Капиталистичка експлоатација земљишта

К

Марксова анализа капиталистичке експлоатације земљишта из  Капитала указује на његово схватање односа капитализма према природи. Маркс: “Са све већом претежношћу градског становништва, које она гомила у великим центрима, капиталистичка производња гомила с једне стране историјску покретачку снагу друштва, а с друге стране омета размену материје између човека и земље, тј. враћање земљишту оних његових саставних делова које је човек потрошио у облику хране и одела, омета, дакле, вечити природни услов трајне плодности земљишта. Тиме она уједно разара телесно здравље градских радника и духовни живот сеоских радника… Као и у градској индустрији, тако се и у модерној пољопривреди повећање производне снаге и јаче реализовање рада откупљује опустошивањем и исцрпљивањем саме радне снаге. А сваки напредак капиталистичке пољопривреде није само напредак у вештини пљачкања радника, него у исто време пљачкања земље; сваки напредак у повећавању њене плодности за неко дато време уједно је и напредак у упропашћавању трајног извора те плодности. Што више нека земља, нпр. Сједињене Државе Америке, полази од крупне индустрије као основице свог развитка, то је овај процес разарања бржи.” (2)

Маркс се не односи према природи у контексту њеног могућег уништења као животворне целине, већ као предмету рада и критикује капитализам зато што прекомерно исцрпљује земљиште лишавајући га плодности. Та критика важи и за претходне историјске периоде: исцрпљивање земљишта и радних слојева карактерише како робовласништво, тако и феудализам. У чему је специфичност капиталистичке експлоатације природе и човека? Полазећи од основа Марксове критике капитализма, битна разлика између капитализма и претходних друштвено-економских формација је у томе, што у капитализму доминира производња за профит, а не за задовољавање људских потреба. Не „све већа претежност градског становништва“ по себи, већ интензивирање процеса пољопривредне производње у контексту производње за профит, доводи до све интензивнијег исцрпљивања земљишта при чему се не води рачуна о његовим родним могућностима, као и о правим потребама људи. Поред тога, капитализам повећава плодност земљишта на тај начин, што упропашћује земљу као „трајни извор те плодности“. Маркс је увидео да проблем није првенствено у ограниченим могућностима земљишта, већ у капиталистичком начину прераде земљишта које се врши на такав начин, да земљиште бива лишено најважнијег квалитета – природне родности. Међутим, Маркс не увиђа да се специфичност капиталистичког начина експлоатације земљишта састоји у томе, да он уништава природну родност земљишта успостављањем вештачке родности, што значи тако што претвара земљиште у технички простор, а човека у техничко средство за уништавање природе. Штавише, савремена производња хране указује на то да капитализму није потребно ни земљиште. У индустрији хране сировине се добијају на вештачки начин, а читав процес производње одвија се у техничким условима, путем техничких средстава и на технички начин. Врхунац капиталистичког екоцидног варваризма је у томе, што капитализам не чини само земљиште сувишним, већ чини сувишним и саму планету на којој живимо, као и човека као природно и људско биће. На капиталистички начин дегенерисани научници и њихови „спонзори“ из света капитала и политике отписали су Земљу као космички дом човека и са њом „традиционално човечанство“.

Марксова критика капиталистичке експлоатације природе дата је у контексту критике хиперпродукције. За Маркса капитализам није екоцидни, већ експлоататорски поредак. Ствари се постављају у равни производње и потрошње. Маркс је превидео да капиталистичка производња не подразумева само потрошњу сировина, енергије и људског рада, већ уништавање природе као животворне целине и човека као природног и људског бића. За њега пустошење земљишта не указује на екоцидну природу капитализма, и у том контексту на угрожени опстанак човечанства, већ на једну од штетних последица индустријализације. Истовремено, Маркс превиђа да исцрпљивање природних ресурса нема само механички и квантитативни, већ и квалитативни карактер, што значи да условљава конкретну природу капиталистичког прогреса, природу буржоазије и радничке класе, природу класне борбе и социјалистичке револуције, однос према будућности и саму могућност будућности… Што се тиче процеса рада, развијајући техничка средства за све интензивнију обраду земљишта капитализам је довео до вишеструког повећања продуктивности рада и до редуковања телесног рада и тиме телесног исцрпљивања радника.

По Марксу, капитализам прерађује природу тако што је претвара у корисне предмете и на тај начин повећава извесност људског преживљавања и проширује границе људске слободе путем материјалних добара и развојем стваралачких моћи човека. Истовремено, Маркс указује на опасност да капитализам прекомерним искоришћавањем земљишта до те мере исцрпи њену природно условљену плодност, да може да доведе у питање опстанак будућих генерација који у будућем друштву треба да се заснива на рационалној преради природе која подразумева њену регенерацију по принципу „размене материје између човека и земље“. Маркс релативизује значај истине да капитализам доводи у питање опстанак будућих генерација. Он критикује капитализам зато што исцрпљује земљиште, али последице пројектује у будућност која добија апстрактну димензију. Имајући у виду да капитализам ствара могућности за вештачку оплодњу земљишта и успева да продре све дубље у земљу и на тај начин обезбеди нове сировинске и енергетске изворе, као и да обезбеди њихову ефикаснију експлоатацију, релативизује се питање исцрпљивања земљишта. Уистину, капитализам доводи у питање опстанак будућих генерација тако што од свог настанка све драматичније уништава природу. Оно што је Маркс наслутио као могућу егзистенцијалну опасност, уколико у међувремену радничка класа не укине капитализам и успостави квалитетно другачији однос према земљишту, заправо се развијало са настанком капитализма (на то је указао Фурије још почетком 19. века, као и поглавица племена Сијетла, пола века касније) и кулминирало је у „потрошачком друштву“. Оно што се код Маркса појављује, у виду прекомерног исрпљивања земљишта, као потенцијална егзистенцијална опасност за будуће генерације, у савременом свету постало је, у виду уништења природе као животворне целине, реална опасност за опстанак човечанства. Истовремено, капитализам не доводи у питање опстанак човечанства само тако што лишава земљиште плодности, већ и тако што лишава човека плодности. Постајање капитализма тоталитарним деструктивним поретком доводи до тога да ће се будуће генерације све драматичније сучељавати како са све погубнијом еколошком кризом, тако и са сопственим биолошким дегенерисањем. Капиталистички начин развоја производних снага осудио је човека на биолошко пропадање не само на тај начин што је пресекао органску спону која повезује човека са природом, већ и на тај начин што природу лишава природних, а човека људских особености. Ради се о процесу денатурализације природе и дехуманизације и денатурализације човека претварањем природе у технички простор, а човека у техничку ствар.

Марксова „радна теорија вредности“, по којој земља добија вредност путем њене прераде, указује на редукционистички однос Маркса према природи. Пре свега, природа је сведена на предмет рада, а однос човека према природи сведен је на њену прераду. По Џону Фостеру и Брету Кларку, за Маркса човек и природа су „два оригинална чиниоца (agencies)“ у стварању богатства који „настављају да сарађују“. (3) Они „бране“ Маркса тако што наводе Марксов цитат Вилијама Питија, („оснивача класичне политичке економије“) са почетка Капитала, „рад је отац материјалног богатства, а земља је његова мајка“. Оно што је највредније у Фостеровим и Кларковим разматрањима је да уочавају да Маркс прави разлику између „вредности“ (value) и „богатства“ (wealth). Марксово упозорење да је земљиште богатство које припада човечанству и да као такво не сме да постане приватна својина и предмет неограничене експлоатације, претставља један од основних принципа на коме треба да се заснива савремена критика капитализма.

Фостеров и Кларков однос према Марксовим ставовима о капиталистичком исцрпљивању земљишта проистиче из њиховог (не)схватања природе капитализма и карактера односа капитализма према природи. Они, попут Маркса, не праве разлику између исцрпљивања земљишта као сировинског извора и уништавања природе као животворне целине. Капитализам не лишава само земљиште родности, већ мења климу, истребљује животињске врсте, трује ваздух, загађује воду, уништава шуме, генетски изобличава човека и стерилише његове животворне потенцијале, ствара таква техничка средства која моментално могу да униште човечанство и живот на планети… Исто тако, Фостер и Кларк тврде да се, по Марксу, однос капиталиста према свету заснива на принципу: „Après moi le déluge!“ („После мене потоп!“) и да је Маркс често напомињао да капитал има вампирски однос према природи као живи мртвац који опстаје тако што исисава крв из света. Уистину, однос капиталиста према свету не заснива се на принципу „После мене потоп!“, будући да капитализам од последица уништавања света ствара основе за свој развој. За капиталисте, будућност се не појављује у односу према капитализму, већ се своди на будућност капитализма који је „вечан“. У том контексту, створен је мит о „неограниченим могућностима развоја науке и технике“ и, на тој основи, илузија да је капитализам способан да се „бескрајно регенерише“ и „усавршава“. Модерни олимпизам, као врхунац идеологије мондијализма и као средство за обоготворење капиталистичког поретка, указује на капиталистички однос према будућности. Олимпијске игре су „фестивал пролећа“ (Кубертен) и као такве обнављање животне снаге капитализма, а олимпијско временовање (олимпијаде) указује на то да је капиталистичка будућност безгранична.

Служећи се фрагментарним приступом Марксовој мисли, Фостер и Кларк настоје да помере тежиште Марксове критике капитализма према оним питањима која постају доминантна егзистенцијална питања у савременом свету. На тај начин, Марксова мисао губи историјску аутентичност и доводе се у питање идеје које чине суштину његове мисли. Уколико се желе искористити одређени Марксови ставови о капиталистичкој експлоатацији природе као основу за изградњу критике капитализма као екоцидног поретка, то се не може учинити независно од Марксових најважнијих идеја и основне интенције његове критике капитализма. Није спорно да Марксови ставови о капиталистичком исцрпљивању земљишта добијају све већи значај како капитализам све драматичније уништава природу. Спорно је да се њима покушава дати доминирајућа димензија у Марксовој мисли. Имајући у виду сву драматичност капиталистичког уништавања живота на планети, питање је да ли Марксови ставови о прекомерном исцрпљивању земљишта могу да буду основ за изградњу савремене критике капитализма. У сваком случају, они могу да добију одговарајући значај само у контексту критике капитализма као тоталитарног деструктивног поретка. То се односи и на Марксово упозорење да природа не сме да постане приватна својина и као таква неограничени предмет капиталистичке експлоатације. Од генератора развоја производних снага, приватна својина је постала генератор уништења живота на земљи.

Специфичност капиталистичке експлоатације природе не састоји се у томе да капитализам лишава земљиште плодности, већ да уништава природу као животворну целину и да његов однос према природи има „стваралачки“ карактер. Капитализам не ствара хуманистичку или натуралистичку, већ „техничку цивилизацију“ и у том контексту претвара природу у технички простор, а човека у машину. Капиталистички развој производних снага не ствара могућност (на темељу продуктивнијег рада, смањивања радног времена и хуманизовања радних процеса) за „скок из царства нужности у царство слободе“ (Енгелс), већ се своди на техничко „усавршавање“ постојећег света, што практично значи на дегенерисање и уништавање природе и човека као културног и биолошког бића путем техничких средстава. Животна моћ капитализма заснива се на његовим дехуманизованим и денатурализованим стваралачким моћима: капитализам уништава природни и људски свет тако што ствара „нови“ – „технички свет“ и човека који одговара том свету. Уништавање стварањем – то је погонска снага капиталистичког прогреса. Путем тог процеса капитализам увлачи људе у своју егзистенцијалну и вредносну орбиту претварајући стваралачке потенцијале човека у деструктивну моћ и дајући читавом процесу спектакуларну димензију (естетика деструкције). Уместо да капиталистички развој производних снага повећава извесност људског опстанка и ствара могућност за коначно ослобођење човечанства од природне стихије, он све драматичније доводи у питање опстанак човечанства и самим тим слободу човека. И Марксово указивање на то да капитализам исцрпљује природне ресурсе и да на тај начин доводи у питање опстанак будућих генерација намеће закључак да капиталистички начин развоја производних снага не повећава извесност опстанка човечанства, већ да га доводи у питање. Међутим, по Марксу неизвесна егзистенција човечанства не заснива се на деструктивној природи капитализма, већ на стихијском карактеру тржишне привреде која делује као природни закон и који се заснива на апсолутизованом принципу максималног увећавања профита. Уистину, капитализам се не заснива на натуралистичком ирационализму, који подразумева борбу живих бића за опстанак и има родоносни карактер, већ на деструктивном ирационализму, који се заснива на борби између капиталистичких корпорација за опстанак по принципу „Уништи конкуренцију!“.

Упркос настојањима владајуће пропагандне машинерије да убеди јавност да је капитализам у стању да, путем науке и технике, „санира“ негативне последице које ствара, капитализам са својом све драматичнијом екоцидном праксом уништава илузију да је у оквирима капитализма путем науке и технике могуће санирати последице уништавања природе и човека. Уместо да развија веру у будућност, капиталистички „прогрес“ производи страх од будућности. У најразвијенијим капиталистичким земљама највећи је страх од пропасти. Као одговор на то, капиталисти настоје, путем владајуће пропагандне машинерије, да страх од капитализма претворе у „страх од природе“ коју капитализам, уништавајући је, претвара у извор све веће опасности за човека. Страх савременог човека од природе превазилази страх од природних сила које је „примитивни“ човек имао будући да се он данас не заснива на локалним непогодама, већ на све реалнијој опасности од потпуног уништења живота на Земљи. Капитализам је до те мере исцрпео природне ресурсе, загадио животну средину, уништио живи свет, пореметио климатске прилике и, истовремено, створио таква средства за масовно уништење и технику која садржи све стравичнији деструктивни потенцијал – да је уништење човечанства постало његова непосредна будућност. Човечанство се нашло између савремене Сциле и Харибде: „подивљале“ природе и капитализма који је у самртном ропцу и чији владари су спремни, да би спречили његову пропаст и стварање новог света, да униште човечанство. Вероватноћа преживљавања човечанства и опстанка живота на планети приближава се нултој тачки.

 

O autoru

ducisimonovic

Komentari

Noviji tekstovi

Poslednji Komentari

Arhiva

Kategorije

Meta Linkovi

Pratite Ducijev rad i na fejsbuku