У најновијој емисији АРТ телевизије “30 минута” гост је био Љубодраг Дуци Симоновић. Уредник и водитељ емисије је млади новинар Дејан Јелача.
Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.
Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.
„Још један фантастичан успех Новака Ђоковића!“. „Нова медаља за Нолета!“ „Још једна освојена титула!“. … То су само неки од наслова из наше штампе.
Да ли, уистину, имамо разлога да се радујемо?
Због чега је победа спортиста на међународној спортској сцени толико значајна за нацију? Када се трезвено анализирају чињенице, на спортским теренима појављују се „тенисери“ који су плаћеници капиталистичких група које се појављују у виду „спонзора“ и које организују тениске турнире као део своје рекламне кампање.
Један од најважнијих разлога због којег „врхунски“ спортисти имају такву популарност међу „обичним“ људима је тај, што побеђују „представнике“ других држава и нација. Они пружају могућност да се људи поистовете са њима и доживе себе као „победнике“.
„Врхунски спортисти“ су мамац за људе који су поражени у све суровијем капиталистичком свету и који су као такви лишени могућности да буду вредновани на вредносној лествици капитализма.
„Победили смо!“ – то је поклик који може да се чује широм планете када „представник“ једне нације победи „представника“ неке друге нације.
Путем борбе за победу на спортском пољу изазива се националистичка хистерија путем које се друге нације и државе своде на „противнике“.
Спорт је најважније политичко средство са којим се уништава осећање заједништва међу људима. Путем спорта људи се претварају у непријатеље, а свет у ратиште.
У спорту је легално убити „противника“, наносити тешке телесне повреде, уништавати децу, уништавати своје тело и психу стварањем садо-мазохистичког карактера…
Настојање да се победи други човек и на тај начин докаже сопствена „вредност“ води човечанство у уништење.
„Врхунски спортисти“ нису „национални хероји“, већ су јаничари „новог светског поретка“, а то значи мултинационалних корпорација које користе спортисте као своје рекламне паное у све беспоштеднијем економском рату који уништава природу и човека као природно и хумано биће.
Све веће суме које добијају „врхунски спортисти“ пропорционалане су све већој беди у којој живе радни слојеви.
Њихова улога је да униште културно наслеђе човечанства и у том контексту културну самосвест нација.
Неважно је одакле спортиста потиче. На спортском терену он се појављује као обезличени гладијатор, цуркузанер или каскадер „новог светског поретка“.
Коцкарска еуфорија постала је саставни део „врхунског спорта“. Није довољно што власници спортског show-business-a стварају од младих на стадионима и у спортским халама идиотизоване „хулигане“, већ отварају коцкарнице у виду „спортских кладионица“ и стварају од младих коцкарске фанатике.
Развој коцкарске еуфорије представља један од најпогубнијих начина на који се убија људско и национално достојанство и млади претварају у капиталистичке протуве.
То што „врхунски спортисти“ организују „хуманитарне акције“ и „хуманитарне фондације“ представља најпрљавији начин на који настоје да се додворе потлаченима.
Само најгори подлаци могу да користе болесну децу и унесрећене да би себе приказали као „добротворе“.
У полеђини „хуманитарних“ акција крије се настојање „националних хероја“ да избегну да плаћају порез. То иде дотле, да изимају друга држављанства да би избегли да плаћају порез „својој“ држави. Само „врхунски тенисери“ дугују држави Србији на десетине милиона евра и долара.
Да „врхунски спортисти“ не знају за срам показује и то, што купују од попова највиша религиозна знамења да би се и на тај начин додворили јавности. Готово да нема „врхунског спортисте“ који није купио орден „Светог Саве“ од Српске православне цркве.
Тенисери са својим рекетима само привидно ударају тениску лоптицу. Заправо, они са својим рекетима ударају људе у главу лишавајући их памети и слободарског достојанства.
Не победа над „представницима“ других народа и држава, већ сaрадња са другим народима и државама путем културних и еколошких садржаја представља једину могућност да човечанство сачува живот на Земљи и преживи.
Гост у најновијој емисији телевизије Републике Српске “Људовање” ( http://lat.rtrs.tv/av/pusti.php?id=45187 ), био је Љубодраг Симоновић Дуци, који је у свом познатом динамичном и убедљивом маниру говорио о опасностима за човечанство од свеуништавајућег капитализма, као главног доминантног поретка за обробљавање и уништавање човека и човечанства. Једини начин да се уништи капитализам је борба, али капитализам има разне “инструменте” како да преокупира човеков ум и излуди га путем спорта, спортских спектакла, разних медиокритетских серија, филмова… не би ли га тако обробљеног и хипнотисаног спречио да се освести и прогледа, да изађе из тог зачараног фејзбук-ТВ конпензативног света и лудила, да тако види и сагледа праве узроке своје несреће и лошег живота, да устане и бори се за свој егзистенцијални опстанак и нормалан живот, како својих породица, тако и својих нација.
Уредник и водитељ емисије “Људовање” је Веселин Гатало.
Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.
Дуци је више пута био позиван да држи трибине у Параћину. Ово је једна од њих, а догодила се 25.12.2009.
Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.
Тема емисије била je одлука МОК-а о пријему у чланство самопроглашене такозване државе Косово, иако она још није члан Уједињених Нација да би била призната држава, што је кршење правила самог МОК-а. Било је такође речи и о мирном прихватању те одлуке од стране МОК-а Србије на челу са Дивцем.
Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.
Касније се разговор проширио и на ситуацију око уласка Србије у Европској Унији, о спорту као инструменту политике… а на крају емисије приказан је Дуцијев филм “Олимпијски пламен” кога ћете моћи још једном да погледате.
Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.
Овај документарац режирао је Дуци заједно са својим старијим сином Игором Симоновићем. Глас који чита текст је глас Срђана Кнежевића, некадашег спортског коментатора, који данас није међу нама. Скрећем пажњу да у филму има и потресних сцена, нарочито при крају филма.
Љубодраг Симоновић Дуци је недавно гостовао на ТВ КЦН у емисији “Бесмртност и стваралаштво са Милом Алечковић”. У разговору с Дуцијем, професорка др Мила Алечковић дотакла је разне теме и области Дуцијеве личности, његовог стваралаштва, детињства, младалаштва, разних животних дилема, драматичних момената кроз које је пролазио Дуци, као и драматичних момената кроз које пролази наш народ и читаво човечанство, под бичем свеуништавајућег капитализма и новог светског поретка.
Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.
Човечанство је на прекратници!
Или ће капитализам уништити човека, природу и сваки живи организам на Земљи, или ће човек уништити капитализам, и изградити боље хуманије међуљудске односе и свет.
Рецеппт за то је историјски опробан, а то бунтовништво, активизам, повезивање људи, борба…!
Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.
Легендарни кошаркаш бивше Југославије, учесник студентског протеста 1968. године, докторирао је на филозофском факултету. Велики борац за социјалну правду, говорио је на трибини поводом студентске блокаде, у знак подршке студентима у борби за своја права 28.10.2014.
Љубодраг Симоновић
E-mail: comrade@orion.rs
Интервју Дуција Симоновића у „Илустрованој Политици“ од 4.11.2014.
Интервју водила Нина Савчић
Фотографије Жељко Синобад
Скини текст:
Несхваћени геније
– Какво Вам је било детињство?
Мој отац био је предратни комунист-информбировац. Имао је фризерски салон. Живели смо у малом мемљивом магацину иза фризерског салона, без воде и канализације. Отац је био под сталном присмотром. Нико нам није долазио „у госте“. Са нама је живела баба-Ана која је била Немица и чији је син погинуо на самом почетку рата на Источном фронту као немачки војник. Имао је 17 година. То је била највећа трагедија у нашој породици. Баба није могла да поднесе смрт сина и желела је да умре – верујући да ће се поново срести са сином на небу. Умрла је у 56. години. Изгледала је као старица од 90 година.
Оно што је највише обележило моју младост, било је стратиште на којем су Немци стрељали хиљаде житеља Краљева и околних места, као и Музеј у парку у којем су се налазиле стравичне фотографије из братоубилачког рата. Запомагање мајки на поменима деловалo је на мене тако, да сам стекао осећање кривице што сам жив… То ме и данас прогања.
– У каквој сте кућној атмосфери одрасли? Са пет година сте научили да играте шах, имали сте породични оркестар…
Шах је био само један од начина на који је отац настојао да развије моје стваралачко биће. Моји родитељи инсистирали су на „класичном образовању“ које подразумева хармоничан развој целовите личности. Заволети књигу, поготову поезију, свирати бар један инструмент, научити језике, развити ум, развити тело оплемењујућим телесним вежбама, радити од малена и помагати родитељима… То нису била апстрактна педагошка начела, већ начин живота мојих родитеља. Поред постојања кућног оркестра, у којем сам свирао прву виолину, у нашој кући одржавале су се вечери поезије на којима је мој отац рецитовао на изворном језику Љермонтова, Пушкина, Мајаковског, Јесењина, Аполинера… Иначе, отац је двадесет година био најбољи шахиста краљевачке „Слоге“. Поред тога, одлично је играо бриџ. Сећам се да су неки од виђенијих југословенских шахиста долазили код њега да уче бриџ – који је некада био релаксирајућа игра за шахисте.
Оно што је највише утицало на развој моје стваралачке личности било је то, што ме је отац пољубио када сам покушао да му помогнем. У настојању да „заслужим“ очеву благонаклоност трудио сам се да дођем до неке „добре идеје“ и одушевим оца. То је оно што је остало у дубини мог бића и што ће живети у мени до краја живота.
-Како сте тада видели себе у будућности?
Нисам маштао о будућности. Жеља да помогнем родитељима приковала ме је за реалност у којој смо живели. Прве паре зарадио сам са шест година и мајка је урамила тај новац. Идеја да човек треба да живи од свога рада била је окосница живота мојих родитеља. Отац је био сироче и од малена се борио да преживи, а мајка је од своје девете године радила 12 сати дневно у фризерском салону у Суботици. Од непрекидног стајања добила је проширене вене. Ноге су јој биле отечене и користила је пијавице да смањи оток.
-Да ли сте, упркос невољама, имали срећно детињство?
Имао сам срећно детињство јер сам имао родитеље који су ме волели. Што се тиче питања о срећи, са њим сам се сусрео када сам био у другом разреду основне школе. Наиме, одлазио сам са својим друговима на сахране да једемо жито. Да је мајка то знала одрала би ме од батина. Десило се, тако, да је умро млади ватрогасац. Родитељи су га сахранили. То ме је толико потресло да више нисам одлазио на гробље. Али, почело је да ме прогања питање: да ли човек може да умре срећан? Имали смо богату кућну библиотеку и настојао сам да у „последњим речима“ великих писаца пронађем одговор. Узалуд. Прошле су многе године док нисам дошао до одговора…
-Какав је био однос ваших родитеља према спорту?
Мој отац није одлазио на утакмице нити је био „навијач“. О спорту се никада није разговарало. Када се ради о шаху, он за мог оца није био „спорт“, већ умна делатност. Говорио је да није важно победити, већ одиграти добар потез. Саветовао ме је да када играм шах са својим друговима дозволим да врате потез када направе озбиљан превид. Послушао сам га и то ме је умало коштало освајања првог мест на првенству школе.
-Ипак сте почели да играте кошарку… Да ли сте имали подршку родитеља?
Родитељи су ме подржали јер су видели да сам заволео кошарку. Мој отац није био само фризер, већ је савладао и кројачки занат – био је абаџија. Почео је да ми шије гаћице од сатена са специјалним улошцима за заштиту кукова код пада. Сашио ми је и црвено-бели дрес од истог материјала. Иначе, отац је бесплатно сашио „Црвеној звезди“ гаћице. Играјући у њима освојили смо првенство Југославије. Сашио је посебне гаћице од плавог сатена са заштитницима Радивоју Кораћу. Жућко је био толико одушевљен гаћицама да ми је поклонио дрес у коме је играо у репрезентацији Европе са бројем 5. Пар година касније, и ја сам заиграо у репрезентацији Европе у дресу број 5.
-Да ли верујете у „судбину“?
Не верујем. Ипак, десиле су ми се неке ствари за које ће многи рећи да су дело „судбине“. Када сам почео да постижем прве резултате у кошарци отац је, када је био посебно добре воље, изводио „скеч“ у коме је глумео спортског репортера који преноси утакмицу у којој сам био главни играч. То није била обична утакмица. Отац је вршио „пренос“ са утакмице која се играла у Паризу и у којој сам играо за најбољу селекцију Европе против најбоље селекције Америке. На самом крају утакмице резултат је био 100 : 99 за репрезентацију Америке. Био сам фаулиран и изводио сам лична бацања. Убацио сам оба – и репрезентација Европе победила је репрезентацију Америке. „Дуци је дао одлучујуће поене!“ – одушевљено је узвикивао мој отац. Не знам да ли сам се више радовао томе што је отац био расположен, или што сам видео себе како се шепурим после победе над Америком…
Десетак година касније као члан селекције Европе играо сам у Тукију, на нормандијској обали Француске, утакмицу против селекције Америке. Био је крај утакмице. Постигли смо 99 кошева. Стајао сам на линији слободног бацања. Извео сам прво бацање и постигао стоти кош. Сетио сам се оца и заплакао…
-Шта је довело до тога да се окренете против спорта?
И код нас је владала неприкосновена догма да је борба за победу на спортском пољу врхунац хуманизма и патриотизма. И ја сам у то слепо веровао. Временом, десило се много тога што је довело у питање моју оданост спорту. Прелом се збио после Светског првенства у Љубљани – када је умро наш друг Трајко Рајковић. Као да су ми спале наочаре кроз које сам свет видео у дугиним бојама и предамном се појавила реалност у црно-белој димензији. Трајко је умро – а као да се ништа није догодило. Све је заташкано, нико није одговарао… У људима којима сам до тада безусловно веровао нисам више видео „хуманисте“ и „патриоте“, већ каријеристе и профитере који су били спремни да газе преко лешева да би остварили своје личне интересе.
-Онда су дошле Минхенске олимпијске игре…
Светско првенство у Љубљани било је почетак краја, а Олимпијске игре у Минхену крај мог веровања у спорт и олимпијске принципе. Не ради се само о заташкавању допинг-афере са Порториком, већ о читавој атмосфери… „Олимпијско село“ било је, заправо, савремени концентрациони логор у којем смо се налазили ми спортисти – савремени гладијатори. За разлику од гладијатора у античком Риму који су били свесни да су робови који су осуђени на смрт у арени, савремени гладијатори верују да су слободни људи. Повреде, допинг, смрт – све то спада у „слободу“ коју нуди спорт. Ако ништа друго, данас млади имају могућност да изграде критичку дистанцу према спорту и на тај начин према владајућем поретку. Верујем да ће доћи време када ће спорт бити превазиђен истинском телесном културом.
– Да ли сте очекивали да ће се све срушити после Минхена? Да сте знали како ће се ствари одвијати, да ли бисте поступили исто?
Није ми требало много памети да схватим како ће се ствари развијати. Однос мојих другова, тренера и руководства према мени јасно је указивао на то. Био сам осуђен и одбачен – заувек. Никада нисам посумњао у исправност одлуке да напустим Олимпијске игре. Мерено малограђанским критеријумима, много сам изгубио. Мерено људским критеријумима, учинио сам праву ствар.
– Како сте се осећали као некадашњи најбољи кошаркаш света, одбачен и скрајнут јер се борио за истину и правду?
Захваљујући томе што су ми узори били родитељи и људи као што је то Његош, схватао сам живот као борбу против неправде. Руковођен тиме приступио сам, као бруцош, студентском покрету из 1968. Нисам увек у животу био „на висини задатка“, падао сам повремено у малограђанске замке, али је потреба да се борим против неправде била та која ме је увек изнова извлачила из малограђанског блата. Данас, настојање човека да се бори против неправде постало је настојање да се бори да спречи уништење живота на Земљи.
-Нисте приступили ниједној партији?
Ниједна политичка група није блиска мојим политичким убеђењима. Почетком деведесетих настојао сам да се озбиљније политички ангажујем кроз еколошки покрет који је добијао на замаху. Нажалост, у први план су избили људи који су у еколошком покрету видели средство за сопствену политичку промоцију.
– Како са ове дистанце видите Милошевића? У чему су вам се разилазили ставови, у чему сте се слагали?
Суштинска разлика између нас била је у томе, што је Милошевић био политичар који је био заокупљен реалним светом, а ја „идеалист“ чија је мисао усмерена према будућности. Да сам био на његовом месту, сасвим сигурно да не би остало много од мог идеализма. То је разлог што нисам могао да постанем „политичар“. Да сам постао „политичар“, издао бих себе и веру у будућност. Иначе, подржао сам његово настојање да се спречи распродаја друштвене имовине и природних ресурса, као и тежњу да се ослонимо на Русију. Упркос недостацима, његова политичка стратегија била је исправна.
– Какав мислите да би био пут Србије да није било 5. октобра?
Био би тежак, али просперитетан. Имали смо шансу да будемо херојски народ. 5. октобра престали смо да постојимо као историјски народ. Постали смо оно што смо били у турско доба – робље, овог пута Запада. На то симболично упућује однос „званичне Србије“ према Зорану Ђинђићу. Онај ко је тражио од НАТО-а да нас бомбардује и крене са копненом офанзивом на нашу земљу, сахрањен је у „Алеји великана“?!
– Како Вам се чини да се Србија сада креће, шта видите као највећи проблем?
Највећи проблем је у томе, што убедљива већина људи живи у виртуелном свету. То је „свет“ који стварају ТВ-станице, новине, политичке партије, невладине организације… Иза тог паравана налазе се прави владари који вуку потезе из сенке од којих зависи судбина наше земље и нашег народа. Све док се људи не дигну и не истерају из мрака пацове који прождиру наш народ и уништавају нашу земљу – нема нам бољитка.
Када један народ изгуби потребу да буде слободан он више не заслужује да постоји. Верујем да, упркос свему, наш народ није изгубио потребу за слободом, тим пре, што је борба за слободу постала борба за опстанак.
Још једно „Светско првенство“ је завршено. Наши спортисти постигли су још један „велики успех“. Организован је још један „спектакуларни дочек наших шампиона“. Доживели смо још једну еуфорију…
Шта се, уистину, догодило? Ко су, заправо, победници, а ко поражени?
Нису нама „противници“ црначка деца из америчких гета; ни бразилски момци који су побегли из блатњавих фавела; ни алжирски дечаци из сиротињских насеља француских градова… Они су нам подметнути да на њима „тупимо зубе“ и иживљавамо своју несрећу. Победе „наших“ гладијатора и циркузанера на спортским теренима су компензација за поразе које свакодневно доживљавамо.
Спортске представе су спектакуларна подвала.
Потлачене радне „масе“ добиле су још једну илузију, још једну кост коју ће да глођу, а они који владају и пљачкају купили су време да могу у сенци спортских спектакала да на миру наставе да раде свој злочиначки посао. Победили су, заправо, капиталисти, корумпирани и однарођени политичари, мафијашке банде које држе спорт у својој шаци… Спортисте плаћају они који отимају новац од радника, они који су наши господари…
Тврдња да победе наших спортиста на међународним такмичењима подижу борилачку вољу нашег народа представља чисту будалаштину. Никада победе на спортском пољу нису покренуле потлачене да се боре за своја људска и грађанска права. Напротив: победе на спортском пољу само су учвршћивале положај владајуће класе. То је главни разлог што су владари света толико заинтересовани за одржавање све бројнијих и све крвавијих спортских спектакала. Путем спорта незадовољство потлачених радних слојева бива усмерено на странпутицу, а од радника и њихове деце ствара се деполитизована „навијачка маса“. И овде треба рећи да је стадион створен у другој половини 19. века у Енглеској када су се радници изборили за осмочасовно радно време, и када је требало „колонизовати“ њихово не-радно време – да се не би класно освестили и борили за своја радничка и људска права.
Када се слегне заслепљујућа прашина „победничке“ еуфорије, људи ће се сучељити сa правим резултатом „велике спортске победе“: затворене преостале књижаре и читаонице и отворене нове спортске коцкарнице у чијем отровном смраду трули наша младост; залуђени „спортском славом“ и сновима о „великим парама“ још већи број младих бациће књигу и пропасти на спортским теренима; уместо школа и позоришта, зидаће се нови, све већи стадиони и спортске хале – за све бројнију сиротињу…
Више од четвртине становништва Србије је неписмено, а готово половина има само основну школу. Жалосна је истина да „нашој интелигенцији“ не смета то, што читава српска култура добија од државе годишње мање новца од новца који за уговор добије „бољи“ кошаркаш или фудбалер – на који неће платити порез!
Ми не треба да се боримо против подмештених „противника“ на спортским борилиштима, већ против правих противника. То су капиталистичке банде и политичари који уништавају наш народ; који су продали Космет; који припремају отцепљење Старе Рашке и Војводине; који нас утерују у Европску унију и НАТО; који од наше деце праве педере и лезбејке; који дозвољавају Американцима да нас запрашују као инсекте и трују наша поља и воду; који уништавају породицу, културу, слободарско достојанство људи; који нашу Мајку-Србију настоје да сведу на снисходљиву курву капиталистичких кланова који владају Европом и Америком…
То су наши прави противници и против њих треба да се боримо!
Србија пропада, а српски народ нестаје… Банде криминалаца отимају нашем народу фабрике, руднике, земљу, воду… Полиција пребија раднике… Војска нема чамце ни батеријске лампе… Милијарде евра сваке године бивају пребачене на рачуне у иностранству… Одиграва се завршни чин отимања Космета… Трећеразредни политичари са Запада долазе у Београд да нам постављају ултиматуме… Убедљива већина младих жели да напусти земљу… Кога то занима? Судећи по новинским извештајима и телевизијским емисијама – никога. Питање свих питања је да ли је Новак Ђоковић победио на неком турниру и колико је новца „зарадио“.
„Фондација Новак Ђоковић“ уложила је, у августу ове (2014.) године, пар стотина хиљада евра у опремање дечијих вртића и забавишта. Још један „хумани“ гест „нашег великог шампиона“ који је добио подршку јавности. Шта се крије иза ових „хуманитарних“ акција?
Наши „врхунски спортисти“, на челу са Ђоковићем и Дивцем, применили су метод који одавно користи пљачкашка „елита“ на Западу: да користи несрећу обесправљених радних слојева да би створила ореол „доброчинитеља“ и купили јавност. Који ће човек који има самопоштовање да користи туђу несрећу да би себе рекламирао? Онај ко стварно жели да помогне, он то ради без помпе.
Новак Ђоковић је само у 2013. на турнирима и од реклама „зарадио“ преко 27 милиона долара. Не постоји податак да је платио порез Србији – чији је држављанин. Колико Новак Ђоковић и други „врхунски“ спортисти, тренери и спортски менаџери дугују нашој држави? Када се имају у виду године које су за нама, ради се о стотинама милиона долара и евра.
Ули Хенес, легенда немачког фудбала и најуспешнији менаџер „Бајерна“, осуђен је у Немачкој на 3,5 године затвора због утаје пореза. Отац тенисерке Штефи Граф био је осуђен на 7 година затвора због манипулације са пореским листама своје ћерке. Шта је са нашом државом? Због чега су утајивачи пореза из света професионалног спорта изнад закона? Да ли се ради о додворавању масама, или о систематском поткупљивању политичара, државних службеника и новинара од стране „врхунских“ спортиста?
Како је могуће да „врхунски“ тенисери за победу на неком турниру добију више од 2 милиона долара? Да би зарадио 2 милиона долара просечно плаћени радник у свету треба да ради 500 година! Ђоковић и његове „колеге“ из света тениса тај новац „зараде“ за неколико сати „играња“. Због чега тениски циркузанери добијају новац о коме радници не могу ни да сањају? Које друштвене вредности стварају тенисери? Оно што они заправо „раде“ је пребацивање тениске лоптице са једног на други део терена.
Играчка техника у спорту нема еманципаторски, већ забављачко-циркузанерски карактер. Она је средствo за производњу „спектакла“ са којим треба интегрисати људе у владајући поредак. Са њом се не развијају истинске људске моћи, већ облици манипулације и уништавања људи као културних и природних бића. Савладавајући играчку технику, спортиста се обрачунава са својим духовним и играчким бићем. Што је „већи тенисер“, спортиста је мање човек. Он постаје својеврсни фах-идиот како у менталном, тако и у телесном смислу. „Тенисер“ је облик у коме се човек отуђује од себе као човека.
Да би се схватила права природа „врхунског“ тениса, треба имати у виду ко плаћа светску тениску „елиту“. То су, пре свега, „добротворне“ фондације Била Гејтса, „Монсанто“, највеће светске банке, „Пума“, „Адидас“, „Кока-кола“… Ђоковић, Надал, Федерер… су кловнови најмоћнијих капиталистичких кланова и као такви заштитни знак савременог капитализма. Они су јуришници „новог светског (америчког) поретка“ који уништава човечанство и живот на Земљи. „Врхунски спортисти“ спадају у 1% светске богаташке „елите“. Јахте, куће и поседи, ексклузивна одмаралишта, боравак у најскупљим хотелима, огроман новац у западним банкама… Они су органски део богаташке „елите“ која влада светом. „Посебност“ Ђоковића је у томе, што своје рекламне паное поставља преко целих зграда и што диже себи споменике по Србији!
Све веће суме коју добијају тенисери пропорционалне су све већој беди у којој се налази све већи део радничке популације у свету. „Спорт је најјефтинија духовна храна за радне масе – која их држи под контролом!“ – то је златно правило спорта до кога је дошао Пјер де Кубертен – званично „отац“ модерног олимпизма. Спортисти не стварају друштвене вредности, већ деполитизују потлачене и на тај начин служе очувању владајућег поретка.
Тенисери нису „представници својих нација“, већ јаничари најмоћнијих капиталистичких корпорација које користе спорт да униште националне културе и национално-слободарску самосвест. Спорт је круна „мондијалистичког“ погледа на свет, а модерни олимпизам је прва и најважнија мондијалистичка религија. Истовремено, тенисери су трчећи рекламни панои највећих капиталистичких корпорација и као такви произвођачи потрошачког менталитета – који је покретачка снага „потрошачког друштва“ које све интензивније угрожава опстанак човечанства.
Новац који „зарађује“ и „поклања“ Новак Ђоковић је крвави новац који су капиталистички зликовци отели од радника и са којим плаћају спортисте-најамнике да „испирају мозак“ потлаченима и стварају од њих покорне идиоте.
„Навијати“ за Новака Ђоковића и његову тенисeрску братију заправо је давање подршке џелатима човечанства да докрајче свој монструозни „посао“: да се обрачунају с критичко-мењалачким умом и униште живот на Земљи.
Link to the video: on YouTube
Video report can be downloaded from this site.
“In this interview Duci talks about:
• the connection between olympism and fascism
• depoliticization of workers through sport
• destruction of children in sport
• the need for the development of visionary consciousness which needs to be guiding principle in struggle against capitalism
• Breivik representing destructive spirit of contemporary capitalism
• idea of communism as the only idea that has rational relationship towards the environment, giving chance to the humanity to exist and to preserve life on the planet”.
Ljubodrag Simonović
E-mail: comrade@orion.rs
Download text
The body is the basic vessel of human existence in the world and man’s basic connection to the world. It is not a natural given or a phenomenon sui generis. It is rather the product of the historical development of society. Each civilization creates a specific body and a specific relation to the body and, thus, a specific man. Even in Ancient Greece, people realized that the production of a particular body also implies the production of a particular type of man (masters and slaves). Class and racial physiognomic is given great importance in bourgeois anthropology and concentrated on particularly by bourgeois Hellenic scholars who idealized Ancient Greece. At the same time, man does not experience his body immediately but through a concrete totality of the epoch in which he lives and the prevailing ideological “model” of the body, as a concrete human (social) being.
The answer to the question of what is the human body in the contemporary world can be reached only in the context of the prevailing tendency of capitalist development. Capitalism produces an individual who is in functional unity with it and who enables its development, above all, by producing an appropriate body. The prevailing relation to the body is mediated by “technical civilization”. In other words, the body is reduced to being a peculiar machine, while bodily movement is reduced to the mechanics of motion. Technical functionality and efficiency become the basic features of the capitalist body. Basically, a dominant instrumental and exploitative relation to nature is fundamental to the relation to the human body. Rather than being a harmonious part of the living environment that, as such, should be respected, the body is reduced to being the object of transformation and an instrument for the attainment of inhuman goals. In “consumer society”, consumption has become the dominant form of bodily activity. The body has become part of the consumer way of life, and it responds to the demands of consumer civilization. The relation to the body has an instrumental character: it ceases to be an integral part of the human being and becomes a tool for the reproduction of the ruling order. The body is completely commercialized as the “greatest” achievement of the capitalist degeneration of man. Putatively, man is the “owner” of his body. In reality, he treats his body in the same way capitalism treats him as a man: by dehumanizing man, capitalism dehumanized man’s relation to his own body. It is a capitalistically created narcissism with an instrumental, destructive and spectacular nature.
The capitalist totalization of the world involves the capitalist totalization of the body, its deformation and the creation of a chronically ill man. The prevailing rhythm is that of capitalist reproduction, which destroys the biological rhythm of life – without which there is no healthy man. Not only is man guided by consumption as his moral challenge, but his body cannot survive without an increasing number of devices and substances, along with an artificial environment. Man’s survival is more and more mediated by artificial means that turn him into an invalid. The body has lost its natural needs: it can no longer process natural food, and it lives on and through medication. Man’s entire life is in “treatment”, meant ultimately to enable him to carry on in the functional harmony with the ruling order. The devolution of the body clearly shows that a developing “standard of consumption” brings on an erosion of the living standard. Labor, livelihood, movement, bio-rhythms, diet, sleep, living space as a modern ghetto (cities), air, water, food, tobacco, drugs, sugary beverages (including alcohol), ways of life that destroy man’s natural being, his night life, forced pace and ways of eating – almost all life-styles lead to man’s degeneration. Cholesterol, cellulite, diabetes, cancer, coronary diseases, neurasthenia, depression, AIDS, etc., are not “modern diseases”, but are rather a capitalist form of man’s physical and mental degeneration. It is about man’s transformation by capitalism, which deprives him of his natural and human life-creating quality and turns him into a plastic and technological “being”. At the same time, rather than being naturally conditioned and having a natural character, an increasing number of potential diseases are the products of laboratories and have a genocidal and for-profit character. Capitalism produces diseases that are then “cured” through man’s transformation into a profit-generating patient, that is, a chronic patient. The propaganda machine and his social position determine the “physical needs” of contemporary man. Man, who constantly devours larger and larger amounts of lower and lower quality food, is the most important strategic target of the food industry. This industry is producing a more and more gravely sick man, who is, of course, “taken in charge” by the medical and pharmaceutical industry. The consumption of larger and larger quantities of food does not reflect a need of the body; it is intended to compensate for a frustrated humanity. The same goes for smoking, drug taking, alcoholism, consumer physical exercise like aerobics, body-building and similar activities. Capitalism turns the consequences of the destruction of man and nature into the sources of profit and invents increasingly dangerous and destructive mechanisms. The human body becomes a universal destructive machine and a universal waste bin meant to swallow the ever-more poisonous products of capitalist civilization. At the same time, existential anxiety, daily humiliations, loneliness and hopelessness affect man’s mental health and further exacerbate his physical degeneration.
As part of the capitalistically degenerated world, man’s body has become the vehicle for the destruction of naturality and humanity and, as such, the enemy of nature and man. Capitalism has transformed man into a destructive labor force and, at the same time, into a consumer set to devour the greatest number of products in the least possible time. The nature of these commodities, the use-value of which continually decreases from the perspective of man as a biological and human being, and the nature of man’s relationship to these goods and services, which is nothing more than to consume them, inevitably result in man’s degeneration as a biological and human being. The consumer way of life produces a denaturalized and dehumanized consumer body and a consumer mentality, and, ultimately, a consumer view of the world and a consumer (destructive) imagination. The constant focusing on devouring food distracts the mind from crucial existential and essential issues and affects visionary consciousness. Dreams about food (just like dreams about luxury cars, swimming pools, houses, yachts… – which constantly feed the capitalist value horizon manifested by an increasingly aggressive entertainment industry) replace dreams about the world of free people. At the same time, the forms of escapism created by the entertainment industry destroy man’s need for intellectual activities. Capitalism mentally mutilates people by destroying their need for science, philosophy, poetry, music, enlightened conversation… There exists but one area of interest: money and the political power it buys, concerns which ultimately serve to rationalize the existing order that enables the accumulation of wealth through the plundering of workers and the destruction of the environment.
Duci speaks about professional sport from behind the scenes. Professional sport has a glamorous front that we are used to seeing in the media. However it also has its dark side. One of major issues connected with professional sport is the use of performance enhancing drugs – known as doping.
We were discussing this subject with a former professional basketball player, who is also a philosopher and an author, Ljubodrag Simonović. He shared his personal experience of what goes on behind the scenes of the sports arena.
Link to video on: http://www.youtube.com/
You can download this video by using this site.
25-og decembra ove godine Ljubodrag Simonović – Duci biće gost u Paraćinu. Tribina će se održati u 19h. u galeriji:”Pitagora”.
Inače… Duci je skoro bio gost na TV Jesenjin, i taj nastup treba da dobijem za dan, dva, pa ću ga postaviti na blog.