пребацивање тениске лоптице са једног на други део терена.

Играчка техника у спорту нема еманципаторски, већ забављачко-циркузанерски карактер. Она је средствo за производњу „спектакла“ са којим треба интегрисати људе у владајући поредак. Са њом се не развијају истинске људске моћи, већ облици манипулације и уништавања људи као културних и природних бића. Савладавајући играчку технику, спортиста се обрачунава са својим духовним и играчким бићем. Што је „већи тенисер“, спортиста је мање човек. Он постаје својеврсни фах-идиот како у менталном, тако и у телесном смислу. „Тенисер“ је облик у коме се човек отуђује од себе као човека.

Да би се схватила права природа „врхунског“ тениса, треба имати у виду ко плаћа светску тениску „елиту“. То су, пре свега, „добротворне“ фондације Била Гејтса, „Монсанто“, највеће светске банке, „Пума“, „Адидас“, „Кока-кола“… Ђоковић, Надал, Федерер… су кловнови најмоћнијих капиталистичких кланова и као такви заштитни знак савременог капитализма. Они су јуришници „новог светског (америчког) поретка“ који уништава човечанство и живот на Земљи. „Врхунски спортисти“ спадају у 1% светске богаташке „елите“. Јахте, куће и поседи, ексклузивна одмаралишта, боравак у најскупљим хотелима, огроман новац у западним банкама… Они су органски део богаташке „елите“ која влада светом. „Посебност“ Ђоковића је у томе, што своје рекламне паное поставља преко целих зграда и што диже себи споменике по Србији!

Све веће суме коју добијају тенисери пропорционалне су све већој беди у којој се налази све већи део радничке популације у свету. „Спорт је најјефтинија духовна храна за радне масе – која их држи под контролом!“ – то је златно правило спорта до кога је дошао Пјер де Кубертен – званично „отац“ модерног олимпизма. Спортисти не стварају друштвене вредности, већ деполитизују потлачене и на тај начин служе очувању владајућег поретка.

Тенисери нису „представници својих нација“, већ јаничари најмоћнијих капиталистичких корпорација које користе спорт да униште националне културе и национално-слободарску самосвест. Спорт је круна „мондијалистичког“ погледа на свет, а модерни олимпизам је прва и најважнија мондијалистичка религија. Истовремено, тенисери су трчећи рекламни панои највећих капиталистичких корпорација и као такви произвођачи потрошачког менталитета – који је покретачка снага „потрошачког друштва“ које све интензивније угрожава опстанак човечанства.

Новац који „зарађује“ и „поклања“ Новак Ђоковић је крвави новац који су капиталистички зликовци отели од радника и са којим плаћају спортисте-најамнике да „испирају мозак“ потлаченима и стварају од њих покорне идиоте.

„Навијати“ за Новака Ђоковића и његову тенисeрску братију заправо је давање подршке џелатима човечанства да докрајче свој монструозни „посао“: да се обрачунају с критичко-мењалачким умом и униште живот на Земљи.

The true picture of sport – The death of Birgit Dressel

T

Over twenty years ago, in April 1987, a twenty-six year-old heptathlete, Birgit Dressel, died in West Germany. An investigation was opened at the request of her parents. The findings of the criminal investigator and the medical investigating committee in charge of establishing the cause of death stripped away the veil of deceit with which the sports officials and politicians misled the domestic and international publics. The truth came to light: just as with the Eastern European countries of “real socialism“, the countries of the capitalist West created their own sports industry of death that would mutilate and kill thousands of young people. For the first time in the history of sport the world had the chance to gain a detailed insight into the “documents of horror“ (“Der Spiegel“) that had been, in all places where “world-class sport“ is nurtured, carefully hidden from the public gaze. (1)

The story of the tragic death of Birgit Dressel is a warning to young people carried away by dreams of “athletic fame“, to parents, doctors, teachers of physical education and all those who, as victims of these illusion of “world-class sport“, can contribute, by their idolatrous relation to the mania over record-breaking and the blind promotion of the idea that “sport is the best ambassador“, to the development of increasingly cruel mechanisms for the destruction of young people in sport. The death of Birgit Dressel clearly showed that the road to “optimal results“ had become the road to self-destruction. Birgit died in April of 1987, but her death is still present as it reflects the fate of an increasing number of young people who have become the victims of “world-class sport“. At the same time, the epilogue to her death indicates the organic link between the sports mafia and politics: nobody was punished, nobody was held accountable. The murderers in white uniforms, protected by those who gave them orders from the world of politics and capital, continued their criminal activity. The desperate cry of Birgit’s mother: “They did not try to help my daughter, they finished her off!“most dramatically speaks to the true nature of contemporary sports medicine. An even greater irony is that, immediately after Birgit’s death, Willi Daume, then the President of the National Olympic Committee of West Germany and one of the heads of the international sports mafia, nominated Armin Klümper, the man who developed the doping mechanisms in West Germany to monstrous proportions and who was directly responsible for Birgit’s death, as the Olympic team physician! (2)

Daily doses of tablets taken by athletes are proof that medication has become indispensable in achieving victories and breaking records: they start with harmless pills, only to continue with real medicines, usually against inflammation and pain, which are always given by prescription. In the end, man becomes the slave of devastating, legally prescribed, doping drugs. “Birgit is the victim of the pharmaceutical industry!“ – said Birgit’s father after her death. International competitions are regularly visited by international drug peddlers, many of whom carry a doctor’s title along with their sample cases full of the newly developed products of the doping industry. They come to recruit the young. The practice is tacitly accepted by sports associations. In such a state of affairs, the struggle against doping is doomed to failure.

The tragic death of Birgit Dressel forced people like Willi Daume to admit: “I dread to think that athletes, for example, take anabolic to increase muscle mass, while in a number of countries the use of anabolic steroids in livestock farming is forbidden.“ In spite of that, the main authorities on sports medicine in the West continue to recommend anabolic to all those who want to become muscular “macho men“ and “Amazons“ in order to achieve “optimum results“.

Nineteen eighty-six was a successful year for Birgit Dressel. She managed to move up from 33rd to be ranked no. 6 in the world. She was preparing for the light athletics world championship in Rome (September 1987) and for the Olympic Games in Seoul. She had to remain in good shape at all cost. Birgit did not want to live forever in her little attic flat. She was determined to do everything necessary to set a record that would bring her money and fame and a peaceful retirement. Others had managed, why couldn’t she?

Every day, from her well-equipped medicine cabinet, Birgit would take nine pills on average and wash them down with an ampoule of some liquid med. The investigation found that she had used up to 101 different medications! Among them vitamins B1, B12 and C; meds containing copper, magnesium, and pills claimed by the manufacturer to treat arteriosclerosis, swelling of the legs, allergies, osteoporosis, inflammation of the intestines, weak heart, arterial cramps, swelling… Their names are the products of pure fantasy: “Pascovenol“, “Frubiase“, “Oxypangam’, “Dreisafer“… Birgit also used to drink “Megagrisevit“, an anabolic listed as a forbidden doping substance. She managed to obtain it “anonymously“, through the mail. (It would turn out later that the “anonymous“ sellers were the top level athletic coaches, who obtained these medications on the black market and sold them with an important mark-up, even to their own “protégés“!) This medication is prescribed to people suffering from serious diseases, especially to cancer patients during the final stage of their illness. Dressler used to drink it on a daily basis in order to get muscle gain. She became increasingly masculine. This, however, did not keep her from regularly dosing with “Megagrisevit“, a steroid sold with the warning that it is a sexual hormone used to help the transformation of a feminine into a masculine body. Since 1986, Dressel had been using the anabolic “Stromba“, with similar side effects.

Birgit’s doctor and unquestioned “health advisor“ was a sports medicine professor, a graduated radiologist (!), Armin Klümper, who was recognized as the “top authority“ (“Ober-Guru“) in West German sports medicine. His “Special Clinic for Sports Traumatology“ near Freiburg is the “haven“ for Germany’s ”top athletes“. In the 1990s, the average number of “top“ West German athletes who annually received “treatment“ in his “special clinic“ was 2,400, or 70% of all German athletes. For decathlon competitor Kurt Bendlin, Klümper is the “most important person in West German sport“. According to Dietmar Mögenburg, Olympic champion in men’s high jump, Klümper is a “miracle worker“. Some world champions openly admit that Armin Klümper should be credited for their medals. The extent to which athletes are willing to submit to monster-doctors, who treat them like laboratory rats, can be seen in the case of “Schalke“ football player Wolfgang Patzke, who allowed Klümper to inject his back with seventy “cocktails“ within a period of twenty days, despite the fact that, in his own words, after each shot he got “a sick feeling“.

Birgit Dressel was not so lucky, nor did she have a true mentor. She blindly trusted the “miracle worker” and regularly visited his clinic. She last saw him on 24 February 1987. On that occasion the “Injection Guru” gave her a shot containing 15 different medicines, along with 12 additional capsules. On the same day, Klümper gave his “patient” a substance called “NeyDop“, containing a mixture of “standardized macromolecules of soluble organic lysates” obtained from the cerebral cortex, midbrain, hindbrain and placenta. The manufacturer recommends the use of this medication only for the treatment of paralysis agitans and severe brain damage caused by syphilis and epilepsy. Birgit certainly did not suffer from these conditions. This “cytoplasmic therapy with cell injections“ or, in ordinary language, a therapy using fresh cells in a conserved form, is one of Klümper’s specialties. As long ago as 1985, Klümper allowed Dressel to inject herself with fresh cells despite many previous warnings by a number of colleagues about possible negative effects on the immune system. (This was found out later to be one of the main causes of Birgit’s death). Early in August 1987, several months after Birgit’s death, the West German Ministry of Health prohibited the use of this medication. On the same day, Klümper injected Dressel’s painful lower back with “Discus Compositum“, a mixture containing 37 different substances. Among those were vitamins, zinc, silver, calcium-phosphate, even sulphur. In addition, Klümper  “treated“ Dressel’s ischialgia with “Cefossin, Cefak”, a drug containing gold, with negative side effects, that was found during the autopsy.

Over the course of her career, Klümper gave Dressler over 400 “special“ injections and recommended the use of a large number of medications, among which were those with severe effects on the organs. As with many “top athletes“, Dressel was convinced that her body was capable of easily coping with anything injected into it. Birgit’s mother Lisa, who used to play volleyball, warned Brigit a number of times about the possible consequences of medications. Brigit’s response was typical: “Mom, I need them. Everyone takes them. It’s nothing at all. Decathletes take twice as many.“

According to the report by the “miracle worker“ Armin Klümper (dated 24 February), Birgit Dressel was “healthy to the highest degree” and “at the peak of fitness”. After the autopsy and according to the medical records, the official report revealed that, since 1981, Dressel had been suffering from ever-recurrent hip pain, lateral bending of the spinal column, damage to the disks and fusion of the vertebrae, displacement of the pelvis by two centimeters, degeneration of both kneecaps and fallen arches. In addition, her body was “extremely susceptible to infections”, and she suffered from occasional high blood pressure. As a result of constant straining, her heart muscle contained a number of connective tissues instead of muscle tissues. The “healthy to the highest degree” Birgit Dressel, according to Klümper’s statement in the Police Investigation, was in truth a chronically ill girl, whose body was overloaded with hundreds of drugs. Sport has made a cripple of her long before her death, destroying her joints and prematurely ruining her internal organs.

All that was the consequence of “stereotypical extreme exertion“, as this torture is called in sports science. Within seconds, the lower back is hit by the entire kinetic energy of the weight of the body. The simulation apparatus showed that during a career the “successful” heptathlete must endure between 200 000 and 300 000 instances of extreme physical pressure, which even the strongest woman cannot achieve. Wildor Hollmann, a sports physician and professor from Cologne, claims that “there is no job that even remotely approaches the world-class sport in its adverse effects on the body”. Thus, for example, when practicing on the rings, a gymnast must endure a pressure on his wrists in excess of five times his bodyweight; in a quickly taken penalty kick the ball hits with the strength of a 150kg shot; skiers expose their knees to a pressure higher than that endured by astronauts at lift-off of a rocket; in sports requiring endurance, the heart becomes three times its normal size, it beats arhythmically and only 35 times per minute. Professor Hollman thinks that athletes, due to intense training and increased practice time, have reached their “biological limits”. Fatigue, disease and organ failure are inevitable consequences of such trends. It is fair to say that “top athletes“ are becoming a “bunch of sports cripples and premature invalids” – as the “Der Spiegel“ journalists claim.

Not so long ago, Bertolt Brecht said that “great sport begins at the point it ceases to be healthy“. Former rhythmic gymnast Herta Löwenberg wrote in her diary: “Sport is death”. The medical journal “Ärztliche Praxis” concludes that “high-level sport has nothing to do with health“. An increasing number of doctors are facing sport and illness. Every second orthopedist lives off the injuries suffered in sport.

It is 8 April 1987. The beginning of the end. Birgit sets out to her last practice. Shot-put. She suddenly feels a sharp pain in her lower back extending to her pelvis. The pain is familiar to her. Since the beginning of the year, she has twice stopped a practice for the same reason. Dressel and her coach conclude that it was a severe muscle strain. The same afternoon, they visited the orthopedist, Dr. A (the texts dealing with this case do not mention doctors’ names, using single letters instead!), with a good reputation among the athletes. He gave her two or three milliliters of “Xylonest” as a local anesthetic, then “Voltaren”, commonly administered for the treatment of rheumatism. About 6pm, Dr. A used his syringe again, this time at the sports centre. Since Dressel continued to feel pain, Dr. A gave her “Myo-Melcain”, a combination of a local anesthetic and honey.

The next day in the afternoon, Birgit visited Dr. A again. Her condition had deteriorated. Her leg and butt had become extremely sensitive to touch and cold. After an x-ray examination, instead of honey, Dr. A injected “Voltaren” and then “Baralgin”. Both medicines are considered “strong pain-relievers”. For use at home, Dr. A gave her “Godamed” and “Tranquase-5” tablets, as well as “Optipyrin” suppositories. They contain, among other ingredients, tranquilizers and codeine, an opiate like morphine. In spite of warnings by independent experts, such medications are widely used in Germany. Doctors believe in the so-called shotgun effect, while patients have a silly belief that “more medications work more”. This belief is especially widespread among athletes. Birgit Dressel also believed that, and it cost her life.

At home, according to reports from the official investigation, Dressel had between 10 and 15 tablets of “Godamed“ in her system. The same afternoon, a neurologist, Dr. B, visited her along with Dr. A and diagnosed her with “lumbago without neurological disorders”, recommending the application of ice. She did not get any better. Birgit did not sleep a wink that night. In the meantime, her coach called Dr. A three times asking for help. His recommendation was: “Godamed”, but “not too many“. He also consulted Dr C, an emergency physician, who recommended “Aspirin” and “Heparin” ointment. And that was it.

The next morning, at 6:30am, Dr. A visited Dressel again. She was in “excruciating pain”, but had a “strong pulse”.  He did not observe any indication of a shock, allergic symptoms or neurological disorder. Because of the “excruciating pain”, his diagnosis was: “kidney attack”. It was one of a number of false assumptions and wrong diagnoses that were made on that day. Sixteen hours and twenty-four new treatments stood between Birgit and death. Almost every new diagnosis was followed by a new therapy. Tens of new medications would be pumped into Birgit’s dying body. This time, Dr A injected a large ampoule of “Meta-Attritin”, another medicinal compound. This “shot” was supposed to be injected into her back muscle. But however hard he tried, he could not effect the injection. The muscle was so tight that the syringe bent. Dr. A gave her the injection in the right buttock.

After the second visit, Dr. A decided to send Birgit to a clinic, two days after she first felt the fatal pain. With a presumed “kidney attack” and in severe pain, Dressel was transported to the Urology Department at Mainz University Medical Centre, which, like other similar institutions, enjoyed a good reputation. A number of specialists gathered around Dressel. After three long hours, a team of specialists, that had already been convened, gave the priority to the urologist, Dr. C. After an x-ray examination, he concluded that, as far as his area of expertise was concerned, he could not detect any impairment. His colleague, Dr. D, agreed with this conclusion and notified his superior, primarius Dr. E, accordingly. In the meantime, to relieve her pain, she was given an injection of “Buscopan”.

It was 1pm. Birgit was transported to the emergency surgical ward. She was moaning in pain. Four surgeons tended to her. The first, Dr. F, thought that the most important thing was to relieve the pain.  Birgit then received intravenous therapy, in which, over the course of several hours, she was given two ampoules of “Buscopan Compositum” deluted with “Sterofundin”. “Buscopan Compositum” also contains five grams of a substance called metamizol, which, due to its severe side-effects, was later banned by the Ministry of Health of the Federal Republic of Germany. According to the forensics report, Dressel may have received a fatal dose. Birgit survived this treatment, but the pain remained.

Emergency surgeons, F, G, H, and I, finally came to the correct conclusion that it was not a sports injury, but “multiple organ failure” or, as an ancillary assumption, a “disc or spinal cord disease”. The autopsy showed that their suspicion was right. Birgit had a severe inflammation of the spinal nerves, and this caused the pain. Acting on this diagnosis, a general surgery specialist, primarius J, and two neurosurgeons, doctors K and L, were called in. Seven hours after being admitted to the clinic, Dressel was still able to “orient herself in time and space“ and was complaining of great thirst. In their joint report, the neurosurgeons recorded that Birgit “was talking a lot”. At the same time, her lips and nails turned blue. There was also some white crusting on her lips. While answering questions, Dressel “uncontrollably released urine“. The diagnosis of the surgeons was: “There is no indication of a neurological disorder; suspected pill poisoning.”

In addition to the team of neurologist, a team of internal medicine specialists was convened and computer tomography of the head was performed. Neurologists Dr. M and Dr. N were called in, but there was nothing they could do. The doctors could only conclude that she had endured a “shock, threatening her vital functions”. Birgit’s athletic heart began to beat faster and faster, and she had difficulty breathing. Such an urgent case required an anesthesiologist. Doctors O, P, Q, R, S, T, and U, were called in. In response to the energetic voice of the internal medicine specialist, Birgit moved her arm and opened her eyes for the last time. They put an oxygen mask on her face and she was moved to the emergency room, where she would be placed in an induced coma and put on a respirator. An hour later, at 19h 45min, the dying Birgit was put in an emergency vehicle and, under constant supervision, transported to the intensive care unit. The diagnosis was now: “Suspected blood poisoning, blood decomposition”. The diagnosis was correct but belated. At that moment, Birgit was already in the claws of death.

Doctors V and W made a last attempt to save her life. Among other medications, they gave her four units of blood and high doses of natural hormones. All in vain. Birgit’s tortured body could no longer fight for life. “World-class athletics“ and thousands of pills and injections had done their job. On 10 April 1987, Birgit passed away.

 

Footnotes

1) The text is based on the article published on 7 September 1987, by the German magazine “Der Spiegel” under the title “Tod einer Sportlerin” (“The Death of an Athlete”).

2) Compare: „Der Spiegel“, 9/1992.

Translated from Serbian by Vesna Todorović (Petrović)

English translation supervisor Mick Collins

 

“Socialist sport”

&

One of the greatest illusions created and systematically encouraged by Stalinist ideologues is that of the so-called “socialist (communist) sport”. Bourgeois ideologues enthusiastically accepted this fraud. It did not occur to them, although they persistently maintained that all that came from the East was “propaganda”, to question the “socialist” and “communist” attributes, overlooking the fact that a number of Marxist theoreticians from the West strongly opposed the theory and practice of Soviet “socialism” and that in the USSR, itself, a number of Marxist critics of Stalinism were liquidated or forced to leave the country. The most important goal of the “free world” ideologues was obviously to intimidate the workers in their countries with the “specter of communism”, reducing Marx’s vision of socialist (communist) society to the practice of Stalinism. It is in that context that the official attitude of the West towards Soviet sport should be viewed. The West sought to present the overwhelming domination of Soviet and East-European athletes on the world scene as the result of “manipulation” and “abuse” of these competitors by “communist totalitarianism”, while, at the same time, unofficially of course, doing everything, including mimicking Eastern sports training, to overcome the painfully inferior position in which it found itself. Even after the disintegration of the “Eastern bloc” and the Soviet Union, “socialist sport”, considering its results, remained the unattainable ideal for the “Western world”.

Great doubts about the endeavors to develop free physical culture were caused by the so-called “Marxist-Leninist” project of physical education (sport) in the USSR. The very term “Leninist” suggests an adaptation of Marx’s critique of capitalist society – whose realization presupposes a bourgeois society, its contradiction developed to the utmost, which in its “bosom” created possibilities for the “leap from the realm of necessity to the realm of freedom“ (Engels) – to the conditions of the post-revolutionary Soviet society (by turning it into a positivist “theory of socialism”, i.e., a means for obtaining the “scientific” legitimacy for the practice of “real socialism”), built on the ruins of an order which hardly stepped into capitalism and which contained not one essential element for stepping out of it, let alone for overcoming the capitalist world. The “new socialist physical culture” was built on the conception, which became dominant in the USSR after the collapse of the revolutionary workers’ movement in the West, that it was possible to “build socialism” on the foundations of an underdeveloped bourgeois society by relying on “indigenous forces” and by “taking from capitalism whatever was useful for the development of socialism” (Lenin). By using this mechanistic logic, the chief ideologues of the USSR “overlooked” the fact that “taking” the institutions of capitalist society simultaneously necessitated the establishment of the very social relations that the Revolution sought to abolish. The principles inherited from the “legacy” of capitalist society became the unquestionable guiding principles in the development of theory and practice in the USSR. The true socialist ideas, arising from Marx’s libertarian humanism, were to be discarded immediately after the Revolution as “leftist radicalism”. What appears in Marx, with respect to a developed capitalist society, as a (concrete) utopian project, was proclaimed, in the post-revolutionary (especially Stalinist) period, a utopistic fantasy. Instead of overcoming sport and establishing a libertarian physical culture, which was particularly supported by “proletarian-cultists” (opposed to the “mania” of setting records), a “socialist sport” and a “socialist physical culture” were established, hopelessly remaining within the boundaries of the capitalist ideological horizon.

The uncritical attitude to sport involved an uncritical relation to quantitative measurement as a basis for determining human “value” and as an intermediary in human relationships; to a technologized and functionalized mind and relating that to industrial “aesthetics” (body mechanization); to inhuman combat between people in “blood sports” such as boxing (which was particularly supported by Anatoly Lunacharsky, one of the leading figures in post-revolutionary sport), which retained the attribute of a “noble art”; to breaking links with national cultures with the establishment of “uravnilovka” (equal compensation regardless of contribution) based on physical “qualities”; to institutional degradation of women, e.g., the use of military drills reduced unto eliminated the erotic, the sensuous, the spiritual, spontaneity, imagination, in effect, disregarded man’s playing nature, without which there is no genuine humanism.

It is only in this context that those consequences of Lenin’s view, fatal to the overall development of human beings and genuine human relations, that athletics, gymnastics and other forms of physical exercise, are more important for young people than issues pertaining to their sexual life, become clear. By appealing to one of the most reactionary principles of bourgeois thought, “a healthy body is a healthy soul” (1), Lenin significantly contributed to the oppression of the body, which peaked in “Stakhanovchina” – “a bureaucratic death of the body” according to Jean-Marie Brohm. It is about a systematic suppression of authentic human needs and the creation of a masochistic-productivistic character, which is ideally suited to the character of a model citizen from the period of the original accumulation of capital.

In spite of attaching great importance to the achievement of better results (records), the utmost goal of post-revolutionary Soviet sports pedagogy was not the creation of an athlete-record holder, but above all of a loyal (“conceptually conscious”) and usable (“useful”) “Soviet citizen”. In the 1925 “Resolution on Physical Culture”, it is pointed out that physical culture is not only a means for improving health, for physical education, for the development of cultural and labor values, and the enhancement of military training, but also a means for “educating the masses”, which, above all, means for the creation of a model citizen suited to the “needs of the time”, i.e., the demands on society made by the Party leaders. At the same time, physical culture has the task of instructing workers and peasants to take part, through the Party, in the activities of the trade union and the Soviets, of social and political life. It becomes the chief political means for integrating people into the established order. As for competition, according to Nikolai Semashko, President of the High State Council for Physical Culture in the post-revolutionary period, “It should ultimately serve as an instrument for including people in the building of socialism”. (2) In his speech to the Komsomol in Dniepropetrovsk in 1934, M.I. Kalinin, one of the leading Soviet pedagogues at that time, says the following: “Here, however, we should pay attention to this very important area of activity of the Komsomol, physical culture. Sport is a good thing; it builds you. However, in spite of that, it is but an ancillary activity, and it is not good if it becomes its own end, a matter of merely setting records. We want people to develop in all ways, we want them to run and swim well, to walk briskly and elegantly and every part of their body to be healthy – to put it concisely: we want them to be normal and healthy, able to work and defend themselves; we want proper development of all their physical qualities with a corresponding development of their mental qualities. – During our numerous visits to military schools, comrade Voroshilov paid special attention to these issues. He said that we should avoid the mere setting of records; that we should not engage in sport for sport’s sake; and that sport should be secondary to the general issues of communist education. Because all we do is not only toward the creation and development of athletes, but of citizens participating in the development of the Soviet state, people who must not only have strong arms and good digestion, but, above all, possess a broad political perspective and organizational skills. Hence, simultaneously with winning over millions of new young workers for the physical culture movement and raising sport in our country to the highest level, the Komsomol must see that our sports people have clearly shaped views of political matters and matters of general importance. I would like the members of the Komsomol to understand me properly. I do not want them to think that I wish to curb their enthusiasm. I want them to realize how important it is that things in all areas of our life and work are organized properly and in the Bolshevik manner.“ (3)

On the eve of the Second World War, physical culture and sport were developed under the motto: “Everything for the defense of the Soviet country!”. In December 1938, in his speech to school teachers, Kalinin emphasized the importance of physical culture for the development of a “collective comrade spirit”, starting from school days, which should enable the construction of a “steel wall” protecting the USSR from the West, which “waits for the right moment to destroy the Soviet Union”. (4)

After the Second World War, during the period of the “cold war“ and the appearance on the international scene of Soviet athletes (as well as athletes from the “socialist lager”), the (proclaimed) pre-war pedagogical doctrine was definitely abandoned, first in practice and then in theory. Sports victories and records became one of the most important means of order in the struggle for international prestige and the strengthening national power, and athletes consequently became the frontline warriors. To set a record (“For the country!”) became the chief, unquestioned goal of any sports competition. By including science, sport became an industry engaged in the production of record holders, with physical culture as the “broadest basis for the development of world-class competition”. Instead of criticizing the one-sided physical activism and a complete subjugation to sport, which turns people into anti-social beings and physical and mental invalids, the record holders are being praised and granted the status of “heroes of socialism”.

Professionalism is an inevitable step in the current development of sport: athletes acquire the peculiar status of state hirelings. Certainly, a proper “socialist” justification was found for that. After the international athletics became part of the global entertainment industry (show-business), “socialist sport” became commercialized and after the disintegration of the “Eastern bloc” and the Soviet Union, Western capital bought “socialist sport” at a low price and without any resistance in order to turn it into its advertising billboard.

The most important point in this context is that the entire process of the “transformation” of sport in the USSR developed under the guise of “progressive changes in socialist sport”. Never were the (Marxist) humanist ideals of socialism (communism) confronted with the reality of established “socialism”. Under the ideological mask of a “struggle for communism”, a ruthless struggle with critical thought developed, with thinking that might have demonstrated the true nature of “socialist sport” and, coincidentally, the true nature of “real socialism”. And while Marxist thinkers in the West were criticizing the inhuman nature of sport and revealing its political background, in the USSR and other “socialist” countries the undisputed authorities in sports pedagogy and the “amateur sport” movement were personalities like Pierre de Coubertin, who devoted the entirety of his “Olympic” life to the struggle against the libertarian workers’ movement and the ideals of socialism and bequeathed all of his written legacy to the Nazis, entrusting them with the task of preventing his Olympic ideal from being “distorted”. Under different ideological guises, Coubertin and Soviet bureaucracy were united in one thing: sport is an institution that serves to preserve the ruling order. Their common enemy was the working class as a possible agent of social changes. This orientation led to Juan Antonio Samaranch, for forty years one of the leading figures in the Spanish fascist movement and who never renounced his fascist past, being elected (with the decisive support of the Soviet bureaucracy) President of the International Olympic Committee in Moscow, capital of the country where fascism caused terrible sufferings, killing over twenty five million people.

The ideologues of “real socialism” were of one voice when it came to emphasizing the “emancipatory” character of “socialist sport”, which included most importantly its “mass character”, the active participation of women, the achievement of heightened results (records) as an expression of its “progressive strivings”, and so on. As for “mass character”, it should be said that Nazis maniacally insisted on the value of “mass physical culture and sport” (“Kraft durch Freude“). It was also the practice in the USA (“Recreation Program”, etc.), particularly today when “physical culture” has become one of the main forms of consumerism in the struggle for survival in the increasingly cruel everyday life of capitalist society. Thus, it is not the mass character, itself, that differentiates “capitalist physical culture” from “socialist physical culture”; it is rather its nature: is it a libertarian activity or is it about integrating man into an order where he is ruled by capital or the state? It should be added that so-called “mass physical culture” has officially become the “broadest rationale for the reproduction of world-class sport”, with millions of children involved in “sports programs” (above all, in the former-Eastern Germany), whose norms and working methods are dictated by the so called “world-class sport” that has led to the ultimate physical and mental destruction of man. Abuse of children, for the sake of “progress”, has taken on a monstrous dimension. The “emancipation of women” through sport should be viewed in the same context. It means that sport, in practice, has become a space for the (increasingly brutal) exploitation of women. To make matters worse, due to biological constraints (and in spite of the increasing use of “stimulants”) that are ever more dramatically effecting so-called “men’s sports”, woman has become the principal “engine” for setting records and the means for proving the “progressive” character of the ruling order. The true position of “women’s emancipation” in Soviet sport (society) can be seen in the fact that, before 1972, in spite of the domination on the international scene of female Soviet athletes and a growing number of women coaches, only one woman, and for only about three months, ever held a leading position in Soviet sport. (5)

Where the “Marxist” legitimacy of “socialist sport” is concerned, it should be noted that for Marx socialism is not a socio-economic end-stage, but a transitional period to the establishment of communism, the stage in which both the basic capitalist (economic and proprietary) relations and institutional spheres of bourgeois society will be abolished. It is about the “dying out” (Engels) of the institutions of bourgeois society, including sport, and not about “building socialism” by “strengthening” them (Stalin). Marx insists on workers as an “association of agents” participating directly in governing the overall social reproduction (social ownership), while Stalinism insists on the strengthening of State institutions, on the state’s power over man (state ownership). Society as a community of free creative people, namely, a communal life which is neither mediated nor subjugated by the repressive institutions of bourgeois society (the so called “public sphere”), but is always a novel, more developed, wealthier product of creative human activity in terms of its forms and contents – this is one of the main challenges of Marx’s humanism, totally opposed to Stalinism, which reduces society to a peculiar labor camp.

The Soviet conception of physical culture (sport) is not only a deviation from the fundamental postulates of Marx’s critique of capitalist society and its institutions, but also from Marx’s “Instructions” to workers from 1866 regarding the use of physical exercise as a means for strengthening the body and educating young workers. (6) Marx emphasizes the importance of physical education primarily as a means for developing class-consciousness and class integration of workers – for fighting against the bourgeoisie, which in Marx means against exploitation and subjugation. Workers, united as a class, are a revolutionary agent of changes and, thus, are free from the tutorial guidance of the bourgeoisie, the state and the Party. Physical, just like spiritual and poly-technical, education does not serve to turn man (worker) into a loyal and usable “citizen”, but, rather, is an authentic activity for a libertarian-oriented man who seeks to “destroy all relations in which man is a humiliated and oppressed being” (Marx) and create his own (genuinely human) world.

In the Soviet doctrine of physical culture (sport) there is no class integration since workers have already “seized power” (through Revolution) and thereby abolished class society, which means abolishing themselves as a class. In the “new” society, they are, as individuals, reduced to being “citizens” who are in a subordinate position with relation to the government (state, Party), and in terms of collectivity, they are the amorphous and unconscious “working masses” or “working people”. The ideologues of Stalinism reduce man, as does the church, to a “sheep” that is to be led to “paradise” (“communism”) by its “shepherds” (Party leaders), and be shorn and milked along the way. Man is by his nature “good”, but not sufficiently grown-up to account for his actions and assume responsibility for social development. So-called “historical materialism” becomes the fatal force that, through the Party leaders’ holding the key to the “holy secret”, governs human lives and determines the course of the development of society. What is left to man is to unquestioningly believe in the “infallibility of leaders” and obediently execute what is required of him. It is not the consciousness of an emancipated citizen, but the consciousness of a subject. The worker is no longer a revolutionary agent in the struggle against capitalism for a communist society; he has become part of the “working masses”, which have been reduced to a tool of the Party leaders for the “building of socialism”. Instead of encouraging man to overcome the institutions of bourgeois society, his main task is the “struggle for their strengthening”. Physical culture is no longer a form of workers’ self-organization and the means for heightening their class-libertarian consciousness; it is rather an instrument for subjugating man and bending his behavior to the will of the ruling “elite”. Hence the ideologues of Soviet physical culture (sport) understand it primarily as organization, norms, “common goals” dictated by party decrees, i.e., a mechanism for keeping the “masses” under control. “Personal initiative” is welcome, but only when it follows the ruling spirit. Like “bourgeois physical culture” and “bourgeois sport”, “socialist physical culture” and “socialist sport” have become one of the chief political means for destroying the critical-changing (class-libertarian) consciousness of workers and for integrating them into the established order – which is the opposite of Marx’s idea of libertarian physical activism.

Marx’s thought is multi-layered. When he speaks to young workers advising them how to fight against capitalists, Marx’s thought on physical culture remains within the framework of the bourgeois order. To young workers he recommends “physical education similar to that provided in schools for gymnastics and through military drills” /emphs. K.M./ (7), the sort produced in bourgeois society that is the privilege of aristocratic and bourgeois youth, so they can become physically stronger and develop a belligerent class spirit, which will, ultimately, enable them to take power. Unlike bourgeois pedagogues who give precedence to physical education over spiritual growth, Marx gives priority to “spiritual education”, i.e., he views physical education in the context of an overall human development. Physical exercises are not the means by which the character of a “model citizen” is created, but the means for the development of a free man. The education of young workers involves the impulse of human emancipation, which derives from Marx’s view that the proletariat is not struggling for their special class interests, which is typical of the bourgeoisie and previous classes, but for the realization of common human interests. By “entrusting” the proletariat with the “mission” of liberating mankind from plundering and tyranny, the physical education of young workers acquires a libertarian dimension. Indeed, the worker has not yet freed himself from the dominant forms of physical education, but he treats them as the means that will (along with paid productive labor, spiritual and poly-technical education) “elevate the working class considerably above the upper and middle classes” (aristocracy and bourgeoisie). (8) The superiority of young workers is based on the overall development of their personalities, which opens up the possibility of their immediate management of overall social reproduction. It is about the pragmatic logic, which, “in the given circumstances”, departs from the “general laws, the observation of which is enforced by the state power”, while the working class by “adapting them to life” “makes a tool of the power which is now used against it”. /emphs. K.M/ (9) Obviously, it is about strivings to use legal possibilities by the legal means offered by the capitalist order for the purpose of achieving the working class (universally human) goals. Civil institutions should become the instrument of the working class in its struggle against the capitalist order.

If it is not the true goal of the revolutionary struggle of the proletariat to take power and, especially, to keep it by using the institutions of bourgeois society (Engels’ view on the “dying out” of the institutions of bourgeois society in socialism), but to abolish the power relations (subjugation), it should be consider just how it is possible to take a significant step forward by using the means that, per se, prevent man from developing his genuine human powers, and without which there are no new horizons? Let us take for example the physical exercises recommended to the proletariat youth by Marx. These are, in essence, military drills intended to “discipline” the child, and do little more than suppress sexuality, sensuality, spontaneity, imagination… Instead of respecting their personalities, children are turned into impersonal executors of exercises that do nothing more than mimic the functions of machines and are, by their nature, contrary to everything offered by the possibility of developing a spiritually rich individual – the main reason why bourgeois pedagogy used this rote training for the creation of the “model citizen”. It is precisely by departing from Marx’s epochal notion that by changing the world man changes himself, that we can ask how much the world has actually changed if man, as an individual, remained within the spiritual confines of capitalist society?

The struggle for human emancipation by means of bourgeois physical culture (sport) is conducted on the field of the bourgeois society. It becomes the means for integrating workers into the order dominated by the values of the bourgeois society. Coubertin saw that clearly. Despite being a fanatical anti-socialist, he supported, at the time of the crisis of European capitalism, the idea of organizing “Workers’ Olympic games” in order to keep the future horizon for workers within the framework of a society dominated by mutual struggle for victory – through the achievement of a greater result (record). He realized that a (possible) political victory by the workers does not mean the end of capitalist society if the fundamental principles of that society continue to prevail. The possibility offered to everyone freely to engage in sport does not mean that man realizes his true freedom through sport. Let us take for example boxing, where the spirit of sport is most clearly expressed. Can the true freedom of man be asserted by inflicting physical injuries on another man, who is reduced to an “opponent”, while killing is the essential part of the risk involved in a “sports competition”? Or by endeavors to create, through the increasingly ruthless destruction of the organism, ever “greater results” (records)? “To rule the heads”, through physical culture and sport – this is the basic aim of Coubertin’s “utilitarian pedagogy”, which he earned him the respect of the Olympic gods of modern times.

Interestingly, the bourgeois ideologues, who until recently maintained that there was no “capitalism” in the West, that it is rather “industrial society”, now triumphantly state that “capitalism has won the battle with communism”. What does this victory consist of when it comes to sport? If it is about Western capital having become the master of the former “socialist sport” without any resistance whatsoever, it only means that it changed owners without changing its nature. The position of athletes is the best indicator of how much relations have changed. In “real-socialist” sport, athletes were engaged by the state, and the entire “sports engine” was a “billboard” for the ruling system. Since the victory of “democracy”, athletes have been hired by capitalist companies, and sport has become their advertising campaign and a banal kind of show-business. Moreover, considering the fact that, even in our country (Serbia), the leaders of the “new sport” are the same people who for decades held the leading positions in “socialist sport”, it is clear that “capitalism has won the battle” leaving behind a specter that, in collaboration with the ideologues of Stalinism, was created by the ideologues of the “free world”.

 

Footnotes

1) In: James Riordan, “Marx, Lenin and Physical Culture”, Journal of Sport History, vol.3 (1976) no. 2,158p.

2) N. A. Semashko, Puti sovetskoi fizkultury, 22p, in James Riordan, Sport in Soviet Society, 97p, Cambridge University Press, London,1977/

3) M. I. Kalinjin, On Communist Education, Literature in Foreign Languages, Moscow, 1953.

4) Ibid.

5) Compare: Riordan, Sport in Soviet Society, 406p.

6) Compare: K. Marx, “Instructions to Delegates of the Provisional Central Council”, in K. Marx – F. Engels, Opus, vol. 27, pp 157-158. Prosveta, Beograd, 1979. In “Capital”, Marx refers to Robert Owen and his “factory system”, which generated the “germ of future education that will, for all children above a certain age, unite the labor of production with education and gymnastics, not only as a method for increasing social production, but also as the only method for the production of versatile people” /Opus, vol. I, book 21, p 428/ For the formation of human character and plans for training children, including the attainment of a healthy body as the basic precondition for a happy life, see: Robert Owen, A New View of Society, p 27, Macmillan, London, 1972.

7) Marx, Instructions for the Delegates …, p 157.

8) Ibid, p 158.

9) Ibid, p 157.

 

Translated from Serbian by Vesna Todorović/Petrović

English translation supervisor, Mick Collins

 

Ljubodrag Simonović Duci: Olympism and fascism, sport, capitalism and destruction

L

Olympism and fascism, sport, capitalism and destruction

Link to the video: on YouTube
Video report can be downloaded from this site.

In this interview Duci talks about:

• the connection between olympism and fascism
• depoliticization of workers through sport
• destruction of children in sport
• the need for the development of visionary consciousness which needs to be guiding principle in struggle against capitalism
• Breivik representing destructive spirit of contemporary capitalism
• idea of communism as the only idea that has rational relationship towards the environment, giving chance to the humanity to exist and to preserve life on the planet”.

Ljubodrag Simonović: Destruction of the body

L

Ljubodrag Simonović
E-mail: comrade@orion.rs
Download text

DESTRUCTION OF THE BODY

The body is the basic vessel of human existence in the world and man’s basic connection to the world. It is not a natural given or a phenomenon sui generis. It is rather the product of the historical development of society. Each civilization creates a specific body and a specific relation to the body and, thus, a specific man. Even in Ancient Greece, people realized that the production of a particular body also implies the production of a particular type of man (masters and slaves). Class and racial physiognomic is given great importance in bourgeois anthropology and concentrated on particularly by bourgeois Hellenic scholars who idealized Ancient Greece. At the same time, man does not experience his body immediately but through a concrete totality of the epoch in which he lives and the prevailing ideological “model” of the body, as a concrete human (social) being.

The answer to the question of what is the human body in the contemporary world can be reached only in the context of the prevailing tendency of capitalist development. Capitalism produces an individual who is in functional unity with it and who enables its development, above all, by producing an appropriate body. The prevailing relation to the body is mediated by “technical civilization”. In other words, the body is reduced to being a peculiar machine, while bodily movement is reduced to the mechanics of motion. Technical functionality and efficiency become the basic features of the capitalist body. Basically, a dominant instrumental and exploitative relation to nature is fundamental to the relation to the human body. Rather than being a harmonious part of the living environment that, as such, should be respected, the body is reduced to being the object of transformation and an instrument for the attainment of inhuman goals. In “consumer society”, consumption has become the dominant form of bodily activity. The body has become part of the consumer way of life, and it responds to the demands of consumer civilization. The relation to the body has an instrumental character: it ceases to be an integral part of the human being and becomes a tool for the reproduction of the ruling order. The body is completely commercialized as the “greatest” achievement of the capitalist degeneration of man. Putatively, man is the “owner” of his body. In reality, he treats his body in the same way capitalism treats him as a man: by dehumanizing man, capitalism dehumanized man’s relation to his own body. It is a capitalistically created narcissism with an instrumental, destructive and spectacular nature.

The capitalist totalization of the world involves the capitalist totalization of the body, its deformation and the creation of a chronically ill man. The prevailing rhythm is that of capitalist reproduction, which destroys the biological rhythm of life – without which there is no healthy man. Not only is man guided by consumption as his moral challenge, but his body cannot survive without an increasing number of devices and substances, along with an artificial environment. Man’s survival is more and more mediated by artificial means that turn him into an invalid. The body has lost its natural needs: it can no longer process natural food, and it lives on and through medication. Man’s entire life is in “treatment”, meant ultimately to enable him to carry on in the functional harmony with the ruling order. The devolution of the body clearly shows that a developing “standard of consumption” brings on an erosion of the living standard. Labor, livelihood, movement, bio-rhythms, diet, sleep, living space as a modern ghetto (cities), air, water, food, tobacco, drugs, sugary beverages (including alcohol), ways of life that destroy man’s natural being, his night life, forced pace and ways of eating – almost all life-styles lead to man’s degeneration. Cholesterol, cellulite, diabetes, cancer, coronary diseases, neurasthenia, depression, AIDS, etc., are not “modern diseases”, but are rather a capitalist form of man’s physical and mental degeneration. It is about man’s transformation by capitalism, which deprives him of his natural and human life-creating quality and turns him into a plastic and technological “being”. At the same time, rather than being naturally conditioned and having a natural character, an increasing number of potential diseases are the products of laboratories and have a genocidal and for-profit character. Capitalism produces diseases that are then “cured” through man’s transformation into a profit-generating patient, that is, a chronic patient. The propaganda machine and his social position determine the “physical needs” of contemporary man. Man, who constantly devours larger and larger amounts of lower and lower quality food, is the most important strategic target of the food industry. This industry is producing a more and more gravely sick man, who is, of course, “taken in charge” by the medical and pharmaceutical industry. The consumption of larger and larger quantities of food does not reflect a need of the body; it is intended to compensate for a frustrated humanity. The same goes for smoking, drug taking, alcoholism, consumer physical exercise like aerobics, body-building and similar activities. Capitalism turns the consequences of the destruction of man and nature into the sources of profit and invents increasingly dangerous and destructive mechanisms. The human body becomes a universal destructive machine and a universal waste bin meant to swallow the ever-more poisonous products of capitalist civilization. At the same time, existential anxiety, daily humiliations, loneliness and hopelessness affect man’s mental health and further exacerbate his physical degeneration.

As part of the capitalistically degenerated world, man’s body has become the vehicle for the destruction of naturality and humanity and, as such, the enemy of nature and man. Capitalism has transformed man into a destructive labor force and, at the same time, into a consumer set to devour the greatest number of products in the least possible time. The nature of these commodities, the use-value of which continually decreases from the perspective of man as a biological and human being, and the nature of man’s relationship to these goods and services, which is nothing more than to consume them, inevitably result in man’s degeneration as a biological and human being. The consumer way of life produces a denaturalized and dehumanized consumer body and a consumer mentality, and, ultimately, a consumer view of the world and a consumer (destructive) imagination. The constant focusing on devouring food distracts the mind from crucial existential and essential issues and affects visionary consciousness. Dreams about food (just like dreams about luxury cars, swimming pools, houses, yachts… – which constantly feed the capitalist value horizon manifested by an increasingly aggressive entertainment industry) replace dreams about the world of free people. At the same time, the forms of escapism created by the entertainment industry destroy man’s need for intellectual activities. Capitalism mentally mutilates people by destroying  their need for science, philosophy, poetry, music, enlightened conversation… There exists but one area of interest: money and the political power it buys, concerns which ultimately serve to rationalize the existing order that enables the accumulation of wealth through the plundering of workers and the destruction of the environment.

Read the text to the end»

Ljubodrag Duci Simonović: The True Nature of Sport

L

kosarkaDuci speaks about professional sport from behind the scenes. Professional sport has a glamorous front that we are used to seeing in the media. However it also has its dark side. One of major issues connected with professional sport is the use of performance enhancing drugs – known as doping.
We were discussing this subject with a former professional basketball player, who is also a philosopher and an author, Ljubodrag Simonović. He shared his personal experience of what goes on behind the scenes of the sports arena.

Ljubodrag Duci Simonovic the true nature of sport

Link to video on: http://www.youtube.com/
You can download this video by using this site.

Noviji tekstovi

Poslednji Komentari

Arhiva

Kategorije

Meta Linkovi

Pratite Ducijev rad i na fejsbuku