Љубодраг Симоновић Дуци одржао је 05.05.2015. у Београду трибину на факултету политичких наука. Обезбеђен је аудио снимак.
Послушајте…
Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.
Овде ћемо рећи нешто о Достојевском чије дело је састојак мисаоног хумуса из којег је никла Хајдегерова филозофија. Да би се схватила природа мисли Достојевског, треба имати у виду животну реалност Русије његовог времена.
У другој половини 19. века надирући капиталистички талас разрушио је обичајне, моралне и религиозне темеље руског друштва и довео у питање царски поредак који је имао апсолутистички карактер. Феудална Русија заснивала је политичку стабилност на томе, да су сељаци били везани за земљу. Укидањем кметства (1861.) и развојем индустријске производње долази до развоја градова и до стварања све бројнијег грађанства и радничке класе. Милиони сељака постали су најамници нових капиталистичких господара и били изложени беспоштедној експлоатацији. Све већи број људи живи у егзистенцијалној неизвесности и беди. Не постоје политичке институције које пружају могућност да се све веће незадовољство потлачених каналише путем легалних политичких токова. Политички живот десеткован је полицијским терором, ликвидацијама тајне службе и масовним прогонима у Сибир. Борба против царског апсолутизма заснива се на протестним акцијама следбеника идеја „декабриста“ и „народњака“, као и на атентатима анархистичких група које настоје да се фанатичним волунтаризмом супротставе државном терору. Идеја социјализма постаје основ за класно освешћивање радника и за њихово политичко организовање. Студентска омладина постаје расадник нових идеја и носилац политичког радикализма. У Русији друге половине 19. века владао је политички хаос.
Развој капитализма ишчупао је „руског човека“ из његовог дотадашњег духовног станишта и он више није могао да пронађе ослонац у традиционалном начину живота, у цркви и царском режиму. Вредносни хоризонт старог друштва и традиционални друштвени односи нестајали су у све дубљој капиталистичкој мочвари, а нови вредносни хоризонт и нове институције нису били на видику. Човек је бачен у свет у којем мора да се грчевито бори да би преживео. У таквим условима, не преостаје му друго него да у самоме себи потражи ослонац за одбрану свог људског интегритета.
Религиозни мистицизам Достојевског непосредна је последица губитка вере у разум. У његовој филозофији успостављен је сукоб између разума који нема конкретни друштвени ослонац и који стога све релативизује, и потребе да се дела да би човек преживео и потврдио своје људско постојање. Будући да човек није могао да нађе ослонац у разуму који, сам по себи, нуди различита решења која само збуњују човека и спречавају га да дела, Достојевски му нуди ослонац у виду „слободне воље“ која се заснива на снажном карактеру путем којег је требало да човек реализује своје животне моћи и потиснуте потребе.
Слобода се по правилу дефиниште као суздржавање од угрожавања слободе других која се заснива на приватној својини, а не као ослобађање од тираније моћних и класног поретка – као слобода од постојећег, а за нови свет. И код Достојевског „слободна воља“ не подразумева настојање човека да се супротстави неправди и да се избори за праведни свет, већ подразумева оживотворење потиснутог бића човека које је производ постојећег света. Достојевски је настојао да пружи слободу на капиталистички начин дегенерисаном човеку који покушава да реализује своје потиснуте потребе на начин који му диктира владајући поредак. Типичан пример је коцкар. Коцкар није могућ без коцке, а коцка није могућа без поретка у којем се вредности које човек ствара отуђују од њега и постају судбинска моћ. Коцка је искушавање моћи која влада у капитализму и као таква је игра са смрћу.
Да би спречио да се живот претвори у беспоштедну борбу између људи руковођених неограниченом „слободном вољом“, Достојевски настоји да изгради моралну свест која ће бити ограда злочиначкој самовољи. Она је дата у идеји „бога“. Уместо вере у разум, вера у „бога“ требало је да омогући опстанак друштва као заједнице „хришћанских душа“. На тај начин, уместо антагонизма у разуму, успостављен је антагонизам између делатне воље и моралне (само)свести. Као што је Кант покушао да тај проблем реши на формално-логички начин и помоћу апстрактног грађанина (трансцендентално Ја), тако је Достојевски настојао да тај проблем превазиђе помоћу апстрактног хришћанина. Кантову грађанску моралну (само)свест замењује хришћанска морална (само)свест.
Код Достојевског недостаје саморефлексија људске егзистенције на основу конкретне историјске ситуације у којој се друштво налази, што значи недостаје саморефлексија човека као конкретног историјског и друштвеног бића. У његовој филозофији нема визионарске свести и у том контексту критеријума по којем треба делати имајући у виду историјски развој друштва, а то значи настанак грађанског света. Достојевски се није руководио разумном алтернативом која је заснована на еманципаторским потенцијалима друштва који пружају могућност за развој визионарске свести и стварање политичких покрета који ће створити нови свет, већ на индивидуалној егзистенцији и религиозном мистицизму. Ради се о атомизованом припаднику пропадајуће аристократске класе који се налази у свету који не схвата у контексту његове историјске пролазности, а самим тим не схвата ни себе као конкретно историјско биће. Достојевски није настојао да изгради ново друштво, већ да спречи распад царског поретка и владајућег духовног свода који се заснивао на ортодоксном једноумљу. Он је прогресу, који се заснивао на развоју капитализма и стварању грађанског друштва, супротставио политичку стабилност Русије. Достојевски у најразвијенијим капиталистичким државама Европе није видео могућу будућност Русије, већ њену пропаст.
Достојевски није припадао ни једној друштвеној класи. Зато су га сви својатали. Пропали племић, без власништва и новца да би био капиталист, по образовању и схватању живота далеко од сељака и радника, војник по нужди, бунтовник по природи, слабог здравља и још слабијег карактера… Способност да сажме у својим ликовима живот у његовим супротностима довела је до тога, да су га сви доживљавали као „свог писца“. Достојевски је био политички реакционар, али је његова „руска душа“ била толико пространа да су у њој могли да нађу уточиште људи из свих друштвених слојева. Достојевски није вајао своје ликове полазећи од своје филозофије, већ његова филозофија представља синтезу животне филозофије његових ликова. Живот у његовој непосредности представља извор његове мисли. То је оно што даје уверљивост његовим ликовима и животност његовој филозофији.
Љубодраг Симоновић Дуци: Достојевски
Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.
Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.
„Још један фантастичан успех Новака Ђоковића!“. „Нова медаља за Нолета!“ „Још једна освојена титула!“. … То су само неки од наслова из наше штампе.
Да ли, уистину, имамо разлога да се радујемо?
Због чега је победа спортиста на међународној спортској сцени толико значајна за нацију? Када се трезвено анализирају чињенице, на спортским теренима појављују се „тенисери“ који су плаћеници капиталистичких група које се појављују у виду „спонзора“ и које организују тениске турнире као део своје рекламне кампање.
Један од најважнијих разлога због којег „врхунски“ спортисти имају такву популарност међу „обичним“ људима је тај, што побеђују „представнике“ других држава и нација. Они пружају могућност да се људи поистовете са њима и доживе себе као „победнике“.
„Врхунски спортисти“ су мамац за људе који су поражени у све суровијем капиталистичком свету и који су као такви лишени могућности да буду вредновани на вредносној лествици капитализма.
„Победили смо!“ – то је поклик који може да се чује широм планете када „представник“ једне нације победи „представника“ неке друге нације.
Путем борбе за победу на спортском пољу изазива се националистичка хистерија путем које се друге нације и државе своде на „противнике“.
Спорт је најважније политичко средство са којим се уништава осећање заједништва међу људима. Путем спорта људи се претварају у непријатеље, а свет у ратиште.
У спорту је легално убити „противника“, наносити тешке телесне повреде, уништавати децу, уништавати своје тело и психу стварањем садо-мазохистичког карактера…
Настојање да се победи други човек и на тај начин докаже сопствена „вредност“ води човечанство у уништење.
„Врхунски спортисти“ нису „национални хероји“, већ су јаничари „новог светског поретка“, а то значи мултинационалних корпорација које користе спортисте као своје рекламне паное у све беспоштеднијем економском рату који уништава природу и човека као природно и хумано биће.
Све веће суме које добијају „врхунски спортисти“ пропорционалане су све већој беди у којој живе радни слојеви.
Њихова улога је да униште културно наслеђе човечанства и у том контексту културну самосвест нација.
Неважно је одакле спортиста потиче. На спортском терену он се појављује као обезличени гладијатор, цуркузанер или каскадер „новог светског поретка“.
Коцкарска еуфорија постала је саставни део „врхунског спорта“. Није довољно што власници спортског show-business-a стварају од младих на стадионима и у спортским халама идиотизоване „хулигане“, већ отварају коцкарнице у виду „спортских кладионица“ и стварају од младих коцкарске фанатике.
Развој коцкарске еуфорије представља један од најпогубнијих начина на који се убија људско и национално достојанство и млади претварају у капиталистичке протуве.
То што „врхунски спортисти“ организују „хуманитарне акције“ и „хуманитарне фондације“ представља најпрљавији начин на који настоје да се додворе потлаченима.
Само најгори подлаци могу да користе болесну децу и унесрећене да би себе приказали као „добротворе“.
У полеђини „хуманитарних“ акција крије се настојање „националних хероја“ да избегну да плаћају порез. То иде дотле, да изимају друга држављанства да би избегли да плаћају порез „својој“ држави. Само „врхунски тенисери“ дугују држави Србији на десетине милиона евра и долара.
Да „врхунски спортисти“ не знају за срам показује и то, што купују од попова највиша религиозна знамења да би се и на тај начин додворили јавности. Готово да нема „врхунског спортисте“ који није купио орден „Светог Саве“ од Српске православне цркве.
Тенисери са својим рекетима само привидно ударају тениску лоптицу. Заправо, они са својим рекетима ударају људе у главу лишавајући их памети и слободарског достојанства.
Не победа над „представницима“ других народа и држава, већ сaрадња са другим народима и државама путем културних и еколошких садржаја представља једину могућност да човечанство сачува живот на Земљи и преживи.
Гост у најновијој емисији телевизије Републике Српске “Људовање” ( http://lat.rtrs.tv/av/pusti.php?id=45187 ), био је Љубодраг Симоновић Дуци, који је у свом познатом динамичном и убедљивом маниру говорио о опасностима за човечанство од свеуништавајућег капитализма, као главног доминантног поретка за обробљавање и уништавање човека и човечанства. Једини начин да се уништи капитализам је борба, али капитализам има разне “инструменте” како да преокупира човеков ум и излуди га путем спорта, спортских спектакла, разних медиокритетских серија, филмова… не би ли га тако обробљеног и хипнотисаног спречио да се освести и прогледа, да изађе из тог зачараног фејзбук-ТВ конпензативног света и лудила, да тако види и сагледа праве узроке своје несреће и лошег живота, да устане и бори се за свој егзистенцијални опстанак и нормалан живот, како својих породица, тако и својих нација.
Уредник и водитељ емисије “Људовање” је Веселин Гатало.
Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.
Дуци је више пута био позиван да држи трибине у Параћину. Ово је једна од њих, а догодила се 25.12.2009.
Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.
Тема емисије била je одлука МОК-а о пријему у чланство самопроглашене такозване државе Косово, иако она још није члан Уједињених Нација да би била призната држава, што је кршење правила самог МОК-а. Било је такође речи и о мирном прихватању те одлуке од стране МОК-а Србије на челу са Дивцем.
Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.
Касније се разговор проширио и на ситуацију око уласка Србије у Европској Унији, о спорту као инструменту политике… а на крају емисије приказан је Дуцијев филм “Олимпијски пламен” кога ћете моћи још једном да погледате.
Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.
Овај документарац режирао је Дуци заједно са својим старијим сином Игором Симоновићем. Глас који чита текст је глас Срђана Кнежевића, некадашег спортског коментатора, који данас није међу нама. Скрећем пажњу да у филму има и потресних сцена, нарочито при крају филма.
Љубодраг Симоновић Дуци је недавно гостовао на ТВ КЦН у емисији “Бесмртност и стваралаштво са Милом Алечковић”. У разговору с Дуцијем, професорка др Мила Алечковић дотакла је разне теме и области Дуцијеве личности, његовог стваралаштва, детињства, младалаштва, разних животних дилема, драматичних момената кроз које је пролазио Дуци, као и драматичних момената кроз које пролази наш народ и читаво човечанство, под бичем свеуништавајућег капитализма и новог светског поретка.
Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.
Човечанство је на прекратници!
Или ће капитализам уништити човека, природу и сваки живи организам на Земљи, или ће човек уништити капитализам, и изградити боље хуманије међуљудске односе и свет.
Рецеппт за то је историјски опробан, а то бунтовништво, активизам, повезивање људи, борба…!
Поводом ситуације да је бивши кошаркаш, а садашњи председник Олимпијског Комитета Србије (ОКС) Владе Дивац, без поговора, послушно прихватио одлуку МОК-а (Међународни Олимпијски Комитет), да се Republika e Kosovës прими у чланство МОК-а , неко је прикупио и спојио са Ју Тјубеа неке битне детаље о томе шта је Дуци раније говорио о Дивцу и Космету, тако да то можете видити и чути у доњем пробраном видео прилогу. И да подсетим још једном, Дуци ће у суботу 13.12.2014. бити гост код Оливере Милетовић на ТВ Палма Плус, у емисији “Питања и одговори” коју она уређује и води, а поред осталог, биће речи и о овом најновијем Дивчевом, СТРАХОВИТОМ “закуцавању-противничког коша!!”
Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.
Ево да и ја дам неки свој коментар на ово Дивчево страховито “закуцавање” гробарског сандука Србима и Србији, који се с пуно пажње, пужења, служења и гмижења, прави с доласком петооктобараца на власт! И од бивших, и од садашеих шибицара, који се третирају као некаква “елита”, “демократе” који “брину о народу”…
Тунга тјета шоку Дивац!
Тачи ти се много захваљује на поштовању суверенитета Republika e Kosovës!
Нуди ти да будеш доживотни председник Олимпијског комитета Republika e Kosovës!
Ти си по расту заиста див, Дивац … али си морални патуљак и пигмејац!!
Продајеш нас Дивац, као да смо чипс, а не слободарски народ! Срби!
А шта би друго и урадио јадни човече, дресура је урадила своје, ти си “само обичан спортиста” који је “навикао да слуша” тренере: “Трчи”, “трчиии…” … “одмах уђи у рекет … “скочи, и силовито закуцај!”
Слушајући тако тренере, постизао си највеће резултате у спорту, и чак си догурао до НБА!!
Браво! Браво!
Од недавно се бавиш новим спортом, политиком, тренер ти је Вучић, а кошаркашка лопта, Срби!
И будући да си навикао да слушаш, јер “ти си само спортиста”, не и човек, ушао си силовито у “рекет” МОК-а, и баш си нас закуцао, “свој” народ, Србе!!
Али… историја Срба кад неког “закуца”, то је трајно, за сва времена!
За Србе ћеш остати само још један аморални бедник и патуљак, у низу већ постојећих…!!
Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.
Легендарни кошаркаш бивше Југославије, учесник студентског протеста 1968. године, докторирао је на филозофском факултету. Велики борац за социјалну правду, говорио је на трибини поводом студентске блокаде, у знак подршке студентима у борби за своја права 28.10.2014.
Љубодраг Симоновић
E-mail: comrade@orion.rs
Интервју Дуција Симоновића у „Илустрованој Политици“ од 4.11.2014.
Интервју водила Нина Савчић
Фотографије Жељко Синобад
Скини текст:
Несхваћени геније
– Какво Вам је било детињство?
Мој отац био је предратни комунист-информбировац. Имао је фризерски салон. Живели смо у малом мемљивом магацину иза фризерског салона, без воде и канализације. Отац је био под сталном присмотром. Нико нам није долазио „у госте“. Са нама је живела баба-Ана која је била Немица и чији је син погинуо на самом почетку рата на Источном фронту као немачки војник. Имао је 17 година. То је била највећа трагедија у нашој породици. Баба није могла да поднесе смрт сина и желела је да умре – верујући да ће се поново срести са сином на небу. Умрла је у 56. години. Изгледала је као старица од 90 година.
Оно што је највише обележило моју младост, било је стратиште на којем су Немци стрељали хиљаде житеља Краљева и околних места, као и Музеј у парку у којем су се налазиле стравичне фотографије из братоубилачког рата. Запомагање мајки на поменима деловалo је на мене тако, да сам стекао осећање кривице што сам жив… То ме и данас прогања.
– У каквој сте кућној атмосфери одрасли? Са пет година сте научили да играте шах, имали сте породични оркестар…
Шах је био само један од начина на који је отац настојао да развије моје стваралачко биће. Моји родитељи инсистирали су на „класичном образовању“ које подразумева хармоничан развој целовите личности. Заволети књигу, поготову поезију, свирати бар један инструмент, научити језике, развити ум, развити тело оплемењујућим телесним вежбама, радити од малена и помагати родитељима… То нису била апстрактна педагошка начела, већ начин живота мојих родитеља. Поред постојања кућног оркестра, у којем сам свирао прву виолину, у нашој кући одржавале су се вечери поезије на којима је мој отац рецитовао на изворном језику Љермонтова, Пушкина, Мајаковског, Јесењина, Аполинера… Иначе, отац је двадесет година био најбољи шахиста краљевачке „Слоге“. Поред тога, одлично је играо бриџ. Сећам се да су неки од виђенијих југословенских шахиста долазили код њега да уче бриџ – који је некада био релаксирајућа игра за шахисте.
Оно што је највише утицало на развој моје стваралачке личности било је то, што ме је отац пољубио када сам покушао да му помогнем. У настојању да „заслужим“ очеву благонаклоност трудио сам се да дођем до неке „добре идеје“ и одушевим оца. То је оно што је остало у дубини мог бића и што ће живети у мени до краја живота.
-Како сте тада видели себе у будућности?
Нисам маштао о будућности. Жеља да помогнем родитељима приковала ме је за реалност у којој смо живели. Прве паре зарадио сам са шест година и мајка је урамила тај новац. Идеја да човек треба да живи од свога рада била је окосница живота мојих родитеља. Отац је био сироче и од малена се борио да преживи, а мајка је од своје девете године радила 12 сати дневно у фризерском салону у Суботици. Од непрекидног стајања добила је проширене вене. Ноге су јој биле отечене и користила је пијавице да смањи оток.
-Да ли сте, упркос невољама, имали срећно детињство?
Имао сам срећно детињство јер сам имао родитеље који су ме волели. Што се тиче питања о срећи, са њим сам се сусрео када сам био у другом разреду основне школе. Наиме, одлазио сам са својим друговима на сахране да једемо жито. Да је мајка то знала одрала би ме од батина. Десило се, тако, да је умро млади ватрогасац. Родитељи су га сахранили. То ме је толико потресло да више нисам одлазио на гробље. Али, почело је да ме прогања питање: да ли човек може да умре срећан? Имали смо богату кућну библиотеку и настојао сам да у „последњим речима“ великих писаца пронађем одговор. Узалуд. Прошле су многе године док нисам дошао до одговора…
-Какав је био однос ваших родитеља према спорту?
Мој отац није одлазио на утакмице нити је био „навијач“. О спорту се никада није разговарало. Када се ради о шаху, он за мог оца није био „спорт“, већ умна делатност. Говорио је да није важно победити, већ одиграти добар потез. Саветовао ме је да када играм шах са својим друговима дозволим да врате потез када направе озбиљан превид. Послушао сам га и то ме је умало коштало освајања првог мест на првенству школе.
-Ипак сте почели да играте кошарку… Да ли сте имали подршку родитеља?
Родитељи су ме подржали јер су видели да сам заволео кошарку. Мој отац није био само фризер, већ је савладао и кројачки занат – био је абаџија. Почео је да ми шије гаћице од сатена са специјалним улошцима за заштиту кукова код пада. Сашио ми је и црвено-бели дрес од истог материјала. Иначе, отац је бесплатно сашио „Црвеној звезди“ гаћице. Играјући у њима освојили смо првенство Југославије. Сашио је посебне гаћице од плавог сатена са заштитницима Радивоју Кораћу. Жућко је био толико одушевљен гаћицама да ми је поклонио дрес у коме је играо у репрезентацији Европе са бројем 5. Пар година касније, и ја сам заиграо у репрезентацији Европе у дресу број 5.
-Да ли верујете у „судбину“?
Не верујем. Ипак, десиле су ми се неке ствари за које ће многи рећи да су дело „судбине“. Када сам почео да постижем прве резултате у кошарци отац је, када је био посебно добре воље, изводио „скеч“ у коме је глумео спортског репортера који преноси утакмицу у којој сам био главни играч. То није била обична утакмица. Отац је вршио „пренос“ са утакмице која се играла у Паризу и у којој сам играо за најбољу селекцију Европе против најбоље селекције Америке. На самом крају утакмице резултат је био 100 : 99 за репрезентацију Америке. Био сам фаулиран и изводио сам лична бацања. Убацио сам оба – и репрезентација Европе победила је репрезентацију Америке. „Дуци је дао одлучујуће поене!“ – одушевљено је узвикивао мој отац. Не знам да ли сам се више радовао томе што је отац био расположен, или што сам видео себе како се шепурим после победе над Америком…
Десетак година касније као члан селекције Европе играо сам у Тукију, на нормандијској обали Француске, утакмицу против селекције Америке. Био је крај утакмице. Постигли смо 99 кошева. Стајао сам на линији слободног бацања. Извео сам прво бацање и постигао стоти кош. Сетио сам се оца и заплакао…
-Шта је довело до тога да се окренете против спорта?
И код нас је владала неприкосновена догма да је борба за победу на спортском пољу врхунац хуманизма и патриотизма. И ја сам у то слепо веровао. Временом, десило се много тога што је довело у питање моју оданост спорту. Прелом се збио после Светског првенства у Љубљани – када је умро наш друг Трајко Рајковић. Као да су ми спале наочаре кроз које сам свет видео у дугиним бојама и предамном се појавила реалност у црно-белој димензији. Трајко је умро – а као да се ништа није догодило. Све је заташкано, нико није одговарао… У људима којима сам до тада безусловно веровао нисам више видео „хуманисте“ и „патриоте“, већ каријеристе и профитере који су били спремни да газе преко лешева да би остварили своје личне интересе.
-Онда су дошле Минхенске олимпијске игре…
Светско првенство у Љубљани било је почетак краја, а Олимпијске игре у Минхену крај мог веровања у спорт и олимпијске принципе. Не ради се само о заташкавању допинг-афере са Порториком, већ о читавој атмосфери… „Олимпијско село“ било је, заправо, савремени концентрациони логор у којем смо се налазили ми спортисти – савремени гладијатори. За разлику од гладијатора у античком Риму који су били свесни да су робови који су осуђени на смрт у арени, савремени гладијатори верују да су слободни људи. Повреде, допинг, смрт – све то спада у „слободу“ коју нуди спорт. Ако ништа друго, данас млади имају могућност да изграде критичку дистанцу према спорту и на тај начин према владајућем поретку. Верујем да ће доћи време када ће спорт бити превазиђен истинском телесном културом.
– Да ли сте очекивали да ће се све срушити после Минхена? Да сте знали како ће се ствари одвијати, да ли бисте поступили исто?
Није ми требало много памети да схватим како ће се ствари развијати. Однос мојих другова, тренера и руководства према мени јасно је указивао на то. Био сам осуђен и одбачен – заувек. Никада нисам посумњао у исправност одлуке да напустим Олимпијске игре. Мерено малограђанским критеријумима, много сам изгубио. Мерено људским критеријумима, учинио сам праву ствар.
– Како сте се осећали као некадашњи најбољи кошаркаш света, одбачен и скрајнут јер се борио за истину и правду?
Захваљујући томе што су ми узори били родитељи и људи као што је то Његош, схватао сам живот као борбу против неправде. Руковођен тиме приступио сам, као бруцош, студентском покрету из 1968. Нисам увек у животу био „на висини задатка“, падао сам повремено у малограђанске замке, али је потреба да се борим против неправде била та која ме је увек изнова извлачила из малограђанског блата. Данас, настојање човека да се бори против неправде постало је настојање да се бори да спречи уништење живота на Земљи.
-Нисте приступили ниједној партији?
Ниједна политичка група није блиска мојим политичким убеђењима. Почетком деведесетих настојао сам да се озбиљније политички ангажујем кроз еколошки покрет који је добијао на замаху. Нажалост, у први план су избили људи који су у еколошком покрету видели средство за сопствену политичку промоцију.
– Како са ове дистанце видите Милошевића? У чему су вам се разилазили ставови, у чему сте се слагали?
Суштинска разлика између нас била је у томе, што је Милошевић био политичар који је био заокупљен реалним светом, а ја „идеалист“ чија је мисао усмерена према будућности. Да сам био на његовом месту, сасвим сигурно да не би остало много од мог идеализма. То је разлог што нисам могао да постанем „политичар“. Да сам постао „политичар“, издао бих себе и веру у будућност. Иначе, подржао сам његово настојање да се спречи распродаја друштвене имовине и природних ресурса, као и тежњу да се ослонимо на Русију. Упркос недостацима, његова политичка стратегија била је исправна.
– Какав мислите да би био пут Србије да није било 5. октобра?
Био би тежак, али просперитетан. Имали смо шансу да будемо херојски народ. 5. октобра престали смо да постојимо као историјски народ. Постали смо оно што смо били у турско доба – робље, овог пута Запада. На то симболично упућује однос „званичне Србије“ према Зорану Ђинђићу. Онај ко је тражио од НАТО-а да нас бомбардује и крене са копненом офанзивом на нашу земљу, сахрањен је у „Алеји великана“?!
– Како Вам се чини да се Србија сада креће, шта видите као највећи проблем?
Највећи проблем је у томе, што убедљива већина људи живи у виртуелном свету. То је „свет“ који стварају ТВ-станице, новине, политичке партије, невладине организације… Иза тог паравана налазе се прави владари који вуку потезе из сенке од којих зависи судбина наше земље и нашег народа. Све док се људи не дигну и не истерају из мрака пацове који прождиру наш народ и уништавају нашу земљу – нема нам бољитка.
Када један народ изгуби потребу да буде слободан он више не заслужује да постоји. Верујем да, упркос свему, наш народ није изгубио потребу за слободом, тим пре, што је борба за слободу постала борба за опстанак.
Србија пропада, а српски народ нестаје… Банде криминалаца отимају нашем народу фабрике, руднике, земљу, воду… Полиција пребија раднике… Војска нема чамце ни батеријске лампе… Милијарде евра сваке године бивају пребачене на рачуне у иностранству… Одиграва се завршни чин отимања Космета… Трећеразредни политичари са Запада долазе у Београд да нам постављају ултиматуме… Убедљива већина младих жели да напусти земљу… Кога то занима? Судећи по новинским извештајима и телевизијским емисијама – никога. Питање свих питања је да ли је Новак Ђоковић победио на неком турниру и колико је новца „зарадио“.
„Фондација Новак Ђоковић“ уложила је, у августу ове (2014.) године, пар стотина хиљада евра у опремање дечијих вртића и забавишта. Још један „хумани“ гест „нашег великог шампиона“ који је добио подршку јавности. Шта се крије иза ових „хуманитарних“ акција?
Наши „врхунски спортисти“, на челу са Ђоковићем и Дивцем, применили су метод који одавно користи пљачкашка „елита“ на Западу: да користи несрећу обесправљених радних слојева да би створила ореол „доброчинитеља“ и купили јавност. Који ће човек који има самопоштовање да користи туђу несрећу да би себе рекламирао? Онај ко стварно жели да помогне, он то ради без помпе.
Новак Ђоковић је само у 2013. на турнирима и од реклама „зарадио“ преко 27 милиона долара. Не постоји податак да је платио порез Србији – чији је држављанин. Колико Новак Ђоковић и други „врхунски“ спортисти, тренери и спортски менаџери дугују нашој држави? Када се имају у виду године које су за нама, ради се о стотинама милиона долара и евра.
Ули Хенес, легенда немачког фудбала и најуспешнији менаџер „Бајерна“, осуђен је у Немачкој на 3,5 године затвора због утаје пореза. Отац тенисерке Штефи Граф био је осуђен на 7 година затвора због манипулације са пореским листама своје ћерке. Шта је са нашом државом? Због чега су утајивачи пореза из света професионалног спорта изнад закона? Да ли се ради о додворавању масама, или о систематском поткупљивању политичара, државних службеника и новинара од стране „врхунских“ спортиста?
Како је могуће да „врхунски“ тенисери за победу на неком турниру добију више од 2 милиона долара? Да би зарадио 2 милиона долара просечно плаћени радник у свету треба да ради 500 година! Ђоковић и његове „колеге“ из света тениса тај новац „зараде“ за неколико сати „играња“. Због чега тениски циркузанери добијају новац о коме радници не могу ни да сањају? Које друштвене вредности стварају тенисери? Оно што они заправо „раде“ је пребацивање тениске лоптице са једног на други део терена.
Играчка техника у спорту нема еманципаторски, већ забављачко-циркузанерски карактер. Она је средствo за производњу „спектакла“ са којим треба интегрисати људе у владајући поредак. Са њом се не развијају истинске људске моћи, већ облици манипулације и уништавања људи као културних и природних бића. Савладавајући играчку технику, спортиста се обрачунава са својим духовним и играчким бићем. Што је „већи тенисер“, спортиста је мање човек. Он постаје својеврсни фах-идиот како у менталном, тако и у телесном смислу. „Тенисер“ је облик у коме се човек отуђује од себе као човека.
Да би се схватила права природа „врхунског“ тениса, треба имати у виду ко плаћа светску тениску „елиту“. То су, пре свега, „добротворне“ фондације Била Гејтса, „Монсанто“, највеће светске банке, „Пума“, „Адидас“, „Кока-кола“… Ђоковић, Надал, Федерер… су кловнови најмоћнијих капиталистичких кланова и као такви заштитни знак савременог капитализма. Они су јуришници „новог светског (америчког) поретка“ који уништава човечанство и живот на Земљи. „Врхунски спортисти“ спадају у 1% светске богаташке „елите“. Јахте, куће и поседи, ексклузивна одмаралишта, боравак у најскупљим хотелима, огроман новац у западним банкама… Они су органски део богаташке „елите“ која влада светом. „Посебност“ Ђоковића је у томе, што своје рекламне паное поставља преко целих зграда и што диже себи споменике по Србији!
Све веће суме коју добијају тенисери пропорционалне су све већој беди у којој се налази све већи део радничке популације у свету. „Спорт је најјефтинија духовна храна за радне масе – која их држи под контролом!“ – то је златно правило спорта до кога је дошао Пјер де Кубертен – званично „отац“ модерног олимпизма. Спортисти не стварају друштвене вредности, већ деполитизују потлачене и на тај начин служе очувању владајућег поретка.
Тенисери нису „представници својих нација“, већ јаничари најмоћнијих капиталистичких корпорација које користе спорт да униште националне културе и национално-слободарску самосвест. Спорт је круна „мондијалистичког“ погледа на свет, а модерни олимпизам је прва и најважнија мондијалистичка религија. Истовремено, тенисери су трчећи рекламни панои највећих капиталистичких корпорација и као такви произвођачи потрошачког менталитета – који је покретачка снага „потрошачког друштва“ које све интензивније угрожава опстанак човечанства.
Новац који „зарађује“ и „поклања“ Новак Ђоковић је крвави новац који су капиталистички зликовци отели од радника и са којим плаћају спортисте-најамнике да „испирају мозак“ потлаченима и стварају од њих покорне идиоте.
„Навијати“ за Новака Ђоковића и његову тенисeрску братију заправо је давање подршке џелатима човечанства да докрајче свој монструозни „посао“: да се обрачунају с критичко-мењалачким умом и униште живот на Земљи.
Link to the video:on YouTube
Video can be downloaded via this website.
Sport is the cheapest spiritual drug for the masses! Duci talks about an anecdote from Sao Paulo after seeing people sleeping on cardboard in favelas.
“As long as these people lay here like this today, and tomorrow they go to Maracana, there is no revolution in Brazil“
Breivik’in işlediği suçun çok fazla sembolik değeri vardır.Utoya adasında işlenen katliam, egemen düzenin yıkıcı dogasının belirgin şekilde açığa çıkmasıdır.Breivik günümüz kapitalizmin otantik bir ürünüdür.
O, tekelci kapitalizmin; “rekabeti iptal et” [destroy competition] yönetici ilkesi üzerine kurulu “yeni dünya düzeninin” haçlı askerlerinden [crusaders] biridir. Çok güçlü Amerikan ve Avrupalı kapitalist kuşatmanın aslında gizleyemediği şey onların “artık” insanı bozma [annihilate] gayesidir.
NATO üniforması içinde kaç tane Breivik vardır?
Problem, Breivik’in kendi başına öldürmesidir.
Eger o Afganistan da hamile kadınları ve çocukları kılıçtan geçiren NATO’nun paragözlerinden olsaydı, o “demokrasi savaşcısı” olarak övülürdü.
Onun suçu; kapitalizmin yıkıcı potansiyelinin topluma karşı dönebileceğini, kapitalist toplumsal yaşamın [onun] içinde husule geldiğini ve egemen kurumların onu kontrol edemediğini gösterir.
Breivik “akıl hastasıydı” tıpkı Bush, Clinton, Blair, Merkel, Sarkozy, ve Obama gibi; tıpkı Amerikan militarist endüstrisinin sahipleri ve NATO komandoları gibi; tıpkı kitle silahı imal (icat) eden yüzbinlerce “bilim adamı” gibi; tıpkı, egemen medyada çalışan kana susamış gazeteciler gibi; tıpkı, kendi yaşam standartlarını korumak için korkutucu suçlar işlemeye kararlı kapitalist küçük burjuva gibi…
Breivik kapitalist “demokrasinin” faşist potansiyelini göstermiştir.
O, milyonlarca Amerikan ve Avrupalı kapitalist bağnazların [zealot] yapmak istediğini yapmıştır.
O, onların “kahramanıdır.”
Norveçteki mahkemenin niyeti Breivik’i mahkum etmek değildir; onun amacı, kapitalizmin gerçek yüzünü gizlemektir.
İngilizceden Çeviren: Merdan Özüdoğru
O horrendo crime realizado por Anders Breivik tem um valor profundamente simbólico. O massacre na ilha de Utoya é uma manifestação concreta da natureza destrutiva da ordem dominante.
Breivik é o produto autêntico do Capitalismo Contemporâneo.
Ele é um dos cruzados de uma Nova Ordem Mundial que ainda se firma e afirma o princípio dominante do Capitalismo Monopolista: “Destruir a concorrência“.
Os mais poderosos círculos americanos e europeus capitalistas não escondem o fato, de que sua meta é aniquilar bilhões de “excedente” de pessoas.
Quantos “Breiviks” estão em uniformes da OTAN?
O “problema” é que Breivik matou de forma independente, individual.
Se ele fosse um mercenário da OTAN e tivesse abatido civis, como as crianças e mulheres grávidas no Afeganistão, ele seria elogiado como um “combatente da democracia”.
Seu crime indica que, o potencial destrutivo do Capitalismo pode se voltar contra a sociedade em que ele foi gerado, e que a decisão de seu estabelecimento não pode mantê-la sob controle.
Breivik é “doente mental”, assim como George W. Bush (pai e filho), os Clinton, Tony Blair, Angela Merkel, Sarkozy, Barak Obama; assim como são os proprietários da indústria militar norte-americana e os comandantes da OTAN. Como também são centenas de milhares de cientistas que fabricam a mais atroz e em massa dispositivos para matar. E, ademais, como são os jornalistas sedentos de sangue com as “preocupações” dos mais poderosos meios de comunicação; assim como são a pequena burguesia capitalista, que são capazes de cometer os crimes mais horríveis, a fim de proteger seu padrão de vida…
Breivik demonstrou o potencial fascista da “democracia” capitalista.
Ele fez o que dezenas de milhões de fanáticos capitalistas de toda a Europa e América gostaria de fazer.
Ele é o seu “herói”!
O julgamento realizado na Noruega não se destina a convencer Breivik, o seu objetivo é o bastante para esconder a verdadeira e concreta natureza do Capitalismo!
Traduzido do sérvio por Vesna Todorovic
Supervisão para a tradução por Mick Collins
Traduzido do inglês para o português por Nelson Magalhães da Costa Filho