Tagкапитализам

Уколико се пође од Марксовог схватања историје, да ли Октобарска револуција има историјску легитимност? По Марксу, није свака егзистенцијална криза капитализма историјска претпоставка за социјалистичку револуцију, већ само она која се заснива на томе да су производни (својински) односи постали кочница за развој производних снага и да су се противуречности капитализма развиле до краја. Друштвени услови су нужан, али не и довољан услов за револуцију. Тек када су створени одговарајући историјски услови социјалистичка револуција је могућа. По Марксу, евентуална социјалистичка револуција у царској Русији имала би историјску легитимност уколико би била искра која ће упалити ватру социјалистичке револуције у најразвијенијим капиталистичким земљама Европе. Другим речима, тек под утицајем еманципаторског наслеђа најразвијенијих капиталистичких земаља, које би у социјалистичкој револуцији дошло до свог пуног израза, револуција у неразвијеним капиталистичким земљама могла би да поприми карактер социјалистичке револуције.

Имајући у виду Марксово схватање социјалистичке револуције, у царској Русији 1917. нису постојали историјски услови за социјалистичку револуцију, већ су постојали историјски услови за грађанску и анти-колонијалну револуцију, као и друштвени услови за радничку и сељачку побуну. У царској Русији егзистенцијална криза није настала зато што су производни односи постали кочница за развој производних снага, већ пре свега због рата. Уместо да су се противуречности капитализма развиле до краја на основу економске кризе капитализма која је условљена заустављањем развоја производних снага, оне су се развиле на основу опште друштвене кризе створене ратом. Рат, као најпогубнији облик класног угњетавања радника и сељака од стране капиталиста, условио је да се класни сукоб до те мере заоштри да се претворио у класни рат. Погибија милиона радника и сељака, порази на фронту, немаштина и масовно умирање од глади створили су такву егзистенцијалну кризу која је условила општу побуну сељака и радника коју су бољшевици усмерили ка револуционарним променама. У царској Русији, захваћеној вихором Првог светског рата, нису постојали историјски услови, али су постојали егзистенцијални и на тој основи политички услови за социјалистичку револуцију.

Нису бољшевици срушили руско царство. Октобарска револуција није била узрок, већ последица пропасти руског царства, исто као што Минхенска револуција није била узрок пропасти немачке монархије, већ њена последица. Пораз у рату са Јапаном, као и грађанска револуција из 1905. године, коју су Романови угушили у крви, наговестили су пропаст царске Русије до које је дошло у Првом светском рату и грађанској Фебруарској револуцији из 1917. године. Бољшевици нису градили Совјетски Савез на темељима руске царевине, већ на њеним рушевинама.

Уколико се има у виду да је за Маркса најважнији критеријум за одређивање историјске легитимности одређеног поретка то да ли он омогућава развој производних снага, онда Октобарска револуција има прворазредну историјску легитимност. У царској Русији није постојао аутономни развој капитализма. Царска Русијабила је колонија Запада и њен економски развој био је подређен економској експанзији Запада. Анти-колонијални карактер Октобарске револуције имао је судбински  значај јер је омогућио самостални развој СССР-а и тиме развој школства, науке, привреде, војне индустрије… На тој основи Совјетски Савез је од заостале аграрне земље убрзо постао развијена индустријска земља. Ослањајући се искључиво на сопствене снаге и у потпуној економској изолацији, СССР је 20 година након Октобарске револуције постао прва научна и друга економска сила света, а у току Другог светског рата (упркос губитку преко 25 милиона грађана) најјача војна сила на свету која је уништила преко 75% војних ефектива нацистичке Немачке и заузела Берлин.

У светлу постајања капитализма тоталитарним деструктивним поретком, Октобарска револуција добија нову димензију. Уколико се историјски развој човечанства сагледава у егзистенцијалном контексту, и уколико се има у виду да се развој капитализма заснива на уништењу природе и читавих народа, Октобарска револуција има прворазредну историјску легитимност. Њен најважнији квалитет је у томе, што је укинула капитализам и на тај начин колонијалну доминацију најразвијенијих капиталистичких сила над Русијом и спречила да се у Русији, као и у другим земљама у којима је под њеним утицајем дошло до радничких револуција, противуречности капитализма као екоцидног и геноцидног поретка развију до краја, а то значи да капитализам уништи природну животну средину у Русији и народе који су у њему живели. Да није било Октобарске револуцијеи да није створен Совјетски Савез са његовим економским, научним и војним потенцијалима, словенски (и азијски) народи доживели би у 20. веку исту ону судбину коју су доживели северноамерички староседеоци у 19. веку. Хитлеров Drangnach Оsten само је наставак геноцидног похода капиталистичког Запада на Исток који је започео у другој половини 19. века у време индустријске револуције у Немачкој и у Првом светском рату, и наставио се поводом избијања Октобарске револуције. Интервенционистичке трупе са Запада нису „бранили“ руско царство, већ је обрачун с бољшевицима био изговор капиталистичком Западу да се обрачуна са стваралачким потенцијалима руског народа (у том контексту с руском грађанском класом) с циљем да се спречи да Русија постане сила која ће бити у стању да се супротстави Западу у борби за доминацију на светском простору. У крајњем, интервенционистичке државе нису настојале да сачувају руску државу, већ да је поделе на протекторате, као што су то учинили са Кином, у арапском свету, Африци, Јужној Америци и на Балкану. Однос Запада према Русији заснивао се на владајућем принципу монополистичког капитализма „Уништи конкуренцију!“, што значи да је имао екоцидно-геноцидну природу. Тако је и данас. Запад подржава само оне политичке снаге у Русији које настоје да Русију претворе у колонију најмоћнијих капиталистичких корпорација Запада које теже уништењу биолошких, стваралачких и слободарских потенцијала руског народа.

Што се тиче хуманистичке легитимности Октобарске револуције, она је омогућила бесплатно образовање за све, што је довело до искорењивања неписмености која је у царској Русији износила преко 80% становништва; општу и бесплатну здравствену заштиту; пуну запосленост, осмочасовно радно време и хуманизовање радних услова; подједнако вредновање рада мушкараца и жена (што ни данас не постоји у најразвијенијим капиталистичким земљама); стицање права гласа и других политичких права од стране жена; обезбеђивање бесплатног становања… Оно што је најважније, укинут је рад деце која су у царској Русији, као и на Западу, радила и 14 сати дневно. У току индустријализације Енглеске, САД, Француске, царске Русије и других капиталистичких земаља у фабрикама и рудницима од исцрпљености, болести и глади умрло је на десетине милиона деце. Што се тиче хуманистичке легитимности грађанских револуција, Французи и данас славе Француску грађанску револуцију иако је у њој процентуално гледано погинуо далеко већи број грађана него у Октобарској револуцији, с тим да је преко 36 000 припадника аристократских породица убијено тако, што им је јавно одсечена глава гиљотином! Шта је са Првим светским ратом, који су изазвали капиталисти да би „превазишли“ економску кризу капитализма, у коме је погинуло преко 20 милиона радника и сељака и још толико било рањено; у коме су од глади и болести умрли милиони деце, а као непосредна последица рата избила је „шпанска грозница“ која је у Европи прузроковала смрт преко 20 милиона људи? Зар то није злочин капиталиста? Октобарска револуција имала је хуманистичку природу и по томе, што је извукла руски народ из кланице Првог светског рата и спречила погибију милиона људи.

Прочитај текст до краја»

Критика капитализма треба да поштује два методолошка постулата. Први: природа одређене друштвене (историјске) појаве одређује се на основу тенденције њеног развоја – онога шта постаје. Други: природа одређене друштвене (историјске) појаве условљава природу њене критике. Природа капитализма, што значи тенденција његовог развоја, условљава како природу критике капитализма, тако и политичку стратегију борбе против капитализма. Не ради се о стварању униформног начина мишљења, већ о начину мишљења који настоји да постави питања која имају егзистенцијални и есенцијални карактер. Такав начин мишљења је супротан владајућој идеологији, која се појављује у виду „Kока-кола културе“, која настоји да маргинализује суштин-ско, да би маргиналном дала спектакуларну димензију.

Конкретна критика капитализма не може да се заснива само на есенцијалном, већ пре свега на егзистенцијалном хуманизму. Идеали Француске грађанске револуције јесу нужан, али не и довољан услов будућности. Борба за очување живота на планети и за повећање извесности опстанка човека као културног (друштвеног) и биолошког (природног) бића претстављају conditio sine qua non борбе за будућност. Уместо Марксовог појма „отуђење“, основни појам у критици капитализма треба да буде деструкција. Марксов револуционарни хуманизам појављује се у односу према капитализму као поретку неслободе, неправде, не-ума и залаже се за слободу, друштвену правду, за умни свет, што значи да се налази у есенцијалној сфери. Егзистенцијални хуманизам појављује се у односу према капитализму као деструктивном поретку који уништава природу и човека као биолошко и људско биће – и у прави план ставља борбу за опстанак живога света, што значи да се налази у егзистенцијалној сфери. Тврдња да је човек универзално стваралачко биће слободе одговор је свету у коме је човек отуђен од себе као стваралачког и слободарског бића. Тврдња да је човек животворно биће одговор је свету који се заснива на уништењу живота: борба за слободу постала је борба за опстанак.

У „традиционалном“ марксизму критика капитализма с аспекта онога што још није, а што може да буде (Блохово noch-nicht-Sein), има апстрактни карактер. Конкретна природа капиталистичког позитивитета условљава и природу негативног, што значи критичке свести и политичке праксе која се на њему заснива. Савремени човек не може да стекне одговарајућу историјску самосвест полазећи од апсолутизованог и идеализованог антрополошког модела човека као универзалног стваралачког бића слободе, већ полазећи од егзистенцијалних изазова које капитализам као деструктивни поредак намеће човеку. Постајање човека човеком (оним што он у својој бити јесте – тотализујуће слободарско-стваралачко-животворно биће) и постајање света људским светом условљено је постајањем капитализма капитализмом, што значи постајањем капитализма оним што у својој бити јесте – тоталитарним деструктивним поретком. Конкретна будућност не заснива се на ономе што човек жели да учини полазећи од својих истинских људских потреба, већ на ономе шта човек мора да учини да би човечанство опстало. Есенцијална раван будућности непосредно је условљена егзистенцијалним изазовима. Развој капитализма довео је до тога да будућност више није могућа као производ слободне (визионарске) стваралачке праксе човека (Блохова „отвореност“), већ је условљена последицама које ствара капитализам као деструктивни поредак. Објективне могућности за стварање новог света и могућности реализовања човека као универзалног стваралачког бића слободе условљене су развојним могућностима капитализма као деструктивног поретка. То је основ конкретне дијалектике будућности. Десеткована природа, осакаћени човек, нагомилане деструктивне моћи капитализма са којима човечанство моментално може бити уништено – то је исто тако објективно стање које неминовно условљава могућност будућности и њено планирање. Не поставља човек себи оне задатке које може да реши, као што то тврди Маркс, већ је капитализам тај који намеће човеку судбински задатак: да очува живот на Земљи и спасе човечанство од уништења. Бити на нивоу историјског задатка који човеку поставља капитализам значи сучељити се с капитализмом као поретком који уништава живот.

Капиталистичко уништавање природе и човека као биолошког и људског бића није битно утицало на развој левичарске критике капитализма, на формирање класне свести пролетаријата и на избијање социјалистичких револуција. Код марксистичких теоретичара 19. и 20. века не постоји анализа капитализма као деструктивног поретка. Енгелсов став да капитализам ствара могућности за „скок из царства нужности у царство слободе“ упућује не радикални раскид с капитализмом, при чему се превиђа да је будућност човечанства непосредно условљена последицама које ствара капитализам као деструктивни поредак. Блохова теорија јасно указује на ограниченост марксистичке критике капитализма. Онa инситира на утопијском као „срећи“, „достојанству“… Утопијско се појављује као супротност капитализму у есенцијалном смислу. Када Блох пише о „објективним могућностима“ које су створене у капитализму за стварање новог света, он има у виду развој производних снага, али нема у виду последице дејства капиталистичког развоја производних снага на природу и човека, као ни потенцијалне опасности по опстанак човека и живог света које ствара капиталистичка техника. И његова теорија заснива се на егзистенцијалном априоризму: капитализам је поредак неслободе, а не поредак деструкције. Ни код Лукача (Историја и класна свест) класна свест радништва не садржи свест о капитализму као деструктивном поретку и, сходно томе, класна самосвест радника не подразумева свест о потреби борбе за опстанак природе и човечанства. И Адорнова Дијалектика негативног полази од постојећег (капиталистичког) света као света неслободе и неправде, а не као света деструкције. То условљава и природу „негативног“, што значи критичко-мењалачког односа према постојећем свету, као и идеју будућности. Маркузе ни у својим касним текстовима (који су на Западу објављени 1970, а код нас 1978. под насловом Мерила времена) не пише о деструктивној природи капитализма; о свести о деструктивној природи капитализма као саставном делу савремене револуционарне свести; о могућој интеграцији човечанства које се заснива на настојању да се спречи уништење живота на планети… Уместо на уништавање природе, указује се на њено „осиромашење“ и на потребу њеног оплемењивања, кроз оплемењивање чула. Главни мотиви борбе против капитализма су ослобађање од тлачења, еманципација жене, успостављање стваралачког рада… Перспектива борбе против капитализма сагледава се пре свега у односу према постајању капитализма репресивним, а не екоцидним поретком. У револуционарној и пост-револуционарној мисли у СССР-у доминира апсолутизовани продуктивистички принцип („стахановштина“) и не поставља се питање о могућем уништењу живота на Земљи. Ни у југословенској праксис филозофији нема анализе развоја капитализма као деструктивног поретка, већ је однос према капитализму утемељен у Марксовој критици капитализма и појму „отуђење“. Њена визија будућности, која се заснива на идеји да је човек универзално стваралачко биће слободе, има апстрактни карактер јер се не појављује у односу према постајању капитализма тоталитарним поретком деструкције. У праксис филозофији доминира Хегелова дијалектика која подразумева егзистенцијалну извесност и отвореност будућности. Уништавање природе од стране капитализма нема принципијелни значај, већ се указује на ограниченост природних ресурса. Постављају се есенцијална, али не и егзистенцијална питања. Кангргина „спекулација“, која се своди на тражење смисла живота независно од тенденције развоја капитализма као тоталитарног поретка деструкције и погубних последица које ствара капитализам, типичан је пример апстрактног односа праксис филозофије према будућности. Није случајно што се ни њени припадници не баве критиком спорта који је отелотворење основних принципа на којима се заснива капитализам и као такав индустрија смрти. У политичкој равни, главна мета њихове критике није капитализам, већ стаљинизам и СССР. То је најважнији разлог што су филозофима праксиса сва врата на Западу била отворена. Када се има у виду да је развој капитализма као тоталитарног деструктивног поретка остао ван домашаја њихове критике, може се рећи да је праксис филозофија остала на споредном историјском колосеку.

Што се тиче Антонија Негрија, ево његовог става који указује на суштину његове мисли: „Не можемо да се вратимо на било који ранији друштвени облик, нити можемо да идемо напред у изолацију. Напротив, ми морамо да прогурамо кроз Империју да бисмо дошли на другу страну. Делез и Гаутари су тврдили да морамо убрзати процес глобализације капитала, а не супротстављати му се. „Али, који је“, питали су они, „револуционарни пут? Постоји ли он? Повући се са светског тржишта…? Или можда ићи у супротном смеру? Ићи још даље, то јест, са кретањем тржишта, декодовања и детериторијализације?“ Империји се можемо успешно супротставити само на њеном нивоу општости и гурањем процеса које она нуди иза њихових садашњих ограничења. Морамо да прихватимо тај изазов и да научимо да мислимо глобално и делујемо глобално. Глобализацији морамо да се супротставимо контраглобализацијом, Империји контра-Империјом.“ (24) Који су то „процеси“ које нуди „Империја“ које треба „гурати“, која су њихова „садашња ограничења“ и шта је то што се налази „иза њихових садашњих ограничења“? Овде је Негри близак Марксовом схватању да ће са развојем капитализма унутрашња ограничења капитализма да га принуде на самоукидање. Негри превиђа најбитније: да је капитализам постао тоталитарни поредак деструкције и да се „Империја“ развија тако што уништава човека као људско и биолошко биће, климатске услове у којима човек може да преживи, као и живи свет. Имајући у виду да је капитализам постао тоталитарни екоцидно-геноцидни поредак, инсистирање на довођењу глобализма до краја развојем капитализма заправо је инсистирање на прихватању уништења човечанства и живог света. „Империја“ није тунел на чијем крају сија звезда слободе, већ пећина у којој бљешти вештачка светлост „потрошачког друштва“ која заслепљује човека и спречава га да уочи да из пећине нема излаза. Довођење противуречности капитализма до краја значи докрајчити живот на планети. Крај глобализма не поклапа се само с „крајем историје“, већ и с крајем човечанства.

Постајући глобални поредак деструкције капитализам је створио глобалну егзистенцијалну кризу. Некада је Запад био синоним за „капиталистички свет“. Данас су у свету створени центри економске моћи који доводе у питање доминацију Запада и то тако што освајају светска тржишта све интензивнијим уништавањем природе и човека као људског и биолошког бића. У све беспоштеднијој борби за опстанак и доминацију капиталистички концерни уништавају темеље на којима се заснива будућност човечанства. Овде ћемо поново истаћи да је погубна заблуда да човечанство може да створи нови свет пратећи траг капиталистичког глобализма, као што тврди Негри. Само борбом против капитализма може да се сачува еманципаторско наслеђе грађанског друштва, што значи клица novuma из које може да се развије ново друштво. Истовремено, само борбом против капитализма може да се спречи уништење живота на планети. На капиталистички начин дегенерисано човечанство не може да створи нови свет на спаљеним шумама, на безнадежно загађеном земљишту, на затрованим рекама и морима, на нуклеарним депонијама, на сунцу које немилосрдно пржи…

Све драматичнији развој капитализма као поретка деструкције указује на погрешност Маркузеовог схватања, изнетог у разговору са Енценсбергером (који претставља својеврсни Маркузеов политички тестамент), да се треба определити за „васпитну“ и „дефанзивну“ тактику у борби против капитализма. Маркузе се позива на „најбољу формулу“ Рудија Дучкеа: „дуги марш кроз институције је препоручљив како пре тако и после“. Развој капитализма је на убедљив начин демантовао Дучкеа и Маркузеа: институције грађанског друштва постале су средство капиталистичких корпорација за реализовање њихове екоцидне и на тој основи геноцидне политике. Уместо да допринесе радикализовању критичко- мењалачког односа према капитализму као поретку који све драматичније уништава живот на планети, Маркузеова (као и Хоркхајмерова, Адорнова, и Хабермасова) политичка мисао допринела је „омекшавању“ и пацификовању борбе против капитализма. „Дуги марш кроз институције“, који се заснива на ставу да „капитализам треба мењати изнутра“, постао је један од облика стерилисања борбе против капитализма и „куповање времена“ капиталистичким концернима који су свет довели на руб пропасти. Франкфуртовци су лишили Марксову мисао револуционарне бити. Из сфере класне борбе Марксова мисао пребачена је у сферу теоријске анализе капитализма са чим је стерилисан њен критичко-мењалачки набој. Уместо да је револуционарни, дијалектика је постала аналитички метод.

Лебдећи у политичком вакууму, франкфуртовци не настоје да развију класну свест радништва, већ полазе од „чињенице“ да радничка класа у „напредном индустријском друштву“ није постала револуционарнa снага. Они су допринели стварању привида да конформистичко понашање радничке класе у развијеним капиталистичким земљама није резултат класне доминације буржоазије која је успела, путем „потрошачког“ начина живота, да увуче раднике у капиталистичку духовну сферу (савремено „буржоазирање пролетаријата“/Рајх), већ да се ради о коначној интеграцији радника у капиталистички поредак. Уместо да се боре за ослобађање радника из духовног ропства и у том смислу да настоје да демаскирају савремене облике класног потчињавања, они бацају раднике на политичко ђубриште историје и конкретна политичка (класна) питања претварају у теоријска питања. У том контексту појављује се Маркузеова тврдња да је Марксов пролетаријат у развијеном индустријском друштву постао „митолошки појам“. Заправо, тиме што су „сахранили“ радничку класу као потенцијално револуционарног субјекта друштвених промена франкфуртовци су саму будућност свели на митолошки појам. Смртни страх од радника био је и остао основ политичке праксе буржоазије. Најважнији стратешки циљ политичког деловања буржоазије је обрачун с класном свешћу радника и спречавање њиховог политичког организовања и политичке борбе. Отуда је најпречи задатак идеолошког свода капитализма, у коме посебно место заузима индустрија забаве, да деполитизује раднике. Деполитизовање радника и њихова интеграција у капиталистички поредак не врши се само путем идеолошке сфере, већ и путем „конзумерског“ начина живота који је у потпуности подређен све бржем процесу капиталистичке репродукције и који лишава човека ума и самим тим критичко-мењалачке и визионарске свести. Намеће се закључак да критика капитализма коју су развијали франкфуртовци није условљена природом капитализма, већ да је у њој „природа капитализма“ прилагођена политичкој концепцији која се, у коначном, своди на обрачун с класном борбом радника и на „хуманизовање“ капитализма.

Политичка теорија Оскара Лафонтена пример је прилагођавања критике капитализма борби за власт у политичком амбијенту савременог капитализма у коме доминира малограђанска свест која се заснива на конформизму. (25) Уместо да се залаже за такву борбу против капитализма која претставља адекватни одговор капиталистичком уништавању живота и човека као људског и природног бића, Лафонтен се обраћа апстрактном грађанину нудећи му „разумна“ решења полазећи од пропагандне флоскуле, да се „немачка социјал- демократија заснива на просветитељству“. Политичку борбу, која није само борба за слободу већ и за опстанак, замењује настојање да се „уразуме“ (мало)грађани путем рационалне алтернативе успостављеном „прогресу“. У полеђини оваквог приступа налази се политичка стратегија социјалдемократије која, у борби за гласове, настоји да не узнемири доминирајућу малограђанску свест која није спремна на радикалну политичку борбу, јер то може да угрози „стабилност“ владајућег поретка и тиме достигнути потрошачки стандард који је за њу неприкосновени животни и вредносни изазов. Из критике капитализма избачени су драматични тонови који указују на природу капитализма као деструктивног поретка – што захтева радикалну конфронтацију с капитализмом. У том контексту, Лафонтенова борба против капитализма искључује борбу против капиталиста, што значи класну борбу. Истовремено, у његовим књигама селективно су обрађене друштвене појаве с намером да се избегне изјашњавање о оним питањима на која се не могу дати одговарајући одговори, а да се не иритира највећи део јавности.

Револуција наде Ериха Фрома типичан је пример подређивања природе капитализма таквом политичком пројекту који подразумева одрицање човека од борбе која може да доведе до рушења капиталистичког поретка. Уместо да развија свест код људи о деструктивној природи капитализма и о неминовности борбе против капитализма, уколико се настоји очувати живот на планети, Фром инсистира на људској доброти која ће довести до „хуманизовања технике“ и самим тим до хуманизовања живота. И он, попут Маркузеа, „прети“ човечанству фашизмом уколико крене у радикални обрачун с капитализмом. Фромова Револуција наде је обрачун с критичком мишљу која настоји да се радикалном политичком борбом супротстави деструктивној капиталистичкој помами и претставља куповање времена капитализму. Није случајно што Фромова књига има назив Револуција наде. „Нада“ добија митолошку димензију и као таква постаје spiritus movens хуманизовања технике. Не нада да се може хуманизовати техника, већ вера да се може уништити капитализам и спречити уништење живота на планети треба да постане основна интегришућа идеја човечанства.

Што се тиче савременог комунистичког покрета, једна од његових најважнијих особености је да се руководи догматизмом и митолошком свешћу. Уместо идеје будућности, до које се долази у односу према капитализму као тоталитарном деструктивном поретку, идеализована слика „социјалистичке прошлости“ постаје основ за критику капитализма. Револуционарна свест лишена је визије будућности „јер се будућност већ догодила“. Борба за „будућност“ постаје борба за „обнављање“ прошлости. Уместо интегративне визионарске, доминира секташка свест која се појављује у виду „стаљиниста“, „маоиста“, троцкиста“, „титоиста“… Ствара се култ личности који постаје облик у коме се од радних људи отуђује њихово политичко биће и слободарски потенцијали на којима се заснива могућност стварања хуманог света. Истовремено, укидањем визионарске свести комунисти се обрачунавају с дијалектичким начином мишљења и постају заробљеници квази-религиозне свести. Аргументацију и дијалог, који се заснивају на анализи владајућих тенденција развоја савременог капитализма, замењује пропагандистички слогани и бескомпромисни обрачун с онима који доводе у питање задате „истине“. Увек изнова посеже се за „научним социјализмом“ по коме је настанак социјализма неминовност, чиме се историјски материјализам своди на природњачки детерминизам. Најпогубнији резултат таквог начина мишљења је схватање да капитализам не може (и не сме) да буде деструктивни поредак, што значи да је непожељна критика капитализма као поретка који све драматичније уништава природу и човечанство. На тај начин комунисти препуштају борбу за заштиту природе политичким снагама које не теже искораку из капитализма, већ његовом „усавршавању“.

Догматски начин мишљења, који се заснива на прогресизму и миту о свемоћи науке и технике, условљава и догматски однос комуниста према спорту. Критика спорта и олимпизма готово да не постоји у комунистичким круговима. Разлог томе није само неразумевање суштине спорта и глорификовање „реалног социјализма“, у коме је спорт имао прворазредни политички значај, већ истина да је спорт постао најважнија духовна дрога за раднике и да стога није политички исплативо критиковати га. Уистину, спортски стадиони постали су савремени концентрациони логори у којима се младима уништава критичко-мењалачка свест и вера у будућност. Стварање „хулигана“ један је од начина на који капиталисти претварају радничку омладину у фашистичке хорде које ће усмерити против левичарске омладине и радничког покрета. Навијачке групе су један од најважнијих облика организовања капиталистичких јуришника, а утакмице средство за њихово хомогенизовање и милитаризовање. У обрачуну између навијачких група не сагорева само критичка свест и вера у хумани свет, већ млади стичу борбену готовост и бруталност коју капиталисти користе за обрачун с онима који се боре против капитализма. Истовремено, комунисти се и даље чврсто држе идеологије „рекордоманије“ са којом се глорификује продуктивистички принцип који има квантитативну димензију. Он производи екоцидну свест и доприноси све драматичнијем уништавању човека као природног и људског бића.

Са идеје комунизма треба уклонити сенке прошлости и пружити јој могућност да развије своје еманципаторске потенцијале. То пре свега значи да треба одбацити мишљење које се заснива на митолошком романтизму јер оно претставља обрачун с визионарском свешћу без које нема будућности. Истовремено, враћање критике капитализма на њене превазиђене облике онемогућава да се увиди деструктивна природа капитализма и да се развије одговарајућа критика и одговарајући облици борбе против капитализма. Комунизам нигде није постојао. Он је могућа будућност човечанства. Комунизам не претставља крај, већ почетак истинске историје човечанства.

Када се има у виду значај који има Карл Маркс као најважнија личност у стварању радничког покрета, као и његова мисао која је темељ критике капитализма и визије будућности, поставља се питање о политичкој оправданости критике Марксове критике капитализма. Ово тим пре, што је капитализам створио такву егзистенцијалну кризу, да је питање да ли још има времена за изградњу савремене критике капитализма која може да постане обједињавајућа политичка мисао човечанства у борби против капитализма и за стварање новог света. Да ли Марксова мисао, упркос њеним недостацима, може више да користи радничком покрету него осавремењена критика капитализма која тек треба да доживи критичку проверу, и која може да изазове пометњу међу критичарима капитализма који се боре за нови свет – и на тај начин допринесе слабљењу борбе против капитализма у времену када је стварање јединственог и бескомпромисног светског анти-капиталистичког покрета постало основни услов опстанка човечанства?

Све драматичнија еколошка криза коју ствара капитализам, која све непосредније погађа све већи број људи, неминовно доводи до тога, да непосредна егзистенцијална угроженост човечанства постаје извориште критичко-мењалачког односа према капитализму. Постајући тоталитарни деструктивни поредак капитализам је изашао из теоријских и политичких оквира Марксове критике капитализма, која инсистира на социјалној правди и слободи, и стога савремена критика капитализма не може више да буде сведена на Марксову критику капитализма. Марксова мисао један је од конкретних историјских облика комунистичке критике капитализма и један од конкретних историјских облика борбе за комунистичко друштво. Историјски континуитет комунистичке идеје не треба тражити само у теорији, већ пре свега у револуционарној борби пролетаријата против капитализма. Марксов став да је „исправна теорија свест праксе која мења свет“ значи да је бескомпромисна борба против капитализма она карика са којом се успоставља веза са Марксом, и другим борцима за комунистичко друштво, а не навођење цитата из Марксовог дела. Борба против капитализма а за комунистичко друштво претставља основ историјског континуитета комунистичке идеје.

У капитализмуполитика је сведена на технику усмеравања незадовољства људи ка остваривању политичких и економских интереса владајуће класе. То је процес који одговара природи „потрошачког друштва“, последњој фази у развоју капитализма, у коме последице уништавања природе и човека као природног и умног бића постају средство за репродуковање капитализма. Истовремено, владајућа логика монополистичког капитализма, која се појављује у облику принципа „Уништи конкуренцију!“ и „Велика риба прождире мању рибу!“, постала је тотализујућа логика која, путем медија који су у рукама капиталистичких кланова, добија фаталну димензију. На томе се заснива став да је „глобализација“, под чим се подразумева нео-либерални модел капитализма, „неминовност“. Политичке одлуке не заснивају се на објективним научним анализама, већ се „научне анализе“ заснивају на стратешким интересима владајућег поретка. У том контексту, одбацује се основна историјска истина да је пропаст капитализма неминовна.

Политичка сфера савременог капитализма интегрисана је у механизам капиталистичке репродукције и функционише по законима „потрошачког друштва“.Успостављена јехиперпродукција од људи отуђене политичке сфереу облику политичких идеја, група, партија, медија…  Томе је допринео интернет који омогућава техничко произвођење политичке сфере која је лишена друштвености и хуманости. Политичка сфера постала је једна од виртуелних сфера капитализма, а политичке партије облик у коме се политичко биће човека отуђује од њега и постаје средство владајућег поретка за лишавање човека елементарних људских и грађанских права. Тзв. „политички плурализам“ претворио се у заглушујућу галаму с којом се уништава могућност аргументованог разговора и вера у разум. Уместо надметања политичких програма, безобзирно наметање политичких идеја, коришћењем рекламних механизама, постао је владајући облик „вођења политике“. У коначном, политичка сфера капитализма постала је привилегија владајуће класе и средство за обрачун с политичким бићем и политичком борбом потлачених радних слојева. Тако је створен фашизам у Европи након велике економске кризе из 1929. године. Тако се ствара фашизам данас.

Једно од најважнијих средстава путем кога политичари манипулишу људима јеполитички речник. Изрази као што је то „пост-индустријско друштво“ служе пре свега зато да створе утисак да је успостављен квалитетни скок у развоју капитализма, и као такви су нова идеолошка маска са којом се прикрива његова права природа. Поред њега, појављују се и други изрази као што су: „демократија“, „касни капитализам“, „отворено друштво“, „капитализам са хуманим лицем“, „транзиција“, „слободни свет“… Ти изрази не служе само зато да се прикрије деструктивна природа капитализма, већ и да се наметне такав начин мишљења који укида могућност критичког сучељавања с владајућим поретком. У коначном, најважнији циљ политичког језика није да лажима омогући реализовање одређених политичких и економских интереса, већ да лиши људе моћи расуђивања и на тај начин уништи њихово политичко биће.Ум и критичка мисао подређени су свакодневним политичким потребама. Постављају се само она питања која су политички исплатива и дају се исто такви одговори. Нема принципијелних питања која се односе на основне егзистенцијалне и есенцијалне изазове. Нема идеала хуманости и визионарске свести. Инсистира се на „политичкој коректности“ која подразумева обрачун с оном мишљу која указује на суштину капитализма и самим тим обавезује човека на такву политичку праксу са којом се може укинути капитализам и створити нови свет.

Огист Конт је, почетком 19. века, створио „социјалну физику“ (physique sociale) по којој све друштвене појаве треба да буду у функционалном јединству тако да друштво, на темељу идеја „реда“ и „прогреса“ и руководећи се принципом „знати да би се предвидело, предвидети да би се деловало“ (savoir pour prevoir, prevoir pour agir), може да се развија без политичких сукоба. У савременом капитализму та идеја појављују се у виду флоскуле „организовани капитализам“, која је само друго има за савремени капиталистички тоталитаризам. У „организованом капитализму“ сваки сегмент људског живота мора да постане функционални део капиталистичког процеса репродукције. То се односи и на човека. Не само његов начин живота и понашање, већ и његов карактер, начин мишљења, међуљудски односи… – све мора да се уклопи у процес репродуковања капитализма. У савременом капитализму нису више репресивне политичке институције основ капиталистичког тоталитаризма, већ је то економска сфера. Читав живот подређен је процесу капиталистичке репродукције који се све брже одвија. Капитализам је увукао у своју егзистенцијалну сферу све друштвене области претварајући их у средство за оплодњу капитала, што значи за уништавање живота. Развој конзумерског стандарда и на њему засновано дужничко ропство, у коме се налази убедљива већина грађана најразвијених капиталистичких држава, постао је најважнији начин увлачења грађана у капиталистички поредак. Контова „социјална физика“ појавила се у односу према идејама-водиљама Француске грађанске револуције и политичком покрету обесправљеног грађанства које је настојало да створи еманциповано грађанско друштво. Идеја о „организованом капитализму“ настала је на крилима капитализма као тоталитарног поретка деструкције и у односу према све масовнијој борби грађана за очување живота на Земљи. Ради се о миту са којим се настоји спречити пропаст капитализма и са којим се само продужава агонија човечанства. Истовремено, савремени Нострадамуси, који најављују „катастрофу капитализма“ тако што одбацују еманципаторско наслеђе грађанског друштва и мењалачке потенцијале радничке класе, само доприносе да се уништење света реализује до краја.

Они који се боре за „демократију“ истичу „слободу капитала“ као главни критеријум по коме се одређује њено постојање. Капитал је добио статус овоземаљског божанства и као такав је постао неприкосновена моћ над човеком. И овде ћемо истаћи став да је „демократија“ политички облик владавине капитала над људима. Из тога следи да „развој демократије“ значи учвршћивање власти капитала над људима, и да је „демократија угрожена“ не онда када су угрожена основна људска и грађанска права, већ када је угрожена власт капитала над људима. Та истина се свакодневно потврђује у најразвијеним капиталистичким земљама Запада, посебно у САД. У пракси, „демократија“ је постала средство за обрачун с идејама-водиљама Француске грађанске револуције, на којима се заснива модерни хуманизам, као и с основним људским (droitsdel’homme) и грађанским правима (droits de citoyen) на којима се заснива модерно законодавство. Што је више угрожено право човека на живот, на слободу, на здравље и на здраву животну средину, на рад и извесну егзистенцију, на слободу говора, на породицу, на неприкосновеност стана и личног живота – то се политичари гласније куну у „демократију“. Иронија је да демократија, која у свом изворном (хеленском) смислу значи „владавина народа“ (demoskratein),у капитализму означава поредак у коме су грађани сведени на радно-потрошачку „масу“ и као такви на робове капитала. Капиталистичка „демократија“ не темељи се на људским и грађанским правима, већ на апсолутизованом принципу профита који се заснива на апсолутизованом принципу приватне својине. Све оно што штити приватну својину и што омогућава „слободу“ увећавања профита оправдано је и добродошло. Када је приватна својина апсолутни принцип, онда су легални и легитимни најгори злочини уколико се путем њих спречава распад владајућег поретка. Право човека на слободу и живот подређено је праву капитализма на опстанак. Збивања у савременом свету указују на то, да су капиталисти спремни да употребе сва расположива средства да би се обрачунали с последицама кризе која може да угрози владајући систем. Рушење зграда Трговачког центра у Њујорку и „напад“ на Пентагон упућује на то да нема злочина на који капиталисти нису спремни да би сачували владајући поредак.

Полазећи од истине да у Немачкој, као и у другим најразвијенијим капиталистичким државама Запада, о најважнијим политичким и економским питањима одлучује све ужи круг људи и то ван политичких институција, Хабермас упозорава да су Немачка, и друге западно-европске земље, ушле у фазу „пост-демократије“ која се налази „између парламентаризма и диктатуре“. Међутим, та тенденција указује на праву природу „демократије“ коју Хабермас на механички начин покушава да одвоји од „пост-демократије“. Ради се о капиталистичкој демократији која у себи носи фашистички потенцијал који има све већу могућност да буде (поново) реализован како се продубљује економска и еколошка криза у Европи, као и криза наталитета европских народа. И ова Хабермасова оцена политичких збивања у савременој Немачкој указује на то колико су његове претходне анализе „касног капитализма“ биле промашене и колико је тачан закључак да је „демократија“ само једна од политичких маски под којом се појављује капитализам у време своје експанзије. Са уласком капитализма у кризу падају демократске маске и капитализам показује своје право – фашистичко лице. На примеру савремене Немачке (као и Европске Уније и САД) показује се да је фашизам политички облик у коме се појављује капитализам у кризи.

Хабермас спада у оне грађанске филозофе који већ више од пола века настоје да докажу да се капитализам налази на путу поумљења, што значи да се развија у хуманистичкој равни. У том контексту, они занемарују фашистички потенцијал капитализма. Заправо,они се не обрачунавају с фашистичким, већ са социјалистичким (комунистичким) потенцијалима немачког друштва, а то значи с еманципаторским наслеђем грађанског друштва, с револуционарним наслеђем радничког покрета и с идејом новог света. За немачку грађанску интелигенцију немачка послератна „демократија“ је отелотворење идеје „демократије“ и као таква критеријум по коме се одређује да ли је неки поредак демократичан. У тој „демократији“ судбина немачких (као и европских) грађана налази се у рукама најреакционарнијих политичких снага САД. Немачка је дуже од 60 година америчка војна база и на њеној територији налази се не само више од 100 000 америчких војника (за које, као и за њихове породице, не важе немачки закони), већ и стотине нуклеарних пројектила који су усмерени према Русији и који у сваком тренутку могу (намерно, грешком или путем диверзије) да буду лансирани. Имајући у виду неминовни повратни удар, Немачка (заједно са Европом) може да нестане у року од двадесетак минута. Каква је то „демократија“ уколико грађани не могу да одлучују о основним егзистенцијалним питањима и у којој су сведени на таоце америчке војне индустрије?

Слотердијково поређење римске републике са савременом Немачком (дато у његовом чланку „DerVerletzteStolz“/“Повређени понос“/,“Der Spiegel“,45.бр. 2010.) је пример који указује на ограниченост начина мишљења које не сагледава суштину одређеног друштва полазећи од његових конкретних историјских потенцијала. Деструктивно-фашизоидни потенцијали, с једне стране, и могућност стварања друштва слободних људи, с друге стране, представљају историјски квалитет савременог капитализма и то је оно што чини суштинску разлику између римске и савремене републике. У том контексту, деполитизација грађана спортом данас, и деполитизација римског плебса (који је био паразитска маса, за разлику од савременог грађанства које је најамна радна снага и као таква капиталистичко робље) гладијаторским спектаклима, о чему пише Слотердијк, има различиту природу. Док је деполитизација римског плебса водила успостављању патрицијске тираније, деполитизација грађана у савременом капитализму отвара простор капиталистима да униште живот на Земљи. Имајући у виду да је тело човеку непосредна природа и да је деструктивни однос према телу у спорту само израз деструктивног односа капиталистичког поретка према природи, спортом се, заправо, намеће грађанима животни и вредносни модел који се заснива не само на уништењу људског, већ и на уништењу живота. Спортисти су све мање људска и природна бића, а све више роботи и као такви рекламни агенти капитализма. Овде и напомена да није спорт у савременом капитализму постао средство за деполитизовање радника, већ је то постао још крајем 19. века када су радници у Енглеској успели да се изборе за осмочасовно радно време. Спорт је од свог настанка као институције био средство буржоазије за „колонизовање доколице радника“ да би се спречило њихово класно освешћивање и политичка борба. „Отац“ модерног олимпизма, Пјер де Кубертен, упорно је понављао да је спорт „ефикасно средство“ за деполитизовање радника. Уплашен за судбину капитализма Кубертен, након Октобарске и Минхенске револуције, држи предавања европској аристократији и буржоазији у којима инсистира на томе да је „спорт најјефтинија духовна храна за пролетерску младеж која је држи под контролом“.

Човек у савременом капитализму не губи слободу, као што то тврди Слотердијк, већ бива окован новим ланцима. У суштини, ради се о успостављању тоталитарне контроле над човеком која је могућа зато што су грађани заглибљени у блату потрошачког друштва и што влада конформистички менталитет. На политичком тржишту најразвијенијих капиталистичких земаља Запада доминирају малограђани. То је оно што непосредно условљава природу политичких програма и политичке праксе политичких партија. Оно што је горе од најубитачнијег оружја, тајних служби, однарођене полиције и војске, је пристајање (мало)грађанина на капитализам. Малограђанин прихвата губитак основних људских и грађанских права да би могао да му се повећава потрошачки стандард. За њега је капиталистички поредак прихватљив све дотле док му пружа могућност да „ужива“ у трошењу и уништавању. Заправо, малограђанин активно учествује у стварању тоталитарне државе и тоталитарног друштва које се заснива на томе да је сам, на капиталистички начин условљени, живот постао терор над човеком. У на капиталистички начин дегенерисаном човеку гомила се све веће незадовољство које се све више испољава као деструктивна манија која је усмерена против свега што је живо. Уместо потребе за праведним и слободним светом, доминира потреба за уништавањем и то употребом све разорнијих техничких средстава. Смисао „акције“ своди се на избацивање незадовољства на начин и путем средстава која намеће капитализам као деструктивни поредак. Типичан пример су све чешћа мaсовна убиства грађана од стране појединаца. То је побуна на капиталистички начин дегенерисаног човека путем на капиталистички начин дегенерисаних метода и средстава „борбе“. Имајући у виду да је све већа количина све убитачнијег оружја у рукама све већег броја грађана, ствара се све већа могућност за међусобно истребљивање људи. Деструкција путем техничких средстава са којима може да се постигне тренутни ефекат постаје модел понашања који намеће владајућа животна логика капитализма уобличена у принципу „Уништи конкуренцију!“. То је логика која условљава како односе између људи, класа, нација, раса, религиозних заједница, држава, капиталистичких корпорација, тако и однос малограђанина према природи.

Капиталистички прогрес осакатио је људе као биолошка бића и на тај начин је довео у питање способност биолошке репродукције народа који живе у најразвијенијим капиталистичким земљама. Истовремено, капитализам је исцрпео сировинске и енергетске ресурсе у тим земљама и готово уништио животињски свет и природу као животну (животворну) средину. Уместо да су усредсређени на сопствени развој који се заснива на вери у будућност, (мало)грађани најразвијенијих капиталистичких земаља прижељкују пропаст других народа који их „угрожавају“ тиме што (још увек) имају способност да се биолошки репродукују. Деца су постала највеће проклетство. Однос (мало)грађана према имигрантској радној снази најбоље указује на њихов однос према будућности. Уместо да укажу на праве узроке „беле куге“ у најразвијеним капиталистичким земљама, њих „забрињава“ наталитет гастарбајтерске популације која је сведена на „прљаву радну снагу“ и има статус „ниже расе“. Што се тиче „међународних односа“, најразвијеније капиталистичке земље не пројектују сопствену будућност полазећи од својих развојних моћи, већ полазећи од слабости „конкурентских“ земаља: пропаст других постаје основни услов обезбеђивања сопственог опстанка. Све драматичније уништавање природе довело је до тога да је владајући принцип монополистичког капитализма „Уништи конкуренцију!“ постао владајући економски и политички принцип. Беспоштедни рат између најмоћнијих капиталистичких корпорација створио је од света ратно поприште, а од човека капиталистичког јуришника.

Све је очигледније да капитализам не може да сузбије, поготову не да превазиђе, све дубљу егзистенцијалну и опште-друштвену кризу коју ствара „демократским“ мерама. Владајућа политичка пракса на Западу указује на то да капиталисти настоје да се обрачунају с последицама које капитализам ствара тако што укидају елементарна људска и грађанска права. Однос власти према спортским навијачима говори о правој природи капиталистичке „демократије“. Превентивна хапшења, жичане ограде, челични боксови, камере, претресања, специјалне полицијске јединице… Стадиони су постали концентрациони логори и као такви огледало у коме се види права природа капиталистичке „демократије“. И однос према „врхунским“ спортистима, тим „херојима“ капитализма,указујена то да капитализам не може да сузбије последице које ствара „на демократски начин“. Донети су закони који имају полицијски и дискриминишући карактер. „Врхунски“ спортисти су под сталним надзором „олимпијске полиције“; три месеца унапред мора да назначе где ће се наћи да би „олимпијска полиција“ могла да их пронађе и на препад им „узме урин“ на крајње понижавајући начин. „Велики шампиони“ мора да се скину голи када год им то „контролори“ нареде и да мокре у флашицу док ови надгледају да ли мокраћа цури из њиховог пениса! Истовремено, уништавање људи у спорту добило је монструозне облике. Све погубнија допинг средства, нанотехнологија, стварање организма који је у стању да сам производи допинг супстанце, крвни допинг и допинг-трудноћа, разарајући тренинзи којима су подвргнута деца најнижег узраста, купо-продаја спортиста, „прање“ пара, потпуно криминализовање спорта од стране кладионичарске мафије, развој све крвавијих и убитачнијих спортских дисциплина… – све то указује на сурову капиталистичку реалност која се маскира „хуманистичким“ порукама и насмејаним лицима политичара и ТВ водитеља.

Носиоци савременог фашизма нису групе младих које се „ките“ фашистичким симболима, већ капиталистичке корпорације које, стварајући све дубљу егзистенцијалну и на тој основи општу друштвену кризу, производе фашистичку идеологију. Владајући принцип монополистичког капитализма „Уништи конкуренцију!“ је генератор савремене фашистичке праксе како у економској, тако и у политичкој сфери. Капиталистичка деструкција природе и човека као културног и биолошког бића условљава настанак и јачање најреакционарнијих политичких снага. У крилу капитализма не ствара се само могућност за ново друштво, већ за нови (екоцидни) варваризам. У самом капитализму успостављена је борба између ове две тенденције. То је основ и оквир савремене класне борбе која није само борба за социјалну правду и слободу, већ и за опстанак. На могућност успостављања дугог периода капиталистичког варваризма (као и на могућност заједничке пропасти владајуће и радничке класе) указује и сам Маркс, али тај став нема такву тежину у његовој теорији (и тиме обавезујући карактер) да Маркс на основу њега разрађује могуће облике развоја капитализма и могуће облике политичке борбе против њега. Истовремено, могући капиталистички варваризам нема, по њему, деструктивну, већ анти-слободарску природу. Маркс превиђа да је капитализам у својој бити екоцидни варваризам, који има технички облик, и да су капиталисти екоцидни варвари.

Збивања у САД и Европи указују на то да је нацизам био само један од историјских појавних облика фашизма и да је фашизам enfant terrible капитализма. У данашњој Немачкој преко 30% младих поздрављају се фашистичким поздравом, а преко 40% њих не зна шта је Аушвиц. Разлог је једноставан: преко 60% Немаца не жели да се у јавности појављују документи који указују на злочине нацистичке Немачке. А то је убeдљива већина гласачког тела. Поражавајућа је истина да је за већину Немаца Хитлер почино само један злочин: није победио. Један од примера који указује на то како се „развија демократија“ у Немачкој је закон који је у августу 2012. године изгласан у немачком парламанту по коме немачка армија може бити „употребљена“ од стране владајућег режима на самој територији Немачке. Другим речима, немачки капиталисти добили су законско покриће за употребу војске против немачких радника. Што се тиче Немачке „миротворачке политике“ у свету, продајући Израелу (уз подршку САД) подморнице са којих могу да буду лансирани нуклеарни пројектили, „демократска“ Немачка се на непосредни начин укључила у кампању изазивања нуклеарног рата који може да доведе до уништења човечанства.

Када је реч о америчком фашизму,који представља кичму „новог светског поретка“, изазивање ратова представља његову најважнију особеност. Америчка економија је ратна економија. Економско преживљавање САД непосредно је условљено развојем војно-индустријског комплекса који чини кичму америчке привреде. Америчка спољња и унутрашња политика у непосредној су функцији произвођења ратова и стварања ратне хистерије која диже берзанску вредност војној индустрији и омогућава пљачкање како америчких грађана, тако и грађана оних држава које се налазе под америчком доминацијом. Ратна психоза служи зато да амерички грађани буду лишени основних људских и грађанских права и да се оправда терор све бројнијих тајних служби над америчким грађанима. Председник САД Барак Обама потписао је почетком 2012. године закон, који је изгласан у америчком Конгресу и Сенату, по коме су америчке војне власти овлашћене да хапсе америчке грађане без судског налога и да их држе утамничене без права на адвоката. Истовремено, америчка војска „добила је право“ да убије свакога на земаљској кугли кога америчке власти прогласе за „опасност по безбедност САД“. Барак Обама потписао је на стотине смртних пресуда људима који нису амерички грађани и то на основу претпостављене кривице. У току њихове егзекуције (пре свега путем беспилотних летилица) страдао је велики број жена и деце, што по критеријумима „америчке демократије“ спада у „колатералну штету“ и не представља злочин! Овоме треба додати и то, да је уништење преко 6 милијарди „прекобројних“ становника Земље постала легитимна политичка опција у САД.

Што се тиче Чомског, онтврди да су амерички грађани „необавештени“ и да је то главни разлог што подржавају „своју“ власт.Истовремено,он тврди да се амерички грађани у њиховом односу према свету руководе моралним принципима и разумом. Заправо, амерички (мало)грађани, као и (мало)грађани свуда у свету, руководе се својим приватним интересима. Убедљива већина припадника „средње класе“ у Америци била је свесна да Садам Хусеин не поседује оружје за масовно уништење, али су са одушевљењем подржали Бушову агресију на Ирак верујући да ће се САД дочепати ирачке нафте и на тај начин омогућити развој њиховог потрошачког стандарда. Атмосфера се променила када су из Ирака уместо јефтине нафте почели да пристижу све бројнији лешеви америчких војника и када је требало уложити све веће суме у финансирање окупације Ирака која је, због све одлучнијег супротстављања ирачког народа окупатору који је починио стравичне злочине, била осуђена на неуспех. Тако је било са окупацијом Вијетнама и другим америчким агресијама. Покретање ратова претставља најважнији начин на који амерички председници исказују своју „чврстину“ да би стекли популарност међу припадницима „средње класе“ која је најважнија политичка снага у САД. Амерички грађани сносе непосредну одговорност за злочиначку политику њихове власти. То важи и за немачке (мало)грађане који сносе непосредну одговорност за злочине њихове солдатеске у Авганистану, као што су њихови преци сносе одговорност за злочиначку политику Хитлера коју су слепо подржавали и беспоговорно спроводили.

У марксистичкој мисли 20. века доминира глорификовање развоја производних снага као моторне снаге прогреса. Инсистира се на продуктивистичком принципу и то не само због Марксовог (пре)наглашавања значаја развоја производних снага, већ и због неразвијености производних снага у земљама у којима је избила социјалистичка револуција.

По Марксу, развој производних снага има прогресивни карактер. Он обезбеђује развој друштва у егзистенцијалном, и ствара могућност за развој друштва у есенцијалном смислу. Развој производних снага не претставља само квантитативно увећавање друштвеног богатства, већ квалитетне (историјске) промене које подразумевају повећавање слободе од природне стихије, могућност ослобађања од принудног рада (у том контексту ослобађање и развој чула, развој стваралачких моћи човека, истинске друштвености, визионарске свести….) као и од експлоататорских (класних) односа који су условљени степеном развоја производних снага. Овладавање природом подразумева, по Марксу, стварање могућности за овладавање свеукупном друштвеном егзистенцијом од стране радника као еманципованих друштвених бића. Оно што чини специфичност капитализма, у односу према претходним историјским порецима, је да он у тој мери и на тај начин развија производне снаге, да ствара могућност да човечанство коначно овлада природном стихијом. Овладавање природним законима води ка укидању отуђености природе од човека, њеном хуманизовању и постајању човека еманципованим природним бићем. Маркс указује на пустошећи начин на који се капитализам односи према земљишту, али из тога не извлачи закључак да је капитализам по својој природи деструктивни поредак. Маркс сматра да капиталистички начин развоја производних снага не уништава природу, већ да ослобађа човека од робовања природи и на тај начин  повећава извесност људског опстанка. „Скок из царства нужности у царство слободе“ (Енгелс) подразумева скок из неизвесне у извесну егзистенцију. Код Маркса је успостављено јединство егзистенцијалне (опстанак) и есенцијалне сфере (слобода). Егзистенцијална извесност основни је услов слободе, а слобода је основни услов егзистенцијалне извесности. Карактер зависности човека од природе условљава и однос човека према човеку. Ако нема слободе од природне стихије, нема ни слободе од угњетавања. Истовремено, овладавање природним законима омогућава „размену материја са природом“ (Маркс), што значи прераду природе са којом се обезбеђују добра која омогућавају човеку да стекне средства за живот и да превлада ограничења која има као природно биће. Развојем производних снага редукује се телесни рад и тиме се стварају могућности да се тело ослободи таквих активности које га деформишу и онемогућавају да оплемени чула и оживотвори своје играчко биће.

Развој производних снага појављује се код Маркса као процес sui generis и истовремено као процес чији је карактер условљен природом одређене епохе. У првом случају развој производних снага има апстрактни; у другом случају има конкретно-епохални карактер. У Марксовим расправама уочава се настојање да се одвоји развој производних снага од капиталистичке експлоатације природе, што значи да се осамостали развој производних снага и на тај начин сачува њихов еманципаторски потенцијал од самог капитализма. Истовремено, будући да не поима капитализам као тоталитарни деструктивни поредак, Маркс не доводи у питање легитимност капиталистичког развоја производних снага. Он „превиђа“ Фуријеово упозорење о екоцидној природи капиталистичког прогреса и развоју производних снага даје апсолутну димензију. Не укидање капиталистичког развоја производних снага, који има погубно дејство на природу и човека, већ ослобађање човека од природног детерминизма путем капиталистичког развоја производних снага претставља, по Марксу, најважнији услов за „скок из царства нужности у царство слободе“. Развој производних снага по себи подразумева повећавање извесности људског опстанка и отварање простора слободе. Отуда капитализам има историјску легитимност све дотле док развија производне снаге. Он може да буде доведен у питање тек онда, када производни (својински) односи постану препрека за развој производних снага. Тада настају историјски услови за социјалистичку револуцију.

По Марксу, у капитализму силе природе отуђују се, у виду технике, од саме природе, али нису сучељене с животом – нису постали оруђе деструкције, већ су постале средство капитала за прекомерно израбљивање земљишта и радника. Развој производних снага односи се на овладавање природним (механичким) законима путем науке и технике, а не на успостављање контроле над природом као еколошком (животворном) целином. Маркс је подредио дијалектику капитализма дијалектици преткапиталистичке историје и пренебрегао специфичност капиталистичког развоја производних снага који не доводи само до овладавања човеком од стране капитала и отуђења човека од природе, већ и до уништења живота. Из тога следи да однос човека према себи, другим људима и природи није посредован само “отуђеним радом”, већ деструктивном природом капиталистичког начина производње. На капиталистички начин савладане силе природе отуђене су од природе и човека тако што су постале деструктивна моћ. Капитализам окреће природу против природе тако што од савладаних природних сила ствара техничка оруђа са којима уништава природу као животворну целину. Он доводи до таквог „кружења материје“ у коме се органска претвара у неорганску материју и на тај начин се укида природност природе и она претвара у технички простор. Капитализам доводи до све беспоштеднијег сукоба између човека, као највишег облика у развоју материје, и природе, која је „анорганско тело“ човека – као и до сукоба човека са својим органским телом (рекордоманија, пластичне операције, исхрана…). Човек се у процесу капиталистичке репродукције не “отуђује” само од себе и своје “органске” природе, већ се дегенерише постајући оруђе капитала за уништавање света. Капиталистичко овладавање природним силама не повећава извесност опстанка човечанства, већ повећава извесност његовог уништења. У том контексту добија прави (егзистенцијални) смисао Хоркхајмерово и Адорново упозорење из Дијалектике просветитељства, да је „стални прогрес стално назадовање“, као и указивање на „проклетство прогреса“.

Треба правити разлику између развоја производних снага у истинском, и развоја производних снага у техничком смислу. Истински развој производних снага усмерен је на задовољавање аутентичних људских потреба и заснива се на развоју универзалних стваралачких способности човека као слободарског бића и на оплемењивању природе, док је технички развој производних снага усмерен на стицање профита и заснива се на инструментализовању стваралачких моћи човека као најамника капитала и на уништавању природе. Упркос томе што не увиђа да је капитализам деструктивни поредак, Марксова мисао пружа могућност да се дође до појма истинског прогреса и успостави критичка дистанца према капиталистичком развоју производних снага: само онај развој производних снага има историјску легитимност који доводи до ослобађања човека зависности од природе, а не онај који је уништава и на тај начин повећава зависност човека од природе. У том контексту, Маркс прави разлику између овладавања природним законима ради ослобађања човека од природне стихије, као и такве прераде земљишта са којом се задовољавају основне људске потребе – и овладавања природним законима на такав начин и са таквим циљем да се овлада природом и земљиште претвори у економски простор, при чему ће бити лишено природне родности. Када говори о прогресу Маркс, заправо, има у виду не само ослобађање човека од природне стихије, већ и ослобађање човека од израбљивања (класног поретка) и ослобађање његових универзалних стваралачких моћи. То су, по Марксу, три услова историјски легитимног прогреса који су и сами исторични, што значи да добијају конкретни смисао у контексту конкретних историјских промена. У данашњем времену, прогресиван је онај поредак који је у стању да заустави капиталистичку машинерију смрти и сачува природу и човечанство од уништења.

Маркузе указује на потребу да се направи разлика између производних снага као оруђа експлоатације и као оруђа пацификације и у том контексту критикује Маркса. Расправљајући у Мерилима времена о „феминистичком социјализму“, Маркузе пише: „Говорио сам о нужној модификацији појма социјализма, јер верујем да у Марксовом концепту социјализма постоји остатак, елементи, чији утицај се и даље осећа, принципа учинка и његових вредности. Ове елементе видим, на пример, у наглашавању све ефективнијег развијања производних снага, све продуктивнијег искоришћавања природе, расцепа „царства слободе“ од света рада. Могућност социјализма данас превазилазе ове представе. Социјализам као друкчији облик живота не би употребио производне снаге само за смањивање отуђености рада и радног времена, него и за претварање живота у сврху по себи, развијање чула и интелекта за смиривање агресивности. То би била еманципација чулности и ума од рационалности владања: креативна рецептивност версус репресивна продуктивност. У вези са овим појављује се ослобођење жене у ствари „као антитеза принципу учинка“, као револуционарна функција жене у реконструкцији друштва.“ (17) Исто тако, Маркузе у својој студији Човјек једне димензије, избегавајући да владајући (капиталистички) поредак назове правим именом и употребљавајући израз “напредно индустријско друштво” (advenced  industrial  society), упозорава да су природа и човек постали “инструмент деструктивне продуктивности”. (18) Маркузе је указао на деструктивну тенденцију развоја производних снага, али није на основу тога развио темељну критику капитализма као тоталитарног поретка деструкције која би, као таква, претстављала превазилажење Марксове критике капитализма. Његови критички осврти могу, попут Марксових критичких напомена о капиталистичком исрпљивању земљишта, да добију праву вредност само у контексту целовите критике капитализма као поретка деструкције.

У Прилогу критици политичке економије Маркс тврди: “Производне снаге које се развијају у крилу буржоаског друштва стварају материјалне услове за решење” – “антагонизма који потиче из друштвених животних услова индивидуе”. “Зато се са том друштвеном формацијом завршава праисторија људског друштва.” (19) Маркс није могао да следи Фуријеа, јер је Фурије инсистирао на томе, да (капиталистички) прогрес доводи до „материјалног назадовања“, а то значи да не доводи само у питање саму могућност слободе, већ и могућност опстанка човечанства. Развој капитализма потврдио је исправност Фуријеових тврдњи. Само је изгледало да логика капиталистичког развоја има „прогресивни“ карактер док се нису исцрпиле могућности његовог „нормалног“ развоја. Заправо, тај „нормални“ развој није се руководио логиком оптималног развоја, полазећи од ограничених могућности природе и људског организма, већ логиком максималног увећања профита која је довела не само до исцрпљивања природних ресурса, већ до сакаћења природе као животворне целине и до роботизовања човека. Показало се да капиталистички развој производних снага у техничком смислу ствара могућност за ослобођење човека од природне стихије, истовремено док уништава природу и на тај начин условљава све већу зависност човека од природе. Капитализам не ствара материјалне услове за решавање конкретних друштвених и историјских антагонизама, као што тврди Маркс, већ ствара техничке услове који због све интензивнијег уништавања материјалних услова опстанка, а то значи природе и човека као природног и људског бића, постају само апстрактни услови. Капитализам је само привидно прогресиван поредак, тачније, капитализам само у техничком смислу ствара могућности за „скок из царства нужности у царство слободе“. Сликовито речено, развијајући производне снаге капитализам гради темеље „замка слободе“ на тај начин, што претвара тло, на коме гради замак, у мочвару у коју замак утања, и тако што дегенерише човека као људско и биолошко биће.

У светлу све драматичнијег пропадања природе и човечанства одређени Марксови ставови, који претстављају полазиште за његов однос према капитализму и будућности, само доливају уље на ватру која спаљује свет. У Прилогу критици политичке економије Маркс долази до следећег закључка: “Никада нека друштвена формација не пропада пре него што буду развијене све производне снаге за које је она довољно пространа, и никада нови, виши односи производње не наступају пре него што се материјални услови њихове егзистенције нису већ родили у крилу самог старог друштва. Стога човечанство поставља себи увек само оне задатке које може да реши…” (20) Када се има у виду да капиталистички развој производних снага доводи до све интензивнијег уништавања природе и човека, наведена Марксова теза претставља потписивање смртне пресуде човечанству. Што се тиче „виших односа производње“, уништавањем природе капитализам уништава материјалне услове у којима су они могући. „Виши односи производње“ не могу да се развију на темељу капиталистичког начина развоја производних снага, већ борбом против капитализма. У коначном, не „поставља човечанство себи увек само оне задатке које може да реши“, већ капитализам као тоталитарни поредак деструкције намеће судбоносни задатак човечанству: да искорени узроке уништавања живота на Земљи и наново успостави еколошку равнотежу која ће му омогућити да опстане.

За Маркса рад се појављује као могућа анти-егзистенцијална пракса у контексту критике хиперпродукције која доводи до прекомерног исцрпљивања земљишта као предмета рада. Маркс превиђа да је капиталистички рад у техничком смислу рад, а да је у својој бити уништавање природе. Полазећи од тога, може се доћи до закључка да су преткапиталистички облици рада у егзистенцијалном смислу супериорни у односу према капиталистичком раду. То је истина која намеће битно другачији однос према нерадном времену, стваралачкој пракси и игри. У капитализму доминира деструктивно преобликовање материје. Путем рада природа не постаје блиска човеку, већ се окреће против човека као природног и људског бића и против себе саме као животворне целине. Ако је рад основ односа човека према природи, онда је рад и основ односа човека према себи као природном бићу. Хуманизовање природе истовремено је хуманизовање човека; денатурализовање природе истовремено је денатурализовање и тиме дехуманизовање човека. Уништавајући природу капитализам не уништава само животворне потенцијале материје, већ и животворне потенцијале човека као природног и хуманог бића. Марксова „радна теорија вредности“ постала је у савременом капитализму радна теорија уништења.

Пренебрегавајући деструктивну природу капитализма и стварајући мит о „револуционарном“ карактеру капиталистичког развоја производних снага, Маркс се није озбиљније позабавио питањем какве опасности по човечанство и живи свет могу да настану капиталистичким овладавањем природним силама. Капитализам је инструментализовао природне силе на два начина. Пре свега, „савладао“ је силе природе на тај начин, што је од њих створио средство за уништавање природе, чиме претвара природу у све већег непријатеља човека. Развијајући производне снаге капитализам ослобађа човека непосредне зависности од природе и, истовремено, уништава природу и на тај начин доводи у питање његов опстанак. Ради се о техничкој, а не стварној слободи од нужде. Техничко ослобађање човека од нужде постаје уништавање живота, што значи техничко произвођење нужде. Капитализам не ослобађа човека зависности од природе већ га, уништавајући природу, чини све зависнијим од ње и излаже човечанство све разорнијем дејству природних сила. Најпогубнија последица капиталистичког развоја производних снага је модификовање климатских услова путем савладаних сила природе са чиме се уништава планетарни еколошки систем и на тај начин се доводи у питање опстанак живог света. Истовремено, капитализам користи природне силе за стварање таквих техничких, хемијских и биолошких средстава са којима човечанство може бити моментално уништено. Ту спада и стварање уређаја са којима могу бити изазвани климатски поремећаји и земљотреси, као и милитаризовање космоса које претставља покушај владајућих капиталистичких кланова у САД да обезбеде такву војну предност са којом ће моћи да успоставе неприкосновену глобалну доминацију. „Космички пројекти“ и насмејана лица космонаута су параван иза кога се крије грозничаво настојање најмоћнијих капиталистичких концерна да створе таква техничка средстава, са којима ће моћи да се обрачунају са сваким ко се супротстави њиховој злочиначкој пракси, као и да униште „прекобројне“.

Све интензивније исцрпљивање природних ресурса, које условљава сужавање поља капиталистичке експанзије, и концентрација од човека отуђене економске, техничке, политичке и војне моћи у рукама групе капиталистичких фанатика повећава вероватноћу употребе средстава за масовно уништење. Истовремено, све разорнији технички системи и све компликованији управљачки механизми стварају могућност да „терористи“, користећи се најсавременијом управљачком техником („сајбер-ратови“, између осталог), изазову такве хаварије на нуклеарним постројењима са којима ће бити уништен живот на Земљи. Једна од најдраматичнијих историјских истина гласи: што се човечанство налази на вишем степену техничког развоја, утолико је провалија у коју може да падне дубља. Квалитативно нове еманципаторске могућности историјских епоха и квалитивно нове могућности угрожавања опстанка човечанства су оне историјске „степенице“ по којима се човечанство пење. Капиталистички „прогрес“ има тај историјски квалитет, да је довео човечанство на ону степеницу са које могући пад подразумева нестанак човечанства. Деструктивни потенцијали капиталистичких производних снага досегли су такав ниво, да човечанство може моментално да буде уништено.

Технички потенцијали који се стварају на темељу капиталистичког развоја производних снага појављују се у односу према последицама које ствара капитализам као деструктивни поредак. То је основ конкретне дијалектике будућности. Превиђајући да се капиталистички начин развоја производних снага заснива на уништавању природе и човека, Маркс превиђа да капитализам ствара такве последице чије ће „санирање“ постати најважнија егзистенцијална обавеза човечанства. Развој капитализма као деструктивног поретка довео је до стварања савременог „царства нужности“ у коме је борба за уклањање последица капиталистичке деструкције живота и обнова биолошке (животворне) снаге човечанства постала егзистенцијални императив. Капиталистички прогрес створио је такве последице да човек неће моћи да се „опусти“ све док не поврати еколошку равнотежу у природи и биолошки ритам рада организма. Томе треба да буде подређен развој производних снага, сами радни процеси, активности у слободном времену, практично – читав живот.

Уколико се има у виду Марксов став да је „анатомија човека кључ за разумевање анатомије мајмуна“, онда би највиша фаза у развоју капитализма – „потрошачко друштво“ – у којој су се противречности капитализма развиле до краја, требало да буде полазиште у сагледавању природе капитализма и основ односа према будућности. „Потрошачко друштво“ претставља квалитетни скок у развоју капитализма као деструктивног поретка. У њему није само рад, већ је целокупни живот постао инструмент капиталистичке репродукције, што значи да је сам живот постао уништавање природе и човека. Оно означава последњу фазу у развоју капитализма у којој су до краја реализовани његови деструктивни потенцијали и у том контексту његова најпогубнија карактеристика: да од последица уништавања живота ствара изворе профита и на тај начин основ за свој даљи развој, при чему стваралачке моћи човека постају средство за развој деструктивних моћи капитализма и за убрзање процеса деструкције. Уместо да је капитализам поредак у коме се стварају услови за “скок из царства нужности у царство слободе”, он укида сваку могућност ослобађања човека. По Марксу, са капитализмом се завршава “праисторија” човечанства. Уколико не буде на време уништен, са капитализмом ће се окончати живот човечанства.

Капитализам је нихилистички поредак не само по томе што одбацује вредносно расуђивање, већ и по томе што уништава животворне потенцијале природе и човека. Капиталистички нихилизам нема само анти-хуману, већ и анти-егзистенцијалну природу. Природа “зна” за смрт, која је услов поновног рађања, али не и за уништење живота. У природи и у историји смрт отвара могућност за нови живот: она је по својој природи животворна. Капитализам уништава сам циклус умирања и рађања, што значи животворне потенцијале смрти, и производи деструктивно ништавило.

Капитализам не ствара само тоталитарну државу, већ и тоталитарно друштво. Заправо, сам живот постао је тотализујућа моћ која формира карактер људи, њихову свест, међуљудске односе, однос према природи… Човек постаје уништитељ не само путем рада и потрошњом, већ путем капиталистичке животне сфере, што значи живећи капиталистичким начином живота који се одвија 24 сата и који никога не штеди. Капитализам приморава људе да живе деструктивним начином животом и на тај начин постану саучесници у уништавању света. Све беспоштеднији живот, који се заснива на све бржем одвијању процеса капиталистичке репродукције, дозвољава људима да опстану само уколико се понашају у складу с владајућим процесима. То је узрок једног од најпогубнијих облика друштвене патологије: људи настоје да се лише основних људских особености да би могли да преживе у капиталистички тотализованом свету. У капитализму човек се не “усавршава“ путем развоја својих специфичних хуманих моћи, што значи као историјско биће, већ путем владајућег модела живљења који га лишава природности и људскости. Основ малограђанске трагичности је у томе, што малограђанин вреднује себе путем владајућег вредносног модела који га обезвређује као човека. Неприкосновена владавина принципа „Паре не смрде!“ доводи до тога да се човек излаже најгорем понижавању и да чини најгоре злочине да би стекао новац и друштвену афирмацију. Није више „бекство од слободе“ (Фром), већ је бекство од одговорности за уништавање живота оно што доминира у најразвијенијим капиталистичким друштвима. То је основ савременог конформизма. Он нема само анти-слободарску, већ пре свега анти-егзистенцијалну природу. Малограђанин скида са себе сваку одговорност за уништавање живота и преноси је на „бога“, на Сунце, звезде, библијска и друга пророчанства, на „тајне земаљске силе“ које се појављују у облику „масонских ложа“ и других група које делују „из сенке“. Уместо да га све драматичнија криза егзистенције покрене у борбу против капитализма, она га усмерава на бекство у илузорне светове које му нуде индустрија забаве, цркве, секте, дрога, алкохол… Истовремено, најважнији облик бекства од одговорности за уништавање света је потрошња. Развој купохоличарског менталитета, што значи потпуно утапање човека у капиталистичку мочвару, најпогубнији је облик бекства из реалности. И овде се потврђује, да принцип да капитализам од последица уништавања света и човека ствара изворе профита има универзални карактер.

Капиталистички тоталитаризам најгори је облик тоталитаризма који је створен у историји. Он се заснива на тоталном комерцијализовању природе и друштва. Сваки део планете и сваки сегмент друштвеног и индивидуалног живота постао је саставни део механизма деструктивне капиталистичке репродукције. Историјски облици тоталитаризма појављују се у односу према идеји прошлости, одређеној трансценденталној идеји, или према идеји будућности – што отвара могућност за њихову критику. Савремени капиталистички тоталитаризам заснива се на деструктивном нихилизму: он уништава како идеју трансценденције, тако и идеју будућности (прошлости) и самим тим могућност да се успостави критичка дистанца према постојећем свету. Док је капитализам био у фази настајања он је производио визионарску свест која није само отварала простор за развој капитализма, већ и за његово превазилажење (Мор, Кампанела, Хобс, Бекон, Овен, Фурије…). Постајући тоталитарни деструктивни поредак капитализам се обрачунава с визионарском свешћу и ствара тоталитарну позитивистичку свест којој одговара идеја о „крају историје“ и „последњем човеку“ (Фукујама). „Демократија“ је друго име за крај историје.

Капитализам укида историју претварајући историјско време у механизовано догађање, што значи у позитивно ништа. Са капитализмом почиње да тече не-историјско време које има деструктивни карактер и које претставља време уништења живота на Земљи. Капиталистичко временовање нема само анти-историјски, већ и анти-егзистенцијални карактер. “Ништа” није само бесмислени (нерефлектовани) живот, већ нестанак живота. Капитализам је тотализујућа ништећа моћ која производи тотално ништавило и тиме трагичност која има фатални и самим тим безнадежни карактер. Оно што се у животној и хуманој димензији појављује као нешто, то у капиталистичком егзистенцијалном и вредносном хоризонту постаје ништа. Капитализам ништи људско, да би оно што је нељудско и анти-људско добило спектакуларну димензију. У том процесу не ствари и појаве, већ сам процес ништења добија фетишки карактер. Држећи се мита о „револуционарном“ карактеру капитализма, Маркс није схватио да се капитализам не пројектује у будућност првенствено преко развоја производних снага и еманципаторских потенцијала грађанског друштва, већ преко последица уништавања природе и човека, као и уништавања еманципаторског наслеђа грађанског друштва. Капиталистички „прогрес“ уклања саму могућност будућности: она се појављује као на капиталистички начин дегенерисани u-topos. Капитализам ће коначно да се “стабилизује” када уништи живот на планети и дође на “нулти” ниво неживе природе.

Хришћанска катаклизма претставља крај материјалног и почетак „правог“ живота. То није могуће уколико је човек обездушен, а то значи уколико је у њему уништена вера у „истински“ свет. Капитализам отима човеку душу која симболизује животност човека као духовног бића и претставља основну могућност за његово обоготворење. Капиталистичка катаклизма уништава могућност хришћанске катаклизме: нема греха и искупљења, нема кајања и опроштаја… Капитализам је претворио свет у свој рекламни простор, а човека у хедонистичко-детруктивног фанатика који нема потребу за вредносним изазовима који превазилазе постојећи свет. Људски односи изгубили су духовну и моралну димензију. Новац као спектакуларно ништа постао је средство за ништење духовних вредности, а принцип „Паре не смрде!“ врховни „религиозни“ принцип. Савремена апокалипса не заснива се на религиозној свести и нема илузорни карактер, већ је све изгледнија реалност која се заснива на развоју капитализма као тоталитарног деструктивног поретка.

Беспоштедно разарање друштвеног ткива, и на тај начин уништење човека као друштвеног бића, претставља још један „квалитет“ капитализма. Капитализам дегенерише човека као природно (еротско) и друштвено биће и то тако што дегенерише међуљудске односе. Он уништава потребу човека за човеком и ствара патолошког човека пре свега тако, што му од малена уништава потребу за људима и на тај начин могућност да развије чуло људскости. Капитализам производи усамљеног човека који је изгубљен у капиталистичком ништавилу и који је склон бекству из реалног у илузорне светове. Људи постају технизоване Лајбницове монаде. Што је још горе, изазивање страха човека од човека претставља основ капиталистичке „друштвености“. Претварање човека у непријатеља човеку претставља један од најгорих злочина капитализма. Укидањем човека као друштвеног бића произвођењем атомизованих појединаца који су у сталном рату, капитализам заоштрава сукоб између обезбеђивања непосредне егзистенције човека као јединке и обезбеђивања опстанка човечанства. Заправо, обезбеђивање непосредне егзистенције човека као појединца посредством капиталистичког механизма репродукције, који од њега ствара деструктивног себичњака, све драматичније доводи у питање способност човечанства да обезбеди опстанак. Ово тим пре, што је атомизовање људи најпогубнији облик њиховог деполитизовања.

Капитализам производи такве облике „друштвености“ који дегенеришу човека као друштвено биће. „Друштвеност“ је сведена на борбу између људи, на лаж, на подвалу, на злочин… У савременом свету ништа ефикасније не уништава потребу човека за човеком него контакт човека са човеком. Укидају се аутентични међуљудски односи у којима човек може да се реализује као слободарско, еротско, емотивно, духовно и стваралачко биће и односи између људи добијају технички и деструктивни карактер, при чему човек постаје механичко и деструктивно биће. Капитализам ствара сурогат-друштвености у облику „потрошача“, „гледалаца“, „фанова“, „фејсбуковаца“… Спорт је један од најважнијих средстава за дегенерисање и уништење хумане друштвености. Спортисти су сведени на квази-милитаристичку, забављачко-циркузанерску и каскадерско-самоубилачку групу, а публика на „навијачку масу“. Музички „спектакли“, фестивали пива и друге масовне пијанке, диско-клубови, самопослуге и трговачки центри, пешачке зоне у трговачким деловима града и сл. – све су то облици капиталистичке производње „друштвености“ која је лишена природности и људскости. Она се своди на стварање „потрошачке масе“ чије понашање условљава процес деструктивне капиталистичке репродукције, што значи потпуно комерцијализовани живот. Капитализам од човека као друштвеног бића ствара потрошачко биће, а од друштва као заједнице еманципованих личности потрошачку гомилу. Мега-маркет постао је најважнији друштвени простор, а „распродаје“ и пратећи „потрошачки стампедо“ најаутентичнији облик у коме се појављује капиталистичка друштвеност.

Што се тиче интернета, све веће могућности техничког „комуницирања“ постале су замена за све мање могућности аутентичног људског споразумевања. Уместо да се успостављају непосредни односи између људи, успостављају се „односи“ посредством „фризираног“ лика који одговара моделу „успешне фаце“ по критеријумима владајућих вредности, што значи само-обезвређивањем и самосакаћењем човека. Анонимност, могућност моменталног прекида контакта, могућност непрестаног „преображавања“ и „дотеривања“ – све то посредује у „комуницирању“. На компјутерском екрану не појављује се прави лик човека, већ његова маска. Преко интернета не успостављају се међуљудски односи, већ техничке везе при чему су људи „ослобођени“ чулног, еротског, емотивног, у крајњем, друштвеног постојања и друштвеног посредовања. На екрану појављују се ликови које човек не може да осети, да додирне, да погледа у очи… Ликови који немају мирис, глас, топлину… Стиче се „слобода“ од света у коме човек не може да оствари своју људскост и то на начин који своди човека на технички маскирану приказу. Интернет-популизам је најнехуманији облик популизма. Привидно, свако може да се појави у „јавности“, али је то виртуелна „јавност“ анонимних људи који се крију иза компјутерских екрана. Истовремено, убедљива већина текстова који се објављују на интернету налазе се испод сваког културног нивоа и намећу се другима путем све агресивније „техничке презентације“ која одговара механизму рекламне кампање „потрошачког друштва“. Најгоре је то што млади прихватају да буду бачени у виртуелни свет. То је конформистички „одговор“ усамљеног човека заглибљеног у блату капиталистичког безнађа. Прихватање виртуелног света је, заправо, прихватање постојећег света у коме нема места за младост, за љубав, за будућност… У коначном, ради се о томе да се отклони свака могућност да се људи уједине и делују као политичка бића која теже искорењивању узрока несреће. Уништавање човека као друштвеног бића путем технике и „потрошачког“ начина живота претставља најефикаснији начин његовог деполитизовања. Без непосредног повезивања и организовања потлачених на темељу јасне визије будућег света за који се треба борити, излазак на улицу своди се на пражњење незадовољства које не доприноси укидању нељудског света, већ до стварања нових облика тлачења и израбљивања.

У савременом капитализму стварају се покрети све бројнијих хомосексуалаца који би по Марксовом „хуманизму-натурализму“ спадали у дегенерисану друштвеност и на тај начин у дегенерисану природност. Не ради се о „поремећеној“ биолошкој природи човека (човек је хетеросексуално биће и има органску предиспозицију за педерастију), већ о владајућим друштвеним односима и њима одговарајућим вредносним изазовима. Није реч о „болесном човеку“, већ о болесном друштву. Не треба, стога, лечити људе, већ треба створити „здраво друштво“ (Фром) у коме ће стасати здрави људи. Хомосексуалност је конкретна друштвена (историјска) појава која је условљена природом владајућег поретка. Она је облик у коме се појављује одређени вредносни систем који уређује односе између полова и као таква је конкретни вид друштвеног функционисања. Антички педерастички Ерос има битно другачију природу од на капиталистички начин условљене хомосексуалности. Хомосексуална заједница данас један је од облика у коме се појављује на капиталистички начин дегенерисана друштвеност. Развој хомосексуалних односа одговара распаду породице као оплемењене природне заједнице и постајању брака економском заједницом. Хомосексуалне заједнице добијају легитимност „друштвености“ не у односу према породици као оплемењеној природној заједници, већ у односу према усамљеничком безнађу које ствара капитализам. Хомосексуална заједница је крајњи облик на капиталистички начин дегенерисане породице, а развој педерастије доприноси укидању могућности стварања породице као оплемењене природне заједнице. Истовремено, уништавајући човека као природно и људско биће капитализам уништава аутентичну друштвеност чиме стерилише Ерос и на тај начин уништава могућност биолошке репродукције друштва. „Репродукција друштва“ постала је сегмент деструктивне капиталистичке репродукције која се, као и све друге области живота, заснива на принципу „Паре не смрде!“. Вештачка оплодња, продаја семеног материјала, изнајмљивање материце, продаја деце – све су то легални и легитимни облици капиталистичке репродукције. Капитализам увлачи у своју егзистенцијалну и вредносну орбиту све погубније последице које производи дајући им институционални статус и стварајући од њих средство за свој развој.

Када се има у виду да капитализам уништава човека као природно и људско биће, суштина брака је опстанак човечанства као хуманизоване природне заједнице. Он је институционализована заједница жене и мушкарца која пружа могућност за стабилну биолошку репродукцију друштва и за одгајање деце. Када је брак лишен животворне (родне) димензије он губи основни разлог постојања. Истовремено, без животворне димензије брак постаје љуштура у коју је могуће убацити најразличитије садржаје. Ако се пође од хомосексуалног принципа као основе за успостављања брачне заједнице, због чега не дозволити склапање брака између браће, између сестара, између мајке и ћерке, оца и сина, бабе и унуке, деде и унука…? Родбинска веза има значај пре свега у перспективи биолошког опстанка, што значи полазећи од тога да инцест доводи до телесног и менталног дегенерисања потомства. У хомосексуалним односима, који немају родни карактер, тај проблем не постоји. Постајање хомосексуалности темељним принципом брака руше се све границе и са њима традиционално схватање породичних веза које се заснивају на хетеросексуалном односу. Истовремено, укида се историјска димензија човека и у том контексту хуманистичка и егзистенцијална визија будућности човечанства. Не само како ће изгледати, већ како ће бити могућ опстанак људског друштва уколико оно буде претворено у педере и лезбејке? На то питање капитализам може да пружи одговор који има техничку природу: вештачка оплодња, што значи техничко произвођење деце. У савременом свету хомосексуалност је постала анти-егзистенцијални принцип. Она је један од начина на који се уништава репродуктивна моћ човечанства и производи стерилно друштво. Хомосексуалност се појављује данас као део света који биолошки пропада и који уништава човека као природно, друштвено, културно биће… Она је постала анти-биолошки као деструктивни принцип.

Каква је природа „права хомосексуалаца“ може се видети у односу према остваривању права деце. Каква је то „хуманост“ која се обрачунава са основним потребама и правима деце? Уместо борбе за очување породице и у том контексту борбе за право деце да имају оба радитеља и њихову љубав и бригу, инсистира се на „праву хомосексуалаца да усвајају децу“. Истовремено, заједница деце са једнополним „родитељима“ постаје узор за „породицу будућности“. У коначном, због чега деца треба да имају родитеље? Због чега се не успоставе фарме за производњу и одгој деце – као што је то предлагао Платон и као што су то урадили нацисти? Усвајање деце није само један од начина „решавања проблема“ деце без родитеља, већ је постао принцип на коме се заснива хомосексуални брак. Оно се заснива на последицама које ствара капитализам као par excellence нехумани поредак, тачније, на лишавању деце могућности да задовоље своје основне људске потребе. Усвајање подразумева да су деца лишена својих правих родитеља, односно, да су лишена права да имају оца и мајку. Уместо „отац“ и „мајка“, на Западу у личним документима све чешће стоји „први и други родитељ“. Једни „производе“ и одбацују децу, а други их усвајају. Усвајање деце постало је робно-новчана и техничка операција. Децу продају и купују као ствари. За купљену децу важи „период под гаранцијом“ – као и за сваку другу робу. Заједно са одбацивањем права деце да имају родитеље, одбацује се хуманистичка педагогија, што значи педагошки систем који се заснива на настојању да се оплемени природно биће човека путем породице као оплемењене природне заједнице. Истовремено, лишавање деце родитељске љубави и поштовања узрок је најтежих менталних болести и најгорих облика друштвене патологије.

Основно право деце је право на будућност, а то значи право на хумани свет и на здраву животну средину. Реализовање потреба деце као људских и природних бића постало је питање опстанка човечанства. Настојање најреакционарнијих капиталистичких групација да број становника на планети сведу испод једне милијарде подразумева стерилисање људи и уништавање „прекобројних“. У том контексту, деца нису више „највеће благо“, већ највећа опасност за опстанак човечанства. Будућност се не сагледава полазећи од стваралачких потенцијала човека и хуманистичке визије света, већ полазећи од „чињенице“ да су природни ресурси ограничени и да томе треба прилагодити број људи на планети. Уместо да се тежи искорењивању потрошачког лудила које влада у најразвијенијим капиталистичким земљама Запада, које је главни узрок све драматичнијег пропадања планете, све су гласнији захтеви да се униште милијарде „прекобројних“, што пре свега значи деца. Уништавајући децу капитализам уништава животворну снагу човечанства и претвара људско друштво у свет телесно и ментално дегенерисаних метузалема.

У хомосексуалном односу људско тело губи изворну еротску димензију и бива инструментализовано на неприродни и нехумани начин. Оно постаје предмет сексуалног егзибиционизма при чему најважнију улогу добијају делови тела који немају везе са изворном еротском, поготову не са животворном природом човека. Не ради се о оплемењеном природном, већ о денатурализованом и стога дехуманизованом односу при чему је тело „партнера“ сведено на средство за изазивање оргазма. Пенетрација пениса у анус представља (повређујуће) насиље над организмом „партнера“ и (као и „орални секс“) деградирајући облик „сексуалног општења“. Психолошки основ хомосексуалности није потреба еманципованих људских бића за љубављу, већ страх од усамљености, одбачености, неизвесности… Уместо равноправних односа између „партнера“, доминира потчињавање и подавање, што значи садо-мазохистички однос који је непосредни израз положаја човека у капитализму као класном поретку који се заснива на принципу „Гази или пузи!“. Потреба за доминацијом и потчињавањем постаје основ дијалектике „сексуалне игре“. „Преузет“ је модел међуљудских односа на коме се заснива владајући однос између жена и мушкараца при чему су жене сведене на објекат сексуалног иживљавања.

Тежња за реализовањем човека као људског бића далеко превазилази (хомо)сексуалну димензију човека. Инсистирање на хомосексуалности као основном питању са којим се одређује човекобивство постаје начин сакаћења људскости и произвођење „једнодимензионалног“ (Маркузе) човека. Људскост је редукована на одређени тип сексуалности. Бити „неко“ значи бити gay или macho-man. То постаје основни облик друштвене самопотврде човека са којим се уклањају други облици самопотврде човека као самосвојног бића. На тај начин човек бива укинут као историјско, слободарско и визионарско биће. „Покрет хомосексуалаца“ заснива се на редукованој људскости и дегенерисаној друштвености. Човек долази до своје људске самосвојности и друштвености путем своје сексуалности, а не преко грађанског статуса, класне припадности, националне самосвести, породице, културе, политичких и религиозних убеђења… „Понос“ се не везује за борбу за слободу, за национални опстанак и друштвену правду, за очување природе и човечанства… већ за (хомо)сексуалност која има анти-егзистенцијални карактер. Хомосексуалци нису „поносни“ зато што су људи, већ зато што су „педери“ и „лезбејке“. Сексуалност више није лична ствар, већ добија спектакуларну јавну промоцију. Потреба за друштвеношћу сведена је на сексистички егзибиционизам који има банални циркузанерски карактер. Редукована људскост има данас битно другачију природу него што је то било у прошлости. Она се појављује у односу према све реалнијој могућности уништења света и у односу према стваралачким моћима човека који је у стању да укине класно друштво и створи нови свет.

„Борба за права хомосексуалаца“ указује на хипокризију капиталистичког света. Зашто је „борба за права хомосексуалаца“ лишена опште-људске и визионарске димензије? Зашто се они који се позивају на „хуманост“ када је реч о хомосексулацима, не боре против нехуманог, а за хумани свет? „Борба за права хомосексуалаца“ нема хуманистички, већ политички карактер и служи очувању постојећег света. Параде хомосексуалаца су врхунске манифестације „демократије“, а „поштовање права хомосексуалаца“ врхунски показатељ „хуманости“ владајућег поретка. Наметањем питања „остваривања права хомосексуалаца“ уклањају се са јавне сцене питања од којих зависи опстанак човечанства и слобода човека: биолошко пропадање народа, беспоштедна пљачка радних слојева, умирање од болести, глади и жеђи, дрога, криминализовање друштва, успостављање полицијске државе, неписменост, усамљеност, уништавање читавих народа од стране „демократског“ Запада, експерименти са генетским материјалом, произвођење све деструктивнијих средстава за масовно уништење, „запрашивање“ становништва и земљишта, менталне болести, уништавање земљишта и живих организама генетски модификованим биљкама, хаварије на нуклеарним постројењима, самоубиства, насиље, све скупље медицинске услуге и све погубнија манипулација фармацеутским препаратима, све веће социјалне разлике и све већа беда у којој живе радни слојеви, деца и пензионери, све загађенија животна средина, све отровнија храна, монопол капиталиста над медијима… Истовремено, „борба за права хомосексуалаца“ постаје уношење раздора међу људе на темељу њиховог сексуалног опредељења са чиме се разбијају они облици друштвености (национална и класна интеграција) који пружају могућност човеку да опстане и оствари слободу. Уместо да се тежи хуманом свету и истинској људскости, „решење проблема“ хомосексуалаца тражи се у капитализму који производи најгоре облике друштвене патологије. У нехуманом друштву хумана питања могу да буду „решена“ једино на нехумани начин. Само у хуманом друштву хумана питања могу бити решена на хумани начин.

Питање (хомо)сексуалности може бити схваћено на хуманистички начин само у контексту реализовања целовите људскости и то у перспективи борбе за очување живота на земљи и стварања хуманог света. Критичка дистанца према капитализму с аспекта хуманог друштва истовремено подразумева и критичку дистанцу према хомосексуалности с аспекта човека као оплемењеног природног (животворног) и друштвеног бића. На тој основи хомосексуалци као еманциповани људи могу да дају допринос развоју таквих друштвених односа који пружају могућност да се превазиђе (хомо) сексуална једнодимензионалност. Треба правити разлику између хомосексуалаца који су еманциповани људи и хомосексуалаца чији се поглед на свет и будућност заснива на њиховој сексуалној оријентацији. Први су у стању да сагледају хомосексуалност као друштвену појаву у контексту борбе за опстанак човечанства и стварања хуманог света; други су лишени критичке и визионарске свести и безнадежно су заглибљени у блату капитализма. Еманципација хомосексуалаца као људи од хомосексуалности само је један од облика у коме се човек ослобађа неприродних и нехуманих потреба које је капитализам створио у човеку. Заправо, еманципација хомосексуалаца од хомосексуалности само је један од облика у коме се човек еманципује од капитализма. Човек који је свестан погубних последица развоја капитализма треба да се супродстави демону који је капитализам усадио у њега и то на тај начин што ће се, заједно са другим људима, борити против капитализма а за хумани свет. Сви смо ми жртве капитализма. Сви ми од раног детињства носимо у себи клицу зла која се, у нељудском свету, развија уништавајући људско у нама. Сви смо ми склони насилништу, сви смо љубоморни, себични, „перверзни“, деструктивни… Питање је, само, колико смо у стању да контролишемо и прикривамо зло које је у нама. Једини начин да се човек избори против зла које је усађено у њега је да се бори против поретка који ствара зло и поспешује његов развој. Усамљеничко безнађе је тло на коме се најуспешније развија капиталистичко семе зла. Развој међуљудских односа и стварање од друштва заједнице слободних људи најбољи је начин на који човек може да супродстави злу и да развије своју људскост. Ради се, заправо, о развоју еманциповане и борбене друштвености. Зато су од прворазредног значаја покрети као што је то „Occupy Wall Street“ и друге грађанске иницијативе и раднички покрети који извлаче људе из њихових усамљеничких јазбина и пружају им могућност да, борећи се против нехуманог света, доживе себе као друштвена бића. У борби за опстанак човечанства и за стварање хуманог света у први план ће избити оне особености људи које их спајају и чине људима.

Тело је основни начин на који човек постоји у свету и основни начин на који припада свету. Оно није природна датост и као такво појава sui generis, већ је производ историјског развоја друштва. Свака цивилизација ствара специфично тело и специфични однос према телу, и на тај начин специфичног човека. Још су у антици схватили да је произвођење одређеног тела истовремено произвођење одређеног типа човека (господарске расе и роба). Класна и расна физиогномика имају прворазредни значај у грађанској антропологији и на њој посебно инсистирају грађански хеленисти који идеализују антику. Истовремено, човек не доживљава своје тело непосредно, већ посредством конкретног тоталитата епохе у којој живи и владајућег идеолошког “модела” тела, што значи као конкретно људско (друштвено) биће.

До одговора на питање шта јеу савременом свету људско тело може се доћи само у контексту владајуће тенденције развоја капитализма. Капитализам производи човека који је у функционалном јединству са њим и који омогућава његов развој пре свега тако што производи одговарајуће тело. Владајући однос  према телу посредован је „техничком цивилизацијом“, што значи да је тело сведено на својеврсну машину, а телесни покрет на механику кретања. Тeхничка функционалност и ефикасност постају најважније одлике капиталистичког тела. У суштини, владајући инструментални и израбљивачки однос према природи основ је односа према људском телу. Оно није хармонични део живе природе које, као такво, треба поштовати, већ је сведено на предмет обраде и на средство за постизање нељудских  циљева. У „потрошачком друштву“ конзумерски активизам постао је доминирајући облик телесног активизма. Тело је постало део потрошачког начина живота и прилагођено је захтевима потрошачке цивилизације. Однос према телу има инструментални карактер: оно престаје бити интегрални део људског бића и постаје средство за репродуковање владајућег поретка. Ради се, заправо, о потпуном комерцијализовању тела као “највишем” облику капиталистичког дегенерисања човека. Привид је да је човек „власник“ свога тела. Уистину, он се односи према своме телу онако како се капитализам односи према њему као човеку: дехуманизујући човека капитализам је дехуманизовао однос човека према своме телу. У питању је на капиталистички начин створени нарцизамкоји има инструменталну, деструктивну и спектакуларну природу.

Капиталистичко тотализовање света подразумева капиталистичко тотализовање тела, што значи његово изобличење и стварање хронично болесног човека. Доминира ритам капиталистичке репродукције који уништава биолошки ритам одвијања живота – без чега нема здравог човека. Човек се не руководи само конзумерским активизмом као вредносним изазовом, већ његово тело не може да опстане без све већег броја препарата и помагала, као и вештачких животних услова. Опстанак човека све је више посредован вештачким средствима која од човека стварају инвалида. Тело је изгубило природне потребе: оно не може више да прерађује природну храну, живи на медикаментима и посредством медикамената. Читав живот човека је под “третманима” који, у крајњем, треба да омогуће да опстане у функционалном складу са владајућим поретком. На основу односа према телу може се видети да развој “потрошачког стандaрда” подразумева уништавање животног стандарда. Рад, начин живота, кретање, ритам живота, исхране, спавање, простор који је савремени гето (градови), ваздух, вода, храна, дуван, дрога, пиће, начин живота који уништава природно биће човека, ноћни живот, ритам и начин исхране – готово сви облици живота постају начин дегенерисања човека. Холестерол, целулит, шећерна болест, рак, срчана оболења, неурастенија, депресивност, СИДА итд. – нису “болести савременог света”, већ капиталистички облик телесног и менталног дегенерисања човека. На делу је капиталистичка трансформација човека која се изводи тако што човек бива лишен природне и људске животворности и претворен у пластично и техничко “биће”. Истовремено, све већи број болести којима је човек изложен нису природно условљене и немају природни карактер, већ су производ лабораторија и имају геноцидни и профитабилни карактер. Ради се о капиталистичкој производњи болести које се “лече” тако, да се од човека ствара профитабилни пацијент, што значи хронични болесник. “Телесне потребе” данашњег човека одређује пропагандна машинерија и његов друштвени положај. Човек који непрестано прождире све веће количине све неквалитетније хране представља најважнији стратешки циљ индустрије хране. Она ствара све болеснијег човека кога, по природи ствари, “преузима” медицина и фармацеутска индустрија. Конзумирање све веће количине хране није телесна потреба, већ је компензација за прикраћену људскост. Исто је с пушењем, дрогирањем, алкохолизмом, конзумерским телесним активизмом попут aerobica, body–buildinga и сл. Капитализам од последица уништавања природе и човека ствара изворе профита и развија све погубније механизме деструкције. Људско тело постаје универзална деструктивна машина и универзална канта за отпад у којој треба да нестану све отровнији производи капиталистичке цивилизације. Истовремено, егзистенцијална стрепња, понижавања која човек свакодневно доживљава, усамљеност, безнађе… ментално изобличавају човека, што непосредно условљава дегенерисање тела.

Као део капиталистички дегенерисаног света тело човека постало је средство за уништавање природности и људскости и као такво непријатељ природе и човека. Капитализам је претворио човека у деструктивну радну снагу и, истовремено, у потрошача који настоји да у што краћем времену уништи што већу количину робе. Природа те робе, која све мање има употребну вредност гледано с аспекта човека као биолошког и хуманог бића, и природа односа према роби који се своди на њено уништење, неминовно условљава дегенерисање човека као биолошког и људског бића. Конзумерски начин живота производи денатурализовано и дехуманизовано конзумерско тело и конзумерски менталитет, што у крајњем значи конзумерски поглед на свет и конзумерску (деструктивну) машту. Непрестана усресређеност на прождирање хране одвлачи ум од битних егзистенцијалних и есенцијалних питања и уништава визионарску свест. Маштање о храни  (као и маштање о луксузним колима, базенима, кућама, јахтама… – које непрестано потхрањује капиталистички вредносни хоризонт уобличен у све агресивнијој индустрији забаве) замењује маштање о свету слободних људи. Истовремено, индустрија забаве ствара такве облике бекства из реалности који уништавају у човеку потребу за умном активношћу. Капитализам ментално сакати људе тако што им уништава потребу за науком, филозофијом, поезијом, музиком, за оплемењеним разговором… Постоји само једна сфера интересовања: новац и са њим повезана политичка моћ која, у крајњем, служи за обезбеђивање поретка који омогућава стицање богатства пљачком радника и уништавањем природе.

Однос према сопственом телу је најнепосреднији однос човека према самоме себи. Отуда је основни облик отуђења човека од себе отуђење од свогa тела. Већина грађана Запада доживљава свакодневну фрустрацију због тога што њихов телесни изглед не одговара владајућем (потрошачко-рекламном) моделу тела који је основ друштвеног вредновања. Човек доживљава сопствено тело као казну, као нешто туђе и покушава да га преобрази исцрпљујућим телесним вежбама, “третманима”, пластичним операцијама… “Мода” постаје подређивање тела доминирајућем “естетском” моделу и на тај начин подређивање човека владајућем поретку. Све добија извитоперену димензију. Бити сведен на дехуманизованог и денатурализованог идиота постаје највиши вредносни изазов уколико доноси „славу“ и новац.

Манекенство је један од спектакуларних облика капиталистичког дегенерисања човека. Терором над телом и личношћу девојке бивају преображене у рекламне лутке и само-деструктивне зомбије. „Попети се на писту“, по цену уништења људске самосвојности и здравља, највиши је изазов за младе који су хипнотисани капиталистичком пропагандном машинеријом и обезвређени капиталистичким вредносним системом. Пониженост се маскира „спонтаношћу“, као код проститутки: кикотање постаје начин прикривања истине да се ради о томе да је девојка сведена на „месо“ и као таква на објекат сексуалног искоришћавања. Ако се однос према манекенкама пореди са односом према стоци која се појављује на пољопривредним сајмовима, разлика је у томе што однос према стоци има биолошку границу која се не сме прећи, што није случај када се ради о манекенкама које приморавају да се изгладњују до смрти. Истовремено, однос према стоци нема онај понижавајући карактер који има однос према „девојкама са писте“. Стоку не приморавају да унакази своје тело и лице да би стекла изглед који одговара „модном профилу“ који стварају капиталистички кланови из сенке и савремени гоничи робова који се појављују у облику „магова“ модних писти.

Прочитај текст до краја»

У току је прелазак човечанства из терестријалног у космичко бивствовање. Захваљујући научним сазнањима и техничким иновацијама, схватање природе у савременом свету проширује се на космичко пространство и настанак и опстанак човечанства сагледава се из космичке перспективе, што значи у контексту настанка и еволуције космоса. То више није однос према космосу који се заснива на празноверици, религиозним илузијама и астролошким хипотезама, већ однос који се заснива на научним сазнањима и техничким проналасцима. Космос постаје конкретни („екстерни“) животни простор за човека и он почиње да схвата себе као конкретно космичко биће. То даје нови квалитет историјском развоју човечанства и схватању природе, као и (само)схватању човека као (еманципованог) природног (космичког) бића.

У капиталистичкој визији будућности, земља је сведена на сировински и енергетски извор, а однос према земљи заснива се на експлоататорско-профитабилном принципу. Све већи недостатак сировина и енергије доприноси стварању свести да живот човека на земљи има привремени карактер и да се његова егзистенцијална перспектива налази у насељавању других планета. Земља постаје одскочна даска за „освајање свемира“, а небеска тела сировински извор и као таква предмет експлоатације. Космос постаје простор капиталистичке експанзије у коме се води борба за овладавање сировинским изворима и из кога непрестано вреба опасност (у виду крволочних „ванземаљаца“ који добијају статус космичких „терориста“), што неминовно условљава и оправдава развој све убитачније војне технике која ће, разуме се, бити употребљена за уништавање „прекобројних“ и „неподобних“ на земљи да би најмоћније капиталистичке корпорације овладале овоземаљским изворима сировина и енергије. Истовремено, намеће се илузија да се техничким средствима може обезбедити „вечна“ егзистенција човечанства у свемиру. У овом контексту појављује се упозорење једног од најпознатијих физичара данашњице Стивена Хокинга (Stephen Hawking) да људи најкасније за 200 година мора да се преселе на неку другу планету. Чак и ако се то деси, шта се са тим „решава“? Који ће поредак човек успоставити на другим планетама? По Хокингу, то може бити само капитализам. Колонизовањем других планета капитализам постаје космички поредак, а апсолутизовани принцип профита постаје владајући космички принцип. Хокинг укида човека као животворно и слободарско биће и своди природу човека на деструктивну природу капитализма. Полазећи од тога, он се залаже за бекство човека са земље на друге планете. Међутим, уколико су људи као такви узрок пропасти живота на земљи и они којима успе се докопају неке друге планете радиће исто оно што су радили на земљи: бориће се за власт и новац и на тај начин уништити живот и на тој планети. Другим речима, бекство на друге планете је бесмислено јер човек не може да побегне од своје „зле“ природе. Ако је човек по својој природи „деструктивно биће“, нема места у космосу где ће створити свој дом и успети да опстане. Човек постаје космички бескућник који је осуђен на вечно лутање – јер све уништава.

На основу катаклизмичких сценарија развија се идеја о „застарелости  традиционалног човечанства“, које је у егзистенцијалном и у есенцијалном смислу везано за земљу, и о потреби да се створи „ново човечанство“ које ће бити у стању да се вине у космос. Човек мора ментално и телесно да се прилагоди изазовима које намеће „космичка епопеја“. Будућност човечанства своди се на стварање „расе киборга“ која ће бити у стању да се „такмичи“ са „интелигентним машинама“ и „осваја“ планете. Савремена наука усмерава човека ка механицистичком поимању себе и космоса. Брише се природна и хумана историја друштва и на тај начин доводи у питање човек као еманциповано природно и хумано биће. Космос је све ближи човеку у техничком смислу, али је све даље од човека у природном и хуманом смислу. Када се ствари сагледају у реалној друштвеној димензији, „космичка епопеја“ постаје један од технократских митова са којим се уништава историјска (само)свест човека, а тиме еманципаторско наслеђе националних култура и грађанског друштва на којима се заснива идеја novuma, а то значи идеја будућег (хуманог) света. Слободарску машту замењује „космичка визија будућности“ коју производи холивудска филмска машинерија потпомогнута од стране војне индустрије. Митолошка пројекција „космичких светова“ постаје средство за обезвређивање наше планете и за обрачун с вером да је могуће очувати живот на земљи. Производи се технократски заснована квази-религиозна илузија да права историја човечанства почиње у космосу и њој одговарајући вредносни изазови са којима се обезвређује човек као природно и хумано биће. Путем холивудске филмске индустрије ствара се утисак да су космичка сазвежђа на дохват руке човечанству и да је „освајање других планета“ његова непосредна будућност. Релативизује се време и космички простор и на тај начин губи се представа о реалном времену у коме живимо. Везивање непосредне будућности човечанства за космичко пространство представља једну од најпогубнијих илузија коју ствара холивудска филмска индустрија. Истовремено, историјско време претвара се у апстрактно време у коме се, у виртуелном космичком простору, репродукује капиталистички свет на „вишем“ техничком нивоу.

„Продор у свемир“ допринео је да се човек сучељи с бесконачним пространством васељене на начин који своди земљу на космичку честицу која у сваком тренутку може да нестане. Земља постаје безначајна у односу према космичком пространству који индустрија забаве нуди човеку као виртуелни свет. Сазнање чињеница о космичком положају земље и човечанства обесмишљава сваку тежњу за очувањем живота на планети. Научна сазнања изазивају страх за опстанак, а не нуде решења – јер се решења не налазе у сфери науке, већ свакодневног живота. Астероиди, комете, супернове, црне рупе, анти-материја – све те појаве постају пројекција страха од уништења који ствара капитализам као деструктивни поредак. Односи између људи не заснивају се на потреби човека за човеком, што значи на потреби човека да учини нешто што ће допринети бољитку човечанства, већ су посредовани катастрофичним сценаријима који обесмишљавају свако ангажовање које може да отвори нове просторе слободе и повећа вероватноћу људског опстанка. На тај начин капитализам који све драматичније доводи у питање опстанак човечанства, што значи као једина реална опасност за човечанство, „нестаје“ у катаклизмичким пројекцијама „будућности“. Истовремено, дегенерисањем човека као природног и људског бића капитализам уништава могућност опстанка и развоја човека као еманципованог космичког бића који ствара свој – хумани космос.

Холивудска филмска индустрија залуђују младе космичким визијама истовремено док капитализам систематски уништава живот на земљи. Не само да се у космичке програме улажу огромна средства, која би могла да буду искоришћена за успостављање еколошке равнотеже на земљи, већ они добијају спектакуларну димензију и као такви служе да се из јавности уклоне призори масовног умирања деце од глади, жеђи и болести, призори монструозних „хуманитарних интервенција“ и савремених концентрационих логора, као и призори све драматичнијег уништавања животињских врста, река, океана, ваздуха, шума, њива и пашњака, глечера… Од посебног значаја је то што „космички пројекти“ служе за стварање мита о „неограниченим могућностима развоја науке и технике“ – који постаје средство за стварање мита о „неограниченим могућностима развоја капитализма“. У коначном, „продор у космос“ не ствара бољитак човечанству и не повећава извесност људског опстанка, већ спутава борбу против капитализма и доприноси развоју нових механизма доминације, манипулације и деструкције.

Не немоћ да се супротстави природним катаклизмама, већ конформизам и усамљеност изазивају код савременог човека потребу за мистиком и другим облицима бекства из живота који га усмеравају да смисао живота тражи у ирационалним сферама. Не бескрајно космичко пространство, већ усамљеничко безнађе изазива код човека страх када баци поглед попут неба. Схватање бесконачности као отворености, што значи као могућности бесконачног развоја стваралачких моћи човека и простора слободе условљено је стварањем хуманог друштвеног поретка на земљи. Само развој међуљудских односа, што значи осећање да није сам на земљи, ствара у човеку осећање да није сам у космосу и даје смисао људском животу. Загрљени млади људи у бескрајном космичком плаветнилу не виде извор опасности, већ неограничени простор будућности.

Да су размере капиталистичког деструктивног лудила безграничне, показује и то што капиталисти настоје да претворе космички простор у војни полигон са којег је могуће уништити живот на земљи. Развој капитализма као тоталитарног поретка деструкције довео је до тога, да највећа опасност опстанку човечанства и наше планете не прети од небројeних космичких тела и космичких катаклизми, већ од капитализма! У есенцијалној и егзистенцијалној пројекцији будућности, развој производних снага треба да буде усмерен на хуманизовање света и оплемењивање природе, односно, на повећавање извесности опстанка човечанства. У том контексту, „продор“ човека у космос треба да буде усмерен на развој техничких средстава са којима може бити спречена евентуална опасност по земљу која долази из космоса, као што је то удар неког космичког тела, или претерано зрачење које може да наступи као последица експлозија на сунцу, или неких далеких небеских тела и тсл. Истовремено, „продор“ у космос треба да допринесе не само повећавању извесности опстанка човечанства, већ и његовом уједињавању ради решавања основних егзистенцијалних и есенцијалних питања. У том смислу, најважнија непосредна последица „продора“ у космос треба да буде стварање хуманог света.

Што се тиче питања да ли у космосу постоје бића слична нама, проблем је у томе што се ствари сагледавају у квантитативним релацијама и у димензији датости која има статични карактер, што значи на технички и тиме апстрактни начин. Читава проблематика налази се, заправо, ван равни квантитативног сравњивања и теорије вероватноће. Нема ничега у космосу што је слично, поготову не нечега што може да се поистовети са људским светом. Људски свет само је у материјалном смислу део бескрајне васељене. У квалитативном смислу oн je битно различит од космоса који га окружује и несамерљив је са могућим животним облицима. Суштина људског света је његова историчност, што значи да он непрестано доживљава квалитативни преображај – постаје људским светом, при чему човек непрестано постаје човеком. Као историјско и друштвено биће човек је непоновљиво космичко биће и то чини специфичност и непоновљивост људског света у космичким размерама. Отвореност будућности која се заснива на безграничним стваралачким и слободарским потенцијалима човека чини суштину и јединственост људског космоса. Истовремено, полазећи од идеје бесконачности, може се доћи до закључка да у космосу постоје небројeне варијације животних облика, што значи небројeне могућности постојања квалитативно различитих организама и бића.

У контексту космолошких разматрања, завређује пажњу схватање космичке суштине човека које је, у интервјуу са Џоном Смитом (John Smith) из 1899. године, изнео Никола Тесла, један од највећих научника модерног доба. Тесла се залаже за космолошки пантеизам који има енергетски карактер. Он успоставља мистични однос према светлости која је својеврсни „божији дух“ и као таква извориште енергије која струји у човеку. Човек је, заправо, само један од облика у коме се појављује енергија и као такав је бесмртан. Светлост га ствара и у светлости доживљава вечно постојање. Нема природе као специфичне материје; нема еволуције живог света и човека као највишег облика у развоју природе; нема људског света као специфичног космоса и човека као специфичног космичког бића… Човек је укинут као природно, друштвено и историјско биће и сведен је на својеврсну батерију чији енергетски потенцијал представља извориште његовог радног и стваралачког елана. Менталне вежбе треба да му обезбеде менталну снагу, а то значи да спрече расипање енергије и да је усмере на развој чула и умних способности. Жена је непожељна јер одузима мушкарцу менталну и телесну енергију. Развој телесних чула одвија се тако што се сакати еротско биће човека и чуло људскости. Однос човека према свету нема друштвену и слободарску, већ медитативну природу. Будући да не схвата човека као слободарско биће, Тесла није у стању да схвати природу прометејске ватре, што значи слободарског просветљења. Његова визија будућности не заснива се на слободарском уму, већ на космолошком мистицизму који има технократску природу.

Што се тиче идеје „бога“, она се не заснива на поштовању природних закона и вери у стваралачке моћи човека као слободарског бића, већ на страху од природних сила и од смрти (нестанка). Да „бог“ постоји, инсистирало би се на емпиријском и рационалном, а не на мистификаторском теолошком празнословљу које треба да блокира разум, и на молитвеним и литургијским ритуалима који треба да изазову психичке ефекте који ће произвести фаталистичку поданичку свест. Како неко може да „не верује у бога“ уколико је он „свеприсутан“ и „свемоћан“? Исто тако, да „бог“ постоји свако од нас имао би непосредни однос са њим, што значи да би црква као „посредник“ између „бога“ и човека била бесмислена. Основ религије је религиозна свест која је резултат историјског развоја друштва. Првобитни облик религиозне свести је анимизам, следи тотемизам, па политеизам. Монотеизам је највиши облик у развоју религиозне свести. Није „бог“ створио свет, већ је човек на одређеном степену историјског развоја створио идеју „бога“ која му је отета и која је постала приватна својина цркава. Велики српски просветитељ Васа Пелагић тврдио је да су богомоље „дућани“ у којима попови продају људима лажи о „богу“.

Историјски гледано, „бог“ се појављује као од човека отуђени стваралачки принцип путем кога човек бива лишен (само)стваралачке (само)свести и слободарског достојанства. Путем идеје „бога“ као „ствараоца света“ стваралачке моћи човека отуђују се од њега и постају средство за његово потчињавање од стране владајуће класе и за обоготворење класног поретка који се заснива на „светој“ приватној својини (а цркве се заснивају на колективној својини – која хипокризија!) и експлоатацији сељака и радника. У историји човек је био у подређеном положају у односу према (имагинарном или реалном) космосу који је имао метафорички и политичко-инструментални карактер и служио као средство за прибављање вечности владајућем поретку. Људска животворност је имагинарна: стварање имагинарне религиозне свести постаје „компензација“ за лишавање човека способности да створи овоземаљски свет по своме лику. Уместо да је идеја „бога“ као креативистички принцип средство за развој самосвести човека као самосвојног космичког бића, за развој његовог слободарског достојанства и за уједињење човечанства у борби за очување живота на земљи, она је средство владајуће класе за брисање еманципаторског наслеђа и за произвођење фаталистичке свести која човечанство води у смрт (идеја о „небеском народу“, „рају“, „вечном небеском животу“ и тсл.). Хришћанство упућује човечанству стравичну поруку: човек мора и треба да пати. Уколико је човек срећан на земљи, „рајски вртови“ су бесмислени. Што се тиче смрти, она даје смисао животу. „Вечни живот“ је најгоре проклетство.

У еманципаторском смислу, идеја „бога“ као ствараоца људског света је резултат историјског развоја друштва и она говори о постајању човека самосвојним космичким бићем. Развој самосвести човека као стваралачког бића и ствараоца (свог) света основ је теорије о свету као “божанској творевини”. “Бог” је израз осамостаљења човека од природе и стављање његових “изнад” природних моћи. Путем идеје “бога” човек постаје аутономна стваралачка моћ и у том смислу самосвојно космичко биће: стварање света је свесно и вољно дело. „Бог“ није стваралац људског света, али је симболични израз специфичног односа човека према космосу као самосвојног космичког бића. Он се појављује као историјски квалитет путем кога човек долази до идеје света као специфичног космоса и до идеје о себи као специфичном космичком бићу, и као квалитет који пружа могућност да човек као специфично космичко биће превазиђе бескрајни (материјални) квантум космоса и схвати космос као животворну целину. Истовремено, идеја да дух може да ствара материју може да значи да су стваралачке моћи човека и његова стваралачка машта снаге које могу да створе непостојеће. Човек са својим стваралачким духом и стваралачким способностима не може да створи материју ни из чега (creatio ex nihilo), али може путем стваралачке прераде материје да омогући да се реализују њени животворни потенцијали. Ради се о афирмисању животворног принципа као универзалног космичког принципа и човека као специфичног космичког бића који представља највиши облик у коме је реализована животворна природа васељене.

Схватање да се истинско, које пружа могућност човеку да превазиђе постојећи свет, не налази изван, већ у човеку, представља једну од најважнијих еманципаторских идеја хришћанства. Не осветљење, већ просветљење представља основни принцип одуховљења човека. Из тога проистиче да исијавање људскости, на чему се заснива Бењаминова aura, представља основ за успостављање друштва као братске заједнице „светлећих“ људи. Истовремено, људскост која зрачи из човека представља светлост која осветљава пут у будућност. Једна од најдраматичнијих истина, која пружа могућност човеку да упркос најгорој тиранији сачува веру да може да се избори за праведни свет, гласи: и најслабија светлост може да разбије најгушћу таму. Пламен свеће је симбол те истине. Осветљавање богомоља вештачком светлошћу је начин на који се стерилише њихова просветитељска моћ и оне претварају у кулисе постојећег света. Смисао њиховог постојања је у томе, да зраче светлошћу која омогућава човеку да види оно што је невидљиво. Из њих треба да исијава истинска светлост која не осветљава, већ просветљава човека. „Грандиозне“ богомоље нису светионици из којих исијава светлост истине, већ су отелотворење овоземаљске политичке и економске моћи црквене олигархије. Оне не просветљују, већ задивљују (мало)грађане својом монументалношћу. Величина вере не мери се величином богомоља, већ дубином поимања истинског. Вера се не налази у зидовима цркава, већ у срцима људи. Лажна вера заснива се на спектакуларној илузији; права вера заснива се на невидљивој истини.

Питање о „богу“ је, заправо, питање о суштини човека и космоса. Као такво, оно је „посредник“ између човечанства и свемира. Постајањем човека еманципованим космичким бићем идеја „бога“ добија нову димензију. У време космичке експанзије човечанства она више нема шта да тражи у сфери „небеског“ простора. Идеја „бога“ може да преживи само у дубини људског бића и то пре свега као естетска идеја која пружа могућност човеку да на хумани начин појми космос и односи се према њему као животворној целини. Истовремено, она има разлог постојања као једна од обједињавајућих идеја човечанства у оквиру анти-капиталистичког покрета – као симболична синтеза хуманистичког наслеђа и хуманистичких потенцијала човечанства у односу према техничком свету и свођењу човека на пуку материју, што значи у односу према механицистичком материјализму који има анти-духовни и анти-животни карактер.

Настојећи да докажу да је глобализација капитализма неизбежна, грађански теоретичари приказују Маркса као заступника капиталистичког глобализма и на тај начин претварају његову мисао у позитивистичку теорију капитализма. Цитати из Манифеста комунистичке партије користе се за то, да се докаже неминовност и оправданост капиталистичког глобализма. Инсистира се на томе да Маркс у глобализацији капитализма види начин превазилажења „нижих“ (традиционалних) облика друштвеног живота који спутавају развој производних снага и слободу човека, али се одбацује Марксова идеја будућности која се своди на „утопију“ (тачније, на утопизам), или на праксу (бивших) режима „реалног социјализма“. На тај начин, они лишавају Марксову мисао револуционарне бити, а капитализам историјске родности. По Марксу, револуционарна улога капитализма састоји се у томе да он уклања, развојем производних снага и стварањем светског тржишта, све оно у свету што онемогућава „скок из царства нужности у царство слободе“ (Енгелс) и у том контексту уништава митолошки однос према природи. Капиталистички глобализам ствара услове који омогућавају коначно укидање класног друштва и стварање света слободних људи. У том контексту, капиталистичка глобализација има револуционарни карактер и стога супротстављање глобализацији претставља реакционарни акт. Еманципаторски потенцијали које ствара капиталистички развој производних снага на глобалном плану су светло у коме треба сагледати глобалну капиталистичку експанзију. Само у перспективи коначног ослобођења човечанства од егзистенцијалне неизвесности и класног израбљивања, што значи само у перспективи изградње комунистичког друштва, може се на прави начин разумети Марксово виђење капиталистичког глобализма.

Слабост Марксове визије будућности која се заснива на глобализацији капитализма проистиче из његовог схватања природе капитализма. Држећи се у својој критици капитализма егзистенцијалног априоризма и на њему заснованог мита о „револуционарном“ карактеру капиталистичког развоја производних снага и светског тржишта, Маркс је превидео да је капитализам у својој бити екоцидни поредак и да ће се развој капитализма као светског поретка одвијати на темељу геноцидне праксе најразвијенијих капиталистичких држава. Показало се, још у Марксово време, да је уништење читавих народа и претварање њихове животне средине у простор беспоштедне капиталистичке експлоатације основни услов за развој и ширење капитализма. Будући да је био свестан да капитализам пустоши земљиште прекомерном експлоатацијом, Маркс је могао да дође до закључка да ће капиталисти најразвијенијих капиталистичких земаља, и пре него што у потпуности исцрпе земљиште у својим државама, кренути у освајање „животног простора“ широм света. Екоцидни однос капиталистичког система према природи неминовно производи геноцидни однос најмоћнијих капиталистичких држава према „примитивним“ народима и према „прекобројним“ припадницима радничке класе у најразвијенијим капиталистичким земљама. Они су „колатерална штета“ прогреса који се заснива на капиталистичком начину развоја производних снага.

Да Маркс није свој однос према капиталистичком глобализму засновао на миту о „револуционарном“ карактеру капитализма, за њега би стравична судбина северноамеричких староседелаца била упозорење које указује на владајућу тенденцију у развоју капитализма, а то значи да капиталистички начин развоја производних снага има екоцидну и на тој основи геноцидну природу. Капиталистички екоцидни глобализам довео је до тога да је геноцидни принцип, по коме је уништење све већег броја људи основна претпоставка за преживљавање све мањег броја људи, постао стратешки оријентир за економску, политичку и војну праксу најмоћнијих капиталистичких земаља. У том контексту, теза о “пренасељености планете” је начин да се прибави легитимност уништењу милијарди „прекобројних“ да би се најмоћније капиталистичке корпорације докопале сировинских и енергетских ресурса на целој планети. Теорија о „златној милијарди“, на којој је изграђена савремена империјалистичка стратегија Запада, недвосмислено указује на екоцидно-геноцидну природу капиталистичког глобализма. Истовремено, западни капиталистички центри моћи настоје да искористе еколошко пропадање планете, које је условљено њиховом екоцидном праксом, да отму територије које нису под њиховом непосредном контролом и да успоставе екоцидно-геноцидну колонијалну доминацију над читавим континентима. И овде се ради о тотализујућем дејству животне логике капитализма, да од последица уништавања света ствара средство за свој развој.

Наслов једног од најважнијих Лењинових списа Империјализам као највиши стадијум у развоју капитализма, који је постао манифест анти-колонијалне борбе у 20. веку, указује на природу капиталистичког глобализма. Глобалном капиталистичком империјализму потребне су глобалне империјалне политичке, правне, спортске и друге институције. „Међународне организације“ су један од политичких облика у коме се реализује доминација капиталистичких монопола над човечанством. У току је стварање таквог глобалног политичког поретка који одговара глобалном економском поретку који се заснива на владајућим принципима монополистичког капитализма „Велика риба прождире малу рибу!“ и „Уништи конкуренцију!“. Ради се, заправо, о „мондијализму“ који подразумева уништавање нација и њихово претварање у радно-потрошачку гомилу, као и о претварању њиховог животног и историјског простора у предмет економске експлоатације и еколошког пустошења. Највеће капиталистичке корпорације уништавају националне државе да би уклониле снаге које су у стању да ограниче њихову моћ. У том контексту, намеће се „регионализација“ која претставља израз настојања да се разбију постојеће државе и створе капиталистички протекторати који неће моћи да се супротставе тоталитарној доминацији најмоћнијих капиталистичких групација. „Регионализација“ се своди на феудализацију постојећих држава. Уместо да се са „развојем демократије“ повећава могућност утицања на владајућу политику од стране грађана, дешава се супротно: све ужи круг капиталиста има све веће могућности да економским, политичким, научним, техничким, медијским, фармацеутским, војним и другим средствима успостави неприкосновену власт над људима, који су сведени на апстрактне „грађане света“, и постану господари живота и смрти. Људима остаје да се на регионалном и локалном нивоу безнадежно боре са последицама злочиначке праксе најмоћнијих капиталистичких корпорација. У светлу „регионализације“ постаје очигледна погибељност настојања да се разбију постојеће државе. Да би спречили да се човечанство уједини на основу борбе за опстанак живота на планети, најмоћнији капиталистички концерни стварају широм света сепаратистичка жаришта и на тај начин изазивају сукобе између нација, раса и религиозних заједница који само доприносе слабљењу светског анти-капиталистичког фронта и тиме борбе за опстанак човечанства. Овде треба додати и то, да нису само капиталистичке корпорације, већ да је сам на капиталистички начин условљени живот постао тотализујућа моћ која уништава националне културе и индивидуалне специфичности људи и који ствара од њих идиотизовану радно-потрошачку „масу“, а од света капиталистички концентрациони логор. И они народи који нису под непосредном доминацијом Запада, а који су прихватили „потрошачки“ начин живота, губе културни идентитет и утапају се у „Кока-кола културу“ која је најаутентичнији појавни облик мондијалистичког идиотизма.

Када се има у виду да се капиталистички глобализам заснива на екоцидном тероризму најмоћнијих капиталистичких корпорација, који води уништењу живота на планети и „прекобројних“, постаје очигледна погубност тврдње Антонија Негрија да само следећи капиталистички глобализам може да се стигне у будућност. Заправо, супротстављање капиталистичком глобализму не претставља само најважнију слободарску, већ пре свега најважнију егзистенцијалну обавезу како азијских, афричких, јужно и централно америчких народа, тако и радника у најразвијенијим капиталистичким земљама. Само борбом против капитализма могуће је сачувати природу и човечанство и реализовати еманципаторско наслеђе националних култура и грађанског друштва. С хуманистичког и егзистенцијалног аспекта гледано, свест о нужности уједињења човечанства у борби против капитализма ради стварања новог света претставља потенцијално најплодоноснију последицу капиталистичког глобализма.

Марксова анализа капиталистичке експлоатације земљишта из  Капитала указује на његово схватање односа капитализма према природи. Маркс: “Са све већом претежношћу градског становништва, које она гомила у великим центрима, капиталистичка производња гомила с једне стране историјску покретачку снагу друштва, а с друге стране омета размену материје између човека и земље, тј. враћање земљишту оних његових саставних делова које је човек потрошио у облику хране и одела, омета, дакле, вечити природни услов трајне плодности земљишта. Тиме она уједно разара телесно здравље градских радника и духовни живот сеоских радника… Као и у градској индустрији, тако се и у модерној пољопривреди повећање производне снаге и јаче реализовање рада откупљује опустошивањем и исцрпљивањем саме радне снаге. А сваки напредак капиталистичке пољопривреде није само напредак у вештини пљачкања радника, него у исто време пљачкања земље; сваки напредак у повећавању њене плодности за неко дато време уједно је и напредак у упропашћавању трајног извора те плодности. Што више нека земља, нпр. Сједињене Државе Америке, полази од крупне индустрије као основице свог развитка, то је овај процес разарања бржи.” (2)

Маркс се не односи према природи у контексту њеног могућег уништења као животворне целине, већ као предмету рада и критикује капитализам зато што прекомерно исцрпљује земљиште лишавајући га плодности. Та критика важи и за претходне историјске периоде: исцрпљивање земљишта и радних слојева карактерише како робовласништво, тако и феудализам. У чему је специфичност капиталистичке експлоатације природе и човека? Полазећи од основа Марксове критике капитализма, битна разлика између капитализма и претходних друштвено-економских формација је у томе, што у капитализму доминира производња за профит, а не за задовољавање људских потреба. Не „све већа претежност градског становништва“ по себи, већ интензивирање процеса пољопривредне производње у контексту производње за профит, доводи до све интензивнијег исцрпљивања земљишта при чему се не води рачуна о његовим родним могућностима, као и о правим потребама људи. Поред тога, капитализам повећава плодност земљишта на тај начин, што упропашћује земљу као „трајни извор те плодности“. Маркс је увидео да проблем није првенствено у ограниченим могућностима земљишта, већ у капиталистичком начину прераде земљишта које се врши на такав начин, да земљиште бива лишено најважнијег квалитета – природне родности. Међутим, Маркс не увиђа да се специфичност капиталистичког начина експлоатације земљишта састоји у томе, да он уништава природну родност земљишта успостављањем вештачке родности, што значи тако што претвара земљиште у технички простор, а човека у техничко средство за уништавање природе. Штавише, савремена производња хране указује на то да капитализму није потребно ни земљиште. У индустрији хране сировине се добијају на вештачки начин, а читав процес производње одвија се у техничким условима, путем техничких средстава и на технички начин. Врхунац капиталистичког екоцидног варваризма је у томе, што капитализам не чини само земљиште сувишним, већ чини сувишним и саму планету на којој живимо, као и човека као природно и људско биће. На капиталистички начин дегенерисани научници и њихови „спонзори“ из света капитала и политике отписали су Земљу као космички дом човека и са њом „традиционално човечанство“.

Марксова критика капиталистичке експлоатације природе дата је у контексту критике хиперпродукције. За Маркса капитализам није екоцидни, већ експлоататорски поредак. Ствари се постављају у равни производње и потрошње. Маркс је превидео да капиталистичка производња не подразумева само потрошњу сировина, енергије и људског рада, већ уништавање природе као животворне целине и човека као природног и људског бића. За њега пустошење земљишта не указује на екоцидну природу капитализма, и у том контексту на угрожени опстанак човечанства, већ на једну од штетних последица индустријализације. Истовремено, Маркс превиђа да исцрпљивање природних ресурса нема само механички и квантитативни, већ и квалитативни карактер, што значи да условљава конкретну природу капиталистичког прогреса, природу буржоазије и радничке класе, природу класне борбе и социјалистичке револуције, однос према будућности и саму могућност будућности… Што се тиче процеса рада, развијајући техничка средства за све интензивнију обраду земљишта капитализам је довео до вишеструког повећања продуктивности рада и до редуковања телесног рада и тиме телесног исцрпљивања радника.

По Марксу, капитализам прерађује природу тако што је претвара у корисне предмете и на тај начин повећава извесност људског преживљавања и проширује границе људске слободе путем материјалних добара и развојем стваралачких моћи човека. Истовремено, Маркс указује на опасност да капитализам прекомерним искоришћавањем земљишта до те мере исцрпи њену природно условљену плодност, да може да доведе у питање опстанак будућих генерација који у будућем друштву треба да се заснива на рационалној преради природе која подразумева њену регенерацију по принципу „размене материје између човека и земље“. Маркс релативизује значај истине да капитализам доводи у питање опстанак будућих генерација. Он критикује капитализам зато што исцрпљује земљиште, али последице пројектује у будућност која добија апстрактну димензију. Имајући у виду да капитализам ствара могућности за вештачку оплодњу земљишта и успева да продре све дубље у земљу и на тај начин обезбеди нове сировинске и енергетске изворе, као и да обезбеди њихову ефикаснију експлоатацију, релативизује се питање исцрпљивања земљишта. Уистину, капитализам доводи у питање опстанак будућих генерација тако што од свог настанка све драматичније уништава природу. Оно што је Маркс наслутио као могућу егзистенцијалну опасност, уколико у међувремену радничка класа не укине капитализам и успостави квалитетно другачији однос према земљишту, заправо се развијало са настанком капитализма (на то је указао Фурије још почетком 19. века, као и поглавица племена Сијетла, пола века касније) и кулминирало је у „потрошачком друштву“. Оно што се код Маркса појављује, у виду прекомерног исрпљивања земљишта, као потенцијална егзистенцијална опасност за будуће генерације, у савременом свету постало је, у виду уништења природе као животворне целине, реална опасност за опстанак човечанства. Истовремено, капитализам не доводи у питање опстанак човечанства само тако што лишава земљиште плодности, већ и тако што лишава човека плодности. Постајање капитализма тоталитарним деструктивним поретком доводи до тога да ће се будуће генерације све драматичније сучељавати како са све погубнијом еколошком кризом, тако и са сопственим биолошким дегенерисањем. Капиталистички начин развоја производних снага осудио је човека на биолошко пропадање не само на тај начин што је пресекао органску спону која повезује човека са природом, већ и на тај начин што природу лишава природних, а човека људских особености. Ради се о процесу денатурализације природе и дехуманизације и денатурализације човека претварањем природе у технички простор, а човека у техничку ствар.

Марксова „радна теорија вредности“, по којој земља добија вредност путем њене прераде, указује на редукционистички однос Маркса према природи. Пре свега, природа је сведена на предмет рада, а однос човека према природи сведен је на њену прераду. По Џону Фостеру и Брету Кларку, за Маркса човек и природа су „два оригинална чиниоца (agencies)“ у стварању богатства који „настављају да сарађују“. (3) Они „бране“ Маркса тако што наводе Марксов цитат Вилијама Питија, („оснивача класичне политичке економије“) са почетка Капитала, „рад је отац материјалног богатства, а земља је његова мајка“. Оно што је највредније у Фостеровим и Кларковим разматрањима је да уочавају да Маркс прави разлику између „вредности“ (value) и „богатства“ (wealth). Марксово упозорење да је земљиште богатство које припада човечанству и да као такво не сме да постане приватна својина и предмет неограничене експлоатације, претставља један од основних принципа на коме треба да се заснива савремена критика капитализма.

Фостеров и Кларков однос према Марксовим ставовима о капиталистичком исцрпљивању земљишта проистиче из њиховог (не)схватања природе капитализма и карактера односа капитализма према природи. Они, попут Маркса, не праве разлику између исцрпљивања земљишта као сировинског извора и уништавања природе као животворне целине. Капитализам не лишава само земљиште родности, већ мења климу, истребљује животињске врсте, трује ваздух, загађује воду, уништава шуме, генетски изобличава човека и стерилише његове животворне потенцијале, ствара таква техничка средства која моментално могу да униште човечанство и живот на планети… Исто тако, Фостер и Кларк тврде да се, по Марксу, однос капиталиста према свету заснива на принципу: „Après moi le déluge!“ („После мене потоп!“) и да је Маркс често напомињао да капитал има вампирски однос према природи као живи мртвац који опстаје тако што исисава крв из света. Уистину, однос капиталиста према свету не заснива се на принципу „После мене потоп!“, будући да капитализам од последица уништавања света ствара основе за свој развој. За капиталисте, будућност се не појављује у односу према капитализму, већ се своди на будућност капитализма који је „вечан“. У том контексту, створен је мит о „неограниченим могућностима развоја науке и технике“ и, на тој основи, илузија да је капитализам способан да се „бескрајно регенерише“ и „усавршава“. Модерни олимпизам, као врхунац идеологије мондијализма и као средство за обоготворење капиталистичког поретка, указује на капиталистички однос према будућности. Олимпијске игре су „фестивал пролећа“ (Кубертен) и као такве обнављање животне снаге капитализма, а олимпијско временовање (олимпијаде) указује на то да је капиталистичка будућност безгранична.

Служећи се фрагментарним приступом Марксовој мисли, Фостер и Кларк настоје да помере тежиште Марксове критике капитализма према оним питањима која постају доминантна егзистенцијална питања у савременом свету. На тај начин, Марксова мисао губи историјску аутентичност и доводе се у питање идеје које чине суштину његове мисли. Уколико се желе искористити одређени Марксови ставови о капиталистичкој експлоатацији природе као основу за изградњу критике капитализма као екоцидног поретка, то се не може учинити независно од Марксових најважнијих идеја и основне интенције његове критике капитализма. Није спорно да Марксови ставови о капиталистичком исцрпљивању земљишта добијају све већи значај како капитализам све драматичније уништава природу. Спорно је да се њима покушава дати доминирајућа димензија у Марксовој мисли. Имајући у виду сву драматичност капиталистичког уништавања живота на планети, питање је да ли Марксови ставови о прекомерном исцрпљивању земљишта могу да буду основ за изградњу савремене критике капитализма. У сваком случају, они могу да добију одговарајући значај само у контексту критике капитализма као тоталитарног деструктивног поретка. То се односи и на Марксово упозорење да природа не сме да постане приватна својина и као таква неограничени предмет капиталистичке експлоатације. Од генератора развоја производних снага, приватна својина је постала генератор уништења живота на земљи.

Специфичност капиталистичке експлоатације природе не састоји се у томе да капитализам лишава земљиште плодности, већ да уништава природу као животворну целину и да његов однос према природи има „стваралачки“ карактер. Капитализам не ствара хуманистичку или натуралистичку, већ „техничку цивилизацију“ и у том контексту претвара природу у технички простор, а човека у машину. Капиталистички развој производних снага не ствара могућност (на темељу продуктивнијег рада, смањивања радног времена и хуманизовања радних процеса) за „скок из царства нужности у царство слободе“ (Енгелс), већ се своди на техничко „усавршавање“ постојећег света, што практично значи на дегенерисање и уништавање природе и човека као културног и биолошког бића путем техничких средстава. Животна моћ капитализма заснива се на његовим дехуманизованим и денатурализованим стваралачким моћима: капитализам уништава природни и људски свет тако што ствара „нови“ – „технички свет“ и човека који одговара том свету. Уништавање стварањем – то је погонска снага капиталистичког прогреса. Путем тог процеса капитализам увлачи људе у своју егзистенцијалну и вредносну орбиту претварајући стваралачке потенцијале човека у деструктивну моћ и дајући читавом процесу спектакуларну димензију (естетика деструкције). Уместо да капиталистички развој производних снага повећава извесност људског опстанка и ствара могућност за коначно ослобођење човечанства од природне стихије, он све драматичније доводи у питање опстанак човечанства и самим тим слободу човека. И Марксово указивање на то да капитализам исцрпљује природне ресурсе и да на тај начин доводи у питање опстанак будућих генерација намеће закључак да капиталистички начин развоја производних снага не повећава извесност опстанка човечанства, већ да га доводи у питање. Међутим, по Марксу неизвесна егзистенција човечанства не заснива се на деструктивној природи капитализма, већ на стихијском карактеру тржишне привреде која делује као природни закон и који се заснива на апсолутизованом принципу максималног увећавања профита. Уистину, капитализам се не заснива на натуралистичком ирационализму, који подразумева борбу живих бића за опстанак и има родоносни карактер, већ на деструктивном ирационализму, који се заснива на борби између капиталистичких корпорација за опстанак по принципу „Уништи конкуренцију!“.

Упркос настојањима владајуће пропагандне машинерије да убеди јавност да је капитализам у стању да, путем науке и технике, „санира“ негативне последице које ствара, капитализам са својом све драматичнијом екоцидном праксом уништава илузију да је у оквирима капитализма путем науке и технике могуће санирати последице уништавања природе и човека. Уместо да развија веру у будућност, капиталистички „прогрес“ производи страх од будућности. У најразвијенијим капиталистичким земљама највећи је страх од пропасти. Као одговор на то, капиталисти настоје, путем владајуће пропагандне машинерије, да страх од капитализма претворе у „страх од природе“ коју капитализам, уништавајући је, претвара у извор све веће опасности за човека. Страх савременог човека од природе превазилази страх од природних сила које је „примитивни“ човек имао будући да се он данас не заснива на локалним непогодама, већ на све реалнијој опасности од потпуног уништења живота на Земљи. Капитализам је до те мере исцрпео природне ресурсе, загадио животну средину, уништио живи свет, пореметио климатске прилике и, истовремено, створио таква средства за масовно уништење и технику која садржи све стравичнији деструктивни потенцијал – да је уништење човечанства постало његова непосредна будућност. Човечанство се нашло између савремене Сциле и Харибде: „подивљале“ природе и капитализма који је у самртном ропцу и чији владари су спремни, да би спречили његову пропаст и стварање новог света, да униште човечанство. Вероватноћа преживљавања човечанства и опстанка живота на планети приближава се нултој тачки.

По Марксу, природа по себи, што значи као самосвојни ентитет, не постоји за човека. Природа као датост је апстракција, тачније, она је за човека пука спољашњост. Тек кроз (само)свесни делатно-мењалачки однос човека према природној животној средини она постаје за њега специфична (конкретна) спољашњост. Природа је за „примитивног“ човека непосредна животна средина и као таква извор живота и смрти. Постајањем човека, пре свега путем рада, самосвесним и самосвојним људским бићем природа постаје за њега конкретна другост, а његово природно биће добија хуману димензију. Ради се о односу човека према природи и о конкретној историјској природи тог односа који зависи од степена ослобођења човека од природе. Без делатно-мењалачког односа према природи човек не може да стекне представу природе као такве, као ни представу о себи као специфичном природном и самосвојном људском бићу.

Теза да је „природа друштвена категорија“ (Маркс) значи да је конкретна историјски условљена друштвеност основ конкретног односа према природи и да је као таква полазиште за разумевање историјског односа човека према природи. За капитализам важи оно што важи и за друге друштвено-економске формације: друштвеност се заснива на раду. Капиталистички рад има карактеристике које га чине блиским претходним облицима рада: он представља средство за ослобађање човека зависности од стихије природе и начин развоја стваралачких моћи човека. Другим речима, путем рада човек обезбеђује опстанак и отвара просторе слободе. Специфичност капиталистичког рада условљава специфичност друштвености и самим тим специфични однос човека према природи. По Марксу, капиталистички рад заснива се на апсолутизованом принципу профита и инсистира на све продуктивнијем искоришћавању природе. Он доводи до отуђења човека од природе на тај начин што му одузима природу као „предмет његове производње“. Маркс је превидео да капиталистички рад не подразумева само “поседовање” и “употребљавање”, већ и уништавање природе, што значи да он доводи човека у све већу зависност од осакаћене природе. У коначном, однос човека према себи, другим људима и природи није посредован “отуђеним радом”, већ деструктивном природом капиталистичког начина репродукције. Будући да је природа „анорганско тело“ (Маркс) човека, уништавање природе истовремено је уништавање човека као природног и тиме људског бића. Човек се у процесу капиталистичке репродукције не “отуђује” само од себе и своје “органске” природе већ се, постајући оруђе за репродукцију капитала, дегенерише као природно и људско биће. Истовремено, уништење природе производи све дубљу егзистенцијалну кризу која утиче на свеукупни друштвени живот и која, у коначном, води уништењу човечанства.

У модерном добу однос према природи и схватање природе условљени су специфичном природом капиталистичког овладавања природом путем на капиталистички начин развијеним производним снагама. У савременом свету владајући однос према природи и човеку појављује се у облику тотализујућег комерцијализовања природе и друштва. Ради се о „потрошачком друштву“ у коме доминира деструктивни рад и потрошачки начин живота који има деструктивни и тоталитарни карактер, што значи да је сам капиталистички условљени живот постао уништење природе и човека. Уколико се пође од Марксовог најважнијег методолошког постулата да је „анатомија човека кључ за разумевање анатомије мајмуна“, онда је „потрошачко друштво“, као највиши степен у развоју капитализма, полазиште за одређивање друштвености која посредује између човека и природе. А то је историјски период који недостаје у Марксовој критици капитализма.

Маркс не долази до појма природе у односу према деструктивној капиталистичкој пракси, која се заснива на капиталистичком начину развоја производних снага који прерађује природу тако што је своди на простор репродукције капитала и уништава њене животворне потенцијале, већ на основу људске праксе као прерађивачко-мењалачке делатности са којом се реализују еманципаторски потенцијали материје. Заправо, тек у односу према све реалнијој могућности уништења живог света природа постаје за човека оно што у својој бити јесте: животворна целина. Друштвеност не подразумева само конкретни однос човека према природи, већ и природу као животворну целину и човека као оплемењено животворно биће које је интегрални део природе. Природа је специфично организована материја која има своју „дијалектику“ развоја која је условила настанак човека као највишег облика у развоју материје. Она има самосвојност коју човек мора да поштује да би опстао као живо биће и као човек. Однос човека према природи могућ је зато што је природа самосвојна животворна целина и условљен је карактером саме природе, односно, карактером човека као природног бића. Природа као животворна целина представља конкретни материјални свет за човека и као таква је извориште из кога човек црпи своју животворну моћ. Она није само предмет рада, већ је пре свега животна средина која условљава развој човека као телесног, интелектуалног, еротског, животворног, историјског, естетског, друштвеног, визионарског, слободарског бића… Самосвојност човека као еманципованог природног бића непосредно је условљенa самосвојношћу природе као животворне (родоносне) органске целине. Човек „носи“ природу у своме телу и напаја се њеним моћима у природној средини у којој живи. Промене у природи непосредно утичу на човека као природно (телесно) и људско биће. Све драматичније последице деструктивног односа капитализма према природи указују на то да човек може да опстане само као њен животворни део.До тога је, још средином 19. века, дошао северноамерички поглавица племена Сијетла који је, заједно са својим сународницима, на најнепосреднији начин доживео екоциднo-геноцидну природу капитализма.

Култ природе код „примитивних народа“ заснивао се на страху од природних сила. Код северноамеричког поглавице племена Сијетл (у писму упућеном америчком председнику Пирсу из 1854. године) није страх од природних сила основ стварања култног односа према природи, већ егзистенцијална зависност староседелаца од природе и страх од белих колонизатора који уништавају живи свет и на тај начин основе њиховог опстанка. Он култом не изражава страх од природе, већ захвалност што природа омогућава његовом народу да живи и опстане. Природа добија статус „мајке доброчинитељке” која својој деци обезбеђује ваздух, воду, храну, светлост, топлоту… За северноамеричког поглавицу природа није пука материја, већ је целовити животворни организам. Отуда он персонализује како животиње, тако и планине, реке, прерије… Природа није сировина и као таква објекат прераде и искоришћавања, већ је животворна целина и као таква „велико биће“ из кога је човек настао. Човек није „господар и поседник природе“ (Декарт), ни неко ко је путем рада и савладаних сила природе (технике) претвара у корисне предмете (Маркс), већ је „влакно у ткачници живота“. Свет је животворна органска целина у којој је све повезано тако што је међусобно условљено. Опстанак целине условљен је опстанком делова који се налазе у егзистенцијалној међузависности, с тим што је опстанак сваког дела условљен опстанком целине. Истовремено, природа представља својеврсну материцу у којој човек једино може да опстане као њен органски део. Поглавица указује на то да није само тело, већ да заједно са телом читава жива и нежива природа представља човеково јаство. Тврдња поглавице да је природа „ткачница живота“ и да је човек „само влакно у њој“ указује на онтичку димензију природе и на то да човек може да опстане само уколико је део природе и уколико природа као целина није угрожена. Животворни пантеизам основ је онтолошког поимања природе и човека као природног бића. Животворност природе као животворне целине представља основ, ограду и путоказ људској делатности. Истовремено, за северноамеричког поглавицу људска заједница није специфична друштвена, већ је природна заједница и као таква пуки део природе као животворне целине. Сходно томе, човек није друштвено, већ природно биће.

Код поглавице нема речи о ослобађању човека од природне стихије, а извесна егзистенција човека не постиже се овладавањем, већ потпуним потчињавањем природним силама. Природа није „непријатељ“ човека, није „извор опасности и неизвесности“, није „дивља“ и „сурова“ већ, као животворна целина, има оплемењујући утицај на човека. Поглавица не полази од „прогреса“ и „слободе“,већ од угроженог опстанка живог света и човека и у том контексту од деструктивног односа капитализма, који се појављује у виду европских колонизатора, према природи, и самим тим према човеку као делу природе. Његов натурализам нема слободарски и визионарски, већ конзервативни и адаптивни карактер. Он не тежи стварању света слободних људи, већ очувању живота у коме је човек у потпуности подређен природи. Његов приступ природи има анти-израбљивачки, али истовремено и анти-еманципаторски карактер. Код поглавице нема оживотворења животворних потенцијала природе путем стваралачко-оплемењујуће људске праксе. За њега сам живот човека који је у потпуном складу са природним процесима представља истовремено оплемењујући (животворни) однос према природи. У том контексту појављује се домородачка религија која је, заправо, обоготворење (и на тај начин овековечење) живота човека као саставног дела природе, с тим што путем човековог животног активизма природни процеси добијају антрополошки појавни облик. Северноамерички староседелац је отелотворење човека који живи у потпуном „јединству“ са природом и као такав је највиши могући (природни) облик човека. Управо живећи „у јединству“ са природом човек потврђује своју хуману природу, и обратно: раскид живота у јединству са природом води изопачењу човека као природног и тиме хуманог бића и до уништавања живота (човечанства). Хуманизам је сведен на обоготворени натурализам.

Схватање да је човек слободарско биће представља полазиште Марксовог односа према природи. Из тога следи да се однос човека према природи заснива на сукобу између детерминизма и слободе: природа је неслобода – човек је слобода. Необуздана природа је та која ограничава слободу човека и угрожава његов опстанак. Смисао историје је ослобађање човека природног детерминизма и његово постајање слободним људским бићем – што значи еманципованим природним бићем. По Марксу, човек је у природном стању пуки припадак природе и као такав је њен роб. Истовремено, његова егзистенција је непрестано угрожена будући да није у стању да произведе храну, да створи себи сигурно станиште, да се излечи… Маркс у ослобађању човека од потчињености природним силама и у ослобађању човека од пуке природности (превазилажењем нагонске природе човека развојем његових универзалних стваралачких моћи и на тој основи постајање човека еманципованим природним бићем) види основни услов људске слободе и, истовремено, основни услов обезбеђивања извесне егзистенције човечанства. Нема „помирења“ са природом све док човек не овлада природним силама. Природа стиче могућност да буде „уразумљена“ тако што човек путем развоја производних снага стиче способност контроле над њом. Капитализам, као поредак који успоставља власт човека над природним силама и користи их као средство за претварање природе у корисне предмете, ствара могућност за „скок из царства нужности у царство слободе“ (Енгелс), што значи за скок из неизвесне у извесну егзистенцију. На историјском путу слободе природа је сведена на објекат прераде, а капиталистички развој производних снага има револуционарни и самим тим прогресивни карактер.

По северноамеричком поглавици, борба за опстанак не заснива се на социјално-дарвинистичком принципу „борба свих против свих“ (на коме се заснива либерални капитализам), већ на саживоту свих са свима укључујући и живу и неживу природу која омогућава опстанак човека. Уместо „усавршавања“ животињских врста по принципу „јачи опстају“, доминира принцип да је опстанак сваког живог бића основни услов за опстанак свих, с тим што се опстанак живих бића сагледава у контексту опстанка природне животне средине. По Дарвину, жива бића мутирају прилагођавајући се животној средини, с тим да она којима то не успе изумиру. Поглавица има у виду хармонични саживот живих бића и активну адаптацију човека на природне услове у којима живи, што значи има у виду борбу човека да спречи промене у природи и живом свету које ће довести у питање његов опстанак. Његова интерпретација односа човека и природе не појављује се у односу према природним процесима, већ у односу према новом начину односа према природи који доноси бели човек (капитализам) и самим тим према људима који живе у природи. Бели човек је тај који нарушава егзистенцијалну равнотежу у природи, која се заснива на саживоту живих бића и природне (животне) средине, и на тај начин угрожава опстанак животиња и човека. Више се не ради о мутацији човека која је условљена његовом адаптацијом на природну животну средину, већ о капиталистичкoj мутацији која је условљена адаптацијом човека на технички свет путем техничких средстава и на технички начин. Она не доводи до усавршавања људске врсте, већ до њеног дегенерисања и уништења. Дарвин се бави настанком и развојем животињских врста; поглавица се бави угрожавањем опстанка животињских врста и човека. Природа постаје јединствени живи (животворни) организам и добија интегришућу онтолошку димензију путем идеје „мајке“ као „ткачнице живота“.

Марксов „хуманизам-натурализам“ не појављује се само у односу према пукој природи, већ (као и код поглавице) у односу према капитализму. „Хуманизам“ није само превазилажење природног, већ и друштвеног поретка који се заснива на борби између људи за опстанак. Критика природног стања постаје критика либералног капитализма који се заснива на социјалном дарвинизму. Беспоштедна борба за опстанак између животињских врста, право јачега – све је то изведено из „природног стања“ и постаје „природно“ покриће за капитализам и доказ његове вечности. Маркс превиђа специфичност капиталистичке борбе за опстанак. У природи борба за опстанак основ је опстанка и развоја живог света. Она условљава егзистенцијалну целовитост живог света и развој од нижих ка вишим животним облицима, што значи стварање квалитативно нових животних облика: она има животворни (родни) карактер. У капитализму борба за опстанак води се путем апсолутизованог принципа учинка који има квантификујући карактер и који се заснива на принципу неограниченог увећавања профита. Борба за победу (елиминација) која се постиже постизањем већег квантитативно мерљивог учинка је капиталистички облик „превазилажења“ природне селекције. Капиталистички дарвинизам је на капиталистички начин дегенерисана природна селекција која се заснива на апсолутизованом принципу квантитативно мерљивог учинка (тржиште-профит), што значи на уништавању родног (животворног) карактера природне селекције која пружа могућност за стварање виших животних облика – новог квалитета живота.Уместо да ствара нове, капитализам уништава постојеће животне облике и дегенерише човека лишавајући га природности (денатурализација) и људскости (дехуманизација). Он, заправо, уништава човека као живо биће и ствара од њега робота, а од природе и друштва технички свет. Капиталистичка борба за опстанак нема животворни, већ деструктивни (ништећи) карактер. У монополистичком капитализму, у коме владају принципи „Велика риба прождире малу рибу!“ и „Уништи конкуренцију!“, дошло је до коначног обрачуна с принципом „Конкуренција рађа квалитет!“ на коме се заснивао „прогрес“ у либералном капитализму. Борба за опстанак “превазиђена” је тако, што је постала уништавање живота. Она се не заснива на борби за опстанак између људи, већ на борби за опстанак између капиталистичких концерна, што значи да се не руководи егзистенцијалним потребама живих бића, као што је то у природи, већ нехуманим и анти-животним интересима капитала. Њу не покреће немаштина, већ стицање профита и на том процесу заснован развој “потрошачког друштва” у коме стварање и стицање добара постаје начин уништавања човека као културног и биолошког бића, као и природе. У крајњем, конкуренција не подразумева само уклањање слабијих, већ уништење човека као живог бића и природе као животворне целине.

За разлику од северноамеричког поглавице за кога је човек део природе и који ствара митолошку везу између човека и природе, за Маркса човек је постао еманциповано природно биће тако што је стекао способност да, као специфично стваралачко-слободарско биће, има мењалачки (прерађивачки) однос према природи. Отуда проистиче идеја о хуманизовању природе која је уобличена у Марксовим „Економско-филозофским рукописима“. По Марксу, природа нема своју животворну аутентичност и еколошку целовитост, већ је сведена на стихијско догађање. Маркс се обрачунава с идејом да природа има онтичку димензију, што значи да је схватање природе независно од конкретног историјског односа човека према природи и стога има не-друштвени и не-историјски карактер. Када пише о “деструктивности”капитализма (у “Основи критике политичке економије“) Маркс има у виду превазилажење “идолатријског односа према природи”, будући да “капитал непрестано све револуционише рушећи препреке које ометају развитак производних снага, проширења потреба, разноликост производње и искоришћавање и размену природних и духовних снага.” Маркс превиђа да капиталистичка деструкција идолатријског односа према природи, коју он поздравља, нема животворни и еманципаторски, већ анти-егзистенцијални карактер. Обрачун с идолатријским односом према природи који се ослања на „револуционарни“ карактер капитализма истовремено представља обрачун с природом као животворном (родном) целином чији је човек само органски део. У „примитивним“ праисторијским као и преткапиталистичким облицима живота човек је, упркос подређеног положаја у односу према природи, живео, развијао се и опстао – као и живи свет на земљи. Након два века живота под капитализмом човечанство се нашло над ивицом провалије. Када се имају у виду размере уништења до којих ће доћи развојем капитализма, може се закључити да су у егзистенцијалном смислу и најпримитивније људске заједнице супериорне у односу према капитализму. Отуда не изненађује да се све већи број људи окреће оним религијама које имају идолатријски однос према природи. У том контексту, писмо поглавице племена Сијетла добило је прворазредни значај, посебно због тога што се у њему на изванредно пластичан и визионарски начин указује на тенденције развоја капитализма као поретка који уништава природу и човека. Питање пропасти северноамеричких староседелаца постало је у савременом свету питање опстанка човечанства. То је оно што писмо поглавице племена Сијетла чини блиским све већем броју људи који пропадање живота на планети са правом доживљавају као сопствено пропадање.

Филозофија живота поглавице племена Сијетла проистиче из животне филозофије северноамеричких староседелаца: начин обезбеђивања егзистенције условио је однос према природи. Они се не односе према природи на основу рада са којим се природа прерађује у корисне ствари, већ као корисници дарова природе (сакупљачка делатност и лов). Живећи као део природе и немоћни да делују на природу и на тај начин обезбеде егзистенцију, домородци су били изузетно рањиви на угрожавање успостављене равнотеже у природи. Индикативан је њихов однос према дивљим биволима. Они су били животно заинтересовани да се број бивола не смањује и убијали су их у оној мери која је била неопходна да обезбеде егзистенцију. Начин на који је амерички капитализам уништио северноамеричке староседеоце упућује на праву природу капитализма: геноцид над домородцима заснива се на екоцидном односу према животној средини. Економска експанзија капитализма, што значи претварање природе у економски простор њеном технизацијом, довела је до систематског уништавања природе и на тај начин до уништења домородаца.Амерички староседеоци уништени су пре свега на тај начин, што је уништена њихова животна средина и тиме животињске врсте од којих је зависио њихов опстанак. Полазећи од тога поглавица је дошао до истине која има судбински значај за човечанство: оно што се деси животињама, десиће се човеку. „Пророчанство“ поглавице нема религиозни ни спекулативни, већ емпиријски карактер: оно се заснива на непосредном животном искуству северноамеричких староседелаца. Живећи у јединству са природом, они су на најдраматичнији начин доживели екоцидну природу капитализма и на основу тога били су у стању да увиде његову суштину и последице које ће уништавањем природе неминовно настати. Што се тиче градова, они су тотализовани капиталистички простори и као такви капиталистичка гета. У њима је природа сведена, у виду „зелених површина“, на сурогат природног простора који је организован по принципима техничке рационалности и ескејпистичке функционалности.

Настојећи да од живота северноамеричких староседелаца створе модел живота коме савремени човек треба да тежи, острашћени „натуралисти“превиђају битне „детаље“ из живота северноамеричких домородаца који се не уклапају у идиличну слику који они о том животу настоје да створе. Непосредна егзистенцијална зависност од природе условила је карактер односа између домородачких племена. Настојање да се заштити територија која је представљала животни простор племена (пре свега ловишта) доводила је до непрестаних сукоба. Домородачка племена налазила су се у стању сталног рата који је имао истребљивачки карактер. То је непосредно условљавало начин живота, обичаје, морал и религију северноамеричких староседелаца. Највиши узор младим домородцима није био мирољубиви и умни човек, већ „велики ратник“ који се неустрашиво бори за опстанак свог племена и беспоштедно се обрачунава с припадницима противничких племена. Европски колонизатори вешто су користили сукобе између староседелачких племена – стајући час на страну једних, час на страну других – да би их лакше поробили и истребили. У данашњем свету толико идеализовани начин живота северноамеричких староседелаца био је, заправо, један од узрока њихове пропасти. Тек када је човек стекао способност да путем рада обезбеди своју егзистенцију, и на тај начин се ослободи непосредне зависности од природе, створени су реални друштвени услови за миран саживот људи. Настанак класног друштва онемогућио је оживотворење пацифистичких потенцијала људске заједнице чији се опстанак заснива на раду.

Марксова критика капитализма представља један од конкретних историјских облика критике капитализма. Она је нужни, али не и довољни услов за развој савремене критике капитализма. Све драматичнија еколошка и друштвена криза, коју ствара капитализам, намеће потребу за новом револуционарном мишљу која се неће заснивати само на есенцијалном, већ пре свега на егзистенцијалном хуманизму.Ради се, заправо, о стварању савремене класне свести пролетаријата, при чему се доводе у питање и оне Марксове идеје на којима се заснива Марксово схватање социјалистичке револуције и будућности и које важе као неприкосновено полазиште у левичарској критици капитализма.

Марксова мисао „покрива“ свеукупност живота човека као друштвеног и историјског бића и пружа могућност да се потраже одговори на многа битна питања која савремени човек поставља. У њој не постоји оно најважније: анализа развоја капитализма као деструктивног поретка и у том контексту разматрање могуће будућности човечанства. Не ради се о томе „да ли је Маркс знао“ или „да ли је могао да зна“ да је капитализам деструктивни поредак (будући да у његово време капиталистичка деструкција природе и човека није имала драматичне размере као што је то данас), већ да његова критика капитализма превиђа његову суштину – што доводи у питање њену исправност, политичку доктрину која се на њој заснива и идеју будућности која из ње проистиче. Марксова мисао одвела је критику капитализма из егзистенцијалне (Фурије) у есенцијалну сферу и на тај начин је допринела сакаћењу класне (само)свести радника, као и сакаћењу критике капитализма, а самим тим и сакаћењу политичке борбе против капитализма. Маркс је у својој критици капитализма превидео најбитније: борба против капитализма није само борба за слободу човека, већ је истовремено борба за опстанак човечанства.

Што се тиче тврдње да Марксова мисао указујена деструктивну природу капитализма, поставља се питање због чега Маркс у свом најважнијем политичком спису „Манифест комунистичке партије“, као и у другим текстовима у којима позива раднике у борбу против капитализма, не указује на деструктивну природу капитализма и не позива раднике да се боре да спрече уништење живота на Земљи? Уколико је Маркс дошао до тога да је капитализам поредак који уништава живот, зар није логично да би позив у борбу за очување живота био ако не најважнији (што би по својој природи требало да буде), онда свакако један од најважнијих садржаја његовог револуционарног програма? Зар не би, у том случају, историјско (друштвено) биће радничке класе било условљено и екоцидном природом капитализма и зар не би постајање радника од класе по себи класом за себе подразумевало развој еманциповане еколошке свести? Зар не би, онда, по свом класном и људском бићу радник имао не само „задатак“ да се обрачуна с класним друштвом и ослободи човечанство од угњетавања, већ и да спречи његово уништење?

На праву природу Марксове критике капитализма указује мисао оних који су га слепо следили. Капиталистичко уништавање живота и човека као биолошког и људског бића није до данашњих дана постало предмет озбиљнијег разматрања марксистичких теоретичара. Ни најрадикалнији марксистички критичари капитализма нису дали посебан значај истини да је капитализам у својој бити деструктивни поредак. Ако Маркс у своје време није дао одговарајући значај деструктивним тенденцијама развоја капитализма, због чега то нису урадили његови следбеници када је постало очигледно да капитализам уништава природу и човека? Одговор је једноставан: они нису развијали критику капитализма полазећи од тенденција његовог развоја, већ су се бавили тумачењем Марксове критике капитализма упорно инсистирајући на ставовима које је капитализам превазишао. Марксови списи постају својеврсна „Библија“ из које се извлаче „истине“ у виду „правих“ цитата чија се истинитост доказује таутолошким вербалним жонглирањем. У њима нема најважније истине: капитализам уништава природу као животворну целину и човека као биолошко и људско биће и самим тим уништава саму могућност будућности, а то значи не само могућност постајања света људским светом, већ и могућност његовог опстанка. Оно што је најгоре, „одбрана“ Маркса постаје обрачун с настојањем да се укаже на праву природу капитализма и на сву драматичност егзистенцијалне кризе коју ствара капиталистички „прогрес“, и самим тим обрачун с критичком мишљу и политичком борбом које се заснивају на истини да је капитализам тоталитарни деструктивни поредак.

Када се има у виду да је за Маркса историја једина права наука и да идеја о историчности људског друштва представља камен темељац његове револуционарне мисли, постаје јасније због чега капитализам не може да буде деструктивни поредак. По Марксу, капитализам је историјски поредак. То је оно што чини његову конкретну бит и представља основ његове постојаности. Капитализам је историјски поредак на два начина: као резултат и као услов историјског развоја друштва. И у првом и другом случају он је историјска неминовност. Другим речима, капитализам по свом историјском битку не може да буде поредак са којим се завршава историја, поготову не поредак који ништи историју. Историја има успоне и падове, али нема те силе која је у стању да заувек заустави точак историје. Марксова теорија историје има метафорички облик и антрополошки карактер. Говорећи о историји Маркс, заправо, говори о човеку и његовој неуништивој потреби за слободом и о његовој способности да, путем развоја својих универзалних стваралачких моћи и борбом против неправде, створи хумани свет. Историјски периоди у развоју човечанства су степенице по којима се човек пење и са којих пада да би, упркос препрекама и падовима, доспео до оних висина са којих се отвара хоризонт ни са чим условљене слободе. Слобода је тај „дух“ који даје смисао људском животу и као таква је везивно ткиво историје. Марксово схватање историчности друштва заснива се на слободарском оптимизму: комунизам је неминовност зато што је слобода човека неминовност. Слободарски оптимизам претпоставља егзистенцијални оптимизам који се заснива на развоју производних снага са којима се човек ослобађа зависности од природне стихије и развија своје стваралачке моћи. Будући да је слобода суштина Марксовог схватања историчности друштва и неприкосновени услов будућности, Марксово схватање историје се, по природи ствари, заснива на егзистенцијалном априоризму.

У методолошкој равни, Марксова мисао пружа могућност за развој савремене критике капитализма. Полазећи од Марксовог најважнијег методолошког постулата да је „анатомија човека кључ за разумевање анатомије мајмуна“, намеће се потреба да се уобличи таква критика капитализма која има у виду монополистички капитализам у његовој последњој („потрошачкој“) фази развоја у којој су се до краја развиле противречности капитализма као деструктивног поретка који све драматичније доводи у питање опстанак човечанства. Најразвијенији облици критике капитализма, који одговарају највишој фази његовог развоја, представљају полазиште за разумевање претходних облика критике капитализма: у светлу најразвијенијих облика критике претходни облици стичу конкретну историјску легитимност. Марксови најважнији постулати добијају конкретну историјску препознатљивост и политичку (мењалачку) вредност тек у контексту развијене критике капитализма као поретка који доводи у питање опстанак човека и живота на планети. Без тога, они се своде на апстрактну хуманистичку реторику која одвлачи критичко-мењалачки ум од основних егзистенцијалних питања. У савременом свету Марксова критикакапитализма као израбљивачког поретка није изгубила на актуелности. Међутим, она добија конкретни историјски смисао у контексту постајања капитализма тоталитарним поретком деструкције. Борба против капитализма није само слободарско и економско питање радника, већ је постало основно егзистенцијално питање човечанства.

Упркос томе што се служи научним методом и што долази до научних резултата, Марксова мисао нема научну, већ политичку природу. Маркса не занима научни ни филозофски „објективизам“, већ револуционарна пракса потлачених. Његова мисао је слободарска критика капитализма која тежи покретању радника у коначни обрачун с класним друштвом. Она није само критика капитализма, већ је и мисао пролетерске револуције. Марксова критика капитализма има за циљ развој бескомпромисне критичко-мењалачке свести код пролетаријата, а не усмеравање ума ка теоријским расправама. Она себе препознаје као „свест праксе која мења свет“, што значи као оруђе у класној борби. До човекобивства не долази се испразним умовањем, већ борбом за слободу која подразумева развој стваралачког и слободарског бића човека. Наука и филозофија немају објективну димензију, већ су инструмент у класној борби. То је Бенјаминово и Брехтово становиште када је реч о уметности, а Блохово становиште када је реч о спорту и телесној култури. Револуционарна пракса потлачених је она моћ која објективне могућности слободе треба да претвори у реалне могућности ослобађања човека.

За Маркса истина је синоним за слободу. Она нема релативни већ апсолутни карактер и заснива се на природи човека као универзалног стваралачког бића слободе и на историјском развоју друштва. До истине се не долази теоријским расправама, већ борбом за слободу која подразумева реализовање истинских људских моћи и стварање од друштва заједнице слободних људи. Истина има конкретно-историјску природу, што значи да је њена суштина одређена конкретним могућностима стицања слободе у конкретном историјском тренутку. Револуција за Маркса није основни онтолошки, гносеолошки и аксиолошки, већ основни слободарски принцип. Није теоријска свест та која треба да буде водич радника у њиховој борби против владајућег поретка и за будућност, већ њихова конкретна друштвена егзистенција, њихов најамнички статус, егзистенцијална неизвесност, свакодневна понижавања која доживљавају… Револуционарна свест радника израз је њихове потребе за слободом и социјалном правдом.Истовремено,научни приступ у Марксовој теорији не служи само зато да би се указало на нехуману природу капитализма, као и на његову пролазност и стога неминовну пропаст, већ да би се створиле ограде природно-научном детерминизму (фатализму) и пуком револуционарном волунтаризму који може да доведе до превремености и самим тим до пропасти социјалистичке револуције (отуда његов критички однос према Париској комуни пре њеног настанка), што може да има несагледиве негативне последице на развој радничког покрета. И тај „детаљ“ указује на то који значај Маркс даје револуционарном ентузијазму радника, али и њиховој револуционарној самосвести која се заснива на објективној процени конкретних друштвених (историјских) услова у којима је револуција могућа. Маркс је био свестан да социјалистичка револуција може да победи, што значи да утре пут комунистичком друштву, једино уколико буде изведена на правом месту (најразвијеније капиталистичке државе Европе) и у право време (на врхунцу економске и на тој основи опште-друштвене кризе).

Марксова мисао пружа могућност да се установи принципијелна разлика између радничке побуне и социјалистичке револуције. Радничка побуна није сама по себи социјалистичка револуција, већ је само онда социјалистичка револуција уколико укида капитализам и то тако да успоставља (социјалистички) поредак који превазилази капитализам и отвара могућност за стварање комунистичког друштва. Другим речима, социјалистичка револуција могућа је једино на темељу економске и на тој основи опште-друштвене кризе која подразумева до краја развијене противуречности капитализма. Само на основу аутентичне социјалистичке револуције могуће је створити истинско социјалистичко друштво које, као такво, представља дефинитивно превазилажење капитализма. Уколико је створено истинско социјалистичко друштво капитализам више није могућ. Постајање социјалистичког комунистичким друштвом прави је показатељ коначног превазилажења капитализма.

Марксова теорија не бави се могућим облицима развоја капитализма (и у том контексту могућим облицима политичке/класне борбе како буржоазије, тако и радништва), већ његовим укидањем (превазилажењем) и у том контексту полази од политички инструментализованог мита о скором паду капитализма. Суштина „XI тезе о Фојербаху“ је дати примат мењалачкој пракси будући да су, по Марксу, у најразвијенијим капиталистичким државама Европе већ биле створене објективне могућности за револуционарне промене. Није реч само о критици грађанске филозофије, већ о томе да умни свет, на коме инсистирају Кант и Хегел, не може бити резултат умовања филозофа, већ резултат политичке борбе обесправљених друштвених слојева. Француску грађанску револуцију извеле су потлачене радне „масе“ и обесправљено грађанство, а немачка класична филозофија убрала је плодове политичке борбе презрених претварајући револуционарни дух у филозофске постулате који су постали основ политичке теорије и праксе са којом је у Немачкој требало створити грађанско друштво и јединствену државу – и истовремено спречити грађанску револуцију. „Неумне“ радне „масе“ постале су покретачка снага у стварању умног света. Маркс полазиод идеја-водиља Француске грађанске револуције, али не као средства за прибављање „хуманистичке“ легитимности владајућем поретку, већ као основног политичког принципа у борби за хумани свет. Он полази од хуманистичких идеала модерног доба у настојању да се они реализују. Код њега доминира визија будућности која се не заснива на стварању (задавању) идеализоване слике будућег друштва, већ на критици капитализма и вери у слободарско достојанство и стваралачке моћи човека: човек као реализовано универзално стваралачко биће слободе је “слика” будућности.

Прећутно, није само природа капитализма, до које се долази емпиријским путем и научним анализама, та која условљава политичку борбу против капитализма, већ је то и природа политичке борбе за коју је процењено да може да доведе до рушења капитализма. У коначном, конкретна природа и способности радничке класе као субјекта револуције условљава однос према капитализму и самим тим одређује његов карактер. Сама „природа капитализма“ бива инструментализована ради остваривања што ефикасније политичке борбе против капитализма. Марксова теза да је „исправна теорија свест праксе која мења свет“ указује на то да је мењање света критеријум за оцену исправности теорије. Будући да нема мењања света без револуционарне борбе пролетаријата, следи да исправна теорија може (и треба) да поставља пре свега она питања која пружају могућност да дође до промена, а то значи која могу да мотивишу човека да се бори за нови свет као конкретно друштвено биће полазећи од конкретних (егзистенцијалних) изазова. Питање опстанка живог света и човечанства није дошло на дневни ред јер је оно било сувише апстрактно за човека кога непосредна егзистенцијална угроженост, коју свакодневно доживљава као најамна радна снага, приморава да крене у борбу за промену свог ропског друштвеног положаја. За Маркса еколошка криза није била приоритет, већ економска криза и у том контексту егзистенцијални положај радничке класе. Показало се да економска криза непосредније и драматичније погађа човека него што то чини еколошка криза. Да је еколошка криза коју ствара капитализам могла у другој половини 19. века да буде политички инструментализована и постане покретач радника у борбу против капитализма, да ли би Маркс пренебрегао Фуријеово упозорење, са почетка 19. века, да природа пропада и да се мења клима, а то значи, да ли би „превидео“ да је капитализам по својој природи деструктивни поредак, и да ли би Енгелс у последњој декади свога стваралаштва, када упозорава на уништавање природе, одговорност са капитализма пребацио на човечанство употребљавајући апстрактно „ми“?

Сам начин постављања питања и долажење до одговора израз је конкретног односа човека према егзистенцијалним и есенцијалним проблемима (у крајњем, према постојећем свету и будућности) које намеће конкретно историјско време. На један начин постављају се питања у условима када постоји егзистенцијална извесност (на чему се заснива модерни начин мишљења) и евентуални нестанак света има апстрактни карактер (за пет или десет милиона година), а на други начин постављају се питања у условима када се човечанство сучељава са све реалнијом могућношћу уништења света. Маркс је у „ХI тези о Фојербаху“ поставио, у односу према контемплативном, делатно-мењалачки принцип у први план, али се код њега мењање света не појављује у односу према све реалнијој могућности његовог уништења, већ у односу према неправди и ограниченим могућностима развоја производних снага на темељу приватне својине, као и у односу према еманципаторским могућностима које су створене у грађанском друштву и делатним могућностима човека као универзалног стваралачког бића слободе. И Марксова мисао заснива се на егзистенцијалној извесности, а питање односа између теорије и праксе поставља се у есенцијалном контексту. Ствари добијају другачији смисао када се ово питање постави у егзистенцијалном контексту, а то значи када се има у виду све реалнија опасност да ће капитализам да уништи човечанство.