KategorijaSport, kapitalizam, destrukcija

Sport nema svoju istoriju. On nije zasebna ni nad-istorijska pojava. Istorija sporta je istorija društvenih odnosa iz kojih proističu i koji uslovljavaju aktivnosti koje će biti označene terminom „sport“. Istorijski razvoj sporta nije se odvijao u linearnom kontinuitetu, već su konkretni oblici sporta nastajali i razvijali se u okviru konkretnog totaliteta određene epohe, što znači da je njihov „međusobni odnos“ posredovan tim totalitetom. Sport je u kapitalističkom društvu dosegao svoj puni razvoj i postao posebna (ne i zasebna) društvena pojava. Tek se u njemu „oslobodio“ lovačkih, ratničkih, religioznih, kulturnih i lokalnih primesa i postao „čisto“ otelotvorenje osnovnih egzistencijalnih principa kapitalizma: principa kompeticije i principa kvantitativno merljivog učinka. Kao kompleksna, u svojim protivrečjima do kraja razvijena pojava, sport kapitalističkog društva je polazište i putokaz koji omogućava da se u prethodnim istorijskim oblicima uoče klice i nerazvijeni oblici sporta koji će se do kraja razviti u modernom sportu. Polazeći od njega, moguće je napraviti istorijsku (nasuprot mitološkoj) analizu antičkih olimpijskih igara, gladijatorskih borbi starog Rima, srednjovekovnih viteških turnira, kao i seoskih i drugih oblika takmičenja.

Jedna od polaznih teza slobodarske kritike sporta je da sport u kapitalističkom društvu ima onu ulogu koju je religija imala u srednjem veku. Marksov odnos prema religiji jedno je od opšte prihvaćenih polazišta radikalnih kritičara sporta. Marks: „Religijska bijeda je jednim dijelom izraz zbiljske bijede, a jednim dijelom protest protiv zbiljske bijede. Religija je uzdah potlačenih stvorenja, duša svijeta bez srca, kao što je duh svijeta bez duha. Ona je opijum naroda.“ – „Prevladavanje religije kao iluzorne sreće naroda zahtjev je njegove zbiljske sreće. Zahtjev da napusti iluzije o svome stanju jeste zahtjev da napusti stanje u kome su iluzije potrebne. Kritika religije je, dakle, u klici kritika doline suza čiji je oreol religija. (1) (…..) Kritika religije završava učenjem da je čovjek najviše biće za čovjeka, dakle, kategoričkim imperativom: da se sruše svi odnosi u kojima je čovjek poniženo, ugnjeteno, napušteno, prezreneo biće… (Pod. K.M.) (2)

Izuzetan metodološki značaj dobija i Marksova teza da se „kritika neba pretvara u kritiku zemlje“ (3) koja, zajedno sa prethodnim tezama, usmerava kritičku misao na konkretne društvene izvore nastanka religije, kao i na nastajanja potrebe za religijom. Pravi smisao kritike religije nije u tome da se ukine religija, već da se iskorene društveni odnosi koji je uzrokuju i uslovljavaju. Analogno tome, slobodarska kritika sporta ne završava u kapitalizmu, kao što je to slučaj sa građanskom kritikom sporta, već postaje kritika „doline suza“, što znači kapitalističkog društva. Ovde treba napomenuti i to, da je sport posebna vrsta „opijuma“ koja ne dovodi čoveka u pasivno stanje, kao što je to slučaj sa religijom, već ga goni na ubilački i destruktivni aktivizam.

Slobodarsku kritiku sporta razlikuje od građanske kritike i to, što u svom pristupu sportu (kapitalizmu) polazi od Marksove dijalektike koja „u pozitivno razumevanje postojećeg stanja unosi ujedno i razumevanje njegove negacije, njegove nužne propasti; jer se ni prema čemu ne odnosi sa strahopoštovanjem i jer je u svojoj suštini kritička i revolucionarna“. (4) Shodno tome, slobodarska kritika svoju verifikaciju ne traži u sferi građanske nauke i filozofije, već u svakodnevnoj borbi čoveka za stvaranje novog društva. Ona prevazilazi pozitivističke discipline koje se bave „objašnjavanjem“ sporta u nastojanju da mu pribave „naučno“ i „filozofsko“ utemeljenje i obezbede večnost vrednostima koje su otelotvorene u sportu. Ona je obračun s pozitivističkim umom, logikom tehnokratske racionalnosti,  apsolutizovanim principom učinka koji ima kvantitativni karakter, socijalno-darvinističkom koncepcijom koja svodi čoveka na zver a društvo na čopor, kao i s „tehničkom civilizacijom“ i robotizacijom čoveka. Slobodarska kritika ne teži da izgradi neku „novu“ teoriju koja će biti alternativa građanskoj teoriji, već teži da se oživotvori prevazilaženjem kapitalističkog društva, a to znači da ukine dualizma teorije i prakse na kojem počiva građanska misao. U tom kontekstu, smisao slobodarske kritike sporta nije u tome da se stvori neki „novi sport“ (poput „socijalističkog“, „humanog“ ili „slobodnog sporta“), već da se ukine (prevaziđe) sport kao posebna, od čoveka otuđena institucionalizovana sfera u okviru nastojanja da se sruše sve barijere koje je kapitalizam digao između ljudi – da bi čovek mogao da se „vrati“ iz otuđenih sfera, u kojima je sveden na glumca nametnutih uloga, i ostvari jedinstvo svoje univerzalne stvaralačke ljudskosti.

Slobodarska kritika sporta nastoji da reafirmiše utopijsko koje je građanska misao, u nastojanju da ga obezvredi, svela na utopističko, što znači na puku maštariju. Ovaj zahtev je tim pre opravdan, jer je destrukcija postala vladajuća tendencija u razvoju kapitalizma. Tek u odnosu prema katastrofalnim posledicama razvoja kapitalizma ideja budućnosti, kao otvaranje puta za realizaciju istinskih ljudskih potreba i sposobnosti koje su se „u krilu“ (Marks) kapitalističkog društva razvile, dobija pravu vrednost. Ne radi se, dakle, samo o slobodarskim, već pre svega o egzistencijalnim motivima. Osloboditi se okova kapitalističke tiranije istovremeno znači sprečiti uništenje prirode i čovečanstva. Po prvi put u istoriji, upravo zbog anti-egzistencijalne tendencije razvoja kapitalizma i dramatičnog nagomilavanja njegove destruktivne moći, sloboda čoveka postala je osnovni uslov obezbeđenja opstanka čovečanstva. Esencija je postala osnovni uslov egzistencije.

Sledeći nastojanje čoveka da povrati slobodarsko dostojanstvo, slobodarska kritika nastoji da afirmiše agon kao borbu između dobra i zla, što znači slobodarski karakter progresa. Građanska teorija svela je agon na borbu između ljudi za pobedu i dominaciju, odnosno, na borbu čoveka protiv samoga sebe kao ljudskog i prirodnog bića – da bi se postigli ne-ljudski i anti-egzistencijalni ciljevi. Olimpijski (osvajačko-tlačiteljski) agon uklonio je sa javne scene prometejski (slobodarski) agon. U savremenom kapitalizmu borba za afirmaciju prometejskog duha nije samo borba za slobodu, već i borba za opstanak.

Vladajuća tendencija u razvoju savremene građanske misli upućuje na dramatičnost kapitalističke destrukcije: ona pada u sve dublje beznađe vukući za sobom emancipatorske impulse koje je građanska misao stvorila i bez kojih nema pomaka napred. Stoga je jedan od osnovnih zadataka slobodarske kritike da sačuva emancipatorsko nasleđe građanskog društva (sloboda izbora, samoinicijativnost, produktivistički aktivizam, lično dostignuće, individualna odgovornost…) i da ga razvije u nastojanju da ga oživotvori. Superiornost slobodarske kritike sporta u odnosu prema građanskoj teoriji je u tome, što je ona otvorena prema svakoj misli u nastojanju da iz nje „uzme“ ono što omogućava razvoj društva i doprinosi opstanku života na Zemlji. Otvorenost prema budućnosti čini slobodarsku kritiku otvorenom prema svemu što je u istoriji stvoreno. Istovremeno, upravo zbog toga što je sport kondenzovani izraz onoga što se dešava u dubini društvenog bića, razvijenost kritike sporta jedan je od pokazatelja stepena razvijenosti društva. Ovde treba reći i to, da postoji opasnost da kapitalistička mašinerija „usisa“ kritičku misao i pretvori je u robu na tržištu „demokratije“. Postoji samo jedan način da se to spreči: kritička misao treba da postane sastavni deo političkog pokreta koji se bori protiv kapitalizma.           

Jedan od praktičnih rezultata slobodarske kritike sporta treba da bude ukidanje sporta kao institucionalizovanog otelotvorenja osnovnih principa na kojima počiva savremeni kapitalizam, i uspostavljanje takvih oblika slobodarske telesne kulture u kojima će se realizovati univerzalna stvaralačka ličnost čoveka, kao i izvorna potreba čoveka za čovekom u neposrednom obliku. Moderni učinak nije nastao u umetnosti, nego u ekonomiji. Njega treba staviti u kontekst humanog odnosa čoveka prema čoveku, odnosno, humanog odnosa čoveka prema samome sebi. Slobodarska kritika polazi od toga da je čovek univerzalno stvaralačko biće slobode i da je potreba čoveka za čovekom ono što čini istinsku bit ljudske zajednice. Stati na put destruktivnoj kapitalističkoj pomami i doprineti stvaranju novih puteva za razvoj čovečanstva – to su najvažniji izazovi koji stoje pred njom. U tom smislu, oslobađanje tela iz paukove mreže kapitala jedan je od najvažnijih zadataka slobodarske kritike sporta. Umesto razvoja institucionalizovanih i komercijalizovanih veza, treba razvijati neposredne međuljudske odnose; umesto „neverovatnih rekorda“ (koji se postižu putem od čoveka otuđenih i protiv čoveka usmerenih mehanizama i grupacija moći), treba težiti razvoju duhovnog bogatstva čoveka; umesto konkurencije koja se zasniva na dominaciji i eliminaciji, treba razvijati duh saradnje i solidarnosti; umesto (mazohističkog) principa „većeg napora“ (Kuberten), treba afirmisati princip zadovoljstva u stvaralačkom naporu… Najviši izazov treba da bude igra kao erupcija nesputane ljudskosti – kao manifestacija životvorne snage čoveka kao slobodarskog, društvenog i stvaralačkog bića. U tom kontekstu, učinak se „premešta“ u sferu sopstvenog ljudskog doživljavanja i u društvu se pojavljuje kao srećan čovek koji „uspravno hoda“ (Bloh).

Težnja ka „telesnoj perfekciji“ posredstvom nastojanja da se postigne rekord vodi uništenju čoveka. Rana specijalizacija, koja je nužna da bi se postigli „vrhunski rezultati“, vodi ka sakaćenju organizma, a ne ka razvoju telesnih sposobnosti. Univerzalnost je moguća ukidanjem podele rada na manuelni i intelektualni i postajanjem stvaralačkog rada osnovnim oblikom obezbeđivanja egzistencije i društvenog razvoja. Na toj osnovi moguće je prevazići univerzalnost kao estetski izazov (koji je uvek bio privilegija vladajuće pljačkaške „elite“) i uspostaviti univerzalnost kao slobodarski izazov. Radi se o univerzalnosti koja ne teži „savršenom“ obliku (zatvorenom svetu), već koja teži otvorenosti i novumu kao razvoju humanuma, a to znači neograničenom razvoju univerzalnih stvaralačkih moći čoveka i međuljudskih odnosa.

Jedna od glavnih zamerki slobodarskoj kritici sporta je da ona nepravedno poistovećuje profesionalni i „vrhunski sport“ sa amaterskim sportom i „normalnim“ oblicima sportske aktivnosti koje imaju „pozitivnu društvenu ulogu“. Pre svega, osnovna tendencija u razvoju sporta je sveopšta komercijalizacija. Čak i deca najnižeg uzrasta postaju trčeći reklamni panoi kapitalističkih firmi, što znači sredstvo za pravljenje profita – što neminovno dovodi do degeneracije sporta na svim nivoima takmičenja. Zatim, po svojoj organizacionoj strukturi i po vrednosnom utemeljenju čitav sport (uključujući „školski sport“ i „telesnu kulturu“) čini osnovu za reprodukovanje i razvoj „vrhunskog sporta“. Rekordi koji su u njemu postignuti pretstavljaju najviši kriterijum za određivanje „normi“ po kojima se vrednuje „uspešnost rada“ u sportu do najnižih kategorija. Pri tome, metodi koji se u njemu primenjuju pretstavljaju „vrhunske domete stručnog rada“ i kao takvi su neprikosnoveno polazište za rad trenera i u amaterskom sportu. Treće, odnos vlasnika sportskog show-business-a i trenera prema sportisti-najamniku uzor je za odnos „sportskih radnika“ prema sportistima amaterima. Čovek postaje sredstvo za postizanje od njega otuđenih rezultata i ne-ljudskih ciljeva. Umesto da doprinosi razvoju međuljudskih odnosa, sport doprinosi uspostavljanju sve bespoštednijih oblika manipulacije i izrabljivanja; umesto duha drugarstva i solidarnosti, u njemu sve više vlada duh nemilosrdnog suparništva; umesto ljudske, sport postaje interesna zajednica. Kao što su iluzorni pokušaji da se izgradi „humani sport“, tako je i iluzorno nastojanje da se razgraniči „dobri“ od „lošeg“ sporta. Ne može se kritikovati „loš“ sport sa aspekta „dobrog“ sporta, već se može kritikovati sport kao institucija kapitalizma sa aspekta slobodarske telesne kulture (igre). „Takmičenja“ u porodičnom krugu su rekreativni, što znači ne-ozbiljni oblici sporta. Što se tiče takmičenja mladih, ono se pojavljuju kao uvod u život u kojem vladaju principi bellum omnium contra omnes i homo homini lupus.

Razvoj kapitalizma doveo je do degeneracije principa kompeticije, kao i principa citius, altius, fortius. Prvi je postao princip dominacije, a drugi princip destrukcije. Slepo insistiranje na principu citius, altius, fortius kao neprikosnovenom „principu progresa“ neminovno dovodi do uništenja emancipatorskih potencijala kapitalizma. To ne znači da taj princip treba odbaciti, već da ga treba prevazići novim principom koji u sebi sadrži njegovu emancipatorsku potenciju. Ovo je važno zbog toga, da se ne bi išlo u drugu krajnost i da se novi svet stvara kao suprotnost postojećem svetu, što znači njegovim odbacivanjem. Umesto dijalektičkog, bio bi tako primenjen puki mehanicistički princip koji ukida emancipatorsko nasleđe građanskog društva bez kojeg budućnost nije moguća. Kao što loši racionalizam ne može da bude zamenjen pukim iracionalizmom, tako se zbog kapitalističkog degenerisanja principa citius, altius, fortius ne može dobaciti opravdana težnja čoveka da postigne više.

Ne može kvantitativno sravnjivanje da bude neprikosnoveni kriterijum za određivanje vrednosti ljudskog stremljenja da prevaziđe horizonte mogućeg. U tom smislu, ne mogu se naučnim metodima odrediti granice ljudskom organizmu i na taj način granice od kojih počinju ne-ljudski rezultati. Kriterijumi za određivanje ljudskih moći ne nalaze se u nauci, već u društvu. U njemu se začinju i razvijaju procesi koji dovode do zloupotrebe čoveka i do ne-ljudskih rezultata; u društvu, u borbi za ukidanje vladavine kapitala i otuđenih centara političke moći stvaraju se oni uslovi koji omogućavaju čoveku da, koristeći sve ono što je već stvorio, razvije svoje istinske ljudske moći. Položaj čoveka u društvu govori o tome da li je u pitanju ljudsko dostignuće ili zloupotreba čoveka. Biti na nivou svojih istinskih ljudskih moći znači biti slobodan čovek.

Težnja ka rekordu je, sa humanističkog i egzistencijalnog aspekta gledano, besmislena i pogibeljna. To nije ljudska težnja da se prekorače granice mogućeg, već sled logike kapitalističke reprodukcije koja je sama sebi cilj. Apsolutizovani učinak postaje svojevrsna „viša sila“ kojoj je čovek beznadežno podređen. Težnja ka većem bez postavljanja pitanja o ljudskom smislu znači stvaranje pokorno-izvršilačkog karaktera i fatalističke svesti. Sportom se u čoveku ubija vera u njegove ljudske moći i stvara se ideopoklonički odnos prema vladajućem poretku. Sportski aktivizam postaje način kroćenja čoveka i ubijanje njegove individualnosti. Napor da se pobedi i postigne veći učinak (rekord) svodi se na potiskivanje autentičnih potreba čoveka i na sakaćenje njegove igračke ličnosti. „Pobeda nad sobom!“ svodi se na mazohističko i samo-destruktivno iživljavanje nad sopstvenim telom. Sportska pobeda postaje poraz ljudskog, a rekord mera samouništenja čoveka. Umesto razvoja sveta po meri čoveka, čovek se „razvija“ po meri kapitalizma. Moći-biti postaje moći pobediti drugog čoveka i moći uništiti sebe, a ne moći menjati svet. „Juriš na rekord!“ zamenjuje juriš protiv nepravde i uništenja života na Zemlji.

Fink je igri, proglašavajući je „simbolom sveta“, dao kosmičku dimenziju. Radi se o tome da čovek razvojem svojih igračkih moći prevaziđe postojeći i stvori novi svet. To nije fizičko vreme i fizički prostor, već ljudsko vreme i ljudski prostor. Čovek stvara svoj kosmos.

*         *        *

Sport ima „budućnost“ kao muzejski eksponat koji će svedočiti o prirodi sveta u kojem živimo na isti način kao što gladijatorske borbe svedoče o pravoj prirodi antičkog Rima. Kao što rimski plebs, koji je u sve većem nedostatku hleba dobijao sve veće porcije krvi, nije mogao da zamisli budućnost bez Cirkusa Maximusa, tako ni današnji malograđani, kojima sve stravičnije uništavanje ljudi na sportskim borilištima služi kao kompenzacija za njihov sve bedniji život, ne mogu da zamisle budućnost bez sve krvavijih sportskih pretstava. U muzej će otići i „fantastični rekordi“, koji se postižu sve monstruoznijim uništavanjem ljudi, kao pokazatelj destruktivne prirode kapitalizma. Naši potomci šetaće po konzerviranim stazama sportskih stadiona nastojeći da nas zamisle kako urlamo dok se na stazi teturaju ubogaljeni „šampioni“ – na putu ka „slavi“ i uništenju. Za njih ćemo, poput rimskog plebsa, biti deo varvarske prošlosti koju treba prezreti. Naši potomci će nas se stideti.

Sport je radikalni obračun s telesnom kulturom. U njemu su osakaćeni i uništeni emancipatorski impulsi slobodarskog telesnog aktivizma koji će se, inspirisan duhom prosvetiteljstva, razviti nakon Francuske građanske revolucije. Treba praviti razliku između slobodnog telesnog aktivizma kao spontanog i nesputanog ispoljavanja i razvoja autentičnih ljudskih potreba i sposobnosti – kao neotuđivog “prava čoveka” (droits de l’homme), i sporta kao institucionalizovanog otelotvorenja osnovnih principa kapitalističkog društva u “čistom” obliku i u tom smislu kao zadati obrazac ponašanja. U prvom slučaju se radi se o telesnom aktivizmu koji je usmeren na stvaranje sveta “po meri” čoveka razvojem njegovih univerzalnih stvaralačkih moći; u drugom slučaju radi se o zaštiti i razvoju vladajućeg poretka stvaranjem lojalnog i upotrebljivog građanina. Istinska telesna kultura i sport su nespojivi. Tzv. “moderni sport” nije prevazilaženje, nego odbacivanje prethodnih (uslovno rečeno) slobodnih oblika telesnog aktivizma koji su bili sastavni deo određenih kultura. On spada u sferu rada (kapitalističke proizvodnje) i trgovine. U sportu se prethodni oblici kulturnog telesnog aktivizma pojavljuju u nekulturnom, što znači degenerisanom obliku. Otuda toliko insistiranje na ceremonijalu koji po pravilu prati sportska takmičenja. Anti-kulturna bit sporta dobija putem “spektakularnog programa” – “kulturnu” legitimnost. U sportu, kao i u građanskoj telesnoj kulturi koja je napustila emancipatorski trag prosvetiteljstva (filantropskog pokreta), uspostavljena je vladavina tehničko-produktivističke racionalnosti: telo je svedeno na mašinu, a kretanje na mehaniku pokreta. U sportu čovek ne napušta samo sferu kulture, nego i živi svet. Čak je i estetika sportskog tela i pokreta podređena tehničkom svetu. Savršena funkcionalnost i „besprekorni“ ritam rada mašine postaju najviši estetski izazov.

Govoreći o oblicima telesne kulture u modernom dobu koji su prethodili sportu, Hopf navodi Ajhbergovu analizu aristokratskog vežbanja koje je pretstavljalo “učenje specifičnog držanja tela, nežnih izražajnih pokreta, pristojnosti”. Cilj telesnog vežbanja bio je “učenje unapred zadatih obrazaca, dakle, radilo se o zadržavanju ili usmeravanju određenih tokova pokreta”. Nasuprot tome stajao je “svaki nedvorski običaj, seljačka nespretnost” i “iskosa je gledano na svakog ko neumereno i jednostrano upražnjava samo jednu telesnu delatnost”. “Pozitivnim vrednostima, meri i formi, suprotstavljaju se negativne vrednosti, ne-mera i ne-forma”. Radilo se o “zadržavanju reda i mere, na koje je trebalo paziti, ali ih ne preći”. Pogled na promenu kanona vežbanja pokazuje da su filantropi “najpre preuzimali tradicionalne kanone plemićkih vežbi, koje su obuhvatile igranje, jahanje, vešto skakanje i mačevanje, i pokušavali da ih ukomponuju u svoje “nove sisteme gimnastičkih telesnih vežbi”. Pored toga su uveli nove vežbe, koje su bile orijentisane prema grčkom uzoru i narodnom vežbanju”. Hopf dalje konstatuje da se “aristokratsko i filantropsko telesno vežbanje – ma koliko da je tradicionalno – radikalno razlikuje od onoga što mi nazivamo sportom. Ono se temelji na “geometrijsko-formalnom pojmu lepote, orijentisanom na ples””. Hopf se poziva na Ajhbergov zaključak da se Fajt trudio da pretvori klizanje, koje je tada ulazilo u modu, “u zaista lepu umetnost” (Fajt) i dopunjuje Ajhberga konstatacijom da “ovde dolazi do izražaja građanski moment, otkrivanje prirodne lepote“. To se jasno vidi iz Klopštokove ode klizanju. “Doživljaj klizanja” je čvrsto vezan “sa dubokim osećanjem za lepotu zimskih predela, ujutru, kao pri svetlosti meseca”. Filantropi su u pojam lepote uneli novi duh. Oni “statičkom idealu savršenstva” suprotstavljaju “dinamički”, što se izražava u “upotrebi reči usavršavanje”. (1) (Upor. Hopf, “Polja“, 174 s. april, 1982, br. 278) Ovde bi trebalo dodati da Klopštok klizaljke naziva “krilima na stopalima” čime se, u poetskom obliku, sugeriše način prevazilaženja postojećeg sveta i put u budućnost. (2) (Klopschtok, “Der Eislauf“.)

Što se tiče merenja učinka u onom smislu u kome je pristuno u današnjem sportu, ono se  “sprovodi kod filantropa postepeno”. Postoje samo “pojedinačni podaci o učinku, a u početku su ih po aristokratskoj tradiciji smatrali kuriozitetom”. Filantropi stoje “još bliže merenju u starijem smislu – kao meri koje se treba pridržavati”. Po Ajhbergu, filantropi su “samo početak prelaska telesnog vežbanja u sport”. Put ka sportu u Nemačkoj bio je “relativno dug i završen je tek pobedom sporta nad vežbanjem (“Turnbewegung“, prim. aut.), dakle tek početkom ovog veka”. Što se tiče konkurencije, filantropi su takmičenje koristili “kao sredstvo odgoja – i ovo je nešto novo”, ali je bilo potrebno “još oko sto godina da ideja o takmičenju potpuno pobedi vežbanje i time postane sport”. Hopf navodi mišljenje Krokova da filantropi pretstavljaju “istorijski početak” prelaska telesne kulture u sport u Nemačkoj. Po Ajhbergu, radi se o “procesu rastuće kvantifikacije učinka, povezanog s predstavom neograničenog povećanja učinka”. (3) (“Polja“, 174. s.)

Sa razvojem kapitalističkog društva izvorni impulsi slobodarskog telesnog aktivizma građanstva biće osakaćeni u obliku institucionalizovane “fizičke kulture” koja se svodi na na telesni dril sa kojim se uništava čulnost, duhovnost, mašta, u krajnjem, ličnost čoveka. Za Kubertena i njegove sledbenike sport je pojava u kojoj fizička kultura doseže do svog pravog smisla. Sport je, drugim rečima, “prava” fizička kultura. Zvanična “socijalistička” doktrina fizičke kulture, ostajući u ideološkom horizontu građanskog društva, nije bila u stanju da radikalizuje odnos između fizičke kulture i sporta, pogotovu da dođe do pojma slobodarskog telesnog aktivizma koji će biti otvoreni izazov vladajućem poretku.

Dok Ruso u prvi plan stavlja razvoj telesnih osobenosti i individualnih sklonosti, i na toj osnovi razvoj ličnosti (Pestaloci, Oven i Marks slede tu liniju), građanski teoretičari u prvi plan stavljaju “disciplinovanje” čoveka, što znači potiskivanje individualnih sklonosti, represiju nad telom i podređivanje čoveka modelu lojalnog i upotrebljivog “građanina”. Građanska pedagogija je u potpunosti odbacila Rusoov poziv za “povratak prirodi”. Plašeći se razvoja čulnosti, odnosno, nastojeći da steriliše prirodne potrebe čoveka, građanski pedagozi su Rusoovu inicijativu proglasili pozivom na “divljaštvo”. Njihov odgovor bio je stvaranje dvorana za vežbanje – koje postaju moderni hramovi  i kao takvi sredstvo za zatvaranje čoveka u duhovni horizont kapitalističke civilizacije. U sivilu kasarnskih vežbaonica (koje će postati obrazac za izgradnju sportskih dvorana u školama i na koledžima) i uz pomoć militarističkog drila, trebalo je da nestane šarenilo duhovnosti i mašte. Sportski stadioni i hale su prostori koji će doprineti udaljavanju čoveka od pirode, a sport aktivnost koja uništava u čoveku osećanje pripadnosti prirodi. I kod onih sportova, koji se odvijaju u prirodi, priroda ima status protivnika, nekoga koga treba “savladati”, protiv koga se treba “boriti”. Čovekov odnos prema prirodi posredovan je principom konkurencije i učinka koji su postali principi dominacije i destrukcije. Savremeni kapitalizam otima od čoveka izvorni prirodni prostor i stvara od njega konzumerski (“sportski”) prostor svodeći “slobodni” telesni aktivizam čoveka na konzumerski aktivizam. Sakaćenje najlepših planina skijaškim stazama i žičarama sastavni je deo destruktivne komercijalizacije prirodnog prostora – koji se naziva “turističkom ponudom”. Izgonom čoveka iz prirode i stvaranjem, u okviru gradova, surogata “prirodnog prostora” koji će svoj “najviši izraz” dobiti na sportskim stadionima, pokret čoveka gubi onu samosvojnost koju može da ima samo u prirodnom ambijentu. Tome doprinosi apsolutizacija učinka kojim se nameće industrijski mimesis. Pokret postaje ciljno-racionalna aktivnost koja sledi egzistencijalnu logiku kapitalizma. Kroz telesni pokret čovek sve manje prepoznaje sebe kao prirodno biće prirode, a sve više kao mehanizam.

Građanska pedagogija ne polazi od društva kao zajednice ravnopravnih i bliskih ljudi (“sloboda“, „jednakost“, „bratstvo”), već od egzistencijalnih zahteva koje kapitalizam postavlja pred čoveka (Kuberten: “Bratstvo je za anđele, a ne za ljude.”). “Borba svih protiv svih” i “čovek je čoveku vuk”, kao najvažniji životni principi kapitalističkog društva, određuju karakter “uzornog građanina” kome odgovara određeni “model” tela, odnosno, telesni pokret kome treba težiti. Iako građanska teorija uporno ponavlja tezu mens sana in corpore sano, nije “zdravo telo” to iz kojeg izvire “zdrav duh”, već je agresivni i nemilosrdni borilački duh malograđanina taj koji određuje telesno “zdravlje”. Tačnije, telo u “borilačkom naponu” (Kuberten) postaje otelotvorenje vladajućih vrednosti kapitalizma i simbol njihove postojanosti. Otuda “telesna čvrstina” postaje jedna od najvažnijih osobenosti “zdravog tela”. O tome Hitler: “Moj veliki obrazovni posao počinje sa omladinom. Pogledajte ove momke i dečake! Kakav materijal! Od toga mogu da stvorim novi svet. Moja pedagogija je nemilosrdna. Mekoća mora biti odlučno odstranjena. (…) Hoću moćnu, gospodarsku, odvažnu, nemilosrdnu omladinu. Kod nje ništa ne sme da bude slabo i nežno. Slobodna, veličanstvena zver uvek iznova mora da seva iz njihovih očiju. Hoću da moja omladina bude snažna i lepa. Upotrebiću sve moguće telesne vežbe da bih je izgradio. Hoću atletsku omladinu. To je prvo i najvažnije. Na taj način ukidam hiljade godina dosadašnjeg ljudskog razvoja. Tako imam čisti, plemeniti prirodni materijal pred sobom. Tako mogu da stvorim novo.” (4) Govoreći, u “Mein Kampf“-u, o boksu, Hitler ističe da mu “nijedan sport nije ravan u izgrađivanju agresivnosti, u iziskivanju munjevite odluke, i u jačanju tela u čeličnoj hitrini”. “Prirodno je da u očima naših intelektualaca ovo izgleda divlje”, ali dužnost nacističke države nije da “odgaja kolonije miroljubivih esteta i telesnih degenerika”. Istovremeno, “mladi arijevac” mora da “kroz svoju telesnu snagu i hitrinu” – “ojača svoju veru u nepobedivost cele njegove rase i nacije”. (5)         

Maksima mens sana in corpore sano jedan je od oblika u kojem se pojavljuje nastojanje vladajućeg poretka da mobiliše određene društvene slojeve za ostvarivanje zadatih ciljeva. Ona podrazumeva uravnilovku karaktera i svesti po modelu lojalnog i za postavljene ciljeve upotrebljivog građanina. Po svojoj prirodi ona je izvršilačka, lojalistička, anti-duhovna i u tom smislu anti-individualna. Njen konkretni smisao određen je prirodom istorijskog trenutka, odnosno, prirodom poretka u okviru kojeg se ostvaruje. Tako je, na primer, za ideologe liberalizma maksima “u zdravom telu zdrav duh” bila poziv novonastalim buržoaskim skorojevićima da se sa što većim žarom posvete sticanju što veće dobiti. Bio je to borbeni poklič sa kojim je sve gramziviji buržuj kretao kako u novu pljačku “svojih” radnika, tako i u pljačku kolonijalizovanih naroda. “Hrabrost”, “odlučnost”, “beskompromisnost”, “spremnost na rizik” – postaju glavne odlike tog, u suštini, osvajačko-tlačiteljskog duha kome nije nedostajala ni genocidna crta. Kada je reč o  “zdravom duhu” današnjeg “vrhunskog sportiste”, njegova glavna odlika je – spremnost na samouništenje. “Zdrav duh” postaje sinonim za onu fanatičnu volju koja je u stanju da natera organizam na samouništenje. Radi se o dehumanizovanoj i denaturalizovanoj samodestruktivnoj volji. U “tehničkoj civilizaciji” najviši vrednosni izazov postaje postizanje “tehničkog savršenstva”, a to znači imitiranje mašina i napuštanje živog sveta (postajanje čoveka čovekolikim robotom).

Ne određuje se šta je “zdravo telo” po medicinskim, nego prema vrednosnim (ideološkim) kriterijumima. Ono što je za naciste bilo “zdravo telo” i “zdrav duh”, za žrtve nacističkog terora i za antifašiste bilo je oruđe za uništavanje i varvarski duh. Kada je reč o “humanističkoj prirodi” ove maksime, do nje se dolazi kada se maksima “okrene” i dobije njena (monstruozna) istina: u nezdravom telu nezdrav duh! Nije “zdravo telo” osnov “zdravog duha”, već je zdravo društvo, a to znači razvoj slobodarsko-stvaralačkog  duha osnov za zdrav razvoj čoveka i njegovog tela. U tom smislu, kultura tela je sastavni deo sveukupne kulture čoveka kao univerzalnog stvaralačkog bića slobode.

 Osnovno je razviti duh zajedništva ne uništavajući, već razvijajući individualnost. A to je moguće samo onda kada čovek ima potrebu za čovekom, odnosno, kada je u njemu razvijena ljudskost. Pokret čoveka ka čoveku moguć je jedino na osnovu potrebe čoveka za čovekom. Dokle god vladaju kapitalistički odnosi koji od ljudi stvaraju “rivale” i “protivnike” nema istinskog (spontanog i autentičnog) pokreta čovrka ka čoveku. Moguć je samo “zahtev za ljudskim” koji je institucionalizovan u “moralnom kodeksu” koji detetu treba utuviti u glavu da bi “znao” kako da se “lepo ponaša”. Umesto da je autentična ljudska potreba osnov odnosa prema čoveku, tzv. “ljudsko” postaje oblik “kulturnog” ponašanja sa kojim treba prikriti sebičluk, koristoljublje, zavist, mržnju i druge slične osobenosti koje krase uzornog (malo)građanina kapitalističkog sveta. Odnosi između ljudi svode se na igranje uloga što, u krajnjem, treba da omogući uspešno funkcionisanje mehanizma reprodukcije kapitala. Tipičan primer je sportski fair-play: pruži protivniku ruku – pre nego što ga masakriraš.

Da bi se razumela prava priroda maksime “u zdravom telu zdrav duh”, treba imati u vidu da ona podrazumeva neposredni odnos tela i duha, odnosno, da isključuje obrazovanje i intelektualni razvoj kao pretpostavke duhovnom i moralnom razvoju. Veličajući vaspitni sistem Tomasa Arnolda, jednog od njegovih duhovnih uzora, Kuberten konstatuje: “Mišići su dobili zadatak da obave posao moralnog vaspitača. To je, u modernim uslovima, primena jednog od najkarakterističnijeg principa starogrčke civilizacije: stvoriti od mišića najvažniji faktor u moralnom obrazovanju”. (6) I dalje:”..; nije duh taj koji stvara karakter, već je to telo. Čovek antike je to znao, a mi to s dosta muke ponovo učimo”. (7) U sličnom tonu govori Hitler u “Mein Kampf“-u: “Narodna država nije čitav svoj obrazovni rad u prvom redu utemeljila na upumpavanju golog znanja, nego na odgajanju kao dren zdravog dela. Tek onda dolazi na red izgradnja duhovnih sposobnosti. Narodna država mora poći od pretpostavke da je jedan ne baš naučno obrazovan, ali zato telesno zdrav čovek s dobrim, čvrstim karakterom, ispunjen odvažnošću i snažnom voljom, vredniji za narodnu zajednicu nego jedan umni slabić”. (8) “Neću nikakvo intelektualno obrazovanje”, jer “znanjem upropašćujem omladinu” (9) – konstatuje Hitler izražavajući na taj način jedan od najvažnijih postulata građanske pedagogije, da vaspitanje (stvaranje karaktera, odnosno, “zdravog duha” građanina) prethodi obrazovanju. I ovde treba potsetiti na Blohovo upozorenje da telesna obuka mladih bez intelektualnog obrazovanja ne znači drugo do proizvođenje “mesa za topove”. Nije, dakle, slučajno što anti-intelektualizam pretstavlja jedan od kamena temeljaca građanske sportske pedagogije. Obračunavajući se s duhovnim (filozofskim) nasleđem starogrčke civilizacije (duhovnim kolevkom evropske kulture) da bi mogao da je instrumentalizuje kao “argument” za dokazivanje svoje koncepcije, Kuberten konstatuje da se stari Grci “malo posvećuju razmišljanju, a još manje knjigama”. (10) Istovremeno, “zdrav duh” (malograđanina) je izvan područja “dobra i zla” i u tom smislu datost (“činjenica”) koja se  ne može dovesti u pitanje. Na taj način je odbačena i kalokagathia (princip “lepog” i “dobrog”), kao i arete (princip univerzalnosti koji, po Platonu, obuhvata  arete mousike i arete gymnastike) – osnovni postulati starogrčke paideia-e, pogotovu Platonova vaspitna koncepcija po kojoj “spremno telo ne može svojom valjanošću učiniti dušu dobrom i izvrsnom, dok, obratno, izvrstan duh može pomoći telu da se usavrši”. (11)

Cilj telesnog vaspitanja nije izgradnja zdravog tela, već takvog tela koje je otelotvorenje duha vladajućeg poretka, odnosno, takva izgradnja tela pri čemu će biti uništena ljudska, a stvorena pokorno-izvršilačka svest. Nije, dakle, telo po sebi to koje stvara karakter čoveka, već vladajući poredak nameće čoveku takvu “telesnu kulturu” (takav odnos prema njemu) sa kojom se dobija karakter lojalnog i upotrebljivog građanina. “Izgradnja tela” putem nametnutog modela “telesnog vaspitanja” postaje uništavanje ljudskosti. “Vladati u glavama” – to je osnovni princip Kubertenove „utilitarne pedagogije“.

U istoriji je dominirao izrabljivačko-tlačiteljski pokret koji je usmeren protiv čoveka i koji je svoj najviši razvoj dosegao u destruktivnom (konzumersko-ekocidnom) pokretu koji dominira u današnjem kapitalističkom svetu. Tzv. “slobodni pokret” seli se u “oazu sreće” (Fink) i postaje kompenzacioni pokret putem koga čovek iživljava svoju neslobodu. Pored destruktivnog (kaskaderskog i gladijatorskog) pokreta, u sportskom show-business-u razvija se i cirkusko-zabavljački pokret, odnosno, veština kojoj nije cilj da se razviju stvaralačke moći čoveka i obogate međuljudski odnosi, već da se “zabavi” publika. Radi se o režiranoj “spontanosti” pri čemu je čovek-cirkuzaner samo jedno od oruđa vlasnika show-business-a sa kojim treba stvoriti “atraktivnu pretstavu” koja će privući gledaoce. Čovek i bukvalno postaje mehanička lutka čime je postignut najviši nivo dehumanizacije i denaturalizacije čoveka u kapitalističkom društvu. Radi se o tome da se uspostavi vladavina slobodarsko-stvaralačkog (igračkog) pokreta koji je usmeren ka čoveku i živom svetu i koji nije ni sa čim posredovan, već je izraz istinske potrebe čoveka za čovekom. Stvaralačka pokretljivost, koja je inspirisana ljubavlju i verom u čoveka (zdravo društvo kao prepostavka zdravog duha), postaje osnovnom odlikom zdravog tela. “Hrabrost i odlučnost”, kao i “čvrstina”, dobijaju drugačiji karakter u kontekstu nesebične spremnosti čoveka da se uhvati u koštac sa problemima i pritekne u pomoć drugome.

Uporedo sa sve bespoštedijom komercijalizacijom sporta, javljaju se pokušaji da se razviju novi oblici telesnog aktivizma u slobodnom vremenu koji se ne zasnivaju na principima kompeticije i učinka. I ovde postoje različite orijentacije: telesni aktivizam kao oblik očuvanja i sticanja društvenog statusa; kao bekstvo iz života i iživljavanje neslobode, ali i telesni aktivizam koji ima slobodarski karakter i koji je samo deo šireg društvenog pokreta koji je usmeren na prevazilaženje kapitalističkog sveta i na izgradnju humanog društva.

Na temelju takve orijentacije uspostavljena je “fizička kultura” u školama koja je lišena svesnog pristupa mladih “svojoj” telesnoj aktivnosti. Nema čak ni elementarnog objašnjenja o prirodi tela i smislu telesnog vaspitanja (obrazovanja) na “čisto” zdravstvenoj ravni (“telesna higijena”), pogotovu ne o prirodi pokreta i njegovom istorijskom razvoju, o sportskoj i istinski igračkoj aktivnosti. Profesori telesnog vaspitanja ne razvijaju kod učenika kritički, nego idolopoklonički odnos prema sportu. “Fizička kultura” nije jedan od oblika razvoja stvaralačkih moći mladih, njihovog duhovnog obogaćivanja (estetika pokreta), kao i razvoja međuljudskih odnosa – znači kulturno uzdizanje, već nasilje nad telom, uništavanje duha i mašte, kao i stvaranje agresivno-egoističkog karaktera. Sve je podređeno pobedi i apsolutizovanom principu učinka. Uspostavljen je proces vaspitanja – bez obrazovanja.

Što se tiče izraza “fizička kultura”, treba reći da antički physis označava prirodu, dok se u mnogim  jezicima taj izraz odomaćio kao oznaka za ljudsko telo. U osnovi ovakvog označavanja nalazi se dualizam materijalnog (prirodnog) i duhovnog sveta. Telo nije integralni deo čoveka, već je deo prirode koju duh stavlja pod svoju kontrolu. Sposobnost “držanja tela pod kontrolom”, što znači sposobnost uspešnog podređivanja tela (pokreta) vladajućem modelu “kulturnog ponašanja”, postaje osnovni način razlikovanja “kulturnog” od “nekulturnog” čoveka. Hrišćanstvo je do kraja radikalizovalo dualistički princip svodeći telo na “tamnicu duše”. Deleći fanatizam jezuita, Kuberten brani srednjovekovni običaj mučenja sopstvenog tela sa obrazloženjem da se tu radi o “potrebi duše da muči telo da bi ono postalo pokornije”. On navodi primer “svetog” Kolombana, koji “u ponoć silazi na zaleđeno jezero” i “šiba se koprivama” – “da bi očuvao u sebi divnu energiju iz koje je njegovo delo proisteklo i pružilo mu ohrabrujuću pretstavu” – kao uzor za pedagogiju XX veka. (12) Očigledno je da nije telo to koje stvara podanički (mazohistički) karakter, kako to tvrdi Kuberten nastojeći da prikrije manipulaciju čovekom, već je fanatizovanje (ubijanje kritičke svesti) čoveka koje podrazumeva obračun s njegovim osnovnim ljudskim (prirodnim) potrebama uz njegovo učešće – osnovni način na koji poredak stvara pokornog i upotrebljivog građanina. Praktično, ne radi se o udvajanju ljudskog duha i tela, već o eliminisanju kako ljudskog duha tako i tela kao integralnog dela čoveka. “Telesna kultura” (sport) svodi se na telesni dril pomoću koga se izgrađuje “čvrsti karakter” uništavanjem ljudske ličnosti (emocija, Erosa, intelekta, maštovitosti, kreativnosti). U najekstremnijoj varijanti, čovek postaje dresirana zver koja je spremna da ščepa žrtvu. Još jedna dodirna tačka između Kubertenove i nacističke pedagogije.

Osnovna karakteristika građanske pedagogije je instrumentalizacija tela, odnosno, stvaranje od tela sredstva za zadovoljavanja privatnih interesa i kratkoročnih i strateških ciljeva vladajućeg poretka. Telesni pokret (stav) nije izvorni ljudski, nego nametnuti pokret u kome je otelotvoren vladajući duh vremena. Dinamika telesnog pokreta uslovljena je tzv. “tempom života” koji diktira sve brži obrt kapitala. Sportisti, kao otelotvorenje najviših vrednosti postojećeg sveta u spektakularnom obliku, pretstavljaju jedno od najvažnijih sredstava za nametanje telesnog obrasca koji će postati vrednosni izazov i model koji će mladi imitirati. Dehumanizovanom i denaturalizovanom svetu, koji se temelji na kapitalističkoj destrukciji, odgovara dehumanizovano i denaturalizovano telo i destruktivni pokret. Za razliku od vojnog drila putem kojeg se vrši militarizacija pokreta (i na taj način duha), na sportskim borilištima dolazi do sve veće mehanizacije pokreta čemu odgovara mazohističko-samoubilački duh. Sport postaje način izvođenja čoveka iz živog sveta i njegovo prevođenje u svet mašina. “Savršeni ritam pokreta”, kao najviši funkcionalni i estetski izazov, koji se nekada pronalazio u životinjskom svetu, sada se pronalazi u svetu robota. Najviši izazov za “snagu” postaje mehanizovana (dehumanizovana i denaturalizovana) destruktivna moć. Pokazalo se da je Hitlerov “natčovek” (čovek-zver), koji je bio otelotvorenje genocidnog karaktera nacističkog poretka, bio samo prelazni oblik ka stvaranju “Ramboa” (ubica-idiot), odnosno, “terminatora” (čovekoliki robot-destruktor) koji je otelotvorenje ekocidnog duha današnjeg kapitalizma. Destruktivni izgled i ponašanje mladih samo je očajnički način da se “uklope” u svet iz kojeg su kao ljudi prognani – dodvoravanjem duhu destrukcije koji vlada svetom. Razlika između njih i njihovih roditelja je u tome, što oni to čine otvoreno, predano, naivno – “bez foliranja”. Oni se trude da što više liče na duh uništenja i smrti u čijem stvaranju, bilo kao kapitalisti ili kao njihovi najamnici, učestvuju i njihovi roditelji. Biti u “milosti” duha uništenja ili biti njegovo otelotvorenje, posedovanjem ubilačke moći, čini dve strane iste pojave.          

Uporedo sa sve bespoštedijom komercijalizacijom sporta, javljaju se pokušaji da se razviju novi oblici telesnog aktivizma u slobodnom vremenu koji se ne zasnivaju na principima kompeticije i učinka. I ovde postoje različite orijentacije: telesni aktivizam kao oblik očuvanja i sticanja društvenog statusa; kao bekstvo iz života i iživljavanje neslobode, ali i telesni aktivizam koji ima slobodarski karakter i koji je samo deo šireg društvenog pokreta koji je usmeren na prevazilaženje kapitalističkog i na izgradnju humanog društva.

Što se tiče “novih tendencija” u razvoju sporta, u okvirima kapitalističkog društva, karakteristična su razmatranja Rolanda Beslera i Ditriha Kurca. Besler konstatuje da je “privlačnost sporta kao učinka i takmičenja u aktivnom sportu u najmanju ruku je opala”. U poleđini ove “nove kulture kretanja” nalazi se “motiv za zaštitom zdravlja, za razonodom, zadovoljstvom i za uobličavanjem slobodnog vremena”. Uspostavljeni “procvat komercijalne ponude sporta odvija se zajedno sa promenom motiva i vrednosnih orijentira kod onih koji se bave sportom”. „Sport slobodnog vremena, komercijalne i alternativne ponude – novi sportski pokret – dovodi u pitanje tradicionalne strukture sporta, posebno klupski sport. Sa pobedničkim pohodom ‘studija za poboljšanje telesnih sposobnosti’ klubovi su izgubili nekadašnji monopolistički položaj. Mnoge potrebe, koje klubovi ni izdaleka ne mogu da zadovolje, zadovoljiće oni koji iz komercijalnih razloga nude sport. Želja za zdravljem, razonodom i zadovoljstvom kroz kretanje, u međuvremenu oslobođena od pravog tradicionalnog sporta, može da se ostvari.” (13)

Pre svega, ne-takmičarski “sport”, kao i “sport” koji nije usmeren ka učinku postojao je i razvijao se pre i uporedo sa nastankom modernog sporta. Filantropski i Janov “gimnastički pokret” („Turnbewegung“) u Nemačkoj; Lingov sistem telesnih vežbi u Švedskoj; “sokolski pokret” u slovenskim zemljama, „Recreation Programme“ u SAD-u; telesna pedagogija Pjotra Lesgafta u carskoj Rusiji i masovna telesna kultura u SSSR-u nakon Oktobarske revolucije; pokret “Kraft durch Freude” u nacističkoj Nemačkoj; razni oblici hoby-manije kao što su lov, ribolov, “zimski sportovi” itd. – sve su to oblici telesnog aktivizma koji se javljaju u modernom dobu i koji služe “sticanju zdravlja”, “zadovoljstva”, “razonodi”… Njihov pravi smisao moguće je shvatiti samo u kontekstu vremena u kome su nastali, odnosno, u kontekstu duhovnog i političkog pokreta kome su pripadali. “Novi kvalitet” – “nove kulture kretanja” je u tome, što je ona nastala u “potrošačkom društvu”, odnosno, što je njena priroda, kao i motivi za bavljenje njome, uslovljena prirodom savremenog kapitalizma. U “novoj kulturi kretanja” čovek nastoji da pronađe kompenzaciju za nedostatak zadovoljstva u svakodnevnom životu i to na način koji je diktiran “potrošačkim društvom” i industrijom koja proizvodi “telesnu kulturu” u slobodnom (neradnom) vremenu. Umesto kritičkog sučeljavanja s apsolutizovanim principima učinka i takmičenja (koje se svodi na borbu za dominaciju), “nova kultura kretanja” svodi se na stvaranje, uporedo sa sportom, kompenzacionog telesnog aktivizma koji odlikuje konformizam i hedonizam i koja postaje jedan od oblika konzumerskog aktivizma. “Novo” se, zapravo, pojavljuje kao jedan od oblika građanske “telesne kulture” – kao nova grana na starom drvetu. Uostalom, i sam Besler konstatuje da se ne radi o novim vrednosnim orijentirima, već o “zdravom egoizmu” današnjeg (malo)građanina. Koliko je stvarno reč o “novim tendencijama u sportu” govori i priroda  “Fitnesstudia“, tih bastiona “nove telesne kulture”. U njima se vrši “poboljšavanje telesnog izgleda” neretko putem (sado)mazohističkih seansi koje su mnogo bliže srednjovekovnoj torturi nego istinskoj telesnoj kulturi, sa ciljem da se dostigne zadati model “savremene žene” i “pravog muškarca” – i na taj način obezbedi “društveni prestiž”.

I profesor Ditrih Kurc insistira na kurativnoj i kompenzacionoj ulozi “novog sporta”. Govoreći o sve većem broju domaćinstava u Nemačkoj koja imaju samo jednog člana (sredinom osamdesetih 40-50% domaćinstava u Hamburgu i Berlinu) i povezujući to sa dramatičnim padom nataliteta (sredinom osamdesetih broj desetogodišnjaka prepolovio se u poređenju sa njihovim brojem iz sredine sedamdesetih), Kurc u sportu vidi sredstvo koje treba da doprinese poboljšanju priraštaja stanovništva. Sport postaje “nadoknada” za ograničenja koja telu nameće “svet automobila”; “nadoknada” za nedostatak “zadovoljavajućeg zajedništva u svetu u kome se ljudi pojavljuju kao masa i kao usamljeni pojedinci”; “nadoknada” za “manjak učinka, koji možemo sami sebi da pripišemo, u svetu pokretne trake i kancelarijskog rada”… Sport kao “nadoknada” treba da bude prisutan i u “drugim važnim oblastima našeg života”, što istovremeno znači da “drugi obrasci sporta” treba da dobiju na značaju. Jer, ono što ljudima treba je “uzbuđenje, draž neizvesnog ishoda”, kao i “dramatičnost i avantura”. To “sve ređe pronalazimo u svakodnevnom životu”, a ponuda “potrošačkog društva“ (od flipera do lotoa i TV-krimi serija i filmova) ima veliki nedostatak: pasivizuje nas i otuda za sobom često ostavlja bljutav ukus u ustima. „Sa sportom je drugačije”, konstatuje Kurc navodeći Norberta Eliasa koji smatra da je “traganje za uzbuđenjem u dosadnom svetu” – “jedan od velikih izazova sporta”. Sličnog je mišljenja i psihijatar Viktor Frankl koji konstatuje da “nedostatak uzbuđenja dovodi ljude na njegov kauč – a bilo bi bolje da odu na planinu”. Kada su izrečene (1969 i 1972), ove misli bile su “skoro nezapažene”, ali danas, “sve veći broj ljudi živi polazeći od njih”. Za te ljude, zaključuje Kurc, “sport je postao psiho-higijenska nužda”. (14)

Kurc se kreće utabanim stazama građanske teorije: sport se pojavljuje kao suprotnost svakodnevnom životu u kome više nema mesta za ličnu inicijativu. Životna uzbuđenja, avantura, sve ono što treba da pruži čoveku mogućnost za ljudsku samopotvrdu treba pronaći u prostoru koji se nalazi s onu stranu društvene zbilje. Kurc polazi od preždranog i frustriranog malograđanina koji je, kao ličnost, izgubljen u svetu u kome je sve podređeno “dosadnom” konformizmu i kome treba kompenzacija za obezličeni život. Otuda Kurc “previđa” mogućnost da čovek može da pronađe “uzbuđenje” i “dramatiku” u političkoj borbi protiv poretka koji uzrokuje dosadu i besmisao, kao i činjenicu da najveći broj ljudi, koji su svedeni na bezimene najamnike kapitala, pronalazi “uzbuđenje“ u sve surovijoj borbi za opstanak.

Imajući u vidu navedena razmatranja, nameće se pitanje šta je sa onom, doskora neprikosnovenom teorijom, da je čovek “po svojoj prirodi takmičar” i da je sport sredstvo za civilizovanje “borilačkih instinkata čoveka”? Šta je sa tezom, koja isto tako pretstavlja kamen-temeljac građanske teorije sporta, da je čovek “po svojoj prirodi predodređen da teži većem rezultatu (rekordu)”? Građanska teorija ostala je dosledna samo u jednom: “ljudska priroda” je određena prirodom i potrebama kapitalističkog poretka. Od radno-asketskog čoveka, iz vremena prvobitne akumulacije kapitala, preko “čoveka-takmičara” i “rekordera”, došlo se do hedonističko-konzumerskog  čoveka. Od tela kao oruđa za rad i borbu za dominaciju, stiglo se do tela kao potrošačkog mehanizma. “Nova kultura kretanja” postaje “novi” oblik integracije čoveka u “novo” kapitalističko društvo u kojem vlada “potrošački” duh. “Telesne potrebe”, kao i načini i sredstva za njihovo “zadovoljavanje”, diktirane su od strane sve razvijenije industrije koja proizvodi “novu telesnu kulturu”. Ono što ona ponudi tržištu postaje, putem reklamne kampanje, “ljudska potreba”. Vrednosni izazovi koji usmeravaju ovu vrstu konzumerskog aktivizma zadati su “modnim trendovima” i svode se na najprimitivnije oblike narcizma pri čemu čovek ne obožava svoje telo, već model koji mu se nameće kao estetski uzor. On ne nastoji da dosegne do (istinskog) zadovoljstva ostvarivanjem svojih autentičnih ljudskih potreba, već podražavanjem nametnutog “modela” koji je proizvod konzum-industrije. Čovek postaje surogat podmetnutog surogata “čoveka”.

“Nova kultura kretanja” postaje sredstvo kapitala za uvećavanje tržišta komercijalizacijom slobodnog telesnog aktivizma čoveka, što se samo uklapa u nastojanje današnjeg kapitalizma da od svakog oblika ljudskog aktivizma, kao i od svakog mesta na planeti, stvori izvor zarade. U njoj ne dominira slobodarsko-stvaralački, već konzumersko-zabavljački pokret. Ona nije oblik zadobijanja i stvaranja slobode, već komercijalizovani oblik iživljavanja neslobode. Sa njom se ne razvija slobodarsko-stvaralačka, već malograđanska (konzumersko-konformistička) svest.

Što se tiče žene, njena “ravnopravnost” u “novom sportu” rezultat je nastojanja kapitala da uveća profit uključivanjem što većeg dela populacije u konzumerski aktivizam. Ne radi se o “novom obliku emancipacije”, već o novom obliku eksploatacije i ponižavanja žene. Nije dovoljno što je odgovornost za biološku reprodukciju društva, odgajanje dece i “briga za porodicu” bačena na njena pleća; nije dovoljno što je postala najamna radna snaga, koja u “slobodnom svetu” za isti rad dobija i upola manju platu nego muškarac; nije dovoljno što je postala roba u sve razvijenijoj i perverznijoj  “industriji seksa” i objekt seksualnog iživljavanja; što je izložena sve monstruoznijoj manipulaciji da bi se sa njenim telom postigli novi “vrhunski rezultati” i dokazalo da je kapitalizam u stanju da “ide dalje”… – već treba da postane i “džogerka”, “bilderka”, reklamni pano kapitalističkih firmi u obliku “manekenke” i sve ono drugo što od nje zahteva kapital, suočavajući je s uvek “novim” modelom “uspešne žene” – koja postaje kriterijum za određivanje njene “vrednosti” i “potsticaj” za (manijakalni) konzumerski aktivizam.

Ono što je novo nije Beslerova ili Kurcova teorija, nego vreme u kojem se one pojavljuju, što im daje bitno drugačiju dimenziju. One, naime, upućuju čoveka na bekstvo iz sveta u vremenu u kome dolazi do sve dramatičnijeg uništavanja kako prirodnih osnova ljudske egzistencije, tako i međuljudskih odnosa. Sam Kurc navodi alarmantne podatke o padu nataliteta u Nemačkoj i umesto da se suoči sa uzrocima koji dovode do toga, on preporučuje “novu kulturu kretanja” kao terapiju, uprkos tome što je svestan da se ne radi o istinskom međuljudskom druženju, nego o pseudo-društvenosti. Gledano sa aspekta problema sa kojima se sučeljava današnji svet, njegovo nastojanje da odvuče kritičko-menjalačku misao na stranputicu nije samo anti-slobodarsko, nego i anti-egzistencijalno. I na ovom primeru može se videti kako kapitalizam od građanske teorije stvara saučesnika u uništavanju sveta.

Ovde treba dodati i to, da istinski nova kultura pokreta ne može da se temelji na odbacivanju agona i nastojanja da se prevaziđe dostignuto (stvori novum). Radi se o ukidanju (destruktivnog) agona koji se svodi na borbu između ljudi koja je usmerena na očuvanje i razvoj kapitalističkog poretka, i o uspostavljanju (slobodarskog) agona koji postaje borba protiv uspostavljenog poretka destrukcije i za razvoj univerzalnih stvaralačkih moći čoveka. U vezi s tim i napomena Žan-Mari Broma da “novom društvu odgovara novo telo”. Pozivajući se na stav Andre Bretona da revolucionarna misao ne treba da bude usmerena samo na društvenu oblast već i na oblast “telesnog, fiziološkog, anatomskog, funkcionalnog, cirkulatornog, respiratornog, dinamičkog i električnog”, Brom konstatuje da cilj klasne brobe nije samo ukidanje vladavine buržoaske klase i njene države, već i “stvaranje novog emancipovanog tela koje je oslobođeno od svakog otuđenja.” (15)

Sa ubrzanim razvojem “potrošačkog društva” i sve većim ulaganjima u industriju zabave i rekreaciju, čovek postaje “potrošač” sporta bilo kao aktivni učesnik (“masovni sport”), ili kao publika u sportskom show-business-u. Koliko god se trudio da se u sportu pojavi kao slobodan čovek, njegova prisutnost u sportu u sve većoj meri je posredovana institucijama i mehanizmima kapitalističke reprodukcije. Najbanalniji primer je sportska oprema. Teško da čovek može da kupi opremu koja ne nosi, u reklamnom obliku, oznaku firme. Hteo to ili ne, on je uvučen u business ne samo kao kupac, već i kao (neplaćeni) reklamni pano. Oni koji su bili najglasniji u obračunu s “komunističkom propagandom” ćutke prelaze preko činjenice da kapitalizam pokušava da celokupni životni prostor, kao i samog čoveka, pretvori u svoj reklamni pano. Svaki izlog, zgrada, bandera, gradski prevoz, ograde i trotoari, kiosci i telefonske govornice – sve dokle pogled doseže žigosano je reklamnim pečatom kapitalističkog primitivizma. Kada se tome dodaju hiljade reklamnih poruka koje kapitalizam putem radija, televizije, interneta, novina, propagandnih pošiljki i poruka svakodnevno prospe, kao prljavu vodu, na glave “svojih građana”, postaje jasnije zbog čega čovek u “slobodnom svetu” ima sve manje slobode i pameti.

“Masovni sport” je oblik masovnog bežanja iz društva, način iživljavanja novih (potrošačkih) mogućnosti (kod malograđana potvrda “statusa”) koje pružaju čoveku priliku da pobegne u prirodu i da “upražnjava sport”. Mehanizam “Radi – iživljavaj se!”, pet dana budi radna životinja da bi dva dana mogao da se iživljavaš u “slobodi” (ukoliko možeš da platiš), pojavljuje se kao i u gledalačkom sportu, samo u drugom obliku. “Sreća” se traži van društva. Povratak u svakodnevnicu čovek doživljava kao kaznu. On, zapravo, kupuje iluziju “slobode” da bi smogao snage da podnese život u kojem je lišen mogućnosti da bude čovek. I ovde se radi o pronalaženju “ostrva spasa” – o bežanju u “onostranost” što dalje od životne realnosti.    „Masovni sport“ daleko uspešnije steriliše kritičko-menjalačku svest čoveka nego što je to slučaj sa gledalačkim sportom. Dok je u gledalačkom sportu čovek pasivni sudeonik u pretstavi (sveden na urlajuću masu), u „masovnom sportu“ on je nosilac sportske aktivnosti. U pitanju je konkretni izazov (borba sa prirodom, ovladavanje prostorom, savladavanje umora, ovladavanje sopstvenim telom itd.) čije savladavanje čovek doživljava kao potvrdu sopstvenih vrednosti. Razne vrste „slobodnog telesnog aktivizma“ postaju način prividnog reprodukovanja stvaralačkih sposobnosti čoveka. I upravo je to onaj izazov koji, kako su mu sve manje mogućnosti da u svakodnevnom životu realizuje svoje istinske ljudske moći, sve više privlači čoveka. Prirodni ambijent postaje mesto na kojem će čovek aktivno sudelujući  iživljavati svoju nemoć da u svakodnevnom životu realizuje svoju ljudskost. Pored toga, u prirodi (tačnije, u onom što je od prirode još ostalo) iluzija slobode se doživljava daleko upečatljivije nego na stadionima gde je čovek okružen žičanom ogradom, “čuvarima reda” na konjima, policijskim psima… Od ne manjeg značaja je i to, da je “zadobijanje slobode” – “osvajanjem prirode” jedan od najvažnijih motiva na kojima kapitalistička propagandna mašinerija gradi mitove o svojim “herojima”. Simbol “slobodnog čoveka” postaje odvažni samotnjak koji se “hrabro” probija kroz bespuće. “Sticanje slobode” meri se kilometrima pređenog prostora i preprekama koje su savladane, istovremeno dok je u društvu čovek sveden na radno-potrošačko oruđe kapitala i birokratije. Čovečije moći-biti usmerava se na van-društveni prostor, na savladavanje podmetnutih “prepreka” da bi na osnovu doživljaja “slobode” u sportu i nametnute slike “slobodnog čoveka” stekao iluziju o posedovanju “slobode” i “vrednosti” – u društvu. Kao da ugrožavanje ljudske slobode potiče od prirode, a ne od destruktivnih procesa kapitalističke reprodukcije i birokratske samovolje. Očigledno, radi se o još jednom obliku kompenzacionog aktivizma koji omogućava čoveku bežanje od odgovornosti za razvoj i opstanak čovečanstva, kao i od rizika koji u sebi nosi borba protiv kapitalističke tiranije. Potencijalna slobodarsko-stvaralačka energija čoveka usmerena je na pseudo-aktivnost sa kojom se ne može uticati na promenu društvenih odnosa i položaja čoveka u društvu.

Kada je reč o motivima koji usmeravaju čoveka na telesnu aktivnost, treba reći da je strah od bolesti i starosti jedan od najvažnijih motiva. Jer, bolestan i nemoćan čovek, koji nema više snage da se bori za “mesto pod suncem”, biće odbačen, pregažen, prezren… “Poslodavci”, “poslovni partneri”, “prijatelji”, čak i rodbina – dižu ruke od čoveka kome je potrebna pomoć. Zdravlje postaje osnovni egzistencijalni imperativ. Ne potreba za stvaralačkom realizacijom, za istinskim “druženjem” sa prirodom i drugim ljudima, već strah da se ne ispadne iz sve dramatičnije “životne utakmice”, čija pravila diktira sve bespoštedniji kapital, i završi u blatnjavom jarku pored puta, pretstavlja onu snagu koja uvek iznova pokreće čoveka. “Slobodni” telesni aktivizam treba da otkloni nedostatke organizma koji ga sprečavaju da ide napred “punom brzinom”, da ga “naoruža” novom snagom i omogući mu da “nabaci” takav “izgled” koji će mu biti ulaznica za “poslovni svet”. Odnos kapitalizma prema čoveku diktira odnos čoveka prema svome telu. Ono nije integralni deo čoveka, već oruđe koje treba što bolje iskoristiti. Ne teži se zdravim međuljudskim odnosima i u tom kontekstu zdravom čoveku, nego “zdravom” (dehumanizovanom) telu koje postaje osnovni “kapital” u borbi  za egzistenciju. To se najočiglednije ispoljava kod “vrhunskih sportista”, koji i bukvalno prodaju svoje telo, kao i kod prostitutki, manekenki, kaskadera i sličnih profesija koji iznajmljuju svoje telo na određeno vreme.

 Razvoj konzumerskog aktivizma uslovljen je sve bržim obrtom kapitala koji nastoji da nametne čoveku ne samo što raznovrsnije oblike konzumerskog aktivizma, već i da diktira takav intenzitet potrošnje koji dovodi do hipertrofije ljudskih “potreba”. Tipičan primer je ishrana. Patološka gojaznost je neposredna posledica razvoja “potrošačkog društva”. Ljudsko telo postaje oruđe za uništavanje robe i kanta za đubre u kojoj će nestati sve otrovniji surogati kapitalizma. Dijete, centri za masažu i “skidanje kilograma”, preparati, operacije… – čitava industrija je izrasla na ždranju čiji intenzitet je diktiran “potrošačkim standardom” i životom u kojem proždiranje hrane postaje kompenzacija za uskraćenu ljudskost. Ždranje (uništavanje robe) i beznadežno nastojanje da se saniraju njegove posledice pretstavljaju dve strane od kapitala nametnutog konzumerskog aktivizma. I na ovom primeru može se videti kako kapitalizam od posledica uništavanja čoveka stvara izvore prihoda. I na kraju pitanje, šta se bitno promenilo nabolje što nekolicina robotizovanih sportista može da pretrči sto metara za manje od deset sekundi dok su, istovremeno, milioni ljudi do te mere osakaćeni “potrošačkim standardom”, da jedva mogu da se kreću?

Slobodni telesni aktivizam spada u domen kulture. Nema kultivisanog tela bez kulturnog čoveka – nema slobodnog pokreta bez slobodnog čoveka. To znači da njegov cilj ne može da bude militarizacija, komercijalizacija i mehanizacija ljudskog tela, već produhovljenje tela i pokreta. Smisao telesne kulture nije da nasilničkim vežbama ograničava i sakati nagonske impulse čoveka, niti da stvara ventile za njihovo iživljavanje u obliku agresivnog i destruktivnog ponašanja, već da poštujući osobenosti ličnosti čoveka pomogne da one dobiju svoj oplemenjujući izraz. Ne radi se, prema tome, o izgradnji modela pokreta (tela) koji treba nametnuti čoveku, već o potsticanju na stvaranje pokreta. A to je pravi zadatak volje. Za konzervativne građanske teoretičare postoji “borilačka volja”, “volja da se postigne rekord”, “da se pobedi sopstveno telo”… Nema slobodarsko-stvaralačke volje. A nje nema zato što njihov cilj nije stvaranje slobodne i bogate individue, već “kroćenje” ljudske ličnosti putem koje treba dobiti lojalnog i upotrebljivog građanina. Antički model telesne kulture, Arnold, Huizinga, Kuberten, Dim, Brendidž, ideolozi “realnog socijalizma”, vladajuća pedagoška misao na Zapadu – svi oni polaze od modela “uzornog građanina”. Ruso, a zatim filantropi, samo su, u vremenu u kojem je trebalo probiti duhovne barijere faudalnog društva i zakoračiti u novi svet, nagovestili taj izvorni životni naboj u čoveku koji je trebalo poštovati i razvijati, a ne sputavati. Bogatstvo telesnih izraza treba da bude realizacija prirodnih potreba i duhovnog bogatstva čoveka. “Harmonija tela i duha” u istinskom smislu znači da je duh čoveka u telesnom izrazu našao svoj puni izraz. U slobodnom pokretu dolazi do “susreta” između kulture i prirode čiji je neposredni rezultat oplemenjeni čovek. Takve nagoveštaje nalazimo već u Klopštokovoj odi  klizanju.

Istinska telesna kultura podrazumeva istinski ljudski (prirodni) prostor. U surogat prostoru inspiracija može biti samo surogat pokret. Istinska prirodnost, a to znači istinski pokret, moguć je samo u prirodi. Okružen pokretima prirode čovek sopstveni pokret doživljava kao istinski ljudski pokret. Prostor “ulazi” u čoveka kretanjem. Čula nesvesno reaguju na njihanje grana, treperanje lišća, na bogatstvo zvukova, mirisa, boja… Bogatstvo unutrašnjih prirodnih impulsa moguće je uobličiti i doseći jedino u prostoru u kojem život buja u nebrojenim i neverovatnim oblicima. Kada se nađe na cvetnom proplanku ili na izvorskom vrelu čovek uhvati sebe da je zadivljen. Spontanu, istinsku ljudsku reakciju – zadivljenost, razum prihvata sa iznenađenjem i nelagodnošću. Religiozne dogme i (malo)građanski moralizam samo su sredstvo za obračun s čovekom. Probijanje tog svoda, koji sprečava da sunčevi zraci prodru u čoveka, vodi ka realizovanju potisnutih ljudskih sadržaja.

Radi se o istorijskom prostoru jer on mora biti stvoren. Nije, dakle, dovoljno postojanje prirodnog prostora. Priroda u pravom smislu postoji samo za čoveka i to kao mogućnost. To je prostor u kojem može da doživi punoću svog prirodnog, što znači ljudskog postojanja. Čovek ne nestaje u bogatstvu prirodnih oblika i pokreta, kao što je to slučaj sa životinjom, već postaje čovekom (individuom) u punom smislu. On se odnosi prema prirodi tako što je doživljava i to postaje stvaralačko-pokretačka inspiracija koja vodi daljem obogaćivanju njegove ličnosti. Potrebu čoveka za slobodnim telesnim aktivizmom treba shvatiti i kao potrebu da se oslobodi ambijenta u kojem je sputan kao čovek. U tom smislu, čovek doživljava “povratak prirodi” kao bivstvovanje u prostoru koji nije zadat niti uokviren veštačkim granicama, već u kojem može sopstvenom (samoinicijativnom) telesnom aktivnošću da uvek iznova otvara nove vidike. Fizički postor za čoveka je istovremeno i duhovni prostor; telesno kretanje istovremeno je i duhovno kretanje. Dosezanje pogledom do vrhova koji se naslućuju u izmaglici simbolično je “spajanje” sa svetom koji postoji “iza” i koji postaje zamišljeni prostor željene, u postojećem svetu neostvarljive, ljudskosti. Istovremeno, gutljaj sveže planinske vode potseća čoveka da svakodnevno pije baruštinu i razvija u njemu žudnju (“princip žudnje” kao korak bliže čoveku od Blohovog “principa nade”) za životom u kojem će biti u jedinstvu sa prirodom i na taj način sa svojim prirodnim bićem.

Osnovna pretpostavka za to je ukidanje kapitalističkog poretka i postajanje stvaralačkog rada osnovnim oblikom rada. Njime čovek ne obezbeđuje samo svoju egzistenciju, već proizvodi sebe kao univerzalno-stvaralačko biće zajednice, što znači da se njime “proizvodi” ljudsko. Na osnovu stvaralačkog rada (koji može da bude samo rezultat slobodarske borbe čoveka, a ne puki sled razvoja tehnoloških procesa – koji je nužni, ali ne i dovoljni uslov da bi intelektualni postao stvaralački rad) moguće je konačno ukidanje podele rada, karakteristične za prethodne epohe, kao i “privatne” i “javne” sfere, odnosno, od čoveka otuđene i institucionalizovane političke moći. Uspostavljanjem vladavine stvaralačkog rada nestaje potreba za udvajanjem sveta na “svet brige” (rada, trpljenja, nesreće) i na “svet sreće” (iluzorna “igra”). Rad postaje ne samo “prva životna potreba” (Marks), nego prva ljudska potreba, a igra prestaje biti kompenzaciona aktivnost (kao što je to, na primer, Markuzeov “trijumf čoveka nad predmetnošću” u vidu “izbacivanja lopte”) i postaje najviši oblik spontane stvaralačke samorealizacije čoveka i međuljudskog zbližavanja, odnosno, “proizvođenje” humanuma u “čistom” obliku.

Nema “slobodne igre” bez slobodnog čoveka, kao što nema “vrhunske igre” ukoliko se ona postiže “vrhunskim” tlačenjem i uništavanjem čoveka. “Slobodna igra” neslobodnog čoveka može da bude samo iživljavanje neslobode, “zveckanje lancima”, bekstvo u „slobodu”… Pored toga, sama logika igre, pravila koja je uređuju, samo su otelotvorenje duha vladajućih odnosa, znači privid slobode (igre). Ono što se na prvi pogled pojavljuje kao bespoštedna kritika vladajućeg poretka, zapravo je privid kritike kada se shvati da je ona usmerena na zaštitu postojećeg sveta i da je ponuđena “igra” samo kondenzovani izraz duha koji vlada u njemu i u tom smislu datost. “Oaza sreće” (Fink) nije proizvod stvaralačke prakse čoveka, nego prostor na kojem se čovek, bežeći iz sveta nesreće i tragajući za slobodom, susreće sa temeljnim vrednostima kapitalističkog društva uobličenih u “igri”. To je mesto na kojem tvorci “industrije zabave” presreću napaćenog čoveka, koji teži da dosegne do svoje ljudskosti, da bi ga nanovo strpali u kavez sa pozlaćenim rešetkama; ogledalo u kome se uveli cvetovi “slobodnog sveta” pojavljuju u obliku raskošnih pupoljaka… Uverljivost slike o igri (sportu) kao “oazi sreće” dobija se u odnosu prema uspostavljenom svetu “brige”, tačnije, nesreće i neslobode. Poziv na stvaranje “oaze sreće” zapravo je poziv na učvršćivanje bedema sveta nesreće. Bespogovorno prihvatanje neslobode i nesreće u svakodnevnom životu pretstavlja za čoveka osnovni uslov da bi mogao da bude “slobodan” i “srećan” u igri. “Oaza sreće” je “nagrada” potlačenom čoveku za stoičko trpljenje nesreće kojoj je svakodnevno izložen. Imajući u vidu osnovne tendencije razvoja sporta, može se reći da su pokušaji da se od sporta stvori “oaza sreće” doživeli potpuni debakl. Pokazalo se da destruktivni kapitalizam nema mnogo razumevanja za “humanističke” projekte svojih ideologa.

“Slobodna igra” u kapitalizmu je privid slobode. Ono što je moguće u postojećem svetu neslobode je slobodarska igra koja pretstavlja jedan od oblika nastojanja da se otvore nove mogućnosti za uobličavanje i razvoj potisnutih igračkih potreba čoveka. Ona je istinska težnja ka slobodnoj igri (čoveku) jedino ukoliko je sastavni deo borbe za prevazilaženje kapitalističkog sveta. U protivnom, bez obzira na svoju intenciju, ona se svodi na stvaranje, u okviru postojećeg sveta, prostora iluzorne “sreće” na kojima će čovek beznadežno pokušavati da pronađe svoju izgubljenu ljudskost i pri tome tonuti u sve dublje blato beznađa.

Ukoliko imamo u vidu prethodnu analizu, jasno je da sport, pogotovu “vrhunski”, ne samo da ne doprinosi telesnom i mentalnom zdravlju, već je sistematski obračun s zdravljem. Rana specijalizacija i bespoštedni trening sakate čoveka i stvaraju od njega invalida. Sve šira upotreba sve razornijih “stimulativnih sredstava”, bez kojih nema “razvoja vrhunskog sporta”, dovodi do sve stravičnijeg uništavanja ljudi. Uzmimo za primer anabolike. Na osnovu mnogih ispitivanja utvrđeno je da upotreba anabolnih stereoida izaziva teške posledice: pojavu akni, opadanje kose, pojavu edema (nagomilavanje vode i gasova u telu), abnormalan rast grudi kod muškaraca i dece, kao i smanjivanje grudi kod žena, uvećavanje klitorisa, dublji glas, rast malja po telu (pogotovu brkova i brade), izaziva poremećaje kod menstruacije, pojavu netrepeljivosti i agresivnosti koja može da ima ekstremne dimenzije. Budući da su anabolni stereoidi sintetički hormoni njihovo unošenje u organizam ugrožava normalnu proizvodnju prirodnih hormona i menja njihovu funkciju. Povećana koncentracija anabolnih stereoida u krvi umanjuje proizvodnju tosesterona kod muškaraca, što dovodi do umanjivanja testisa kao i do smanjene proizvodnje spermatozoida. Istovremeno, oni povećavaju proizvodnju ženskih hormona u organizmu što uzrokuje povećavanje grudi kod muškaraca. Anabolni stereoidi pretstavljaju veliku opasnost za žene i decu. Tokom brojnih istraživanja utvrđeno je da se određene negativne promene u ženskom organizmu, do kojih je došlo njihovom primenom, ne mogu popraviti, a da njihovo unošenje u organizam dece pred-pubertetskog uzrasta može da dovede do zaustavljanja rasta kostiju a time i rasta deteta. Oštećenje i rak jetre, povećanje krvnog pritiska, bolesti srca, prerana arterioskleroza, poremećaji imunološkog sistema, rak prostate, uvećana ili umanjena seksualna potencija, krvarenje iz nosa, poremećeno spavanje i noće more – samo su neki od niza pratećih simptoma za koje je do sada ustanovljeno da nastaju kao posledica uzimanja anabolnih stereoida. (1)

Što se tiče boksa, te “plemenite veštine”, svaki udarac pesnicom u glavu prouzrokuje smrt na desetine hiljada moždanih ćelija. Slično je sa drugim “borilačkim” (čitaj: krvavim) sportovima: svaki udarac nanosi tešku telesnu povredu. Još je Hipokrat, “otac medicine”, (kao i kasnije Galen u antičkom Rimu) ukazao na pogubnost boksa po mentalno zdravlje boksera. Žalosno je da su među braniocima i propagatorima boksa najglasniji upravo oni koji su položili “Hipokratovu zakletvu“. Francuski lekar Filip Tisije još je 1919 postavio tezu: “Sportista je bolesnik.” – imajući u vidu da zamor do kojeg dolazi u sportu izaziva kod zdravog čoveka svojevrsno “eksperimentalno obolenje” (i to u oblasti “fiziologije ćelija”) koje se, između ostalog, manifestuje u povećanju temperature organizma. Bila je to “intuitivna pretpostavka” čiju  će ispravnost potvrditi moderna fiziologija. (2)

 O iluziji da sport doprinosi razvoju zdravlja govori i američki sociolog i bivši ragbista Džek Skot: “Jedno od opravdanja za praktikovanje ragbija na koledžima je da on ne pomaže samo da se izgradi karakter, nego i telo. To je glupost. Mladim ljudima se telo uništava a ne razvija. U stvari, mali je broj onih koji su napustili ragbi koji se igra na koledžima a da nisu na neki način trajno oštećeni. U toku četiri godine, zadobio sam slomljeni zglob, iščašenje oba ramena, članak koji se toliko izvrnuo da je pokidao luk stopala, tri jača potresa mozga i ruku koja je skoro morala biti amputirana zato što nije lečena na pravi način. I još sam bio jedan od onih koji su imali sreće.” (3) Skot ne štedi ni sportske lekare: “Kada je igrač povređen, šalju ga kod klupskog lekara koji obično više vodi računa o tome da vrati sportistu u igru nego o bilo čemu drugome. Ova zamena prioriteta vodi ka neverovatnim zloupotrebama. Jedna od najčešćih intervencija je davanje inekcije igraču pred utakmicu da bi se umrtvio bolni povređeni deo tela koji bi ga inače sprečio da igra. On može da igra, ali to može da dovede do novih povreda na tom delu tela koji je umrtvljen.” (4)

  Što se tiče tzv. “masovnog sporta” (jogging i drugi oblici konzumerskog i narcizoidnog aktivizma), svake godine milioni ljudi zadobiju teška telesna oštećenja tako da više od polovine ortopeda u razvijenim kapitalističkim zemljama živi od sportskih povreda. Kada se ima u vidu praksa “sportskih lekara” postaje jasno da sportska, kao uostalom i čitava medicina, nije usmerena na borbu protiv bolesti (preventiva, pre svega), nego na stvaranje što većeg broja profitabilnih pacijenata. Novac koji se ulaže na saniranje njihovih povreda umnogome prevazilazi sredstva koja se ulažu za obezbeđivanje elementarnih zdravstvenih uslova stotinama miliona ljudi u nerazvijenim zemljama sveta. Zemlje, u kojima je smrtnost među obolelima najveća, nemaju (po tvrdnjama „Svetske zdravstvene organizacije“) više od 4 dolara godišnje po glavi stanovnika!  Imajući u vidu da se potrošački standard (u koji spada i tzv. “masovni sport” kao oblik konzumerskog aktivizma) u najrazvijenijim kapitalističkim zemljama temelji i na bespoštednoj pljački svetske sirotinje, dolazi se do zaključka da kapitalizam ubogaljujući jedne, uništava druge ljude.

Što se tiče tvrdnje da (“vrhunski”) sportisti “žive duže od običnih ljudi”, treba imati u vidu (ukoliko je ta tvrdnja uopšte tačna) da se život sportista po završetku karijere svodi na saniranje posledica bavljenja “vrhunskim” sportom. To nije radost življenja, već grčevita borba za opstanak. “Prednost” sportiste, u odnosu prema “običnim” ljudima, je u tome što je on u daleko većoj meri (zahvaljujući dugogodišnjem “radu” na svome telu) svestan značaja telesnih vežbi, što je disciplinovan i u najvećoj mogućoj meri angažovan (ukoliko mu nije “pukao film” zbog pada u zaborav i nije počeo da pije i iživljava se u ždranju) da bi očuvao ono što mu je od zdravlja preostalo. Za laika telo je, kao i zdravlje, apstrakcija. On malo zna kako telo funkcioniše sve dok mu se nešto ne desi. Sportista je od malih nogu opsednut svojim telom. Nije to narcisoidnost, već pragmatična opsednutost. Iskustvo ga uči da se u organizmu ništa ne dešava slučajno i da samo uporna i precizna preventiva može da spreči raspad organizma. U toku svoje karijere bespoštedno je gonio telo na najveće napore da bi stigao do medalje; sada će ga sa istom bespoštednošću goniti da ostane u životu. Telo “vrhunskog sportiste” potseća na trkački automobil: samo rad “pod punim gasom” može da obezbedi njegovo uspešno funkcionisanje. Zato je “vrhunski sportista” do kraja života i bukvalno rob svoga tela. Telesni aktivizam nije stvar slobodno-voljnog opredelenja, već egzistencijalni imperativ. “Trči ili umri!”- to je princip koji kao pas-gonič uvek iznova primorava čoveka da pokrene telo, ali i da sačuva osmeh za javnost, koji sve više postaje samo grč koji treba da prikrije sve stravičnije škripanje, brektanje, truljenje raspadajućeg tela… Osmeh za javnost treba da sačuva i uspomenu na “šampionsku veličinu”, na sjaj medalje koja visi negde na zidu, na “uspešni život” koji je, pokazalo se, bio samo iluzija. I “legende” umiru u grču jer, posle svega, dobro znaju da nema te pobede i rekorda koji vrede toliko, da bi se za njih žrtvovao život.

Svake godine sve veći broj sportista nestane u sve dubljoj močvari droge. Do raspada Sovjetskog Saveza i “realnog socijalizma” glavni krivac za beskrupolozniju manipulaciju sportistima je bio “komunistički totalitarizam”. U odnosu prema njoj “slučajevi dopinga” na Zapadu su izgledali kao igra nevaljale dece koja ne slušaju svoje roditelje. U međuvremenu se pokazalo da je “slobodni svet” razvio svoju industriju dopinga koja je po svojoj monstruoznosti daleko prevazišla “dostignuća” zemalja “realnog socijalizma”. Samo u Sjedinjenim američkim državama vrednost sportskog tržišta droge dostigla je više milijardi dolara godišnje. Da stvar bude gora, upotrebljavaju se sve razornija sredstva. Na optuženičkoj klupi su, naravno, “pokvareni sportisti”. Ne poričući odgovornost sportista, i to kako za doping tako i u zaveri ćutanja povodom dopinga i drugih prljavih igara u sportu, trebalo bi utvrditi i odgovornost gospodara sporta koji vuku poteze iz senke i od sportista stvaraju sredstvo za ostvarivanje političkih i materijalnih interesa. Pođimo od međunarodnih sportskih asocijacija i njihovih doping-kontrola.

Kanadski sudija Čarls Dabin (Charles Dubin), koji je demontirao “slučaj Ben Džonson (Ben Johnson)”, razorio je bedeme laži koje su međunarodni sportski zvaničnici digli oko doping-kontrola. On je ubedljivo dokazao da ljudi poput Arne Ljungkvista (Arne Ljungkvist), vođe medicinske komisije Međunarodne atletske federacije, sistematski dovode u zabludu svetsku javnost kada iznose podatke o broju “uhvaćenih” sportista na doping-kontrolama. Dabin, naime, tvrdi da Ljungkvist i drugi sportski zvaničnici nastoje da stvore sliku o rasprostranjenosti dopinga u sportu na osnovu relativno malog broja “pozitivnih” sportista nastojeći, na taj način, da sakriju prave razmere dopinga. (1) U svom izveštaju kanadskoj vladi u vezi sa “slučajem Ben Johnson”, sudija Dabin konstatuje: “Iako je zdravstvenim komisijama međunarodnih sportskih udruženja, kao što su to Međunarodna atletska federacija i Međunarodni olimpijski komitet, već godinama poznato da doping-kontrole za vreme takmičenja ne daju zadovoljavajuće rezultate, oni nisu preduzeli nikakve korake da razjasne ovu besmislicu. Na taj način sa samo doprineli stvaranju utiska da se njihova takmičenja odvijaju po pravilima fair-play-a i da istraživačke laboratorije ne mogu da budu prevarene”. (2)

Svedočenje Klifa Vilija (Cliff Wiley), američkog sprintera na 400 metara, ukazuje na šta su sve spremni gospodari svetskog sporta da bi ostvarili svoje interese. Na Svetskom atletskom prvenstvu u Helsinkiju (1983) “bar trideset osmoro sportista imalo je pozitivan doping-test, od čega je bilo sedamneaest Amerikanaca. Ali, oni su bili toliko poznati, da organizator nije smeo da objavi njihova imena”. Doktor Robert Voj (Robert Voy), čovek koji je otkrio prevaru, optužio je Svetsku atletsku federaciju i njenog predsednika Primo Nebiola (Primo Nebiolo) da su “sakrili rezultate testova”. (3) To praktično znači da vrhovi međunarodnih sportskih asocijacija određuju (u dogovoru sa organizatorima sportskih priredbi) koliko sportista (i kog ranga) sme biti “uhvaćeno” – da se ne bi kompromitovalo takmičenje i izgubila planirana zarada. To više nije “zavera ćutanja”, već sve beskrupuloznija zavera laganja.

Nebiolo je otišao još dalje. Na Svetskom atletskom prvenstvu u Rimu (1987) odigrao je “svoju” ulogu u aferi oko nameštanja rezultata italijanskom skakaču u dalj Evangelistiju (Evangelisti). (4) Njegovom poslednjem i odlučujućem  skoku je pridodato skoro pola metara čime je zadobio treću poziciju i time bronzanu medalju. Italijanska državna televizija je uspela da u detalje rekonstruiše prevaru. Došlo je do protesta, Evangelisti je vratio medalju, a Nebiolo je, umesto da je zauvek izbačen iz sporta, uskoro postao predsednik Međunarodne atletske federacije!

Engleski trkač Sebastian Koe (Sebastian Coe) je još 1982, na Olimpijskom kongresu u Baden-Baden-u, zahtevao da se dopingovani sportisti do kraja života udalje sa sportskih terena, što je podržano ood mnogih sportista širom sveta. (5) Gospodari svetskog sporta su taj zahtev jednodušno odbili (iz “humanističkih” razloga), znajući da bi to dovelo ne samo do zaustavljanja “progresa” u postizanju “vrhunskih rezultata”, već da bi vratilo rezultate na nivo šezdesetih, od kada je upotreba “stimulativnih sredstava” postala sastavni deo “juriša na rekord” – što bi dovelo do opadanja interesovanja za “vrhunski sport” i značajno umanjilo prihode grupa koje sport drže u svojim rukama. Samo u poslednjem “olimpijskom ciklusu” IOC je “ostvario” prihod od preko 3 milijarde maraka.

Nisu samo vrhovi sportske mafije, u vidu Huana Antonia Samaranča (Juan Antonio Samaranch), Primo Nebiola i Žoao Avelanža (Joao Havelange) zainteresovani za prikrivanje dopinga, već su to, iz istog razloga, i firme-sponzori. Opadanje popularnosti sporta, zbog sve češćih doping afera (nakon “slučaja Krabe (Krabbe)” još samo 5% građana u Nemačkoj veruje da se pobede u sportu mogu postići bez upotrebe dopinga), (6) negativno deluje na business. Samo “Mercedes” godišnje uloži više od 60 miliona maraka (podaci iz 1992) za reklamiranje putem sporta. (7) Televizijske kompanije, kojima sportski prenosi (zbog reklama) donose enormne zarade, životno su zainteresovane za to da se stvori što neprobojniji zid laži oko “vrhunskog sporta”. Po slobodnim procenama svetski business koji se ostvaruje u sportu i putem sporta vredi preko 700 milijardi dolara godišnje, s tim što se procenjuje da će do kraja veka iznositi preko 1 000 milijardi dolara!

Javna je tajna da “vrhunski sportisti” uzimaju “stimulativna sredstva” pod neposrednim nadzorom sve traženijih i plaćenijih stručnjaka za doping koji rade za firme-sponzore, velike farmaceutske kompanije, međunarodne sportske asocijacije, sportske saveze, nacionalne olimpijske komitete i imaju podršku i zaštitu od zvaničnih državnih institucija (uključujući i  ministarstva). Oni koji organizuju tzv. “doping kontrole” i oni koji organizuju i spovode sistematsko dopingovanje sportista – na istom su zadatku, što znači da se radi o zajedničkom timu. Indikativan je način na koji Primo Nebiolo, “prvi čovek” svetske atletike, opravdava sabotiranje doping-kontrole i sistematsko uništavanje sportista: “Nalazimo se u velikom cirkusu; ako isuviše razmaknemo stubove šatora, krov će se srušiti na nas. Moramo da mislimo globalno, a ne polazeći samo od jednog aspekta. Ne želimo da se krov sruši.” (8)

“Borba protiv dopinga” neodoljivo potseća na doskorašnju “borbu protiv profesionalizma i komercijalizacije sporta”. Bila je to, zapravo, borba protiv onih koji su pozivali na iskorenjivanje uzroka koji dovode do profesionalizma. U međuvremenu, profesionalizam je postao realnost i samim tim pojava koja se više ne može dovesti u pitanje. Slično je i sa dopingom: iza prividno glasne kritike dopinga sve se više uočava nastojanje da se zauzme “fleksibilniji stav” prema tom pitanju (teza o “kontrolisanom dopingu”). Politički instinkt ideologa sporta upozorava da treba smanjiti jaz između sportske realnosti i moralističkih zahteva koji se pred sport postavljaju, jer je jasno da je sport samo kondenzovani izraz onoga što se dešava u današnjem društvu koje ne treba isuviše “pritiskati”  problemima koji u okviru njega ne mogu da budu razrešeni.

Inače, gospoda iz Međunarodnog olimpijskog komiteta otišla su najdalje u nastojanju da se “stane na put dopingu”. Po njima, trebalo bi organizovati “iznenadne inspekcije” kampova u kojima se sportisti pripremaju za takmičenja i na licu mesta proveriti da li su sportisti “čisti”. Praktično, predlaže se lov na sportiste kao da se radi o bandi najopasnijih kriminalaca, a oni zvanično važe (kakve li ironije!) za “najviše predstavnike” osnovnih vrednosti današnjeg sveta i kao takvi postaju  “idoli” masa!

Što se tiče odgovornosti nacionalnih sportskih asocijacija za upotrebu “nedozvoljenih sredstava” u sportu, karakterističan je primer „Italijanske atletske federacije“ koja je od sredine osamdesetih (na čelu se nalazio Primo Nebiolo) organizovala nabavku doping sredstava (iz SAD) i sistematsko dopingovanje svojih sportista. Najviši italijanski sportski zvaničnici su ucenama i obećanjima navodili sportiste da se podvrgnu sistematskom dopingovanju. Da bi skinuli odgovornost za moguće posledice sa sebe, oni su napravili tipski “ugovor” koji su sportisti morali da potpišu i koji glasi: “Ja…(ime sportiste) ovim izjavljujem, da želim da se kao dodatak mome treningu podvrgnem terapiji sa anabolicima… (naziv supstanci). To činim po slobodnom volji i na sopstvenu odgovornost.” Kasnije je došlo do kozmetičkih izmena u tekstu: “Ja… (ime sportiste) ovim izjavljujem, da se po slobodnoj volji želim podvrći terapiji sa medikamentima koji će biti prepisani od strane lekara Italijanske atletske federacije. Biću obavešten o doziranju, mogućim pratećim dejstvima i negativnim posledicama i upoznat sa mogućim toksičnim dejstvima.” (9) Na postojanje organizovanog dopinga u Italiji upućuje i izjava Karla Vitorija (Carlo Vittori), bivšeg trenera nekadašnjeg svetskog prvaka na 200 metara Pijetro Meneae (Pietro Mennea), data italijanskom listu “La Republica“, da je Italijanska atletska federacija još 1985  ustanovila “centralu za doping” koja italijanskim sportistima deli anabolne steroide. Po tvrđenju Vitorija, u pismima koja su upućena “vrhunskim sportistima” Italije od strane vođa italijanskog sporta, onima koji “budu uzimali anabolne steroide u dogovorenim količinama, obećan je uspeh i puno novca”.Kada se Vitori sa svojim dokazima obratio FIDAL-u, Lučiano Bara (Luciano Barra), generalni sekretar tog udruženja, zatražio je od njega da to “ne iznosi u javnost”. (10)

Polazeći od istraživanja profesora Melvina Vilijamsa (Melvin Williams), sa kraja osamdesetih, može se reći da upotreba dopinga u Sjedinjenim Američkim Državama ima karakter epidemije. Govoreći o upotrebi anabolnih stereoida Vilijams navodi da u dizanju tereta i body-building-u preko 90% sportista uzima anabolike; kod bacača kugle, koplja i diska, kao i kod ragbista, 70-80 % koristi to sredstvo; kod šprintera i desetobojaca 40-50 %, dok je kod sportova izdržljivosti 10%. Što se žena tiče, u sportovima snage zastupljenost je 20%, dok u sportovima izdržljivosti samo 1% uzima anabolike. Interesantno je i to da sportisti upotrebljavaju anabolike na način koji praktično onemogućava njihovo utvrđivanje na takmičenjima. Istovremeno, u sve većoj meri se upotrebljavaju druga sredstva, kao što je to “hormon rasta” (HGH – Human Growth Hormone) koji se od 1985 godine dobija i na sintetički način. (11) U međuvremenu, izuzetnu popularnost u SAD je dobio i clenbuterol. U svojoj knjizi “Drugs in Sports” kanadski lekar i farmakolog Mauro di Paskvale (Mauro Di Pasquale) piše: “Primena clenbuterola kod sportista dobila je dimenzije epidemije”. On se, zbog toga što mu se brže “gubi trag” u organizmu, sve češće upotrebljava kao alternativa “klasičnim” anabolicima. Njegova upotreba je u toj meri raširena, da je novinar najpoznatijeg sportskog magazina u SAD, “Sports Illustrated“-a, napisao da njega “svako uzima”. (12) Što se tiče košarke, po procenama izvršnih tela NBA lige sa početka osamdesetih od 40-75% igrača je uzimalo kokain a oko 10% “free base”, specijalno pripravljen kokain sa pojačanim dejstvom. (13) Nema nikakve sumnje da je u međuvremenu i u tom sportu došlo do “progresa” i da su u upotrebi savremenija doping sredstva. Što se tiče krvnog dopinga on, po tvrđenju profesora Williams-a, nije  prisutan samo u biciklizmu, već i u drugim sportovima izdržljivosti kao što je to maraton. “Njujorški ulični maraton” pretstavlja jedan od transparentnih oblika primene krvnog dopinga  u sportu. (14)

Na postojanje dugogodišnjeg organizovanog i obaveznog dopinga u SAD-u upućuje i Džek Skot (Jack Scott): “Kada sam u proleće 1970 razgovarao s grupom sportista sa Kalifornijskog univerziteta Džim Kalkins (Jim Calkins), pomoćnik kapitena “Cal” ragbi tima, mi je rekao da su mu treneri i klupski lekar davali anabolične stereoide. I jedni i drugi su ga uveravali da će mu takva sredstva pomoći da uveća mišićnu masu i da ojača, što se i desilo. Ali, nisu gubili vreme oko toga da mu skrenu pažnju na moguće opasne prateće posledice. “Dobio sam puno na težini kao što su mi i rekli, ali nakon otprilike jednog meseca ti stereoidi su stvarno počeli da me zafrkavaju” – rekao mi je Džim. “Otišao sam kod klupskog lekara i on mi je priznao da su moguće loše prateće posledice. Pre ovoga sam imao potpuno poverenje u trenere i lekare, i osećao sam se izdanim.” I mogao je, budući da je poznato da stereoidi dovode do atrofije testisa, otupljivanju seksualnih podsticaja, oštećenja jetre i žlezda, a neki lekari veruju da oni uzrokuju rak prostate. A oni su u širokoj upotrebi. Žestoki i brutalni igrač sa kojim se televizijski gledalac oduševljava preko vikenda često je sintetički proizvod. Kad sam pristupio Nacionalnoj ragbi ligi upoznao sam igrače koji uzimaju ne samo stereoide, već i amfetamine i barbiturate i to u zapanjujućoj količini. Većina NLF trenera se više bavi ovim stvarima nego prosečni narkos. Bilo mi je drago kada je ragbi veteran Hjuston Ridž (Houston Ridge) (…) podneo obimnu tužbu prošlog proleća protiv svog kluba, optužujući njegove zvaničnike za planiranje dopinga i za njegovu zloupotrebu. On ukazuje na to da stereoidi, amfetamini, barbiturati i druga sredstva nisu upotrebljavani “radi lečenja i ozdravljenja, već s namerom da se pomoću njih stimuliše duh i telo tako da bi igrači mogli da igraju grublje”. (15) Dajana Vilijams (Diane Williams), američka sprinterka, je 1989  posvedočila da je njen trener primoravao da uzima anabolike. Dobijala je “pilule koje izgledaju kao male fudbalske lopte – dianabol”, inače poznati i u SAD veoma popularni anabolik. Godinu dana od kada je počela da ih uzima ona je ustanovila promene na svom telu koje su bile sve vidljivije: počeli su da joj rastu brkovi i brada, klitoris je dobio “neprijatne proporcije”, dobila je dubok glas, kosa joj je ubrzano rasla i postala je nimfomanka. (16)

Da su Amerikanci “šampioni u dopingu” (po tvrđenju britanskog stručnjaka za doping profesora Arnolda Beketa (Arnold Beckett)) (17) pokazali su i događaji koji su prethodili Olimpijskim igrama u Los Anđelesu (1984). Olimpijski zvaničnici SAD su organizovali svojim sportistima, “radi prosvećivanja”, posetu laboratorijama u kojima je trebalo da se izvrše analize doping-testova olimpijskih učesnika. Radilo se, zapravo, o detaljnom upoznavanju sa načinima na koji sportisti mogu da prevare doping-kontrolore. U Los Anđelesu ni jedan Amerikanac, za razliku od sportista iz drugih zemalja, nije bio uhvaćen u dopingu. Nisu svi američki treneri učestvovali u ovom skandalu. Pat Konoli (Pat Connolly), jedna od trenera ženskog tima, izjavila je na saslušanju pred Senatskom komisijom: “Kada sam saznala o predolimpijskom probnom programu Američkog olimpijskog komiteta, koji je trebalo da omogući našim sportistima da kroz upoznavanje sa zvaničnim test-metodama uspešnije izbegnu da budu otkriveni, osećala sam se prevarenom kao dete koje su roditelji ostavili na cedilu.” (18)

Američka sprinterka Florens Grifit Džojner (Florence Griffith Joyner), poznate pod nadimkom “Flo-Jo”, izvanredan je primer hipokrizije koji vlada kako u zvaničnim sportskim strukturama SAD–a, tako i u američkom društvu – kada su u pitanju “nacionalni interesi”. Po rang-listi “Track-Field News”-a iz 1987, ona nije bila ni među prvih deset najbržih sportistkinja. U SAD se nalazila tek na sedamnaestom mestu među šprinterkama na sto metara. U toku jedne godine ona je postigla rezultat za koji je Čarli Frensis (Charlie Francis), bivši trener Bena Džonsona (Ben Johnson), rekao da je “uništio istorijsku putanju razvoja sporta” i da su njeni rezultati “pedeset godina ispred planiranih rezultata”. U Seulu je osvojila tri zlatne medalje i postavila dva svetska rekorda. (19) Neki novinari su je proglasili za “dopingom napumpanog hermafrodita”, a optužbe su stizale i od Karla Luisa (Carl Lewis) i Darel Robinsona (Darrell Robinson) koji je izneo da joj je lično prodao flašicu sa deset kubnih centimetara muškog hormona rasta. Džojnerova je Robinsona nazvala “umobolnim lažovom”, a Luisu zapretila da će da ga “sredi”. (20) Inače, na doping-testovima je uvek bila “čista” – ne postoji test za “hormon rasta”. Imajući u vidu njen izgled i rezultate koje je postigla, i laiku je moglo da bude jasno da su njeni rekordi sve samo ne sportski rezultati. Ono što je najvažnije je da je Džojnerova sa američkom zastavom u ruci trčala počasne krugove na stadionu i da je sa oduševljenjem bila pozdravljena kako od američkih vlasti, tako i od američke publike – kao “veličanstveni simbol slobodnog sveta”. Džojnerova je umrla u 36 godini.

Što se tiče Karla Luisa, maratonka Klaudija Mecner (Claudia Metzner) je postavila pitanje: “Zbog čega Karl Luis u slobodnom vremenu nosi zubnu protezu?” Sama je dala odgovor: “Svako već zna, da zbog upotrebe hormona rasta vilica dobija abnormalne dimenzije.” (21)

Na sudskom procesu koji je u proleće 1989 održan u Torontu povodom doping-afere sa kanadskim sprinterom Benom Džonsonom, njegov trener Čarli Frensis je izneo da su zvaničnici Kanadske atletske federacije “od početka osamdesetih znali za upotrebu steroida među kanadskim sportistima”. (22) Inače, kod Džonsona je, još je u pripremnom periodu pre Seula, krajem 1987, primećeno da mu, zbog dugogodišnje upotrebe anabolika, raste leva dojka i da se pretvara u ženu. (23) Utvrđeno je da je Džonson koristio i “hormon rasta” (za deset flašica je dao 10 000 dolara), kao i da je drugi Džonsonov trener, Džordž Astafan (George Astaphan), sastavio program dopingovanja “hormonom rasta” za Mark MekKoja (Mark McKoj), Angelu Isajenko (Angella Issajenko) i Desai Vilijams (Desai Williams). (24) Naravno, kanadski sportski zvaničnici su činili sve što je u njihovoj moći da uvere kanadsko javno mnenje da je kanadski sport “čist”. Od najavljenih “provera” nije bilo ništa i Džonsonu i njegovim kolegama je utrt put do Seula koji je “časnim olimpijskim zvaničnicima” trebalo da donese političke poene i gomile dolara.

Što se tiče Engleske, u njoj su još 1985 počeli da kontrolišu takmičenja na kojima učestvuju i mladi od dvanaest godina starosti (!) jer je ustanovljeno da treneri daju doping supstance i deci pred-pubertetskog uzrasta. Šaron Dejvis (Sharron Davies), bivša članica engleskog olimpijskog plivačkog tima, konstatuje da je  to “žalosni pokazatelj razvoja  našeg sporta”. (25)

Zapadna Nemačka je upotrebu dopinga još od kraja sedamdesetih digla na nivo zvanične državne politike, s tim što je sistematsko dopingovanje u Zapadnoj Nemačkoj počelo da se sprovodi još u jeku priprema za Olimpijske igre koje će se održati u Minhenu (1972). (26) Profesor Klaus Hajneman (Klaus Heinemann), predsednik Naučnog saveta (Zapadno) Nemačkog sportskog saveza je još 1988 nedvosmisleno objasnio o čemu se radi: “Nemačka mora da investira u sport, jer on olakšava poistovećivanje građana sa državom”. (27) Nemački sportski funkcioneri su se, u razvoju sporta, rukovodili “prognozom” Vildor Holmana (Wildor Hollmann), jednim od vodećih zapadno-nemačkih sportskih lekara i predsednikom parlamentarne komisije za vrhunski sport, da “nikada više, čak ni u dalekoj budućnosti, nećemo imati vrhunski sport bez dopinga.” (28) Istovremeno (1984) Holman izjavljuje: “Postigli smo maksimum – sportisti su došli do kraja svojih bioloških mogućnosti”. Tri godine kasnije on konstatuje da su sportisti došli do svojih fizioloških granica i, polazeći od primera vrhunskih trkača na 400 metara, tvrdi da njihovo prekoračenje vodi “samouništenju ćelija”. (29) Holmanova neprincipijelnost simbolično izražava položaj današnje nauke koja se “lomi” između činjenica, koje ukazuju na sve veće uništavanje čoveka, i lojalnog odnosa prema njenim gazdama.

Za glavnog atletskog trenera Zadane Nemačke Kristian Germana (Kristian Gehrmann), upotreba anabolika je bila obavezna. Među njegovim “štićenicama” (nemački sociolog Brigite Berendonk (Brigitte Berendonk) ih naziva Germanovim “doping haremom”) su bile i Eva Vilms (Eva Wilms) (svetska atletska rekorderka), Ingra Maneke (Ingra Manecke) (osam puta prvakinja Nemačke u bacanju diska) i Klaudia Loš (Claudia Losch) (olimpijska pobednica u bacanju kugle). One su, na njegovu sugestiju, doping sredstva nabavljale preko pošte ne znajući da iza te “trgovine” stoje on i njegov pomoćnik Simon – koji su na tom “poslu” ostvarivali proviziju od 2 000%! Utvrđeno je da su funkcioneri Zapadno Nemačke atletske federacije godinama bili upoznati sa Germanovim prljavim poslovima, ali da nisu ništa preduzeli – zbog medalja. (30) Kada je sve izašlo na videlo, German je “kažnjen” tako što je  nastavio da radi u sportu i to čak sa reprezentativkama, a Simon sa decom predpubertetskog uzrasta! Evo kako je German u „ZDF“ televizijskom intervjuu, iz 1989, odgovorio na pitanje da li daje doping sredstva svojim “štićenicama”: “Ako kažem ne, smejaće mi se moje kolege; ako kažem da, izgubiću posao.” (31) Pošteno, nema šta! Inače i pored  dramatičnih upozorenja majke Ingre Maneke o sve lošijem zdravlju i psihičkim poremećajima njene kćeri, sportski funkcioneri Zapadne Nemačke nisu ništa preduzeli da spreče sistematsku zloupotrebu kojoj je bila izložena. (32) Ovde i podatak da je zapadno-nemačka sedmobojka Birgit Dresel (Birgit Dressel), koja je umrla u aprilu 1987 (u 26 godini) od posledica trovanja “stimulativnim sredstvima” (čije je zdravlje bilo pod nadzorom najvećeg autoriteta u zapadno-nemačkoj sportskoj medicini Armina Klimpera (Armina Klümper)), koristila 101 medikament! (“Der Spiegel“, 37/1987)

Jedan od onih sportista koji su najviše doprineli razbijanju mita o “poštenom nemačkom sportu” je i dugogodišnji  golman fudbalske reprezentacije Zapadne Nemačke, Toni Šumaher (Toni Schumacher). Po njemu, “u svetu fudbala postoji doping – naravno prećutni, čuvan kao najstrožija tajna, tabu”. A evo kako su izgledale završne pripreme nemačkog tima za Svetsko prvenstvo u fudbalu u Meksiku iz 1986 : “Počelo je sa tri litara minerlanog napitka… koje smo morali dnevno da popijemo”. “Nakon trećeg treninga svi smo dobili proliv”. “Svako jutro smo uz naš elektrolitski napitak gutali gomile tableta: gvožđe, magnezijum, vitamin B u najvećim dozama, vitamin E, par hormončića za privikavanje na visinu…” “Pored tableta pljuštale su injekcije. Sam profesor Lizen (Liesen) je ubrizgao 3 000 inekcija. U njima je bilo svega mogućeg: biljni ekstrakti za jačanje telesnog odbranbenog mehanizma, vitamini C i B u visokim dozama, ekstrakt meda da bi se potpomogao rad srca i krvotoka, teleći krvni ekstrakt protiv posledica visinskog vazduha.” “Uz sve to su obavezno išle i tablete za spavanje.” (33) Što se tiče Bundeslige, Šumaher tvrdi da u njoj “doping ima dugu tradiciju”.On navodi da je još kao mladi igrač bio “šofer” najboljim igračima i da ih je, pred važne mečeve, odvozio kod jednog kelnskog lekara koji im je davao pilule i inekcije. Neki od njih nisu više mogli da zamisle opstanak u sportu bez specijalnih preparata koji su sadržali anabolike, amfetamine i druga doping sredstva. Bilo je reprezentativaca koji su uz pomoć “hemije za jačanje” redovno osvajali titule prvaka sveta. Među njima bio je i jedan minhenski igrač koji je sam spravljao razne “specijalne preparate” i na sebi isprobavao njihovo dejstvo. Kolege su ga prozvale “pokretna apoteka”. Šumaher priznaje da je i sam uzimao doping. Ujesen 1984 trebalo je da se u Kelnu, po tvrđenju uprave kluba, odigra “sudbinska utakmica”. Po ko zna koji put se radilo o “opstanku kluba”. Budući da je jedan broj igrača već upotrebljavao kao doping sirup protiv kašlja, koji sadrži visoku dozu efedrina, odlučeno je da se upotrebi taj napitak. Pod dejstvo efedrina, “kolege su kao đavoli leteli po terenu”. Utakmica je dobijena, ali su igrači u toj meri bili iznureni i izmučeni da su odlučili da nikada više ne posegnu za tim sredstvom.” (34) Šumaher se dopingovao i na treningu. Radi se o captagonu koji “povećava agresivnost, izdržljivost i otpornost”. “Posledice su loše: prekoračuju se i to gotovo nasilno sopstvene granice učinka. U dužem periodu čovek crpi svoj biološki kapital. Bez ikakve kontrole, bez pouzdanog telesnog upozerenja: “Ne mogu više!”. A onda je danima potpuno slomljen. Ne može da se naspava i pored najvećeg umora. Što se ljubavnog (seksualnog) života tiče: on je mrtav. Ni najmanja reakcija. U ovoj avanturi sam naučio: stalna upotreba dopinga nije samo opasna po život, već je i ponižavajuća. Zato ruke dalje od ovih eksperimenta.” (35) Ovo Šumaherovo upozorenje treba svakako pozdraviti, ali je sam Šumaher, u istoj studiji, ubedljivo dokazao da je doping  neminovan ukoliko se želi ostati u sportskom show-business-u: “premor protiv koga se ništa ne može učiniti”, “dostignute biološke granice učinka”, “sve veći zahtevi za većim učinkom”, “stres-situacije” (dodajmo tome neminovne povrede i starenje) – sve to, po Šumaheru, primorava sportistu da posegne za dopingom i da postane zavistan od njega. (36)

Govoreći o (zapadno) nemačkom profesoru Manfredu Donikeu (Manfred Donike) kao simbolu sporta u kome dominira nauka, Hoberman konstatuje da je vrhunski sportista postao “ekvivalent biološkom organizmu”, odnosno, “integritet ličnosti zamenjen je integritetom tela” i da “telo sportiste potvrđuje svoju autentičnost u obliku hemijske analize, dok se karakter sportiste – njegov dar za poštenjem, za dostojanstveno ponašanje – odbacuje kao nepouzdan.” (37) Hoberman napominje da novinari u svojim izveštajima prave od sveta vrhunskog sporta “mitsku subkulturu” u kojoj je “nauka pomešana sa romantikom” i gde “sportisti, naučnici i tehnike treninga dobijaju oreol jezivog”. (38) Postoji realna opasnost genetske manipulacije, odnosno, da se rezultati biotehnologije primene i na ljude i to pre svega u oblasti sporta. Radi se o “ponovnom rađanju veštačkog monstruma Viktora Frankenštajna (Viktor Frankenstein) u obliku veštačkog sportiste” ili, savremenim rečnikom kazano, o stvaranju “robotizovanog humanoida” ili “biomehaničkog čoveka”. (39) Bečki doping-ekspert Ludvig Prokop (Ludwig Prokop) (koji smatra da je čitav svet sporta postao “jedna velika mafija”) ima pred sobom sličnu “stravičnu viziju” sporta: “dehumanizovani, robotoliki sportista koji dela u stanju hipnoze, kreatura koja ne oseća bol, ili nije u stanju da mu se suprodstavi.” (40) Na sličan način razmišlja i Rihard fon Vajcseker (Richard von Weizsäcker) koji u govoru, od 16 novembra 1985, pred funkcionerima Nacionalnog komiteta Zapadne Nemačke, upozorava da “stvaranje specifičnih tipova tela za specifične sportske discipline”, uz pomoć “genetičkih manipulacija”, “više nije domen naučne fantastike”, nego pojava koja je “već uočljiva na horizontu”. (41)

Po Hobermanu, gentehnologija je ta koja će omogućiti najdublju biološku transformaciju čoveka. Moguće je da će ova tehnologija biti primenjena u vrhunskom sportu pre nego u drugim oblastima budući da je kod te vrste delatnosti najlakše uspostaviti korelaciju između aktivnosti određenih gena i obeležja koja upućuju na učinak. Sportisti bi, dakle, trebalo da budu prvi zamorčići “humane” gentehnologije. Mogućnosti genetskog inžinjeringa u sportu uslovljene su razvojem “ljudskog genom-projekta” koji bi trebalo da bude okončan 2005 identifikacijom svih od tri milijardi bazičnih DNS parova koji sačinjavaju ljudski “genom”. Poređenjem gena “manje talentovanih” sa genima “vrhunskih sportista” moći će da se dođe do “gena-učinka” i da se postigne njihova sinteza koja će biti ubrizgana u fetus koji se nalazi u materici. Sledeći korak bi mogao biti “kloniranje” genetski istovetnih individua iz “genoma” nekog “vrhunskog sportiste”. (42) Po američkom profesoru Melvinu Vilijamsu (Melvin Williams), “manipulacija genima” je verovatno poslednje sredstvo sa kojim se može obezbediti dalji rast učinka u sportu. Koristeći se ovim sredstvom, “sportski lekari će u pravom smislu reči biti u stanju da proizvedu super-atlete. “One kojima “ovakve misli možda izgledaju preterano”, Vilijams podseća na Adolfa Hitlera koji je “isto tako bio opsednut idejom da stvori rasu nadljudi, Arijevaca”, koristeći se “bazičnom tehnikom sparivanja muškaraca i žena koji su imali željene arijevske karakteristike”. Vilijams dolazi do sledećeg zaključka: “Tehničke pretpostavke za manipulaciju genima postoje. Polazeći od političkog značaja koji najveće svetske sile pridaju sportu (neke države pobedu na olimpijskim igrama tumače kao potvrdu za nadmoć njihovog političkog sistema) možda je samo pitanje vremena kada će manipulacija genima biti primenjena u sportu.” (43)

 Pišući ove redove Vilijams je pre svega imao u vidu tadašnji SSSR koji je u međuvremenu nestao, a stvari u sportu su se još više pogoršale. Optužujući SSSR za sva zla na svetu Vilijams je, kao i mnoge njegove kolege, postao saučesnik u stvaranju zastora laži sa kojim je godinama prikrivana sve monstruoznija mašinerija smrti koja se razvijala na Zapadu. Imajući u vidu destruktivnu prirodu današnjeg kapitalizma, tempo sa kojim se razvijaju sve monstruozniji “naučni projekti”, kao i simboličnu ulogu koju ima sport kao otelotvorenje osnovnih principa na kojima se temelji razvoj  kapitalističkog društva (uz to i kao reklamni pano firmi i izvor prihoda) – može se očekivati da će gospodari sporta učiniti sve, uključujući i manipulaciju sa ljudskim genima, da omoguće dalji “progres” u sportu. Ono što građanski teoretičari i naučnici u svojim analizama “previđaju” je i “činjenica” da je tehnički napredak postao glavna mera “progresa” i “uspeha” i da je sportista, upravo kao otelotvorenje “tehničke civilizacije”, postao jedan od najtransparentnijih simbola “napretka”. Robotizovani sportista, koji teži “tehničkom savršenstvu”, je živa demonstracija razvojne snage kapitalizma i sredstvo za njegovu propagandu. Sposobnost da se za kraće vreme postigne veći rezultat, uz sve veću dominaciju tehnike nad čovekom, osnovni je “motor napretka”. Najvažnije je uvek iznova stvarati utisak da se “stvari kreću napred”, pa makar se to izražavalo i u hiljaditim delovima sekunde. Na tom, sa ljudskog aspekta beznačajnom, pomaku stvara se “spektakularna” pretstava sa kojom se prikriva sve stravičnije uništavanje kojima su planeta i čovek izloženi. Mit o “bezgraničnim mogućnostima razvoja nauke i tehnike” postaje najvažnije sredstvo sa kojim treba dokazati perspektivnost i večnost kapitalizma. Građanski teoretičari “previđaju” i to, da je manipulacija ljudima u sportu izraz uspostavljenih odnosa vlasti (potčinjavanja) koji su u društvu uspostavljeni, odnosno, jedan od oblika delovanja struktura koje imaju moć da (zlo) upotrebljavaju ljude kao oruđe za ostvarivanje svojih (privatnih) interesa. Kritika manipulacije ljudima u sportu je besmislena ukoliko istovremeno nije kritika manipulacije ljudima  u društvu. Jedno je sigurno: postajanjem sporta reklamnim programom multinacionalnih kompanija u njihovom sve bespoštednijem ratu za opstanak – njegova sudbina, što znači sudbina sportista kao najamnika kapitala, je zapečaćena. Otuda ne iznenađuje stav Hajde Rozendal (Heide Rosendahl), olimpijske pobednice iz Minhena, da su sportisti “marionete” funkcionera i sponzora koji nastoje da njihove “proizvode” prodaju u obliku sportskog spektakla.” (44)

Jedan od najstravičnijih načina manipulacije čovekom u sportu je tzv. “doping-trudnoća”. Polazeći od toga da se u toku trudnoće količina krvi u organizmu poveća do 40%, da se uvećava srce i umnožava broj crvenih krvnih zrnaca, sportistkinja se oplođuje da bi se nakon nekoliko meseca maksimalne “upotrebe tela” za postizanje “vrhunskih rezultata” izvršio nasilni prekid trudnoće. Ne zna se pouzdano u kojoj je meri ova pojava rasprostranjena, ali je indikativno da je krajem osamdesetih u Strazburgu održan ginekološki kongres na kojem je jedna od najvažnijih tema bila dopingovanje planiranom trudnoćom. Što se tiče sportistkinja, na osnovu ispitivanja magazina “Sports”, iz druge polovine osamdesetih, 37,3% nemačkih atletičarki smatra “da mogu da učine sa svojim telom šta im je volja”. (45) To nije ljudska, već fanatična (samo) destruktivna svest. I načini koji se koriste da bi se prevarila doping kontrola pokazuju kakvim je sve manipulacijama i ponižavanjima izložena žena u sportu. Jedan od njih je lagerovanje “čistog” urina na hladnom sa kojim će se pred doping-kontrolu napuniti tzv. “vaginal bag” (“vaginalna kesa”) koja se smešta u vaginalnu šupljinu sportistkinje. O ovom metodu bilo je dosta reči u aferi povodom dopingovanja zapadno-nemačke sprinterke Katrin Krabe, ali je izvesno da je on rasprostranjen u čitavom međunarodnom sportu. (46)

Sve veće tržište dopinga (samo u SAD preko tri miliona korisnika po podacima iz 1994) i sve veća mogućnost za “zaradu” doveli su do stvaranja organizovanog doping-business-a koji počinje da funkcioniše na isti način kao business sa drogom. “Der Spiegel” je u proleće 1994 objavio tekst pod naslovom “Ćuti ili umri!” u kojem je pokušao da se rasvetli poleđinu  “samoubistva” britanskog sportskog novinara Klifa Templa (Cliff Temple), ubistva američkog prodavca dopinga Čarlsa Luisa Silkoksa (Charles Lewis Silcox), kao i ubistva bivšeg češkog trkača i naučnika Jozefa Odložila. Templ je platio životom što je uspeo da dođe do dokumenata o prljavim poslovima mafijaške grupacije prodavaca dopinga u Velikoj Britaniji – koji u svojim rukama drže britanski “vrhunski sport”. Ucene, podvođenje čak i maloletnih sportistkinja gospodarima doping-podzemlja, razni oblici manipulacije, sve je to deo sve stravičnijeg britanskog sportskog mozaika. Silkoksa su izboli noževima oni koji su hteli da ga spreče da bude “krunski svedok” u procesu protiv najvećeg doping-kartela u SAD, “Kalifornia Five“. Što se Odložilove smrti tiče, postoje opravdane sumnje da se radi o osveti “anabolik-mafije” zbog Odložilove anti-doping kampanje i straha da će se objaviti  dokumenata koji otkrivaju doping-metode u bivšoj Čehoslovačkoj koji su preuzeti i dalje razvijani od, u međuvremenu stvorene, češke doping-mafije. (47)

Smrt je postala sastavni deo sporta. “Spiegel” je 1991 objavio  tekst pod naslovom “Mulj u venama” u kome navodi da je u toku nekoliko prethodnih godina od preterane upotrebe erytropoietina (EPO), već više godina “hit” posebno među biciklistima (hormon koji se stvara u bubrezima i koji uzrokuje stvaranje crvenih krvnih zrnaca koji transportuju kiseonik u mišiće) umrlo bar 18 holandskih i belgijskih biciklista, s tim što postoji opravdana sumnja da su u toku 1990 i četiri mlada (zapadno)nemačka biciklista umrla zbog upotrebe tog medikamenta. Februara 27 izjutra izdahnuo je, nakon srčanog napada, Johanes Draijer (Johannes Draaijer), dvedeset sedmogodišnji holandski biciklistički profesionalac. Njegova supruga je potvdila da je uzimao EPO. Uskoro, naprasno je  umro njegov kolega Džef Laheji (Jef Lahaye). U Belgiji, u zemlji u kojoj je biciklizam isto tako popularan, u jednoj godini su umrli profi Patrik Bar (Patrice Bar) i vodeći amateri Dirk de Kauver (Dirk De Cauwer) i Gert Rejnart (Gert Reynaert). Godinu dana ranije pet holandskih biciklista je iznenada umrlo, među kojima i Bert Osterboš (Bert Oosterbosch), star 32 godine, koji je dva puta bio svetski prvak i više puta etapni pobednik u “Tour de France“. U toku 1987 i 1988 umrlo je sedam holandskih i jedan belgijski biciklista, među kojima i Koni Majer (Connie Meijer), dvadeset petogodišnja biciklistkinja koja je pala sa bicikle i umrla na cilju pre nego što je mogla da joj se pruži pomoć. Po američkom lekaru Rendi Ajhneru (Randy Eichner), rukovodiocu hematološkog odelenja na univerzitetu u Oklahomi i poznatom naučniku, “oni su bili mladi, utrenirani i sa velikom verovatnoćom zdravi. Jednoga dana su legli u krevet i umrli. Jednostavno tako. Lekari kažu da su umrli prirodnom smrću”. Komentarišući dijagnoze svojih kolega, Ajhner je u svom izlaganju pred 700 učesnika na kongresu sportskih lekara u Orlandu (Florida, 1991), koje je naslovio sa “Umreti za pobedu”, zaključio: “Ukoliko bi to bilo tačno, onda bismo se suočili sa najneobičnijom epidemijom u istoriji sportske medicine.” (48) Na zahtev rodbine, neki od umrlih su bili secirani. Osim proširenog srca, koje je “normalno” za sportiste koji se izlažu velikim naporima, nije pronađeno ništa što bi moglo da uzrokuje smrt. Po Ajhneru, biciklisti su najverovatnije umrli od erytropoietina (u Nemačkoj se prodaje pod nazivom “Erypo” i “Recormon”), supstance koja deluje momentalno i čije prisustvo se ne može utvrditi: zbog ogromne količine novonastalih krvnih zrnaca koji se stvaraju njenom upotrebom, krv se u  venama prvo pretvara u “mulj”, a onda u “kamen”. Zbog njenog izuzetnog dejstva biciklistički magazin “Velo News” nazvao je EPO “atomskom bombom biciklizma”. Interesantno je da ljudi poput Jozefa Kojla (Jozeph Keul), dugogodišnjeg rukovodioca lekarske ekipe (zapadno)nemačkog olimpijskog tima i jednog od najglasnijeg propagatora upotrebe anabolika u sportu, preporučuju “doziranu” upotrebu ovog preparata. Inače, mnogi “veliki asovi” biciklističkih staza uhvaćeni su u korišćenju dopinga. Među njima su i Edi Merks (Eddy Merckx), Žak Anketil (Jacques Anquetil), Felis Žimondi (Felice Gimondi), Ditrih Turo (Dietrich Thurau)… Što se tiče nemačkog “biciklističkog heroja” Rudija Altiga (Rudi Altig), on je dobio naziv “kotrljajuća apoteka”: u njegovom urinu je pronađeno dvanaest supstanci! Pozivajući se na iskustvo eksperata, “Spiegel” je još 1977 objavio da je do te godine oko 1000 (!) biciklista umrlo od preterane upotrebe dopinga. (49) U međuvremenu, upotreba EPO-a proširila se i na druge sportove, pogotovu na one u kojima dominira izdržljivost: maratonci, plivači, hodači na skijama, veslači – postali su njegovi “obožavaoci”. Interesantno je da EPO-epidemija uglavnom hara Zapadom, budući da sportisti bivšeg “istočnog bloka” nemaju dovoljno sredstava da upotrebljavaju ovu, inače ne baš jeftinu, supstancu.

Bečki profesor Ludvig Prokop u januaru 1985 naveo je cifru od 70 poznatih slučajeva smrti od posledice dopinga na Zapadu, s tim da je prava cifra umrlih “sasvim sigurno mnogo veća”. (50) O smrtnim slučajevima na Istoku nema pouzdanih podataka, ali se procenjuje da se radi o stotinama sportista. Među njima su bugarski prvak sveta u dizanju tereta Boleslav Manolov (Boleslaw Manoloff) (naprasno umro u 23.godini) i jedanaest sovjetskih olimpijskih pobednika: ski-hodač Fjodor Terentjev (Fjodor Terentjew) (37), moderni petobojac Albert Mokejev (Albert Mokejew) (33), hrvač Avtandil Koridze (Awtandil Koridse) (30), rukometaš Jurij Lagutin (Jurij Lagutin) (29), biciklista Genadij Komnatov (Gennadij Komnatow) (29), hokejaš Viktor Blinov (Wiktor Blinow) (22) koji je umro na ledu, košarkaš Alaksandar Belov (Alexander Below) (26)… Na pogubno dejstvo “stimulativnih” supstanci upućuju i istraživanja  češkog  profesora  sa Praškog instituta za sportsku medicinu L. Šmita (L. Schmid) koji  je izvršio obdukciju 780 sportista i utvrdio da je 218 umrlo od zloćudnih tumora čiji se nastanak i razvoj vezuje za upotrebu dopinga. (51) Imajući u vidu “eksploziju u upotrebi dopinga” u zadnjih deset godina, može  se nasluti za koliko je uvećan broj umrlih do danas.

Kada je reč o valjanosti rezultata koji su do sada postignuti, poznati hokejaški reprezentativac bivšeg SSSR-a Igor Larionov (Igor Larionow) je izneo da je na Svetskom hokejaškom prvenstvu u Moskvi, 1986, kompletna sovjetska ekipa bila dopingovana. Uz pomoć sovjetskog člana Međunarodnog hokejaškog udruženja, u toaletu u kome su članovi sovjetske ekipe “dali” urin za doping-kontrolu bio je, iza kotlića za vodu, sakriven “čisti” urin koji je lekar sovjetske ekipe usuo u test-bočice svojih igrača. (52) Nemački bacač kugle Ralf Rajhenbah (Ralf Reichenbach) u televizijskom intervjuu priznao je da je postigao rekord uz pomoć anabolika. (53) Budući  da je „Međunarodna atletska federacija“ donela (1983) propis po kome vreme za poništavanje rekorda iznosi šest godina – Rajhenbah je, kao i mnogi drugi sportisti, ostao nosilac rekorda i titule koje je, po sopstvenom priznanju, stekao na nedozvoljen način. Da bi se sačuvala sve klimavija piramida sporta, legalizovana je i dokazana prevara. Mozaik je sklopljen: zajedno sa međunarodnim sportskom mafijom, koja u svojim rukama drži međunarodne i nacionalne sportske asocijacije kao i sportska takmičenja, “šampioni” – prevaranti postaju nosioci “progresa” u sportu.

“Pomeranje granica snova” u bacanju kugle je još jedan  primer “uspešnog” dejstva doping supstanci. Godine 1976 olimpijski pobednik je Udo Bajer (Udo Beyer) koji je, na osnovu podataka za internu upotrebu u DDR-u, u proseku dobijao godišnje 3 955 miligrama anabolika. Četiri godine kasnije, olimpijsko zlato osvaja sovjetski takmičar Vladimir Kiseljov (Wladimir Kiseljow) koji je priznao da je još u mladosti bio kljukan hormonskim preparatima. Godine 1984 najviše olimpijsko odličije je pripalo Italijanu Alesandro Andreiu (Alessandro Andrei) koji je, pod sumnjom da uzima doping, morao da trenira pod nadzorom. Rezultat: bacio je kuglu tri metara manje od svog bivšeg rekorda. Sledeći olimpijski pobednik postaje istočno-nemački bacač kugle Ulf Timerman (Ulf Timmermann). Za istočno-nemačke “naučnike”, Timerman je bio najbolji primer “uspešnog dejstva” njihovog omiljenog doping-preparata, oral-tubinola, koji stoji iza mnogih pobeda i svetskih rekorda istočno-nemačkih takmičara. (54) Kada je reč o Udo Bajeru interesantno je napomenuti da je njegov kolega iz Zapadne Nemačke Uve Bajer (Uve Beyer), bacač kladiva, došao do dnevne doze od 18 miligrama anabolika, što na godišnjem nivou iznosi skoro 6 500 miligrama u odnosu prema 3 995 miligrama koji su istočnonemački lekari dali Udo Bajeru. Stvari stoje još gore kada se uzmu u obzir tvrdnje Uve Bajera da su njegove zapadno-nemačke kolege, uz preporuku i saglasnost vodećih sportskih lekara i funkcionera Zapadne Nemačke, uzimali “i do 40 miligrama” anabolika dnevno, (55) što na godišnjem nivou iznosi neverovatnih 14 400 miligrama!

I kada je reč o dopingu može se videti “objektivnost” i “naučna zasnovanost” tvrdnji građanskih teoretičara i “zvaničnih” naučnika zapada: kada govore o sportu SSSR-a (i drugih zemalja bivšeg “istočnog lagera”) oni mu obavezno dodaju odrednicu “komunistički” nastojeći da pokažu uslovljenost sporta prirodom društvenog poretka u kome nastaje. Međutim, kada govore o Zapadnom sportu, ne samo da nedostaje odrednica “kapitalistički”, već se stiče utisak kao da je sport oblast koja nema nikakve veze sa društvom. Kada sovjetski takmičari uzimaju doping, to je rezultat “manipulacije sportistima” od strane “komunističkog totalitarizma”; kada Zapadni sportisti uzimaju doping,to je posledica njihovog “nepoštenja” (budući da su ubedljiva većina crnci, upotreba dopinga samo treba da zaokruži rasističku sliku o “pokvarenim crnčugama”). Drugim rečima, u bivšem SSSR-u, kao i u državama “socijalističkog lagera”, ljudi su bili “dobri”, a sistem “zao”; u Evropi i SAD-u ljudi su “zli”, a sistem je “dobar”. Raspadom “realnog socijalizma” i uspostavljanjem (Jeljcinovog) kapitalizma u Rusiji, u kojem su sportisti postali pokretni panoi Zapadnih firmi nastavljajući da uzimaju doping, došlo je do antropološkog hokus-pokusa: ljudi su (nanovo) postali “zli”, a novouspostavljeni poredak “dobar”! A evo šta mađarski trener Laslo Kiš (Laszlo Kiss), čovek koji je od Kristine Egeršegi (Krisztine Egerszegi) “stvorio” jednu od vodećih svetskih plivačica, kaže o “promenama” koje su se desile u dojučerašnjem “socijalističkom sportu”: “Novac, koji smo nekada dobijali od Partije, sada stiže od sponzora; škole za trening su ostale – u stvari se ništa nije promenilo”. (56) Istini za volju treba pomenuti i primer “Newsweek“-a koji je, u znak protesta povodom beskrupulozne manipulacije sportistima i Olimpijskim igrama u Barceloni od strane multinacionalnih koncerna, objavio naslov: “Vratite komuniste!” (57)

Odnos prema kineskim plivačicama, koje već više godina dominiraju svetskom plivačkom scenom, ukazuje na “dvostruke standarde” kojima se služe zapadni sportski zvaničnici i treneri kada je reč o zemljama koje još uvek nisu pod dominacijom međunarodnog kapitala. Tako je Rej Isik (Ray Essick), predsednik Plivačkog saveza SAD, zatražio da se izvrši korekcija rezultata koji su postignuti na zadnjem Svetskom prvenstvu u plivanju (Rim) iako ni jedna od dvanaest Kineskinja koje su osvojile medalje nije uhvaćena od strane doping kontrole. (58) Plivački savez Nemačke založio se za bojkot Svetskog plivačkog kupa (Peking) napadajući Kineze da su dobili pomoć od svoje “komunističke braće” iz DDR-a, istovremeno dok “ujedinjena” Nemačka preuzima od DDR-a čitavu industriju za proizvodnju rekordera i stvara od nje udarnu snagu za razvoj “novog” nemačkog sporta! Među doping-ekspertima iz DDR-a se nalaze i plivački treneri Folker Friške (Volker Frischke), Ginter Baumgart (Gunter Baumgart), Uve Nojman (Uwe Neumann), Stefan Hecer (Stefan Hetzer) i drugi – čija je specijalnost bila stvaranje i primena doping-programa za decu. (59) Svi su oni, upravo zbog svog iskustva u radu sa dopingom, došli na istaknuta mesta u sportu “ujedinjene” Nemačke – da bi nastavili sa svojom zločinačkom praksom koja, kao i u bivšem DDR-u, obuhvata i devojčice predpubertetskog doba. Da stvar bude bizarnija, utvrđeno je da su vodeće ličnosti i doping-eksperti Zapadne i Istočne Nemačke, uprkos javnom neprijateljstvu, godinama pomno sarađivali. Tako je šef istočno-nemačkog doping tima Manfred Hopner (Manfred Hoppner) postao “bliski  prijatelj” Jozefa Kojla, jednog od vodećih “zvaničnih” zapadno-nemačkih doping-eksperata. “Dobri odnosi” između dva “neprijateljska” tabora su se do te mere razvili, da su na međunarodnim savetovanjima zapadno-nemački sportski zvaničnici ponekad u raspravama koristili čak i argumente DDR-a. (60)

Ovde treba reći i to da nisu naučnici i političari Zapada, koji govore u ime “slobodnog sveta”, ti koji traže radikalne promene u sportu, već su to pre svega “zeleni” koji su, na tragu humanističke kritike sporta koja se razvila nakon studentskog pokreta iz 1968, još početkom osamdesetih radikalizovali svoj stav prema sportu zahtevajući da se zaustavi “rat tela”, “darvinistička” selekcija nacionalnih timova i “beskrupulozno iscrpljivanje inherentnih granica ljudske prirode”, pogotovu iskorišćavanje dece u sportu. Oni su 1988 izneli zahtev u parlamentu, koji je već bio postavljen od strane „Nemačkog udruženja za zaštitu dece“, da se zabrani učešće dece do 18 godina starosti u “vrhunskom sportu”. Sam Hoberman konstatuje da je “politička  ironija da su ovi napadi na vrhunski sport, a sa njima i na doping koji neminovno ide sa njim, efikasnije suzbijeni u demokratskoj Nemačkoj nego u klimavoj diktaturi na Istoku”. (61) Što se tiče SAD, u njima nema javne, već samo “privatne” kontrole dopinga. Po Hobermanu, ova “privatizacija vrhunskog sporta dovela je do suzbijanja prave javne diskusije u SAD o drogama kojima se povećava učinak u sportu”. (62)

Imajući u vidu nivo dostignutih rekorda i načine na koji su oni postignuti; značaj sporta za dalji razvoj “potrošačkog društva” i održavanje stabilnosti kapitalističkog poretka; prirodu sporta kao delatnosti u kojoj je čovek sveden na telesnost, što znači na predmet obrade i oruđe za postizanje rekorda; metode i sredstva koja se već primenjuju za proizvodnju “rekordera” kao i one koji se razvijaju; sve raniju selekciju i sve stravičniju zloupotrebu dece koja će uskoro da prevaziđe praksu lekara-monstruma u nacističkim logorima smrti – može se zaključiti da je “vrhunski sport” postao suprotnost slici sporta koju njegovi gospodari i dalje nastoje da nemetnu svetskoj javnosti.

U sportu se, pogotovu u principu učinka (odnosno, rekorda), “manifestuju centralni momenti društva” – stav je Vilhelma Hopfa koji je postao jedno od najozbiljnijih polazišta za sociološki utemeljenu kritiku sporta. (1) Konstatujući da se kapitalizam ne može obeležavati pojmovima “industrijskog društva” već kapitalom, Hopf dolazi do Marksove odredbe kapitala po kojoj se on svodi na cirkulaciju novca koja je “sama sebi cilj, jer iskorišćavanje vrednosti postoji samo u okviru tog stalno obnavljanog kretanja”, zbog čega je “kretanje kapitala nemerljivo”. (2) Analogno tome, nameće se misao da je rekord pojam koji u “sportskom shvatanju učinka” odgovara kapitalu. Iz ove analogije jasno proističe da je ideja o rekordu proizvod modernog društva.

Da bi ilustrovao razliku između učinka i rekorda Hopf se poziva na primere iz Afrike, koje navodi Ajhberg: “Rana evropska istraživanja su pokazala da u raznim crnačkim plemenima postoji učinak u lakoj atletici. Poznati su bili skokovi uvis u plemenu Vatusi, koji su iznosili 2,50 metara (sa upotrebom odskočne daske). Ali upravo učesnici tih evropskih ekspedicija postavili su kvantitativnu konstataciju učinka i telesnog učinka…U rodovskom društvu je vežbanje bilo konvencija, npr. da jedan mladić biva smatran muškarcem tek onda kad iz mesta preskoči dužinu svoga tela (1,90 – 2,00 m). Ajhberg ukazuje na to da je ovaj učinak, utvrđen pre mnogo vekova, bio iznad tadašnjeg svetskog rekorda (1908 iznosio je 1,90 m). Uprkos njihovim sposobnostima, nije se uspelo da se Vatusi nagovore na bavljenje sportom. Odlučujući razlog nalazi sam Ajhberg: njima skok uvis nije bio cilj. Radi se više o ritualu. Isto tako malu ulogu u ovim aktivnostima igralo je takmičenje, konkurencija. Ajhberg navodi sledeći primer: Buše nisu takmičarsko društvo. Jedan južnoafrički trkač, koji je trenirao sa dvojicom Buša, konstatovao je da uvek kad jedan zaostane, drugi čeka. Učinak se ovde ne smatra individualnim.” (3)

Ono što je za nas najvažnije, princip učinka, kao i metodi koji su karakteristični za industrijski rad, nisu sami po sebi doveli do toga da sport postane proizvodnja rekorda. Postajanje sporta delom robno-novčane privrede, odnosno, pogona za ostvarivanje profita, dolazi do apsolutizacije principa učinka kojem je u potpunosti podređena sportska delatnost. Radi se o kapitalističkom učinku koji odbacuje emancipatorske impulse telesne kulture, odnosno, težnju čoveka ka ličnom usavršavanju polazeći od sopstvenih (individualnih) potreba i mogućnosti. U sportu je izvršena instrumentalizacija slobodnog telesnog aktivizma (telesne kulture) i njegovo svođenje na sredstvo za oplodnju kapitala. U njemu je došlo do otuđenja učinka kao i mehanizama sa kojim se on postiže od čoveka. “Borba za progres” postaje ideološka maska iza koje se krije sve stravičnije uništavanje  čoveka.

Umesto čiste volje za pobedom, kao što je to bilo u antičkoj Grčkoj, u modernom sportu dominira zahtev za postizanjem rekorda. On postaje univerzalna i od čoveka otuđena mera za određivanje uspešnosti (vrednosti), što znači svojevrsna “viša sila” kojoj je čovek podređen. Tu se više ne radi o borbi između ljudi za pobedom, već o borbi čoveka sa “fantomskim” rekordima koji su otelotvoreni u štoperici i drugim mernim instrumentima. Pobeda nad protivnicima je bezvredna ukoliko se ne postigne rekord. Istorija antičkih olimpijskih igara je sled pobednika; istorija modernog sporta svodi se na linearni sled brojki kojima su prirdodata imena “rekordera” – rekord ima prvenstvo nad čovekom. U tom kontekstu vrši se “mitologizacija učinka”, o kojoj govori Žan-Mari Brom: “probijanje zidova”, istorijski pomaci”, “skokovi”; “prvi čovek koji je postigao…”, “prva žena koja je ostvarila…” – sportska “dostignuća” dobijaju dimenziju istorijskih graničnika. (4) Istovremeno, stvaraju se mitovi “šampiona” koji dobijaju “legendarne biografije” i legendarne karakteristike (poput “heroja” iz nacionalnih mitologija) i postaju ličnosti koje obeležavaju epohu. (5) Ali, i to treba dodati, samo kao simboli vladajućih vrednosti kapitalizma. Otuda je Brom potpuno u pravu kada značaj koji za sport imaju principi citius, altius, fortius, poredi sa značajem koji principi sloboda, jednakost, bratstvo, ispisani “na palati pravde”, imaju za društveni poredak. (6)

U antici dominira agon koji je otelotvorenje božanskog (kosmičkog) duha; u (modernom) sportu dominira učinak koji je otelotvorenje duha kapitalizma. Sportisti nisu predstavnici svojih porodica i gradova (država), kao što je to bilo u antičkoj Grčkoj, već su oruđa političkih i kapitalističkih grupacija moći sa kojima oni nastoje da ostvare svoje posebne interese. Sportisti nisu integralni deo zajednice (građani polis-a), već su instrumentalizovani jurišnici u rukama onih snaga koje pretstavljaju otuđenu društvenu moć u institucionalizovanom obliku. Sve se odvija u skladu sa principima kapitalističkog poslovanja: svaka pobeda, svaki rekord ima svoju cenu. Sportsko takmičenje u potpunosti je degradirano na borbu za novac. Neprestano umnožavanje sportskih manifestacija dovodi do sve oštrije konkurencije između organizatora. Da bi se doveli “najveći asovi”, obezbedila publika, TV prenosi, reklame – ostvario profit, sportistima se nude sve veće sume za učešće, pogotovu za pobedu i obaranje rekorda. To vodi daljem intenziviranju samoubilačkog treninga, upotrebi sve razornijih “stimulativnih sredstava”… “Vrhunski sport” za sportistu postaje sve dramatičnija igra “ruskog ruleta”, a za kapital sve veća zarada.

Jedno je slobodno-voljno opredelenje čoveka da postigne više razvijanjem svojih ljudskih moći (veći rezuiltat), a drugo je kada čovek sveden na sredstvo sa kojim otuđeni centri moći ostvaruju ne-ljudske ciljeve (rekord). Ne radi se, dakle, o kritici učinka, već o kritici takvog (kapitalističkog) učinka koji se, posredstvom robno-novčane privrede (rekord kao prometna vrednost rezultata), postiže porobljavanjem i uništavanjem čoveka. Treba praviti razliku između legitimnog nastojanja da se postigne više kao izraza autentičnih ljudskih potreba i razvoja njegovih ljudskih moći, i rekordomanije, što znači podređivanja čoveka od njega otuđenom egzistencijalnom duhu kapitalističkog načina proizvodnje koji postaje simbol “progresa”. U tom smislu, citius, altius, fortius ne kao razvoj “životinjske prirode čoveka”, odnosno, “borilačke volje” (Kuberten); ne kao podređivanje čoveka efektima njegovog rada, odnosno, profitu; ne kao sumanuto uništavanje prirodnih osnova ljudske egzistencije (tela) i samog čoveka – već kao sastavni deo nastojanja čoveka da razvije svoje univerzalne stvaralačke moći, da “uveća” svoj ljudski svet. Kapitalistički princip učinka treba prevazići afirmacijom istinskog ljudskog učinka, što znači učinka koji postiže slobodan čovek na način koji omogućava razvoj njegovih stvaralačkih moći i omogućava zadovoljavanje njegovih autentičnih ljudskih potreba. Težnja ka većem ima smisla jedino ukoliko je težnja ka ljudskijem.

Sve veća dominacija principa učinka u sportu dovela je do postepene eliminacije borilačkog individualizma, kamena temeljca ideologije liberalizma. Uspostavlja se sve veći jaz između “pedagoških” zahteva izvornog kapitalizma (takmičenje kao razvoj i jačanje “borilačke volje” i izgradnje “snažnog karaktera”) i pragmatičnih zahteva “da se ide dalje”. Sport je sve manje prostor na kome dolazi do izražaja “lična inicijativa” i “lično dostignuće”, što znači “borilačka volja” pojedinca, a sve više prostor na kojem caruju naučni timovi koji su oruđe u rukama političkih i kapitalističkih centara moći. “Razvoj sporta” neposredno je uslovljen daljim razvojem nauke i sve dubljom integracijom “sportskog pogona” u kapitalističku mašineriju. Umesto da je stvaralac sportskih rezultata, čovek postaje oruđe sa kojim se postižu rekordi; umesto “volje za pobedom”, osnovom na kojoj se razvijao “slobodni svet”, u sportu je uspostavljena dominacija tehnokratskog uma za koji “obaranje rekorda” postaje “naučni projekat”. “Rekorderi se rađaju u epruvetama!” – je pravilo koje na najupečatljiviji način izražava stanje stvari u današnjem sportu. I dalje se slavi “pobednik”, ali je čovek samo prividno akter pobede. Pravi pobednici su kapitalistički koncerni i timovi naučnika i lekara za koje su sportisti isto što i laboratorijski pacovi – sredstvo za isprobavanje medikamenata i ostvarivanje profita.

Istovremeno, “prevazilaženje horizonata mogućeg” odnosi se isključivo na kvantitativne pomake na osnovu i u okviru vladajućih postulata kapitalističkog poretka (borba ljudi između sebe ili protiv sebe), a ne na otvaranje novog horizonta koji prevazilaze kapitalistički svet, a to znači koji otvara prostor za humani svet i istinsku slobodu. Vrednosnu potvrdu dobija samo onaj učinak koji potvrđuje razvojnu moć kapitalizma (“Fantastični rekord!“). Rekord nije mera obogaćivanja čoveka i njegovog sveta, već mera njegovog unižavanja i uništavanja. Novi rekordi pretstavljaju sve snažnije zaveslaje robova prikovanih za galiju koja, gonjena bičem kapitala, sve brže plovi ka bezdanu. Nastojanje da se postigne rekord sve više potseća na Sizifovo prokletstvo. Težnja da se po svaku cenu obori rekord nema nikakve veze sa nastojanjem čoveka da “prevaziđe horizonte mogućeg” i “dopre do savršenstva” (Vol). Pravi smisao rekordomanije je bezumno i fatalističko podređivanje čoveka vladajućoj moći, s tim što veći rekord istovremeno znači i veći kamen koga je sve teže izgurati do vrha i koji preti da smoždi čoveka. Kvalitet “kapitalističkog” Sizifa je u tome, da on svojom ropskom delatnošću uvećava breme koje mu je vladajuća moć natovarila na pleća – do sopstvenog kraja. Umesto jednobrazne i beskrajne muke, današnji “Sizifov posao” postaje bespoštedno samouništenje.

Odnos čoveka prema svome telu uslovljen je odnosom kapitalističkog načina proizvodnje (reprodukcije) prema prirodi. Sve veća tehnizacija tog odnosa i stvaranje od prirode (naučno) projektovanog prostora uništenja vodi ka potpunom i konačnom raskidu čoveka sa prirodom, a time i sa svojim prirodnim bićem. Sport je oblast u kojoj su dehumanizacija i denaturalizacija čoveka dosegli najviši nivo. Robotizacija čoveka u sportu izraz je ekocidne logike koja dominira u današnjoj “tehničkoj civilizaciji”. Sistematski se uništava telo kao prirodni organizam i kao deo živoga sveta – ono postaje kavez tehničke racionalnosti. Brzina, snaga, izdržljivost gube karakter ljudskog i prirodnog i sve više dobijaju tehnički karakter. Telo čoveka, kao i njegova psiha, emocije, svedeno je na predmet obrade. Ono postaje sirovina, odnosno, energetski izvor i oruđe za postizanje rekorda. Prema njemu se ne odnose kao prema (celovitom) ljudskom telu, već ga svode na zbir biohemijskih, fizioloških, mehaničkih “procesa i elemenata” koje treba dovesti u optimalni funkcionalni sklad da bi iz njihove aktivnosti mogao da proistekne projektovani rezultat (rekord). Prevashodna uloga lekara je da umrtve prirodne odbranbene mehanizme organizma, odnosno, da unište život u njemu. Logika dehumanizovanog tehnološkog uma postaje spiritus movens “istraživačkih procesa” u sportu, čiji su neposredni rezultat unakaženi ljudi, moderni Frankenštajni. Rekord, pomeranje “granica snova” je cilj, a čovek je samo jedno, još uvek najvažnije, sredstvo da se to postigne. Instrumentalizacijom sporta, postajanjem sporta sredstvom za oplodnju kapitala i dokazivanja da je kapitalizam još uvek u stanju da ide “napred”, instrumentalizovan je sam čovek. Osnovna svrha treninga, pogotovu uzimanja farmaceutskih sredstava, je da se unište prirodni odbranbeni mehanizmi organizma da bi se bez otpora “povinovao” sve većim zahtevima koji vode ka njegovom uništenju. Proizvodnja rekorda temelji se na stvaranju novih oblika destrukcije čoveka. Zastoji u obaranju rekorda u sportovima u kojima dominira snaga, brzina, izdržljivost pre svega su posledica iscrpljenih mogućnosti u primeni “stimulativnih” sredstava i metoda za uništavanje čoveka. Novi skokovi u obaranju rekorda mogu se očekivati sa pojavom novih “stimulativnih” preparata na kojima, sklonjeni od očiju javnosti, rade današnji Mengelei – po nalogu i uz obilatu pomoć kapitalističkih koncerna. Njihova primena dovešće do još većeg razaranja organizma čoveka i njegove psihe. Od sportiste treba stvoriti robotizovanog idiota za višekratnu, a uskoro za jednokratnu upotrebu. I u sportu vladaju zakoni potrošačkog društva: sportista, kao roba, ima sve kraći vek trajanja. “Novi” rekordi, “novi” sportisti, “novi” grobovi…

Iz dehumanizovanog odnosa prema čoveku u sportu proističe dehumanizovani odnos čoveka prema svome telu. Sam sportista odnosi se prema svome organizmu kao prema oruđu sa kojim treba postići zadati rezultat. Kao što njegovo telo prestaje biti integralni deo njegovog ljudskog (prirodnog) bića i postaje “materijal” i “oruđe” sa kojim treba postići rekord, tako i on prestaje biti čovek i postaje dehumanizovani “sportista” i kao takav odani “saradnik” raznim “specijalistima” koji sistematski rade na uništavanju njegovog organizma. Pucanje mišića na stazi čovek ne doživljava kao fizički bol, nego kao poraz i u tom smislu kao “izdaju” organizma u koji je “toliko uložio”. Ono što je “ljudsko” je fanatizam, ali se on ne temelji na verovanju u određenu (transcendentalnu) vrednost (jezuitizam, kamikaze), već na borbi za golu egzistenciju. To je grč opstanka, a ne posvećivanje “nadljudskom”.

Sve je veći jaz između stvarnih mogućnosti čoveka (njegovog organizma) i zahteva koji se pred njega postavljaju. Radi se o “napetosti” koja odgovara odnosu kapitalističkog načina proizvodnje prema prirodnim osnovama ljudske egzistencije. Imajući u vidu da dinamiku “obaranja rekorda” uslovljava dinamika obrta kapitala (posredstvom industrije za proizvodnju rekorda), neznatne su mogućnosti za “pomeranje rekorda” eventualnim podizanjem nivoa zdravlja i prirodnim poboljšanjem  telesnih karakteristika. Ovo tim pre, što se već desetinama godina rekordi postižu upotrebom “stimulativnih sredstava” bez kojih bi se važeći rekordi vratili na rezultate iz ranih šezdesetih.

Ovde može biti reči o još jednoj analogiji. Kao što građanski teoretičari stvaraju iluziju da se razvojem nauke i tehnike (u okviru kapitalističkog poretka) mogu “razrešiti svi svetski problemi”, tako ideolozi sporta nastoje da dokažu da su nauka i tehnika ključ za dalji razvoj sporta i “rešavanja problema u njemu”. “Bezgranične mogućnosti razvoja nauke” postaju osnov “bezgraničnih mogućnosti razvoja sporta”. Prava priroda principa kompeticije i učinka (rekordomanije) postaje jasna kada se ima u vidu dalji razvoj sporta. Radi se, naime, o projektovanju rekorda koje se svodi na projektovanje uništenja kako tela čoveka, tako i njegove psihe. Svaki “juriš na rekord” ima svoju, sve stravičniju, cenu. Rekord je sve manje mera vrednovanja čoveka, a sve više mera njegovog obezvređivanja i uništavanja. Proizvodnja rekorda pod zastavom “progresa” zapravo je proizvodnja ubogaljenih ljudi, leševa i masovnog idiotizma s jedne, i proizvodnja profita i tlačiteljske moći s druge strane. Vladajući duh kapitalističke destrukcije ustoličio se u sportu u svom čistom obliku. I to treba imati u vidu kada se konstatuje da su “sportsko vreme i prostor u osnovi otvoreni” (Brom). Vreme i prostor u sportu su određeni kapitalističkim načinom proizvodnje. Radi se o zatvorenom prostoru i o zatvorenom vremenu – na tim osnovama i u tim okvirima odvija se reprodukcija osnovnih odnosa i vrednosti kapitalizma. Sport ima konzervativni karakter. U sportu se ne otvaraju (novi) prostori budućnosti, već se reprodukuju kapitalistički odnosi na višem kvantitativnom nivou. Najbolji primer za to je ideja i praksa modernog olimpizma. Sa njim nije trebalo stvoriti novi, već učvrstiti postojeći (kapitalistički) svet. Uspostavljanjem antičkog olimpijskog kalendara u modernom dobu “sveti” četvorogodišnji ritam olimpijskih igara trebalo je da postane potvrda neuništivosti i nepromenljivosti postojećeg sveta, odnosno, beskonačna obnova životne snage (“festival proleća”) kapitalističkog poretka.

Sportski rezultati sve su više proizvod od sporta nezavisnih oblasti istraživanja. U tom smislu, postizanje rekorda sve manje zavisi od rada sportista i trenera, a sve više od rada naučnika iz drugih oblasti. Glavna odlika “dobrog” trenera nije više trenersko (sportsko) znanje, nego “dobre veze” sa farmaceutskom industrijom i sposobnost da se dokopa najnovijih “stimulativnih sredstava” i primeni ih na svojim “štićenicima” pre nego što to učine njegove kolege. Istovremeno, njegov “rad” na “proizvodnji rekorda” mora biti koordiniran sa vrhovima svetske sportske birokratije (potkupljivanja, političke igre i intrige) koja u svojim rukama drži mehanizam doping-kontrole. Dobiti “pravu” informaciju u “pravo” vreme i obratiti se “u pravom trenutku” – “pravom čoveku” postaje jedan od osnovnih preduslova da se stigne “do vrha”.

Sve veći društveni rad ulaže se u sve manje pomake. Rekordi se ne mere više minutima, već sekundama, a sve češće desetinkama i stotim delovima sekunde. Sa aspekta razvoja ljudskih sposobnosti, takvi pomaci su besmisleni. Najvažnije je da se po svaku cenu očuva vladavina principa citius, altius, fortius i na taj način očuva vera u “progresivni” karakter kapitalizma.

U sportu je institucionalizovana produktivistička logika i uništena istinska duhovnost čoveka, što znači Eros, čulnost, maštovitost, spontanost, kreativnost… To se najbolje vidi u estetici sportskog pokreta koji u potpunosti odgovara radu mašine. Putem sporta, kao i kasarnskog drila, izvršena je tehnizacija kako tela i telesnog pokreta, tako i odnosa čoveka prema svome telu i “rivalima”. Igračka veština svodi se na instrumentalizovanu i dehumanizovanu igračku tehniku. Najviši estetički (i praktični) izazov postaje postizanje “telesne perfekcije” otelotvorene u preciznoj i visoko produktivnoj mašini. Stvaranje od ljudskog tela verne kopije mehanizma, što znači njegova robotizacija, postaje osnovni zadatak trenera, lekara, naučnih laboratorija, dakle, industrije koja se bavi proizvodnjom “rekordera”. Nigde monstruozna ideja o “čoveku-mašini” nije doživela takvu realizaciju kao što je to slučaj u sportu. Umesto robota sa “ljudskim odlikama”, stvara se “čovek” sa odlikama robota. Istovremeno, nigde otuđenje čoveka od svoje ljudske biti i uništenje njegovog tela i ličnosti nije dobilo takvu “spektakularnu” dimenziju. Praktično, čovek se izvodi iz živog, i postaje deo tehničkog sveta. Od “Tarzana”, koji je svoju snagu crpeo iz životne snage prirode, došlo se do “terminatora”, “Gospodara univerzuma” i drugih robotizovanih nakaza koje samo otelotvoruju destruktivi duh današnjeg kapitalizma. Roboti-monstrumi, koje sve češće viđamo u “naučno-fantastičnim” filmovima, samo su projekcija straha od tehnološkog razvoja koji je otuđen od čoveka i naučnika-monstruma koji su spremni da i đavolu “prodaju dušu” samo da bi se dokopali novca i stekli “slavu”. Istovremeno, čovek je sve manje “zadivljen” sve većim brojevima koje mu nudi “progres”, jer one znače sve veće uništenje temelja ljudskog opstanka. Sve razvijenija svest da priroda i sam čovek postaju žrtve uspostavljenog “progresa”, sve veća dominacija “stimulativnih sredstava” i sve veći broj “nesrećnih slučajeva” u sportu, dovodi do toga da se, uprkos propagandnoj mašineriji sportskog show-business-a, smanjuje entuzijazam za “vrhunskim rezultatima”. Pored toga, “obaranje rekorda” se, kao što smo videli, sve češće svodi na takve merne veličine, da oni za gledaoca imaju samo apstraktnu vrednost.

U sportu je došlo do bitnih promena na polju “sportske etike”. Umesto nekadašnjeg fair-play-a džentlmena koji se vodi “viteškim manirima”, uspostavljena je dominacija profesionalne etike. Kod “pravih profesionalaca” osnovni motiv je zarada. Igra postaje rad. To su ljudi koji na isti način pristupaju treningu i utakmici – kao ozbiljnom poslu. Umesto takmičarskog, dominira motiv da se “pošteno odradi”. Zbog toga su kod “pravih profesionalaca” relativno male oscilacije u igri. Gubili ili pobeđivali oni nastavljaju da trče i do kraja igraju “punom snagom”. Dolazimo do prividno apsurdnog zaključka da profesionalci “odrađuju igru”. Otuda su marljivost, disciplinovanost u izvršavanju zadataka, upornost, ozbiljnost, pouzdanost karakteristike koje daleko više odgovaraju “pravom profesionalcu” nego što su to spontanost, maštovitost, lepršavost, nepredvidljivost, individualnost… Nažalost, sa tim se stvari ne završavaju. Kako se zaoštrava borba za profit u i oko sveta show-business-a, glavni izazov za sportistu sve je manje težina napora i kvalitet suparnika, a sve više koliko rizikovati, što znači, u kojoj meri dovesti u pitanje zdravlje i sam život – da bi se postigla pobeda i ostvario rekord. Spremnost na samouništenje postaje glavna odlika “dobrog” sportiste. A to više nije radna, već etika kaskadera i gladijatora.

Uništavanje ljudi u sportu po svojoj prirodi odgovara uništavanju ljudi u kolonijalnim osvajanjima i imperijalističkim ratovima. Zajednički imenitelj im je: borba kapitalističkih koncerna da ovladaju svetom. U današnjem globalnom ekonomskom ratu upotrebljavaju se sredstva koja se samo naizgled razlikuju od  sredstava koja se koriste u klasičnom ratu. Efekti su isti. Uzmimo za primer svest sportista. Od 180 ispitanika koji su učestvovali na Olimpijskim igrama u Los Anđelesu (prosek starosti 20 godina) više od 100 njih izjasnilo se za zlatnu olimpijsku medalju uprkos tome, što bi im to donelo smrt u roku od 5 godina! To nije svest razumnih ljudi, nego fanatika!

Ovde bismo mogli da se vratimo kritici Rigauera. Za razliku od radnika, sportista ne iznajmljuje samo svoju radnu sposobnost na određeno vreme, već bukvalno prodaje svoje telo i svoju ličnost. On ne reklamira firmu čiji je najamnik samo rezultatima koje postiže, već i svojim izgledom, ponašanjem, izjavama… Bespogovorna lojalnost svojim gazdama i uspostavljenom poretku osnovni je uslov opstanka u sportskom show-business-u. U sportu čovek nema drugih prava nego ona koja diktira priroda profesionalnog sporta, kapital i politički centri moći.

U procesima pretvaranja čoveka u robota um čoveka svodi se na centar preko koga se aktivira, usmerava i kontroliše funkcionisanje telesnog mehanizma sportiste. Uloga svesti se, naravno, ne svodi samo na mehaničko posredovanje između komandnog centra (trenera, pre svega) i organizma, već na primoravanje organizma da “prevaziđe” svoje mogućnosti, da prebrodi krizna stanja koja nastaju kao posledica energetske iscrpljenosti, a to znači da se uspešno suprotstavi odbranbenim mehanizmima organizma i natera ga na napor koji vodi ka raspadu njegovih vitalnih funkcija. Zbog toga se pridaje takav značaj “psihološkom dopingu”, što znači stvaranju fanatizovane samodestruktivne svesti koja je u stanju da, “bez uzbuđenja”, rizik smrti “ukalkuliše” u rad na postizanju rekorda. Putem njega treba sprečiti sportistu da sebe poima kao čoveka, da skine naočare koje su mu navukli – koje mu ne dozvoljavaju da vidi ništa drugo osim cilja koji je pred njega postavljen. Trenuci malodušnosti i pitanja o pravom smislu tog samoubilačkog poduhvata mogu za čas da razbiju “takmičarsku koncentraciju” i da dovedu u pitanje ceo projekat. Jer, velika ulaganja, odgovornost pred “masama” koje javni mediji već nedeljama drže u groznici; prekorni pogledi vlasnika, menadžera i trenera koji pritiskaju kao nadgorbne ploče; novinari, koji jedva čekaju da se na nekom iživljavaju i “leče komplekse narodu” koji u tuđem porazu traži lek za sopstvene životne poraze – sve to pada na pleća sportiste koji će, ukoliko “poklekne duhom” i ne stavi “sve na kocku” da bi postigao pobedu, biti proglašen “kukavicom”, “izdajicom”, “bednikom”… Melodramski završetak “borbe za svoju zemlju”, padanje na stazi, odlazak u kolima hitne pomoći – samo je nametnuti i zloupotrebljeni “moralni lik” sportiste. Kada se svemu tome doda egzistencijalna zavisnost sportiste od rezultata na stazi, strah od sutrašnjice, gubitak društvenog statusa – postaje jasnije šta sve sadrži grč na licu sportiste, kuda je usmeren staklasti pogled dugoprugaša koji svesno rizikuje život da bi pobedio.

Što se tiče legitimne težnje čoveka da postigne “nedostižno” ona se često upotrebljava kao dokaz da u sportu, i pored svih “loših” stvari, dominiraju “pravi” ljudski izazovi. Nema sumnje da je težnja čoveka za samopotvrdom postizanjem “nedostižnog” onaj “prirodni” ulog sa kojim čovek ulazi u sport i koji ostaje kao podsticaj tokom čitave sportske karijere. Gospodari sporta ne samo da ne nastoje da unište taj entuzijastički motiv kod čoveka, već nastoje da ga razviju da bi postao što snažniji unutrašnji pokretač koji će navesti sportistu da “učini nemoguće”. “Ambiciozni momak” koji će sve da učini da bi se, za što manju nadoknadu, domogao rekorda i “slave”, prototip je “dobrog materijala” koji treba samo “obraditi” da bi postao “guska koja nosi zlatna jaja”. Želja za afirmacijom postizanjem “još nedostignutog” u sportu pretstavlja jednu od osnovnih mogućnosti da se mladi zalude sportom i da izgube interes za druge životne oblasti. Podređujući se zahtevima koji vode “ka vrhu”, sport postaje ne samo jedina mogućnost da steknu afirmaciju, već i da obezbede egzistenciju. Otuda se više ne radi o slobodnom angažmanu i autentičnim potrebama, već o radnoj obavezi i egzistencijalnom imperativu koji deformišu izvorne motive. Na to ukazuje i sve češće postizanje rekorda samo u onoj meri koja je dovoljna da bi se dobila nagrada. Usmeravajući svu svoju ambiciju da bude “neko” u društvu prema sportu čovek neminovno postaje rob sporta, što znači onih koji sport drže u  svojim rukama – “prodaje dušu đavolu” i uklapa se u mašineriju za postizanje “vrhunskih rezultata” koja melje bez milosti izbacujući, sa jedne strane, medalje, a sa druge ubogaljena tela i leševe. Razvoj (samo)destruktivnog karaktera temelji se na potiskivanju autentičnih ljudskih potreba i njihovoj degeneraciji. Destruktivno ponašanje čoveka nije posledica njegove “destruktivne prirode”, kako to tvrde ideolozi “slobodnog sveta”, već reakcija na uništavanje ljudskog u čoveku, odnosno, oblik nasilničkog iznuđivanja (samo)destrukcije.     

Sa aspekta današnjeg “vrhunskog sporta” i Herkules bi bio “besperspektivan” ukoliko ne bi bio spreman da prihvati status laboratorijskog pacova. Zloupotrebom nauke i uz “entuzijazam” lekara-monstruma i od telesno sasvim “prosečnog” deteta moguće je “napraviti rekordera”, ukoliko se postigne da on svoj život u potpunosti podredi sportu i do te mere fanatizuje da je spreman na samouništenje da bi ostvario zadati rezultat. Što je sport destruktivniji, utoliko je više “privilegija” onih koji su na društvenom dnu i koji nema šta da izgube osim okova  bede i nesreće. Na to najbolje upućuje “selekcija u sportu”. Ključni momenat u odabiru “talentovanih” je njihov društveni položaj. Globalizacijom eksploatacije sporta od strane kapitala, svetska sirotinja postala je “prirodno izvorište” za odabir “talenata”. Pored sirotinjskih “rezervata” u SAD, Afrika, kontinent sa najvećim brojem gladnih i umirućih, postaje glavni “rasadnik” budućih “šampiona”. Kapitalistički koncerni,  posredstvom univerziteta i “sponzorstvom”, dovode iz Afrike mlade ljude i stvaraju od njih moderne robove. Nekada “telesno inferiorne crnčuge” postali su (kakva ironija!) glavna “vučna snaga” u razvoju “vrhunskog sporta” i glavno sredstvo za dokazivanje “razvojne snage” kapitalizama!

Da bi mogao da se očuva uspostavljeni “razvoj sporta”, na udaru su sve mlađi naraštaji. Sve veći broj sve mlađe dece postaje žrtva tzv. “rane specijalizacije”. Već više godina “u igri” su deca koja nisu zakoračila ni u pubertet. Doping testovi počeli su da se primenjuju i na dvanaestogodišnjake i njihove vršnjakinje. “Rad” sa decom došao je do predškolskog uzrasta i do obdaništa.

Kao reklamni prostor, sredstvo za proizvodnju masovnog idiotizma i  zaradu, sport postaje, u vreme sve dublje krize kapitalizma, sve značajniji instrument koji treba da odloži konačni raspad kapitalizma. Zbog toga su  sportisti izloženi sve bespoštednijoj destrukciji, a “sportska publika” sve beskrupuloznijoj manipulaciji. “Vrhunski sport” lišen je ljudskog smisla. Njegovi efekti nemaju veze ni sa sportom ni sa čovekom. Naravno, na stadionima čitava pretstava treba da dobije izgled opuštenosti, razdraganosti, spontanosti… Treba po svaku cenu stvoriti utisak da se radi o “nadmetanju slobodnih ljudi”, a ne o obračunu kapitalističkih i političkih grupacija kojima su sportisti samo sredstvo u borbi. “Spontanost” i “veliki osmesi” sigurni su pokazatelji da je pretstava nameštena.

Rekord je prošao putanju od simbolično-razvojne do simbolično-destruktivne pojave. “Rekorderski sport” jedan je od oblika u kojem kapitalističko društvo napušta istoriju, istovremeno uništavajući osnove ljudske egzistencije. Industrija za proizvodnju rekorda postala je industrija smrti.

Zbog čega “crni” sportisti dominiraju u sportu? Pitanje koje se nameće posle svakog većeg međunarodnog takmičenja, ili televizijskog izveštaja sa profesionalnih sportskih borilišta u SAD. Odgovora nema. To nije slučajno. Sportski izveštači i novinari dobro znaju da nastojanje da se da pravi odgovor na ovo pitanje vodi ka razotkrivanju poleđine sporta, što po svaku cenu treba izbeći. Njihova uloga, i osnovni uslov opstanka u tom sve prljavijem poslu, je da bezgranično veličaju sport i njegove aktere. Oni se slepo drže “činjenice” da je današnji “vrhunski” (profesionalni) sport show-business i kao takav “duhovna hrana za mase” koja donosi ogromne prihode vlasnicima kao i svima onima koji u tome učestvuju, kao i “činjenice” da je sport slika “rasne harmonije” i “uspeha” afro-američke populacije u “slobodnom svetu”, što znači “dimna zavesa” kojom od svetske javnosti treba sakriti pravi položaj crnačke manjine u SAD-u.

Kada se postavi pitanje o sportu i rasizmu i u našoj javnosti se pre svega ima u vidu odbijanje Hitlera da se na nacističkim Berlinskim olimpijskim igrama (1936) rukuje sa Džesijem Ovensom, tamnoputim američkim sprinterom koji je bio najuspešniji sportista Igara. Videli smo da je Džesiju Ovensu, “velikom američkom šampionu”, bilo u sopstvenoj zemlji zabranjeno da u hotelima u kojima je odsedala američka atletska reprezentacija ulazi sa belim članovima ekipe na glavna vrata i da se hrani u restoranu sa njima. Za njega, kao i za druge tamnopute članove ekipe, bio je “rezervisan” ulaz za poslugu a hrana im je, kao zverima u kavezu, donošena u sobe koje nisu smeli da napuste. Malo je poznato i to, da je na prvim Olimpijskim igrama koje su organizovane u Sjedinjenim Američkim Državama (Sent Luis 1904) bilo zabranjeno učešće “obojenih sportista” kao pripadnika “nižih rasa”. Za njih su organizovani “antropološki dani” na kojima je trebalo dokazati njihovu “telesnu inferiornost” u odnosu prema beloj rasi. Inače, Džesi Ovens se, kada je reč o borbi za građanska prava crnaca, nije proslavio. Nakon povratka sa nacističkih Olimpijskih igara učestvovao je kao plaćenik rasista u kampanji za zadobijanje crnačkih glasova. Bio je jedan od retkih “viđenijih” crnaca koji se usprotivio bojkotu rasističke Južne Afrike. Američke vlasti su ga iskoristile i za pokušaj slamanja protesta afro-američkih sportista na Olimpijskim igrama u Meksiko Sitiju 1968. Čitavog života trudio se da igra ulogu “dobrog crnje” prikrivajući bedni položaj crnačke populacije u SAD, zbog čega je bio prezren od mnogih svojih sunarodnika.

Rasistička teza, koju su „dokazivali“ najeminentniji evropski i američki lekari, da su crnci “telesno inferiorni” u odnosu prema belcima, mogla je da se održi sve dotle, dok Afro-Amerikanci nisu počeli da pobeđuju belce i osvajaju medalje, a zatim da dominiraju američkim sportom. Međutim, problem se ne završava sa telesnim karakteristikama. Za nosioce moderne pedagoške misli Zapada (Arnold, Kuberten, Dim…) sport je osnovno sredstvo za razvoj borbenog karaktera kod mladih, što je osnovna odlika uzornog građanina “Zapadne civilizacije”. Snažni, pobednički karakter belca bio je osnovni pokazatelj njegove “rasne superiornosti” u odnosu prema  porobljenim “divljacima”. Otuda je Kuberten, kao i kasnije Hitler, insistirao na boksu kao sportskoj disciplini u kojoj do najvišeg izraza dolaze “neustrašivi borbeni karakter” i “čelična volja”, glavne osobine pripadnika kolonijalnih falangi koje je trebalo da pokore svet. I šta se desilo? Upravo u domenu boksa, tog “finog muškog sporta” (Kuberten) koji kao otelotvorenje duha kapitalizma dobio status “plemenite veštine”, belci doživljavaju potpuni debakl. Počevši sa Džekom Džonsonom (Jack Johnson), koji je 26 decembra 1908 pobedio Tomija Barnsa (Tommi Burns) i osvojio titulu svetskog prvaka u boksu, uspostavljena je dominacija crnih šampiona. Upravo po kriterijumima belih rasista, pokazalo se da su crnci “superiorna  rasa” u odnosu prema belcima!

Odgovor “bele” Amerike na pobede crnih šampiona bio je stravičan. Nakon pobede Džeka Džonsona nad “velikom belom nadom” Džejmsom Džefrijem (James Jeffrie) u Renou (Nevada) 4 jula 1910, u mnogim gradovima SAD je došlo do pogroma crnačkog stanovništva. Na stotine muškaraca je obešeno i kastrirano, žene silovane i zaklane, deca do smrti bičevana… Niko od počinioca tih monstruoznih zločina nije izveden pred sud.

Interesantno je i to, kako je afro-američka populacija doživela borbe svojih sunarodnika. Crnačka pevačica Lina Horni (Lena Horne) poraz Džoea Luisa (Joe Louis) od simbola nacističke Nemačke Maksa Šmelinga (Max Schmeling) (22 jun 1935) doživela je na sledeći način: “Džoe je bio nepobedivi crnac, onaj koji se suprotstavio belcu i pobedio ga svojim pesnicama… Ali ove noći, on je bio samo još jedan crnac koji je dobio batine od belca”. (1) Dramska spisateljica Maja Angelou (Maya Angelou) opisala je kako je crnačka sirotinja iz Arkanzasa doživela kraj meča: “To nije bio samo neki crnac u konopcima, već je to bio naš narod koji pada. Bilo je to još jedno linčovanje, još jedan crnac koji visi na drvetu. Još jedna napadnuta i silovana žena. Bičevani i osakaćeni crni dečak. Bili su to lovački psi koji slede trag čoveka koji trči kroz muljevitu močvaru. Bila je to bela žena koja šamara svoju služavku zato što je ova bila nemarna. Prestali smo da dišemo. Prestali smo da se nadamo. Čekali smo”. (2)

Kao odgovor na sve inferiorniji položaj belaca u sportu beli rasisti posežu za “argumentom” da su crnci “predodređeni” da pobeđuju u sportu zato što su “intelektualno inferiorni” u odnosu prema belcima. O tome američki profesor Ričard Lapčik (Richard Lapchik): “Naravno, teorije su se menjale. U vreme dok se smatralo da crnci nisu u stanju da trče duge distance imali smo za to genetsko objašnjenje sve dok Afrikanci nisu počeli da pobeđuju na dugim stazama. Odjedanput su, u prošlih nekoliko godina, američki atletski treneri počeli da se interesuju za Afriku. (…) Belci su priznali fizičku superiornost crnaca jer se to uklapa u sliku po kojoj su oni ti koji imaju pamet. Drugi “genetičari”, poput trenera Kromvela (Cromwell), tvrde da su crnci preživeli u Africi zato što su bili brzi i snažni. Njima nikada ne bi palo na pamet da je to možda bilo zbog inteligencije, maštovitosti i kreativnosti što im je omogućilo ne samo da prežive, nego da stvore visoko razvijenu civilizaciju pre nego što su Evropljani uopšte čuli za Afriku. Ali to se ne uklapa u već stvorenu sliku. Tako smo imali teoretičare poput Artura Jensena (Artrhur Jensen) koji su “dokazivali” da belci nasleđuju višu kvotu inteligencije”. /Pod. R. L./ (3)

Inače, sama biografija Ričarda Lapčika ukazuje kako na položaj crnačke manjine, tako i na stepen zaštite ljudskih prava u SAD. Profesor Lapčik (važno je, nažalost, napomenuti da je belac) i sam je igrao košarku. Njegov otac je bio nekada poznati igrač i kasnije trener Džo Lapčik koji se  angažovao u borbi za priznavanje građanskih prava crnačkoj populaciji. Hodajući očevim stopama, Ričard se suprotstavio rasistima rizikujući svoj život. Doživeo je i to da ga je grupa belih rasista mučki napala i makazama mu urezala na stomak pogrdni naziv za cnce – “nigger” (“crnčuga“). Umesto da su počinioci  kažnjeni i umesto da je dobio policijsku zaštitu, on je bio optužen od zvanične (bele) Amerike da je to sam sebi učinio iz političkih razloga!

Teza da su crnci “genetički predodređeni” da budu “glupi fizikalci” (što se potkrepljuje “činjenicom” da Afro-Amerikanci po pravilu obavljaju “najgluplje” i “najprljavije” poslove), što znači da “ne mogu da dosegnu intelektualni nivo belaca”, dovodi do toga da oni nastoje da se dokažu tamo gde dolaze do izražaja njihove “genetske osobenosti”. Nije, dakle, volja za pobedom u svom čistom obliku ta koja ih vodi ka cilju, kao što je to slučaj sa “belim džentlmenima”, već je to frustracija zbog njihove “intelektualne inferiornosti” i podređenog položaja u društvu koji je posledica te “inferiornosti”. Crnci ne samo da “ne dosežu intelektualni nivo belaca”, već su motivi za njihovo angažovanje u sportu ispod vrednosnih (civilizacijskih) motiva belaca. Boreći se za pobedu u sportu crnci ne samo što nastoje da promene svoj društveni položaj (što je za građanske ideologe, na čelu sa Kubertenom, najveći zločin), već žele da se revenširaju belcima zbog njihove “superiornosti” u drugim (intelektualnim) sferama društvenog života. A to već ne spada u fair-play već u sferu “niskih strasti”.

Hitler je, uplašen pobedama crnih sportista na nacističkim Olimpijskim igrama, zahtevao da se crncima, čiji su “preci došli sa drveta”, zabrani učešće na budućim olimpijskim igrama jer oni “ne pretstavljaju fair takmičenje”. Da su nacisti pobedili, nesumnjivo je da bi se to i desilo: gospoda iz MOK-a nikada nisu skrivala svoje oduševljenje nacističkim režimom i njegovim idejama o “budućnosti”. U današnjim uslovima takva radikalna pozicija teško je ostvarljiva budući da je sport postao izuzetno značajna potrošačka roba i kao takav nezamenljivi reklamni instrument. U sportu se stvari odvijaju na osnovu fair-play-a koji diktira kapital: dobro je sve ono što donosi pare. Da li su sportisti beli, crni, žuti, zeleni ili šareni – to je sa aspekta kapitala nevažno, ukoliko ne ugrožava business.

Rasistička pozicija se komplikuje i sa tim što su se, istovremeno dok je u SAD-u uspostavljena dominacija Afro-Amerikanaca, sportisti SSSR-a (mali broj nije pripadao beloj rasi), Istočne Nemačke i drugih zemalja tzv. “Istočnog bloka” ne samo uspešno nosili sa crnim sportistima, već su ih, kada se imaju u vidu ukupni rezultati, ubedljivo premašivali. Polazeći od analize društvenih odnosa, kao i političke prakse, ovakav razvoj događaja može se lako objasniti. Ako se, pak, rukovodimo rasističkom logikom, moglo bi se zaključiti da su belci u SAD i Zapadnoj Evropi “degenerisani” deo bele rase.

Ako napravimo istorijsku analizu uključivanja crnačke populacije SAD u sport, videćemo da je to bio deo nastojanja bele vlasti da izvrši “pacifikaciju” nezaposlene crnačke mladeži, koja je živela u sirotinjskim getima velikih gradova, i da ih integriše u kapitalistički poredak ne menjajući njihov društveni položaj. Teodor Ruzvelt (Theodor Roosewelt), tadašnji šef njujorške policije i budući predsednik SAD (1901-1909), još je krajem XIX veka poveo kampanju za izgradnju bokserskih dvorana u sirotinjskim delovima grada čije su stanovništvo uglavnom činili Afro-Amerikanci. Ruzvelt se rukovodio praktičnim, a ne filantropskim motivima: da se ne bi bavili kriminalom i borili za promenu svog bednog društvenog položaja, nezaposlenoj crnačkoj mladeži dat je prvo boks, a zatim košarka i drugi sportovi. Bio je to način “civilizovanja divljaka” ili, lepše rečeno, “pozitivno usmeravanje i kontroli sanje agresivne (čitaj: “životinjske”) prirode crnaca”. Otvaranje prostora za crnce u sportu bila je cena koju su beli vlastodršci morali da plate da bi održali u pokornosti sve svesnije i politički organizovanije crnačko stanovništvo. Radi se o istom metodu koji je primenjen od strane Velike Britanije u kolonizovanju “nižih rasa” koji je Kuberten, putem svoje olimpijske filozofije, promovisao kao univerzalni metod vladanja: sport postaje najvažnije sredstvo za odvlačenje potlačenih sa polja borbe za slobodu i njihovo integrisanje u uspostavljeni poredak.

Uspehu crnačke populacije u SAD-u doprineli su mnogi razlozi, ali je osnovni i najvažniji razlog – njen društveni položaj. Sistematskom i bespoštednom getoizacijom crnačke populacije trebalo je sprečiti da se Afro-Amerikanci ravnopravno sa belcima uključe u “utakmicu” za vladajuće društvene položaje i ostanu na nivou “prljave” radne snage. Sport je za ubedljivu većinu crnačke dece (zajedno sa muzikom) praktično jedina šansa da napuste geto i domognu se vladajućih vrednosti. O tome košarkaš Karim-Abdul Džabar (Kareem Abdul-Jabbar), legendarni centar “Lakers“-a: “Da, bio sam isti kao i oni crni sportisti o kojima ste čitali, koji su uložili svu svoju pokretačku energiju u savladavanje određenih pokreta. To bi mogao da bude žalostan komentar o Americi uopšte, ali će se stvari tako razvijati sve dok crnci ne budu mogli da se bez predubeđenja pojave u bilo kom zanimanju koje mogu da savladaju. Za sada nam još uvek preostaju muzika i sport”. Bil Rasel (Bill Rusell), još jedna legenda američke košarke, za svoj uspeh u sportu dao je sledeće objašnjenje: “Trenirao sam i po osam sati dnevno tokom dvadest godina”. (4)

Evo kako Ričard Lapčik opisuje položaj mladog crnca u sportu: “Društveno gledano, on će biti u tuđem svetu, izdvojen od drugih u studentskom domu, u trening-kampu, na putovanju i u krevetu. On će biti ‘dobar čovek’ ukoliko odabere pravi put – put belca. Ali, ako to učini, on će se odvojiti od onih koji nisu ‘dobri ljudi’, što znači, od onih koji su izabrali crnački način života. Izgleda da crni sportista ne može da pobedi. Ukoliko, nakon što je prepatio sve ove probleme, ne stekne diplomu, koji je osnovni razlog što se izložio svemu tome? Odgovor je jednostavan. On smatra da je sport njegov put izlaska iz geta.

Tvrdi se da je sport nada za crnce. Isuviše često su to samo prazne nade koje vode u propast. Idite u Harlem ili Vats (crnačka geta, prim. aut.) i videćete rezultate – crnačka deca nastoje da daju koš, dopru do zlata. Vraćajući se kasno kući u hladnim noćima često sam slušao kako lopta udara po pločniku školskog dvorišta dok je, na škiljavoj svetlosti četrdeset stopa udaljene ulične svetiljke, nekolicina dečaka pokušavala da uoči gde je koš. Ta deca imaju vere. Radi tu mukotrpno i steći ćeš kontrolu. Kontrolu čega? Driblinga? Skoka? Oni mogu bez prekida da šutiraju na koš i da se osećaju dobro. Ovi crni mladići više nisu problem. Oni postaju deo sistema, premda su njegovo dno – upravo tamo gde treba i da budu. Igraj, igraj… Ako si dobar, igraj do osamnaeste. Ako si veoma dobar, nastavi do dvadeset druge. Ako si izvanredan, igraj do tridesete. Ali dok nastoje da ubace loptu u koš, oni klize sve bliže i bliže ka rupi u kojoj se nalazi nestručna radna snaga. Oni zaboravljaju na svoje studije dok idu na skok”. (5)

Postoje i drugačiji primeri. Lapčik navodi slučaj ragbiste Freda Batlera (Fred Buttler) koji je, zahvaljujući “pomoći” moćnika iz sporta i školskih vlasti kojima je u interesu da imaju “dobre sportiste”, prošao praktično kroz čitav sistem američkog obrazovanja i došao na domak diplome koledža – a da nije naučio da čita! Nakon tragičnog raspleta njegove sportske karijere i smrti oca, on nije bio u stanju da pronađe očev grob jer nije mogao da pročita njegovo ime. (6) Po procenama američkog profesora sociologe Harija Edvardsa (Harry Edwards), sa kraja sedamdesetih, od 25-35% crnih sportista srednjoškolaca praktično je nepismeno; u junior-koledžima 20-25%, a na četvorogodišnjim koledžima 10-20%. Po procenama iz 1983, od 65-75% crnih sportista koji dobiju stipendiju nikada ne diplomiraju. Od 25-35% onih koji to učine, oko 75% stiče diplomu iz oblasti fizičkog obrazovanja ili iz oblasti koje su stvorene za sportiste i koje ne uživaju visoki ugled. U istom periodu, oko tri miliona mladih crnaca preko dvanaest godina starosti opredelilo se za sportsku karijeru. Manje nego 1 400 crnih igrača igralo je u NBA, NFL, USFL i u glavnim bezbol ligama. Po Edvardsovoj proceni, početkom osamdesetih oko 2 400 crnih amerikanaca moglo je da živi od sporta, uključujući tu i poslove od recepcionera do generalnog menadžera. Manje od 500 igrača igralo je u nižim ligama. Od 12 000 onih koji nastoje da se domognu profesionalnog ugovora, samo jednom polazi za rukom da to učini. Ostali se, osramoćeni, vraćaju u svoja geta. (7) Gledano sa kreativnog aspekta, smatra profesor Lapčik, sportovi mogu da unaprede proces celovitog obrazovanja. Nažalost, kada je reč o crncima, čak i kada se uzmu u obzir važni izuzeci, “sportovi doprinose da se većina crnaca zakopa u živi pesak neznanja što samo ovekovečuje njihovo siromaštvo”. (8) Sociolog Džek Olsen (Jack Olsen), bivši sportista, 1968 je napisao: “Sport je, u najboljem slučaju, omogućio bolji život za nekoliko hiljada crnaca istovremeno potstičući neostvarljivi san stotine hiljada drugih crnaca. On je pomogao da se ovekoveči represivni sistem”. Najvažnije je, zaključuje Olsen, da se “tržište jeftine američke radne snage uvećava”. (9) Na pravi smisao ovih reči najbolje upućuje činjenica da je početkom osamdesetih u SAD 55% mladih radno sposobnih crnaca bilo bez posla.

Kada je reč o vlasničkim, menadžerskim i trenerskim pozicijama, krajem šezdesetih u američkom profesionalnom ragbiju, u obe lige, nije bilo ni jednog crnog menadžera ili glavnog trenera; u profesionalnoj košarci (NBA i ABA liga) među menadžerima nije bilo ni jednog crnca, dok su među trenerima samo dvojica bili crnci; u profesionalnom bezbolu, u obe lige, nije bilo crnaca ni među menadžerima ni među glavnim trenerima. Istovremeno, nije bilo ni jednog crnog trenera u celokupnoj američkoj olimpijskoj ekipi. Što se tiče vlasnika klubova, ni u jednom od navedenih sportova nije bilo crnaca.

U sezoni 1982-83, u bezbolu je bilo 25 belih glavnih trenera i jedan crni trener, a među pomoćnim trenerima bilo je 123 belca i 13 crnih i drugih “obojenih” trenera; u košarci  je odnos bio 21 beli u odnosu prema 2 crna trenera, odnosno, 32 bela pomoćna trenera u odnosu prema 4 crna trenera; u ragbiju među 28 glavnih trenera nije bilo ni jednog crnca, dok je u pomoćnom trenerskom kadru odnos bio 242 belca prema 27 crnih trenera. U ukupnom zbiru, 96% glavnih i 90% pomoćnih trenera činili su belci. (10) Što se tiče administracije i osoblja koje vodi i organizuje profesionalni sport stvari stoje još gore nego kada je reč o trenerima. Po podacima iz 1982 od 399 zaposlenih samo su 12 bili crnci. (11) Objašnjavajući položaj crnog sportiste David Halberstam (David Halberstam), pisac jedne od najboljih studija o američkoj profesionalnoj košarci (“The Breaks of the Game“), konstatuje da on igra u ligi u kojoj su “vlasnici uvek bili belci, treneri obično belci, sportski novinari gotovo uvek belci, kao i sudije i publika”. (12)

Kada se radi o igračima, javna je tajna da su mnogi beli igrači u timu na osnovu “rasnog ključa”. Američki list “Sport” još je krajem 1978 izneo da “ima mnogo igrača u NBA koji nisu u timovima zbog svojih sposobnosti, već zato što su belci”. Leni Vilkins (Lenny Wilkins), jedan od malobrojnih crnih trenera u američkom profesionalnom sportu, svojevremeno je izjavio: “Nepisano je pravilo da najmanje tri bela igrača treba da budu u svakom timu”. O čemu se zapravo radi pokazuje i istraživanje novinara “Daily News“-a iz Filadelfije, po kojem je 57% od 955 ispitanika iz gledališta izjavilo da “bela publika neće da plaća da gleda crne sportiste”. (13) Zaključak se sam po sebi nameće: onaj ko hoće da ima belu publiku mora da ima svog belog “super-stara”. To je jedan od osnovnih razloga što su američki klubovi zainteresovani za evropske igrače koji su po svojim igračkim kvalitetima često daleko ispod nivoa mnogih crnih igrača koji, zbog rasne kvote, ne mogu da dobiju profesionalni angažman.

Na rasizam u američkom sportu ukazuje i način na koji se određuju i dele igračke pozicije. Pravilo je da (beli) treneri nastoje da na poziciju play-maker-a dovedu belog igrača sa obrazloženjem da on, za razliku od “glupih crnaca”, “ume da misli”. Američki sociolog Džonatan Brover (Jonathan Brower) postavio je pitanje (belim) trenerima kako bi okarakterisali igračke pozicije na kojima dominiraju belci. Odgovor je bio: “Inteligencija, sposobnost da se bude vođa, kontrola emocija, sposobnost donošenja odluka i tehnika”. Kada je reč o igračkim pozicijama na kojima dominiraju crni igrači, odgovor je bio: “Snaga, brzina, instinkt”. (14)

Po Hariju Edvardsu, profesionalni sportisti su “svojina” profesionalnih branši koje su u rukama belih vlasnika. Za razliku od svojih belih kolega, crni sportisti su u potpunosti lišeni svojih ljudskih osobenosti i svedeni na “roba sa statusom najamnika”. Na terenu, ukoliko pogreši, crni sportista će biti ismejan od svojih belih kolega i trenera. “Većina njegovih belih drugova, kao i vlasnika, odnosi se prema crnom sportisti kao prema mašini – koja će biti upotrebljena od strane belca dok je u dobrom stanju a onda,  kada mladost prođe ili kada su je povrede toliko oštetile da su troškovi veći od onoga što može da donese, odbačena. Tada se “mašina” jednostavno preprodaje za novi model (…) ili se prosto odbaci.” (15) Lapčik je blizak Edvardsu: “Vlasnici timova postupaju s crncima upravo onako kako to čine vlasnici korporacija u fabrikama. Nastoje da ih što više iskoriste, a onda ih odbacuju.” (16)

U deklaraciji „Olimpijskog komiteta za ljudska prava“ („Olympic Committee for Human Rights“), koji je osnovan u SAD u predvečerje Olimpijskih igara u Meksiko Sitiju (čiji je član bio i legendarni borac za građanska prava crnaca Martin Luter King), kaže se: “Ne smemo više dopustiti Americi da iskoristi (pod. u org.) nekoliko ‘crnaca’ da bi pokazala svetu koliki je progres napravila u rešavanju njenih rasnih problema dok su Afro-Amerikanci više nego ikada ranije izloženi ugnjetavanju. Ne smemo više dozvoliti sportskom svetu da se prikazuje kao tvrđava rasne pravde dok su rasne nepravde sportske industrije sramno legendarne. Svaki onaj crnac koji, u vreme dok ugnjetenu rasu uništavaju na ulicama, dozvoli sebi da bude upotrebljen na navedeni način, nije samo glupak – jer dozvoljava da bude upotrebljen protiv sopstvenih interesa – već izdajnik svoje rase. Drugo i najvažnije, on je izdajnik svoje zemlje jer belim rasistima omogućava luksuz da ostanu u ubeđenju da se crnci nalaze u getima zato što tamo pripadaju, ili zato što tamo hoće da budu. U takvim okolnostima, ova zemlja i ova vlast čine manje nego što mogu da bi rešili problem rasne nejednakosti u Americi.” (17) Takve sportiste Edvards naziva “crnim gladijatorima XX veka”. (18) Interesantno je da se u ovom dokumentu, polazeći od talenta crnaca i njihovog smisla za inovacijom, insistira na “pretvaranju sporta u umetničke forme”, odnosno, na uspostavljanju “elegancije i lepote tamo gde je nekada vladala brutalna telesnost i dosadna rutina”. (19)

Kakav je bio odgovor bele Amerike na protest crnih sportista, na Olimpijskim igrama u Meksiko Sitiju (1968), zbog rasne diskriminacije u američkom sportu i društvu? O tome Lapčik: “Kada su Tomi Smit (Tommi Smith) i Džon Karlos (John Carlos) podigli na pobedničkom postolju svoje u crnim rukavicama stisnute pesnice, oni su rečito izrazili ono što je bela Amerika nastojala da ignoriše: sport, kao i društvo, je bio rasistički.

Reakcije koje su sledile pokazuju kakvu je važnost imao ovaj gest. Bela zajednica je kaznila Smita i Karlosa još u Meksiku, a više godina nakon toga oni nisu mogli da se zaposle. Sportski establišment, od Brendidža (Avery Brundage) (tadašnjeg predsednika Međunarodnog olimpijskog komiteta, inače člana Lindbergove (Lindbergh) Fašističke partije u SAD i fanatičnog rasiste, prim. aut.) pa naniže, svim silama se trudio da pokaže kao da se ništa nije desilo. U odgovoru na pitanje kako olimpijske igre mogu da prežive kada politika sve više učestvuje u njima, Brendidž je uzvratio: “Ko je rekao da se politika sve više meša u olimpijske igre? Smatram da nije tako. Vi dobro znate da politici nije dozvoljen pristup na olimpijskim igrama.” (20) Evo šta je Džim Briver (Jim Brewer), član američke košarkaške selekcije koja je učestvovala na Olimpijskim igrama u Minhenu (1972), rekao o “nepolitičkom” načinu na koji ih njihovi (beli) treneri pripremaju za utakmicu: “Kažu ti da je to sve zbog bratstva. A onda igraš utakmicu protiv Japanaca i sve što možeš da čuješ od nekih tvojih trenera je: “Sredi kosooke, sredi kosooke!” Kakvo je to bratstvo? Mislio sam da je svemu tome bio kraj 1945. Vodimo protiv njih sa velikom razlikom a treneri traže još ubedljiviju pobedu. Čitava njihova priča svodi se na sređivanje kosookih i komunjara.” Čovek počinje da strepi“, zaključuje Briver, “da bi sledeći na listi mogle da budu ‘crnčuge‘.” /pod. D. H./ (21) Inače, Sjedinjene Američke Države nisu podržale ni jedan predlog da se bojkotuje Južna Afrika uprkos tome što je velika većina nacije bila složna u tome da se prekine takmičenje sve dok apartheid dominira u njenoj politici. “Šta nam to govori, pita se Lapčik, kada bojkotujemo Olimpijske igre (Moskva 1980, prim. aut.) da bismo se suprotstavili komunizmu, a ne činimo ništa protiv rasizma i fašizma? Mnogo, ukoliko stvari pogledamo izbliza.” (22)

Kada je reč o “komunizmu” i načinu na koji se on “prikazuje” crnačkom stanovništvu u “slobodnom svetu”, indikativan je događaj koji se, sredinom sedamdesetih, zbio u Beogradu. Igrala se povratna košarkačka utakmica u Kupu šampiona. U gostujućem timu nalazio se, inače izvanredni, crni američki igrač koji “nije smeo” da izađe iz svlačionice jer su mu u Americi utuvili u glavu da je Jugoslavija “komunistička zemlja” i da “komunisti jedu crnce”!

Što se tiče načina na koji sportski reporteri izveštavaju o sportu, Edvards tvrdi da je njihovo izveštavanje uslovljeno “željama i potrebama sportske industrije”. U Americi je sport “veliki business i ima značajni društveni, ekonomski i politički uticaj kako na nacionalnom, tako i na internacionalnom nivou”. Sportski reporteri pretstavljaju svet sporta kao “tvrđavu rasne harmonije i rasnog mira”. Mnogi reporteri “ne osećaju odgovornost prema društvu ili pravdi, nego prema njihovim sportskim urednicima”. Ovi ljudi, kao i mass-media kojima suže, “nastoje da budu konzervativni zaklon u društvenim i političkim pitanjima. Mnogi značajni i vredni sportski izveštaji su bili stavljeni pod led zato što njihov ton nije bio u skladu sa političkim i društvenim stavovima urednika.” (23)

Edvards smatra da je jedan od osnovnih načina da se promeni položaj crnaca u sportu da oni “kontrolišu veći procenat sportske industrije u Americi”, jer je “čitava sportska industrija u Americi – amaterska i profesionalna – kontrolisana od strane belaca u njihovu korist. Svaki dolar zarađen u sportu, koji se ulaže u drugi projekt koji je vlasništvo belaca i koji kontrolišu belci, zakinut je crnoj zajednici. Prava tragedija je u tome što je veliki deo dolara iz sportske industrije proistekao iz napora crnaca. Treba se samo upoznati sa posebnom listom dostignuća crnih sportista (koju Edvards daje na kraju knjige, prim. aut.) da bi se shvatio njihov ogromni doprinos ekonomskom razvoju sportske industrije. A onda treba pogledati deo koji nabraja koliko njih je dobilo mesta u toj industriji da bi se prosudilo da li su se postignuća isplatila.” (24)

Ne potcenjujući značaj borbe za kontrolu sportske industrije, treba reći da bi se njen krajnji ishod sveo na to da se određeni broj crnih kapitalista priključi belim kapitalistima, što znači da bi se belim priključili crni goniči robova. Promenom boje kože ne iskorenjuju se uzroci niti se ukidaju mehanizmi ugnjetavanja.

Što se tiče Lapčika, on smatra da “sport koji je oslobođen od rasizma može da postoji samo u društvu koje je oslobođeno od rasizma”. (25) Na kraju svoje studije o rasizmu u američkom sportu Lapčik rezignirano zaključuje da se “malo toga promenilo za crne sportiste otkada je sa Džeki Robinson (Jacki Robinson) počela integracija crnaca u američki sport”. (26) “Pre pedeset godina, nastavlja Lapčik, mog oca su proglasili nigger-lover-om (pogrdni naziv za belca koji se druži sa crncima i bori za njihova građanska i ljudska prava, prim. aut.) zato što je sa svojim timom igrao protiv ekipa koje su sačinjavali crnci. Pre trideset godina on je bio još veći nigger-lover kada je doveo Neta Kliftona (Nat Clifton) u “Knicks“-e. Pre dvadeset godina prozvali su me nigger-lover-om kada sam doveo svoje prijatelje crnce da žive u našem susedstvu koje se skoro isključivo sastojalo od belaca. U najvećem delu svoje mladosti za neke sam bio nigger-lover zbog angažovanja u pokretu za zaštitu građanskih prava kao i u anti-aparthead  pokretu. Sada je moj sin Džoj (Joey) nigger-lover za one koji mrze njegovog oca ili njega zato što u školi ima puno crnih prijatelja. Kada će to da se završi? Da li će se ikad završiti?” /pod. R. L./ (27)

Kako stvari stoje u “slobodnom svetu” u osvit trećeg milenijuma? U “Newsweek“-u od 6 aprila 1992 objavljen je tekst o položaju crnačke populacije u SAD pod naslovom “Gubeći tle” (“Losing Ground“). U podnaslovu: “Nova strahovanja i sumnje u vreme kada su perspektive crne Amerike sve crnje”. U njemu su objavljeni i sledeći podaci: smrtnost crnačke dece u SAD porasla je na 17,7 slučajeva na 1 000 porođaja, što je dva puta više nego kod belaca, a veća je nego na Maleziji; 43,2% od ukupnog broja crnačke dece živi u siromaštvu; 28,8% od svih slučajeva oboljenja od SIDE otpada na crnačku populaciju, od čega u ukupnom broju obolelih žena crnkinje čine 52%, a deca 53%; ubistvo je osnovni uzrok smrti među crncima starih između 15 i 34 godine, s tim što skoro polovinu od ukupnog broja ubijenih u SAD čine crnci; u 1989 23% od svih crnaca između 20 i 29 godine starosti bilo je u zatvoru, uslovno pušteno ili opomenuto, tako da 20% crnaca u dobu između 15 i 34 imaju kriminalni dosije.

Na osnovu istraživanja Galupovog instituta, 40% crnaca veruje da se radi o smišljenom istrebljivanju crnaca u SAD. Po rečima metodističkog sveštenika Sesila Vilijamsa (Sesil Williams) (San Francisco’s Glide United Methodist Church) radi se o “genocidu u stilu devedesetih”. Na to upućuje i tekst Lorini Kari pod naslovom “Zašto to nije samo paranoja” – “Američka istorija “planova” za crnce“, u kome se analizira i tzv. “Tuskegee Study” koja je pokrenuta 1932 i koja je razotkrivena 40 godina kasnije zahvaljujući novinaru “Associated Press“-a. Reč je o projektu lekara Američke državne zdravstvene službe („U. S. Public Health Service“) koji su desetinama godina posmatrali, kao zamorčiće, 400 crnaca za koje su znali da su zaraženi sifilisom (koji, ukoliko se ne leči, dovodi do smrti), ali im to nisu rekli niti su ih lečili od te opake bolesti. U tom monstruoznom “medicinskom projektu” učestvovali su i Ministarstvo za zdravlje Alabame, “Tuskegee Institute“, kao i neke druge “zdravstvene” ustanove.

Inače, 62% ispitanika smatra da nezaposlenost pretstavlja jedan od najznačajnijih razloga za stanje u kome se nalazi crnačka populacija u SAD. Po rečima dr. Alvina Puseinta (Alvin Poussaint), profesora psihijatrije na “Harvard Medical School“, crnci su u gorem položaju danas nego u bilo kom periodu od 1960 godine. “Ako pitate crnačku decu šta očekuju u budućnosti, oni kažu: ’Nadam se da ću još biti živ sledeće godine u ovo doba’. Za mene je to užasno mračno”, zaključuje dr. Puseint.

Kapital je iz sporta izbacio religijske, pedagoške, čak i nacionalne primese: sport je postao oruđe za ostvarivanje profita u čistom obliku. Istovremeno, sa degeneracijom principa kompeticije i učinka sportski spektakl postaje sve banalnija pretstava koja teži takvim efektima koji će privući pažnju masa i puniti dvorane i stadione. Sportski meč je samo jedno, još uvek najvažnije, sredstvo kapitala za stvaranje atraktivnog reklamnog programa koji, u krajnjem, služi povećavanju potražnje za određenim (reklamiranim) proizvodima. Pravi efekti sportskih takmičenja nisu pobede pojedinaca, klubova ili država, već povećani promet roba i brži obrt kapitala; nisu bitni rekordi koji se postižu na sportskim poljima, već rekordni profiti na berzama i blagajnama.

Stadion, taj moderni koncentracioni logor u obliku gigantske WC šolje, na najupečatljiviji način otelotvoruje prirodu sportskog prostora. U sportu je izvršena denaturalizacija prirodnog i dehumanizacija društvenog prostora. Stvoren je geto u kome se, putem najviših dostignuća nauke i tehnike i u formi sportskog spektakla, sportisti, kao pretstavnici najviših vrednosti kapitalističkog društva i u tom kontekstu “ono najbolje” što svet ima, prinose na žrtvu vladajućem duhu destrukcije. Iskazivanje pokornosti bogovima koji vladaju svetom veličanjem odnosa i vrednosti koje oni simbolišu osnovna je karakteristika i ovog (kvazi) religioznog rituala.

U želji da što pre dođu do što većeg novca, vlasnici klubova vuku poteze koji neposredno ugrožavaju kvalitet igre. Oni neprestano povećavaju broj ligaških utakmica, međunarodnih takmičenja  i susreta i na taj način do krajnjosti iscrpljuju igrače. Umesto razvoja igre, utakmica postaje rutinsko obavljanje posla i bukvalno borba za preživljavanje. To se posebno odnosi na starije igrače koji se više ne rukovode mladalačkim entuzijazmom i željom da se po svaku cenu dokažu, već željom da sačuvaju svoje naporima i povredama desetkovano telo i za još koju godinu produže ugovor. Istovremeno, kao odgovor na sve suroviji i neizvesniji život, sportsko gledalište zahteva sve bespoštednije i dramatičnije sportske pretstave. Rezultat toga je režiranje sportskih događaja i “nameštanje” dramatičnosti. Sve postaje i bukvalno big show u kojem svi akteri (od igrača i trenera do sudija i izveštača) imaju ulogu koju nastoje da što bolje odigraju. U okviru sve agresivnije industrije zabave sport postaje svojevrsni cirkus. Radi se, i ovom prilikom, o zloupotrebi forme takmičarske igre iza koje stoji režirani i na profit usmereni poslovni poduhvat. Od igračke veštine pa do grubosti i krvavih scena – sve je podređeno logici proizvodnje sportskog spektakla. Izmena pravila igre sastavni je deo režiranja sportskih pretstava. O tome Pol Hoč: “Malo je navijača koji shvataju do koje je mere uspostavljena igra na sportskom terenu uslovljena poslovnim interesima industrije. (…) U stvari, nemoguće je odvojiti aspekte business-a od igre na terenu. Na primer, pravila profesionalne košarke menjana su oko pedeset puta u prvih deset godina NBA lige da bi vlasnici mogli da prodaju gledaocima bržu igru, atraktivnija dodavanja. (…) Gledano u celini, pravila igre zavise od toga šta je za gazde profitabilno”, zaključuje Hoč. (1)

Na terenu je uspostavljen privid spontanosti i neizvesnosti. To je osnovni razlog što čoveku, koji nije fanatizovani navijač, nakon nekoliko mečeva igra postaje monotona. Iza naoko kitnjaste igre nazire se šablon koji ne mogu da prikriju ni blještavi reflektori, monumentalna arhitektura, reklamni panoi i obnažene devojke koje isto tako “spontano” zabavljaju publiku. Kao da se radi o trivijalnoj mađioničarskoj pretstavi: sve se čini da se prikrije jeftin trik koji je duhovna okosnica pretstave. Zato  vlasnici klubova neprestano nastoje da ubace nove detalje koji treba da “osveže” show. Sve veće šarenilo “novotarija” treba da nadomesti sve veću banalnost spektakla i kod gledalaca stvori utisak da su za svoj novac dobili odgovarajuću količinu zabave. Spektakularne scene otvaranja pretstave, cirkuske parade, golišave “igračice”, žive “maskote”, sve agresivnije klovnovsko ponašanje trenera i igrača, novi oblici takmičenja (u “zakucavanju”, postizanju “trojki” itd.), trikovi sa kojima se publika dovodi u zabludu, samo je odgovor kapitala na “nove zahteve vremena”. Istovremeno dok uništava svakodnevni život čoveka, kapital stvara paralelni svet gde čovek u sve većem šarenilu banalnosti treba da pronađe kompenzaciju za sve veće duhovno sivilo – i za to dobro plati. (2) Sportski spektakli postaju deo industrije zabave u koju spada kocka, prostitucija, drogiranje, što znači “prljavi posao” koji drže u rukama grupacije moći koje “posluju” po mafijaškim principima. Sportske terene odavno ne napajaju bistri planinski izvori, nego gradska kanalizacija.

Stvaranje “domaće atmosfere” na sportskom spektaklu jedan je od najvažnijih zadataka njegovih režisera. Gledalac treba da veruje da je on taj zbog koga se sve odvija, da oseća da učestvuje u pretstavi. Organizatori se neposredno obraćaju gledaocima nastojeći da stvore “opuštenu” atmosferu i da personalizuje odnose između igrača i publike. Računajući sa klupskom pripadnošću, stvara se utisak da svi pripadaju “jednoj velikoj porodici”. Istovremeno, gledaoci treba da dožive da učestvuju u nečem “velikom”, “neverovatnom”, “neponovljivom” (utakmica “godine”, “decenije”, “stoleća”!), što uvek iznova treba da bude mamac koji će, iz sivila svakodnevnice, dovesti ljude na stadione i u hale. Zato je osnovni zadatak štampe, radio i TV-izveštača da od sportske pretstave stvore “spektakl”, što znači da od marginalnog naprave “sudbinski” društveni događaj – da bi zbivanja od kojih stvarno zavisi sudbina čoveka (društva) bila marginalizovana i uklonjena iz javnosti. Sportski spektakli postali su svojevrsna “dimna zavesa” sa kojom se od ljudi sakrivaju uzroci njihove nesreće kao i načini za njihovo iskorenjivanje.

Od samih sportskih događaja očekuje se da reprodukuju bespoštednost svakodnevnog života. Sve veći broj ljudi dolazi na sportski spektakl da bi video rizik, krv, pogibiju… Dramatično sučeljavanje pobede i smrti dovodi publiku u stanje histeričnog transa. Sve krvavije sportske pretstave su kompenzacija potčinjenom i obezvređenom čoveku za sve bedniji život i neizvesniju egzistenciju. “Zadovoljstvo” koje se pronalazi u tuđoj nesreći traje dotle, dok se pred čovekom ne pojavi iskasapljeno, unakaženo telo unesrećenog i on u njemu prepozna sebe. Sportisti postaju “žrtveni jarci” koji, za određenu nadoknadu, treba da odigraju svoju ulogu tako da sportska pretstava što autentičnije reprodukuje životnu dramatičnost. Jer, da bi se gledalac uživeo u sportski spektakl potrebno je da u njemu doživi neposredni susret sa silama “sudbine” koja ga, u svakodnevnom životu, drži u šaci. Neizvesnost, stradanje, smrt, verodostojna pretstava svakodnevnog života potvrđuje njihovu prisutnost. Biti tamo gde sile smrti i destrukcije na spektakularni način, posredstvom najviših dometa nauke i tehnike, čereče svoje žrtve, a istovremeno biti van njihovog domašaja, sve je veći mamac za sve nezadovoljnijeg čoveka. Sportska drama nema ni tragične junake ni tragičan kraj. U njoj se čovek ne sučeljava beznadežno sa sudbinskim silama, kao što je to slučaj u antičkoj drami, već nastoji da im se dodvori tako što će učestvovati u sopstvenom uništenju. Obaranje rekorda uništava njem sopstvenog organizma nije ni čin samožrtvovanja, jer za tako nešto nedostaje vera u ono što prevazilazi sam život. Praktično, to je poslednji čin ubijanja ljudskog u čoveku, davljenje čoveka u blatu show-business-a. Dakle, banalna pretstava sa banalnim krajem. Ali, upravo takav bedni svršetak hrani ljudsku bedu. Ljudi dolaze iz blata da vide smrt u blatu. U tuđoj nesreći traži se lek za sopstvenu nesreću. Sportski stadioni nisu mesta za heroje, one koji su spremni da se suoče sa  životom, već za one koji beže od života, za očajnike.

Sportski spektakli imaju izuzetan značaj ne samo kao izvor prihoda i reklamni prostor, već i kao “upijač” (Kuberten) za sve veće nezadovoljstvo ljudi i sterilizator njihove aktivističke (potencijalno menjalačke) energije. Oni služe za obezbeđivanje stabilnosti poretka i zato imaju strateški značaj. Princip “hleba i igara”, zlatno pravilo patricijske vlasti u antičkom Rimu, do savršenstva je instrumentalizovan u kapitalizmu i njemu je u potpunosti podređen i sport. “Obaviti dobar posao” u sportu ne znači, stoga, samo zaraditi pare, već pre svega dati oduška nezadovoljstvu ljudi i obezbediti “društveni mir”. Istovremeno, sportski spektakli postaju način stvaranja masovnog idiotizma, što znači publike koja u njima pronalazi glavnu “duhovnu hranu”. Pored kurativne, sport dobija i preventivnu ulogu.

Jedna od osnovnih tendencija u razvoju sportskog show-business-a je da on sve više gubi ideološka obeležja i postaje najbanalnija “atrakacija” bez ikakve “poruke”. Legitimnost vladajućeg poretka sve se manje obezbeđuje kvalitetom pretstave, a sve više sposobnošću da organizuje “grandiozne spektakle”. Kriterijum po kome se određuje vrednost pretstave nema kulturološki karakter, već koliko ona uspešno omogućava bekstvo čoveku iz svakodnevnog ništavila. Sportski spektakl postaje svojevrsna duhovna droga od koje čovek postaje zavisan: što je veće nezadovoljstvo, to je droga jača. Kapitalizam je na putu da odbaci svaki moralizam: dozvoljeno je i opravdano sve ono što vodi krajnjem cilju – obezbediti kontrolu nad “masama” (radnim slojevima) i očuvati poredak.

Sportski show-business još je uvek u ekspanziji, ali je njena cena sve veća degeneracija svih vrednosti na kojima počiva sport. Sve je očiglednije da se na sportskim poljima u formi takmičenja između sportista zapravo odvija sve bespoštednija borba izmedu najmoćnijih kapitalističkih grupacija i njihovih laboratorija smrti. Kapital bezobzirno uništava sportsku tradiciju, njegove simbole. Ništa mu nije “sveto” osim sopstvenih interesa. Postajući reklamni agenti kapitalističkih firmi i klubovi sa najdužom tradicijom se odriču svojih simbola i preko noći menjaju čak i ime; timovi postaju “legije stranaca”, a igrači trčeći reklamni panoi klupskih “sponzora”.

Jedna od neizbežnih reakcija na sve veći broj sportskih događaja je sve veća zasićenost gledališta sportom. Tačnije, ljudi se usmeravaju prema onim sportovima koji u najvećoj meri mogu da im ponude bekstvo iz životnog ništavila i pruže kompenzaciju za svakodnevnu patnju. To dovodi do sve veće borbe za gledanost kako između sportova, tako i između sportskih takmičenja. U toj borbi za “mesto pod suncem” najmanje izgleda da prežive imaju tzv. “nežni” sportovi koji po svojoj prirodi ne pružaju mogućnost za dramatično rasplamsavanje sukoba. “Publika voli miris krvi!“, to je “zlatno pravilo” sporta koje je odavno prešlo granice Sjedinjenih Američkih Država. Istovremeno, da bi se zadovoljila sve veća glad za stravičnim scenama uništenja obnavljaju se stari “sportovi” (borilačke veštine) i izmišljaju se nove (samo)ubilačke discipline koje po svojoj brutalnosti prevazilaze sve što je do sada viđeno na sportskim borilištima.

Tragična smrt Ajartona Sene primer je režiranog “udesa”. Javna je tajna da je kod izrade “bolida” bezbednost vozača podređena zahtevima brzine, odnosno, da se na sve većem broju automobilskih trka stvaraju uslovi i uspostavljaju takva pravila da su nesreće neizbežne. Ajarton Sena je, kao i mnoge njegove kolege, žrtva planiranog zločina. Vlasnici industrije smrti, koja se zove “automobilizam”, režirali su i njegovu smrt. Sena, “neustrašivi heroj automobilskih staza” i idol miliona mladih širom sveta, poginuo je, kao fanatični jurišnik, na prvim linijama fronta u bespoštednom ratu koji se vodi između najmoćnijih kapitalističkih klanova. Da stvar bude odvratnija, Senine gazde iskoristile su njegovu pogibiju da bi uveličali poredak koji ga je uništio – stvarajući još jedan “herojski” mit o vozačima “formule 1”, najtransparentnijeg primera ludačke trke za profitom i pokazatelja prave prirode, sada već monstruozne, maksime citius, altius, fortius – koja je postala borbeni poklič kapitala i politike. Senu nisu sahranili kao čoveka, već kao “VELIKOG ŠAMPIONA”, što znači kao simbola destruktivne moći koja ga je, kao čoveka, uništila i od njega stvorila manijakalnog “vozača formule 1” koji je spreman na (samo)uništenje da bi se domogao vladajućih vrednosti. Automobilske trke primer su destruktivnog ludila koje vlada u svetu. Trkačke piste postale su tobogani smrti po kojima sve bezumnije jure “bolidi” – mrtvački kovčezi na točkovima. Sve veća snaga njihovih motora ne izražava razvojnu, već destruktivnu moć današnje nauke i tehnike. Od zaglušujuće buke motora ne čuju se ljudski glasovi, ni smeh, ni plač… Smrad izduvnih gasova zamenjuje miris poljskog cveća ubijajući čula i potrebu za prirodom. Prostor je ograničen betonom i sve idiotskijim reklamama kapitalističkih firmi. Vreme se meri prevezenim krugovima. Ringišpil smrti sve se brže vrti.

U sportu ne dominira stvaralačka neizvesnost, izazov novuma, već neizvesnost koja je bekstvo iz sve izvesnije bede svakodnevnog življenja. Ko će pobediti, koga će sudbinska moć dići na pobedničko postolje, a koga uništiti? – to je ono što privlači publiku na stadione. Sportska takmičenja postaju izazivanje sila koje vladaju svetom, svojevrsna “igra sa sudbinom”. Neizvesnost ostvarivanja dobiti, što znači nastojanje da obezbede što brojnije gledalište, primorava organizatore da režiraju “neizvesnost” sportskih spektakala, sto znači da dočaraju onu napetost koja odgovara dramatici svakodnevnog življenja. Svesno se ide na izazivanje krvavih sukoba, neizbežnih “incidenata” u kojima sportisti stradaju sa namerom da se postigne autentična dramatika života i time ljudi privuku na stadione, borilišta i trkačke staze. Ako se ima u vidu da su sportski spektakli “sigurnosni ventil” poretka, jasno je da režirana “neizvesnost” ishoda u krajnjem služi povećavanju izvesnosti njegovog opstanka. Istovremeno, kao jedna od poslednjih oblasti u kojoj se pokušava očuvati privid da pojedinac ima šanse da se svojom voljom izbori za pobedu, sport mora da sačuva mit o “neizvesnosti”.

Kao (iluzorna) kompenzacija čoveku za njegov ponižavajući položaj u društvu, sport je sredstvo za integraciju čoveka u kapitalistički poredak. U obliku “zabave” u sportu se reprodukuju odnosi i vrednosti koje čine bit kapitalističkog društva. Rizik, neizvesnost, pobeda, poraz, brutalnost, stradanje, smrt – sve su to pojave koje sportski spektakl ispunjavaju životnom dramatičnošću demonstrirajući svoju neizbežnost i neminovnost. Zbog toga je od izuzetne važnosti da sportske pretstave uvek iznova upiju iz svakodnevnog života nove oblike destrukcije ljudskog, dajući im izgled spontanosti i neobaveznosti. Na stadionu ne sme da se razvije misao i čežnja za boljim svetom. Čovek mora biti zaslepljen blještavim sjajem koji se pojavljuje kao oreol bogova koji određuju ljudsku sudbinu. Patnja, rizik, uništenje – sve dobija, posredstvom božanske svetlosti, dimenziju “veličanstvenog”. Sportski spektakl je spektakularno veličanje upravo onih odnosa iz kojih proističe životna beda i zbog kojih ljudi beže na stadione i u hale. Na stadionima i u sportskim halama kapitalistički poredak zadaje konačni udarac obezvređenom i napaćenom čoveku uništavajući mu moć rasuđivanja. Što su mu oči više zaslepljene, to mu je um u većem mraku. Sportski spektakl postaje svojevrsna masovna hipnotička seansa putem koje se, uklanjanjem umnog otpora, u ljudsku podsvest ugrađuju scene koje veličaju uspostavljeni poredak i u kojima čovek pronalazi osnov sopstvenog (ljudskog) samoprepoznavanja.

Umrla je dvanaestogodišnja devojčica Adriana Đurka. Bila je gimnastičarka, jedna od “čuda” koje proizvodi rumunska industrija gimnastike. Izdahnula je od povreda koje joj je, u manijakalnom besu, naneo njen trener George Florin, jedan od onih “pedagoga” koji su “stvorili” Nađu Komaneči i na kojima počiva svetska gimnastika  i sport u celini.

Ovakve vesti kao da više nikoga ne uzbuđuju. Pogotovu ne one koji se nalaze u svetskom show-business-u. Jer, smrt je odavno postala sastavni deo sporta. Svake godine stotine sportista izgube život, hiljade bivaju ubogaljeni… To, dakle, nije neka novost. Prava vest je ko je sledeći, na koga treba “tipovati”, u koga treba ulagati da bi se dobilo više, mnogo više… Tačno je, radi se još o detetu, ali šta se tu može kada ta “šašava deca” po svaku cenu hoće da se dokopaju “slave” i novca. A da bi se to postiglo, treba se podrediti zahtevima koje postavlja “vrhunski sport”. Put ka “savršenstvu” zahteva “savršeno telo”. A to znači da treba sprečiti rast skeleta, onemogućiti polno sazrevanje, što znači normalni biološki razvoj da bi se sačuvala dečija vitkost, toliko potrebna da bi se impresionirala sportska birokratska “elita” koja određuje “ocene”, a samim tim i sudbinu čoveka. Oni su ti koji vode računa da ne dođe do zastoja u “progresu”. Njihove “ocene” označavaju put koji vodi “napred” – ka jami. U njoj sada, pored njenih “slavnih” prethodnika iz “vrhunskog sporta”, leži i mala Adriana. Pokušala je da, sa drveta na kojem blješte “odličija”, dohvati “zlato” – i sunovratila se, kao i mnogi drugi  pre nje, u tamu ponora.

Oni koji su zasadili i okitili drvo iskopali su i jamu. Drvo raste, a jama je sve dublja. Iznad nje se njišu, sudaraju, zveckaju visuljci smrti mameći one koji u sablasnoj senci drveta, koja pada preko jame, vide most koji ih vodi iz životnog ništavila. Sirotinja je ta koja služi da se dokaže da je moguće ići dalje. Leševima radničke dece popločana je staza koja vodi u “budućnost”. Kada je fašista Samaranč otišao u Bukurešt da okači “Zlatni olimpijski orden“, najviše priznanje u svetu sporta, rumunskom diktatoru Čaušesku u znak priznanja za njegov “neprocenjivi doprinos razvoju sporta i olimpijskog pokreta”, on je samo pokazao da ne postoji “Istok” i “Zapad”, već da postoje oni koji tlače i oni koji su tlačeni. Još jedanput je potvrđeno da je sport sredstvo za očuvanje vladajućeg poretka, internacionala kapitala i vladajućih političkih centara moći. Znao je Samaranč na kakav monstruozni način funkcioniše rumunska industrija sporta, kao što je znao za zločine vojne hunte u Seulu, kojoj su, uz njegovu svesrdnu podršku, dodeljene Olimpijske igre 1988. Ali je isto tako znao da je očuvanje olimpijske piramide moći moguće samo ukoliko svaki njen deo ima čvrst oslonac i da samo jedan izvučeni kamen može da ugrozi prividno monolitni olimpijski bastion.

Smrt Adriane je simbolično ubijanje ljudskog. Njen trener nije želeo da ubije njeno telo, već njenu ličnost. On je nastojao da postigne ono što je osnovni cilj sportske pedagogije: da od svoje “štićenice” napravi robotizovanu lutku koja će bespogovorno slediti njegove komande. Radi se, dakle, o instrumentalizovanom nasilju. Njegova “greška” sastoji se u tome što je, u jednom trenutku, preterao u korišćenju jednog od najprimitivnijih metoda za slamanje ljudskog dostojanstva, dakle, što se nije poslužio nekim “suptilnijim” metodom i “naveo” Adrianu da uradi ono što je od nje zahtevao. Upozoravajuće deluje podatak da su mnoga deca, kao i njihovi roditelji, prihvatila Florinov metod “ubeđivanja”, verujući da će im to pomoći da dođu “do vrha”. To se, uostalom, uklapa u zahteve sportske pedagogije koja u izgradnji mazohističkog (samodestruktivnog) karaktera vidi jednu od osnovnih pretpostavki za razvoj “vrhunskog sporta”. Nevolja je u tome što je postizanje “vrhunskih rezultata” u sve većoj nesrazmeri sa stvarnim mogućnostima organizma. Fanatični obračun čoveka sa sopstvenim telom postaje osnovni način da se unište prirodne odbranbene reakcije organizma da bi mogao da se natera na samouništavajući napor. Trener je taj koji batinama treba da “pomogne” sportisti da “prevaziđe trenutke malodušnosti”, što znači kapitulaciju pred premorom, da bi sa novom žestinom nastavio da uništava svoj iznureni organizam. U tu “pomoć” spada i sadističko ponižavanje čoveka, iz čega treba da sledi potreba za “dokazivanjem ličnosti” u vidu manijakalnog juriša na sopstveno telo.

Adriana i njen ubica Florin bili su na istom zadatku. Oni su se sa bezumnom revnošću podredili vladajućem duhu destrukcije da bi se, svako u svom domenu, domogao vladajućih vrednosti. On nije delovao kao slobodan čovek, već kao produžena ruka vladajuće moći koja se ne pojavljuje samo u obliku pesnice ili biča, već i u svim onim oblicima koji vode ka uništenju čovekovog organizma i njegove ličnosti. Adriana pogotovu nije delovala kao slobodan čovek, već kao zaluđeno dete koje, usmeravano od strane bolesno ambicioznih roditelja, beskrupuloznih “sportskih radnika”, novinara i lekara-monstruma  – nije ni moglo da bude svesno kuda ide.

Da je sport oblast u kojoj su ljudi prepušteni na milost i nemilost kapitalu i politici govori i to, što ne postoji nikakav zakonski osnov za sprečavanje zloupotrebe sportista, posebno dece, za stvaranje profita i postizanje političkih ciljeva. U radnim zakonodavstvima širom sveta propisana su ograničenja i zabrane kada je u pitanju rad dece. Vodi se računa o njihovom “zdravlju”, “pravilnom razvoju ličnosti”, “pravu na srećno detinjstvo”, “obrazovanju”… U sportu, u kome proizvodnja “šampiona” započinje još u pretškolskom uzrastu, ne postoje nikakva pravila kojima se ograničava vreme treninga dece i veličina napora. Pored toga, ne poklanja se ni najmanje pažnje harmoničnom razvoju telesnih i duhovnih sposobnosti deteta, već se čitav njegov telesni razvoj prilagođava sportskoj disciplini za koju je dete, po oceni “stručnjaka”, “talentovano”. Tzv. “rana specijalizacija”, što znači sistematsko sakaćenje deteta u najvažnijim godinama razvoja, jedan je od osnovnih preduslova za “razvoj vrhunskog sporta”. Dete i bukvalno postaje “materijal” koji treba tako da se “isteše”, da jednog dana postigne planirani rezultat. Kako se “obaraju rekordi”, tako se povećavaju zahtevi koji se pred mlade postavljaju. Govoreći o “crnim” i “belim” sportistima, Irina Privalova, jedna od najbržih “belih” sprinterki sveta, kaže i sledeće: “Potpuna je neistina da su crnci i crnkinje nadmoćni u sprintu zbog prirodnih prednosti. Oni se od detinjstva posvete samo jednoj oblasti u životu, na primer trčanju, pevanju ili igranju i ne rade ništa drugo. Nama priroda nije ništa uskratila. Treba samo mnogo i stručno da se trenira. Ja imam praktično osmočasovni radni dan. To je moj posao i na njemu provodim onoliko vremena koliko ljudi iz drugih profesija.” (12) Privalova, koja je “prve korake u sportu načinila kada je imala tri godine”, (13) na sažeti način je objasnila “tajnu” sportskog “uspeha”: što se dete ranije i u potpunosti posveti određenoj sportskoj disciplini, utoliko su veći izgledi da će se probiti “do vrha”. To je monstruozna “pedagogija”, ali ona tačno izražava stanje stvari u današnjem sportu (društvu). Privalova, koja je svoju sportsku karijeru “krunisala” tako što je postala trčeći transparent američke firme “Nike“, nije pomenula koliko hiljada mentalno i telesno ubogaljene dece “vredi” jedan profesionalni ugovor. Nju zanima da pridobije što više dece u Rusiji da krenu stopama dece iz američkih crnačkih geta. Imajući u vidu razmere siromaštva i bede u novostvorenoj kapitalističkoj Rusiji, Privalova će imati na raspolaganju veliki broj “talentovane” dece koja će, za koru hleba i zaslepljena blještavim iluzijama, krenuti ka olimpijskim vrhovima. Uostalom, put je već utaban. Hiljade unakaženih leševa već visi na liticama obeležavajući “slavni” staljinistički “put u budućnost”. Sada su olimpijsku baklju preuzeli “Adidas“, “Coca-Cola“, “Nike“, “Mercedes“… Kapitalistički koncerni su prisvojili nasleđe “realnog socijalizma” i od dojučerašnjih “ambasadora” sovjetskog birokratskog režima napravili svoje reklamne panoe.

Privalova nije pomenula ni “stimulativna sredstva” koja su, već više godina, “pogonska snaga” za postizanje “vrhunskih rezultata”. Pilule, inekcije, hormoni, “specijalni tretmani”, “krvni doping” i sve ono što može da ponudi današnja medicina i njeni lekari-monstrumi sve više postaje realnost i tzv. “dečijeg sporta”. Svakim danom sve mlađi uzrasti dolaze pod udar neumoljivog imperativa “brže, dalje, snažnije”. Iza tog “principa progresa” krije se sve nezajažljivija glad kapitalističkih koncerna za profitom. Svetski sportski business već vredi više od 700 milijardi dolara godišnje, s tim što do kraja XX veka treba da dostigne iznos od 1 000 milijardi. Kada se ima u vidu sve dublja kriza kapitalizma i razmere borbe za tržište koja se sve više rasplamsava, postaje jasno zbog čega se sa takvom bezdušnošću i deca stavljaju na oltar uništenja. Sve bespoštednija borba za opstanak uklanja i poslednje velove “humanosti” sa kojim je kapitalizam, kao i bivši režimi “realnog socijalizma”, doskora mahao da bi rasterao sve veći smrad koji, u “borbi za progres”, ostavlja za sobom.

Sportska takmičenja po svojoj prirodi najbliža su ratu. Praktično, ona su podražavanje ratnih okršaja. Na to upućuju i izrazi koji dominiraju u sportu: “protivnik, pobeda, poraz, napad, odbrana, kontra-napad, juriš, linija odbrane, strategija napada, razbiti protivničku odbranu, razviti napadačke linije, obezbediti podršku napadačkim redovima, obezglaviti protivnika stalnim jurišima i naterati ga na povlačenje, zbiti odbranbene redove, ukopati se u odbrani, uneti paniku u protivničke redove, naneti protivniku udarac od kojeg ne može da se oporavi, onesposobiti napadačke redove, naterati protivnika da se povuče na svoju teritoriju, uništiti igru protivnika, slomiti protivniku moral, srušiti ga na kolena, dotući ga do kraja, naterati ga da se preda, ubiti mu volju da se bori, kukavički se predati, junački izginuti braneći svoj gol, boriti se do kraja, pripremiti se za odlučujući juriš…” Scene sa otvaranja sportskih pretstava, zastave, himne, defile, taktovi koračnice koju po pravilu izvode vojni orkestri, strojevi korak – sve to pre podseća na ratni sukob nego na igru slobodnih ljudi.

Interesantna je i priroda sportskog okršaja. Svaki tim ima “svoj” deo terena (teritoriju) sa koje “kreće u napad” na protivničku teritoriju na kojoj se nalazi vrednost koju protivnik nastoji da sačuva. Postizanje koša ili gola pretstavlja poraz branilaca, sa tim što su stečeni poeni simboličan izraz vrednosti plena koji je zadobijen. Svaki napad je borba, a utakmica rat u kome je pobedio onaj ko je uspeo da pobedi u većem broju borbi i na taj način osvoji veći broj poena (veći plen). Radi se o scenariju koji odgovara srednjovekovnim pljačkaškim pohodima plemića. Uostalom, i ustrojstvo kluba, kao i klupski simboli, upućuju na povezanost sporta sa srednjovekovnim tradicijama. Klub je organizovan kao svojevrsni srednjovekovni klan. Boje, grb, himna, veličanje “svetlih tradicija” (što se isključivo odnosi na pobede), stvaranje hrojskih mitova o “najvećim igračima” (borcima) koji postaju legendarni uzori za mlađe članove i simpatizere kluba (klana) kao i sredstvo za zadobijanje prestiža među klanovima – sve to čini (doduše banalizovani) kolorit prošlosti. Što se tiče stadiona, on je svojevrsno utvrđenje i kao takav sedište klana, dok je igrački teren “sveto zemljište” iz kojeg izvire životna snaga klana koja hrani borilački fanatizam svojih pripadnika. “Poginuti boreći se na svom terenu za boje svog kluba!” – pretstavlja najsvetiju obavezu i čast. “Izdati klupske boje” postaje najveći zločin koji se ni sa čim ne može iskupiti. Tenzija emotivnog dovedena je do usijanja: u trenucima pobede sportista se oseća kao simbol klana i idol slavljeničkih masa;  u trenucima poraza oseća se kao bedni izdajnik koji je pobegao sa bojnog polja. Naravno, ne nosi svako breme odgovornosti na isti način, ali se pod njim neminovno povija.

Militantno strukturiranje sportske grupe neposredna je posledica ratničke prirode sporta. Pojedinac je podređen timu; tim ima vođu koji, na terenu, nastoji da realizuje pobedničku strategiju trenera, glavnog komandanta operacije i neprikosnovenog autoriteta. “O trenerovoj reči se ne raspravlja, ona se izvršava!“, što znači, trenerova “uputstva” imaju karakter zapovesti  koja se moraju sprovesti u delo. Poštovanje autoriteta, disciplina, uniformnost svesti – glavne su odlike “dobre ekipe”.

Saradnja i solidarnost u ekipi odgovaraju ustrojstvu borbene grupe. Njihov smisao je u jačanju “timskog duha” sa kojim treba obezbediti pobedu. Istovremeno, u ekipi vlada bespoštedna borba između igrača za zadobijanje vodećih pozicija u timu koje obezbeđuju mogućnost za igru. Konkurencija u ekipi, što znači sistematsko potsticanje agresivnog egoizma, osnovno je i najefikasnije sredstvo sa kojim trener manipuliše da bi naterao igrače da izvršavaju njegove zahteve. Strah od gubitka mesta u timu, što znači da će biti dovedena u pitanje njegova egzistencija i afirmacija, pretstavlja onu snagu koja neprestano primorava igrača “da se dokazuje” ne samo udvoričkim odnosom prema treneru i vlasnicima kluba, već i spremnošću da žrtvuje i svoje zdravlje – da bi ostao na terenu. Za mladog igrača klupa je startna pozicija sa koje kidiše na svoje starije suigrače; za njih, klupa je kraj karijere. Izgubiti mesto u timu mnogo je gore nego izgubiti utakmicu. Osnovno pravilo u sportu je da svako gleda sebe, odnosno, da je svako svakome protivnik. Euforija “drugarstva”, koja zahvata ekipu u trenucima pobede, koja svima donosi korist, brzo se zaboravlja kada treba pronaći “krivce” za poraz i očuvati mesto u timu.

Takozvana “sportska igra” je borba protivničkih grupa koja se odvija u formi takmičarske igre. Radi se, dakle, o zloupotrebi forme igre putem koje bespoštedni obračun između “protivnika” dobija kulturnu legitimnost. Smisao “sportske igre” nije u tome, da se svakom učesniku pruži mogućnost da slobodno realizuje svoje stvaralačke (igračke) moći, kao i da omogući stvaralačku saradnju sa drugim učesnicima u igri i na taj način razvije međuljudske odnose, već da stvori normativne ograde u okviru kojih treba da se odvija sukob. “Strategija igre”, sa kojom svaki trener nastupa, svodi se na razradu plana koji treba da onemogući protivnika da razvije “svoju igru”. To znači da spreči protivničke igrače da realizuju svoja igračka znanja koristeći se pri tom svim dozvoljenim (i mnogim nedozvoljenim) sredstvima. Ovo je od izuzetne važnosti, jer se u sportskoj igri nasilje, koje se van sportskih terena kažnjava, ne samo toleriše, već i potstrekava. Radi se o “regularnom” nasilju koje ne sme da “sputava sportsku borbu”, i istovremeno treba da spreči da se ona ne pretvori u nekontrolisanu tuču. Nasilje postaje jedan od najvažnijih sredstava za ostvarivanje “strategije pobede”. U širem smislu, ono podrazumeva pored telesnog nasilja i izazivanje protivnika. Na činjenici da vođa igre protivničkog tima ima “slabe živce” neretko se gradi čitava strategija, jer “obezglaviti” protivnika znači razbiti njegovu igru – što pretstavlja siguran put do pobede.

Na razvoj agresije u sportu uticala je i stalna izmena pravila koja su omogućila promenu načina igre. Uzmimo za primer košarku. Od pasivnog iščekivanja protivnika u zoni, koji je mogao neometano da šutira na koš, došlo se do “totalnog presinga”, što znači do apsurda dovedene koncepcije da je “napad najbolja odbrana”. Smisao takve odbrane nije samo u onemogućavanju protivnika na čitavom terenu da razvije igru i dođe u povoljnu poziciju da postigne koš, već i u sprečavanju protivnika da ubaci loptu u teren, što znači da započne igru. Igra bez lopte, što znači bespoštedna i samorazarajuća telesna borba između protivničkih igrača za igrački (životni) prostor, postaje glavni sadržaj igre. Umesto dominirajućeg, igračka tehnika postaje samo prateći element igre, s tim što je i njena priroda određena prirodom sportske borbe.

Imperativ pobede potiskuje i degeneriše ljudsko u čoveku. Strah od poraza, što znači strah od neizvesne budućnosti, dovodi do toga da čovek u protivničkoj povredi, što znači tuđoj nesreći, vidi svoju “sreću”. Što je sukob dramatičniji to sportista u svom protivniku manje vidi čoveka, a više objekat na kome treba da dokaže svoju “vrednost”, odnosno, vidi u njemu opasnost koja ugrožava njegovu egzistenciju i preti da ga gurne u bedu – odakle je krvavim radom i bespoštednom borbom izašao. Procesi otuđenja i postvarenja čoveka, što znači uguravanje čoveka u kalup lojalnog i upotrebljivog “građanina”, uslovljavaju “međuljudske odnose” u sportu. Pravila fair-play-a, kao što je rečeno, pozivaju na poštovanje poretka koji svodi ljude na neprijatelje, a ne na poštovanje čoveka.

Iskustvo govori da što je manji imperativ pobede, utoliko je igra spontanija, maštovitija, samoinicijativnija, jednom reči – slobodnija. Sportisti se manje odnose jedni prema drugima kao prema “protivnicima”, a više kao su-igračima. Ne teži se (telesnom) onemogućavanju, već nadigravanju. Nije bitan rezultat ili pobeda, već način na koji se do njih došlo. Estetski elementi (“lepa igra”) dobijaju prevagu nad telesnom sirovošću i grubostima. Ipak, sve je to daleko od istinske igre koja podrazumeva prevazilaženje kako principa kompeticije, tako i principa učinka.

Ako je tačno da čovek po svojoj prirodi ima potrebu za agresijom nad drugim ljudima i da je takmičenje normama regulisana agresija koja je usmerena na postizanje “korisnih ciljeva”, onda bi jedna od osnovnih uloga trenera trebalo da bude stišavanje, a ne potsticanje “borbenosti” kod igrača, pri čemu se sve češće koriste čak i medikamenti koji razarajuće deluju na njihovu psihu. Poznato je da je očuvanje “takmičarske motivacije” u ekipi jedan od najvećih problema sa kojim se treneri, pogotovu u takmičarskom periodu, susreću. Umesto da utakmice “hrane” i podstiču “glad za pobedom”, one kod igrača izazivaju zamor i stvaraju odbojnost prema takmičenju; umesto “pravog takmičenja”, utakmice sve više postaju rutinsko “obavljanje posla”.

“Takmičarska motivacija” u sportu u prvom redu je uslovljena društvenim položajem sportista. Sirotinjska geta “prirodni” su rezervati u kojima stasaju “sportski talenti” koji su spremni da “grizu” da bi se izvukli iz bede. Vlasnici sportskog show-business-a, menadžeri i treneri ne računaju sa “agresivnom prirodom čoveka” da bi postigli svoje ciljeve, već sa strahom sportiste da će se vratiti tamo odakle je pobegao. Govoreći o profesionalnom ragbiju Hoč konstatuje: “Profesionalni sportisti su potstaknuti da osakate jedan drugog ne samo od strane nasilju naklonjenih sportskih izveštača i navijača koji kliču sa strane, nego saznanjem da ukoliko nisu dovoljno grubi postoje bukvalno hiljade igrača nižih liga i univerziteta koji čekaju da dođu na njihova mesta. To je stara rezervna armija radnika koji lome svoje vratove stvarajući od takmičenja (…) jednu od najubilačkijih životinjskih (dog-eat-dog) borbi od vremena rimskog amfiteatra. Igrači jednostavno ne mogu da se opuste. Oni mora da budu agresivni, da udare jače nego što dobiju, da bi sačuvali svoja radna mesta. U militarizovanom društvu gladijatorske borbe donose profit na blagajni.” (8)

Za stvaranje i razvoj “borbenog karaktera” izuzetan značaj ima ukalupljivanje deteta, od najmlađeg uzrasta, u tradicionalne oblike ponašanja i vrednovanja. Dečaci se, još pre nego što su prohodali, uguravaju u kalup “muškarčine”. Jedna od najčešćih “igara” oca sa sinom je da otac udara dete tražeći da mu ovaj vrati udarac. Igra zvana “udari tatu” od najranije mladosti postaje jedan od osnovnih načina opštenja deteta sa roditeljima i način zadobijanja roditeljske naklonosti. Istovremeno, dečak se svakodnevno upozorava da “ne sme da bude kao devojčice” – što dovodi do toga da devojčice postaju predmet nipodoštavanja. Ako se ima u vidu da se patrijalhalni model seksualnog odnosa svodi na dominaciju muškarca nad ženom, dečak treba da se pripremi da igra ulogu agresora, a ne da postane “žena” ili “peder”, što znači objekat seksualne agresije. Videćemo da ovakvo vaspitanje pretstavlja plodonosnu podlogu za razvoj “takmičarske motivacije”.

Za razvoj “borbenog karaktera” izuzetan značaj ima rano posvećivanje sportu. Još od najranijeg školskog uzrasta deca su izložena maltretiranju od strane sve agresivnijih nastavnika telesnog vaspitanja koji po svaku cenu nastoje da obezbede podmladak klubovima, obično za neku beznačajnu nadoknadu. Umesto da najviše pažnje posvete deci kojoj je potrebna najveća pomoć, da bi savladala pokrete i naučila veštine koje će im omogućiti da ispolje svoju kreativnost i igraju se sa svojim drugovima i drugaricama, oni se bave “jurenjem talenata” i bespoštedno se iživljavaju na deci za koju smatraju da su “dobar materijal” za sport. Jasno je da su na udaru pre svega deca iza kojih ne stoje bogati i “moćni” roditelji koji će svojoj deci, potkupljivanjem i pritiscima, omogućiti da se dokopaju najviših mesta na društvenoj lestvici. To su deca koja od malena mora da “grizu” da bi uspela u životu – osnovni kvalitet koji ih čini “talentovanim” za sport. Na sportskim borilištima oni će postati jurišnici u prvim redovima i kao takvi otelotvorenje agresivnosti. Prema protivničkim igračima, kao i prema svojim klupskim drugovima na treningu, odnosiće se sa istom onom bespoštednošću sa kojom su se njihovi nastavnici, treneri, kao uostalom i sam život, odnosili prema njima.

Jedna od prvih lekcija koju dete mora da savlada je da nauči da udara bez milosti, i da nauči da trpi udarce ne očekujući milost. Izgradnja “takmičarskog karaktera” postiže se “slamanjem kičme” deteta, ubijanjem njegove ljudske ličnosti i njegovim podvođenjem pod autoritet trenera koji je samo otelotvorenje autoritarnog i nasilničkog duha koji vlada u sportu (društvu). Jedan od najvažnijih elemenata u selekciji je spremnost deteta da  prihvati uspostavljena “pravila igre”, što znači da bespogovorno izvršava sve ono što se od njega zahteva. Nije lako udariti, ili povrediti svog druga, ali je to jedini način da se stekne “poverenje” trenera i izbori mesto u timu. Tokom čitave karijere čoveku će odzvanjati u glavi trenerove reči koje ukazuju na osnovni uslov za opstanak na terenu: “U sportu nema prijatelja, već samo protivnika!” – što je, zapravo, osnovno životno geslo kapitalizma.

Mehanizam izvođenja “psihološke pripreme” pred utakmicu na izvanredan način ukazuje na pravu prirodu nasilja sa kojim se susrećemo i u sportu. Suština “psihološke pripreme” je u tome, da se igrači do te mere motivišu da pobede, da postaju spremni “da poginu” i da protivniku “otkinu glavu” da bi se postigla pobeda. Radi se o fanatizovanju sa kojim se u čoveku potiskuje sve ono ljudski vredno što ga, kao čoveka, približava drugim ljudima, i istovremeno se potencira sve ono što izaziva odbojnost prema njima. Budući da je pobeda neprikosnoveni imperativ, ekipa protiv koje se igra mora da dobije status “protivnika”. Sam sportski rečnik ukazuje na to. Utakmice koje se ne igraju za bodove (pobeda nije od egzistencijalnog značaja) nazivaju se “prijateljskim” – u odnosu prema onima koje se igraju za bodove i koje, dakle, imaju status neprijateljskih susreta. Zadatak trenera je da tako psihološki “obradi” svoje igrače da oni u svojim rivalima ne vide ljude, nego “protivnike” koje “moraju pobediti”. Od važnosti susreta zavisi stepen do koga trener ide u huškanju svojih igrača. Kada se radi o “bodovima opstanka” po pravilu se “ide do kraja” i suparnički tim dobija status “smrtnog neprijatelja”. Ovo je od izuzetnog značaja, jer ukazuje na neposrednu uslovljenost agresivnog ponašanja igrača ne-takmičarskim motivima i interesima koji putem takmičenja treba da budu ostvareni. Ne urođena ljudska agresivnost, već režirana i perfidnom manipulacijom proizvedena „takmičarska motivacija“ pretstavlja osnov agresije u sportu.

U svlačionici se u kondenzovanom obliku pojavljuju najekstremniji oblici degradacije čoveka na zver, gladijatora, kamikazu, robota… Svlačionica je mesto na kome se manifestuje bedni položaj u kome se sportista, kao čovek, nalazi. U njoj se odigrava prava drama u kojoj je sportista, daleko od očiju javnosti, objekat samovolje trenera, tih modernih goniča robova i vlasnika klubova za koje su sportisti samo sredstvo za ostvarivanje profita. Prava “veličina” sportskih “zvezda”, tih “veličanstvenih idola masa” ogleda se u svlačionici, u kojoj se oni pojavljuju kao pokorni najamnici kapitala, kao bezimeni pajaci koji, kao nevaljalo dete pred strogim ocem, drhte pred strogim pogledom svojih gazda.

Da bi naterali igrače da “ginu” na terenu, treneri lukavo manipulišu predrasudama koje su duboko ukorenjene u čoveku. Diranje u “muškost” je provokacija koja po pravilu daje najbolje rezultate. Od igrača se zahteva da bespoštednim borilačkim fanatizmom i grubošću “dokažu da nisu žene i pederi”. Biti čovek znači “biti muškarčina”, a biti “muškarčina” znači biti spreman na sve one oblike agresivnog ponašanja koje okolnosti zahtevaju – da bi se pobedilo. Provociranjem “muškog ponosa” nastoji se uništiti ljudska svest i samopoštovanje i od čoveka stvoriti zaslepljeni jurišnik koji u protivniku istovremeno vidi objekat za dokazivanje svoje “muškosti” i opasnost za njeno ugrožavanje. I to je ono najvažnije: samo uništenjem ljudske ličnosti moguće je od sportista stvoriti moderne gladijatore koji će, na znak trenera, kidisati na svoje rivale i “uništiti ih”, ako treba, i biti “ponosni zbog dobro obavljenog posla”.

Tome idu na ruku priroda društvenih odnosa i, u vezi sa tim, zahtevi publike za koju je sport kompenzacija za  obezvređenost i bekstvo iz turobne svakodnevnice. Raspravljajući o privlačnosti ragbija Ernest Dihter, direktor američkog “Instituta za istraživanje motivacije” (“Institute of Motivational Research“), dolazi do  zaključaka da je jedan od glavnih razloga za njegovu popularnost to, što ragbi pruža mogućnost običnom muškarcu da se dokaže kao “muškarčina“. Postovećivanjem sa he-men-om on doživljava sebe kao “snažnu životinju ispunjenu samopouzdanjem”. Pored toga, ragbisti se pojavljuju kao pretstavnici spartanske etike. Oni su suprotnost onim momcima koji se ponašaju “kao devojke”. U tom smislu navijati za ragbiste znači “biti za dobre momke”, a “protiv loših momaka”. (9) Komentarišući Dihterove stavove, Hoč konstatuje da čovek treba da se poistoveti sa ljudima sa kojima mora da rešava svoje društvene probleme, a ne sa “biftecima” iz tima za koji navija. (10)

Igrače tera u bespoštednu borbu potreba da se dokažu kao igrači, a ne urođeni nasilnički impulsi. Oni nastoje da se istaknu kao nasilnici jer im to u svetu u kome vlada duh nasilja podiže ugled i cenu. Govoreći o američkom ragbiju Džek Skot upozorava da je on “institucionalno romantizovanje nasilja”. Nadimci kao što je “Besni pas” („Mad-Dog“) rezervisani su za “najveće zvezde”. Za trenere su najgrublji igrači “pravi heroji”. Do kog stepena manijakalnosti dovodi bespoštedna konkurencija pokazuju i postupci Bena Švarcvaldera, glavnog ragbi trenera na univerzitetu u Sirakuzi (SAD) koji je, kao uslov da bi okončao višečasovni iscrpljujući trening, zahtevao od svojih igarača da se tuku do krvi. “Mi nagrađujemo i opravdavamo nasilje i agresiju među mladima, a onda kada se odrasli nasilnički i agresivno ponašaju mi za to krivimo životinjsku prirodu čoveka! Čak iako prihvatimo pretpostavku da čovek poseduje agresivne instinkte, sasvim je izvesno da je posmatrano iz ugla ličnosti i društva bolje da se agresivnost ispolji na nekom beživotnom predmetu kao što je bokserski džak nego na telu drugog čoveka”. – zaključuje Skot. (11)

Postojanje sporta jedinim načinom afirmacije čoveka u društvu i obezbeđivanjem njegove egzistencije; jednostrani razvoj čoveka koji podrazumeva ne samo obračun sa duhovnošću, već i s primarnim potrebama čoveka, čulima, prirodnim odbranbenim mehanizmima organizma; isključivanje iz normalnog života, kidanje veza sa ljudima i potiskivanje emocija; uzimanje sve veće količine “stimulativnih sredstava” koja razarajuće deluju na psihu… – sve su to izvori frustracija koji se ispoljavaju u obliku agresivnog i nasilničkog ponašanja. Svakodnevno potiskivanje i sakaćenje autentičnih potreba dovodi čoveka u “eksplozivno stanje”. Prevashodni zadatak trenera, lekara, “dežurnih” iz štabova koji finansiraju “poduhvat” je da danonoćno budno motre na svog “pulena” da mu ne popusti “takmičarska koncentracija”, što bi dovelo do erupcije potisnutih potreba i kraja “pobedničkog pohoda”. Stalnim psihološkim pritiscima i manipulacijama, kao i sve razornijim medikamentima, nastoji se sačuvati “psihička stabilnost” sportiste, što znači fanatična usresređenost na postizanje zadatog cilja. Radi se o svojevrsnom hipnotičkom snu u kome je isključena mogućnost rasuđivanja i čovek sledi zapovesti “glasa” koji dolazi sa strane. Otuda se insistira na “bliskosti” između trenera i sportiste, pri čemu trener po pravilu stiče status “roditelja”, što znači onoga kome se bespogovorno veruje. To je najviši i najperverzniji deo manipulacije: destruktivna moć, koja je otelotvorena u treneru, pojavljuje se u obliku “očinske brige” koja simbolizuje jedan od najplemenitijih međuljudskih odnosa.

Očigledno je da agresivnost (nasilje) u sportu pretpostavlja određeni vrednosni obrazac koji postaje osnov samopotvrde čoveka kao sportiste i koji je u funkcionalnom jedinstvu sa ne-ljudskim ciljevima koje čovek treba da ostvari. Priroda cilja, odnosno, način na koji se on pokušava ostvariti određuje prirodu “agresivnih potreba čoveka” i način njihovog ispoljavanja. Naravno, sve se odvija pod plaštom “ispoljavanja autentičnih potreba čoveka”, a radi se, zapravo, o uništavanju autentičnih potreba i ličnosti čoveka i njegovom svođenju na sredstvo za postizanje materijalnih  interesa i političkih ciljeva.

Što se tiče “potrebe čoveka da se takmiči”, ona je istorijski proizvod i Huizingina analogija između “takmičenja” svraka i takmičenja ljudi moguća je jedino ukoliko se pojave sagledaju na čisto fenomenološkom nivou. Mnogi primeri u zajednicama koje se nalaze “ispod nivoa” moderne civilizacije govore da je njima stran pojam individualnog nadmetanja. Pokušaji da se od pripadnika nekih afričkih plemena naprave “trkači”, tako što će preko noći biti izvedeni na trkačku stazu, završio se tako što su se oni, čim bi jedan drugome izmakao, sačekivali u nastojanju da zajedno prođu kroz cilj.

Sport je proizvod modernog društva. Osnovna pretpostavka za nastanak modernog sporta je postajanje čoveka individuom, što znači svest čoveka o samome sebi kao samosvojnoj jedinki. Čovek, dakle, nije više deo kolektiviteta (kao što je to bio kao građanin u antičkom polis-u, ili kao deo “stada” u srednjem veku), niti je rezultat njegove delatnosti proizvod “volje bogova” (kao što je to bilo na antičkim olimpijskim igrama) ili fatalni sled “sudbine” – već je on osamostaljeni samosvesni subjekt koji dela shodno svojim potrebama, ubeđenjima i interesima, a rezultat njegove delatnosti njegovo je delo (princip “ličnog dostignuća”).

Drugo, postajanje čoveka individuom posredovano je vladajućim odnosima kapitalističkog društva koje je atomizirano na “građane” i u kojem su vladajući životni principi “borba svih protiv svih” i “čovek je čoveku vuk”. Ukinut je (antički i srednjovekovni) poredak privilegija (po rođenju) i uspostavljen poredak u kojem svako ima pravo da se bori za “mesto pod suncem”. To je bilo od odlučujućeg značaja za uspostavljanje principa “jednakost na startu”, kamena temeljca (modernog) sporta.

Treće, u modernom društvu, pored principa kompeticije, dominira princip učinka. To znači da sport nije borba za pobedu u čistom smislu, kao što je to bilo na antičkim olimpijskim igrama i srednjovekovnim turnirima, već je borba za pobedu koja se ostvaruje postizanjem većeg učinka (rezultata, odnosno, rekorda). U osnovi sporta nalazi se progresistička logika “brže, dalje, snažnije” koja je posredovana mehanizmom kvantitativnog sravnjivanja – osnovom određivanja “vrednosti” u društvu koje se temelji na robno-novčanoj privredi. To stvara mogućnost za postizanje “rekorda” koji se pojavljuje kao od čoveka osamostaljena i posredstvom tržišta otuđena vrednost koja postaje neprikosnoveni kriterijum za određivanje uspešnosti ljudske delatnosti. Čovek se takmiči sa apstraktnim “protivnikom” koji se pojavljuje u obliku hronometra. Istorija sporta svodi se na hronološki sled brojeva koji označavaju “rekorde” kojima su pridodata imena obezličenih “rekordera”. Mehanizam koji je uslovio otuđenje rezultata od čoveka (u formi “rekorda”), istovremeno je i uslovio otuđenje čoveka od ljudske zajednice i od samog sebe kao čoveka (u vidu “sportiste”), odnosno, pretvaranje čoveka u “materijal” i oruđe za postizanje rekorda. Umesto novovekovne “slobodne individue”, čovek je nanovo postao rob vladajuće moći (kapitala). “Degradacija sporta”, o kojoj pišu ideolozi liberalizma, zapravo je degradacija izvornog principa takmičenja uspostavljanjem sve veće dominacije principa učinka. To je još jedan dokaz da sport nije zasebna i van-istorijska pojava koja se temelji na “životinjskoj prirodi čoveka”, već da je proizvod modernog (kapitalističkog) društva i da deli njegovu sudbinu.

U savremenom sportu došlo je do potpune degradacije antičkog agon-a koji je insistirao na “čojstvu” kao do krajnjih granica razvijenim ljudskim snagama (na čemu je posebno insistirao Niče u svom obračunu s hrišćanskim asketizmom i telesnom skučenošću malograđanina). Ne samo da je telesni razvoj čoveka u sportu podređen pravilima tehničke racionalnosti i principu učinka, koji sistematski uništavaju kako prirodne, tako i ljudske osobenosti čoveka stvarajući od njega mehanizam za postizanje rekorda – već je čitav njegov angažman podređen trgovačkoj logici. Do čega je to dovelo pokazuju i aktuelni događaji: sve veći broj sportista “pomera” rekord ne prema svojim sposobnostima, nego prema tome koliko je dovoljno da se postigne novi rekord – jer imaju ugovor sa svojim “sponzorima” da budu plaćeni po rekordu. Sportsko takmičenje postaje sredstvo za ostvarivanje utilitarnih ciljeva, a ne izraz autentičnih potreba čoveka. Borba za pobedu i za postizanje rekorda – sve se to odvija po zadatom scenariju koji se ne zasniva na razvoju ljudskih moći, već na ostvarivanju materijalnih i političkih interesa vlasnika sportskog show-business-a. Takmičenje na sportskom polju samo je jedan od pojavnih oblika borbe vodećih kapitalističkih grupacija za dominaciju u svetu. Sportisti su samo prividno akteri sportskih susreta. Uistinu, oni su samo učesnici u pretstavi u kojoj treba što vernije da odigraju ulogu koja im je namenjena. Ako su na antičkim olimpijskim igrama ljudi bili “igračke bogova” (Platon), u današnjem sportu  su  igračke kapitalista.

Budući da novi i sve bespoštedniji zahtevi koji se pred čoveka postavljaju u sportu daleko prevazilaze  mogućnosti ljudskog organizma i da je upotreba sve razornijih sredstava i metoda postao osnovni preduslov za postizanje rekorda, došlo je do prevazilaženja “takmičarske” i do razvoja samodestruktive motivacije. Napušta se teorija po kojoj je čovek “agresivno biće” i “životinja” i čovek dobija  status eksperimentalnog zamorčeta i robota. Ne više spremnost da se “grize”, nego spremnost na samoubilačke treninge i monstruozne medicinske tretmane postaje osnovna pretpostavka za odabir “talentovane dece”. Kategorički imperativ savremenog sporta ne glasi više “Pobedi druge!“, već “Pobedi sebe!“, što znači blokiraj odbranbene mehanizme organizma i dovedi telo do cilja po cenu njegovog  uništenja.

I u borilačkim sportovima čovek je sve manje “protivnik”, a sve više objekat destrukcije. Priprema za “borbu” pre svega podrazumeva detaljno upoznavanje sa mehanizmima funkcionisanja tela, sa “tačkama” koje treba pogoditi da bi se protivnik “isključio” iz borbe. Strategija pobede sve se više zasniva na nauci, poput “tretmana” tela i psihe u procesu “proizvodnje šampiona”, što vodi ka potpunoj dehumanizaciji i denaturalizaciji kako čoveka, tako i odnosa između sportista.

Svakodnevno smo svedoci da sportski stadioni i hale postaju poprišta sve bespoštednijih obračuna između “navijačkih grupa”. Ideolozi kapitalizma, poput Erika Daninga, nastoje da dokažu da je nasilja na sportskim borilištima uvek bilo i da ono nije uslovljeno društvenim odnosima, pogotovu ne prirodom vladajućeg poretka, već da se radi o ispoljavanju agresije koja je čoveku urođena. Na taj način se današnje kapitalističko društvo stavlja u istu istorijsku (civilizacijsku) ravan sa, na primer, rimskim robovlasničkim društvom. Istovremeno, taj argument dokazuje da je nasilje, budući da potiče od “agresivne ljudske prirode”, neminovnost koju je nemoguće iskoreniti. Najviše što se može učiniti je suzbijanje agresije putem institucionalizovane (državne) represije, odnosno, stvaranje prostora na kojima će ljudi, ne ugrožavajući poredak, regularno “davati oduška” svojim agresivnim potrebama. U tome sport ima nezamenljivu ulogu. Po Konradu Lorencu, na stadionima se postiže “prečišćavajuće oslobađanje agresivnih nagona”. (7) Interesantno je da kada građanski teoretičari govore o “agresivnoj prirodi čoveka” i o potrebi da se suzbije i kanališe, oni po pravilu imaju u vidu pripadnike “nižih slojeva”, pre svega radnike i radničku omladinu. Iz njihove analize jasno proističe da je njihovo “nasilničko ponašanje” kompenzacija za  “neuspeh” u životu za koji su sami odgovorni, budući da kapitalističko društvo “svakom nudi jednake šanse na uspeh”.

Stadioni su postali lomače na kojima treba da sagori nagomilana srdžba “nižih slojeva”, mesta na kojima se održavaju svojevrsne psihoterapeutske seanse koje pretpostavljaju nasilje. Na njima se vladajuća klasa obračunava sa “masama” tako što nastoji da uništi njihov “negativni” energetski naboj koji bi, kada bi se uobličio u organizovanoj političkoj akciji, mogao da se “izlije” u društvenom prostoru i ugrozi stabilnost vladajućeg poretka. Obračun kapitala i vladajućih političkih grupa sa “masama” na stadionima je način da se radnici i radnička omladina drže pod kontrolom da bi se sprečilo rasplamsavanje klasnog sukoba. Pomoću “sportskih spektakala” postiže se marginalizacija i getoizacija potlačenih, obespravljenih, odbačenih… Sport je postao jedan od najvažnijih “sigurnosnih ventila” “demokratije“ i kao takav najmilije čedo kapitala i politike. Kao što je to još “stari, dobri” Kuberten govorio, sportom treba “neutralisati” pritiske koji dolaze od nezadovoljnog radništva – lekcija koju su dobro naučili kako (“real-socijalistička”) birokratija, tako i kapitalisti.

Nastojanje da sport igra ulogu “sigurnosnog ventila” dovodi do toga da se na stadionima ne samo toleriše, već i potstrekava nasilje. Praktično, stadioni su postali mesta na kojima vlada režirano i institucionalizovano nasilje. Zbog toga je na stadionu dozvoljeno mnogo toga što se, na drugim javnim mestima, kažnjava: najvulgarnije pogrde, pretnje, pljuvanja, gađanje, rasistički (u nas čuveno “Cigani, Cigani!” – fašizoidno vređanje Roma zbog kojeg nikada nije prekinuta utakmica, niti se desilo da su se pretstavnici kluba-domaćina javno izvinili Romima) i nacionalistički slogani; pozivi na tuču, nasilje, rušenje, paljevine, ubistva, teror… – sve to spada u “pravi” sportski ambijent današnjice.

Sve krvaviji sportski spektakli postali su sredstvo za vaspitavanje čoveka da prihvati nasilje kao svakodnevnu i stoga “normalnu” pojavu, što znači kao sredstvo za obračun s kritičko-menjalačkom svešću čoveka koja je usmerena na iskorenjivanje uzroka koji dovode do nasilja. Istovremeno, nasilje na stadionima treba uvek iznova da “potseća” čoveka da je on “po svojoj prirodi agresivno biće” i da samo represivne institucije vladajućeg poretka mogu da sačuvaju društvo od “zla” koje vlada čovekom. Ubijanje vere čoveka u samoga sebe, u svoju sposobnost da kao razumno i solidarno biće organizuje društveni život bez tutorstva represivnih institucija kapitalističkog društva – to je jedna od najvažnijih i najpogubnijih posledica nasilja u sportu.

Stadioni su za mlade postali svojevrsne škole divljaštva. Oblik stadiona, visoka žičana ograda, policijski kordoni, pendreci, iskežene čeljusti policijskih pasa, sapi i kopita dresiranih konja, borna kola i vodeni topovi  – sve to neodoljivo potseća na koncentracioni logor. Stadion je slika nasilja i poziv na nasilje. To je ambijent koji svojim izgledom sugeriše mladima da nisu ljudi i da se od njih ne očekuje ljudsko, nego vandalsko ponašanje. Izgled stadiona je od prvorazrednog značaja za stvaranje slike mladog čoveka o samome sebi, za uništavanje njegovog ljudskog samopoštovanja. Istovremeno, samom pojavom na stadionu mladi stiču status koji je određen samom prirodom stadiona, kao i prirodom sportskog “spektakla” – postaju “huligani”, što znači društveni otpadnici i kao takvi “neprijatelji duštva”. Kada se zna da je stadion postao glavno mesto za okupljanje mladih, onda je jasna sva pogubnost formiranja ličnosti u tom ambijentu. I upravo u takvoj sredini mladi na najneposredniji način “dolaze u kontakt” sa vladajućim poretkom koji se legitimiše kao “zaštitnik društva od antidruštvenog ponašanja”; sa vladajućim društvenim vrednostima (“slava”, novac) koje su otelotvorene u sportskim “zvezdama”; sa opšte-vladajućom moći kapitala koja se pojavljuje u obliku reklama koje stvaraju obruč oko terena; kao i sa takmičenjem i rekordomanijom – osnovnim principima na kojima počiva kapitalističko društvo. Na stadionima se, zapravo, ogleda pravi odnos vladajućeg poretka prema mladima: što im se, u svakodnevnom životu, pruža manja mogućnost da postanu ljudi, utoliko su žičane ograde višlje, a policijski kordoni zbijeniji.

Na stadionima se mladima, koji potiču iz nižih društvenih slojeva, definiše društveni status. Njih pripremaju da zauvek ostanu na “drugoj strani”, iza žičane ograde koja razdvaja one koji se, pod blještavim sjajem reflektora i u zagrljaju simbola njihovih kapitalističkih mecena, bore za “prave vrednosti”, od onih koji su, kao buduća “prljava” radna snaga, svedeni na bezobličnu “navijačku masu”. Položaj mladih na stadionu simboliše njihovu getoizaciju u društvu u odnosu prema odnosima, procesima i institucijama koje određuju njihovu egzistenciju i društveni položaj. Najgore je to što mladi očajničko nastojanje da se približe vladajućim vrednostima koje su osnov za njihovo ljudsko obezvređivanje – doživljavaju kao “slobodu”. Stadion postaje otelotvorenje njihovih želja, mesto na kojem mogu da pokažu da su “neko”, da postoje. Posredstvom stadiona i sportskog “spektakla” duh čoveka postaje rob vladajućih društvenih odnosa koji se na stadionu pojavljuju u kondenzovanom obliku. “Sloboda” koju mladi “stiču” na stadionu je sloboda sužnja čije je urlanje i vandalsko ponašanje samo „zveckanje lancima“ – u slavu svojih gospodara. Sportski “spektakli” postali su duhovna droga za mlade koja razara njihovu ličnost i stvara od njih duhovne invalide. Na stadionima mladi uvek iznova dobijaju “dozu” agresivnog klubaštva, lokal-patriotizma, primitivnog nacionalizma, rasizma… Potisnute potrebe i neostvarene želje, nedostatak ljubavi i poštovanja, osećanje odbačenosti i bezvrednosti ispoljava se u obliku zavisti, mržnje, manijakalne agresivnosti… Simboli i nazivi pod kojima se mladi okupljaju (mrtvačke glave, kukasti krstovi, “grobari”, “zlikovci”, “anđeli smrti”, “zli momci”, “teror”, “horde zla”…), nisu izrazi zla koje je u njima, već zla kojima su izloženi u svakodnevnom životu. Piromanski rituali, u kojima mladi “razdragano” učestvuju, na simboličan način pretstavljaju uništenje njihovih stvaralačkih moći, njihovu  sposobnost da stvore humani svet.

Od mladih se na stadionima stvaraju savremeni “jurišni odredi” koje najreakcionarnije desničarske grupe nastoje da iskoriste za svoje političke ciljeve. U toj zakulisnoj borbi za “dušu” mladih ne biraju se sredstva: potkupljivanje, pretnje, premlaćivanja, ubistva… Klubovi su glavni sejači mržnje među mladima. Čim okače na sebe njihove simbole, mladi, koji nemaju nikakvog razloga da se mrze, postaju “grobari” ili “Cigani”, što znači najljući neprijatelji. Taj deo “sportske priče” novinari, koji su samo glasnogovornici mafijaških klanova koji sport drže u svojim rukama, sistematski skrivaju od javnosti. U “slobodnom svetu” navijačke grupe se formiraju i kontrolišu od strane političkog podzemlja, uz prećutnu ili otvorenu podršku vlasti Tzv. “navijačke grupe” su političko oruđe desnice za očuvanje poretka na nelegalan način, za izazivanje haosa i straha iza čega slede zahtevi za uspostavljanjem vladavine “čvrste ruke” koja je po pravilu usmerena protiv radnika, “manjinskih grupa” i levičara. U razvijenim kapitalističkim zemljama (a to se sve više dešava i u novostvorenim kapitalističkim društvima na temelju “realnog socijalizma”) stadioni su postali poligoni na kojima se mladi uče nasilju i istovremeno politički integrišu na fašizoidnim idejama. Sami nazivi i parole navijačkih grupa govore da je njihov cilj da unište sve što je progresivno. Simboli sa kojima mladi navodno žele da “zastraše javnost”, i na taj način obrate pažnju na sebe, samo su izraz vladajućeg (destruktivnog) duha današnjeg kapitalističkog sveta. Oni ne nastoju da se suprotstave, već da se dodvore moći koja vlada svetom – koja ih je gurnula u ništavilo.

Nasilništvo mladih je iskreno i naivno. Jer, oni ne teže dominaciji i manipulaciji, kao perfidni oblici nasilja kojima su svakodnevno izloženi, već ljudskoj afirmaciji. To nije nasilje koje teži da stvori bedu i ništavilo, već nasilje koje teži bekstvu iz bede i ništavila. Zastrašujući nazivi i simboli ispod kojih se mladi okupljaju samo je očajnički pokušaj da dokažu da postoje i da “vrede”. Oni verno ilustruje svu stravičnost beznađa u koje su mladi bačeni. Krvava drama na “Hejselu“, koja se, u raznim oblicima, svakodnevno ponavlja na stadionima i sve češće na ulicama, nije izraz i pokazatelj “varvarske prirode čoveka”, već izraz i pokazatelj destruktivne prirode kapitalizma. Varvarsko ponašanje mladih samo je odgovor na sve veće nasilje kojem su, kao ljudi, izloženi u svakodnevnom životu. Pravo je pitanje kako je moguće da se u najrazvijenijim kapitalističkim društvima, paraleno sa ekonomskim razvojem i statističkim dohotkom od preko 20 000 dolara po glavi stanovnika (podatak iz 1995), stvaraju sve brojnije i agresivnije horde varvara?

Odgovor vladajućeg poretka na nasilje mladih ukazuje na pravu prirodu “Zapadne demokratije” i na uzroke nasilničkog ponašanja mladih. U čemu se sastoji taj odgovor? Pre svega, u stvaranju posebnih policijskih snaga koje će biti u stanju da se “efikasno obračunaju s huliganskim bandama”. Zatim, u stvaranju “registra sumnjivih” koje treba “preventivno” uhapsiti, “staviti u kućni pritvor” ili na drugi način sprečiti da se pojave na utakmicama. Tu su i obavezni detaljni (i ponižavajući) pregledi navijača pred kapijama stadiona, specijalne policijske kamere za snimanje, žicom i policijskim kordonima ograđeni “depoi” (čitaj: kavezi) za protivničke navijače, čopori policijskih pasa, konji, vodeni topovi, borna kola, specijalne “anti-terorističke” policijske snage i stotine agenata u civilu… Nema  šta, “demokratija” je objavila rat “huliganskim hordama” zaboravljajući da ti mladi gnevni ljudi nisu došli iz nekog drugog sveta, već da su odrasli i vaspitavani pod patronatom istog tog poretka koji se odnosi prema njima kao prema bandi zlikovaca. Umesto da se opredeli za istinske demokratske metode, koje će dovesti do promene društvenog položaja mladih i otkloniti uzroke njihovog nezadovoljstva, “slobodni svet” poseže za metodima policijske države, što samo doprinosi daljoj fašizaciji društva.

Naravno, na sportskim borilištima pojavljuju se i pripadnici “viših slojeva”. I rimski imperatori i patriciji dolazili su na gladijatorske spektakle, ali zato da bi se “zabavili” i videli “kako narod diše” – da bi iz toga izvukli pouke šta valja činiti da bi plebs i dalje držali u pokornosti. To su oni koji danas sede u “plavim ložama” i koji dolaze da vide dejstvo nove porcije sportske “duhovne hrane” na “mase”. Pored toga, dolazak na stadione je način da se bude “sa narodom” i “u narodu”, što  može da donese značajne političke poene.

Jezdeći na valu totalne politizacije i komercijalizacije sporta, štampa, radio i televizija nastoje da daju svoj doprinos vladajućim procesima stvarajući svojevrsni kult nasilja i destrukcije. Umesto kritičkog sučeljavanja s uzrocima nasilja, novinari veličaju sportski ambijent i svojim ratoborno-huškačkim komentarima otvoreno potstiču na nasilje. Javna glasila samo koriste sve veću duhovnu glad ljudi za scenama nasilja i uništenja i na tome grade tiraže i gledanost. Stvarajući kult nasilja, oni istovremeno uobličavaju i propagiraju model ponašanja koji postaje vrednosni obrazac i kao takav osnov “ljudskog” samoprepoznavanja mladih. Dodavanjem atributa “divno”, “fantastično”, “neviđeno”, “neverovatno” i sl. vrši se estetizacija nasilja i uništenja i na taj način im se pribavlja “kulturna” legitimnost. Estetika sporta postaje estetika smrti.

Građanski teoretičari pod “nasiljem u sportu” podrazumevaju ono ponašanje koje prekoračuje pravilima utvrđene granice “sportske borbe”. Tako, na primer, nije nasilje ukoliko bokser, “na propisan način”, udarcem u glavu usmrti svog protivnika, ali je nasilje ukoliko ga nogom udari u zadnjicu. U prvom slučaju, biće proglašen “šampionom”; u drugom, biće diskvalifikovan. Očigledno se radi o pozitivističkoj (lojalističkoj), a ne o humanističkoj odredbi nasilja. Nasilje nije ono ponašanje koje ugrožava čoveka, nego uspostavljeni poredak.

Sport je institucionalizovano nasilje i kao takav obračun s osnovnim ljudskim pravima, pre svega sa pravom na život. U njemu ne samo da je legalizovano pravo na ubijanje, već ono postaje najviši vrednosni izazov za čoveka. Mogućnost da se ubije i mogućnost da se izgubi život polazna je osnova za dokazivanje “čojstva”. U sportu je do krajnjih konsekvenci ostvaren vladajući princip življenja u kapitalizmu, “čovek je čoveku vuk”, i to pod oreolom “viteštva” kojim se zverskoj borbi za mesto pod suncem nastoji pribaviti “kulturni” legitimitet. Toliko isticani i hvaljeni fair-play ne temelji se na poštovanju čoveka, njegovih osnovnih i neotuđivih ljudskih i građanskih prava, već na poštovanju uspostavljenog poretka u kojem je čovek sveden na zver, a ljudska zajednica na zverinjak. Otuda je za Kubertena, Huizingu, Dima i druge građanske teoretičare, ubistvo čoveka, svedenog na “protivnika”, “kulturni čin” ukoliko se izvede uz poštovanje vladajućih pravila ponašanja. Do kakvog besmisla vodi ovakvo shvatanje pokazuje i njihov odnos prema ratu koji, ukoliko se poštuje određena (zadata) forma, postaje “igra” i kao takva najviši kulturni izazov. Dodamo li tome da oni pod igrom podrazumevaju “zadovoljstvo” i “bezbrižnost”, dobićemo celovitu sliku kako o patologiji aristokratije, tako i o patologiji buržoazije, naslednika “viteškog” pogleda na svet.

Istovremeno dok se obračunavaju s “agresivnom prirodom” čoveka, građanski teoretičari u sportu vide sredstvo za stvaranje i razvoj borbenog karaktera “uzornog” građanina. On postaje glavno pedagoško oruđe za pripremanje čoveka za život u kapitalističkom društvu i za borbu za očuvanje tog društva. Sport, kao segment vladajućeg poretka, postaje svojevrsna “ludačka košulja” koja se od malena navlači čoveku koji je, od onih koji poseduju vladajuću moć, proglašen ludim i nateran (u okviru uspostavljene “borbe pod suncem”) da se ponaša kao ludak. Kuberten, “otac” modernog olimpizma i jedan od vodećih građanskih pedagoga, još je krajem XIX veka pisao: “Boks je struggle for life (pod. P. d. K.), pretstava borbe za život; čovek pažljivo bira svoj trenutak, odabira mesto i tras! – upućuje svom protivniku udarac pesnicom u koji ulaže svu svoju snagu i odlučnost. Kakvo zadovoljstvo!, a o korisnosti jedne takve vežbe ne treba ni govoriti”. (1) Agresivno ludilo fanatizovanog malograđanina postaje najviši vrednosni izazov i kamen temeljac za izgradnju i razvoj građanske pedagoške misli i prakse. Za Karl Dima, jednog od vodećih ideologa nacističkog olimpizma i sportske pedagogije u posleratnoj (Zapadnoj) Nemačkoj, sport je “borba”, shvatanje koje će do svog najvišeg izraza doći u Hitlerovom poimanju boksa: “Nijedan sport mu nije ravan u izgrađivanju agresivnosti, u iziskivanju munjevite odluke, i u jačanju tela u čeličnoj hitrini. Prirodno je da u očima naših intelektualaca ovo izgleda divlje. Ali, dužnost rasno-nacionalističke države nije da odgaja kolonije miroljubivih esteta i telesnih degenerika.” (2)

Ono što sportski prostor čini posebnim je to, što se na njemu u ogoljenom obliku reprodukuje logika svakodnevnog života koja je uokvirena normativnim nitima koje treba da omoguće funkcionisanje sistema. Na ringu, u ulozi “boksera”, čovek postaje pretstavnik i borac za osnovne vrednosti kapitalizma i kao takav stiče “pravo” da ubija – i da bude ubijen. Na taj način se, simbolično, potvrđuje potpuna dominacija životne logike kapitalizma nad čovekom. Život postaje ulog sa kojim se obezbeđuje učešće u borbi za mesto pod suncem i izražava lojalnost vladajućem poretku. Nije slučajno što građanski teoretičari toliko insistiraju na “riziku”, uključujući i rizik smrti, kao glavnoj karakteristici sporta, niti je slučajno što rat dobija status “igre”. Borba na život i smrt, uz poštovanje “pravila igre” sa kojima se obezbeđuje funkcionisanje i opstanak kapitalizma, vrhovni je i neprikosnoveni egzistencijalni princip i on se u sportu pojavljuje u “čistom” obliku. Osnovno pravo čoveka – na život, podređeno je osnovnom “pravu” kapitalizma – na opstanak. Naravno, sve mora da dobije “kulturni” oblik. Krvavi obračun na ringu postaje “fini muški sport” i “plemenita veština” i kao takav osnov vladajućeg pedagoškog sistema. Maštoviti Kuberten otišao je dalje: predložio je da se demonstracija borilačkih bokserskih stavova dopuni “Odom radosti” i drugim Betovenovim delima. I nacistički “umetnici”, inspirisani Hitlerovom “ljubavlju prema boksu”, nastojali su da daju svoj doprinos estetizaciji “plemenite veštine”. Torakov kip “Boksera“, koji je pretstavljao otelotvorenje nacističkog “nadčoveka”, jedan je od primera takvog pregalaštva.

Jedan od osnovnih načina dokazivanja vrednosti, a samim tim i opravdanosti krvavih ili (samo)destruktivnih sportova je pozivanje na “hrabrost”. Ali, zbog čega se “hrabrost” dokazuje u krvavoj borbi protiv drugog čoveka? U vezi sa tim, da li je istinska hrabrost tući se po ringovima, ili se boriti, zajedno sa drugima, za promenu svog ponižavajućeg društvenog pložaja? Da li je Martin Luter King, borac za ljudska i građanska prava Afro-amerikanaca u SAD (koga će, kao i mnoge druge njegove saborce, ubiti beli rasisti uz podršku američkih vlasti) bio hrabar, ili su to “crni gladijatori” koji se, najčešće za beznačajne sume, međusobno istrebljuju po američkim ringovima? “Hrabrost” u sportu sled je duha vladajućih odnosa, što znači plivanje niz maticu. Kukavičko prihvatanje postojećeg života, u kojem je čovek izložen najgorim ponižavanjima, pretstavlja osnov “hrabrosti” u sportu. Oni koji iskeženih zuba u ringu jurišaju na svoje “protivnike” (koji isto tako potiču iz sirotinjskih geta) u nameri da ih “smrve”, u svlačionici pognute glave kleče pred svojim gazdama, moleći za milost.

Interesantno je da su glavni protagonisti teze da su krvavi sportovi “najviši ispit hrabrosti” upravo oni, koji drže sport u svojim rukama i kojima ne pada na pamet da izađu na ring. Kada se ima u vidu da su krvavi sportovi “privilegija” sirotinje, jasno je da je ta teza samo jedno od sredstava da se pridobiju deca sirotinjskih geta i od njih naprave moderni gladijatori – robovi kapitala i politike.

U sportu ne samo da je dozvoljeno, nego se pospešuje i čak zahteva (u boksu i drugim borilačkim sportovima) ponašanje koje je, inače, zakonom zabranjeno. Nesvesni i svesni nehat (tzv. “klizeći startovi” u fudbalu); namerno nanošenje teških telesnih povreda, ubistvo sa predumišljajem i najavom (!) (kao što je to slučaj u boksu); pripremanje na ubistvo i saučestvovanje u njemu (treneri, vlasnici kluba); potstrekavanje na nanošenje teških telesnih povreda i ubistvo (sudije koje samo poštuju “pravila borbe”) – sve su to oblici ponašanja koji se u svakodnevnom životu najstrožije kažnjavaju, a koji su legalni i legitimni deo “sportske borbe”. Ukinuti su aristokratski dvoboji (koji su izvođeni bez prisustva javnosti i koji nisu imali komercijalni već lični karakter) kao “surovi i necivilizovani”, a uvedene su krvave borbe plaćenika koje dobijaju prvorazredni društveni značaj. Da hipokrizija bude veća, istovremeno dok se zabranjuju borbe pasa da bi se “zaštitile životinje”, na TV se svakodnevno prikazuju “sportski spektakli” u kojima se ljudi bespoštedno uništavaju – uz oduševljenu podršku sportskih komentatora. “Nehumano” je dozvoliti da jedan pas drugome odgrize uvo ili pregrize grkljan, ali je “plemenito” kada čovek, sveden na “sportistu”, na zverski način ubije svog “protivnika”!

Što se tiče životinja, njihova “agresivnost” u funkciji je neposrednog zadovoljavanja njihovih nagonskih potreba. Za razliku od životinje, koja svoje prirodne potrebe zadovoljava na način sa kojem se potvrđuje njena životinjska priroda, čovek stvara takve oblike za zadovoljavanje svojih potreba kroz koje potvrđuje i razvija svoju ljudsku prirodu (postaje čovekom) i na taj način prevazilazi ograničenost postojećeg sveta, odnosno, stvara svoj svet. Pored toga, čovekov životinjski predak nije vuk, kojeg građanska misao svodi na krvoločnu zver koja nema ni trunke osećanja za zajednički život da bi na osnovu takve slike došla do (životinjske) prirode čoveka, već ona vrsta majmuna (šimpanza) koja je izuzetno druželjubiva i kod koje nema ni traga one agresivnosti, pogotovu ne destruktivnosti, koja je prisutna u ponašanju određenih pojedinaca i grupa u civilizovanom svetu. Ono što su učinili nacisti tokom Drugog svetskog rata, ili američka soldateska u Vijetnamu (i u drugim zemljama), u potpunosti je izvan dometa zakonitosti koje vladaju u životinjskom svetu. Istovremeno, građanski teoretičari ne podmeštaju čoveku samo “činjenicu” da je “po svojoj prirodi agresivan”, već i takve načine za “obuzdavanje” agresije koji po svojoj nasilničkoj i destruktivnoj prirodi prevazilaze sve ono što se dešava u prirodi.

Kada građanski teoretičari govore da je čovek po svojoj prirodi “agresivan”, oni po pravilu imaju u vidu muškarca koji je sveden na “vuka”. Da li to znači da žena nema “životinjsku prirodu”, ili je nastala od neke mirnije životinjske vrste, recimo od ovce? Sudeći po nastojanju građanskih ideologa i crkve da ženu svedu na sredstvo za biološku reprodukciju društva, moglo bi se zaključiti da je životinjski predak žene – krmača. U tom smislu, kako je to hteo Kuberten, Hitler i drugi oduševljeni olimpijci, telesna aktivnost žene u funkciji je obezbeđivanja materinstva.

Što se tiče  čovekovih “necivilizovanih” predaka, njihov život i shodno njemu njihovo ponašanje bitno se razlikuje od modela “čoveka” koji je stvorila građanska antropologija. Govoreći o životu praistorijskog lovca Erih From konstatuje: “Čini se da postoje dva obrasca ponašanja  koja su postala genetički programirana kroz lovačko ponašanje: surađivanje i dijeljenje. Suradnja članova iste grupe bila je iz praktičkih razloga neophodna u većini društava koja su se bavila lovom; isti je bio slučaj i s dijeljenjem hrane. U većini klima, osim arktičke, meso se ne može spremiti i sačuvati. Sreća u lovu nije bila jednako raspodijeljena među lovcima, stoga su oni koji su bili sretne ruke danas dijelili s onima koji će biti sretne ruke sutra. Pretpostavimo li da je ponašanje u lovu dovelo do genetskih promjena, doći ćemo do zaključka da suvremeni čovjek posjeduje urođeni impuls za surađivanjem i dijeljenjem, a ne ubijanjem i okrutnošću. (…) Na sreću, naše znanje o ponašanju lovaca nije ograničeno na nagađanja: na raspolaganju nam je dosta podataka o još postojećim lovcima i sakupljačima hrane koji pokazuju da lov ne potiče na destruktivnost i okrutnost i da su primitivni lovci relativno neagresivni u usporedbi s njihovom civiliziranom braćom. (…) Postoje direktni podaci o životu prethistorijskog lovca u kultovima životinja koji ukazuju na činjenicu da on nije bio po prirodi destruktivan”. (3)

Pišući o lovu u feudalnom društvu, From zaključuje: “‘Elitni lov’ izgleda da zadovoljava želju za vladanjem, uključujuci određenu količinu sadizma, koji  je karakterističan za vladajuću elitu. On nam govori više o psihologiji feudalizma nego o psihologiji lova.“ (4) Ovde treba dodati i to, da je aristokratija lov, dvoboje i rat proglasila “igrom”, što znaci “razonodom”. Kritikujuci Vashburnova shvatanja, From konstatuje: “Washburnova je tvrdnja da mnogi ljudi uživaju u ubijanju i okrutnosti đelomično ispravna, ali ona znači samo to da postoje sadistični pojedinci i sadistične kulture; no ne odnosi se na sve pojedince, ni na sve kulture. Viđet ćemo, na primjer, da sadizam mnogo češće postoji kod frustriranih ljudi i društvenih klasa koji se osjećaju nemoćni i nalaze malo zadovoljstva u životu, na primjer, niže klase u Rimu, koja je nadoknađivala svoje siromaštvo i društvenu nemoć sadističkim spektaklima, ili niža srednja klasa u Njemačkoj iz koje je bilo regrutirano najviše Hitlerovih fanatičnih pristalica; ove osobine mogu se naći i kod vladajućih klasa koje se osjećaju ugrožene u svojoj vladajućoj poziciji i svom vlasništvu (From, u fusnoti, navodi primer masakra pariskih komunara od strane Tjera, prim. aut.), ili u potlačenim grupama željnim osvete.” (5)

Teza da je “čovek po svojoj (životinjskoj) prirodi takmičar” postaje sve besmislenija kako se intenzivira ne samo dehumanizacija već i denaturalizacija čoveka. “Rekorderi se rađaju u epruvetama!” je pravilo koje ne upućuje samo na robotizaciju tela, već i na stvaranje fanatizovane samo-destruktivne svesti koja je u stanju da blokira i uništi samo-odbranbene mehanizme organizma, odnosno, na stvaranje (mazohističkog) karaktera koji u mučenju i uništavanju tela pronalazi najveće zadovoljstvo i samopotvrdu. Osnovni cilj trenera nije više razvoj takmičarske, već samodestruktivne motivacije. Budući da borba za rekord vodi sve dramatičnijem uništavanju organizma sportiste, neophodno je kod čoveka ubiti ljudsku, a stvoriti fanatičnu samodestruktivnu svest. Ne rival sa staze, već sam organizam čoveka postaje njegov najveći “protivnik” kojeg treba, i po cenu njegovog uništenja, pobediti – primoravajući ga da ispunjava zahteve koji su pred njega postavljeni. Od takmičarske, došlo se do samodestruktivne svesti. Radi se o potpunoj instrumentalizaciji čoveka posredstvom vladajuće logike kapitalizma. Dokrajčeni su autentični igrački potencijali u čoveku (Eros, mašta, kreativnost, spontanost…) i on je, u vidu “sportiste-rekordera”, postao “čisto” oruđe za stvaranje profita i obezbeđivanje strateških interesa kapitalističkog poretka. Savremeni kapitalizam “omogućio” je čoveku da doživi “kvalitetni skok”: on nije više samo “nasilnik” ili “zver”, već je “unapređen” u “destruktora”. Opet se potvrđuje da građanska pedagogija u određenju “ljudske prirode” ne polazi od čoveka, već od prirode kapitalističkog društva nastojeći da prilagodi čoveka njegovim zahtevima. Markuzeovim rečima kazano, “društvene se i političke potrebe moraju pretvoriti u individualne, nagonske potrebe”.

Logika potrošačkog društva, sve agresivniji javni mediji nameću uništenje kao “novi početak”, kao “rešenje problema”. Nezadovoljstvo ljudi  usmerava se ka iživljavanju u bezobzirnoj destrukciji. Neprestano se proizvode novi objekti na kojima čovek treba da iskali nezadovoljstvo zbog sve bednijeg društvenog položaja i sve neizvesnije egzistencije. U potrošačkom društvu moći-imati znači moći upotrebiti, moći upotrebiti znači moći uništiti, a moći uništiti znači biti “slobodan”. Uništenje robe postaje kompenzacija obezvređenom čoveku za nedostatak istinske slobode. Zahvaljujući tome što je i sam čovek opredmećen (sveden na “radnu snagu”, “kupca”, “gledaoca”, “pacijenta”, “glasača”…) , odnos prema stvarima postaje odnos prema ljudima. Stvorena je duhovna glad ne samo za smrću, nego za uništenjem. To se sve jasnije uočava na sportskim pretstavama. Sportski ambijent postaje prostor projektovanog uništavanja čoveka u spektakularnom obliku. Skorašnja istraživanja, koja su izvršena u SAD, pokazuje da ljudi odlaze na stadione da bi doživeli scene uništenja čoveka. O tome Kristofer Laš: “Nije čudno da je kritika takmičenja postala osnovna tema u sve razvijenijoj kritici sporta. Ljudi danas povezuju rivalitet sa neobuzdanom agresijom i teško mogu da zamisle takmičenje a da istovremeno ne pomisle na ubistvo.” Laš navodi zaključak američkog sociologa Herberta Hendina (Hendin), do koga je ovaj došao na osnovu analiza testova studenata „Kolumbija univerziteta“ (intelektualne “elite” američkog društva), da ispitanici “nisu mogli da zamisle takmičenje koje ne dovodi do nečijeg uništenja (anihilation)”. (6)

Potreba za pretstavama u kojima dominira uništavanje ljudi bitno je različita od potrebe za scenama umiranja karakterističnim za stari Rim (gladijatorske borbe, masakri hrišćana…), ili za srednji vek (javna pogubljenja). Savremeni kapitalistički malograđanin sve je manje u stanju da se uživi u patnju umirućeg jer je u njemu sve više degenerisano ljudsko. Ono što on traži na sportskim borilištima je “zabava” koja treba da mu omogući da zaboravi na svakodnevni život i da mu pruži kompenzaciju za svakodnevna lišavanja i ponižavanja. Sportista je taj koji treba da izvede pretstavu u kojoj će da se reprodukuje dramatika svakodnevnog življenja – što čini osnov privlačnosti sporta. Njegove veštine i telesne sposobnosti ne shvataju se kao ljudski kvaliteti, već kao osobine zabavljačke robe. Robotizacija čoveka u sportu, tehnizovanje sportskog ambijenta, proces industrijske proizvodnje rekordera… – do te mere dehumanizuju čoveka da on iza sebe nema šta drugo da ostavi osim rekorda koji postaje mera njegovog obezvređenja (uništenja) i koji za gledaoca ima sve više samo apstraktnu vrednost.

Jedan od sportova u kome neskriveno dolazi do izražaja nasilničko-destruktivni duh koji vlada u današnjem kapitalističkom društvu je karate. U njemu je na simboličan način ujedinjeno znanje (veština), tehnika (instrumentalizovano telo) i fanatizovana (destruktivna) svest. Što je najgore, karate postaje ubilačka moć sa kojom čovek treba da se “zaštiti” od drugog čoveka – po cenu njegovog uništenja. Izvesnost ljudskog življenja traži se u posedovanju ubilačko-destruktivne moći koja usmerava čoveka da se ponaša kao robotizovana zver. I najmlađi uzrasti (uključujući i devojčice) vaspitavaju se u ambijentu u kojem je čovek bezlični deo grupe, gde su svi istovetno obučeni i izvode iste pokrete bespogovorno sledeći komande “učitelja”. Fanatizacija čoveka izvodi se i na taj način što “borci”, izvodeći pokrete usmerene prema zamišljenom “protivniku”, ispuštaju krike što treba da im pomogne da se užive u ubilački pokret. Na njihovom licu ne ogleda se radost življenja, već bespoštedna ubilačka (destruktivna) rešenost. U karateu su do punog izražaja došli svi oni odnosi i procesi putem kojih se čovek otuđuje od sebe i kao takvi su suprotstavljeni čoveku. “Postati oštrica mača”, jedan od osnovnih “pedagoških” postulata “učitelja” borilačkih veština sa Dalekog Istoka, govori o tome sa kakvom fanatičnom pokornošću čovek treba da postane rob ubilačke moći (koja samo simbolizuje apsolutnu vlast poretka nad čovekom). Stvaranje ubilačke moći je istovremeno i stvaranje mogućnosti da se ona upotrebi. To nije pasivna moć, nego moć koja u čoveku razvija ubilačku rešenost koja postaje osnov odnosa prema ljudima. U svojoj biti, ona je odgovor na društvene odnose u kojima vlada strah čoveka od čoveka, odnosno, u kojima je vladavina čoveka nad čovekom osnovni uslov obezbeđivanja opstanka i društvenog prestiža. Sve veća “popularnost” ubilačkih veština Dalekog Istoka (koje su “iščupane” iz kulturnog miljea u kome su nastale i svedene na “sport”) u najrazvijenijim društvima Zapada posledica je sve dramatičnijeg uništavanja međuljudskih odnosa, uma, duhovnosti, nacionalnih kultura, emancipatorskog nasleđa građanskog društva… – što ide u korak sa uništavanjem prirode i stotina miliona ljudi. Srednjovekovni fanatizam i robotizovano telo ujedinjuju se pod plaštom novog totalitarizma – koji je otelotvorenje destruktivnog duha savremenog kapitalizma.

Jedna od najvećih zabluda, koja je stvorena i sistematski pothranjivana od staljinističkih  ideologa, je ona o tzv. “socijalističkom (komunističkom) sportu”. Građanski ideolozi sa oduševljenjem su prihvatili ovu  podvalu. Njima nije palo na pamet, iako su uporno tvrdili da je sve što dolazi sa Istoka “propaganda”, da dovedu u pitanje “socijalističke” i “komunističke” predznake, “previđajući” činjenicu da su se mnogi marksistički teoretičari sa Zapada najoštrije suprotstavljali teoriji i praksi sovjetskog “socijalizma”, i da je u samom SSSR-u veliki broj marksističkih kritičara staljinizma bio likvidiran ili je morao da napusti zemlju. Očigledno je da je ideolozima “slobodnog sveta” bilo najvažnije da plaše radnike u svojim zemljama sa “aveti komunizma”, svodeći Marksovu viziju socijalističkog (komunističkog) društva na praksu staljinizma. U tom kontekstu treba sagledati i zvanični odnos Zapada prema sovjetskom sportu. Ubedljivu dominaciju sovjetskih, i istočnoevropskih, sportista na svetskoj sceni Zapad je nastojao da prikaže kao rezultat “manipulacije” i “zloupotrebe” sportista od strane “komunističkog totalitarizma” istovremeno dok je, naravno nezvanično, činio sve, uključujući i imitiranje Istočne sportske prakse, da prevaziđe bolni inferiorni položaj u kome se našao. I nakon raspada “istočnog bloka” i Sovjetskog Saveza, “socijalistički sport” je, imajući u vidu rezultate koje je postizao, ostao nedostižni uzor “Zapadnom” sportu.

Velike nedoumice, u nastojanju da se razvije slobodarska telesna kultura, je izazvao tzv. “marksističko-lenjinistički” projekat telesnog vaspitanja (sporta) u SSSR-u. Već odredba “lenjinistički” upućuje na prilagođavanje Marksove kritike kapitalističkog društva, čija realizacija pretpostavlja do svojih krajnjih protivurečnosti razvijeno građansko društvo u čijim “nedrima” su stvorene mogućnosti za “skok iz carstva nužnosti u carstvo slobode” (Engels), uslovima post-revolucionarnog sovjetskog društva (stvaranjem od nje pozitivističke “teorije socijalizma”, odnosno, sredstva za pribavljanje “naučnog” legitimiteta praksi “realnog socijalizma”) koje se gradilo na razvalinama poretka koji jedva da je zakoračio u kapitalizam i koji nije sadržao ni jednu bitnu mogućnost za iskorak, a kamo li za prevazilaženje građansko-kapitalističkog sveta. U poleđini “nove socijalističke fizičke kulture” nalazi se shvatanje, koje je u SSSR-u postalo vladajuće nakon sloma revolucionarnog radničkog pokreta na Zapadu, da je moguće “izgraditi socijalizam” na temeljima nerazvijenog građanskog društva oslanjanjem na “sopstvene snage” i “uzimanjem od kapitalizma onog što je korisno za razvoj socijalizma”. Koristeći se ovom mehanicističkom logikom, vladajući ideolozi SSSR-a “prevideli” su da “preuzimanje” institucija kapitalističkog društva istovremeno znači uspostavljanje onih društvenih odnosa koje je Revolucija nastojala da ukine. Iz “nasleđa” kapitalističkog društva biće preuzeti principi koji postaju neprikosnovene ideje vodilje u razvoju misli i prakse u SSSR-u. Istinske socijalističke ideje, koje proističu iz Marksovog slobodarskog humanizma, odmah nakon Revolucije će biti odbačene kao “levi radikalizam”. Ono što se kod Marksa, u odnosu prema razvijenom kapitalističkom društvu, pojavljuje kao (konkretno) utopijski projekt, u post-revolucionarnom (pogotovu u staljinističkom) periodu proglašava se za utopističku maštariju. Umesto prevazilaženja sporta i uspostavljanja slobodarske telesne kulture, na čemu su posebno insistirali “proleter-kultisti” (suprotstavljajući se “maniji” obaranja rekorda), dolazi do uspostavljanja “socijalističkog sporta” i “socijalističke fizičke kulture” koji beznadežno ostaju u okvirima kapitalističkog ideološkog horizonta.

Nekritični odnos prema sportu podrazumevao je nekritički odnos prema kvantitativnom sravnjivanju kao osnovu određivanja ljudske “vrednosti” i kao posrednika u međuljudskim odnosima; prema tehniziranom i operacionalizovanom umu i u vezi sa tim prema industrijskoj “estetici” (mehanizaciji tela); prema neljudskom obračunu između ljudi u “krvavim sportovima” kao što je to boks (na kome je posebno insistirao Lunčarski, jedan od vodećih ličnosti u post-revolucionarnom sportu) koji zadržava epitet “plemenita veština”; prema raskidanju veza sa nacionalnim kulturama i uspostavljanje “uravnilovke” na osnovama telesnih “kvaliteta”; prema institucionalnoj degradaciji žene na biće “drugog reda”; prema dualizmu tela i duha, “disciplinovanju tela”, odnosno, prema kasarnskom drilu koji se svodi na obračun sa Erosom, čulima, duhovnošću, spontanošću, maštom, što znači sa igračkom prirodom čoveka bez čijeg oslobađanja i razvoja nema istinske ljudskosti.

Tek u ovom kontekstu postaje jasna sva pogubnost, za celovit razvoj ljudske ličnosti i istinskih međuljudskih odnosa, Lenjinovog shvatanja da su sport, gimnastika i drugi oblici telesnog vežbanja mnogo važniji za mlade nego pitanja iz domena njihovog seksualnog života. Pozivajući se na jedan od najreakcionarnijih stavova građanske misli, “u zdravom telu zdrav duh” (1) Lenjin je značajno doprineo uspostavljanju represije nad telom koja je svoj najviši izraz dobila u “stahanovštini” koja, po Žan-Mari Bromu, pretstavlja “birokratsku smrt tela”. Radi se o sistematskom potiskivanju autentičnih ljudskih potreba i o stvaranju mazohističko-produktivističkog karaktera koji najviše odgovara karakteru uzornog građanina iz vremena prvobitne akumulacije kapitala.

I pored toga što je pridavala izuzetan značaj postizanju većih rezultata (rekorda), krajnji cilj post-revolucionarne sovjetske sportske pedagogije nije bio stvaranje sportiste-rekordera, već pre svega lojalnog (“idejno svesnog”) i upotrebljivog (“korisnog”) “sovjetskog građanina”. U “Rezoluciji o fizičkoj kulturi” iz 1925, naglašava se da fizička kultura nije samo sredstvo za poboljšavanje zdravlja, za telesno obrazovanje, razvoj kulturnih i radnih kvaliteta, kao i za pospešivanje vojne obuke, već i sredstvo za “vaspitavanje masa”, što pre svega znači za stvaranje karaktera uzornog građanina koji odgovara “potrebama vremena”, odnosno, zahtevima koje pred društvo postavlja partijska vrhuška. Istovremeno, fizička kultura dobija zadatak da usmerava radnike i seljake da se, preko partijskih, sindikalnih i organa sovjeta, uključe u društveni i politički život. Ona postaje prvorazredno političko sredstvo za integraciju ljudi u uspostavljeni poredak. Što se tiče takmičenja ono, po Nikolaju Semašku, predsedniku Vrhovnog državnog saveta za fizičku kulturu u post-revolucionarnom periodu, “treba, u krajnjem, da služi kao sredstvo za uključivanje masa u izgradnju socijalizma”. (2) Govoreći 1934 komsomolcima u Dnjepropetrovsku, M. I. Kalinjin, jedan od vodećih sovjetskih pedagoga tog vremena, konstatuje: “Ovde bi, međutim, trebalo obratiti pažnju na tu veoma značajnu oblast aktivnosti Komsomola, na fizičku kulturu. Sport je dobra stvar, ona vas izgrađuje. Ali i pored svega toga, on je pomoćna delatnost i neće biti dobro da ona postane sama sebi svrha, stvar pukog obaranja rekorda. Mi hoćemo da se ljudi razvijaju na sve načine, hoćemo da dobro trče i plivaju, da hodaju brzo i elegantno i da im svaki delić bude zdrav – jednom reči, hoćemo da budu normalni i zdravi, sposobni za rad i odbranu, hoćemo pravilan razvoj svih njihovih telesnih kvaliteta uz istovremeni razvoj njihovih mentalnih kvaliteta.

Tokom naših brojnih poseta vojnim školama drug Vorošilov je obratio posebnu pažnju ovim pitanjima. On je rekao da treba da izbegavamo puko obaranje rekorda, da ne treba da se angažujemo u sportu radi samog sporta i da sport treba da bude podređen opštim pitanjima komunističkog obrazovanja. Jer ono što mi činimo nije stvaranje i razvoj samo sportista, već građana koji učestvuju u izgradnji sovjetske države, ljudi koji mora da imaju ne samo snažne ruke i dobru probavu, već prvenstveno široke političke vidike i organizacione sposobnosti. Otuda, istovremeno sa pridobijanjem novih miliona radničke mladeži za pokret fizičke kulture i uzdizanjem sporta u našoj zemlji do najvišeg nivoa, Komsomol mora da obezbedi da naši sportisti poseduju jasno uobličene poglede na politička pitanja i stvari od opšteg značaja. Želeo bih da me članovi Komsomola razumeju na pravi način. Neću da misle da želim da zauzdam njihov entuzijazam. Želeo bih da shvate koliko je važno da se u svim oblastima našeg života i rada stvari korektno organizuju i na boljševički način.” (3)

U predvečerje Drugog svetskog rata fizička kultura i sport razvijaju se pod sloganom “Sve za odbranu zemlje sovjeta!“. Govoreći, u decembru 1938, školskim nastavnicima, Kalinjin naglašava značaj fizičke kulture za razvoj “kolektivnog drugarskog duha” još od školskih dana koji treba da omogući izgradnju “čeličnog zida” koji će zaštiti SSSR od Zapada koji “vreba pogodni trenutak da uništi Sovjetski Savez”. (4)

Nakon Drugog svetskog rata, u vreme hladno-ratovskog obračuna i pojavljivanja sovjetskih sportista (kao i sportista “socijalističkog lagera”) na međunarodnoj sceni, dolazi, prvo u praksi a zatim u teoriji, do definitivnog napuštanja (proklamovane) predratne pedagoške koncepcije. Sportske pobede i rekordi postaju jedan od najznačajnijih sredstava poretka u borbi za prestiž u svetu i za učvršćivanje vlasti u zemlji, a sportisti, shodno tome, borci na prvoj liniji fronta. Postizanje rekorda (“Za svoju zemlju!“) postaje osnovni i neprikosnoveni smisao sportskog angažmana. Uključivanjem nauke, sport postaje industrija koja se bavi proizvodnjom rekordera (rekorda), a fizička kultura “najšira baza za razvoj vrhunskog (rekorderskog) sporta”. Umesto kritike jednostranog telesnog aktivizma i potpuno podređivanja sportu, koje od ljudi stvara asocijalne ličnosti i telesne i mentalne invalide, dolazi do divinizacije rekordera i oni dobijaju status “heroja socijalizma”.

Profesionalizacija je neminovni nastavak uspostavljenog razvoja sporta: sportisti dobijaju status državnih najamnika. Naravno, i za to je pronađeno odgovarajuće “socijalističko” opravdanje. Postajanjem međunarodnog sporta delom svetskog show-business-a i industrije zabave, dolazi do komercijalizacije “socijalističkog sporta” koja će se, nakon raspada “istočnog bloka” i Sovjetskog Saveza, okončati tako što će Zapadni kapital kupiti, za male pare i bez ikakvog otpora, “socijalistički sport” da bi od njega napravio svoj reklamni pano.

Ono što je, u kontekstu ovog razmatranja, najvažnije je da se čitav porces “preobražaja” sporta u SSSR-u odvijao pod plaštom “progresivne promene u socijalističkom sportu”. Nikada se nije desilo da se (Marksovi) humanistički ideali socijalizma (komunizma) sučelje s realnošću uspostavljenog “socijalizma”. Pod ideološkom maskom “borbe za komunizam” odigrao se bespoštedni obračun s kritičkom mišlju koja je mogla da ukaže na pravu prirodu “socijalističkog sporta”, a to znači i na pravu prirodu “realnog socijalizma”. I dok na Zapadu marksistički mislioci kritikuju nehumanost sporta i razotkrivaju njegovu političku poleđinu, u SSSR-u i drugim “socijalističkim” zemljama neprikosnoveni autoriteti u sportskoj pedagogiji i sportskom pokretu postaju ličnosti kao što je to Pjer de Kuberten koji je čitav svoj “olimpijski” život posvetio obračunu sa slobodarskim radničkim pokretom i idealima socijalizma, i koji je čitavu svoju pisanu zaostavštinu poklonio nacistima poveravajući im zadatak da sačuvaju njegovu olimpijsku ideju “od izvitoperenja”. Pod različitim ideološkim maskama, Kuberten i sovjetska birokratija bili su jedinstveni u najbitnijem: sport je institucija koja služi očuvanju uspostavljenog poretka dominacije. Njihov zajednički neprijatelj bila je radnička klasa kao mogući subjekt društvenih promena. Na tragu takve orijentacije došlo se dotle, da Huan Antonio Samaranč, čovek koji je četrdeset godina bio jedan od vodećih ličnosti u fašističkom pokretu Španije i koji se nikada nije odrekao svoje fašističke prošlosti, bude proglašen (uz presudnu podršku sovjetske birokratije) za predsednika Međunarodnog olimpijskog komiteta u Moskvi, glavnom gradu zemlje u kojoj je fašizam naneo neopisiva zla i usmrtio više od dvadeset pet miliona ljudi.

Ideolozi “realnog socijalizma” u horu su isticali “emancipatorski” karakter “socijalističkog sporta” podrazumevajući pod tim pre svega “masovnost”, aktiviranje žena, postizanje rezultata (rekorda) kao izraza “progresivnih stremljenja” i t. sl. Što se tiče “masovnosti”, treba reći da su nacisti manijakalno insistirali na “masovnoj” fizičkoj kulturi i sportu (“Kraft durch Freude“). To su radili i u SAD (“Recration Programm” i drugi), pogotovu se to dešava danas kada je “fizička kultura” postala jedan od glavnih oblika konzumerskog aktivizma i borbe za opstanak u sve surovijoj svakodnevnici kapitalističkog društva. Nije, dakle, masovnost sama po sebi ono što razlikuje kapitalističko društvo od socijalističkog, već njena priroda: da li se radi o slobodarskoj aktivnosti ili se radi o integraciji čoveka u poredak u kojem je uspostavljena vladavina kapitala i države nad čovekom. Ovde treba reći i to da je “masovna fizička kultura” postala i zvanično “najšira baza za reprodukciju vrhunskog sporta”, što znači da su milioni dece podvedeni pod “sportske programe” (u čemu je prednjačila bivša Istočna Nemačka) čije norme i metode rada diktira “vrhunski sport” koji je postao vrhunsko telesno i mentalno uništavanje čoveka. Zloupotreba dece, pod firmom “progresa”, dobila je monstruozne dimenzije. U tom kontekstu treba sagledati i “emancipaciju žene” putem sporta. To praktično znači da je i sport postao proctor (sve bezočnije) eksploatacije žene. Da stvar bude gora žena je postala, zbog bioloških ograda sa kojima se (i pored sve veće upotrebe “stimulativnih sredstava”) sve dramatičnije sučeljava “muški sport”, glavna “vučna snaga” u obaranju rekorda i sredstvo za dokazivanje “progresivnog” karaktera poretka. Na pravi položaj “emancipacije” žene u sovjetskom sportu (društvu) ukazuje i podatak da je, do 1972, uprkos dominaciji sovjetskih sportistkinja na svetskoj sceni i velikom broju žena-trenera, samo jedna žena, i to svega tri meseca, bila na jednom od rukovodećih položaja u sovjetskom sportu. (5)

Kada je reč o “marksističkom” legitimitetu “socijalističkog sporta”, treba reći da za Marksa socijalizam nije društveno-ekonomska formacija već prelazni period ka komunizmu u kome dolazi do ukidanja (prevazilaženja) kako osnovnih kapitalističkih (ekonomskih i svojinskih) odnosa, tako i institucionalne sfere građanskog društva. Radi se o “odumiranju” (Engels) građanskih institucija, što znači i sporta, a ne o “izgradnji socijalizma” – njihovim “jačanjem” (Staljin). Marks insistira na tome da radnici kao udruženi subjekti (“asocijacija”) uzmu neposredno učešće u upravljanju ukupnom društvenom reprodukcijom (podruštvljenje), dok staljinizam insistira na učvršćivanju institucija, odnosno, vlasti nad čovekom (podržavljenje). Društvo kao zajednica slobodnih stvaralačkih ličnosti, dakle, zajednički život koji nije posredovan niti podređen represivnim institucijama građanskog društva (tzv. “javna sfera”), već je uvek novi, razvijeniji, po svojim oblicima i sadržajima bogatiji proizvod  stvaralačkog  ljudskog aktivizma – to je jedan od osnovnih izazova Marksovog humanizma koji je sušta suprotnost staljinizmu koji društvo svodi na svojevrsni radni logor.

Sovjetska koncepcija fizičke culture (sporta) nije samo odstupanje od osnovnih postulata Marksove kritike kapitalističkog društva i njegovih institucija, već i od Marksovog “uputstva” radnicima, iz 1866, o upotrebi telesnih vežbi kao sredstva za telesno jačanje i vaspitanje radničke mladeži. (6) Marks naglašava značaj telesnog vaspitanja prvenstveno kao sredstva za klasno osvešćivanje i klasnu integraciju radništva – radi borbe protiv buržoazije, što za Marksa znači protiv eksploatacije i porobljavanja. Klasno ujedinjeni radnici su revolucionarni subjekt promene, dakle, slobodni od tutorstva buržoazije, države, partije. Telesno, kao i duhovno i politehničko, obrazovanje ne služi zato da od čoveka (radnika) stvori lojalnog i upotrebljivog “građanina”, već je to autentična aktivnost slobodarski usmerenog čoveka koji nastoji da “sruši sve odnose u kojima se nalazi kao poniženo i ugnjeteno biće” (Marks) i da stvori svoj (istinski ljudski) svet.

U sovjetskoj doktrini fizičke culture (sporta) ne postoji klasna integracija, jer su radnici  već “osvojili vlast” (u Revoluciji) i time ukinuli klasno društvo, što znači i sebe kao klasu. U “novom” društvu oni su, kao pojedinci, svedeni na “građane” koji se nalaze u podaničkom odnosu prema vlasti (državi, Partiji), a kao kolektivitet na amorfnu i nesvesnu “radnu masu” ili na “radni narod”. Ideolozi staljinizma svode čoveka, poput crkve, na “ovcu” koju njeni “pastiri” (partijska vrhuška) treba da odvedu u “raj” (“komunizam”) i da je usput, naravno, šišaju i muzu do mile volje. Čovek je po svojoj prirodi “dobar”, ali ne i dovoljno odrastao da može da odgovara za svoje postupke i preuzme odgovornost za društveni razvoj. Tzv. “istorijski materijalizam” postaje sudbinska sila koja, preko partijske vrhuške koja u svojim rukama drži ključeve “svete tajne”, upravlja ljudskim životima i određuje pravac razvoja društva. Čoveku jedino preostaje da bespogovorno veruje u “nepogrešivost vođa” i da pokorno izvršava ono što se od njega zahteva. To nije svest emancipovanog građanina, nego svest podanika. Radnik nije više revolucionarni subjekt u borbi protiv kapitalističkog, a za komunističko društvo, već deo “radnih masa” koje su svedene na oruđe partijske vrhuške za “izgradnju socijalizma”. Umesto aktiviranja čoveka da prevaziđe institucije građanskog društva, njegov osnovni zadatak postaje “borba za njihovo jačanje”. Fizička kultura nije više oblik samo-organizovanja radnika i sredstvo za jačanje njihove klasno-slobodarske svesti, nego instrument za podređivanje čoveka (samo)volji vladajuće “elite”. Otuda ideolozi sovjetske fizičke kulture (sporta) pod njom pre svega podrazumevaju organizaciju, norme, “opšte ciljeve” diktirane partijskim dekretima, znači, mehanizam za držanje “masa” pod kontrolom. “Samoinicijativnost” je dobrodošla, ali samo kao sled vladajućeg duha. Poput “buržoaske” fizičke kulture i “buržoaskog” sporta, “socijalistička” fizička kultura i “socijalistički” sport postali su jedno od najznačajnijih političkih sredstava vlasti za uništavanje kritičko-menjalačke (klasno-slobodarske) svesti radnika i za njihovu integraciju u uspostavljeni poredak – što je sušta suprotnost Marksovoj ideji o slobodarskom telesnom aktivizmu.

Marksova misao je višeslojna. Kada se obraća mladim radnicima savetujući ih kako da se bore protiv kapitalista Marksova misao o fizičkoj kulturi ostaje u okvirima građanskog poretka. On preporučuje radničkoj mladeži “telesno vaspitanje, onakvo kakvo se daje u gimnastičkim školama i preko vojnih vežbi” /pod. K. M./ (7), dakle, ono koje je stvoreno u građanskom društvu i koje je privilegija aristokratske i buržoaske mladeži, da bi telesno ojačali i razvili borbeni klasni duh što, u krajnjem, treba da omogući osvajanje vlasti. Za razliku od građanskih pedagoga koji telesno vaspitanje pretpostavljaju duhovnom razvoju, Marks “duhovno vaspitanje” stavlja na prvo mesto, odnosno, telesno vaspitanje sagledava u kontekstu celovitog ljudskog razvoja. Telesne vežbe nisu sredstvo za stvaranje karaktera “uzornog građanina”, već sredstvo za razvoj slobodnog čoveka. Vaspitanje radničke mladeži nosi u sebi impuls ljudske emancipacije, što je rezultat Marksovog shvatanja da se proletarijat ne bori za ispunjenje posebnih klasnih interesa, što je karakteristično za buržoaziju i prethodne klase, već za realizaciju opšte-ljudskih interesa. “Poverevajući” proletarijatu “misiju” da oslobodi  čoveka  (čovečanstvo) od  pljačke i  tiranije, telesno  vaspitanje  radničke  mladeži  dobija slobodarsku dimenziju. Radnik se, znači, još nije oslobodio dominirajućih oblika telesnog vaspitanja, ali se odnosi prema njima kao prema sredstvu koje će (zajedno sa plaćenim proizvodnim radom, duhovnim i politehničkim obrazovanjem) “uzdići radničku klasu znatno iznad nivoa viših i srednjih klasa” (aristokratije i buržoazije). (8) Superiornost radničke mladeži zasniva se na celovitom razvoju njihove ličnosti, što otvara mogućnost da neposredno upravljaju ukupnom društvenom reprodukcijom. U pitanju je pragmatična logika koja, “u datim uslovima”, polazi od “opštih zakona, na čije poštovanje prisiljava državna vlast”, čijim “sprovođenjem u život” radnička klasa “pretvara u svoje oruđe tu vlast koja se sada iskorišćava protiv nje”. /Pod. K. M./ (9) Očigledno, reč je o nastojanju da se legalnim sredstvima iskoriste legalne mogućnosti koje pruža kapitalistički poredak da bi se ostvarili klasni (potencijalno opšte-ljudski) ciljevi. Građanske institucije treba da postanu oruđe radničke klase za borbu protiv kapitalističkog poretka.

Ako pravi cilj revolucionarne borbe proletarijata nije osvajanje vlasti, pogotovu ne njeno očuvanje uz upotrebu institucija kapitalističkog društva (Engelsov stav o “odumiranju” institucija kapitalističkog društva u socijalizmu), već ukidanje odnosa vlasti (potčinjenosti), može se postaviti pitanje kako je moguće postići bitan pomak napred upotrebom sredstava koja, kao takva, sprečavaju čoveka da razvije svoje istinske ljudske moći bez čijeg razvoja nema otvaranja novih vidika? Uzmimo za primet telesne vežbe koje Marks preporučuje proleterskoj mladeži. Radi se o militarističkom drilu, odnosno, o “disciplinovanju” deteta koje se svodi na potiskivanje seksualnosti, čulnosti, spontanosti, maštovitosti… Umesto poštovanja ličnosti, deca se svode na obezličene izvršioce vežbi koje se svode na imitiranje rada strojeva i koje su, po svojoj prirodi, obračun sa svim onim što pruža mogućnost za razvoj duhovno bogate individualnosti – osnovni razlog zbog kojeg ih je građanska pedagogija koristila za stvaranje “uzornog građanina”. Upravo polazeći od Marksovog epohalnog stava da čovek menjajući svet menja sebe, može da se postavi pitanje koliko se svet zapravo promenio ukoliko je čovek, kao ličnost, ostao u duhovnom horizontu kapitalističkog poretka?

Borba za emancipaciju čoveka putem građanske telesne kulture (sporta) vodi se na terenu kapitalističkog društva. Ona postaje način integracije radnika u poredak u kojem dominiraju vrednosti kapitalističkog društva. To je odlično uočio Kuberten. Iako fanatični antisocijalista, on je, u vreme krize evropskog kapitalizma, podržao ideju o organizovanju “radničkih olimpijada” da bi horizont budućnosti radništva zadržao u okvirima društva u kome dominira borba između ljudi za pobedu – postizanjem većeg rezultata (rekorda). On je shvatio da (eventualna) politička pobeda radnika ne znači i kraj kapitalističkog društva ukoliko osnovni principi tog društva i dalje ostanu vladajući. Mogućnost da svako slobodno upražnjava sport ne znači da čovek ostvaruje svoju istinsku slobodu u sportu. Uzmimo za primer boks u kojem se na najočigledniji način izražava duh sporta. Da li se istinska sloboda čoveka može potvrditi kroz nanošenje telesnih povreda drugome čoveku, koji je sveden na “protivnika”, pri čemu je ubistvo sastavni deo rizika “sportske borbe”? Ili kroz nastojanje da se, sve bespoštednijim uništavanjem organizma, ostvare što “bolji rezultati” (rekordi)? “Vladati u glavama”, putem telesne kulture i sporta, to je osnovni zahtev Kubertenove “utilitarne pedagogije” koja će mu pribaviti poštovanje olimpijskih bogova modernog doba.

Interesantno je da kapitalistički ideolozi, koji su do skora tvrdili da na Zapadu ne postoji “kapitalizam” već “industrijsko društvo”, sada trijumfalno izjavljuju da je “kapitalizam pobedio socijalizam”. U čemu se ta pobeda sastoji, kada je reč o sportu? Ako je reč o tome da je Zapadni kapital, bez ikakvog  otpora, postao  gospodar  bivšeg “socijalističkog sporta”, to samo znači da je on promenio vlasnika – ne menjajući svoju prirodu. Položaj sportiste najbolje govori koliko su se promenili odnosi. U “real-socijalističkom sportu” sportista je bio najamnik države, a čitav “sportski pogon” – “reklamni izlog” vladajućeg sistema. Nakon pobede “demokratije”, sportisti postaju najamnici kapitalističkih firmi, a sport njihov reklamni prostor i banalni show-business. Kada se tome doda da su, kao i kod nas, vođe “novog sporta” upravo oni koji su desetinama godina bili na čelu “socijalističkog sporta”, postaje jasno da je “kapitalizam” pobedio utvaru koju su, rame uz rame sa ideolozima staljinizma, stvarali ideolozi “slobodnog sveta”.

Odnos građanske misli prema “realnom socijalizmu” pokazuje svu njenu apsurdnost. Marksova ideja socijalizma (komunizma) svodi se na “model socijalizma” koji je na Istoku doživeo krah i time se dokazuje da je (Marksov) socijalizam “zauvek propao”, što znači da nema alternative kapitalizmu. U strahu za kapitalistički poredak, njegovi ideolozi digli su staljinizam na nivo sudbinske sile koja je u stanju ne samo da zaustavi, već i da okonča istoriju!

Da li se treba odreći borbe za  istinski humano društvo samo zato što je iskasapljena i izobličena Marksova misao postala pokriće za staljinistički varvarizam? Treba li se, sledeći istu logiku, odreći Betovena čija su dela redovno bila na programu fašističkih festivala smrti? Šta tek reći o idealima “slobode, jedanakosti, bratstva” za kojima ideolozi “slobodnog sveta” redovno posežu dok vrli predstavnici tog sveta čine najgnusnije zločine? Tvrditi da je staljinizam otelotvorenje duha Marksovih ideja o socijalizmu (komunizmu) bilo bi isto što i reći da je fašizam otelotvorenje osnovnih principa Francuske građanske revolucije.

Raspad “real-socijalističog” poretka na Istoku skinuo je sa pleća marksizma najveću balast. “Istočni greh” levičarskog pokreta, pogotovu na Zapadu, proisticao je iz svođenja marksizma na staljinističku ideologiju, odnosno, Marksove ideje socijalizma na praksu staljinizma. Ideolozi kapitalizma više od pola veka plašili su radničku klasu Zapada (Istočnim) “modelom socijalizma”, istovremeno ga koristeći kao sredstvo za obračun s Marksovim revolucionarnim humanizmom. Što se tiče straha od “propasti socijalizma”, radi se, zapravo, o kraju iluzije da je na Istoku “socijalizam (već) pobedio”, kao i da se voluntarističkim “projektima”, na temelju nerazvijenog građanskog društva, može “doći u komunizam”. Pokazalo se da robovi prikovani za galiju nikada neće doći u “obećanu zemlju” ukoliko se ne oslobode okova – i preuzmu kormilo. Ono što propada nije socijalizam, nego poredak koji je svoj opstanak gradio na bespoštednom tlačenju radnika. O čemu se zapravo radilo najbolje govori činjenica da su glavni nosioci desničarskih ideja, nakon “pobede demokratije”, postali upravo ljudi iz vrhova bivše vlasti.

Ideja socijalizma (komunizma) bila je i ostala jedini pravi odgovor na sve dublju krizu egzistencije koju stvara kapitalizam i koju nije u stanju da razreši. Da nije tako, odavno bi bespoštedni juriši kapitala zbrisali marksizam sa istorijske pozornice. Upravo sa istorijskog aspekta gledano, stvari dolaze na svoje mesto.

Krajem XIX i u prvoj polovini XX veka radnici nastoje da upotrebe sport kao jedan od oblika klasnog organizovanja i osvešćivanja. Oni odbacuju borbu između individua za pobedu kao vrhovni i neprikosnoveni princip sporta i afirmišu princip zajedničke borbe protiv kapitalističke tiranije kao  njegov osnovni cilj. Umesto što je sredstvo za stvaranje egoističnog (malo) građanina i za nacionalnu integraciju, sport postaje sredstvo za klasnu integraciju radnika. Sportskom takmičenju nastoji se dati slobodarski karakter. Odnos Kubertena prema radničkom sportu, kao i prema sportskoj aktivnosti kolonijalizovanih “nižih rasa”, na najbolji način ukazuje na “napetost” koja postoji između sporta kao ideologije kapitalističkog društva i kao takvog sredstva za integraciju radnika i “nižih rasa” u kapitalistički poredak (čuveno “Važno je učestvovati!“, odnosno, važno je biti sa nama da se ne bi bilo protiv nas) – i sporta kao mogućeg sredstva za razvoj klasne i nacionalne borbeno-slobodarske svesti. Kuberten se, u trenucima krize kapitalističkog društva, izjašnjava u prilog “radničkih olimpijada” verujući da će sportska takmičenja odvući radnike sa polja klasne borbe na polje međusobne borbe po pravilima koja diktira kapitalistički poredak, što znači da će sport poslužiti kao način integracije radnika u kapitalističko društvo. Čim je došlo do “stabilizovanja” Nemačke, kičme evropskog kapitalizma, pod fašističkom diktaturom, Kuberten daje bezrezervnu podršku nacistima koji rasturaju radnička sportska društva i hapse i ubijaju njihove članove – plašeći se klasno-slobodarskog karaktera radničkog sporta.

Ova “napetost” između sporta kao institucije koja otelotvoruje osnovne egzistencijalne principe kapitalističkog društva i nastojanja da se on iskoristi za jačanje borbeno-slobodarske volje ispoljiće se i u prvim post-revolucionarnim godinama u SSSR-u, kao i u drugim zemljama u kojima je došlo do socijalističkih revolucija ili uspešnih anti-kolonijalnih ustanaka. Autentično nastojanje da se tlačiteljsko-produktivistički duh “kapitalističkog sporta” preobrazi u slobodarsko-stvaralački duh “socijalističkog sporta” trajalo je koliko i autentični revolucionarni (slobodarski) pokret. Njegovom institucionalizacijom, što znači postajanjem “revolucije” sredstvom profesionalne političke elite za uspostavljanje vlasti  nad radnicima i seljacima, izvorna tlačiteljsko-produktivistička priroda sporta došla je, posredstvom totalitarne vladajuće moći, do najvišeg izraza. Umesto oruđa potlačenih za borbu protiv tlačenja, sport nanovo postaje oruđe tlačitelja za pokoravanje potlačenih i za učvršćivanje poretka tlačenja, znači, strateških interesa vladajućeg poretka – što je, videli smo, najvažnija odlika (“kapitalističkog”) sporta. Umesto sredstva za klasnu integraciju i slobodarsku borbu radnika, sport nanovo postaje sredstvo za stvaranje pokornog i upotrebljivog podanika.

To što su radnici pokušali da iskoriste sport za klasno organizovanje i borbu protiv buržoazije više govori o prirodi (ograničenosti) te borbe, odnosno, o tadašnjem stupnju društvenog razvoja, nego o “slobodarskoj” prirodi sporta. Naprednim radnicima, kojima je jasno kuda vodi kapitalizam, ne pada na pamet da stvaraju sportske klubove da bi se, putem sporta, borili protiv kapitalista. Sport je, zbog svoje prirode koja je do punog izražaja (razvoj protivrečja) došla u “potrošačkom društvu”, postao prevaziđeni oblik klasne integracije i slobodarske borbe.

Bespoštedni napadi građanskih ideologa na radnička sportska udruženja, kao i na zemlje “realnog socijalizma” zbog njihove “zloupotrebe sporta u političke svrhe” imali su za cilj da sačuvaju sport kao ekskluzivno političko sredstvo kapitalističkog poretka za zaštitu njegovih interesa. Ideolozi “realnog socijalizma” utoliko su bili “pošteniji” što su otvoreno ukazivali na ono što zvanični ideolozi “slobodnog sveta” po svaku cenu nastoje da prikriju: sport je “čisto” oruđe politike.

Što se tiče “klasičnog marksizma”, koji je nastao sredinom i u drugoj polovini XIX veka, on je pre svega imao u vidu industrijskog radnika koji je radio i preko 14 sati dnevno u ropskim uslovima. Borba za skraćivanje radnog dana postaje borba za slobodno vreme radnika u kome će doći do obnavljanja njegovih telesnih snaga, razvoja duhovnih moći i klasne (političke) integracije radnika. Da bi neradno vreme za radnike stvarno postalo slobodno vreme, bilo je potrebno da sveukupna proizvodnja dobije društveni karakter i da radnici raspolažu kako sa vrednostima koje stvaraju, tako i s društvenim mehanizmima koji omogućavaju slobodni duhovni razvoj najširih radnih slojeva. Osnovne pretpostavke za to su bili pad profitne stope, ekonomski krah kapitalizma i stvaranje armije nezaposlenih radnika. Nesposobnost kapitalizma da na dužu stazu obezbedi stabilan ekonomski razvoj i egzistenciju radnika i sve veća sposobnost radnika da od kapitalista preuzme upravljanje proizvodnjom i procesima društvene reprodukcije, bila je osnovna pretpostavka da slobodno vreme radnika postane motorna snaga progresa. Ovde se ne pojavljuje kao bitno pitanje da li je Marks nekritički preuzeo od Hegela njegovo shvatanje o odnosu (feudalnog) gospodara i sluge, i na osnovu toga došao do potcenjivačkog odnosa prema kapitalistima, već da nije ukazao na moguće oblike razvoja kapitalizma, a samim tim ni na moguće oblike njegove propasti, odnosno, načine njegovog ukidanja (prevazilaženja). Koliko god da je Marksova kritika kapitalizma naučno zasnovana, ona ima politički karakter iz kojeg je proistekao mit o skorom padu kapitalizma. Gledano sa aspekta političke (klasne) borbe tog vremena, ovakav pristup je bio logičan. Da je Marksova kritika kapitalizma pošla od odrednice “ukoliko”, izgledalo bi da Marks sugeriše kapitalistima kako da prevaziđu krizu i ostvare stabilan razvoj kapitalizma. Ovakav pristup kapitalizmu uslovio je sužavanje polja političke borbe radnika (koje će Engels, u svojim kasnim radovima, proširiti i na parlamentarni teren), ali i ograničio prostor za postavljanje pitanja o mogućim oblicima prevazilaženja kapitalizma.

Slobodno vreme (radnika) za Marksa rezultat je političke borbe radnika i u tom smislu osvojeni prostor. Budući da osvajanje tog prostora istovremeno znači i propadanje kapitalizma, ne postoji ni teorijska mogućnost da neradno vreme radnika postane prostor za njihovu (duhovnu) integraciju u kapitalistički poredak. Na takav odnos Marksa prema neradnom vremenu radnika presudno će uticati realnost kapitalističkog društva njegovog vremena. Država se pojavljuje kao represivni mehanizam kapitala i ima veoma ograničenu ekonomsku, a gotovo nikakvu socijalnu ulogu. Sem crkve, ne postoji ni jedna značajna društvena institucija koja otvara mogućnost za integraciju radnika u uspostavljeni poredak. Mizerne nadnice, enormna nezaposlenost, relativno nizak nivo proizvodnje ne dozvoljavaju da radnik kao “kupac” uzme učešće u društvenom životu. Ekonomske krize, koje najviše pogađaju radne slojeve, imaju ciklični karakter. Ogromna većina stanovništa, koja živi u krajnjoj bedi, izložena je bezočnoj pljački kapitalističkih skorojevića. Deca masovno umiru u fabrikama i rudnicima. Jaz između radnika i kapitalista je nepremostiv. Klasni sukob je neminovan. Pariska komuna upućuje na tu realnost.

Bespoštednom obračunu kapitalista sa radnicima, njihovom i bukvalno fizičkom uništavanju, Marks nije mogao da ponudi igru, već političku borbu u kojoj je trebalo da telesne vežbe povrate telesnu snagu i ojačaju borbeni duh radnika da bi se uspešno suprodstavili kapitalistima. Radi se o vežbama koje nisu imale pacifistički karakter i koje postaju sredstvo za sticanje borbene gotovosti, odnosno, priprema za bespoštedni klasni rat. Izvršena je instrumentalizacija telesnih vežbi kojima se instrumentalizuje telo da bi se stvorio odgovarajući (borbeni) karakter. Marks nastoji da oruđe koje je privilegija vladajuće klase u borbi protiv radnika, postane (i) radničko oruđe u borbi protiv aristokratije i buržoazije. Borba se vodi na terenu kapitalističkog društva uz upotrebu sredstava koja su u njemu stvorena. (46)

Kao i svaka druga, i Marksova misao je uslovljena i ograničena vremenom u kojem je nastala. Govoreći o kapitalističkom društvu, Marks je pre svega imao u vidu “izvorni” kapitalizam – liberalizam. To je prava meta njegove kritike i on nju pogađa u središte. Ono što Marks zapostavlja je aktivni odgovor kapitalista na izazove krize, odnosno, korišćenje postojećih i stvaranje novih institucija koje će omogućiti stabilizovanje i razvoj kapitalističkog poretka. O tom novom “kvalitetu” buržoaske klase govori Antonio Gramši: “Prethodne vladajuće klase bile su suštinski konzervativne u tom smislu što nisu težile za tim da izgrade organski prelazak drugih klasa njihovoj klasi, da pošire, naime, “tehnički” i ideološki svoju klasnu sferu; to je koncepcija zatvorene kaste. Buržoaska klasa postavlja sebe kao organizam  koji je u stalnom kretanju, sposoban da apsorbira čitavo društvo, prilagođavajući ga svom kulturnom i ekonomskom nivou; čitava funkcija države je izmenjena: država postaje “vaspitač” itd.” (47) U tom kontekstu prvorazredni značaj dobijaju mehanizmi kojima se nastoji suzbiti politička borba radnika i oni integrisati u kapitalističko društvo. Jedan od tih mehanizama, videli smo, je i sport. Slobodno vreme postaje “suprotnost njegovom sopstvenom pojmu i postaje njegova parodija” (Adorno).

Kapitalisti su nastojali da iskoriste sport kao univerzalno sredstvo za ostvarivanje svojih ekonomskih i političkih interesa. Insistiranjem na uključivanju radnika u sport i telesno vežbanje radnicima su nametnuti vrednosni orijentiri na kojima se zasniva kapitalističko društvo; uspostavlja se kontrola nad radnicima u ne-radnom vremenu; nezadovoljstvo njihovim položajem u društvu usmerava se ka iživljavanju u sportu, što znači sport služi za sterilizaciju njihove kritičko-menjalačke svesti i političke borbe; razbija se klasna svest i stvara svest lojalnog “građanina”; postiže se duhovna integracija radnika u kapitalistički poredak; vrši se idiotizacija radnika i od njih stvara bezlična “radnička masa”; povećava se produktivnost radnika, što znači dobit i t. sl. Značaj aktivnog i pasivnog (gledalačkog) uključivanja radnika u sport i “slobodni” telesni aktivizam dobija u “potrošačkom društvu” prvorazredni ekonomski značaj. Seljenje kapitala iz tradicionalnih, nisko-profitnih, branši u industriju zabave i “slobodnog vremena”, došlo je do toga da su sportski show-business i “telesna kultura”, u koju spada jogging, aerobik, body-building i sl., dobili strateški značaj za kapitalizam. Oni postaju jedan od osnovnih vidova konzumerskog aktivizma u kome se godišnje “obrnu” stotine milijardi dolara. Uterati radnike u stadione i hale, i isterati ih “na vazduh” i “u prirodu” – postaje pitanje opstanka “potrošačkog društva”.

Nema “slobodnog sporta”, kako to smatra Ernst Bloh. Sport nije vrednosno-neutralna pojava čiji je karakter određen time da li stoji “levo” ili “desno”. Bloh previđa da i odnos prema sportu upućuje na prirodu političkog pokreta. (48) Sloboda i sport su nespojivi. “Slobodno opredelenje za sport” ne potvrđuje slobodu čoveka, već ograničenost vremena i ograničenost njegovih pogleda, odnosno, ukazuje na stranputicu u borbi čoveka za slobodu. Opredeljujući se “slobodno-voljno” za sport, čovek pokazuje da je po svom vrednosnom opredelenju, znači duhom, ostao u okvirima kapitalističkog poretka.

Time što je sport prestao biti privilegija aristokratije i buržoazije i postao pravo građanina (radnika i žena) ne znači da su oni time stekli pravo na slobodni telesni aktivizam. Uključivanje u sport bio je samo jedan od načina uključivanja u građansku kulturu, odnosno, duhovna integracije u kapitalistički poredak. Kao što je to Gramši izvanredno uočio, buržoaska klasa se razlikuje od prethodnih vladajućih klasa po tome što ona nastoji da uvuče potlačene u svoju duhovnu orbitu. Zato je sport dobio toliki medijski značaj u kapitalističkom društvu. Primera radi, u Italiji se samo u toku jednog vikenda organizuje preko 35 000 sportskih pretstava.

Skraćivanje radnog dana i poboljšavanje uslova rada doprinose tome da rad bude sve manje izvor nezadovoljstva. U “skali frustracija” dolazi do promena: nezadovoljstvo čoveka njegovim materijalnim položajem (mogućnošću participiranja u potrošačkom društvu); strah od gubitka radnog mesta i ponižavajući položaj u odnosu prema nadređenima i vlasnicima; opšta egzistencijalna neizvesnost, besperspektivnost, uništavanje životne sredine, kriminal, usamljenost, osećanje odbačenosti. Izvori frustracija su sve brojniji. Zvuči paradoksalno, imajući u vidu vekovnu borbu radnika za skraćivanje radnog dana, ali je za mnoge  rad postao bekstvo iz samoće i ništavila.

Kapitalistima je jasno da je “potrošačko društvo” samo uspavalo, a ne i uništilo kritičko-menjalačku svest radnika koji, zahvaljujući tome što su nosioci tehnološkog razvoja, stiču sve veću sposobnost da preuzmu upravljanje kako procesima proizvodnje tako i čitavom društvenom reprodukcijom. Sve dublja kriza “potrošačkog društva” i neizvesna budućnost sve dramatičnije dovodi u pitanje “klasni kompromis”, osnov “socijalnog mira” koji se temelji na stalnom uvećavanju potrošačkog standarda, što znači na stabilnom razvoju “potrošačkog društva”. Ponovno raspirivanje fašističke pomame, bujanje najmračnijih sekti i pokreta, kriminala, nasilja i droge, kao i sve histeričniji obračun sa idejom budućnosti – odgovor je kapitalističkog poretka na sve dublju egzistencijalnu i duhovnu krizu koju stvara. Kapitalistička mašinerija smrti nastoji da uništi sve ono što može da je zaustavi i pruži mogućnost čovečanstvu da, na novim osnovama, preživi i nakon propasti kapitalizma.

Nastojanje zemalja “trećeg sveta” da se oslobode kolonijalnog jarma najmoćnijih kapitalističkih zemalja upotrebljavajući sport kao sredstvo za nacionalnu integraciju na slobodarskim osnovama, sistematski je suzbijano od strane “međunarodnih sportskih asocijacija” koje su gospodari međunarodnog sporta i to kao produžena ruka multinacionalnog kapitala i najreakcionarnijih svetskih centara političke moći. Istovremeno, najveći međunarodni sportski događaji, koji posredstvom javnih medija dobijaju prvorazredni globalni značaj, postaju sredstvo za pribavljanje prestiža najkrvavijim fašističkim i vojnim diktaturama. Svetska fudbalska asocijacija dodeljuje organizaciju Svetskog juniorskog fudbalskog prvenstva generalu Pinočeu, čija je fašistička hunta ubila Salvatorea Aljendea, legalno izabranog predsednika Čilea, i masakrirala više od 40 000 pristalica demokratije. Finale tog sramnog prvenstva odigrano je na glavnom stadionu Santjago de Čilea na kome su Pinočeovi koljači na najsvirepiji način pobili preko 30 000 čileanskim rodoljuba, na travi koja je i bukvalno izrasla iz krvi nevinih žrtava diktature. Svetsko fudbalsko prvenstvo iz 1978 dodeljeno je Videlinoj vojnoj hunti čiji su “eskadroni smrti” na bestijalni način usmrtili desetine hiljada argentinskih patriota. I dok je na obale Buenos Ajresa more izbacivalo obezglavljene leševe, svetska fudbalska elita, na čelu sa Žoaom Avelanžom, moćnim patronom svetskog fudbala i “anđelom čuvarom” južno-američkih diktatora, (Inače, Žoao Avelanž je najjasnije ukazao na pravu prirodu današnjeg sporta: “Sport pretstavlja jedno od najveličanstvenijih sredstava modernog sveta koji omogućava da se čista, nepatvorena, gola moć neograničeno primenjuje.”) (49) uživala je u šumu morskih talasa i dizala  kristalne čaše u čast vrlih domaćina i u ime “mira i saradnje među narodima sveta”. Dodeljivanje Olimpijskih igara (Seul 1988), od strane Huana Antonia Samaranča i njegovih podanika iz Međunarodnog olimpijskog komiteta, južnokorejskoj vojnoj hunti, koja se “proslavila” masakrom hiljada studenata, radnika, opozicionih vođa, bila je još jedna od niza sličnih demonstracija “nepolitičkog” karaktera sporta. Za vreme trajanje Olimpijskih igara u Seulu preko 250 000 (!) “protivnika režima” zatvoreno je u tamnice i logore i to uz znanje i saglasnost međunarodne olimpijske gospode i vođa “slobodnog sveta” koji se tako zdušno zalažu za “očuvanje ljudskih prava” – u zemljama u kojima nisu uspeli da ostvare političku i ekonomsku dominaciju.

Sport je imao “nepolitički” karakter kada ga je trebalo upotrebiti kao “efikasno sredstvo” za kolonizaciju “nižih rasa”; kada je od buržoaske mladeži putem sporta trebalo stvoriti “elitu” gospodara; kada je trebalo stišati revolucionarni pokret evropskog proletarijata; kada je trebalo dati podršku nacističkom režimu, dakle, uvek onda kada je bio sredstvo za kapitalističkog poretka za ovladavanje svetom, dok je imao “politički” karakter onda, kada je postajao oruđe potlačenih u borbi za slobodu. Karakterističan  primer je protest crnih sportista na Olimpijskim igrama u Meksiko Sitiju 1968. Trčati sa američkom zastavom oko stadiona i veličati američki sistem “nije politika”, ali “jeste politika” podići stisnutu pesnicu na pobedničkom postolju u znak protesta protiv bednog položaja u kojem se nalazi afro-američka populacija u Sjedinjenim Američkim Državama. Reakcija “zvanične” Amerike na gest Karlosa i njegovih drugova, šikaniranja kojima su bili izloženi nakon povratka u “svoju” zemlju, samo dokazuje da je njihov protest bio jedini pravi događaj na Olimpijskim igrama koji je zavredio da uđe u istoriju. (50)

Razvojni put (modernog) sporta sličan je razvojnom putu antičkog “sporta”: od staro-grčkih olimpijskih igara do krvavih gladijatorskih spektakala u areni rimskog Koloseuma. Od sredstva za pokretanje buržoaske mladeži i stvaranja kolonijalnih falangi, sport postaje sredstvo za umirivanje sve nezadovoljnijih “masa”. Na toj osnovi došlo je do sve većeg razlaza između Kubertenove izvorne olimpijske ideje i realnosti olimpijskog pokreta i olimpijskih igara. Umesto modernog religioznog (paganskog) rituala na kome je trebalo da se iskaže razvojna (duhovna) snaga kapitalizma, otelotvorena u “zdravom” telu i duhu buržoaske mladeži, olimpijske igre (sport) sve više postaju banalna zabavljačka pretstava u kojoj se umesto društvene “elite” pojavljuju najamnici kapitala i političkih centara moći koje Kuberten, sa pravom, naziva “cirkuskim gladijatorima”. Umesto staro-grčkog religio athletae, na olimpijskim igrama se više dominira duh robovlasničkog Rima u propadanju uobličen u poznatoj Juvenalovoj maksimi panem et circences. Umesto Kubertenovog “festivala mladosti”, današnje olimpijske igre su postale festival uništenja. Na njima (u sportu) ne vlada “instinkt smrti”, kako to konstatuje Žan-Mari Brom nekritički sledeći Frojda, već destruktivni duh današnjeg kapitalizma koji nema ničeg zajedničkog (ni) sa ljudskim instinktima. Čak i socijal-darvinistički pristup sportu deluje kao romantični vapaj u odnosu prema ne samo neljudskom, već i neprirodnom duhu koji vlada na današnjim sportskim terenima. Sportisti sve manje potsećaju ne samo na ljudska, već i na živa bića. Oni su sve manje deo (žive) prirode, a sve više proizvod naučnika-monstruma u službi destruktivnog kapitala. Sve prisutnija maksima “Rekorderi se rađaju u epruvetama!” samo je odgovarajući izraz za sve stravičnije uništavanje izvornih prirodnih i ljudskih osobenosti čoveka u sportu. Glorifikacija robotizovanih “šampiona” zapravo je glorifikacija destruktivne moći kapitala koji, putem sportskih spektakala, ubogaljena tela sportista nudi kao najviši duhovni (kulturni) izazov.

Nemačka armija ponovo je zakoračila na Balkan. Dešavanje koje čoveka, kojem su poznata “slavna dela” nemačke soldateske u prošlosti, ne ostavlja ravnodušnim. Ali, kakve to može  da ima veze sa sportom koji, kako to nadahnuto tvrde sportski zvaničnici, “nema ništa sa politikom” i služi, kao “najbolji ambasador”, za “uspostavljanje mostova prijateljstva među narodima”?

Poznato je kakvoj su manipulaciji i zloupotrebi bili izloženi istočno-nemački sportisti. Kada se čitaju dokumenti (koji su imali status najviše “državne tajne”) koji potiču iz istočno-nemačkih laboratorija u kojima su se proizvodili rekorderi, stiče se utisak da u Istočnoj Nemačkoj, nakon pada nacizma, nije došlo do bitnih promena. Prelistavajući podatke o “naučnim istraživanjima” i “rezultatima  njihove primene”, čovek neprestano očekuje da će pored navedenih imena “lekara” i “naučnika” naići i na Mengeleovo ime. Preko 1.800 lekara, bolničara, fizioterapeuta i drugog osoblja neposredno je učestvovalo u stvaranju preparata i metoda “za postizanje vrhunskih rezultata u sportu” koji će se beskrupulozno isprobavati i primenjivati ne samo na odraslim sportistima, već i na deci uzrasta 13 i 14 godina. U tim monstruoznim “naučnim projektima” učestvovali su i mnogi stručnjaci iz drugih oblasti i to do nivoa profesora fakulteta i akademika. Država je ulagala preko milijadu maraka godišnje u realizaciju “programa” koji je bio poveren “čuvenom” lajpciškom “Istraživačkom institutu za telesnu kulturu i sport” (FKS). Gotovo svi “svetski rekordi” istočno-nemačkih sportista postignuti su uz pomoć “entuzijasta” iz ovog instituta: Uve Hon, Ulf Timerman, Jirgen Šult, Torsten Vos, Petra Felke-Majer, Hajke Drehsler, Marlies Gor, Marita Koh, Kristin Oto – samo su neka imena sa liste rekordera (samo je Kristin Oto šest puta osvajala zlatnu olimpijsku medalju!) od kojih je vladajući režim stvorio “heroje (realnog) socijalizma”. (36) Na listi nema imena onih koji su put ka “olimpijskim vrhovima” završili kao invalidi ili smrću.

Nakon raspada “istočnog bloka” i “preuzimanja” Istočne od strane Zapadne Nemačke, demokratski nastrojeni deo nemačke javnosti opravdano je očekivao da će sportskim lekarima iz bivšeg DDR-a, koji su u Zapadnoj Nemačkoj imali gori status nego najteži kriminalci, u “ujedinjenoj” Nemačkoj biti izvedeni pred sud, ili da će im bar biti oduzeta dozvola za rad u sportu. To se desilo zanemarljivom broju, dok su ubedljiva većina dotadašnjih “staljinističkih dželata” postali, i to upravo zbog njihovog iskustva u stvaranju doping-supstanci i njihovoj primeni, “cenjeni stručnjaci” kojima su sva vrata, od sportskih kolektiva do najviših sportskih i državnih zvaničnika, širom otvorena. Istočno-nemački “lekari-monstrumi” preko noći postali su udarna snaga sporta “nove” (opet!) Nemačke! Manfred Evald, dotadašnji predsednik Nacionalnog olimpijskog komiteta DDR-a i rukovodilac doping-programa, koga su zapadno-nemački novinari proglasili “Mefistofelom istočno-nemačkog sporta”, oduševljeno je dočekan od vodećih ličnosti Zapadne Nemačke. Ni činjenica da je bezuspešno pokušao da uništi sve pisane tragove svoje zločinačke prakse nije pokvarila prijateljsku atmosferu kod novih “domaćina” (čitaj: naredbodavaca). Evalda poziva na “poverljivi razgovor” Erih Šojble, vodeća ličnost u ministarstvu unutrašnjih poslova za sport; on postaje “počasni gost” na prijemu koji organizuje Vili Daume, predsednik Nacionalnog olimpijskog komiteta Zapadne Nemačke… U znak “poštovanja za njegov rad na razvoju sporta u nemačkim zemljama” Daume organizuje prijem Evalda kod Huana Antonia Samaranča, predsednika MOK-a, (37) inače Evaldovog “starog prijatelja” kome će, u znak zahvalnosti na podršci DDR-a njegovoj kandidaturi za izbor predsednika MOK-a (Moskva 1980), još na početku svoje vladavine svetskim olimpijskim tronom dodeliti “srebrni olimpijski orden”, drugo po rangu priznanje koje MOK dodeljuje za “izuzetne zasluge za razvoj sporta”. Na taj način je “Mefistofel istočno-nemačkog sporta”, zajedno sa Horstom Daslerom (vlasnikom firme “Adidas” koji  je preko Samaranča uspostavio neposrednu kontrolu nad olimpijskim igrama), Honekerom, Čaušeskuom, Živkovom i drugim “olimpijskim velikanima” – kojima je Samaranč lično dodelio “zlatni olimpijski orden”, najviše olimpijsko znamenje – postao “olimpijska legenda”. On će rame-uz-rame sa Kubertenom, Baje-Laturom, Hitlerom (koji je iz fonda koji mu je bio na raspolaganju finansirao, sa 300 000 rajhs maraka, arheološka iskopavanja u Olimpiji), Brendidžem, Frankom i drugim “olimpijskim dobrotvorima” i “velikanima”, visiti na počasnom mestu u tek sagrađenom “Olimpijskom muzeju” (Lozana, sedište MOK-a), zadužbini “humaniste” Huana Antonia Samaranča – koji je inspiraciju za svoj nadahnuti olimpizam, po sopstvenom tvrđenju, pronašao u “životnom delu” fašističkog diktatora Franka.

Rukovodeći se željom da po svaku cenu ovladaju svetskim sportom, sportski zvaničnici “ujedinjene” Nemačke rešili su da udahnu novi život bivšem lajpciškom institutu i njegovim laboratorijama smrti. Institut je dobio novo ime (“Institut za primenjene trenažne nauke” (IAT)), prvu ratu  finansijske potpore od države (13 miliona maraka) i – stari kadar. Po Hajneru Šumanu, jednom od članova naučnog tima koji se zalagao za demokratizaciju, Institut je, po svom ustrojstvu i organizaciji, “ostao ono što je i ranije bio”. Što se tiče profesora Hansa Šustera i Alfonsa Lenarta, vodećih ličnosti Instituta u vreme stare vlasti, oni su se povukli “u pozadinu”, da ne “bodu oči” javnosti, i na mesto direktora Instituta doveli bivšeg “disidenta” Harolda Tinemana (takođe učesnika u razvoju doping-programa od samog njegovog nastanka), kome će se priznati još nezavršeni doktorat da bi mogao da bude promovisan u zvanje “profesora” i time ispuni formalni uslov za direktorsko mesto. Tineman je ostao veran “tradiciji kuće”. Pored toga, izričito se obavezao da će slediti uputstva Šustera i Lenarta koji su vukli poteze iz senke. Zbog mera “racionalizacije” iz Instituta je otpušteno  230  “saradnika”, među kojima su uglavnom bili mlađi ljudi koji su tražili promene. Pored Tinemana i njegovih “duhovnih vođa”, u Institutu će biti angažovani i drugi vodeći ljudi iz bivšeg doping-tima DDR-a: profesor Jirgen Krug, koji je još u novembru 1978  podneo referat o upotrebi anabolika u skokovima s tornja; profesor Gotfrid Štark, koji je od 1975 ispitivao doping sredstva na studentima; profesor Georg Neuman, koji je još u martu 1977 izneo rezultate primene anabolika (u kombinaciji sa vitaminima i ugljenim hidratima) kod ski-hodačica na duge staze koje je okarakterisao kao “izuzetno uspešne”; profesor Manfred Rajs, koji se dokazao kao stručnjak za primenu dopinga u trčanju na srednje i duge staze, kao i u maratonu; doktorka Gudrun Froner, specijalista za nervne dopinge koje je ubrizgavala svojim “štićenicima” u nos u obliku spreja… Interesantno je da su navedeni “naučnici” za šaku maraka prihvatili da se odreknu prava da objavljuju svoje radove, a nove gazde su im zabranile, da neželjene informacije o njihovom radu ne bi prodrle u javnost, da uspostavljaju kontakte sa medijima. Kapije smrti nanovo su zabravljene. (38) Njima treba dodati i Hartmuta Ridela, jednog od vodećih doping-eksperta DDR-a koji je 1987 prebegao u Zapadnu Nemačku. On je pisac čuvene “Disertacije B” (1986) u kojoj je sabrano iskustvo u dopingovanju sportista stereoidima, s tim što su njegovi eksperimenti obuhvatali i decu. Na preporuku doktora Vildora Holmana i Jozefa Kojla, vodećih ličnosti sportske medicine u Zapadnoj Nemačkoj, Ridel dobija istaknuto mesto na univerzitetu u Bajrojtu. (39)

Pored “naučnika”, vladajuće “demokratske” snage Nemačke će raširenih ruku prihvatiti i istočno-nemačke trenere, specijaliste za doping. Među njima se nalaze i Rudolf Dam, Volfgang Majer, Klaus Bark, Peter Dost, Hajnz Šuce, Luc Kul i mnogi drugi koji su čak i decu uzrasta od 13 do 16 godina sistematski i bez njihovog znanja kljukali androgenim hormonima, što je ostavilo teške posledice na njihov telesni i mentalni razvoj. Karakterističan je primer Horst-Ditera Hilea, za koga je, nakon saznanja o njegovom “radu na razvoju vrhunskog sporta”, javno rečeno da je “prevazišao praksu kriminalaca”. Čak je i Čarli Frensis, doskorašnji trener Bena Džonsona i njegov “savetnik” za doping (koji je, inače, od strane kanadskih vlasti doživotno udaljen iz sporta), bio zapanjen kada je ugledao olimpijsku pobednicu Renatu Štajher, tipičan Hileov “proizvod”, koja je po njemu bila “dokaz za dejstvo anabolika”. (40)

Što se tiče dopinga u Zapadnoj Nemačkoj, ona se i pre “ujedinjenja” zvanično opredelila za upotrebu dopinga u sportu. Volfgang Šojble, kasnije dugogodišnji državni funkcioner zadužen za “vrhunski sport”, još je 28 septembra 1977 na zasedanju savezne parlamentarne komisije za sport, otvoreno zahtevao upotrebu dopinga u sportu: “Mi hoćemo da upotrebimo ovo sredstvo, jer je očigledno da postoje discipline u kojima se bez upotrebe ovog sredstva ne može više opstati u vrhunskom takmičenju u svetskoj konkurenciji”. (41) Šojbleov pragmatizam, po principu “Cilj opravdava sredstvo!“, postao je vladajuća doktrina u sportskoj praksi u Zapadnoj Nemačkoj. Tragična smrt dvadest šestogodišnje sedmobojke Birgit Dresel u martu 1987; Šumaherova knjiga iz 1988 “Početni udarac” u kojoj je otkrio kakvim se sve prljavim metodima koriste zapadno-nemački sportski zvaničnici, lekari i treneri da bi se došlo do evropskog i svetskog fudbalskog trona; svedočenja osakaćenih i izmanipulisanih sportista i njihovih roditelja – otvorilo je oči nemačkoj javnosti, ali nije bitno ugrozilo pozicije “vrhunskog sporta” i njegovih aktera.

Istovremeno dok se svom žestinom obrušavaju na “komunistički totalitarizam” na Istoku zbog “upotrebe nedozvoljenih sredstava” i “manipulacije sportistima u političke svrhe”, glasnogovornici “slobodnog (kapitalističkog) sveta” za sebe imaju druge kriterijume. Govoreći u avgustu 1991 o nemačkim sportistima, Harm Bajer, jedan od vodećih nemačkih sportskih funkcionera (inače sudija po struci), saopštava stav koji izražava vladajuće shvatanje sporta u “ujedinjenoj” Nemačkoj: “A za ovu skupinu važe druga pravila i zakoni. A ti zakoni uključuju i upotrebu sredstava koje traži vrhunski sport. Anabolici spadaju u ta sredstva.” (42) Ako se ovome dodaju i reči Petera Burensa, generalnog sekretara “Nemačke sportske potpore” iz avgusta 1990, da “Nemačka treba da postane sportska nacija broj 1 u svetu”, (43) jasno je da kritika “socijalističkog sporta” nije imala principijelni, već hladnoratovski karakter: cilj je bio uništiti protivnika, služeći se svim sredstvima koja su na raspolaganju, a ne izboriti se za “čisti” sport. Ono što važi za sport, važi i za druge (mnogo važnije) oblasti života. Pokazalo se da je nemačkoj vladajućoj oligarhiji pre svega stalo da, ekonomskim i političkim pritiscima, od zemalja Istočne Evrope stvori svoj “interesni (neo-kolonijalni) prostor”. Priča o “demokratiji” bila je samo maska, poput priče o borbi za “čisti sport”, sa kojom je trebalo prikriti ekspanzionističke ambicije nemačkog kapitala i uz pomoć koje je trebalo uzeti od “realnog socijalizma” sve ono što može biti dobro “za (veliko) nemačku stvar”.

Gospodari Zapadne Nemačke i ranije su imala velike ambicije u sportu, ali je tek nakon “ujedinjenja” zahtev za uspostavljanje dominacije u svetskom sportu upotrebom svih raspoloživih (dozvoljenih i nedozvoljenih) sredstava i metoda  – zvanično dignut na nivo najviše državne politike. Za razliku od “komunističkog totalitarizma” bivšeg DDR-a, u kome su sportisti bili “čisto” oruđe politike, u “novoj” Nemačkoj sportisti su, kao živi reklamni panoi, postali (i) jurišnici nemačkog kapitala koji, u globalnom ekonomskom ratu koji po svojoj okrutnosti i destruktivnosti prevazilazi sve oblike varvarizma koji su viđeni u istoriji, treba da doprinesu njegovoj “pobedi”.

Prva osvojena “kruna” Borisa Bekera na Vimbldonu (1985) pokazala je koju će ulogu sport dobiti u budućoj Nemačkoj. Desničarski mediji u horu su Bekera proglasili “novim Sigfridom” koji treba da povrati “pobednički duh” Nemcima. Oštre kritike koje su stigle od strane “saveznika”, kao i Bekerovo odlučno odbijanje da postane prototip novog arijevskog “natčoveka”, doveli su do stišavanja neo-nacističke euforije, koja će buknuti novom snagom nakon “ujedinjenja” dve Nemačke. Iz istorije sporta nanovo će biti izvučene lekcije za koje se mislilo da su prevaziđene i zaboravljene. Reč je, pre svega, o Kubertenovoj “utilitarnoj pedagogiji”, odnosno, o svođenju sporta na sredstvo za stvaranje “elite pobednika” (lekcija koju će nacisti tako dobro naučiti) koji će biti potstrek za razvoj osvajačko-militarističkog duha kod mladih – osobina koja, nakon dva katastrofalna poraza u Prvom i Drugom svetskom ratu, nedostaje nemačkoj mladeži. “Kompleks poraza” je ono što nemački kapital, u nastojanju da se uključi, nakon raspada SSSR-a i “Istočnog lagera”, u novu podelu sveta pod firmom izgradnje “novog svetskog poretka” i “nove Evrope”, na svaki način nastoji da “izbije iz glave” svojih podanika. Pobede na sportskom polju treba da probude “borbeni instinkt” kod nemačke omladine i da od Nemaca ponovo stvore “pobedničku naciju” („siegereiche Nation“). Pravi smisao pobeda u sportu nije, dakle, dominacija u svetskom sportu, već stvaranje pobedničke euforije koja će, između ostalog, dovesti u nemačku armiju desetine hiljada fanatizovanih mladih ljudi koji će, kao i njihovi “slavni preci”, biti spremni da ginu za “pobedu Nemačke”. Mnogi članci su, naročito u zadnjim godinama, napisani o nemačkom “Feniksu” koji se, opet, “digao iz pepela”. Zahtev za dominacijom u sportu, po svaku cenu, samo je izraz nastojanja da nemačka nacija pokaže svoju “volju za moć” (Niče) koja joj, po zakonima “borbe za opstanak”, koji vladaju u svetu, bezuslovno pripada. “Veličanstvene pobede” ubogaljenih “šampiona” treba da budu sredstvo za razvoj veliko-nemačkog nacionalizma i obračun s pacifizmom i kosmopolitizmom nemačke omladine. “Vladati u glavama”, to je credo Kubertenove olimpijske filozofije koju će “otac modernih olimpijskih igara”, u predvečerje nacističkih Olimpijskih igara (Berlin 1936), sa toliko žara izložiti nacistima savetujući ih kako da putem sporta stvore “lepu arijevsku rasu”. Nemački kapitalizam je zatrovao nemačka polja, šume, vazduh, vode; stvorio je, u ime “progresa”, monstruozne nuklearne centrale koje su, zbog dotrajalosti, pred zatvaranjem i koje su za sobom ostavile brda nuklearnog otpada. Energija, sirovine, životni prostor – egzistencijalna su pitanja koja, kao Damoklov mač, vise iznad Nemačke. Sve neizvesnija budućnost raspiruje veliko-namačke strasti i stvara pogodno tle za ponovni razvoj nacističke euforije. Nemačko angažovanje na rasturanju bivše Jugoslavije i propagandna hajka protiv srpskog naroda (koja neodoljivo podseća na nacističku hajku protiv Jevreja), pokazuje do koje mere je nemačko društvo jedinstveno kada se radi o ostvarivanju strateških interesa Nemačke. Slanje nemačkih trupa u Bosnu i težnja da nemački pobednici dominiraju u svetskom sportu delovi su iste politike – koja se krije iza poznatih, “mirotvoračkih” i “apolitičnih”, kulisa. Retki su političari koji su u toj meri govorili o “miru i međunarodnoj saradnji” kao što je to bio Hitler. “Pozivam omladinu sveta!“, glasilo je geslo koje je, na nacističkim Olimpijskim igrama (1936), bilo ispisano na nacističkom olimpijskom zvonu. “Zvono mira” bilo je, zapravo, zvono smrti koje je najavilo uništenje čitavih naroda. Njegova “mirotvoračka” jeka trebalo je da prikrije potmuli tutanj koji je dolazio iz nacističkih kovačnica smrti, vapaje sužnjeva koji su umirali u koncentarcionim logorima Nemačke, kao i samrtni ropac španske republike koju će, uz prećutnu podršku “demokratskog zapada”, dokrajčiti nemački  bombarderi.

Kada se ima u vidu vladajuća tendencija u razvoju Nemačke, postavlja se pitanje da li je Nemačka u posleratnom periodu uistinu bila opredeljena za demokratiju, ili je “demokratija” bila samo “nužno zlo” koje je uneto “na bajonetima” zapadnih sila-pobednica koje će trajati  dotle dok se Nemačka ne oslobodi političkog  i vojnog tutorstva “saveznika”? Zbivanja u sportu govore da se Nemačka ni nakon poraza u Drugom svetskom ratu nije oslobodila aveti prošlosti i da su veliko-nemačke ambicije ostale strateško opredelenje posleratne Nemačke. Nije veliko-nemačka euforija proizvod nacističkog režima, već je nacizam bio samo jedan od istorijskih oblika u kome se ispoljio veliko-nemački duh. Samo su naivni mogli da poveruju da je uništenje Hitlerovog režima istovremeno i kraj veliko-nemačkih aspiracija. To se, već neposredno nakon rata, jasno pokazalo – u sportu.

Prvi posleratni generalni sekretar Nacionalnog olimpijskog Zapadne Nemačke postao je Karl Dim, fanatični militarista i borac za “veliku Nemačku”. Od završetka Prvog svetskog rata Dim je čitav svoj život posvetio obnavljaju “nacionalne snage” Nemaca fanatično propagirajući revanšizam. U svojim ratno-huškačkim člancima tvrdio je da nemački vojnik “vredi za dva protivnička vojnika” i da je Nemačka u Prvom svetskom ratu “zbrisala” Srbiju. Kao oduševljeni pristaša nacističkog režima postao je jedan od glavnih ideologa nacističkog olimpizma i organizator nacističkih Olimpijskih igara. Nakon izbijanja Drugog svetskog rata njegovo veličanje nemačkih vojnih pobeda dobija manijakalnu dimenziju. U svom članku iz 1940, “Juriš kroz Francusku“, “olimpijski mirotvorac” Dim piše: “Juriš kroz Francusku, kako lupa srce nama, starim vojnicima koji u tome više ne mogu da učestvuju, kako samo u nemom uzbuđenju i s rastućim oduševljenjem pratimo ovaj juriš, ovaj pobednički pohod! Radosno oduševljenje, koje u mirnijim vremenima doživljavamo pri odvažnom borbenom sportskom nadmetanju, naraslo je u visine ratničke zbilje… stojimo zadivljeno pred delima armije. U njima se iskazuje šta Nemac može, u njima prevazilazi današnji Nemac čitavu prošlost i samoga sebe.” (44) Tri godine kasnije, u vreme kada je zločinačka praksa Hitlerovog režima dostigla vrhunac, Dim objavljuje svoju “čuvenu” knjigu “Olimpijska ideja u novoj Evropi” (fašističkoj, naravno) u kojoj tvrdi da je glavni cilj nacističkog “novog poretka” da “svi narodi sveta budu srećni”! U svakoj zemlji koja je istinski opredeljena za demokratiju ovakav čovek bio bi prezren; u Zapadnoj Nemačkoj Karl Dim postaje (i do danas ostaje) neprikosnoveni autoritet u zvaničnoj sportskoj istoriji i pedagogiji i do kraja života će, od strane vodećih nemačkih zvaničnika, biti obasut najvišim počastima. Slična je sudbina SA Grupenfirera i nacističkog ratnog zločinca Karla fon Halta. Umesto da je zbog svojih zlodela završio u zatvoru, on neposredno nakon rata postaje počasni predsednik Lakoatletskog saveza Zapadne Nemačke, a 1951 nemačke vlasti ga postavljaju za predsednika Nacionalnog olimpijskog komiteta. Fon Leks, Adolf Fridrih Meklenburg-Šverin (prvi posleratni predsednik Nacionalnog olimpijskog komiteta Zapadne Nemačke) i mnogi drugi nacisti i njihovi sledbenici postaće rukovodeće ličnosti u sportu (45) sa zadatkom da očuvaju “(veliko) nemački duh” i da, kad za to dođe vreme, udahnu novi život avetima prošlosti. Da li slanje nemačkih vojnika u Bosnu znači da je taj davno priželjkivani trenutak konačno došao?

Razvoj sporta u Sjedinjenim Američkim Državama na ubedljiv način dokazuje tezu da je sport od svog nastanka bio prvorazredno političko sredstvo za ostvarivanje strateških interesa kapitalističkog poretka. Po američkom sociologu Džeku Skotu, sport je u Americi veoma dugo funkcionisao na “kvazi-militaristički, autoritarni način”, dok su mu osnovni izazovi bili “biti muškarčina, agresivnost i super-kompetativnost”. Skot upućuje na istraživanja američkih sociologa Ogilvija i Tutka koji su došli do zaključka da treneri u američkim koledžima pretstavljaju “jednu od najautoritarnijih grupa u američkom društvu”, i da se najčešće radi o “bivšim policajcima i oficirima”. (17) Skot ističe da je reč o “britanskoj tradiciji sporta” koja podrazumeva upotrebu sporta kao sredstva za izgradnju “moralnog karaktera” koja je do te mere uticala na sport na koledžima da je postala glavno pokriće za sportske programe u okviru vaspitnih institucija. “Nažalost”, zaključuje Skot, “shvatanje po kojem sport treba da bude zadovoljstvo i razonoda za učesnike imala je malo, ili čak nimalo odraza na nastanak i razvoj sporta na koledžima u Sjedinjenim Državama”. (18) Skot upućuje i na govor koji je, svojevremeno, održao Maks Raferti (nekadašnji Kalifornijski državni Superintendent of Public Instruction, na godišnjoj skupštini sportskih direktora Kalifornije 1969). Evo nekih njegovih teza: “Postoje dve važne nacionalne institucije koje jednostavno ne mogu da tolerišu ni unutrašnja sporenja niti mešanje spolja: naše oružane snage i naši školski sportski programi. Obe su nužno dobrotvorne diktature jer po samoj njihovoj prirodi ne može biti drugačije”. (19) Nazivajući kritičare uspostavljenog sportskog establišmenta “kooks, the crum-bums” i, naravno, “komunistima”, Raferti se poziva na generala Daglasa Makartura: “Naš najveći vojnik-državnik dvadesetog veka (radi se o čoveku koji je, nakon poraza njegovih snaga u Korejskom ratu, tražio da se na Narodnu Republiku Kinu baci šezdeset atomskih bombi, prim. aut.), jednom je rekao o sportu i o onim ljudima koji su se pokoravali njegovoj strogoj i pravednoj disciplini: “Na poljima prijateljske borbe, posejana su zrna, koja ce u budućnosti, na drugim poljima, roditi plodove pobede””. (20) Konstatujući da školski sport služi kao “nepokolebljivi čuvar” onih ideja koje proističu iz “velike prošlosti” Amerike, Raferti zaključuje: “Ali, ako se odlučite da budete nepokolebljivi i borite se za budućnost američkog sporta protiv onih koji bi da unište sve ono što ste gradili tokom čitavog života, tada ćete zaista imati moćne saveznike: moje ministarstvo, ogromnu većinu naših državnih zakonodavaca, iznad svega, milione kalifornijskih građana koji vole sport i koji od sveg srca veruju da on simbolizuje čist, svetao, borbeni duh koji čini samu Ameriku””. (21) U kojoj meri sport u SAD služi propagandi osnovnih vrednosti vladajućeg poretka pokazuju i ugovori o sportskim stipendijama na univerzitetima. U njima se propisuje da sportisti mora uvek da budu “lepo obučeni”, “dobro obrijani”, da imaju “prihvatljivu  dužinu kose” (!). Čak se propisuje da mora uvek da imaju “čistu obuću”?! (22) Džek Skot: “Konzervativna, militaristička priroda školskog sporta, po diktatu NCAA i onih koji je podražavaju, stvorila je od sporta jednu od najreakcionarnijih ustanova našeg društva.” (23)

Što se tiče “čistote” sporta u SAD, još je krajem dvadesetih godina ovoga veka američki istoričar Hauard Sevidž izneo na videlo da je komercijalizacija sporta na američkim koledžima počela još 1880, praktično sa uvođenjem sporta na koledže. Konstatujući da je sport koledža “preko noći postao ozbiljan biznis”, Džek Skot napominje da su prostor za komercijalizaciju sporta na koledžima stvorili kolonijalisti koji su odbijali da se uključe fizičku kulturu i sport u obrazovni program. Samo je nekoliko koledža odbilo da prihvati profesionalizaciju sporta tako što su se povukli iz takmičenja. Bili su to izuzeci koji nisu uspeli da spreče da sport bude upotrebljen kao sredstvo za sticanje materijalne dobiti i za reklamiranje koledža. (24) Govoreći o korumpiranosti sporta na koledžima, Ričard Lapčik konstatuje da i na njima vlada logika koja vlada i u profesional nom sportu koji je biznis: “Pobeda nije sve, već je ono jedino što je vredno”. (25) Sport na koledžima je pod patronatom NCAA (National Collegiate Athletic Association) čija je zvanična uloga da se isključivo bavi organizovanjem studenata koji žele da se amaterski bave sportom i to zbog “vaspitnih, telesnih, mentalnih i socijalnih koristi”. Džordž Sejdž, po Lapčiku jedan od najuticajnijih sportskih teoretičara u SAD, tvrdi da je NCAA “biznis organizacija koja je deo zabavljačke industrije koji proizvodi takmičarske susrete između koledža”. Praktično, NCAA je “kartel koji ima monopol u proizvodnji i prodaji robe i koji kontroliše plate radne snage”. U tom sklopu, “univerziteti su firme-članice koje nemaju druge mogućnosti nego da se priključe ukoliko imaju ligaške programe, jer NCAA vodi sva nacionalna prvenstva i kontroliše sva televizijska prava”. Pored toga, NCAA “reguliše sve ono što se tiče prava sportista koji čine najveću pojedinačnu grupu zaposlenih”. Čitav sistem pravila je usmeren na to da “uveća profit škola i dobro se uklapa u profesionalna pravila šaljući stasale sportiste u profesionalce”. (26)

Analizirajući prirodu sporta u SAD američki sociolog Pol Hoč navodi reči ragbi trenera sa Vašingtonskog univerziteta: “Ragbi i atletika su tvrđave koje su očuvale bedeme (društva) od radikalnih elemenata (čitaj: “komunista”, prim. aut.). Nadam se da će nastaviti da igraju istu ulogu.” (27) O čemu se zapravo radi vidi se iz pisma Džona MekMartrija (John McMurtry) koje je svojevremeno uputio listu “Daily Star” u Torontu (27 novembar 1970) u kome se kaže: “Isključivost u posedovanju, želja za sticanjem, okrutno nasilje, bezličnost, nemilosrdna konkurencija, tehnološka izveštačenost i striktni autoritarizam – to su karakteristike severno-američkog omiljenog sporta”. (28) Mekmartri je, zapravo, dao duhovni presek američkog društva. Po Herbertu Huveru, nekadašnjem predsedniku SAD, bezbol je, pored religije, “više uticao na život u Americi nego bilo koja druga institucija”. (29) U sličnom tonu govori i Spiro Egnju, bivši potpredsednik SAD, kada sport proglašava “vezivnim tkivom koje sprečava raspad (američkog) društva”. (30) Konstatujući da će samo mali broj ljudi tvrditi da se ovde ne radi o političkoj ulozi organizovanog sporta, Hoč tvrdi da je sport političko sredstvo za “socijalizaciju”, kao i za “represiju” nad radničkim pokretom u Americi i njenih saveznika, kao i u neo-kolonijama. (31) Govoreći o razvoju timskih sportova u SAD Hoč navodi da su se oni razvijali u “elitnim privatnim školama onih koji su upravljali anglo-američkim društvom”. Zatim, da je “sam sport tako stvaran da zadovolji ideološke i društvene potrebe industrijske aristokratske klase koja je uspostavljala svoju moć kod kuće i napolju”. I na kraju, “uz pomoć moći koju im pruža bogatstvo i pretvaranjem sporta u sredstvo za bogaćenje, ova klasa – ili elita moći u amerčkom društvu – i dalje nastoji da obezbedi da sport služi njenim opštim političkim ciljevima: očuvanju uspostavljene raspodele bogatstva kod kuće i neo-kolonijalnoj dominaciji u inostranstvu”. (32) U svojoj daljoj analizi američkog sporta Hoč će upotrebiti izraz koji na najbolji mogući način upućuje na njegovu prirodu: sport je u kapitalističkom društvu postao “ideološka policijska snaga” (pod. P. H.) sa kojom kapitalisti drže radnike u pokornosti. (33)

Nema sumnje da je kapital, uz pomoć vladajućih  političkih centara, uspeo da od sporta stvori osnovno sredstvo za duhovnu integraciju ljudi u “američki način života”: sport je, kao sredstvo za očuvanje uspostavljenog poretka, dobio onaj značaj koji je religija imala u srednjem veku. Na to upućuju i reči američkog sociologa Harija Edvardsa: “Ako danas u ovoj zemlji postoji neka religija, to je sport”. (34) Oslanjajući se na shvatanja po kojima je sport “analogan tradicionalnim religioznim ritualima” i deleći oduševljenje sa (bivšim) zvaničnim ideolozima “socijalističkog sporta” (koje naziva “marksistima”!) kada oni tvrde da je sport “manifestacija besklasnog kolektiviteta i sredstvo za moralno uzdizanje”, profesor Alen Gutman, jedan od najozbiljnijih teoretičara sporta u SAD-u, zaključuje: “Za njih, kao i za nas, predstavnički sport je temeljni element društvene realnosti. Potpuno je nemoguće zamisliti kako bismo mogli da nastavimo da živimo bez njega”. (35)

Istorija XX veka, u kojem je došlo do punog razvoja sporta, pokazuje da ne samo sport, već da i sama teza “Sport nema ništa sa politikom!” ima politički karakter. Još je baron Pjer de Kuberten, zvanično “otac” modernih olimpijskih igara, u sportu video sredstvo sa kojim je trebalo obezbediti stabilan razvoj kapitalizma. Maksima “Sport nema ništa sa politikom!” značila je za njega da sport ne treba da bude “uprljan” svakodnevnom politikom – da bi mogao da sačuva svoju “čistotu” kao sredstvo za očuvanje strateških interesa vladajućih klasa (aristokratije i buržoazije). To je glavni razlog što je Kuberten uporno nastojao da sačuva “nezavisnost” Međunarodnog olimpijskog komiteta. Olimpijski pokret, kao najvažnija institucija kapitalističkog društva, trebalo je da sačuva osnovne odnose i vrednosti tog društva, a to znači da bude iznad svakodnevnih i neminovnih sukoba između država i nacija. Članovi MOK-a su “poverenici” (Kuberten) olimpijske ideje, što znači da u prvom redu treba da vode računa o dugoročnim interesima kapitalizma. Zato su članovi MOK-a od samog njegovog osnivanja bili provereni antikomunisti rešeni da čitav svoj život posvete obračunu s radničkom klasom i progresivnim snagama sveta. To je glavni razlog što “veliki demokrati”, odgojeni na tradicijama predstavničkog sistema, nisu pravili pitanje o autoritarnoj prirodi MOK-a.

Istovremeno dok veliča sport, oslanjajući se na “iskustvo” viktorijanske Engleske, kao “inteligentno i efikasno” sredstvo za porobljavanje “nižih rasa”, (1) Kuberten piše stihove o univerzalno-ljudskom karakteru sporta. U svojoj “Odi sportu” Kuberten, koji je u pacifističkom obrazovanju mladeži video najgori zločin, u zanosu piše: “O Sportu, ti si Mir! Ti kuješ veze sreće između ljudi spajajući ih u dubokom poštovanju za kontrolisanu, organizovanu i samodisciplinovanu snagu. Preko tebe, mladi celog sveta uče da jedni druge poštuju, i tako različitost nacionalnih osobenosti postaje izvor plemenitog i miroljubivog suparništva.” (2) Nakon Prvog svetskog rata, u vreme rasplamsavanja revolucionarnog radničkog pokreta u Evropi, Kuberten drži govore najreakcionarnijim snagama Evrope kako da upotrebom sporta stišaju i kanališu radničko nezadovoljstvo. U govoru na plenarnoj sednici MOK-a u Antverpenu, 17 avgusta 1920, obraćajući se belgijskom kralju i najvišim predstavnicima vladajućeg poretka, Kuberten kaže i sledeće: “Dolazimo do trećeg faktora koji će obezbediti stabilnost sportskog kraljevstva – mislim da prodobijanje onih širokih masa do kojih sport, organizovan na postojeći način, do sada nije bio u stanju da dopre. Kako to može biti ostvareno? Govorim o onome ko je sebe krstio imenom “proleter”, vezujući ovaj izraz za pežorativni smisao “društveno razbaštinjenih”. Čas njihove osvete je kucnuo, i zato mora da se shvati da ništa ubuduće ne može biti učinjeno bez njega; on je brojan, i mnoštvo će nadvladati elitu koja nije uvek bila dostojna svojih privilegija. Sada taj proletarijat ni na koji način nije pripremljen za njegov zadatak (da učestvuje u učvršćivanju rasklimanih temelja kapitalističkog društva, prim. aut.); nije stekao obrazovanje; niko se nikada nije pobrinuo da mu pokaže brojna bogatstva koja se nalaze u hramu i čije očuvanje će delimično zavisiti od njega. Iznad svega, ništa nije učinjeno da se ublaži (njegov) bes – ne, budimo iskreni, upotrebimo odgovarajuće reči – (da se) stiša nataloženi gnev, nagomilana mržnja koja stvara uznemiravajuću ‘podlogu’ novog tla koje se formira. “Stoga bi, zaključuje Kuberten, trebalo “najhitnije otvoriti školu praktičnog viteštva za omladinu, školu u kojoj će se učiti da uspeh može biti postignut jedino s odlučnošću i istrajnošću, i da može biti posvećen jedino putem čestitosti i lojalnosti. A ta škola će biti sport.” (3) Iz tog vremena i sledeće Kubertenovo “nepolitičko” uputstvo vladajućoj “eliti” čiji se tron ljuljao: “Sada život proleterske mladeži mora da bude obuzet (traženjem) zadovoljstva u sportu. Ovo je nužno stoga jer je on najjevtinija zabava koja najbolje odgovara principu jednakosti, najdelotvornije je (sredstvo) protiv alkohola i najproduktivnije (deluje) u ovladavanju i kontrolisanju energije.” (4) Sport postaje “čisto” političko oruđe vladajuće klase u borbi za očuvanje vlasti nad proletarijatom i za njegovu (duhovnu) integraciju u kapitalističko društvo.

Ideje da se sport (građanska telesna kultura) upotrebi za kontrolisanje radnika u neradnom vremenu i stišavanje njihovog nezadovoljstva, što znači ideja o sportu kao sredstvu za integraciju radnika u kapitalistički poredak, javila se u drugoj polovini XIX veka u Engleskoj, “kolevci” kapitalizma, nakon što su engleski radnici, nakon uporne borbe, uspeli da se izbore za osmočasovni radni dan. Tomas Hjuz, najznačajniji sledbenik Tomasa Arnolda (reformatora engleskog školstva i “duhovnog oca” Pjera de Kubertena), zajedno je sa Kingslijem i Morisom osnovao “hrišćanski socijalistički pokret” i uspostavio “Koledž radnog čoveka” u Londonu, gde je radnike podučavao (pored lekcija o “porodici, bogu i društvenoj pravdi”) “boksu, kriketu, veslanju i fudbalu”. (5) Po Makalonu, “sa osamdestim, sport je bio široko uključen u patronažna udruženja, kako liberalna tako i torijevska, čiji su se programi bavili usavršavanjem radničke klase”. (6) Međutim, “nisu sve sportske inicijative radničke klase sredinom i krajem XIX veka bile inspirisane od strane srednje klase. Tokom prvih decenija XIX veka popularna rekreacija i utakmice bili su na udaru i gušene su u ime religije, javnog reda i industrijske radne discipline. Ali ih je herojski pokret otpora umnogome održao u životu i sport se često pojavljivao kao oblik društvenog protesta protiv industrijskog poretka koji se menjao. (…) Kasnije, tokom stoleća, reformatori i filantropi su umesto dotadašnjeg suzbijanja krvavih sportova, kocke i bučnih utakmica, počeli da primenjuju novu strategiju zamenjujući ih sa uljudnijim i korisnijim zanimanjima u dokolici nižih slojeva, tačnije, njihovih sopstvenih verzija sportskih takmičenja. U osamnaestom veku takvo pokroviteljstvo aristokratije i plemstva nad sportom nižih klasa je bilo ograničeno na ‘povremene dramatične intervencije’ kao što su ‘nagrade koje su nuđene za neku trku ili takmičenje’ (…) Ovde je, međutim, bio mnogo uzraženiji i odlučniji napor da se kolonizuje sama dokolica radničke klase”. (7) Na isti način je, u vreme razvoja radničkog pokreta i socijalističke misli u Francuskoj,  razmišljao i Pjer de Kuberten.

Nacističke Olimpijske igre, koja će se 1936 održati u Berlinu, na najbolji način ukazuje na pravu prirodu maksime “Sport nema veze sa politikom!“. Kada je antifašistička svetska javnost pozvala sportske saveze i sportiste sveta da bojkotuju nacističke Olimpijske igre i spreče naciste da iskoriste najveću međunarodnu sportsku manifestaciju za prikrivanje svoje zločinačke prakse u Nemačkoj i osvajačkih ambicija, Kuberten je, rukovodeći se geslom “Sport nema veze sa politikom!“, odlučno ustao u odbranu nacističkog režima nazivajući Hitlera “jednim od najvećih graditelja modernog doba”. U svom govoru, koji je emitovan na zatvaranju nacističkih Olimpijskih igara, Kuberten veliča Hitlerovu “hrabrost” u obračunu s “nelojalnim i podmuklim napadima” čija je namera bila da “zaustave progresivno stvaralačko delo” – organizovanje Olimpijskih igara. (8) Nakon okončanja Igara, u intrevjuu koji je (povodom teksta Žaka Godea objavljenog pod naslovom “Optužujem!”, u časopisu “L’Auto“, u kome se kritikuje manipualcija olimpijskim igrama od strane nacista) dao Andre Langu i koji je 27 avgusta 1936 objavljen u francuskom listu “Le Journal“, Kuberten kaže i sledeće: “Šta, Igre su izopačene? Olimpijska ideja žrtvovana je propagandi? To je potpuno netačno. Veličanstveni uspeh Berlinskih igara krasno je poslužio olimpijskoj ideji…” I dalje: “U Francuskoj izaziva uznemirenje to što su Igre iz 1936 obasjane hitlerovskom snagom i disciplinom. Kako bi drugačije moglo biti? Naprotiv, treba što snažnije želeti da se Igre uvek tako sretno organizuju, da svaki narod tokom četiri godine učestvuje u njihovom pripremanju”.(9)

Ovakvi Kubertenovi stavovi u potpunosti su izražavali stavove MOK-a, na čijem čelu se nalazio belgijski grof Anri de Baje-Latur, koji je u nacističkim krugovima važio kao “nepokolebljivo odani” pristaša Hitlera. O tome, u svojim posleratnim spisima, svedoči i Karl Dim, glavni organizator nacističkih Olimpijskih igara i jedan od glavnih ideologa nacističkog sporta (Kubereten ga, kao sledbenika njegove “utilitarne pedagogije”, naziva “genijalnim prijateljem” i poverava mu, kao predstavniku nacističkog režima, da bude čuvar njegove olimpijske ideje i izvršilac njegovog olimpijskog testamenta): “Kako u Garmišu (radi se o nacističkim Zimskim olimpijskim igrama iz 1936, prim. aut.), tako i u glavnom gradu Berlinu odvijala se svetkovina u savršenoj harmoniji. Tek nakon sloma (nacističke Nemačke, prim. aut.) našli su se nemački kritičari, kao i pojedini stranci, koji su žigosali svečanost kao nedopustivu političku propagandu. To se lako može opovrgnuti, budući da je nakon završetka Igara Međunarodni olimpijski komitet zvanično izrazio zahvalnost i priznanje (nacističkom režimu, prim. aut.). Internacionalni olimpijski institut je na Kubertenov zahtev i uz odobrenje Međunarodnog olimpijskog komiteta smešten u Berlin. Kada su Zimske olimpijske igre iz 1940, koje je trebalo da se održe u Sent Moricu, zapale u teškoće, Međunarodni olimpijski komitet je na svom zasedanju 9 juna 1939 u Londonu jednoglasno odlučio, putem tajnog pismenog izjašnjavanja, da se Zimske igre nanovo ponude Garmišu, a da su one, kao što se tvrdi, na bilo koji način zloupotrebljene u političke svrhe, ili da se desilo bilo šta što protivreči olimpijskom duhu, sigurno je da bi se u ovom međunarodnom udruženju podiglo nekoliko glasova protiv.” (10)

Karl Dim, koji je kao fanatični borac za nacistički režim objavio i knjigu (1943) pod naslovom “Olimpijska ideja u novoj (fašističkoj) Evropi” (kako aktuelan naslov!), postao je prvi posleratni sekretar Olimpijskog komiteta Zapadne Nemačke. Zbog njegovog “velikog doprinosa za razvoj olimpijske ideje” biće, kao specijalni gost MOK-a, pozvan da prisustvuje Olimpijskim igrama koje će se 1948 održati u Londonu. Inicijator poziva bio je njegov “stari prijatelj” Everi Brendidž, član Linbergove fašističke partije u Americi, čovek koji je u Hitlerovom “Mein Kampf“-u pronašao izvorište za svoj nadahnuti olimpizam. Brendidž, koji je postao “siva eminencija” olimpijskog pokreta davno pre nego što je 1952 postao zvanično predsednik MOK-a, manijakalno je ponavljao tezu “Sport nema ništa sa politikom!“. Pozivajući se na to geslo i koristeći svoj uticaj, Brendidž će spasti od višegodišnjeg zatvora svog predratnog olimpijskog prijatelja, SA Grupenfirera i nacističkog ratnog zločinca Karl fon Halta. Halt će, uz pomoć pomenutog “svetog” gesla, ne samo zadržati mesto u MOK-u, već će 1957 postati član Izvršnog odbora MOK-a. Nastojeći da “odbrani sport od politike” Brendidž će onemogućiti Italijanski olimpijski komitet da iz MOK-a povuče fašističkog generala Đorđa Vakara. “Stiteći sport od politike” Brendidž će sačuvati mesta u MOK-u i drugim fašistima i njihovim vernim sledbenicima: grofu Paolo Taon di Revelu, grofu Albertu Bonakozi, vojvodi Adolfu Fridrihu Meklenburg-Šverinu, grofu Klarens fon Rozenu i drugima. (11) On će svoj “principijelni stav” o odnosu politike i sporta nepokolebljivo braniti i kada se, od strane afričkih zemalja, postavilo pitanje o položaju crnačke većine u Južnoj Africi i u vezi s tim pitanje uvođenja sankcija protiv rasističkog režima dok crnačko stanovništvo ne dobije osnovna građanska prava. Samo je strah da će afričke, i mnoge druge zemlje, početi da bojkotuju Olimpijske igre (što bi bio kraj olimpijskog pokreta), primorao je Brendidža i njegov fašistički lobi u MOK-u da se priklone sankcijama protiv južnoafričkih rasista. Bio je to, po sopstvenom priznanju, jedan od najvećih poraza u njegovom životu. Čak i u svom govoru na Minhenskim olimpijskim igrama, nakon ubistva jevrejskih sportista od strane palestinskih komandosa, Brendidž žali zbog “izgubljene bitke za Rodeziju”. (12) Dubinu Brendidževog bola lakše ćemo shvatiti ukoliko imamo u vidu da su crnci za Brendidža, kao uostalom i za Kubertena, bili “niža rasa”. Mnoge priče su napisane o sramnom odbijanju Hitlera da pruži ruku crnom šampionu Džesiju Ovensu na nacističkim Olimpijskim igrama u Berlinu. Još je sramnije to da Džesiju Ovensu, “velikom američkom šampionu”, u Sjedinjenim Američkim Državama nije bilo dozvoljeno da sa drugim (belim) članovima atletske ekipe uđe u hotel (uključujući i onaj čiji je vlasnik bio Brendidž) na prednji ulaz, niti da napušta sobu. Za njega, kao i za ostale Afro-Amerikance, bio je “rezervisan” ulaz za poslugu, a hrana im je donošena u sobe. U sopstvenoj zemlji, za koju su osvajali medalje, tretirani su, kako je to primetio i sam Kuberten nakon posete SAD, “kao psi”. Bilo bi, međutim, nepravedno optuživati Brendidža da je mrzeo samo Afro-Amerikance. Ostali su zabeleženi njegovi nadahnuti predratni govori u kojima je, pozivajući se na (ne)dela nacističke Nemačke, tražio da se i u Americi otvore koncentracioni logori za Jevreje i komuniste. Manija “lova na veštice” nije ga napuštala ni nakon sloma Hitlerovog režima, čiji je neskriveni obožavalac ostao do kraja života. Nakon Drugog svetskog rata, pridružio se još jednom “principijelnom” čoveku, Džozefu Makartiju u nadi da će, u vreme “hladnog rata”, u Americi da izazove fašističku histeriju i pomoću nje se domogne vlasti.

Brendidžev “principijelni“ stav “Sport nema ništa sa politikom!” približio ga je još jednom oduševljenom olimpijcu – fašističkom diktatoru Franku. Da bi krunisao približavanje između SAD i fašističke Španije (u pitanju je bilo otvaranje američkih vojnih baza na tlu Španije, još jedna “mirotvoračka” akcija), Brendidž je 1965 održao zasedanje MOK-a u Madridu. Predsedavao je (ko bi drugi!) poznati “mirotvorac” Franko koji je, sa usklikom “Viva la muerte!” (“Živela smrt!“) i uz obilatu pomoć Musolinija i Hitlera, u krvi ugušio špansku republiku. Ubijeno je milion ljudi, a koljački zanos falangista nastavio se i nakon pada republike. Preko dvesta hiljada antifašista obešeno je i masakrirano u prvim mesecima po osvajanju vlasti. Stotine hiljada ljudi je izbeglo iz Španije tražeći spas u okolnim zemljama. Za većinu onih koji su ostali, Španija je postala koncentracioni logor.

Ali, to je politika, a pošto ona “nema veze sa sportom”, onda je sasvim normalno da olimpijska gospoda “sa oduševljenjem” pozdrave fašističkog diktatora i da “sa velikom pažnjom i odobravanjem“ saslušaju njegovo izlaganje posvećeno “učvršćivanju mira i razvoju saradnje među narodima”  – putem sporta “koji je slobodan od politike”.

Godinu dana pre “istorijskog skupa“ olimpijske gospode u Madridu, Brendidž će, na 62 zasedanju MOK-a u Tokiju (6 oktobra 1964), izneti stav o olimpijskom pokretu koji, sledeći Kubertenov trag, ukazuje na njegov pravi (“nepolitični”) karakter. Brendidž: “Olimpijski pokret je religija koja odgovara XX veku, religija sa univerzalnim zahtevom koja u sebi sjedinjuje sve osnovne vrednosti drugih religija. Jedna moderna, uzbudljiva, životna, dinamična religija, privlačna za mlade, a mi iz MOK-a smo njeni sledbenici. Tu nema nikakve nepravde na osnovu pripadnosti kasti, rasi, familiji ili zbog novca. Na sportskom polju svako pobeđuje ili gubi na osnovu sopstvenog učinka. Amaterizam, veće vrednovanje učestvovanja nego pobede, donosi uspeh u svim oblastima. Telesni trening održava zdravlje. Princip drugarstva u sportu je zlatno pravilo. Prijateljsko zbližavanje na sportskom polju vodi ka međusobnom razumevanju i miru. U istoriji se ne može pronaći ni jedan sistem principa koji se tako daleko i tako brzo rasprostranio kao brilijantna Kubertenova filozofija. On je zapalio baklju koja će obasjati svet.” (13)

Brendidž je izvršio “inventar” osnovnih vrednosti kapitalističkog društva koje u formi „opšte-ljudskih vrednosti“ dobijaju mitski karakter. Očigledno, radi se o rezimeu Kubretenovog olimpijskog paganizma čiji je smisao u veličanju postojećeg sveta i u obračunu sa kritičko-menjalačkom mišlju i praksom. Kada se to ima u vidu jasno je da olimpizam odbacuje hrišćanstvo i druge “velike” religije čija je osnovna zajednička odlika da su kritične prema postojećem i da teže “drugom svetu”. Što se tiče olimpijske baklje, ona nije “obasjala svet”, već je potpalila vatru rata i bezumlja po čemu će Kubertenovo vreme pre svega biti upamćeno. Najupečatljiviji primer su nacističke Olimpijske igre iz 1936 koje će, kao što smo videli, Kuberten, kao i Brendidž, sa oduševljenjem prihvatiti i braniti. I tom prilikom se pokazalo da je kitnjasta olimpijska retorika samo zavesa iza koje se dželati čovečanstva skrivaju pre i nakon novih pokolja. Najveći zločinci, navlečeći olimpijsku masku, postaju “veliki humanisti” i “dobrotvori” čovečanstva.

Vrtoglava olimpijska karijera Huana Antonia Samaranča, predsednika Međunarodnog olimpijskog komiteta od 1980, jedan je od rezultata približavanja MOK-a i fašističkog diktatora. Brendidž je “lansirao” Samaranča u međunarodnu olimpijsku orbitu kao bliskog saradnika (i porodičnog prijatelja) fašističkog diktatora Franka i kao “preduzimljivog čoveka” koji je stekao ugled kao uspešni reklamni agent fašističkog režima. Rukovodeći se geslom “Sport nema ništa sa politikom!“, Samaranč će, upravo se koristeći sportom, dospeti do najviših vrhova u fašističkoj hijerarhiji moći. Kupovanje španske federacije hokeja na koturaljkama i učestvovanje u organizaciji II Mediteranskih igara u Barceloni (1955), bili su samo prvi koraci koji su ga uveli u Nacionalni olimpijski komitet Španije i doveli do mesta ministra za sport – na koje će ga postaviti lično Franko. Pozicije koje je stekao putem sporta dovešće do toga da ga Karero Blanko, zloglasni “naslednik” diktatora Franka, postavi za predsednika regionalnog veća Katalonije u vreme početka agonije fašističkog režima. U inauguralnoj besedi Samaranč izjavljuje: “Izražavam svoju iskrenu odanost i vernost režimu, vernost principima “Movimienta” (fašistički pokret, prim. aut.), svoju pokornost španskom princu i svoju apsolutnu odanost Franku”. (14) Nakon atentata na Karera Blanku (koji su 1973 izveli komandosi ETA), Samaranč je dobio zadatak da rukovodi merama odmazde. Po izjavama svedoka, u toku 1974 i 1975 “došlo je do represije u obliku tolikog broja hapšenja, mučenja i vešanja, koja nije zabeležena još od kasnih četrdesetih godina”. (15) Za ubijanje levičara policija je koristila poseban metod, davljenje uz pomoć metalne ogrlice i eksera koji se zabada u kičmenu moždinu (“garrote vil“), koji je primenjivan sve do Frankove smrti.

Interesantno je da je Samaranč ostao veran fašističkom režimu sve do njegovog kraja. Dan uoči smrti fašističkog diktatora, 20 novembra 1975, Samaranč, u fašističkoj uniformi, učestvuje u godišnjoj proslavi posvećenoj osnivaču “Falange“, jedne od najkrvavijih zločinačkih organizacija za koje istorija zna. Treba reći i to da je Samaranč, kao jedan od čelnika fašističkog pokreta Španije, već bio, od strane Everija Brendidža, postavljen za potpredsednika MOK-a. I upravo kao potpredsednik najznačajnijeg i najšireg svetskog sportskog pokreta koji se “bori za mir u svetu i saradnju među narodima” Samaranč, povodom smrti fašističkog diktatora, odgovornog za smrt stotina hiljada nedužnih i za uništenje demokratskih institucija u Španiji, svečano izjavljuje: “Frankov primer će nas uvek pratiti u našoj borbi za jednu bolju Španiju!” (16)

Ukoliko se ne zna prava, što pre svega znači politička priroda olimpijskog pokreta i međunarodnog sporta, teško da se može naći pravi odgovor na pitanje kako je jedan okoreli fašista mogao da dođe na čelo međunarodne organizacije koja zvanično simbolizuje sve ono što je suprotno fašističkoj ideologiji? Borba između svetskih centara moći i zakulisne političke igre dovele su do toga da se na olimpijski tron u Moskvi (1980), prestonici zemlje u kojoj su fašisti na monstruozni način pobili preko dvadeset pet miliona ljudi, popne ličnost koja pretstavlja živi spomenik fašizmu!

Teza “Sport nema ništa sa politikom!” stara je koliko i sport. Politički i duhovni vođi Zapada s ponosom su, od samog nastanka sporta, izgovarali te reči. One su postale svojevrsni zavet principima na kojima počiva Zapadna demokratija, granica koja razdvaja “slobodni svet” od “komunističkog totalitarizma” čiji su ideolozi (sa pravom) uporno ponavljali, nastojeći da zaštite interese vladajućeg poretka, da sport ima političku prirodu.

“Homo ludens” Johana Huizinge je nezaobilazni materijal kada je reč o odnosu sporta i kulture. O prirodi Huizinginog homo ludensa biće drugom prilikom više reči. Ovde ćemo se zadržati na onom delu njegove rasprave koja se neposredno odnosi na sport. Huizinga: “U poslednjoj četvrtini devetnaestog stoljeća sport se razvija u smislu sve ozbiljnijeg shvaćanja igre. Razrađuju se sve stroža pravila sa sve većim brojem pojedinosti. Traže se veća dostignuća. (…) No, sve većim sistematiziranjem i discipliniranjem igre postepeno se gubi ponešto od njena čisto igračkog sadržaja. To se očituje i u podjeli igrača na profesionalne i amatere. Iz skupine igrača izdvajaju se oni za koje igra više nije igra i koji, iako veoma sposobni, ostaju na ljestvici ispod pravih igrača. Ponašanje onih kojima je igra poziv više nije pravo igračko ponašanje; u njih više nema spontanosti i bezbrižnosti. U modernom se društvu sport sve više i sve brže izdvaja iz područja čiste igre te postaje elementom sui generis: on više nije igra, a nije još ni zbilja. U današnjem društvenom životu sport stoji izvan pravog procesa kulture, i ovaj je izvan njega. U prastarim kulturama natjecanja su tvorila dio posvećenih svetkovina. Kao svete i blagotvorne djelatnosti ona bijahu neophodno potrebna. Ta povezanost s kultom u modernom se sportu posve izgubila. Sport je izgubio svaku svetost, on više nema organske veze sa strukturom društva, pa ni onda kad ga propisuje sam  režim. On je daleko prije neko samostalno izražavanje agonalnih instinkata nego što bi bio činilac nekog plodonosnog društvenog smisla. Savršenost kojom moderna društvena tehnika zna uzdići izvanjski efekt masovnih demonstracija ne može promijeniti činjenicu da ni olimpijade, ni sportske organizacije američkih sveučilišta, pa ni glasno propagirana medjudržavna natjecanja ne mogu unaprijediti sport do djelatnosti koja bi stvarala kulturu. Koliko god on i bio značajan sudeonicima i gledaocima, sport ostaje neplodnom funkcijom u kojoj je stari faktor igre uglavnom izumro.

Ovo shvaćanje izravno protuslovi uhodanom javnom mnijenju, za koje sport vrijedi kao najizrazitiji igrački element naše kulture. A to sport nipošto nije, već je on, naprotiv, izgubio ono najbolje od svog igračkog sadržaja. Igra postade preozbiljnom, igračko je raspoloženje više ili manje iščezlo iz nje. Valja obratiti pažnju na činjenicu da je to pomicanje prema ozbiljnome pogodilo i neatletičke igre, pogotovu one u kojima se sve sastoji u razumskom kombiniranju, npr. u šahu i u igri karata.” (pod. J. H.) (1)

Pre svega, Huizingina tvrdnja da moderni sport “više nema organske veze sa strukturom društva” ne protivreči samo realnosti, već i njegovoj kritičkoj analizi kapitalističkog društva – jednom od najboljih mesta u njegovoj knjizi. Huizinga ne uviđa da je moderni sport otelotvorenje temeljnih (egzistencijalnih) principa kapitalističkog društva u “čistom” obliku. U sportu se pojavljuju individue koje teže da pobede nastojeći da postignu što veći rezultat (rekord). To podrazumeva mogućnost kvantitativnog sravnjivanja, merne kriterijume kao objektivizirane, od čoveka nezavisne veličine – nešto što proističe iz same prirode kapitalističkog sveta. U vezi sa tim, ideja o “ličnom dostignuću”, kao i ideja o “progresu” pretstavljaju izazove koje moderno doba postavlja pred čoveka.

Huizinga, zatim, izbegava da ukaže na društvene uzroke koji dovode do profesionalizacije sporta, jer bi ga to neminovno dovelo u sukob s osnovama na kojima počiva kapitalističko društvo, što on po svaku cenu nastoji da izbegne. Huizinga proglašava sport pojavom sui generis i svodi ga na “samostalno izražavanje agonalnih instinkata” prebacujući tako odgovornost za sva zla kapitalističkog društva na “banalnog” (Huizinga) čoveka (koji se usudio da se odrekne božijeg tutorstva). On i ovog puta “previđa” da je sport kondenzovani izraz vladajućeg duha kapitalističkog sveta i da se u sportu ne osamostaljuju “agonalni instinkti” čoveka, već se osamostaljuje vladajuća, od čoveka otuđena moć koja ga primorava da se ponaša kao nečovek i na taj način obezbedi svoju egzistenciju. Profesionalizacija sporta posledica je njegove politizacije i komercijalizacije, što znači potpune integracije sporta u kapitalistički poredak. Uostalom, i sam Huizinga tvrdi da profesionalni sport nije igra nego “rad”, što znači da ni u kom slučaju ne može biti “samostalno izražavanje agonalnih instinkata”.

Huizingina kritika sporta kao “ozbiljne” (radne) delatnosti može da dobije emancipatorski značaj samo ukoliko se sagleda u ukupnom društvenom kontekstu. U protivnom, ova bitna i opravdana zamerka gubi na uverljivosti. Mnogi sportisti nisu spremni da priznaju da je njihov sportski angažman rad, kao i da se bave sportom pre svega zbog novca. Pored toga, Huizinga smatra nagradu, ne ulazeći u njenu vrednost, legitimnim delom sporta. Ukoliko se nema u vidu poleđina sporta, a to znači njegova društvena uslovljenost, teško se može odrediti njena prava priroda (a to znači priroda sportskog angažovanja). Pitanje o “ozbiljnosti” sporta komplikuje se i time što Huizinga ne isključuje ozbiljnost iz (svoje) igre. Viteška “borba za čast” je najozbiljnije posvećivanje čoveka (plemića) najvišim vrednostima srednjovekovnog društva. Pored toga, o kakvoj to “sponatosti i bezbrižnosti” može da bude reči kada su viteški turniri bili surova borba na život i smrt? Sam Huizinga ističe da je na njima vladala “krvava žestina” – što se teško može uklopiti u pojam „bezbrižnog“.

Huizinga sa pravom tvrdi da “sport stoji izvan procesa kulture, i ovaj je izvan njega”. Međutim, sledeći njegovu teoriju, ne samo sport, nego se čitavo kapitalističko društvo nalazi izvan procesa kulture. Upravo zbog toga Huizinga insistira na stvaranju takve (idealizovane) pretstave o prošlosti (iluzije o “viteškom dobu”) koja će postati ne samo mogućnost za bekstvo iz sirove svakodnevnice kapitalističkog sveta, već i kulturno okrepljenje. Davanjem prvorazrednog (kultivišućeg) značaja romantizovanoj slici o srednjem veku, Huizinga samo potvrđuje da je kapitalistički svet beznadežno nekulturan (ne-igrački).

Ovde se jasno izražava razlika između Huizinge i građanskih teoretičara koji kritikuju današnji “vrhunski” (profesionalni) sport polazeći od idealizovanih vrednosti liberalizma (“pravog” kapitalizma). Huizingina kritika “sistematiziranja”, “discipliniranja” i profesionalizovanja sporta samo je način da se obračuna s modernim sportom u celini. On ne uočava ni jedan pozitivni pomak koji je u modernom sportu, u odnosu prema prethodnim oblicima takmičenja (igre), postignut. Nije profesionalizacija uslovila “degradaciju” sporta (Laš), već je (moderni) sport, po Huizingi, degeneracija srednjovekovnih oblika takmičenja, viteških borbi pre svega.

Ono što Huizinga najviše zamera modernom sportu je da je on “izgubio svaku svetost”. “U prastarim kulturama natjecanja su tvorila dio posvećenih svetkovina”, konstatuje Huizinga. “Kao svete i blagotvorne djelatnosti ona bijahu neophodno potrebna. Ta povezanost sa kultom u modernom se sportu posve izgubila”. Huizinga insistira na takmičenju kao obliku u kome se božanski duh pojavljuje u čoveku. “Posvećenost” takmičenja, a to znači ritualno iskazivanje pokornosti božanstvima, je temeljna pretpostavka da bi sport mogao da bude igra. Moderni sport je, po Huizingi, postao deo svakodnevnog sivila. Kada Huizinga govori o sportu kao “ozbiljnoj” delatnosti on ima u vidu postajanje sporta radom. Sport, dakle, ne nudi čoveku ništa više od banalnog svakodnevnog života, tačnije, ne nudi mu mogućnost za bekstvo iz njega. Interesantno je da Huizinga, razotkrivajući poleđinu modernog sporta, razbija iluziju o sportu kao svetkovini posvećenoj najvišim kulturnim vrednostima istovremeno dok, na isti način kao građanski teoretičari sporta, stvara iluziju o viteškim borbama. Tačnije, Huizinga razbija jedan iluzorni svet, koji ne odgovara njegovom (ideološkom) modelu “pravog” sveta, da bi mogao da ponudi svoj svet iluzija kao jedini “pravi” kulturni izazov. Na taj način Huizinga je postao nelojalni konkurent Kubertenu i olimpijskoj gospodi, kao i patronima sporta, jer ne samo što nastoji da u “sobu krivih ogledala” unese svoje ogledalo, već hoće da iz nje izbaci sva druga ogledala.

Huizinga je imao ozbiljne razloge da se ovako bespoštedno obruši na sport. Treba imati na umu da je jedino vredno što se, za Huizingu, u kapitalističkom društvu stvara je potreba čoveka za iluzijom koja će mu omogućiti (duhovno) bekstvo iz postojećeg sveta. Prihvatanjem sporta kao pribežišta prestaje potreba za igrom – Huizingov svet iluzija gubi osnovni razlog postojanja. Nastojeći da ne iskorači iz svog ideološkog koncepta, Huizinga ne pridaje sportu karakter prevare, nego zablude. U svakom slučaju, radi se o nečemu lažnom. Tačnije, forma igre postaje način da se ne-igračkom sadržaju pribavi igračka legitimnost. Ovde Huizinga ne dolazi u sukob samo sa sportom kao prividom igre, već i sa sopstvenom koncepcijom na kojoj se temelji homo ludens, po kojoj je forma igre isključivi kriterijum za određivanje njene istinitosti.

Od svog nastanka sport se formirao u suprotnosti s humanističkim tradicijama građanske kulture (prosvetiteljstvo, izvorni principi Francuske građanske revolucije, filantropski pokret, emancipatorsko nasleđe hrišćanstva, nacionalne kulture…) Još je francuski lekar Filip Tisije, u vreme formiranja sporta kao institucije, u sportu video “muskularni primitivizam” i obračun s duhovnim tradicijama Zapada. Sport je obračun s emancipatorskim telesnim aktivizmom koji je, nadahnut prosvetiteljstvom (Fit, Pestaloci, Guc Muc, Jan…), učestvovao u razbijajnju bedema feudalnog i u stvaranju modernog (građanskog) društva. Stvaranjem sporta izvršena je represivna institucionalizacija slobodnog telesnog aktivizma građana: sport postaje instrument za integraciju ljudi u vladajući poredak. Umesto slobodne individue, “dobija se” lojalni i upotrebljivi “građanin”; umesto klasne integracije, uspostavlja se tzv. “nad-klasna”, odnosno “nacionalna” integracija; umesto sredstva za afirmaciju nacionalnih kultura, za borbu za slobodu (radnika, porobljenih naroda, žena), za razvoj individualnih ljudskih moći – “slobodni” telesni aktivizam u obliku sporta postaje poprište sukoba između najmoćnijih kapitalističkih korporacija i sredstvo za porobljavanje sveta. Sport “briše razlike” između ljudi tako što uništava  ljudsko.

Zemlje koje su “zakasnile” u istorijskom razvoju prihvatile su sport kao jednu od mogućnosti za preskakanje jaza koji ih je delio od razvijenog kapitalističkog sveta, odnosno, za uključivanje u “modernu” (građansku) civilizaciju”. Razvojem kapitalističkih odnosa svojine na selu, raspadom tradicionalnih oblika društvenog organizovanja, razvojem zanatstva, industrije, trgovine, razvojem gradova i stvaranjem sve brojnije najamne radne snage koju je trebalo držati u pokornosti i van radnog vremena; nastojanje da se homogenizuje društva na nacionalnoj osnovi (usmeravanje radništva sa polja klasne borbe na polje “borbe za nacionalne interese” pod patronatom buržoazije i u liku vojnih struktura) – dovelo je do odumiranja tradicionalnih oblika slobodnog telesnog aktivizma (seoske svečanosti i dr.) i razvoja sporta i u tim zemljama.

Posredstvom mehanizma kvantifikovanja (na osnovu zadatih, od čoveka otuđenih mernih kriterijuma) osnovni oblici slobodnog telesnog aktivizma, do čijeg se pravog smisla kao ljudske delatnosti može doći samo u okviru konkretnih kultura u kojem su nastali, svedeni su na sportske discipline. Izvršena je „uravnilovka“ na temelju “objektivnih” kriterijuma, što je dovelo do toga da one izgube svoju prirodnost, kulturnu vrednost, kao i osobenost individualnog ljudskog izraza. Kvalitet prirodnog, kulturnog i individualno-ljudskog izgubio se u kvantitativnom sravnjivanju. Umesto da izražavaju svoju životnost kao prirodna bića, da budu pretstavnici svojih kultura i da ispoljavaju svoje specificno-ljudske, što znači stvaralačke (duhovne) moći, ljudi, u obliku “sportiste”, postaju denaturalizovani i dehumanizovani jurišnici političkih centara moći i reklamni panoi moćnih kapitalističkih firmi. Pobede i rekordi izraz su degeneracije izvornih prirodnih, kulturnih i individualnih potreba, i degradacije čoveka na oruđe za postizanje političkih ciljeva i profita. Umesto trijumfa duhovnog bogatstva raznih kultura, na sportskim borilištima trujumfuje kolonijalni i destruktivni duh kapitalističkog “internacionalizma”. Umesto igračke, sport je postao simbol tehničke civilizacije. “Savršeni rad mašine” je onaj mimetički impuls koji budi „estetsko nadahnuće“ kod sportiste. Sport nije samo iskorak iz kulture, već i iskorak iz života (živog sveta).

Što se tiče agonalnog karaktera sporta, on se ne oslanja na slobodarske tradicije (sadržane u narodnim kulturama), već na osvajačko-tlačiteljske tradicije (sadržane u “viteškim” turnirima). U njemu ne vlada prometejski, već olimpijski duh. Sport je ritualno iskazivanje pokornosti božanstvima koja vladaju svetom. Moguća je borba između ljudi, po pravilima koja su otelotvorenje vladajućeg duha, ali ne i za promenu vladajućeg poretka. U njemu nema borbe između dobra i zla, što znači da je iz sporta izbačen osnovni humanistički (slobodarski) naboj bez kojeg nema civilizacije.

Takozvani “igrački sportovi”, koji su stvoreni u novom dobu, po pravilu su surogat-proizvodi koji u „čistom“ obliku otelotvoruju osnovne principe kapitalizma: princip konkurencije i princip kvantitativno merljivog učinka. To je osnov i okvir u kojem elementi “sportske igre” (kao što je to, na primer, dribling, dodavanje i dr.) dobijaju svoj smisao. Dinamiku njihovih promena (pre svega pravila po kojima se igra, zatim gladijatorski duh, telesnost…) ne uslovljavaju prirodne, kulturne ili individualne potrebe aktera, već bič kapitalizma koji nastoji da od njih napravi što atraktivniji show-bussines.

U sportu je sve manje samoinicijativnosti, spontanosti, maštovitosti, kreativnosti, intuicije… U individualnim sportovima čovek je postao oruđe sa kojim se postižu “vrhunski rezultati”; u kolektivnim sportovima čovek postaje točkić u timu koji nastoji da funkcioniše kao “savršeni mehanizam”. Od igrača se ne traži da igra, nego da “dobro obavi posao”, što znači da uspešno izvrši zadatak koji mu je dodeljen. Na rang-listi trenera, putem koje se određuje “vrednost” igrača, spremnost igrača da se podredi “igri tima” (“koncepciji”), što znači da bespogovorno nastoji da ostvari “trenerove zamisli”, ubedljivo je na prvom mestu. “Poslušni igrač” koji “vredno radi i ne fantazira mnogo” pretstavlja prototip “dobrog momka”. Čovek koji na terenu nastoji da realizuje svoju igračku (stvaralačku) individualnost, što znači da ima “svoje zamisli”, dobija status “neprijatelja” koji “uništava igru tima”. Istovremeno, sportista mora aktivno da učestvuje u sve stravičnijem uništavanju sopstvenog organizma. Umesto svesti slobodne individue, sportisti se i bukvalno usađuje fanatična svest koja je spremna da natera organizam na samouništenje da bi se postigao traženi rezultat. Uništavanje tela i uma pretpostavlja uništenje kako mogućnosti kritičkog rasuđivanja, tako i ljudskog dostojanstva.

Kako je sport, politizovanjem i komercijalizovanjem, postajao anti-kultura, tako su gospodari sporta agresivnije nastojali da sportske priredbe uviju u plašt “kulture” i na taj način dokažu da sport, kao simbolični izraz osnovnih vrednosti kapitalizma, spada u “vrhunske domete kulture”. “Kulturni program”, koji po pravilu prati otvaranje olimpijskih igara i u koji se ulažu ogromne sume i koristi najsavremenija tehnika, nije drugo nego “grandiozni” izraz megalomanskog primitivizma  njihovih organizatora.

Komercijalizovanjem kulture i razvojem potrošačkog društva kultura je postala masovna konzumerska roba. Kvalitet je podređen kvantitetu, sto znači sticanju što veće dobiti u što kraćem vremenu. Neminovna posledica je pad kvaliteta proizvoda, što se neposredno odražava na pad kulturnog nivoa konzumenata što, opet, ima povratno dejstvo na proizvodnju – i tako u krug. Kultura biva pretvorena u “zabavljačku robu” najnižeg ranga. Tome doprinosi sve brži tempo života i njegova trivijalizacija. Nema se ni vremena ni “sluha” za dela koja zahtevaju ozbiljniji mentalni napor i koja sučeljavaju ljude s besmislenim životom. Čovek se ne pojavljuje kao stvaralac, već kao objekat “kulture” koja se svodi na represiju nad istinskim ljudskim potrebama. Kultura nije otvaranje prostora slobode, nego normativni kavez u kojem vladajuća ideologija (poredak) “drži pod kontrolom životinjsku prirodu čoveka”. Istovremeno, uništava se individualnost budući da se vrši unifikacija čoveka na antropološkom i na kulturološkom nivou (kultura kao zadata i od čoveka otuđena normativna sfera). Postajanje čoveka “kulturnim bićem” svodi se na saučestvovanje čoveka u obračunu s njegovim autentičnim potrebama i individualnim osobenostima i sposobnostima.

U današnjem sportu u potpunosti je realizovano nastojanje kapitala, koje je sve dominantnije i u drugim društvenim oblastima, da uništi (istorijske) korene istinske kulture i da stvori surogat “kulture” koja će biti oruđe kapitala za nametanje čoveku surogat “potreba”. Kao rezultat sve bespoštednijeg ekonomskog rata, kapital ne nastoji samo da kulturu svede na svoj reklamni program, već da svest čoveka, njegovo ponašanje, međuljudske odnose, praktično čitav društveni život podredi svojim interesima. Radi se o stvaranju surogat života kojem odgovara “potrošačka kultura življenja”, “novi” oblik paganizma koji se svodi na veličanje surogat života (“Koka-kola je ono pravo!“). Sport postaje spektakularni oblik obožavanja surogat života.

  Za razliku od drugih oblasti koje “pokrivaju” tzv. “slobodno vreme”, kao što su to muzika, pozorište i drugi segmenti onoga što se naziva “kulturnom sferom”, u kojima postoji mogućnost za kritičko sučeljavanje s postojećim svetom i za stvaranje ideje o humanom svetu sport, kao institucija, je otelotvorenje i slavljenje uspostavljenog sveta i obračun s idejom budućnosti. To je suština toliko isticane teze o “apolitičnosti” sporta, čiju su najvatreniji zagovornici oduvek bili oni koji vladaju svetom. U vezi sa tim, čuveno olimpijsko geslo “Važno je učestvovati!” (koje se pripisuje Kubertenu), zapravo znači da je osnovni smisao sporta u tome da izvrši duhovnu integraciju sveta (“vladati u glavama”, osnovno geslo Kubertenove “utilitarne pedagogije”) pod okriljem vrednosti koje vladaju u kapitalističkom svetu. Moderni olimpizam, kao kruna svetskog sportskog pokreta, u svojoj biti je (moderni) paganizam, što znači veličanje postojećeg sveta. Filozofsko okrilje modernog sporta je pozitivizam (radikalni obračun s kritičkim umom) koji, kako je to Markuze pokazao, od Ogista Konta vodi do fašizma. Na toj autoritarnoj  duhovnoj i političkoj matrici razvijao se olimpijski (sportski) pokret. Poput antičkog olimpizma, ni on nije okrenut prema budućnosti, već ka očuvanju postojećeg sveta uz pomoć romantizovanih mitova iz prošlosti sa kojima se taj svet može uveličati. Otuda ne čudi da je sport jedan od najjačih bastiona konzervativizma. Od vodećih ličnosti međunarodnog sporta do trenera i ubedljive većine sportista, praktično, čitav “sportski pogon” neraskidivo je vezan za kapitalistički poredak. Sportista-najamnik je po prirodi svoje delatnosti reklamni agent kapitalizma i kao takav je “prirodni” saveznik kapitala i otuđenih centara političke moći. Istovremeno, samo uz njihovu “pomoć”, budući da je ceo život podredio sportu, može da se domogne vladajućih vrednosti i obezbedi egzistenciju. Oni koji se bore za ukidanje kapitalizma, a to znači sporta, za njega su smrtni neprijatelji.

Za savremeni kapitalizam upotrebljavaju se razni nazivi. Habermas koristi izraz “kasni”, a Vine “organizovani kapitalizam”. Imajući u vidu osnovne tendencije u njegovom razvoju  može se reći da se radi o destruktivnom kapitalizmu. Od samog nastanka kapitalizma destrukcija je bila imanentna njegovoj biti, ali je tek sa nastankom “potrošačkog društva” destrukcija postala njegova dominirajuća odlika. Ne radi se samo o sistematskom, već o definitivnom uništenju života na Zemlji.

U sve bespoštednijem ekonomskom ratu koji se, na svetskom prostoru, vodi između najmoćnijih multinacionalnih koncerna, društvene institucije postaju instrument sa kojim se obezbeđuje stabilan razvoj kapitalističkog poretka. Sve se stavlja u igru: čitav institucionalni mehanizam mora da se razvija u skladu sa sve većim zahtevima koji pred njega postavljaju interesi kapitala. Ne da je politika prestala da na “klasičan način” bude zavisna od ekonomije, kako to tvrdi Habermas, nego je u potpunosti podređena logici ekonomskih odnosa (princip efikasnosti, organizacioni princip itd.) u nastojanju da od društva stvori proizvodno-potrošački logor u kome će razmišljanje i ponašanje ljudi u potpunosti biti podređeno egzistencijalnim interesima kapitala. Država postaje sredstvo za “uvođenje” logike bazičnih odnosa u društvo kao vrhovnog principa za organizovanje društvenog života, tako da “efikasnost” (nekada “pravednost”) postaje osnovno političko načelo. Umesto da je razum usmeren na stvaranje društvenih odnosa u kojima će čovek imati mogućnost da bude čovek i da obezbedi svoju egzistenciju, on postaje produžena ruka ekonomske (profiterske) strategije koja nastoji da sve društvene odnose i procese pretvori u segmente sopstvenog razvoja. “Nadgradnja” postaje sredstvo sa kojim treba postići da duh bazičnih odnosa postane pokretačka snaga ukupnog društvenog života, odnosno, aktivni sudeonik u njegovom dehumanizovanju. Njena delatnost svodi se, pre svega, na “planiranje budućnosti” kao aktivno sudelovanje u povećavanju izvesnosti preživljavanja uspostavljenog poretka. “Silaženjem” nadgradnje u bazu krug se zatvorio: država postaje totalizujući ratio krupnog kapitala koja treba da izvrši homogenizaciju društva (pre svega da očuva “socijalni mir”) i omogući stabilan razvoj kapitalizma. Insistiranjem na tezi o “uvođenju elemanata nadgradnje u bazu” želi se dokazati da je razum nadvladao stihiju, što je tačno ukoliko je reč o sprečavanju njenog nekontrolisanog razvoja. Zapravo, “razum” je postao oblik u kome se pojavljuju iracionalni procesi destruktivne kapitalističke reprodukcije.

Glavni oslonac “razuma” postaje instrumentalizovani ratio koji je sveden na sredstvo za razvoj (nauka, tehnika, organizacija i tsl.) i zaštitu (ekonomska, policijska, ideološka i drugi oblici represije) vladajućeg poretka. Uspešno je izvršena njegova sterilizacija, što znači da je očišćen od svih “vrednosnih predrasuda” postajući slepo i efikasno oruđe onih koji nastoje da u potpunosti ovladaju čovekom. Radi se o tzv. “upravljačkom umu” koji je prihvatio moderne oblike tehnološkog planiranja i koji ih, prilagođene i usavršene, primenjuje u planiranju ponašanja ljudi. U tom smislu, samo političko konstituisanje društva, način “vođenja politike” sve se više odvaja od ljudi prihvatajući logiku tehnokratske efikasnosti kao osnov uspostavljanja “racionalnog” društvenog poretka. Međutim, nastojati da se sopstveno društvo, koje se nalazi u vrtlogu svetskog zbivanja, konstituiše na osnovama “razuma”, isto je što i pokušati učvrstiti zidove svoga stana u zgradi koja se ruši. Stabilnost svakog pojedinačnog kapitalističkog društva zavisi od stabilnosti globalnog kapitalističkog poretka. Ako su njegovi temelji u krizi, “razumnim” merama, što znači integracijom društva pod patronatom države, kriza se može samo ublažiti (tzv. “kontrolisana kriza”), ali se ne može prevazići. “Racionalna politika” najrazvijenijih kapitalističkig država svodi se na izgradnju odbranbenog bedema od koga će se talasi krize odbiti i preliti na one koji su najmanje sposobni (najnerazvijenije zemlje) da se odupru krizi.

Ono što je najgore, kapitalizam uništava kako osnovne emancipatorske impulse (prosvetiteljstvo, pre svega) sa kojima je napredno građanstvo probilo zidove feudalnog društva, tako i civilizacijske tekovine građanskog društva bez kojih nema budućnosti. U tome je njegova sličnost sa fašizmom. Za razliku od fašizma, koji je uništenje humanističkog nasleđa građanskog društva stavio u kontekst uništenja “nižih rasa” i stvaranja “životnog prostora” nemačkom kapitalu i “arijevskoj nadrasi”, kapitalizam uništava kako narode (svetsku sirotinju ali i biološku reprodukciju u razvijenim kapitalističkim zemljama), tako i čitav životni prostor. Hitlerov fašizam imao je genocidnu prirodu; savremeni kapitalizam ima ekocidnu prirodu. U vezi s tim, još jedan “kvalitet” kapitalizma koji ga čini “superiornim” u odnosu prema prethodnim porecima: da od posledica uništavanja prirode i čoveka stvara osnov za svoj dalji razvoj. Kapitalizam je postao samoreprodukujući mehanizam destrukcije, ogromna mehanička zver koja proždire prirodu i čoveka, a nazad izbacuje surogate “prirode” i “ljudskog” – i na tome ostvaruje profit koji dalje razvija njene destruktivne potrebe i mogućnosti.

Nauka i tehnika postale su osnovne poluge kapitala za uništavanje sveta i stvaranje tzv. “tehničke civilizacije”. Nije reč samo o uništavanju pomoću tehničkih sredstava, već o tehnizaciji društvenih institucija, međuljudskih odnosa, tela čoveka… Sve veće pretvaranje prirode u surogat “prirode”, sve intenzivnije dehumanizovanje društva i sve dramatičnije denaturalizovanje čoveka neposredna su posledica nastojanja kapitala (u sve bespoštednijem ekonomskom ratu) da ostvari potpuno komercijalizovanje prirodnog i društvenog prostora. Teško da se danas može bezrezervno podržati optimizam prosvetiteljstva, Marksovo shvatanje da čovek postavlja pred sebe samo one zadatke koje može da reši, pogotovu optimizam koji se zasniva na mitu o “svemoći” nauke i tehnike. Trka za profitima već je nanela životnoj sredini i čoveku nenadoknadive i još nepredvidive štete. Stvaranjem “potrošačkog društva”, što znači prelaskom kapitalizma u fazu “čiste” destrukcije, došlo je do takvog kvalitetnog skoka u uništavanju prirode i čovečanstva, da je i bukvalno došlo do “odbrojavanja” životu na Zemlji. Umesto “odumiranja” (Engels) institucija kapitalističkog društva, dolazi do odumiranja života. Teza konzervativnih građanskih teoretičara da se istorija čovečanstva završava sa kapitalističkim društvom postaje sve uverljivija. Ukoliko u tome ne bude sprečen, kapitalizam će, već na početku trećeg milenijuma, dokrajčiti ono što je ostalo od sveta.

Svaki vladajući poredak nastoji da stvori “svog čoveka”, što znači takvog građanina (podanika) koji se neće samo ponašati u skladu sa potrebama poretka, već i imati o sebi onakvu predstavu kakvu stvara vladajuća ideologija. U vreme prvobitne akumulacije kapitala, radinost, štedljivost i skromnost u potrebama bile su osnovne odlike “dobrog” građanina. U današnjem kapitalističkom društvu takav građanin dobio bi status najvećeg “neprijatelja poretka”. U tadašnjem društvu najveći problem je bio proizvesti; u “potrošačkom društvu” najveći problem je prodati. U nedostatku globalnih ratova (globalnog uništenja), nema potsticaja i prostora koji bi omogućio obnovu “graditeljske snage” kapitalizma. Sve veća proizvodnja robe i sve manja mogućnost njenog plasmana dovelo je do toga da se, u razvijenim kapitalističkim zemljama, širi slojevi stanovništva uključe u potrošnju i na taj način “učestvuju” u “rešavanju” krize hiperprodukcije. Od nekadašnjeg “skromnog” građanina, stvoren je “potrošač” čija je glavna dužnost da, u “slobodnom vremenu”, što pre potroši ono što je (i što nije) zaradio, a to znači da uništi što više robe i na taj način stvori novi prostor na tržištu. Sve veća agresivnost prosečnog (malo)građanina današnjeg kapitalističkog društva uslovljena je i time što kapital nastoji da od čoveka stvori potrošača-destruktora razvijanjem njegovih “normalnih” potreba do patološkog (samodestruktivnog) nivoa, kao i proizvođenjem “novih potreba” radi proširivanja tržišta (polja uništavanja). U vreme vladavine hrišćanstva, kao i u vreme nastajanja kapitalizma, ljudske potrebe sistematski su potiskivane (“asketizam” kao najviši vrednosni i životni izazov). U današnjem kapitalističkom društvu manijakalno-destruktivni hedonizam pretstavlja spiritus movens društvenog života. Radi se o takvom “pospešivanju zadovoljavanja potreba” koje vodi ka njihovoj deformaciji i degeneraciji. Brzina i intenzitet “zadovoljavanja potreba” diktirani su potrebama kapitala, u krajnjem, dinamikom njegovog obrta. Po rečima Alana Bluma, autora knjige “Sumrak američkog uma“, “život je pretvoren u neprekidnu, komercijalno prigotovljenu masturbacionu mašineriju”. Na delu je genetsko izobličavanje čoveka koje treba da dovede do takvih mutacija koje će omogućiti dobijanje “idealnog građanina” koji je “prilagođen” zahtevima uspostavljenog poretka destrukcije. Degenerisane “potrebe” čoveka postaju motorna snaga u razvoju kapitalizma.

Pri tom, sve je veći broj posredovanja u njihovom zadovoljavanju koja, naravno, imaju prvenstveno komercijalni karakter. Sam način zadovoljavanja potreba dobija tehnički karakter što samo ukazuje na činjenicu da sam čovek poima sebe sve više kao robotizovano, a sve manje kao prirodno i humano biće. Model “uspešnog seksualnog odnosa” tipičan je primer kapitalističkog degenerisanja prirodnih potreba i uništavanja ljudskosti. “Seksualni odnos” se svodi na tehniku “vođenja ljubavi” pri čemu telo “patrnera” postaje oruđe za izazivanje orgazma – uz upotrebu (posredovanje) sve većeg broja “pomagala”. “Uspešni seks” u “potrošačkom društvu” podrazumeva: kupiti odgovarajuća svetla, ogledala, krevet, dušek, jastuke, presvlake, prostirke, zavese, TV, video, kameru za snimanje, porno-filmove, seksi rublje, odgovarajuća pića, specijalnu hranu, posude, muzički stub, ploče, kasete, odgovarajuće kupatilo, peškire, sapune, kozmetiku, klima uređaje, sredstva za kontracepciju i priručnike za njihovu upotrebu, sredstva za otklanjanje posledica koje ona izazivaju, seksualna pomagala u vidu proteza i veštačkih penisa (u raznim dimenzijama, bojama i s raznim brzinama), kajiše, lance, lisice, perike, bičeve, veštačke zube, pumpu za grudi (najnoviji “hit” s obzirom na sve češću ugradnju veštačkih grudi), merač pritiska, slabe i jake droge – i, naravno, treba kupiti “partnera”. Kako je sve siromašniji svet istinske ljubavi i međuljudskog poštovanja, tako je sve bogatiji, od kapitala stvoreni, “svet seksualne fantazije”.

Destruktivni kapitalizam nastoji da, po svom liku, stvori građanina-destruktora. Ono što je najgore, uništavanje (manijakalna potrošnja) postaje najviši domet “slobode”. Moći ili ne moći kupiti poistovećuje se sa biti ili ne biti “slobodan”. To više nije Fromovo “imati ili biti”, već uništiti ili biti. Posedovanje je samo prolazna i to sve kraća faza. Insistiranje na sve bržoj potrošnji smanjuje samu vrednost stvari tim pre što one, ubrzo, postaju predmet masovne potrošnje – što znači da se smanjuje mogućnost afirmacije posedovanjem. Ono što postaje osnov samodokazivanja nije više količina, pa ni nominalna vrednost posedovanog, već dinamika konzumerskog aktivizma, što znači brzina uništavanja jedne i kupovina “nove” robe. Karakterističan primer je tzv. “moderni image“: najvažnije je “uvek biti nov”, a to znači da svako “novo” pojavljivanje traži “novu” garderobu i “lice”. Uništavanje “modela” koje sve agresivnijom reklamom, nameću “modni kreatori”, postaje duhovno obezličenom malograđaninu glavni način sticanja “društvenog prestiža”.

Nauka i tehnika sve više postaju instrumenti kapitala za planirano uništavanje proizvoda u okviru tzv. “planirane potrošnje”. Velike kompanije imaju posebne pogone koji se “brinu” o tome da proizvodi ne traju duže nego što je to planirano – da bi primorali građane da kupe novi proizvod. Nekada je “dugotrajnost” bila najznačajnija odlika kvaliteta proizvoda. Danas kapitalistički koncerni nastoje da što više skrate rok trajanja proizvoda i da namame kupca primamljivim izgledom robe (pakovanje često više vredi od samog proizvoda), funkcionalnošću i, naravno, “dobrom reklamom” koja, posredstvom TV spotova, postaje spektakularna prevara. Odavno je stvoren žilet sa kojim se čovek može bezbroj puta obrijati, ali njega nema u prodaji, kao i stotine lekova, koji bi izlečili ili spasili život hiljadama bolesne dece, a koji su zabravljeni u sefovima farmaceutskih kompanija, jer bi se njihovom upotrebom kod mnogih bolesti radikalno skratilo vreme izlečenja, što znači da bi se smanjio profit. Sve više proizvoda se prodaje u “kompakt” sastavu: kvar u najmanjem segmentu primorava čoveka da kupi čitav deo. Tendencija je da se proizvodi izrađuju od takvog materijala (pre svega plastike) da se uopšte ne mogu popraviti. Poreski sistem, čitav privredni mehanizam na sve moguće načine nastoji da natera čoveka da se što intenzivnije uključi i potrošačko ludilo i na taj način omogući dalji razvoj kapitalizma. “Uništi!”- postaje kategorički imperativ “potrošačkog društva”.

Ovi procesi ukazuju na pravu prirodu jednog od osnovnih legitimišućih principa kapitalizma: “Konkurencija rađa kvalitet!”. Pokazalo se da kapitalizam prihvata samo onu konkurenciju čiji je rezultat profit, a ne zadovoljavanje ljudskih potreba. Umesto upotrebne, prometna vrednost postaje kriterijum za odredjivanje “kvaliteta” robe. Umesto “slobodne konkurencije” liberalnog kapitalizma, uspostavljena je dirigovana konkurencija u kojoj dominiraju strateški interesi najmoćnijih multinacionalnih koncerna. Oni određuju “pravila igre” bespoštedno se obračunavajući (ekonomskim ucenama i drugim mafijaškim sredstvima) sa svima onima koji ih krše. Sam kapitalistički sistem, u toku svog razvoja, ukida konkurenciju između individua i uspostavlja dominaciju kao osnovni egzistencijalni princip. Ne “Konkurencija rađa kvalitet!”, već “Uništi konkurenciju!” i “Velika riba proždire malu ribu!” postaju glavni borbeni pokliči današnjeg kapitalizma. Kapitalističke imperije proždiru jedna drugu, narode, kontinente… Sve je manji prostor na kome može da izraste “lična inicijativa”, temeljni legitimišući princip “pravog” kapitalizma. Čovek je u potpunosti podređen “višoj sili” koja je otelotvorena u depersonalizovanim i birokratizovanim mamutskim korporacijama. Ogromne investicije, planiranje “budućnosti” (opstanka), “osvajanje tržišta” – iza svega stoje “timovi” i “organizacija”.

Destruktivni kapitalizam ne reprodukuje samo socijalno-darvinističku logiku, već stvara uslove koji njenu realizaciju čine neizbežnom. Bespoštedni odnos kapitala prema životnoj sredini i ljudskoj egzistenciji generator je bespoštednog odnosa čoveka prema čoveku. Gonjen ekocidnom pomamom kapitala prosečni malograđanin Zapada ima sve manje sluha za patnju i “ljudska prava” drugih naroda. Ekocidni odnos kapitalističkog sistema prema prirodi proizvodi genocidni odnos najmoćnijih kapitalističkih društava prema svetskoj sirotinji. Upravo oni koji stotinama puta premašuju potrošnju koju ostvaruje prosečni građanin nerazvijenog sveta; oni koji na svoje “kućne ljubimce” potroše daleko više hrane i energije nego što potroše milijarde ljudi u zemljama “trećeg sveta”; oni koji su već stotinama godina najveći zagađivači planete (posebno okeana koji mogu da hrane desetine milijardi ljudi) i koji su na njenom sistematskom uništavanju i istrebljivanju “primitivnih naroda” gradili svoj “progres” – seju strah od “ugroženosti planete zbog prenaseljenosti”; oni koji svake godine ulažu stotine miliona dolara u spaljivanje brda hrane, dok milioni dece širom sveta umiru od gladi; koji daju milijarde dolara svojim farmerima da smanje proizvodnju; koji raspiruju potrošačku euforiju u svojim sredinama i blokiraju proizvodnju hrane u nerazvijenim zemljama da bi ih naterali da kupuju njihove viškove žita, i da bi im još više zategli oko vrata dužničku omču – najgrlatiji su zagovornici “novih” genocidnih teorija. Teza o “prenaseljenosti planete” postaje način da se pribavi legitimnost upotrebi genocidnih (ekonomskih, vojnih, političkih) sredstava kao “iznuđene mere” za “regulisanje problema prevelikog nataliteta” u nerazvijenim zemljama, iako je jasno da je ekonomski i kulturni razvoj osnovna pretpostavka za uspešno planiranje porodice. A to je ono što nosioci “novog svetskog poretka” po svaku cenu nastoje da spreče. Kapitalistički mediji danima izveštavaju o spašavanju nasukanog kita, ušta se ulažu milioni dolara – da bi se impresionirala svetska javnost “brigom za živi svet” – ali im ne pada na pamet da pokažu  stravične razmere bede i sirotinje u zemljama “trećeg sveta”, što je neposredna posledica pljačke kojoj su te zemlje, od strane međunarodnog kapitala, izložene. Te scene “nisu interesantne” za njihove gledaoce. I to je tačno. Nakljukani i idiotizovani malograđanin “slobodnog sveta” ne želi da zna kakve posledice izaziva njegova nezajažljiva glad za trošenjem i uništavanjem, isto onako kao što prosečni nemački malograđanin nije želeo (a ni sada ne želi) da zna o stravičnim zločinima koje je, u Drugom svetskom ratu, činila nemačka soldateska, pogotovu za “logore smrti” u kojima su na monstruozni način ubijeni milioni dece, žena, starih… Tragična je istina da je i za današnjeg nemačkog malograđanina Hitler napravio samo jednu grešku: nije pobedio. A to shvatanje nije zaostatak prošlosti, već je proizvod razvoja kapitalizma koji je do te mere osiromašio i uništio prirodnu sredinu u Nemačkoj da se ideja o osvajanju “životnog prostora” (Lebensraum) sve dramatičnije nameće kao osnovno egzistencijalno pitanje. Ekocidni kapital je taj koji oživljava nacističke aveti prošlosti gurajući im nanovo u ruke nemačku mladež koja, idiotizovana “koka-kola kulturom” i zaslepljena potrošačkim fanatizmom, ponovo treba da posluži kao oruđe za uništavanje “nižih rasa”, ili kako to voli da kaže današnja desničarska propaganda Zapada, “naroda bez kulture” (a to su svi oni narodi koji stoje na putu ostvarivanja neo-kolonijalnih interesa Zapada).

Ne treba zaboraviti da se razvoj kapitalizma na Zapadu zasniva na jednom od najmonstruoznijih zločina koji je učinjen u istoriji – na istrebljivanju severnoameričkih Indijanaca. Nije sam zločin taj koji upućuje na prirodu kapitalističkog poretka, već to što je kapital od uništenja Indijanaca napravio “biznis” vredan desetine milijardi dolara. Nije bilo dovoljno to što su na najsvirepiji način uništeni severnoamerički starosedeoci, što im je oteta zemlja, već su, svedeni na “gnusne ubice”, postali “zvezde” holivudske filmske industrije. Za milione mladih širom sveta Indijanci, žrtve najvećeg genocida u istoriji, postali su simboli zla, dok su oni koji su poklali na stotine hiljada indijanske dece postali oličenje hrabrosti i dobrote. Uništenje Indijanaca simbolično je uništenje života u kome je čovek bio u jedinstvu sa prirodom. “Heroji” “Divljeg Zapada”, poput Bufala Bila, samo su otelotvorenje ekocidnog i patološkog duha kapitalizma: monstruozno ubijanje bizona postaje legendarna “zabava” koja će postati duhovni vodič generacijama mladih u SAD i Evropi.

Što se tiče  mita o  “slobodnim glasilima” i “demokratskoj javnosti” na Zapadu on je, pogotovu nakon izbijanja građanskog rata na prostorima nekadašnje Jugoslavije, konačno mrtav. Pokazalo se u kojoj meri je jedinstvena propagandna mašinerija Zapada kada je reč o zaštiti strateških interesa Zapadnih država. Naučno vođenom i do tehničkog savršenstva izvedenom propagandom i bukvalno preko noći se stvara takvo raspoloženje u javnosti da se istrebljivanje čitavih naroda može prihvatiti kao “opravdano” delo. Očigledno je da kapital i vladajući politički centri moći raspolažu sa takvim tehničkim sredstvima i imaju takav (dominirajući) položaj da su u stanju da u toku par sati uspostave potpunu kontrolu nad javnim medijima i na taj način presudno utiču na formiranje javnog mnenja. Umesto da je “razvoj demokratije” na Zapadu doveo do toga da građanin ima sve veće mogućnosti za samostalno stvaranje sudova i donošenje odluka, njegovo mišljenje o bitnim pitanjima njegove (ljudske) egzistencije sve je više proizvod bezobzirne manipulacije najvećih informacionih centara, svojevrsnih fabrika laži i poluistina, koje su u rukama kapitala i vladajuće političke “elite”. Da stvar bude gora, zahvaljujući novim tehničkim (satelitskim) mogućnostima, najmoćnije kapitalističke i političke grupacije su uspostavile globalni monopol nad informacijama. Radi se o borbi za ovladavanje svetskim javnim mnenjem. “Zapadna demokratija” je na putu da prevaziđe praksu najgorih totalitarnih režima. U svetlu ovih tendencija, i najmračnije Orvelove slutnje izgledaju kao bezazlena priča za decu.

Uništenje uma pretstavlja jednu od osnovnih pretpostavki za dalji razvoj kapitalizma. Da bi se od čoveka stvorio odgovarajući mehanizam za uništavanje robe, neophodno je uspostaviti neposrednu kontrolu nad njegovim potrebama. Uništavanje moći čoveka da prosuđuje o svojim potrebama, što znači mogućnosti kritičkog odnosa prema onome što mu se “nudi” (u krajnjem, prema uspostavljenom svetu), egzistencijalni je imperativ kapitalizmu. Radi se, zapravo, o konačnom uklanjaju “slobode izbora”, kamena temeljca “Zapadne demokratije”. Posledice su sve vidljivije. Nakon toliko godina življenja u kapitalističkoj civilizaciji i nakon takvog “progresa” koji je u njoj ostvaren, sve veći broj ljudi (mladi pogotovu) postaje žrtva najmračnijih ideologija koje po svojoj morbidnosti prevazilaze sve što je do sada viđeno u istoriji. Samo u Sjedinjenim Američkim Državama deluje više od tri hiljade “satanističkih”, i njima sličnih, sekti što je neposredna posledica nemilosrdnog uništavanja duhovnog integriteta ljudi. “Potrošačko društvo” baca čoveka u provaliju duhovnog beznađa gde ga dočekuju sile mraka koje mu nude “zadovoljenje potreba” koristeći se sredstvima manipulacije kojim kapital od njega stvara sumanutog “potrošača”. Za čoveka izgubljenog u mraku i lomača je izvor svetlosti i putokaz.

Svi oni simboli putem kojih je čovek nekada mogao da prepozna svoj ljudski lik i da dopre, makar i delimično, do svoje ljudskosti, unakaženi su od strane kapitalističke propagandne mašinerije. Reklamna poruka: “Koka-kola, to je ono pravo!“, dobija status najvišeg filozofskog stava; odsečena svinjska glava se smeje mameći čoveka da kupi delove njenog tela; WC šolje se reklamiraju uz taktove najviših umetničkih ostvarenja; šampionski sportski timovi postaju reklamni panoi za proizvođače duvana; najveći umetnici bivaju iskorišćeni kao sredstvo za saopštavanje reklamnih poruka; deca su od najmanjeg uzrasta izložena najodvratnijim oblicima manipulacije… Sve ono što ima ili može da ima kulturnu (ljudsku) vrednost izloženo je destruktivnoj kapitalističkoj pomami. Privatizujući javna medija kapital nudi građanima “demokratiju” u obliku “sobe sa krivim ogledalima”: u jednom ogledalu, čovek vidi “sebe” u obliku sumanutog “potrošača”; u drugom, u obliku podivljalog “gledaoca”; u trećem, kao manijakalnog “ubicu”; u četvrtom, kao robotizovanog “šampiona”… Čini se sve da se spreči da čovek ugleda svoj istinski, slobodarsko-stvaralački lik.

Kapitalizam proizvodi svoje estetske uzore. Tipičan primer je “model manekenke”. Ne samo što je čovečije telo svedeno na pokretni čiviluk, već je i sam duhovni izraz čoveka podređen “stilu” koji se reklamira. Žena poput prostitutke iznajmljuje svoje telo dobijajući status “žive lutke” – još jedan oblik “emancipacije” koji kapitalizam nudi ženi. I model body-builder-a pretstavlja transparentni oblik savremene estetike. Ljudi svedeni na nauljene bifteke postaju najvisi izazov za milione mladih širom sveta.

Bespoštedno razaranje društvenog tkiva, a time i biološke reprodukcije društva, još je jedna bitna karakteristika današnjeg kapitalizma. Sve veći broj ljudi živi samo (u velikim gradovima najrazvijenijih zapadno-evropskih zemalja skoro polovina građana živi u “domaćinstvu sa jednim članom”), dok osećanje usamljenosti poprima razmere epidemije (neposredna posledica su samoubistva, alkoholizam, narkomanija, depresivnost, agresija…). Tačno je da je došlo do skraćivanja radnog dana, ali je istovremeno povećana potreba za “mobilnom” radnom snagom, što znači da prednost u zapošljavanju imaju osobe koje su u stanju da u svakom trenutku budu na raspolaganju svojim gazdama. A to su oni koji su “oslobođeni” svih društvenih, pogotovu porodičnih obaveza. Samo u toku poslednjih godina u Nemačkoj se podvrglo “dobrovoljnoj” sterilizaciji više od 10 000 žena da bi “stekle poverenje poslodavaca” – i dobile posao. Zvanična dužina radnog vremena sve je više neobavezna forma. Kapital traži “celog” čoveka koji će da “živi za posao”. Podređivanje celokupnog života sve većoj dinamici obrta kapitala jedan je od osnovnih uzroka dramatičnog pada nataliteta u razvijenim kapitalističkim zemljama. Ukoliko se ovaj proces nastavi, evropske nacije će u toku XXI veka da izumru.

Kapitalizam i sa zdravstvenog aspekta stvara bolesno društvo. Sve veći broj žena je sterilno, a sve veći broj dece rađa se sa urođenim manama. Zagađena životna sredina, zatrovana hrana, sve brži tempo života i sve neizvesnija egzistencija koja neprestano drži čoveka u stanju stresa –  dovode do sve težih telesnih i mentalnih oštećenja. Produžavanje životnog veka postiže se sve intenzivnijem medicinskim tretmanima. Od najmanjeg uzrasta čovek postaje pacijent i manijakalni gutač tableta. Sve veći deo “slobodnog vremena” troši se na “očuvanje forme” i “izgleda”. Medicina se ne bori za zdravog čoveka (preventiva), nego za profitabilnog pacijenta. Više od 60% operacija vrši se zbog novca. Zlatno pravilo američke hirurgije glasi: “Što je veći rez, veće su i pare!” Jedan od najunosnijih poslova postaje presađivanje organa. Najeminentnije medicinske ustanove Zapada stvaraju “banke ljudskih organa” koji se “nabavljaju” na “crnom tržištu”. Organi se po pravilu “dobijaju” iz siromašnih zemalja. Hiljade brazilskih dečaka i devojčica  iskasapljeno je i u delovima razaslato po evropskim i američkim klinikama. Trgovina ljudskim organima postala je jedan od najunosnijih i najekspanzivnijih “poslova” današnjice. Kapitalizam nastoji da pokida veze čoveka sa prirodom, odnosno, da uništi prirodne potrebe i prirodne odbranbene mehanizme čoveka da bi ga u potpunosti učinio zavisnim od “tehnoloških inovacija” i “naučnog progresa”. On nastoji da od čoveka stvori invalida kome treba sve veći broj tehničkih “pomagala” – koja donose sve veći profit i obezbeđuju “budućnost” kapitalizmu.

Kada je reč o porodici, kapital uništava biološku vezu između roditelja i dece. Tačnije, u sve većem broju slučajeva ne može se govoriti o roditeljima budući da se očinstvo, kao i materinstvo, stiče robno-novčanom operacijom: osoba koja pretenduje da postane “otac” kupi na tržištu “materijal” od kojeg se “dobijaju deca” (uz obaveznu “garanciju o kvalitetu robe”), iznajmi (najčešće preko oglasa) matericu i za devet meseci “dobije” dete. Tradicionalni odnosi u porodici uništavaju se i promenom pola roditelja, kao i ostalih ukućana. Zahvaljujući “napretku” medicine, hirurškom intervencijom majka postaje muškarac, a otac žena; brat postaje devojka, a sestra dečak. Istovremeno, “magičnim skalpelom” baba dobija izgled ćerke, ova izgled unuke, a unuka izgled prababe – iz mlađih dana. “Progresu” nikad kraja. Uskoro će medicina biti u stanju da čoveku, koji se “oseća kao pas” pruži mogućnost da izgleda kao pas (ili kao konj, svinja, nosorog…). To će biti jedan od najviših dometa “slobode” koji će kapitalizam, jezdeći na valu naučnog i tehnološkog “progresa”, pružiti svojim građanima. A koje se tu samo mogućnosti otvaraju… Zamislimo ragbi-susret između ljudi-buldoga i ljudi-veprova: kakav “spektakl”!

Mit o “svemoći nauke i tehnike” je omiljeno sredstvo sa kojim glasnogovornici kapitalizma nastoje da očuvaju, već prilično poljuljanu, veru u “progresivnu snagu” kapitalizma. Poput Hitlerove propagandne mašinerije u vreme agonije nacističkog režima, današnja propagandna mašinerija kapitalizma nastoji da uveri svet da će naučna i tehnološka “čuda” spasiti kapitalizam (svet) od propasti. Do juče su nuklearne elektrane bile simbol “progresa”. Danas su, kao aveti smrti, postale simbol destruktivne prirode kapitalizma. Sablasni tovari kruže “slobodnim svetom”, preko 100 000 kontejnera punih najotrovnijeg nuklearnog otpada do sada su bačena u okeane. Planeta se zagreva, otopljavaju se lednici, raste nivo mora, nestaje ozonski omotač, klima se menja, zemljište je sve zagađenije, šume umiru, pijaća voda postaje “strateška sirovina”… Pokazalo se da su i najstrašnije prirodne katastrofe samo bezazlene pojave u poređenju sa ekocidnim terorizmom kojem je priroda od strane kapitala svakodnevno izložena. Može se bez preterivanja zaključiti da kapitalizam, postajući poredak destrukcije, ne pada samo ispod svih civilizacijskih, već i prirodnih oblika egzistencije. Kada se imaju u vidu razmere uništenja do kojih će doći daljim razvojem kapitalizma, i najprimitivniji oblici života superiorni su u odnosu prema njemu.

U nastojanju da spreči čoveka da se suoči s katastrofalnim posledicama uspostavljenog razvoja, kapitalizam nastoji da uništi kritičko-vizionarsku svest. Razvijajući “industriju zabave”, kapital pokušava da odvuče pažnju ljudi od bitnih, egzistencijalnih pitanja, istvoremeno dajući marginalnim pojavama “spektakularnu” i sudbinsku dimenziju. Sa razvojem krize egzistencije, zabavljački mediji sve agresivnijim nastupom nastoje da održe čoveka u “dobrom raspoloženju” (po principu “Don’t worry, be happy!“), da bi ga sprečili da na ljudski način doživi svoje ljudsko bivstvovanje, da se suoči sa svojom nesrećom (“U mehanizam vladavine spada to da se zabrani spoznaja patnje koju ona proizvodi…” – Adorno) i potraži načine da se izbavi iz nje. Radi se o “Sindromu Titanik“: brod tone – muzika je sve jača. Javni mediji nastoje, ne birajući sredstva, da zagnjure čoveka u baruštinu “koka-kola kulture”, jer tek kada čovek postavi pitanje o budućnosti sveta, kada postane svestan posledica daljeg razvoja kapitalizma, razmera uništenja koje je neminovno ako se nastavi istim putem – postaje jasna sva pogubnost uspostavljenog “progresa”. Nije slučajno što su novi naraštaji, po prvi put u istoriji, lošije obrazovani nego njihovi roditelji. U najrazvijenijoj kapitalističkoj zemlji sveta, SAD, već je preko sedamdeset miliona ljudi nepismeno. Istovremno, sve nehumaniji i agresivniji reklamni spotovi postaju osnovna “duhovna hrana” čoveku. “Prosečni” građanin SAD dnevno “primi” preko 3 000 reklamnih poruka. Školski sistem, kao obrazovna institucija, u sve dubljoj je krizi. Ugroženo je celokupno kulturno nasleđe Zapadne civilizacije, kao i humanistička dostignuća drugih civilizacija. U pitanju je razvoj koji diktira destruktivni kapital da bi duhovni (obrazovni) nivo građanina prilagodio svojim egzistencijalnim interesima i predupredio razvoj kritičkog uma koji je svestan kako pogubnosti kapitalizma, tako i novih mogućnosti razvoja koje su, u okrilju kapitalističkog društva, već stvorene. Radi se, naime, o tome da je čovek do te mere razvio proizvodne snage i u toj meri postao sposoban (stručan) da u svoje ruke uzme ne samo upravljanje procesima proizvodnje, već i upravljanje ukupnom društvenom egzistencijom, da konačno oslobađanje čoveka od tlačenja i egzistencijalne neizvesnosti nije više utopistička maštarija, nego realna (utopijska) mogućnost. Osnovni cilj kapitalističke industrije zaglupljivanja je da spreči da se uspostavi delatno-menjalačka korelacija između uspostavljenog naučnog i tehnološkog razvoja i nastojanja čoveka da ih usmeri na zadovoljenje njegovih istinskih potreba i obezbeđivanju izvesnije budućnosti. Sve bespoštedniji nasrtaji kapitalističkih medija na kritički um odgovor je kapitalizma na sve veću pustoš koju stvara, odnosno, na sve veću mogućnost da čovek iskorači iz kapitalističke civilizacije u civilizaciju slobode. Mafijaški gangovi, “kraljevi” podzemlja, vođe “satanističkih” sekti i fašističkih klanova, vlasnici “industrije zabave” (u koju spada i sport), prodavci droge – svi oni koji učestvuju u uništavanju uma koji je u stanju da se sučelji s uspostavljenim procesima destrukcije “prirodni” su saveznici kapitalizma. “Totalna mobilizacija društva protiv konačnog pojedinčevog oslobođenja, koja čini povijesni sadržaj sadašnjeg razdoblja, pokazuje koliko je mogućnost ovoga oslobođenja zbiljska.” – završne su reči “Epiloga” koji će Markuze 1954  napisati za svoje kapitalno delo “Um i revolucija“.

Osnovni “kvalitet” građanske misli je njena sterilnost, odnosno, nesposobnost da stvori novum. Budući da svoj smisao postojanja vidi u borbi za očuvanje kapitalističkog poretka, njena pozicija je, sa razvojem egzistencijalne krize u koju kapitalizam gura čovečanstvo, sve problematičnija. Zalaganje za etablirane “opšte-ljudske” ciljeve i vrednosti sve teže se može spojiti sa procesima globalne destrukcije. Apologete sporta gura u defanzivu i to što je sport, od  izraza razvojnog duha kapitalizma (sport kao sredstvo za stvaranje karaktera buržuja, tzv. “pedagoška” uloga sporta), postao sredstvo   za   očuvanje   kapitalizma (tzv. “zabavljački” sport, odn. sport kao uništenje kritičkog uma).

Građanska teorija sve se uočljivije ograđuje od tzv. “vrhunskog sporta”. Osnovni razlog za taj zaokret nije etičke, već ideološke prirode. Građanski teoretičari beznadežno nastoje da sačuvaju sport kao oblast u kojoj se osnovni principi kapitalističkog društva pojavljuju u “devičanskom” obliku. Budući da je, profesionalizacijom i komercijalizacijom, “vrhunski sport” postao banalna cirkusko-gladijatorska pretstava, građanski ideolozi nastoje da sačuvaju od banalizacije izvorne principe kapitalističkog društva tako što će ih, u idealizovanom obliku, suprotstaviti sportu koji je sveden na show-business. Tzv. “negativne pojave u sportu” nisu posledica dejstva vrednosti na kojima počiva sport, nego su izraz njihovog “nepoštovanja”. Radi se, stoga, uvek iznova o potrebi da se sport “preobrazi” na “starim temeljima”, a ne o potrebi da se iskorene uzroci koji dovode do degeneracije sporta. “Negativne pojave u sportu” mogu se napadati, ali samo zato da bi se sačuvala izvorna čistota njegovih osnova. Suština sporta odvaja se od uspostavljenih odnosa u sportu: izvorni i večni principi sporta (kapitalizma) nemaju ništa sa “negativnim pojavama” koje “dolaze sa strane” u sport. Nije zato neobično što je jedna od osnovnih teza “humanističke” građanske kritike “negativnih pojava u sportu” da “treba eliminisati politiku iz sporta”. I ovde dolazimo do prividnog paradoksa: isti oni koji “odlučno brane sport od politike” koriste sport kao prvorazredno političko sredstvo za odbranu uspostavljenog (kapitalističkog) poretka. Njihova “nepristrasnost” zasniva se na shvatanju da je kapitalističko društvo krajnji i najviši oblik razvoja društva, a to znači poredak u kome je ljudska sloboda u potpunosti ostvarena. Sloboda se ne pojavljuje kao izvorna ljudska potreba, nego kao nametnuti šablon  ponašanja. Iskoračiti iz njega znači nanovo zakoračiti u neslobodu. Otuda doveđenje u pitanje osnova na kojima počiva kapitalističko društvo ne može biti drugo nego poziv na “divljašto”, “varvarizam”, “totalitarizam”… Nema, niti može biti budućnosti čovečanstva izvan granica kapitalističkog društva. Lutajući od liberalnog kapitalizma do antike u beznadežnom nastojanju da pronađu tačke oslonca za uspostavljanje “kritičke distance” prema sve stravičnijoj realnosti današnjeg sporta (društva), a da pri tom ne dovedu u pitanje osnove na kojima počiva kapitalistički poredak, građanski ideolozi ne samo da nisu u stanju da ponude pravu alternativu uspostavljenom sportu, već čine sve da spreče razvoj emancipatorske misli koja je usmerena ka stvaranju istinskih oblika slobodnog telesnog aktivizma (igre). Njihova panična reakcija na sve radikalniju kritiku sporta proističe iz toga što je sport ostao jedna od poslednjih oblasti u kojoj se brane mitovi o “pravom” kapitalizmu (“jednakost na startu”, “neka pobedi bolji”, “individualno dostugnuće” i dr.). “Prazni hod” ideologije liberalnog kapitalizma, koji se nastoji očuvati na sportskim terenima, potstiče žal za “starim dobrim vremenima” koji se pojavljuje u obliku nostalgičnog vapaja za takvim kapitalizmom, koji je imao snage da ide napred. Kao što su u helenskom svetu mitovi o “herojskoj” prošlosti bili sredstvo za očuvanje tradicionalnih društvenih vrednosti, tako mit o “čistom sportu“ treba da očuva veru u nenadmašivu i neprolaznu vrednost izvornih principa kapitalizma. Kvantifikovanom i operacionalizovanom umu dodaje se iracionalni um. Čovek treba sve čvršće da veruje u boga što je više u vlasti đavola – koji je samo pokorni izvršilac božije volje.

Iv Pjer Bulonj, bivši ataše za kulturu Francuske u Beogradu i strastveni propagator i branilac Pjera de Kubertena, objavio je, sredinom marta 1995 u “Le Monde” (prenela “Politika” od 19 marta), tekst pod naslovom “Nezahvalna domovina Kubertena” (u podnaslovu: “Stanje morala u sportu, u društvenom kontekstu Francuske 1995, bez svake sumnje je odraz i posledica opšteg gubljenja smisla i vrednosti jednog demokratskog društva“), koji na izvanredno upečatljiv način ilustruje kako realnost današnjeg kapitalističkog društva, tako i beznađe u kojem se našla “humanistička” građanska misao koja, putem sporta, nastoji da obnovi “pokretačke” impulse kapitalizma.

Bulonj: “Dransi, Marsej, Bordo… lista još nije zaključena. Svakog vikenda, igrači, navijači, sportski funkcioneri međusobno se grde, vređaju, nasrću jedni na druge. Automobili gore, vitrine prašte. Drži se međuministarska konferencija, odgovorni ljudi sporta dodaju joj svoju gorčinu i uznemirenost kao dodatni teg. Poneki glas govori o mučnom životu u predgrađima, neki novinari tragaju za društvenim uzrocima nevolja i drame, proglašen je minut ćutanja, takmičenja otkazana, zahtevan pojačan nadzor na stadionima. Događaji se ređaju. I šta onda? Sadašnja situacija nije posledica samo tehnoloških promena. Lep izgovor! Kao da, u svakom prelom nom  trenutku ranijih epoha, civilizacije nisu morale da se prilagode novim otkrićima. Danas je u pitanju nešto mnogo teže. Stanje morala u sportu, u društvenom kontekstu Francuske 1995, bez sumnje je odraz i posledica opšteg gubljenja smisla i vrednosti jednog demokratskog društva. U našem slučaju, odgovornost najviših sportskih rukovodilaca Francuske je prevelika da bi se mogla gumicom izbrisati lepim principijelnim izjavama.

Sasvim je izvesno da francuski sport ne može izbeći snažan uticaj jednog liberalnog društva, stidljivo nazvanog potrošačkim. Nametnuti estetski kanoni: luksuz, elegancija, snaga, lepota, nedostižni su skoro čitavoj našoj omladini. (…) Poluplaćeni nosioci univerzitetskih diploma, praktično isključeni iz društva, nađu se tako, veoma često, licem prema svojoj nemoći i ništavilu. Kako onda da ne budu razjareni? Sadašnje drame sportskih terena razotkrivaju tu psiho-socijalnu moru koja uvek vodi sukobima a ponekad i zločinu. Već pedeset godina, francuski sportski pokret, izuzimajući neke saveze i neke pojedince, utopiste, ubrzo progutane, krenuo je ukorak sa vladajućim ekonomskim modelom i zasnovao svoju strategiju na produktivnosti i tehničkom savršenstvu. Različiti ministri sporta i omladine, ponekad sa bolnim mentalnim ograničenjima, pomagali su saveze sportova “u ranom otkrivanju talenata” i u postizanju sportskih rezultata. To je dovelo do zapaljivog političkog i administrativnog uticaja na čuveni problem medalja. Mediji su to pratili tako što je za njih bilo važnije Papenovo koleno nego teškoće sportskih klubova bez slave koji nikada neće napraviti “jedinicu” u listu “Sport dimanche“. I ne samo to! Već pedeset godina – uprkos nastojanjima jednog sporta koji je svima poslužio kao alibi – nikakvo sportsko obrazovanje, ni školsko ni narodno, nije ozbiljno razmatrano. Šta je bilo sa sjajnim elanom pionira koji su, već 1944, rekonstruisali direkciju sportova u ulici Šatoden? Šta je ostalo od divljenja dostojne akcije pedesetih i šezdesetih “narod i kultura u korist olimpizma”, koja nije naišla na oficijelnu i materijalnu podršku? Naša zemlja, kolevka neoolimpizma, nezahvalna domovina Kubertena, ističe se po odsustvu vaspitanja naše omladine za sportsku odgovornost.”

Ni ovog puta (kao ni u svojoj knjizi “Olimpijski duh Pjera de Kubertena” i drugim spisima) Iv Pjer Bulonj nije smogao snage da pređe Rubikon i ukaže na prave uzroke krize francuskog (Zapadnog) sporta i društva. Sve morbidnija realnost “Zapadne demokratije” uporno se sučeljava s romantičnim slikama prošlosti – bez ikakve vizije budućnosti. Praktični rezultat ovakvih žalopojki jeste “rezignirano” skretanje pogleda sa svakodnevnog života i njegovo usmeravanje ka idealizovanoj prošlosti koja postaje projekcija željenog sveta.

Deleći sudbinu kapitalizma, građanska misao postaje i sama žrtva poretka kojeg po svaku cenu nastoji da sačuva – koji bespoštedno uništava njene emancipatorske impulse i svodi je na prirepak industrije zabave. Poput obezličenog i drogiranog sportiste, građanski teoretičari predano saučestvuju u uništavanju svega onoga što čini conditio sine qua non umnosti, a samim tim i kritičkog uma. Boriti se za kulturu i istovremeno nastojati da se sačuvaju odnosi koji proizvode masovni idiotizam nije samo jalov, već i poguban posao. On se svodi na nastojanje, koje dominira u industriji zabave, da se “prevaziđe” postojeći svet, u kome je život sve nepodnošljiviji, tako što će se stvoriti “novi” svet, koji je paralelan sa postojećim, i koji je zapravo samo surogat postojećeg sveta. Stvarni svet postaje nužno zlo i kao takav usputno prebivalište, a “pravi” život odvija se u svetu koji je proizvod kapitalističke industrije zabave. To je “svet sreće”, “raj na zemlji”, svojevrsni “Diznilend” u kome su čoveku pružene mogućnosti da (prividno) pronađe kompenzaciju za svoje potisnute i degenerisane potrebe. Građanski teoretičari su na putu da postanu sastavljači reklamnih poruka za sportski show-business, dakle, savremeni vašarski dobošari. I kapitalizam “jede” svoju (duhovnu) “decu”.

Građanska akademska misao se postarala da odnos prema sportu razbije na određene discipline da bi se “bolje objasnila” priroda sporta. Naravno, to je postalo moguće tek onda, kada se sport razvio u kompleksnu i posebnu društvenu pojavu. Tako, na primer, razvijena “teorija sporta” postaje moguća postajanjem sporta oblašću u kojoj su se principi takmičenja (borbe)i učinka (rekordomanija) ustoličili u svom “čistom” obliku, odnosno, kada je uobličen njegov institucionalni (normativni, organizacioni, funkcionalni) skelet. “Sociologija sporta” razvija se kao pozitivistička disciplina, oslobođena “vrednosnih predrasuda” (u skladu sa tezom “Sport nema veze sa politikom!“), koja se bavi “istraživanjem društvenih činjenica”. “Istorija sporta” postaje linearni, što znači neistorijski način prikazivanja “istorijskog razvoja sporta”. Nastanak i razvoj sporta ne sagledava se u okviru konkretnog istorijskog totaliteta, već u kontekstu apstraktnog “razvoja sporta”, kao pojave sui generis, koji se svodi na opisivanje određenih (“sportskih”) fenomena koje susrećemo u prošlosti. Na taj način dolazi se do “činjenice” da se razvoj sporta odvijao u linearnom kontinuitetu, pri čemu “viši” oblici sporta neposredno proističu iz “nižih” (ranijih) oblika (otuda ne iznenađuje redovna upotreba izraza kao što je “obnavljanje antičkih olimpijskih igara” i t. sl.). Izvođenjem sporta iz istorije dolazi do “objektivizacije” i mitologizacije osnovnih kategorija sporta sa kojima građanska teorija manipuliše u nastojanju da principu takmičenja (borbe) i principu učinka pribavi karakter univerzalnosti i večnosti. “Filozofija sporta” postaje filozofsko utemeljenje navedenih principa na kojima se zasniva kapitalističko društvo. Od Platonovog i Finkovog kosmosa, do Hobsovih i Huizinginih antropoloških razmatranja – sve je podređeno dokazivanju nepromenljivosti i večnosti kapitalizma.

Pored pomenutih, dolazi do stvaranja novih disciplina čija se delatnost pre svega svodi na dalje usitnjavanje “polja istraživanja”, uz obavezno formiranje sopstvenog “metoda istraživanja” (da bi se pribavila legitimnost “naučnog”), što vodi ka daljem razgrađivanju shvatanja sporta kao kompleksne i celovite pojave. Parcijalizacija je u službi funkcionalizma. U strukturalističkoj varijanti, sport se svodi na “subsistem društva” (Ginter Lišen, Kurt Vajs), (68) dok se čovek svodi na “sportistu”, što znači da dobija još jednu društvenu ulogu koja je uslovljena i uokvirena uspostavljenim poretkom. Međuljudski odnosi zauvek su zadati strukturom i funkcionalnom logikom vladajućeg poretka. Otuda je osnovna pretpostavka za “zajedničko” življenje poštovanje uspostavljenih (zadatih) pravila, a ne poštovanje čoveka. Budući da je građanska teorija svela čoveka i društvo na “predmet istraživanja”, jasno je da ovakav pristup samo dograđivanje lavirinta u kojem treba da se izgubi svako nastojanje da se dopre do slobodarske i stvaralačke biti čoveka – na kojoj se temelji mogućnost (kritičko-menjalačkog) odnosa čoveka prema postojećem svetu, odnosno, potreba da stvori humani svet.

U građanskoj teoriji sport se ne shvata kao autentična stvaralačka (igračka) aktivnost čoveka, i u tom smislu kao međuljudski odnos, već kao institucija. U svom izvornom smislu sport ne može da bude oblik neposrednog stvaranja bratske zajednice slobodnih i jednakih ljudi, dakle realizacija ideala Francuske građanske revolucije, već je dizanje ograda između ljudi koje se ne smeju prekoračiti. “Bratstvo je za anđele”, tvrdi Kuberten, svodeći čoveka na model “građanina” koji najviše odgovara dresiranoj zveri. Građanska misao je u svom “humanističkom” nadahnuću otišla tako daleko, da je krvave borbe u ringu proglasila “plemenitom veštinom”, što znači najvišim ljudskim izazovom.

Pokušaji građanskih teoretičara da sve stravičnije masakre na sportskim borilištima opravdaju statističkim podacima o smrtnosti u drugim društvenim oblastima, samo pokazuje da sport nije prostor “slobode i sreće”, kako to oni tvrde, već sastavni deo surove svakodnevnice. Ako se ima u vidu da je osnovni cilj ideologa kapitalizma da sport sačuvaju kao sredstvo za zaštitu vladajućeg poretka, onda postaje jasnije zbog čega i dalje veličaju sport: sve veće nasilje i sve veći rizik smrti u sportu “pružaju mogućnost” da se čovek “privikne” na sve veće nasilje i smrt koje vlada u društvu, odnosno, sve krvaviji i riskantniji sport je kompenzacija čoveku za sve krvaviji i riskantniji život u svetu u kome je sve podređeno sticanju profita.

Gledano sa aspekta onoga što se dešava u društvu i sportu, jasno je da je građanska kritika sporta, kao i njeni predlozi za promene, samo “zahvatanje vode rešetom” čiji krajnji cilj nije obračun s “negativnostima” u sportu, nego s kritičkom mišlju koja nastoji da se uhvati u koštac sa uzrocima koji dovode do manipulacije i uništavanja čoveka, a to znači zaštita uspostavljenog poretka. Građanska misao postala je saučesnik u uništavanju sveta.

Kristofer Laš, jedan od vodećih sociologa u Sjedinjenim Američkim Državama, pokušao je, na tragu liberalizma, da odbrani izvorni duh modernog sporta u kome on vidi ideal igre kojoj treba težiti. Suprotstavljajući se, u svojoj kritičkoj studiji o američkom društvu – “Kultura narcizma“, “radikalnim kritičarima” sporta, koji u sportu vide odsliku temeljnih društvenih odnosa, Laš ističe značaj “autonomije kulturne tradicije” za očuvanje samosvojnosti sporta: “U sportu ove tradicije prelaze sa jedne generacije na drugu, i uprkos tome što se u sportu odražavaju društvene vrednosti, one ne mogu nikada da ga u potpunosti asimiluju. U stvari, sport se mnogo uspešnije opire asimilaciji nego mnoge druge aktivnosti, budući da na utakmici mladi stiču samopouzdanje i podsticaj da budu lojalni samoj igri pre nego programima koje ideologija nastoji da nametne.” (51) Sport, dakle, nije istorijska pojava, što znači da nije nastala u određenom vremenu, već putem osamostaljene “autonomije  kulturne tradicije”, koja se neposredno prenosi sa generacije na generaciju, postaje pojava sui generis. Govoreći o profesionalizaciji sporta na univerzitetima, Laš pokazuje da nije dosledan svojim polaznim tezama. On, naime, trvrdi da je profesionalizam “potkopao stari ‘školski duh’ i doveo među sportistima do razvoja sasvim poslov nog odnosa prema njihovoj veštini”. Sportisti se sada “sa šeretskim cinizmom” odnose prema pozivima sa kojim “staromodni treneri” nastoje da ih motivišu, a ne prihvataju rado ni autoritarnu disciplinu. Sportista kao “profesionalni zabavljač” – “iznad svega nastoji da zaštiti svoje sopstvene interese i spremno proda svoje usluge onome ko najviše ponudi”, konstatuje Laš. (52) Šta je tu ostalo od “autonomije kulturne tradicije”? Pored toga, sam Laš dolazi do toga da je odnos između generacija, kao i između sportista i sporta, posredovan profesionalizacijom i komercijalizacijom sporta, što znači podređivanjem sporta logici profita. Upravo njegova analiza pokazuje da sportisti, kao “profesionalni  zabavljači”, nisu lojalni  igri, već novcu, odnosno, pravilima zabavljačke industrije i njegovim vlasnicima.

Ostajući u fenomenološkim vodama, Laš meša uzroke sa posledicama. On objašnjava nastojanje koledža i univerziteta da izgrade mamutske hale  potrebom da se “zadovolje rastuće horde gledalaca”. Iz istog razloga dolazi do stvaranja kampova u kojima vlada “dril, disciplina, timski rad”; do uspostavljanja “naučnog menadžmenta” i do naglog porasta broja menadžera; do toga da u mnogim sportovima treneri, lekari i oni koji su zaduženi za opštenje sa javnošću prevaziđu po broju igrački kadar; da merena i vrednovana statističkim pokazateljima igra sve više postaje rutina… Što se drugih (uzgrednih) uzroka tiče, Laš dodaje da je zidanje sportskih objekata “ponekad” bilo “potpomognuto interesima lokalnog biznisa”. (53) Lašu ne pada na pamet da postavi pitanje kako to da u svetu u kome “svako ima podjednake šanse” nastaju “horde gledalaca”, kao ni to zbog čega sportski mečevi, na kojima vlada “autonomija kulturne tradicije”, ne potstiču ljude na kulturno, nego na divljačko ponašanje? Nema reči ni o tome da vladajući establišment kapitalističkog društva svim silama nastoji da dovede što više ljudi na stadione i u hale, odnosno, da se sportska zabavljačka roba nameće “masama”, putem javnih medija, kao glavna “duhovna hrana”. Armija novinara-plaćenika danonoćno radi na tome da se što više uveća krug gledalaca. Istovremeno, vlasnici sportskog show-business-a čine sve da bi povećali atraktivnost sportskih događaja. Borba za povećanje broja gledalaca osnovni je uslov uspešnog funkcionisanja sportske industrije zabave. “Spektakl”, bez kojeg se ne može zamisliti savremena sportska priredba, je mamac za “običnog” čoveka koji mu nudi prividno bekstvo iz sivila svakodnevnog života i kompenzaciju za anonimnost. Laš optužuje “novu vrstu novinarstva”, predvođenu Herstom i Pulicerom, koje je “prodavalo senzacije umesto da saopštava vesti”, da je dovelo do profesionalizacije sporta i stvorilo od njega veliku industriju, zaboravljajući da se radi o  borbi kapitala za tržište, koja će do svog najvišeg izraza doći u pretvaranju sporta u reklamni prostor najmoćnijih kapitalističkih koncerna. Laš reaguje na sličan način i kada je reč o trenerima: “Kult pobede, proklamovan od takvih ragbi trenera kao što su Vinsent Lombardi i Džordž Alen, napravio je od igrača divljake, a od njihovih sledbenika zaslepljene šoviniste”. (54)

Kritikujući komercijalizaciju sporta i njegovu političku (zlo)upotrebu kao pedagoškog sredstva, Laš insistira na sportskoj igri kao oblasti koja je iznad ideologija i kojoj se ne mogu ostvarivati utilitarni ciljevi. Normativni (vrednosni) kalup sportske igre nije proizvod određenog vremena (modernog doba), već je otelotvorenje mističnog nadistorijskog ljudskog stremljenja koje se, putem “autonomije kulturne tradicije”, neposredno prenosi sa jedne generacije na drugu. Prividno nastojeći da spreči zloupotrebu sporta od strane politike, Laš od sporta stvara neprikosnoveno sredstvo za odbranu osnovnih vrednosti kapitalizma. Laš je u ovome blizak Kubertenu: sport je sredstvo za zaštitu strateških interesa kapitalističkog poretka i zato treba sprečiti da bude iskorišćen  za vođenje svakodnevne politike, kao i za sticanje dobiti. Insistirajući na “autonomiji kulturne tradicije” Laš hoće da kaže da je sport, i pored “degradacije”, uspeo da sačuva svoju izvornu bit: “Uprkos tome što se u sportu odražavaju društvene vrednosti, one nikada ne mogu u potpunosti da ga asimiluju.” – tvrdi Laš. (55)

Laš izbegava da objasni prirodu “kulturne tradicije” sporta, kao ni na čemu se ona temelji da bi mogla da se suprotstavi “društvenim vrednostima” koje nastoje da “asimiluju” sport. Imajući u vidu bliskost Laša sa Huizingom, može se pretpostaviti da je priroda homo ludens-a ta koja usmerava čoveka da u “riziku, smelosti i neizvesnosti” uvek iznova traži svoju samopotvrdu. Budući da ove “bitne komponente igre” više “nemaju mesta u industriji ili u delatnostima u koje su se uvukli industrijski standardi”, (56) sport postaje praktično jedina preostala oblast gde čovek može da se susretne sa “kulturnom tradicijom”, što znači da realizuje svoju igračku prirodu. Laš se ovde poziva na Huizingino shvatanje da “onda kada igrački sadržaj nestane iz prava, državništva i drugih kulturnih oblika, ljudi se okreću igri ne da bi posvedočili dramatično vaspostavljanje njihovog zajedničkog života, već da pronađu razonodu i uzbuđenje”. Laš se ne slaže sa Huizinginom konstatacijom da je sport postao “preozbiljan” (što za Huizingu znači da nema ona svojstva “iluzije” koja pružaju čoveku mogućnost bekstva iz ne-igračkog sveta) i tvrdi da je sport postao “beskorisna stvar”. Poredeći sudbinu sporta sa sudbinom moderne umetnosti, Laš zaključuje da je “pokušaj da se stvori posebno carstvo čiste igre, potpuno izolovano od rada” dovelo do kritičkih reakcija po kojima “sport nije posebna i iz života izdvojena pojava, svojevrsna ‘zemlja čudesa’ gde je sve čisto i sveto i van domašaja kritike”, već posao koji je, kao i svaki drugi, podređen istim standardima i podložan istim proverama”. “Ono što je započelo kao pokušaj da se sportu podari religiozni značaj”, okončalo se, zaključuje Laš, “demistifikacijom sporta, postajanjem sporta show-business-om”. (57) Interesantno je da Laš ne vidi bilo kakvu vezu između profesionalizacije (komercijalizacije) i trivijalizacije sporta: “Nisu profesionalizam i kompeticija ti koji korumpiraju sportsku, kao i bilo koju drugu, igru, već rušenje pravila koja obuhvataju igru. To je ono što ritual, dramu i sport sve zajedno degeneriše u spektakl. Huizingina analiza laicizacije sporta pomaže da se to shvati. U onoj meri u kojoj sportski događaji gube svojstvo rituala i javne proslave oni se, po Huizingi, svode na ‘banalnu rekreaciju i sirovi senzacionalizam’.” (58) Suprotstavljajući se Huizingom shvatanju da je “preterana ozbiljnost” osnovni razlog banalizacije sporta, Laš konstatuje da je upravo “trivijalizacija” ta koja je dovela do degradacije sporta. (59) Laš ovde previđa ono što Huizinga pravilno shvata: postajanje sporta radnom obavezom igra gubi spontanost i pretvara se u rutinsko obavljanje posla. To je shvatio i Kuberten koji je profesionalne sportiste proglasio “cirkuskim gladijatorima”.

Slično Plesneru i Habermasu, Laš u sportu vidi kompenzaciju za ono zašta je čovek lišen u procesima rada: “Budući da je moderna industrija svela većinu poslova na rutinu, igre dobijaju dodatno značenje u našem društvu. Čovek traži u igri teškoće i izazove – i intelektualne i telesne – koje više ne može da pronađe u radu. Možda nije monotonija i rutina po sebi ono što lišava rad zadovoljstva, jer bilo koji posao koji zavređuje da bude obavljen iziskuje izvesno mučenje, nego posebni uslovi koji preovlađuju u velikim birokratizovanim organizacijama i koji se isto tako umnožavaju u savremenim fabrikama. Kada rad izgubi svoj stvarni, opipljivi kvalitet, izgubi svojstvo da preoblikuje materiju putem ljudske oštroumnosti, on postaje potpuno apstraktan i interpersonalan. Snažna subjektivnost modernog rada, koja se još jasnije ogleda u kancelariji nego u fabrici, dovodi do toga da muškarac i žena sumnjaju u realnost spoljašnjeg sveta i da se zatvore (…) u ljušturu zaštitničke ironije. Rad sada zadržava tako malo od igre, a dnevna rutina nudi tako malo mogućnosti za bekstvo iz ironične samosvesti koja je i sama poprimila svojstva rutine, da ljudi traže samozaborav u igri sa više nego uobičajenim intenzitetom.” (60) Za razliku od Habermasa i Plesnera, koji u sportu vide “odsliku” i “udvajanje sveta rada”, odnosno, “privid igre i slobodnog razvoja moći”, Laš u igri (sportu) vidi “najčistiji oblik bekstva” koji, za razliku od seksa, droge i pića koji “brišu svest o svakodnevnoj realnosti” tako da “zamračuju svest” – daje svesti “novu snagu koncentracije”. Štaviše, igre nemaju “sporedne efekte” ni “emocionalne komplikacije”. One istovremeno zadovoljavaju “potrebu za slobodnom fantazijom i težnju ka dobrovoljnom naporu; one sjedinjuju detinju maštovitost sa promišljeno stvorenim zapletima”. Laš se poziva na Rože Kajou po kome uspostavljajući uslove jednakosti između igrača, igre nastoje da ponude idealnu zamenu za “uobičajenu konfuziju svakodnevnog života”. One “nanovo stvaraju slobodu, zaboravljeno savršenstvo detinjstva” istovremeno uspostavljajući veštačke granice koje ih izdvajaju iz svakodnevnog života u okviru kojih jedina ograničenja čine “pravila kojima se igrači dobrovoljno podređuju”. Igre uključuju “veštinu i inteligenciju” kao i druge kvalitete koji ne spadaju u borbu čoveka protiv prirode, ne doprinose blagostanju ili dobrobiti zajednice, ili njenom fizičkom opstanku, odnosno, koji nemaju utilitarni karakter. (61) “Nekorisnost igara iritira društvene reformatore, one koji nastoje da poboljšaju javni moral, ili funkcionalističke kritičare društva poput Veblena koji je u beskorisnosti (futility) sporta više klase video anahronično preživljavanje militarizma i junaštva. Ali upravo ‘uzaludnost’ igre objašnjava njenu privlačnost – njenu neuslovljenost, proizvoljne teškoće koje postavlja bez druge namere do da izazove igrače da ih savladaju, odsustvo svakog utilitarnog ili ka usavršavanju usmerenog cilja. Igre brzo gube svoju draž kada su primorane da služe obrazovanju, stvaranju karaktera, ili društvenom razvoju.” (62)

Interesantno je da Laš, istovremeno dok se odlučno suprotstavlja bilo kakvoj (zlo)upotrebi sporta (igre), upravo insistira na ulozi sporta kao “najčistijeg oblika bekstva” iz života. Usmeravanje ljudi ka bekstvu iz života u kojem su lišeni mogućnosti da ispolje i ostvare svoju ljudskost, da se ne bi borili za takav svet u kome će, kao ljudi, biti “kod kuće” i shodno tome neće imati potrebu za bekstvom iz njega – očigledno prevazilazi (političke) okvire u kojima se postavlja pitanje “uzaludnosti” sporta (igre). Nastojeći da sačuva sport od politike, Laš od sporta stvara “čisto” političko sredstvo u kome su otelotvorene osnovne vrednosti “izvornog” kapitalizma koje, u svakodnevnom životu, ne smeju biti dovedene u pitanje. Laš: “Bezrezervno se podređujući pravilima i formama igre, igrači (kao i gledaoci) sarađuju u stvaranju iluzije o realnosti. Na taj način utakmica postaje pretstavljanje života, a i igra poprima karakter glume. U našem vremenu, igre – sport posebno – ubrzano gube kvalitet iluzije. Osećajući se neprijatno u prisustvu fantazije i iluzije, naše doba se izgleda odlučilo da uništi bezazleni nadomestak radovanja koji je nekada nudio lepotu i utehu. (63) (…) Igra se uvek, po samoj svojoj prirodi, izdvajala iz sveta rada; ipak, ona je ostala u organskoj vezi sa životom zajednice zahvaljujući svojoj sposobnosti da dramatizuje stvarnost i da ponudi uverljivo pretstavljanje vrednosti zajednice. Drevna povezanost između igara, rituala i javnih proslava upućuje na to da su igre, uprkos tome što su se održavale u okviru zadatih granica, ipak bile duboko utemeljene u opšte prihvaćenim tradicijama kojima su davale objektivni izraz. Igre i sportske borbe pre nude dramatičan komentar o stvarnosti nego bekstvo iz nje – uzvišeno vaspostavljanje zajedničkih tradicija, a ne odustajanje od njih. Samo onda kada se igre i sport vrednuju isključivo kao oblik bekstva oni gube sposobnost da obezbede to bekstvo.” (64)

Laš je ovde upao u sopstvenu zamku. Budući da je igra samo “dramatičan komentar stvarnosti” i da je “u organskoj vezi sa životom zajednice” – a ne i sučeljavanje sa stvarnošću koje teži njenom prevazilaženju, organizatori današnjih sportskih priredbi upravo slede zahteve koje im je postavio Laš. Njihov osnovni zadatak se sastoji u tome da od sportskih susreta stvore takav “viši oblik egzistencije” u kome će se u što vernijem obliku reprodukovati dramatika svakodnevnog življenja. Sam Laš navodi rezultate istraživanja koja su vršena među studentima iz kojih se jasno vidi da za njih više nije važna pobeda, već smrtonosni i destruktivni način na koji je ona postignuta. Naivno je verovati da u današnjem svetu, u kome dominira destruktivna moć kapitala, izazov za obezvređene i ugnjetene može da bude nasmejani momak koji trčkara po stazi. Zbivanja na stadionima i u halama pokazuju da današnjem gledaocu ne treba više uteha koju mu, u vidu romantizovane pretstave osnovnih vrednosti liberalnog kapitalizma, nudi Laš, već nešto “jače” – treba mu patnja, krv, smrt, uništenje… a sve to kao kompenzacija za sve veće stradanje kojem je svakodnevno izložen. Biti u “organskoj vezi” sa životom današnje zajednice ne znači biti blizak izvornom duhu takmičenja, već duhu dominacije i destrukcije.

Interesantna je i Lašova teza da “degradacija sporta izvire iz degradacije rada, koja stvara kako potrebu tako i povoljne uslove za komercijalizovanu ‘rekreaciju'”. (65) Laš ima u vidu procese industrijalizacije koji je postao vladajući oblik rada daleko pre nego što je sport uopšte uobličen kao institucija, odnosno, kada su radnici izborili za “slobodno vreme” u kome su mogli da se opredele za rekreativne oblike delatnosti. Komercijalizacija sporta (rekreacije), kao što istorijske činjenice govore, razvija se uporedo sa povećavanjem kvantuma “slobodnog vremena” radništva, odnosno, kao izraz nastojanja vladajuće klase da uspostave kontrolu nad “radnim masama” i u neradnom vremenu. Kapitalistička priroda manipulacije radnicima ogleda se u tome što je kapital sport, kao političko sredstvo za zaštitu strateških interesa kapitalizma, uključio u procese kapitalističke reprodukcije stvarajući od njega sastavni deo sve ekspanzivnije industrije zabave.

Što se tiče “autonomije kulturne tradicije” u sportu, treba reći da je sport radikalni obračun s nacionalnim kulturama, kao i s emancipatorskim nasleđem građanskog društva. Glorifikujući sport kao igru Laš “zaboravlja” da u sportu dominiraju princip kompeticije i princip učinka, što znači da je odnos čoveka prema sebi i drugima posredovan kvantitativnim merilima u kojima se gubi kako kulturni, tako i individualno-ljudski izraz. Proglašavajući “rizik, smelost i neizvesnost” glavnim odlikama igre, Laš je samo uobličio izazove koje upravo realnost kapitalističkog društva postavlja pred čoveka – da bi mogao da opstane. U sportu se čovek “slobodo voljno” opredeljuje za vrednosti koje pretstavljaju egzistencijalni imperativ i osnovni način integracije u kapitalističko društvo. Lašova “igra” samo prividno nudi bekstvo iz realnosti: u njoj se vladajući odnosi i vrednosti uspostavljenog sveta pojavljuju u formi “igre”, znači neobaveznosti i spontanosti. Pored toga, kakva je to “sloboda” koja se temelji na bekstvu iz života? Nije li Lašova igra samo beznadežno iživljavanje neslobode koje čoveka gura u još veće ropstvo?

Laš je značajno osiromašio predstavu o igri svodeći je na “rizik, smelost i neizvesnost”, pridodajući joj “maštovitost”. Iz pojma igre izbačene su one vrednosti koje izražavaju humanističke tekovine modernog doba: stvaralaštvo, individualnost, kooperativnost, tolerancija… Slepo se držeći Hobsovih i Huizinginih antropoloških polazišta, Laš je odbacio društveni karakter igre i sveo igru na borbu između atomiziranih egoističnih individua koja se odvija po pravilima koje diktira kapitalistički poredak. Poput Huizinge, Laš uspostavlja kulturni karakter igre na nivou represivne normativnosti: “Prekršiti pravila znači uništiti čar.” (66) I u Lašovoj igri dominira olimpijski, odnosno, anti-prometejski agon. Dvoboj, rat, krvave borbe u ringu – najviši su izazovi i za Lašovu igru. Slobodarska borba, i u njenom kontekstu rizik, smelost i neizvesnost, uklonjeni su iz Lašove istorije ljudskog društva. Lašova teorija je radikalni obračun s (modernom) idejom progresa. On nije stvaralac novog, već zadrti branilac prevaziđenih oblika društvenog života. Beznadežno okrenut ka prošlosti, Laš stavlja antičku ritualnu borbu za pobedu u istu ravan sa modernim sportom. U nastojanju da izgradi što uverljiviju iluziju sporta kao otelotvorenje izvornog duha borilačkog individualizma (“pravog” kapitalizma), Laš je iz sporta izbacio ideju “ličnog dostignuća”, odnosno, težnju ka pobedi postizanjem “najboljeg rezultata” (rekorda) – bez čega ne samo da nema modernog sporta, već nema ni modernog društva.

Opsednut nastojanjem da po svaku cenu sačuva uspostavljeni poredak, Laš nije u stanju ni da pretpostavi da ljudska mašta, na koju se poziva, može da zamisli i takvu igru koja se ne temelji na međusobnom obračunu ljudi. Laš se obrušava na one kritičare takmičenja koji nastoje da svedu sport na “zdrave telesne vežbe”, optužujući ih da se “plaše da će nesvesni impulsi i fantazija da nas nadvladaju ako im dozvolimo da se pojave” (67) – kao da je sterilizovani telesni dril, koji je samo jedan od proizvoda kapitalističkog društva, jedina alternativa uspostavljenom sportu.

Osnovno protivrečje Lašove koncepcije je u tome, što on kritikuje “degradaciju sporta” istovremeno nastojeći da sačuva društvene odnose i vrednosti koji je uzrokuju. Laš “previđa” da su sve agresivnije “horde gledalaca”, senzacionalističko novinarstvo, treneri kao goniči robova, profesionalizacija i komercijalizacija, znači, “degradacija sporta” – upravo rezultat razvoja kapitalizma. Sport je oduvek samo sledio “sudbinu” kapitalističkog društva i na to nas, uprkos njegovom nastojanju da sport posredstvom “autonomije kulturne tradicije” svede na pojavu sui generis, upućuju same Lašove analize.

Lašova koncepcija označava početak kraja liberalističke teorije sporta, ideološke kičme sportskog pokreta (modernog doba). Liberalistička misao se od teorije sporta transformiše u (neo-liberalističku) kritiku postojeg (pre svega profesionalnog) sporta: idealizovana slika (nekadašnjeg) “pravog” sporta sučeljava se s “degenerisanim” sportom naših dana. “Izvorne vrednosti” kapitalizma sele se iz sportske realnosti u sferu mita. Umesto da otvara prostore budućnosti, liberalistička misao postaje čuvar prošlosti; umesto delatno-optimističkog, uspostavlja se vladavina rezignirano-ciničnog duha.

I Hans Lenk spada u krug građanskih mislilaca koji nastoje da odbrane sport od radikalne kritike koje se razvila na Zapadu nakon studentskog pokreta iz 1968. Lenk  je svoju “filozofsku analizu sporta i motivacije za učinkom” usmerio na pitanje “da li sport može delotvorno da doprinese uvežbavanju, širenju i uobličavanju motivacije za učinkom – i to ne manipulativno, nego pedagoški?” (44) Lenk na to pitanje odgovara potvrdno zalažući se za igradnju takve filozofije sporta koja će biti povezana sa filozofijom učinka imajući u vidu značaj motivacije za učinkom “za budućnost čovečanstva u veku tehnike”. Neomarksistička kritika principa učinka je, po Lenku, možda bila delimično zbog toga uspešna, jer ne postoji nikakva “diferencirana filozofija učinka”. (45) “Buduća filozofija učinka” imala bi zadatak da “određenije i sa više kritičnosti ispita razlike, kao i zajedničke strukturne crte svega onoga što se još i danas neizdiferencirano podvodi pod izraze “princip učinka” i “idelogija učinka”. Tada više ne bi bilo moguće “grubo izjednačavanje ekonomske prinudne konkurencije sa motivacijom za slobodnim samostalnim učinkom.” “Jednostrano obezvređivanje svake motivacije za učinkom je nepedagoško”, stoga je, zaključuje Lenk, “neodložni zadatak kritičko-racionalne filozofije, koja je usmerena prema budućnosti, da koncipira i proširi diferenciranu filozofiju učinka”. (46) Sport dobija zadatak da postane “škola motivacije za učinkom”. Čak ni u “perfektnom sistemu priprema” sportski učinak se “ne može postići lukavstvom”: uslovi mogu da budu poboljšani, ali “sam učinak mora da postigne pojedinac”. Sport postaje prostor “javnog simboličkog samoprikazivanja” u sučeljavanju s naporom, oblast “samosaznavanja i samouobličavanja”. (47)

Pored pedagoške, Lenk poverava sportu i kompenzacionu ulogu. Poredeći sport, po njegovim avanturističkim izazovima, sa letom u vasionu, Lenk konstatuje da je sport postao polje “aktivnog dokazivanja mladog čoveka u inače rutiniziranom i prefabrikovanom bivstovanju” (Dasein). Ovu stranu sporta, smatra dalje Lenk, “ne treba zanemariti”, jer “gde  još mladi čovek može da doživi učinak kao sopstvenu realizaciju”; da “u toj meri rizikuje da ne uspe”; da “doživi izazov pojavljivanja pred javnošću” i da se “izloži javnom vrednovanju” a da njegova profesionalna i društvena egzsitencija ne budu dovedeni u pitanje? Gde još može pojedinac, “koji je željan akcije”, tako “beskompromisno” da se izbori za to da čitavu svoju psiho-fizičku snagu skoncentriše u nekoliko minuta i da svoje rezerve energije do kraja mobiliše? (48)

Uokvirujući svoju “diferenciranu filozofiju učinka” – “budućnošću” koja se svodi na „dolazeći vek tehnike”, Lenk je iz sporta, a to za njega znači najvišeg oblika ljudske samopotvrde, izbacio sponatnost, maštu, čulnost, kreativnost, kao i međuljudske odnose. Čovek je sveden na mehanizovanu telesnost koja, gonjena fanatizovanom voljom i uz pomoć nauke i tehnike, treba da ostvari željeni učinak. Sport nije slobodna telesna aktivnost slobodnog čoveka, nego svrsishodna delatnost koja ima za cilj stvaranje lojalnog i upotrebljivog građanina koji je u stanju da “odgovori” na izazove koje pred njega postavlja savremeni kapitalizam u vidu „tehničke civilizacije“. U tom smislu sport, kao “škola motivacije za učinkom”, ima zadatak da vaspita čoveka da bespogovorno prihvati ideologiju učinka kao osnovni način sopstvenog ljudskog samoprepoznavanja i vrednovanja. “Samorealizacija” čoveka svodi se na dominaciju tehničkog uma, kao oruđa kapitala, nad čovekom. Lenk je blizak Kubertenovom principu “većeg napora” čiji cilj nije postizanje određenog (zadatog) rezultata (rekorda), već izgradnja karaktera uzornog buržuja. Razlika je u tome što Kuberten insistira na razvoju borilačke motivacije, dok Lenk insistira na razvoju motivacije za učinkom. Govoreći o “teroru kapitalističkog principa”, odnosno, o “permanentnoj konkurenciji na osnovu učinka između atomizovanih individua” koja je, u “konkurentskom kapitalizmu”, dovela do neophodnog razvoja  proizvodnih snaga, Gerhard Vine zaključuje da “pod organizovanim kapitalizmom, u kome je mogućnost za automatizaciju industrijskog rada i široko ukidanje otuđenog rada postala realna utopija, apsolutizovani princip učinka gubi svaki smisao”. Utoliko ga se, konstatuje Vine na kraju, “profesori telesnog vaspitanja zagriženije pridržavaju”. (49)

Lenkova “diferencirana filozofija učinka” nije polazište za kritički odnos prema društvu u kome je čovek podređen apsolutizovanom principu učinka (profitu), već pokušaj stvaranje kritičke distance prema ekstremnim oblicima uništavanja čoveka u “vrhunskom sportu” koji devalviraju vrednost principa učinka i omogućavaju razvoj (levičarske) kritike za koju kritika principa (ideologije) učinka postaje kritika kapitalizma. Nastojeći da po svaku cenu odbrani uspostavljeni razvoj kapitalizma, Lenk ne preza ni od toga da stravične razmere gladi u svetu iskoristi za dokazivanje opravdanosti svoje koncepcije i za obračun s njenim kritičarima. Svrstavajući Markuzeovu tezu “da je tehnika već u toj meri razvijena da čini princip učinka suvišnim” u “utopijsko-romantičnu” i “idealističko-akademsku idilu”, Lenk optužuje Markuzea da je, “odbacivanjem spremnosti na učinak”, zapravo protiv stvaranja “zadovoljavajućih tehnologija za proizvodnju hrane namenjenu eksplozivno rastućem stanovništvu”. Navodeći da “trećina sveta gladuje”, Lenk konstatuje da se “tehnički i naučni razvoj (koji bi bez motivacije za učinkom bio nemoguć) ne može jednostavno zamrznuti: posledica bi uskoro bila fatalno nazadovanje”. “Budući svetski problemi će biti rešeni samo onda, kada se spremnost i volja za učinkom prošire po celom svetu, kada u vaspitanju motivacija za učinkom bude probuđena i nagrađena” – zaključuje Lenk. (50)

Pre svega, cinično je prebacivati odgovornost za glad u svetu upravo na one koji gladuju, kada se zna da su narodi u zemljama “trećeg sveta” stotinama godina bili izloženi bespoštednoj pljački i ugnjetavanju, pri čemu su se kolonijalni osvajači surovo obračunavali s pokušajima da se izmeni njihov robovski status i da steknu sposobnosti za uspešni samostalni razvoj. Istovremeno, Zapad je od nerazvijenih zemalja oduvek nastojao da stvori svoje tržište, što znači da spreči ekonomski razvoj koji bi ugrozio njegove interese. Kako je povećavao prinose na poljima i stvarao viškove koji nisu mogli da budu plasirani na unutrašnjem tržištu, Zapad je, ekonomskim i drugim merama, sistematski uništavao proizvodnju hrane u nerazvijenim zemljama da bi plasirao svoju robu. Najrazvijenije kapitalističke zemlje  primoravaju nerazvijene zemlje da od njih uzimaju skupe kredite, gurajući ih u sve dublje dužničko ropstvo, koje će umesto u sopstvenu proizvodnju hrane koristiti za kupovanje njihovih viškova hrane – po uslovima koji oni diktiraju. Jaz između bogatih i siromašnih svakodnevno se produbljuje. Sve je veći broj ljudi koji gladuju. Preko 30 000 hiljada dece u nerazvijenim zemljama dnevno umre od gladi i bolesti. Za to vreme u Zapadnoj Evropi i SAD svake godine potroše se desetine miliona dolara na spaljivanje brda putera, mesa, viškova žitarica… Svake godine desetine milijardi dolara bude ulaženo u “potkupljivanje” farmera da ne obrađuju svoja polja da bi se smanjila proizvodnja hrane. I to je suština Markuzeove kritike ideologije učinka: razvoj tehnike, što znači uspostavljeni razvoj kapitalizma, ne doprinosi boljitku ljudi, već dovodi do sve veće bede i nesreće. Nauka i tehnika su već toliko razvijeni da se uz njihovu pomoć, ukoliko se učini da budu dostupni čitavom svetu, mogu rešiti osnovni egzistencijalni problemi čovečanstva. To, naravno, ne znači da se treba boriti protiv razvoja nauke i tehnike, već za takav njihov razvoj koji će služiti zadovoljavanju istinskih ljudskih potreba umesto što služi uvećavanju profita. Glavna meta kritike ideologije učinka nije nauka i tehnika, već kapitalizam koji je od nauke i tehnike stvorio sredstvo za uništavanje životne sredine i potčinjavanje i degenerisanje čoveka.

U svom najvažnijem delu “Sport i industrijsko društvo” Kristian fon Krokov dao je sebi nezahvalan zadatak: da odbrani sport kao otelotvorenje najviših vrednosti kapitalizma – od samog kapitalizma. Krokov: “Sažeto rečeno: sa industrijskim društvom, sa kojim se sinhrono razvija, sport povezuje uslovljavajući sklop principa učinka, konkurencije i jednakosti. Ali princip distanciranja od sveta, oslobođenje od brige za budućnost, od nasilja, borbe za moć, od vlasti i potčinjavanja, istovremeno odvaja sport od društva kome pripada. Sportsko takmičenje oslobađa osećanja i strasti, omogućava čoveku da upozna svoje moći i da doživi samopotvrdu, zajemčuje sreću u sadašnjosti. Sa svim tim, sport se u industrijskom društvu pojavljuje gotovo kao utopijski projekt: kao obećanje onoga što bi uopšte trebalo biti, a nije. I u tome leži možda poslednji, još jedva svesni uzrok fascinirajuće snage sa kojom sport pridobija ljude.” (40) Imajući u vidu sportsku stvarnost i tendencije njegovog razvoja, ove nadahnute Krokovljeve reči pre bi mogle da se shvate kao posmrtno slovo sportu, nego kao ozbiljno teorijsko promišljanje sporta. Krokov, zapravo, samo sledi Huizingu i druge građanske teoretičare koji sve mračnijoj realnosti kapitalizma suprotstavljaju sve blještaviji svet iluzija – koji je božansko otelotvorenje osnovnih vrednosti kapitalizma. Putem idealizovane slike sporta, osnovni egzistencijalni principi kapitalizma sele se iz realnosti u sferu mita da bi bili sačuvani u svojoj izvornoj čistoti. Ne uverljivost argumenata, već sve stravičnija realnost kapitalizma treba da pruži sve veću uverljivost i privlačnost iluziji koja treba da postane duhovno pribežište čoveku koje će mu, uvek iznova, povratiti veru u “večne” vrednosti kapitalizma. Zato Krokova, kao uostalom ni Huizingu, ne treba “hvatati za reč”: ono što je za Huizingu srednji vek , to je za Krokova sport – projektovani svet iluzija. Radi se o obračunu s kritičkim racionalizmom, koji  otvorio duhovne prostore modernog doba, i o uspostavljanju mitske svesti. Zadatak uma nije da se sučelji s postojećim svetom i traži nove mogućnosti razvoja (slobode), već da stvara kaveze, u vidu novih “rajskih vrtova”, u koje će namamiti i zauvek zatvoriti ljudski duh. Zbog toga Krokov ne oseća potrebu da objasni otkud to da u sportu caruje sve krvavije nasilje i da su stadioni postali bojna poprišta. Najdalje dokle ide je suprotstavljanje “korumpiranju i zloupotrebi igre i sporta”, kao i njihovoj upotrebi od strane “sveta brige”, bilo da se radi o očuvanju zdravlja, vaspitanju, vojnoj obuci ili o “pobedi socijalizma”. “Suvišnost igre i sporta” u odnosu prema zahtevima nužnog, to je okvir u koji Krokov stavlja sport nastojeći da ljudi u sportu vide samo ono što stvara idealizovanu predstavu o principima na kojima počiva kapitalističko društvo. Istovremeno, Krokov se bespoštedno obračunava s “pomodarskom kritikom” sporta svodeći na “nacionalizam i rasizam” svaki pokušaj da se prevaziđe sport (principi kompeticije i kvantitativno merljivog učinka) i napravi iskorak ka novim oblicima slobodnog telesnog aktivizma.

Praktične konsekvence Krokovljeve koncepcije postaju jasnije kada se ima u vidu da je za njega postojeći “svet brige” nepromenljiv, odnosno, da čovek može da traži “slobodu” i “sreću” jedino u svetu iluzija koji mu on nudi. Osnovna pretpostavka za “sreću” je bespogovorno trpljenje nesreće. Da se ne bi borio protiv zla kojem je svakodnevno izložen, Krokov nudi čoveku bekstvo u “svet sreće” u kojem će pronaći kompenzaciju za patnju kojoj je u “svetu brige” izložen. Igra (sport) nije “zamena” postojećem svetu, već je moguća jedino u odnosu prema njemu. Krokov: “Bio bi to rđav nesporazum kada bi se na osnovu rečenog zaključilo da se radi o antropologiji homo ludens-a (pod. K. K.) – tako da je čovek samo tamo potpuno čovek gde se igra, ili kao da čak treba napraviti utopijski nacrt ‘sveta igre’.” Igra “dobija svoje konture, svoju draž i uzbudljivost prvenstveno u suprotnosti prema svetu onakvom kakav  jeste”. Otuda bi “ostvarena utopija mogla da bude bezbojna, tako nepodnošljivo dosadna kao i svako ostvarenje utopije.” (41) Opsednut nastojanjem da spreči svako kritičko sučeljavanje sa “svetom nesreće” koje bi moglo da vodi njegovoj promeni, Krokov svakodnevna ponižavanja kojima je “običan” čovek izložen, neizvesnost egzistencije, sve stravičnija stradanja onih koji su najmanje zaštićeni – proglašava dobrodošlom osnovom u odnosu prema kojoj “igra” dobija “svoju draž i uzbudljivost”. Krokovljev “svet sreće” crpi svoju snagu iz “sveta nesreće”: što je veća nesreća u svakodnevnom životu, to je bogatiji “svet sreće”. Da je Krokov bliži hrišćanskoj doktrini nego emancipatorskom nasleđu građanskog društva govori i  njegov spis “Značaj sporta za moderno društvo“, koji završava Platonovom mišlju da je “čovek zato stvoren, da bude igračka bogova, i to je uistinu ono najbolje kod njega”. (42) Poput Huizinginog, ni Krokovljev homo ludens nije čovek-igrač, znači stvaralac svog sveta, već čovek-igračka, znači oruđe u rukama “nad-ljudskih” sila. Svodeći težnju čoveka za srećom na sport (igru), i isključujući (stvaralački) rad, muziku, slikarstvo, poeziju, međuljudske odnose, praktično, čitav ljudski život kao moguću oblast ljudske slobode i sreće, Krokov je završio svoje posmrtno slovo kapitalizmu sa pitanjem: “Ali, šta je uistinu naša civilizacija, pored sportskih igara i takmičenja, stvarno u stanju da ponudi mladima – a da to nije droga ili nasilje?” (43)      

Bero Rigauer je svoje razmatranje o sportu usmerio na odnos između (industrijskog) rada i sporta. Po Hopfu, “Rigauerov rad ne može se posmatrati jednostavno kao otelotvorenje Habermasovih misli, jer se ova dva autora razlikuju u metodama. Dok Habermas polazi od analize rada i izvodi određene zaključke o ponašanju u slobodnom vremenu, Rigauer pokušava da dokaže postojanje veze između rada i sporta – da u oba radna sistema… ‘pojam vrednosti učinka zauzima visok društveni rang’. Rigauer obrađuje princip učinka kao deo sistema vrednosti (po Parsonsu), dakle, sociokulturno.” I pored razlika, Rigauer sledi Habermasov pristup društvu i “sport smatra ‘instrumentalnom radnjom’, jer potpuno odvaja pojam instrumentalne radnje od Marksovog pojma rada i rad označava kao ‘ciljnoracionalnu radnju’ (po M. Veberu)”, čime je omogućeno da se “društveni sistemi razlikuju po tome da li u njima prevladava ciljnoracionalna radnja ili interakcija”. Ovde Hopf, u fusnosti, dodaje da je “razlikovanje rada i uzajamnog odnosa i Habermasove koncepcije da je emnacipacija moguća samo u oblasti uzajamnog odnosa, mnogo uticalo na diskusije o emancipaciji u sportu. Ditrih (kao i Hauptman, Bernsdorf) je eksplicitno pokušao da razlaganjem sporta na instrumentalnu i komunikativnu radnju (interakciju) pronađe sastavne delove sporta koji nisu interakcija, preko kojih je moguća emancipacija (kod Rigauera nalazimo slične pokušaje, npr. u “Sport i rad“)”. Hopf smatra da “Habermasovu predstavu emancipacije treba odbaciti”, budući da on emancipaciju “vidi ograničenu u oblasti interakcije, ne-rada”, čime je “oblast rada, u kojoj se samo, po Marksu, može ostvariti emancipacija, ostavljena u stanju prinuda.” (13)

Po Rigaueru, “prvi stepen (u nastanku) metoda treninga i obuke u modernom sportu učinka blizak je zanatskom stupnju proizvodnje”. Rigauer se poziva na “istorijski primer”: “Još 1896 mogao je bacač kugle i trkač Garet da pobedi u bacanju diska, iako je u Atini prvi put imao priliku da vidi disk.” (14) Kao posledica sve intenzivnijeg “rasparčavanja rada” (ovde se Rigauer poziva na Fridmana), sport “preuzima analogne metode treninga i obuke – u svakom slučaju sa izvesnom vremenskom distancom”. Sa genetskog aspekta gledano, zaključuje Rigauer, “sport učinka očigledno se nalazi u kauzalnoj istorijsko-društvenoj vezi sa industrijskim razvojem racionalnog organizovanja ljudskog rada.” (15) Ako pođemo od ovih Rigauerovih stavova, neminovno se nameće pitanje kako je moguće da  se krajem XIX veka, u vreme kada se industrijski razvoj na Zapadu nalazio u fazi najintenzivnijeg razvoja, u osnovi sportskog treninga i obuke našla zanatska proizvodnja? Ako je suditi po Marksu, manufakturna proizvodnja je još sredinom XVI veka počela da istiskuje zanatsku proizvodnju da bi dosegla svoj najviši stepen razvoja sredinom XVIII veka: “Proširenje svetskog tržišta i kolonijalni sistem, koji spadaju u krug opštih uslova za postojanje manufakture, pružaju manufakturnom periodu bogat materijal za podelu rada u društvu. Nije ovde mesto da dublje zalazimo u dokazivanje kako ona pored ekonomske zahvata i svaku drugu oblast društvenog života i svugda udara temelj onom izgrađivanju stručnosti, specijalizaciji i rasparčavanju čoveka koje je još učitelju A. Smitha, A. Fergusonu, izmamilo usklik: “Mi smo nacija helota i nema više slobodnih građana među nama”.” (16)

Pretvaranje radnika u “nakazu”, (17) od strane manufakture, dovodi do kraja krupna industrija koja “tehnički ukida manufakturnu podelu rada i njeno doživotno vezivanje čitavog čoveka za jednu delimičnu operaciju, a da u isto vreme kapitalistički oblik krupne industrije još strahovitije reprodukuje tu podelu rada: u pravoj fabrici pretvarajući radnika u svestan pribor kakve delimične mašine, a svugde inače, bilo mestimičnom upotrebom mašina i mašinskog rada, bilo uvođenjem ženskog, dečijeg i nekvalifikovanog rada kao nove osnovice podele rada. Protivrečnost između manufakturne podele rada i suštine krupne industrije probija se silom. Ona se između ostalog ispoljava u strahovitoj činjenici da se veliki deo dece, zaposlene u modernim fabrikama i manufakturama, i koja su od svojih najnežnijih godina prikovana za najjednostavnije manipulacije, godinama eksploatiše a da ne nauči nikakav rad koji bi ih osposobio da bi se kasnije mogla upotrebiti bar u istoj manufakturi ili fabrici.” (18) Što se “duhovnih snaga” tiče, o tome Marks piše sledeće: “Odvajanje duhovnih snaga procesa proizvodnje od ručnog rada i njihovo pretvaranje u sile kapitala nad radom završava se, kao što smo već ranije nagovestili, u krupnoj industriji, podignutoj na temelju mašina. Delimična umešnost individualnog, opustošenog mašinskog radnika iščezava kao sporedna sitnica pred naukom, pred ogromnim prirodnim silama i masovnim društvenim radom, koji su oličeni u mašinskom sistemu i koji s njime čine moć “gazde” (mastera). (…) Tehničko potčinjavanje radnika jednoličnom hodu sredstava za rad i naročiti sastav radnog tela od lica oba pola i najrazličitijih godina starosti stvaraju kasarnsku disciplinu koja se izgrađuje u savršen fabrički režim i potpuno razvija već ranije pomenuti rad vrhovnog nadzora, ujedno, dakle, i podelu radnika na ručne radnike i nadzornike, na industrijske redove i industrijske podoficire.” (19)

U vreme kad je Garet bacao disk, kuglu i trčao, “industrijsko društvo” je imalo za sobom desetine godina najintenzivnijeg razvoja i to ne na temelju zanatskog, već industrijskog rada. Štaviše, o pravom prodoru metoda industrijskog rada u sport možemo govoriti tek nakon Drugog svetskog rata, u vreme kada je sport postao prvorazredno političko oruđe u međublokovskom obračunu. Isto tako, prvi koji su od sporta stvorili industrijski pogon za proizvodnju rekorda (rekordera) bile su zemlje “realnog socijalizma” koje su bile na znatno nižem stupnju industrijskog razvoja nego razvijeni kapitalistički svet. I danas je “plansko” postizanje rekorda od strane bivšeg DDR-a ostao izazov na koji je teško odgovoriti. Međutim, čak 1952, na Olimpijskim igrama u Helsinkiju, znači više od pola veka nakon Gareta, češki trkač Emil Zatopek postiže novi svetski rekord na 10.000 metara, osvaja prvo mesto na 5.000 metara i pobeđuje u maratonu – a da nikada ranije nije  pretrčao tu distancu. Pretrčavši nešto više od polovine staze, Zatopek se obratio glavnom favoritu trke, Englezu Džemsu Petersu: “Izvinite, nisam trčao maraton ranije, ali zar ne mislite da bi trebalo da trčimo malo brže?” Nakon toga, Zatopek je ubrzao tempo i završio sa više od dva minuta prednosti pred svojim rivalima. (20) Sve ovo ne smeta Rigaueru da današnji sport suprotstavi sportu sa kraja XIX veka u kome je industrijsko društvo doživelo svoj puni procvat i u kome je davno bila prevaziđena ne samo zanatska osnova rada, već i oblici društvene svesti koji su se na osnovu njega formirali. “Izvesna vremenska distanca” iznosi više od pola veka pa se logično nameće pitanje kako je zanatski rad, u razvijenom industrijskom društvu, mogao da bude osnov za sportsku delatnost, odnosno, šta je to trebalo da se desi pa da metodi racionalizacije, koji dominiraju u industrijskom radu, postanu dominirajući i u sportu? Interesantno je i to da Rigauer ništa ne govori o drugim metodima koji se primenjuju u sportu (od dopinga preko hormonalnih terapija do genetskog inžinjeringa), a koji nemaju veze sa industrijskim radom, što samo upućuje na činjenicu da su metodi industrijskog rada samo jedno od sredstava koja se primenjuju u sportu da bi se omogućio dalji “progres” koji se zasniva na apsolutizovanom principu kvantitativno merljivog učinka. U vezi s tim i pitanje, kada je došlo do razvoja novih metoda i intenziviranja njihove primene što je dovelo do toga da sportisti, još od detinjeg uzrasta, i bukvalno postanu objekti najmonstruoznijih “naučnih tretmana” koji po svojoj destruktivnoj prirodi prevazilaze sve što je viđeno u industrijskoj proizvodnji? Zbog čega je to bitno?

Rigauer sve vreme nastoji da dokaže neposrednu uslovljenost sporta industrijskim radom. On je glavni krivac što sport nije slobodna aktivnost slobodnih ljudi, već radni pogon koji se bavi proizvod njom rekorda – po njegovom uzoru. Otuda ta nategnuta kauzalnost koja sa lakoćom preskače čitave istorijske periode da bi se našla u prostoru u kome su metodi industrijskog rada postali samo jedan od načina sve stravičnijeg uništavanja čoveka. Hopfov odgovor Ajhbergu, da Rigauerovo delo “ništa ne gubi ako se neke paralelnosti ne poklapaju”, treba prihvatiti sa rezervom budući da je “nasilno dokazivanje kauzalne veze” (Ajhberg), (21) posledica Rigauerovog redukcionističkog pristupa industrijskom radu i sportu koji sledi iz ograničavajućeg teorijskog koncepta koji se nalazi u poleđini njegove analize (i uspostavlja određene političke okvire) – koji on nije želeo da dovede u pitanje. Neposredna posledica ovakvog pristupa je usmeravanje kritičko-menjalačkog uma iz društvenog prostora i sa polja političke borbe na polje besplodnih fenomenoloških analiza.

Rigauer je principu učinka dao centralno mesto u analizi paralelnosti i uslovljenosti sporta industrijskim radom. Problem je u tome što on ne pravi bitnu razliku između industrijskog i prethodnih oblika rada, odnosno, što ne shvata da se radi o kapitalističkom načinu industrijske proizvodnje, bez čega nema modernog pojma učinka. Ovde se treba potsetiti i Marksovog stava da se “svugde mora praviti razlika između veće proizvodnosti koja je plod razvitka društvenog procesa proizvodnje, i veće proizvodnosti koja je plod kapitalističke eksploatacije procesa proizvodnje”. (22)  Rigauer je iz rada, a to znači iz odnosa rada i sporta, uklonio čitav posrednički mehanizam kapitalističke reprodukcije koji nameće specifični istorijski oblik kvantitativnog posredovanja kojim se određuje učinak: ne upotrebna, već prometna vrednost proizvoda (robe) postaje mera vrednovanja učinka.

To što je Garet bacao disk koji nije prethodno ni video govori kako o nerazvijenosti sporta (relativno niskog nivoa učinka), tako i o činjenici da je odnos prema sportu još bio posredovan “čistim” duhom takmičenja u sučeljavanju sa kojim se, pogotovu u “pedagoškoj” ravni, razvija princip učinka. Sport, kao transparentna afirmacija “principa jednakosti na startu”, “lične inicijative”, “borilačke volje”, “ličnog dostignuća” (Lašova “autonomija kulturne tradicije”), dakle izvornih vrednosti “pravog” kapitalizma, pružao je (prvo u normativnoj a kasnije u propagandističkoj ravni) “prirodni” otpor tendenciji da bude integrisan u sistem kapitalističke reprodukcije, pogotovu da postane industrijski pogon za proizvodnju rekorda. To je jedan od glavnih razloga za uspostavljanje “vremenske  distance” između nastanka modernog sporta i primene metoda inustrijskog rada u njemu. Garetov odnos prema sportu nije se temeljio na preživelim ostacima zanatskog rada, već na duhu liberalizma koji je u “izvornoj spontanosti” ljudske borbe i savladavanja napora (postizanja učinka) tražio spas od monopolističkog kapitalizma koji neumoljivo, posredstvom tehnike i nauke, od “slobodne individue” stvarao podanika sve moćnijih kapitalističkih koncerna. Međutim, upravo je progresistički karakter liberalizma  (citius, altius, fortius), posredstvom mehanizma “slobodne konkurencije” (tržište), doveo do toga da se, umesto “ličnog učinka (dostignuća)”, kao oblika spontanog ljudskog samoprevazilaženja, uspostavi dominacija (kapitalističkog) principa učinka izraženog u “rekordomaniji”. Posredstvom kvantitativnog sravnjivanja, učinak postaje od čoveka otuđena vrednost i kao takva “objektivni kriterijum” za određivanje “ličnog dostignuća”. Kada Rigauer govori o Garetu on ima u vidu činjenicu da još nije bila izvršena specijalizacija koja je karakteristična za industrijski rad, a ne o karakteru njegove sportske aktivnosti u kontekstu prirode (modernog) kapitalističkog učinka. Isti oni mehanizmi koji su od proizvoda stvorili robu, stvorili su od ljudskog rezultata rekord. Apsolutizacija rekorda stvorila je uslove da se čovek takmiči sa “objektiviziranim” i depersonalizovanim rezultatom (rekordom), što znači da “pravi” protivnik postane izlišan. Pošto je (apstraktni) “rekord” postao mera vrednovanja “dostignuća”, odnosno, “pobede”, neposredni smisao sporta postaje postizanje rekorda, što znači potpuno podređivanje čoveka svim onim metodima i sredstvima sa kojima on može da se postigne. Rigauer nije shvatio da pojavljivanje racionalizacije u sportu, koja je karakteristična za industrijski rad, pretpostavlja racionalizaciju pristupa sportu koja podrazumeva njegovu instrumentalizaciju. Industrijski rad jeste bio nužan, ali ne i dovoljan uslov da bi sport postao oblast u kojoj će se reprodukovati metodi primenjeni u industrijskom radu. Kapitalistička eksploatacija industrijskog rada, odnosno, postajanje sporta pogonom kapitalističke reprodukcije i (političkim) sredstvom za zaštitu strateških interesa kapitalističkog poretka je ona karika koja uspostavlja vezu između rada i sporta kao konkretnih društvenih pojava.

Izbacujući proizvodne odnose iz industrijskog rada, Rigauer je izgubio iz vida da priroda primene metoda industrijskog rada u sportu uslovljavaju i uspostavljanje međuljudskih odnosa u kojima se reprodukuju odnosi vladanja (potčinjavanja) i eksploatacije, odnosno, hijerarhija moći koja je karakteristična za kapitalistički proizvodni (industrijski) pogon. Tome ide na ruku priroda sporta kao otelotvorenje principa kompeticije (borilački individualizam koji se temelji na agresivnom egoizmu) i “individualnog dostignuća” (učinka). To je, između ostalog, ono što razlikuje radni od sportskog pogona a do čega Rigauer, svodeći odnose između ljudi na formalizovana ponašanja, nije mogao da dođe. Uzmimo za primer položaj sportiste. Rigauer: “Sama uloga sportiste koji je usmeren ka učinku biće utvrđena – slično ulozi koju imaju radnici i nameštenici – na osnovu individualnog proizvođenja posebnog učinka. Od njega se očekuje ponašanje koje je usmereno ka učinku: trening (rad), marljivost, tačnost, ispunjavanje zadataka na treningu (radni plan) i tome slično. U ugovoru (trening ili radni-ugovor, na primer trening-obaveza kod veslača, licencni igrački ugovor u fudbalu), koji je obavazujući za ugovorne strane, se utvrđuju sva očekivana ponašanja u okviru određene uloge”. (23)

 Rigauer rad sportiste svodi na trening. Iz njegove analize sledi da klub kupuje igrača da “uredno” trenira, a ne da igra utakmice. U stvari, pravi rad sportiste je igranje utakmica, osvajanje bodova, dovođenje publike, omogućavanje televizijskih prenosa, reklama, što znači – proizvođenje profita za vlasnike kluba. U širem smislu i trening spada u rad, ali kao priprema za glavni show koji proizvodi efekte zbog kojih se i organizuju sportske pretstave. Rigauer polazi od principa učinka, ali zaboravlja da nije učinak na treningu taj po kome se vrednuje rad igrača, već je to učinak na utakmicama. Shodno tome, opstanak igrača u klubu zavisi pre svega od toga da li je “pružio očekivanu igru” koja se, opet, ne procenjuje na osnovu Rigauerovih formalizovanih zahteva, već na osnovu rezultata koji klub postiže. Uspeh u takmičenju, što znači borba za opstanak u sportskom show-business-u, pretstavlja onu silu koja relativizuje učinak na utakmici, a time i učinak na treningu i određuje ko će se naći na klupskoj “crnoj listi”. Ugovorom ne samo da se ne utvrđuju “sva očekivana ponašanja”, u okviru uloge koju igrač treba da ima, već nema ni reči o osnovnom ponašanju igrača od kojeg mu zavisi egzistencija i afirmacija – o igračkoj delatnosti. Potpisujući ugovor sa klubom igrač prodaje svoju radnu snagu (igračku sposobnost) i obavezuje se da će ispunjavati “sve obaveze prema klubu” i da će bespogovorno prihvatiti “klupska pravila”. Za uzvrat, dobija određenu materijalnu nadoknadu za potpis ugovora, koji je uvek na određeno vreme, reguliše mesečna i druga primanja itd. Ono što mu klub ne garantuje je mesto u timu, odnosno, elementarno radno pravo – da igra. Garantovanje prava na igru (rad) razrušilo bi osnove samog profesionalnog sporta, uništilo osnovni pokretački mehanizam koji reprodukuje samovolju koja treba da natera čoveka da uništi svoje “protivnike” i sebe da bi se nastavila ludačka trka za profitom. Egzistencijalna ucena je najjednostavniji i naefikasniji način da se ubije ljudsko u čoveku i od njega stvori zver, kamikaza, gladijator, cirkuzaner, mašina za davanje golova i postizanje “neverovatnih rezultata”. U sportskoj ekipi dominira princip “borba svih protiv svih” u ogoljenom obliku. Pravilo je da svaki igrač ima jednu ili više “zamena”. Trening je otvorena borba između suigrača za mesto u timu. Jer, biti u timu znači igrati, odnosno, obezbediti novi ugovor, pobeći iz sirotinjskog geta, povećati šansu za opstanak… Borba za mesto u timu je onaj mehanizam koji sistematski i podmuklo razara međuljudske odnose u ekipi i omogućava vlasnicima i treneru da obezbede bezgraničnu vlast nad igračima. Potpisivanjem profesionalnog ugovora igrač, zapravo, postaje svojina kluba, objekat samovolje vlasnika i trenera, jedan u klupskoj “ergeli” koji neprestano  mora  da se grčevito bori da bi se uvek iznova “dokazao” i “zaslužio” mesto u timu. Istovremeno, igrač je primoran da se u potpunosti povinuje vladajućoj samovolji, da uvek iznova dokazuje lojalnost vlasnicima kluba i treneru, da bude “poslušan momak” koji “ne zavlači nos tamo gde ne treba” i koji predano izvršava ono što se od njega zahteva (bilo da je reč o nanošenju teških telesnih povreda “protivniku” ili upotreba dopinga i drugih “stimulativnih” sredstava). Kada se tome doda pravo kluba na “obeštećenje”, što znači da sportista nije “slobodna “radna snaga, poput radnika, već je predmet kupo-prodaje, svojevrsno roblje vlasnika show-business-a, jasno je da se u sportu ne radi o (apstraktnoj) birokratizaciji odnosa na osnovama podele rada, kako to prikazuje Rigauer, već o reprodukovanju odnosa kapitalističke vlasti i eksploatacije i to u ogoljenom obliku. Rigauer je pokušao da putem “radnog ugovora” pribavi formalno (pravno) pokriće bezočnoj manipulaciji ljudima u sportu: “profesionalni ugovor” postaje juristička maska za diktaturu kapitala nad sportistom-najamnikom i način da joj se pribavi “civilizacijska” legitimnost.

Imajući u vidu Rigauerovo shvatanje položaja sportiste-najamnika, može se reći da on uopšte nije shvatio specifičnu prirodu sporta. Rigauer, naime, polazi od toga da je sportista, poput radnika, najamna radna snaga, “previđajući” očiglednu činjenicu da je on pre svega, kao telesnost, predmet rada (obrade) i oruđe za rad. U sportu se, dakle, ne reprodukuje samo odnos kapitala prema radnoj snazi, već i odnos kapitala prema oruđu za rad i prirodi kao predmetu rada (sirovini). Iskorišćavanje radne snage sportista pretpostavlja pretvaranje njegovog tela u oruđe za postizanje rekorda (robotizacija) i njegovo iskorištavanje (uništavanje) kao energetskog izvora i sirovine. Potpisujući ugovor sportista prodaje sebe “u paketu” budući da izgradnja ubilačke i (samo)destruktivne telesnosti pretpostavlja uništavanje ljudske i razvoj ubilačko-(samo)destruktivne svesti. Iza “radnog ugovora” sportiste i njegovih formalizovanih uloga kriju se, zapravo, moderni robovlasnički odnosi. Kada se imaju u vidu prihodi najvećih “zvezda” sportskog show-business-a, njihovo ponašanje i tretman u javnosti – položaj sportiste ni najmanje ne izgleda tragično. Stvari izgledaju sasvim drugačije kada se zna da na hiljade dece nestane u sve dubljoj močvari današnjeg sporta – da bi jedan mogao da uspe. Istovremeno, svaki novi rekord odnosi sve veći broj ljudskih života. U sportu, senke smrti ukrštaju se sa blještavim sjajem reflektora.

Kod Rigauera radi se o redukovanom paralelizmu. On ne nastoji da analizira sport kao kompleksnu i specifičnu društvenu pojavu, na osnovu čega se jedino i može doći do pravih i plodotvornih analogija između rada i sporta, već ostaje na površini pojava konstruišući formalizovane karakteristike i veze koje pre mistifikuju, nego što upućuju na pravu prirodu sporta. Osnovna Rigauerova metodološka pogreška je u tome, što razvoj sporta nije sagledao u kontekstu razvoja kapitalističkog društva, već u kontekstu razvoja industrijskog rada koji, nekritički sledeći Habermasa, svodi na “instrumentalnu” delatnost. Na taj način rad je izgubio društveni, a zadržao tehnički karakter. Polazeći od sličnosti između tako određenog industrijskog rada i sporta, Rigauer svodi sport na delatnost koja odgovara radu kao instrumentalnoj delatnosti. Redukcionistički odnos prema radu postaje polazište za redukcionistički odnos prema sportu: sport nije posebna društvena pojava, nego poseban oblik ljudskog ponašanja koji je analogan industrijskom radu u kome (instrumentalni) karakter radnih uloga određuje prirodu međuljudskih odnosa. Čak i da prihvatimo da je osnovni smisao Rigaurovih razmatranja bio da prikaže sličnosti između industrijskog rada i sporta, treba reći da se one mogu razumeti na pravi način samo ukoliko se ima u vidu da je sport specifična društvena pojava.

Sputan ograničenim mogućnostima svog metodološkog koncepta, Rigauer nije bio u stanju da izvrši uporednu analizu razvoja kapitalizma i razvoja sporta, odnosno, uslovljenosti razvoja sporta razvojem kapitalizma, što bi otvorilo mogućnost za plodotvorne analize i zaključke. Sudbinski vezan za redukovani model industrijskog rada, na osnovu kojeg konstruiše redukovani model sporta, Rigauer teško može da pruži zadovoljavajuće odgovore ne pitanja koje postavlja kapitalizam u tzv. “post-industrijskoj” fazi razvoja. Radi se, naime, o postajanju sporta show-business-om čija priroda je neposredno uslovljena destruktivnim prirodom „potrošačkog društva“, a pravila igre diktirana od strane vlasnika kapitala.

I pored toga što je  svoju analizu odnosa između industrijskog rada i sporta stavio u ograničeni istraživački kontekst, metodološka ograničenost njegovog redukovanog paralelizma ne pojavljuje se kao ograničenje za definisanje odnosa prema sportu kao realnoj društvenoj pojavi, odnosno, prema kapitalističkom društvu. Iako konstatuje da je novo samorazumevanje sporta moguće samo u okviru opštih društvenih promena, područje rada (kapitalističke reprodukcije), shodno njegovoj koncepciji, ostaje van domašaja kritičko-menjalačke prakse. Kad je reč o sportu, Rigauer prvo ukazuje na svojevrsnu fatalnu uslovljenost sporta industrijskim radom, da bi se, na kraju svog razmatranja, založio “za jedno novo razumevanje sporta” koje će da se distancira od učinka koji “kopira ciljno-racionalni model koji odgovara radu” i koje će svoje delatno otelotvorenje pronaći u “sportskom pokretu” (Sportbewegung) (24) – koji je širi od sporta učinka i kojem “neprestano preti opasnost da prihvati modele mišljenja koji su bliski radu, koji su povezani sa autoritetom i koji su apolitični”. Na taj način Rigauer uvodi u problematiku sporta “sportski pokret” koji ne samo da nastaje u “industrijskom društvu”, a istovremeno je (za razliku od sporta) nezavistan od njega, već postaje samostalna menjalačka snaga koja je u stanju da oslobodi etablirani sport pogubnog uticaja industrijskog rada i omogući da sport “dođe do novog pojma o sebi”. Radi se o tome da se u sportu “ukinu delatne strukture koje odgovaraju radu”, odnosno, da se “razgrade represivne racionalne mere i razobliči fetišizam učinka”. U tom pravcu su, po Rigaueru, već učinjeni pokušaji u “današnjoj sportskoj praksi” i to posredstvom pokreta “Drugi put” (“Zweiten Weg“) Sportskog saveza (Zapadne) Nemačke. Rigauer se, dalje, zalaže da se “ukinu shvatanja i delatnosti koje su vezane sa autoritet”, što znači da “sportski pokret” treba da omogući da se u sportu ukinu pravila, propisi, birokratsko odlučivanje, poslušnost i da se na osnovu samostalnog opredeljivanja kvantitativno i kvalitativno proširi individualni delatni prostor. Rigauer takođe smatra da treba da se izvrši “politizacija” sporta u tom smislu da oni koji se bave sportom treba da “ustanu protiv politički zloupotrebljene moći”, a to znači protiv povezivanja sporta sa državnom vlasti (ovde Rigauer ima pre svega u vidu sportiste u tzv. “realnom socijalizmu”). Na kraju, u okviru zahteva za “deideologizacijom sportskog pokreta”, Rigauer se zalaže za takvo shvatanje sporta koje se neće temeljiti na “fiktivnim pretstavama naših želja”, nego na “empirijskim osnovama” i “prosvetiteljskim principima” na čemu može da se utemelji takav koncept, koji “otvara sport za nešablonizovane procese učenja”. (25)

Ako pođemo od Rigauerovog osnovnog stava da sport nije pojava sui generis i da je uslovljen industrijskim radom, postavlja se pitanje kako je uopšte moguć sport koji ne samo da nije “udvajanje sveta rada”, već je njegova suprotnost? Ovo pitanje je tim pre opravdano, jer promene u sportu treba da izvede “sportski pokret” čiju kičmu pretstavlja institucionalizovani vrh etabliranog sporta koji je upravo predmet Rigauerovog kritičkog razmatranja. Šta se to bitno desilo što je dovelo do formiranja “sportskog pokreta” i usmerilo ga ka “prevratničkoj praksi“? Kako to da su nosioci sporta iznenada napustili svoje formalizovane uloge, koje im je nametnuo industrijski rad, i okrenuli se protiv sile koja je, od nastanka sporta, neposredno uslovljavala njegovu prirodu? Rigauerov odgovor na ovo pitanje ukazuje na to, da se njegov „Drugi put“ ne zasniva na instrumentalnoj, nego normativnoj sferi, tačnije, da je svesni odnos ljudi prema sportskoj delatnosti od presudnog značaja za njen razvoj.

Odlučujuća promena koja je, po Rigaueru, uslovila uspostavljanje kritičko-menjalačkog odnosa prema sportu, nastala je u oblasti proizvodnje: “…kako današnje konzumersko društvo proizvodi kvantitativno više nego što mu je potrebno za obezbeđivanje njegove egzistencije, tako i sport učinka ponekad proizvodi rekordne rezultate koji jedva mogu da posluže održanju ili popravljanju telesnih funkcija”. (26) Vrhunski sportista je izložen takvim psiho-fizičkim naporima “koji od njega neretko stvaraju invalida, a u pojedinim slučajevima dovode do smrti”. Imajući u vidu da je Rigauer i rad i sport sveo na instrumentalnu dimenziju i da je odnos prema čoveku postavlja u okvire uloga koje uslovljavaju i uokviruju njihovo ponašanje, njegovo pozivanje na zdravlje, odnosno, pokušaj da se postavi pitanje o smislu sporta kao ljudske aktivnosti, ozbiljno je odstupanje od njegovog osnovnog opredelenja. Interesantno je i to da Rigauer uspostavlja analogiju između kvantiteta robne proizvodnje i dostignutih rezultata u sportu, ali prema njima ima različiti pristup: činjenica da “konzumersko društvo proizvodi kvantitativno više nego što mu je potrebno” nema onaj anti-egzistencijalni (anti-zdravstveni) karakter kao što to ima sport. Umesto da se sučelji s destruktivnom prirodom konzumerskog društva, Rigauer ostaje na nivou “kvantiteta”, iz čega slede tako suzdržani komentari sve dramatičnijeg zbivanja u sportu u kome je uništavanje čoveka postalo zakonitost, a ne slučajnost. Štaviše, čak i kao nesporni uzročnik onoga što se dešava u sportu, “konzumersko društvo” ostaje van domašaja kritike i samim tim menjalačke prakse.

Protivrečnost Rigauerove koncepcije još je očiglednija u njegovom razmatranju položaja “vrhunskog sportiste”: kako je moguće da se u sportu, koji je “udvajanje sveta rada”, sve više povećavaju psiho-fizička naprezanja koja od sportiste stvaraju invalide i vode ih u smrt, istovremeno dok dolazi do skraćivanja radnog dana i do smanjivanja telesnih naprezanja radnika? Zbog čega humanizovanje “sveta rada” nije dovelo do humanizovanja sveta sporta? Može se, isto tako, postaviti pitanje kako to da u procesima rada sve više dolaze do izražaja intelektualne sposobnosti čoveka, dok je u sportu čovek sve više sveden na telesnost, a “sportsko takmičenje” na krvave gladijatorske borbe i samoubilačke poduhvate?

Očigledno je da je u sportu došlo do obračuna s emancipatorskim mogućnostima industrijskog rada, pogotovu s emancipatorskim mogućnostima novih oblika rada u kojima dominira inovativni (potencijalno stvaralački) um. Uzmimo za primer žene. Nema modernog oblika radne aktivnosti u kojem žena nije ravnopravni učesnik. Istovremeno, u sportu žena je (i dalje) degradirana na biće “drugog reda” – zbog telesne “inferiornosti” u odnosu prema muškarcu. Rigauer nije shvatio da je sport otelotvorenje “progresivnog” duha kapitalizma, što znači da ima simboličan karakter. Apsolutizovanje principa učinka u sportu nametnuto je ulogom koju sport ima kao sredstvo za dokazivanje “razvojne snage” kapitalizma, što znači kao oruđe za zaštitu njegovih strateških interesa. Današnji rekordi, koji se mere desetim, stotim i hiljaditim delovima sekunde, koji za gledaoca imaju sve više samo apstraktnu vrednost, nemaju drugi smisao već da pokažu da je kapitalizam u stanju “da ide napred”. Metodi industrijskog rada samo su jedno od sredstava koja su primenjena u “razvoju sporta” i to kao oruđe kapitala i otuđene političke moći za potčinjavanje i uništavanje čoveka. Na to upućuje Marks konstatujući da mašina “sama po sebi znači pobedu čovekovu nad prirodnim silima, dok kapitalistički primenjena znači podjarmljivanje čoveka pomoću prirodnih sila”. (27)

Rigauerov obračun s “apsolutizovanim principom učinka” svodi se na obračun s instrumentalizovanim industrijskim radom, a ne sa kapitalističkim oblikom industrijskog rada. Ovde bi Rigaueru mogla da se uputi slična zamerka koju je Marks uputio “buržaskom ekonomisti”, da on “natura svom protivniku glupost da se ne bori protiv kapitalističke primene mašina, već protiv samih mašina”. (28) U sportu se pojavljuju od kapitala zloupotrebljeni metodi koji se pojavljuju u industrijskom radu što je sastavni deo eksploatacije industrijskog, kao društvenog, rada od strane kapitala radi postizanja određenih ekonomskih i političkih efekata u drugim društvenim oblastima. “Racionalizam”, o kome govori Rigauer, potiče iz kapitalističkog načina industrijskog rada, dakle, proizvodnje koja je orijentisana ka profitu, a ne ka zadovoljavanju istinskih ljudskih potreba. Njegova priroda je, u krajnjem, uslovljena iracionalnim (tržišnim) procesima, što znači da se radi o prividu racionalizma. “Racionalizam” i “planiranje” su oblici u kojima se pojavljuju destruktivni procesi kapitalističke reprodukcije, odnosno, načini na koji im se pribavlja “civilizacijska” legitimnost. Na temelju uspostavljenog tehnološkog i naučnog razvoja moguće je stvoriti istinsko humano društvo, a moguć je (ukoliko se ne stane na put kapitalizmu koji je postao totalitarni destruktivni poredak) “novi” totalitarizam koji će, upravo koristeći se dostignućima nauke i tehnike, prevazići sve oblike varvarizma koji su se pojavili u prošlosti; moguće je uspostaviti široki društveni pokret u kome će dominirati slobodni telesni aktivizam usmeren ka igri, pri čemu će naučna i tehnička dostignuća poslužiti za razvoj bogate stvaralačke individualnosti i međuljudskih odnosa (društveni karakter rada, solidarnost, tolerancija, emancipacija žena), a moguć je dalji razvoj uspostavljenih (destruktivnih) procesa. Sport je izvanredan primer na kome može da se vidi kako su emancipatorske mogućnosti industrijskog rada otuđene od čoveka postajući oruđe u rukama kapitala za porobljavanje čoveka i za sprečavanje društvenog razvoja.

Ovde treba potsetiti da se kritički racionalizam, koji je stvoren u vreme prosvetiteljstva, razvijao, u okviru slobodarske misli i prakse, ne samo uporedo, nego u sučeljavanju s “racionalizmom” koji je kapitalistički način proizvodnje uneo i u sport. Rigauerovo pozivanje na “prosvetiteljske principe”, kao osnove za kritiku uspostavljenog “vrhunskog sporta” i izgradnju “Drugog puta” u razvoju sporta, je nelegitimno budući da su oni  (i pored insistiranja na „broju“) od nastanka sporta bili jedno od izvorišta za razvoj kritike sporta kao institucije, a to znači principa kompeticije i učinka koje Rigauer, u obliku “sportskog pokreta”, nastoji da sačuva.

Rigauerova kritika sporta ostaje u okvirima “standardnih” zahteva građanske teorije: negativne posledice razvoja “industrijskog društva” mogu se ukloniti uz pomoć kritičko-menjalačke prakse, a da se ne dovedu u pitanje osnove na kojima počiva kapitalističko društvo. Rigauer ne pravi samo digresiju time što odstupa, iz praktično-političkih razloga, od sporta kao nedodirljive sfere rada (“instrumentalna  delatnost”), već što nastoji da ukloni “loše” posledice uspostavljenog razvoja ne dirajući uzroke iz kojih one proističu. Zbog toga je Rigaueru potreban apstraktni “sportski pokret” (iza kojeg stoji apstraktno “društvo”) koji je samo drugo ime za one koji su i do sada sport držali u svojim rukama. Vladajući establišment kapitalističkog društva putem “sportskog pokreta” treba da pokaže da je u stanju da “izađe na kraj sa negativnostima u sportu” da bi sprečio da sve bespoštednije uništavanje čoveka od strane kapitala i politike (kojima su tehnika i nauka samo sredstvo za postizanje ekonomskih i političkih ciljeva) bude, od strane “radikalnih elemenata”, iskorišćeno za obračun s uzrocima “degradacije sporta” (Laš), a to znači s kapitalističkim poretkom. “Drugi put” u razvoju sporta samo je iznuđen potez koji je započeo i završio u ideološkoj, tačnije, propagandnoj sferi poput svih onih “pokreta” koji su (zvanično) težili “čistom sportu” – bez sučeljavanja s uzrocima “negativnosti” i svim onim strukturama koji sport koriste kao sredstvo za sticanje dobiti, kao reklamni pano i kao sredstvo za manipulaciju “masama”, što znači kao sredstvo za zaštitu strateških interesa kapitalizma. Jer, kakve su šanse “sportskog pokreta” da se izbori za humanizovanje sporta ukoliko iza njega stoji Rigauerovo apstraktno “društvo”, a ne organizovani politički pokret? Očigledno, Rigauerovo odvajanje “sportskog pokreta” od političkog pokreta, koji je usmeren na iskorenjivanje uzroka degradacije sporta, a to znači na ukidanje kapitalističkog poretka, samo odgovara njegovom odvajanju kritike sporta od kritike kapitalizma.

I Rigauerova koncepcija se, u krajnjem, svodi na nastojanje da se dokaže da je vladajući poredak u stanju da ponudi novum i na taj način obesnaži glavni argumenat radikalnih kritičara – da na temelju i u okviru kapitalističkog poretka nije moguće stvoriti alternativu uspostavljenom razvoju. Umesto kritike sporta kao ideologije kapitalističkog društva, nudi se još jedna koncepcija koja u obliku “kritike vrhunskog sporta” nastoji da sačuva sport kao instituciju i udahne mu, putem “sportskog pokreta” (institucionalizovanog u obliku “Drugog puta“), “novi” život. Poput Kubertena, Dima, Baje-Latura i drugih “idealista” koji su nastojali da sačuvaju sport, kao “oazu sreće” (Fink), od razornog dejstva kapitalizma fanatičnim moralizmom i pozivima na rigorozno kažnjavanje sportista (u čemu je prednjačio olimpijski “čistunac” – fašist Everi Brendidž), i Rigauer predlaže razvoj “sportskog pokreta” koji će se pozivati na “prosvetiteljske principe” i istovremeno se razvijati u odnosu prema “lošoj” realnosti kao njegova “drugost”. Praktično, sport postaje paralelni svet u kome čovek treba da pronađe kompenzaciju za  uskraćenu ljudskost u “svetu brige”.

U “Pogovoru” drugom izdanju svoje knjige “Sport i rad“, iz 1979, Rigauer je značajno korigovao neke svoje stavove. On je, doduše, i dalje kod “određenog tipa društvenog rada”, ali ovog puta govori o “kapitalističkoj industrijskoj proizvodnji” koja ima “razorno dejstvo na život”, kao i o tome da ovaj “loš” model “vrši odgovarajuće normativno dejstvo na druge društvene oblasti, kao i na sport”. Otuda “i sportu preti opasnost da postane životno razarajući model ljudskog ponašanja”. U “vrhunskom sportu” se, zaključuje Rigauer, ova tendencija “sve očiglednije ispoljava”. (29) I pored novih tonova, Rigauer do kraja ostaje dosledan branilac sporta, tako da ni u njegovom predlogu za budućnost nema sučeljavanja sa sportom sa aspekta slobodarskog telesnog aktivizma, odnosno, igre.

Linde je (zajedno sa Hajnemanom) sproveo ispitivanje radničke populacije sa ciljem da proveri ispravnost Plesnerovih i Habermasovih tvrdnji. Rezimirajući svoja istraživanja, Linde je došao do zaključka da aktivni sportisti, kao ni stalni posetioci sportskih priredbi, “nemaju negativan stav prema mogućnostima napredovanja na poslu, niti su nezadovoljni poslom”, pogotovu “nemaju negativne pretstave o društvenom ugledu radništva” već,  naprotiv, imaju “pozitivniji stav o političkim pitanjima i o ekonomskom položaju radnika nego nesportisti i oni koji ne prisustvuju sportskim priredbama”. “Imajući baš u vidu sportski angažman verovali smo”, nastavlja Linde, “da možemo da pokažemo da on ne proističe iz potrebe da se kompenzuju zahtevi rada, nego da on pretstavlja ili upućuje na jednu komponentu strukture ličnosti koja će biti potpomognuta konkurencijom na osnovu učinka našeg industrijskog društva funkcionalno u jednoj statistički utvrđenoj meri, kako to potvrđuje manji interes za sport od strane onih koji imaju nejnekvalifikovanija i najneizdiferenciranija mesta u industriji. Ukoliko zamenimo Plesnerovu kompenzacionu teoriju sa prethodno uvedenom selekcionom hipotezom, ne ostaje nerasvetljena očigledna paralela između napretka u industrijskom razvoju i proširivanja interesovanja za sport. Ovo diferenciranje i institucionaliziranje sportskog pogona kao jednog novog kulturnog obrasca koji ima sve veću popularnost upućuje na to, da sama socijalna dinamika progresivnog industrijskog sistema u povećanoj meri oslobađa pre svega ove od ekonomije okupirane vitalne nagone, kao i blokirane subjektivne potrebe i interese radnih ljudi, i isto tako daje prostora njihovom strukturiranju i slobodnom ispoljavanju, kao što im ustupa vreme i materijalna sredstva”. U vezi sa tim, Linde ističe dominirajući uticaj “biografskog” faktora koji ne može da bude interpretiran kao “zahtev rada”, budući da je “individualni sportski angažman ipak već pre (pod. H. L.) ulaska u svet rada razvijen i prihvaćen”. “Nasuprot Plesnerovim shvatanjima, koji u povećanom sportskom angažmanu vidi kompenzaciju za lišavanja koja se doživljavaju u radu, možemo istaći”, zaključuje Linde, “da se sportski angažman po pravilu razvija i postaje navika već pre ulaska u svet rada i da kod dejstva, proveravanja i izražavanja ove tendencije ključnu ulogu ima orijentacija škole ka slobodnoj, igračkoj i ka učinku usmerenoj telesnoj vežbi”. S tim u vezi Linde se suprotstavlja Plesnerovom shvatanju sporta kao “nekonformističkoj” delatnosti, posebno mladih. On tvrdi da su oni koji se bave sportom daleko veći konformisti nego oni koji nisu angažovani u sportu. (6)

Plesnerova reakcija bila je umerena, ali odlučna: “U još većoj meri nego za gospodina Habermasa, i kod mene je bila prisutna metodološka nepripremljenost kada sam, pre jedne ipo decenije, zabeležio nekoliko ideja za sociologiju sporta kojima bi, inače, uzimanje u obzir odnosa u slobodnom vremenu koji nemaju sportski karakter bez sumnje dobro došlo. Sa zahvalnošću pozdravljam to što su one bile povod da se moje teze empirijski provere. Sumnjam da se do toga može doći na temelju ispitivanja osoba. Gospodin Linde hteo je da protiv ‘nadzora socijalno istorijske osnove’ moje argumentacije za svoju skiciranu ‘selekcionu hipotezu’ osigura ‘očevidnost biografskog aspekta’. Po mom shvatanju tu se pojavljuje teškoća da se moje teze uporede sa njegovim nalazima. Upoznao sam vrednost ispitivanja osoba sopstvenim angažovanjem u toku našeg istraživanja za sociologiju predavača na visokoj školi i ne potcenjujem odgovarajuće metode. Pitam se samo, da li se iz tolikih potočića može dobiti pretstava o glavnom toku modernog društva kao i oblici reagovanja na njega”. Plesner dalje ističe da ga ne čudi da ispitanici Lindeovog istraživanja “ne obraćaju pažnju na frustraciju, agresiju, anonimnost i kompenzacione želje. Establišment industrijskog društva brine već za konformitet, i od početka individualno psihološku reakciju na celu situaciju, u kojoj se nalazi industrijalizovani čovek, sasvim razumljivo zamračuje i prekriva sa ličnim mogućnostima (pod. H. P.) koje upravo ova situacija nudi”. Plesner na kraju konstatuje da se u ovoj tački “očevidno nalazi u punoj saglasnosti” sa Habermasovim shvatanjima. (7)

Linde odbacuje ovaj Plesnerov “ironični zaključak” navodeći da je u toku ispitivanja došao do izražaja negativan stav ispitanika u mnogim pitanjima (ekonomski i socijalni položaj radnika, mogućnost  napredovanja na poslu, političkom angažovanju, opšte nezadovoljstvo poslom itd.). U vezi sa tim, Linde zaključuje: “Imajući u vidu Plesnerove teze relevantan je samo (pod. H. L.) naš zaključak, da ovi i drugi negativni iskazi ne stoje ni u kakvoj značajnoj vezi sa sportskim angažmanom i sportskim interesom. Ili, na drugi način rečeno: agresivni stavovi se u krugovima onih koji su zainteresovani za sport ne pojavljuju češće nego kod onih koji nisu zainteresovani za sport.” (8)        

Slično Plesneru, i Habermas pravi sebi “odstupnicu” konstatujući da je bez neke posebne metodološke pripreme zapisao određene misli koje ne bi ponovio u takvom obliku, ali ne napušta svoju osnovnu orijentaciju. On smatra prihvatljivim da se određene kategorije aktivnosti slobodnog vremena interpretiraju, povezano sa socijalno-psihološkom teorijom, kao kompenzacija za lišavanja u profesionalnoj sferi. U tom kontekstu, Habermas sumnja da rezultati empirijskih istraživanja, na koje se Lindeovi zaključci oslanjaju, pružaju mogućnost za proveravanje pretpostavki o “dubokim socijalno-psihološkim međuzavisnostima”. (9)

U odgovoru Habermasu, sa kojim je njihova rasprava okončana, Linde revoltirano konstatuje da nikome ne pada na pamet da metode istraživanja koje je primenio uzme kao zadovoljavajuće polazište za razjašnjenje “duboke socijalno-psihološke međuzavisnosti” o kojoj govori Habermas, istovremeno zamerajući Habermasu da je odbacio sopstveno polazište koje pruža mogućnost za uobličavanje “pomirljive hipotetičke alternative”. (10)

Lindeova koncepcija ima neskriveni propagandi karakter: “Kada jedno društvo – kao što je naše (misli se na Zapadnu Nemačku, prim. aut.) – sebe shvata kao ka učinku orijentisano takmičarsko društvo u kome su na snazi ideal slobodnog izbora poziva pri jednakim startnim mogućnostima (i) princip slobodnog razvoja za svakog sposobnog, i u kojem se u krajnjem svaki drugi mehanizam selekcije bezuslovno uklanja, onda je jednoj takvoj zajednici za ostvarivanje njenih principa potrebna škola koja je i sama visoko selektivna i čiji je rad (bez obzira na njene obrazovne ciljeve koji ovde nisu predmet rasprave) iz ovih razloga organizovan kao jedan krajnje suptilan i regulisan ritual za odmeravanje, dokazivanje i poštovanje razlika na osnovu učinka. Mi znamo da naše društvo odavno ima takvu školu, koja kroz poštovanje razlika u uspehu, koje je sama uspostavila, daje svakom svom učeniku odlučujuća usmerenja za njegov pristup društvenim pozicijama različitog ranga i sa svojom dokumentacijom o školskom uspehu ili neuspehu neposredno, kao što je to Šelski (Schelsky) formulisao, raspodeljuje socijalne šanse.” (11)

Bilo bi interesantno čuti šta misle milioni mladih nezaposlenih Nemaca koji sa fakultetskim diplomama obijaju pragove “poslodavaca” od kojih mnogi jedva da imaju elementarno obrazovanje. Koliko mladih talentovanih stručnjaka mora da obavlja najteže telesne poslove da bi preživelo, istovremeno dok su njihovi “drugovi iz klupe” koji dolaze iz “uglednih porodica”, bez obzira kakav uspeh postigli, predodređeni da budu vlasnici fabrika, banaka, rudnika i da odlučuju kako o sudbini hiljada vrhunskih stručnjaka, njihovih “najamnika”, tako i o sudbini društva? Šta tek reći o deci iz sirotinjskih četvrti koja od malena mora da se “snađu” i obezbede egzsitenciju i koja mogu samo da sanjaju o fakultetskoj diplomi? Linde “zaboravlja” da u “raspodeli socijalnih šansi” izvanredno značajnu ulogu igra i politička opredeljenost. Šta to znači najbolje znaju oni, koji bez obzira na svoj uspeh u školovanju ne mogu da dobiju posao u državnoj službi jer pipadaju nekoj od (inače legalnih) komunističkih partija u (Zapadnoj) Nemačkoj (tzv. “Berufsverbot“).

Insistirajući na “biografskoj” koncepciji, Linde je nastojao da u školi pronađe institucionalno utemeljenje za sport (telesnu kulturu) u kojem su sačuvani osnovni principi kapitalističkog društva u “čistom” obliku. U pitanju je odbranaški potez: Linde se povlači sa stadiona i iz hala i utvrđuje se u školi koja postaje (poslednji) bastion gde se brane vrednosti “pravog” sporta. Časovi telesnog vaspitanja koje Linde, poput Kubertena, svodi na sportsko vaspitanje, postaju izvorište i pedagoški (vrednosni) putokaz za kasniji odnos mladih prema sportu, a to znači prema principima na kojima se zasniva kapitalističko društvo. Zato sport ne može da bude “kompenzaciona” aktivnost. On je način sticanja afirmacije (posredstvom vladajućih kriterijuma vrednovanja) i kao takav način integracije mladih u uspostavljeni poredak, dakle, konformistički aktivizam a ne bekstvo iz postojećeg sveta, pogotovu ne sučeljavanje s njim. Pravi smisao “ambicije”, o kojoj govori Linde, je volja da se uspe u životu poštovanjem zadatih pravila igre. To je skrivena suština “navike” (“biografski” faktor) sa kojom se vrednosni orijentiri iz škole prenose u budući život. Sport je prostor na kome se potvrđuje volja čoveka za uspehom u postojećem svetu – oslobođena od prinude rada i svakodnevnih obaveza. On nije “odslika sveta rada”, već prostor na kome se realizuje ljudska sloboda. Insistiranjem na “biografskom” faktoru Linde nastoji da ukaže na primat i postojanost svesti koja ima pozitivni (lojalni) odnos prema vladajućem (kapitalističkom) poretku.

Nastojeći da sačuva školski sport od etabliranog sporta, Linde svodi “dobrog sportistu” na učenika koji ima dobru ocenu kako iz predmeta “telesno vaspitanje”, tako i dobre ocene iz drugih predmeta. Ovo je od izuzetne važnosti jer Linde neprestano nastoji da dokaže da je sport sredstvo za razvoj svih onih kvaliteta (pre svega “ambicija” da se pobedi i postigne veći učinak) koji odlikuju “uzornog” građanina, znači ne može da bude kompenzacija za neuspeh u drugim predmetima. Otuda i zaključak da su loši učenici istovremeno i loši sportisti, koji u potpunosti protivreči stanju stvari u sportu, ali to Lindea, imajući u vidu celinu njegove koncepcije i njen smisao, uopšte ne obavezuje. Problem je u tome što on, insistirajući na značaju (školskog) sporta, nastoji da afirmiše princip kompeticije i princip učinka. Pri tom, pobeda postizanjem većeg rezultata (rekorda) osnov je za određivanje “uspešnosti” čoveka u sportu. U tom smislu, vrednost sportskog angažmana u školi procenjuje se na osnovu “dostignuća” u vanškolskom sportu. Tzv. “vrhunski sport” je, zapravo, vrednosni orijentir na osnovu kojeg se određuje i meri učinak u svim “nižim” sferama sporta, uključujući i školski sport. A u njemu dominiraju upravo “loši učenici” koji, po Lindeu, ne mogu da budu “dobri sportisti”.     

Linde je odlučni kritičar profesionalizma. On smatra da od lekara odlučene olimpijske pobede, postignute od strane “kvazi profesionalnih amatera”, kao ni show koji izvode “profesionalni izvođači”, nemaju ništa sa sportom kao aktivnošću slobodnog vremena. Linde odbacuje Habermasovu tezu da sport “pod prividom igre i slobodnog razvoja snaga” – “udvostručuje svet rada”, konstatujući da taj sport spada u “svet posla i rada izvođača i njihovih mahera”. “Privlačnost sportske ponude za njegove konzumente nedvosmisleno pripada nečem drugom: zajedno sa radiom, bioskopom, pozorištem, štampom i tome slično, ona spada u sredstva moderne industrije kulture u slobodnom vremenu”, zaključuje Linde. (12) Ne ulazeći, na ovom mestu, u raspravu o tome da li profesionalni (zabavljački) sport spada u kulturu, moglo bi da se primeti da je Linde, odbacivanjem profesionalnog sporta, samo prividno rešio problem. Pravo pitanje je kako je sport postao profesija, odnosno, kako je došlo do komercijalizacije, a to znači do degeneracije sporta. “Maheri” koji drže sport u svojim rukama, i koji čine vladajući establišment kapitalističkog društva, upravo su “ambiciozni momci” iz Lindeovih školskih dvorana, zadojeni “pravim” sportskim vrednostima, koji su od sporta stvorili sredstvo za reprodukciju kapitala i za manipulaciju “masama”. Istovremeno, “vrhunski sportisti” su, kao izraz “najviših društvenih vrednosti”, postali „idoli“ mladih i “nacionalni heroji”. Linde „previđa“ da je profesionalni sport kruna razvoja modernog sporta i to upravo kao otelotvorenje egzistencijalne logike na kojoj počiva kapitalističko društvo. Na fakultetima za fizičko vaspitanje, koji stvaraju nastavnički kadar, ne razvija se kritički, nego idolopoklonički odnos prema “vrhunskom” (profesionalnom) sportu. Shodno tome, školski sport se, i pored svih Lindeovih zaklinjanja u suprotno, uklapa u normativni model etabliranog sporta i  jedan je od osnova za njegovo reprodukovanje. Lindeovo beznadežno nastojanje da sačuva “pravi sport” (a to znači izvorne vrednosti kapitalizma kao najviši pedagoški izazov za mlade) od realnosti kapitalističkog društva (tendencije njegovog razvoja) završava u rezigniranom i besplodnom moralisanju.

Kada je reč o Lindeovoj kritici Plesnera i Habermasa, treba reći da je Linde prihvatio njihov redukcionistički pristup po kome je izvor svih nevolja radnika njihov položaj u procesu industrijskog rada. Nema ni reči o tome da se radi o kapitalističkom načinu industrijske proizvodnje, a to znači o položaju čoveka kao najamne radne snage čija egzistencija zavisi od samovolje kapitala, kao ni o ponižavajućem položaju čoveka u kapitalističkom društvu, a koji je pre svega uslovljen njegovim odnosom prema sredstvima za proizvodnju. Tvrdnja da je sport “odslika industrijskog rada” nije kritika kapitalizma, pogotovu ne poziv za njegovo ukidanje, već je ukazivanje na fatalnu uslovljenost sporta industrijskim radom. Kao što kapitalistički poredak nije odgovoran za društveni položaj radnika, već je to sam čovek (“građanin”) koji je dobio “jednake šanse na startu”, tako nije odgovoran ni za postajanje sporta “odslikom industrijskog rada”.

Habermas je, svodeći industrijski rad, a samim tim i sport kao njegovu “odsliku”, na “instrumentalnu” delatnost, bitno osiromašio pristup sportu, a samim tim i mogućnost za kompleksno sagledavanje položaja čoveka u njemu. Industrijski rad i sport postaju apstraktne pojave između kojih su uspostavljene apstraktne veze. Govoreći, u svom radu “Sociološke zabeleške o odnosu rada i slobodnog vremana“, o sportu i igri kao oblicima kompenzacionog ponašanja u slobodnom vremenu, Habermas tvrdi da se “moć profesionalne sfere u konačnom obliku utoliko jasnije pokazuje, ukoliko ona više pokušava da pobegne u svoju prividnu suprotnost”. Nastojeći da izbegne da pojavama da pravo ime, što znači da ukaže na njihovu uslovljenost mehanizmom kapitalističke reprodukcije, Habermas pribegava verbalnom žongliranju: “moć profesionalne sfere” postaje zaseban entitet, dok “profesionalna sfera” dobija status begunca koji “pokušava da pobegne u svoju prividnu suprotnost”. Istovremeno, Habermas tvrdi da je sport “odavno postao oblast racionalizacije koja je karakteristična za rad”. U prilog te teze on navodi primer “najnovijeg intervalnog treninga, koji je uvela sportska medicina” u kome dolazi do određivanja pauza između pojedinih vežbi  “u principu na isti način kao što to čini Refa-metod koji preporučuje psihologija rada”. Na osnovu toga dolazi do jedne od svojih najznačajnijih teza: “sport pod prividom igre i slobodnog razvoja moći udvostručuje svet rada”, a “individue pod njegovom rukom postaju supstrati masovnog jedinstva”. Nanovo je sport, koji je proizvod kapitalizma, postao samostalna sila koja “udvostručuje svet rada” i određuje da individue “postaju supstrati masovnog jedinstva”. Što se tiče “sportske medicine”, ona je stvorena od strane političkog establišmenta i kapitala da bi se “pospešio razvoj sporta”, pri čemu je intervalni trening samo jedan od metoda koji se primenjuje. U sportu se primenjuju i drugi metodi, o kojima Habermas naravno ne govori, a koji nisu primenjeni u industrijskom radu. Nije reč samo o dopingu, već i o sredstvima za manipulaciju i uništavanje ljudskog organizma, počevši od hormonalnih terapija pa do genetskog inženjeringa. Postajanjem sporta oruđem za ostvarivanje političkih i materijalnih interesa, kao i ograničene mogućnosti ljudskog organizma, doveli su ne samo do primene postojećih, već i do stvaranja posebnih metoda da bi se došlo do novih “vrhunskih rezultata”, a to znači i do stvaranja posebne medicinske grane, u kojoj rade moderni Mengelei, koja se bavi proizvodnjom “rekordera”. Habermas konstatuje da trenažni proces vrhunskih sportista “počinje kao proizvodni proces u istraživačkoj laboratoriji”, kao i da “lekari imaju odlučujuću ulogu u postizanju olimpijskih pobeda kao što inženjeri imaju u ostvarivanju proizvodnog plana”, ali ne shvata da je čovek u “vrhunskom sportu” sveden na sirovinu (predmet obrade) i oruđe sa kojim treba postići “vrhunske rezultate”. Čovek ne samo da prodaje svoju radnu snagu, kao što je to slučaj sa radnikom, već prodaje svoje telo, odnosno, sebe – budući da stvaranje tela “rekordera” podrazumeva i stvaranje fanatizovanog mazohističko-(samo)destruktivnog karaktera. Procesi, koje Habermas tačno opisuje, pretpostavljaju postojanje takvog poretka odnosa i vrednosti, odnosno, postojanje otuđenih centara društvene moći koji su u stanju, radi ostvarivanje svojih (anti-ljudskih) ciljeva, da svedu čoveka na dehumanizovano i denaturalizovano oruđe za postizanje “vrhunskih rezultata”. Drugim rečima, industrijski rad jeste nužan, ali ne i dovoljan uslov da bi se njegovi metodi primenili u sportu i to na način koji vodi uništenju čoveka.

Da je Habermas ostao na fenomenološkom nivou pokazuje i njegovo shvatanje sportske igre: “U onoj meri u kojoj trener dopušta svojim igračima pojedinačne akcije ‘proigravanja’, u toj meri sport uopšte ima veze sa igrom. Ono zažta se tvrdi da je igra, u stvarnosti je profesionalni show na jednoj a konzumenti na drugoj strani”. Uporno se držeći redukcionističkog pristupa, Habermas nije u stanju da shvati da su treneri samo učesnici u formiranju stila igre čija je promena uslovljena “duhom vremena” i zahtevima vlasnika sportskog show-business-a. Treneri su moderni goniči robova koji su i sami pod udarom biča kapitala kome mora da se pokoravaju ako žele da ostanu “u igri”. Oni su produžena ruka vlasnika klubova koji neprestano menjaju pravila igre da bi zadržali atraktivnost i punila hale (stadione), što znači obezbedili TV prenose i reklamne poslove. Trenerov izgled, klovnovsko ponašanje, tretman igrača – sve je podređeno zahtevima show-business-a. Radi se o savremenom cirkusu čiji program režiraju njegovi vlasnici i u kome trener, kao i igrači, ima svoju ulogu. U tom smislu i “proigravanje”, koje Habermas poistovećuje sa (slobodnom) igrom, samo je deo “dobro obavljenog posla” profesionalnog igrača (zabavljača). Istinska igra pretpostavlja slobodu, spontanost, maštovitost, kreativnost… – sve ono što je suprotnost dobro režiranom sportskom “spektaklu”. I upravo je to od izuzetnog značaja: “spektakl” je oblik u kome se sport pojavljuje pred gledaocem. Njegova priroda, životna dramatičnost koju mora da reprodukuje, blještava svetlost reflektora i šarenilo dešavanja – sve to pretstavlja mamac koji treba da izvuče čoveka iz sivila svakodnevne egzistencije i omogući mu da doživi da učestvuje u nečem “velikom”, “istorijskom”, “nezaboravnom”… Režiranje spektakla postaje vrhunski oblik manipulacije ljudima od strane politike i kapitala upotrebom najsavršenijih tehničkih sredstava i naučnih metoda. “Spektakl”, kao standardizovani mehanizam “navlačenja” publike, postaje reklamno pakovanje sportske (zabavljačke) robe. Sport je izvanredan primer na kome se može videti kako su nauka i tehnika (metodi industrijskog rada) postali sredstvo za potčinjavanje radnika i za obezbeđivanje strateških interesa kapitalizma. Sport, prema tome, nije neki neutralni prostor koji se, kao “udvajanje sveta rada”, pojavljuje pred čovekom, već prostor koji se, posredstvom obrazovanja i javnih medija nameće čoveku kao prostor “slobode”. Kako je radnik uspevao, svojom borbom, da skrati radni dan i zadobije vreme koje će moći da iskoristi za svoje lično uzdizanje, jačanje klasne svesti i borbu za oslobađanje okova kapitalizma, tako je sport dobijao na značaju kao “ideološka policijska snaga” (Hoč) koja treba da uništi njegovu kritičko-menjalačku svest i integriše ga u kapitalistički poredak. Nije slučajno što je sport, od svog institucionalnog uobličenja, bio i ostao oruđe u rukama najkonzervativnijih snaga sveta koje “brinu” za očuvanje strateških interesa poretka koji se zasniva na potčinjavanju radnika.

Ovde treba dodati i to, da ako je sport “odslika” ili “udvajanje” sveta rada, teško da sam “privid igre i slobodnog razvoja moći” može da obezbedi takvu privlačnost sporta. Sudeći po onome što se dešava na sportskim terenima, “kompenzacioni” karakter sporta daleko prevazilazi izvore frustracije koje su zadali Plesner i Habermas. To je, zapravo, osnov za objašnjenje kako to da uporedo sa skraćivanjem radnog dana i humanizovanjem radnih uslova (tzv. “post-industrijsko društvo”), što bi shodno Plesnerovoj i Habermasovoj koncepciji trebalo da vodi ka smanjivanju interesovanja za sport kao “kompenzacione” oblasti, dolazi do povećavanja interesovanja za sport. Sve krvaviji i destruktivniji sportski “spektakli”, o čijoj prirodi će kasnije biti više reči, pretstavljaju glavnu “duhovnu hranu” za sve obezvređenijeg i nezadovoljnijeg čoveka. Pored toga, pretstava o sportu kao “udvajanje sveta rada” isključuje iz sporta dramatiku borbe za pobedu i opstanak na stazi koja simbolizuje borbu čoveka za preživljavanje u kapitalističkom svetu. Za razliku od radnika koji je bezimeni točkić u industrijskoj mašineriji, sportista je božansko otelotvorenje najviših vrednosti kapitalizma. Novi “neverovatni rezultati” dokaz su “progresivnosti” i postojanosti kapitalizma. Sve ovo govori u prilog teze da sport nije prosta “odslika” sveta rada, već kondenzovani ideološki izraz principa na kojima počiva kapitalističko društvo. (5)

Očigledno je da Habermasov pojam “Fremdbestimmung” bitno sužava polje Marksovog pojma “Entfremdung” (“otuđenje”), što ima značajne političke posledice. Umesto borbe za ukidanje (prevazilaženje) kapitalističkog društva, kritičko-menjalački angažman radništva svodi se na podržavanje uspostavljenog “progresa” koji se svodi na razvoj nauke i tehnike, i na ublažavanje negativnih posledica industrijskog rada. Kada je reč o sportu, Habermasova (kao i Plesnerova) koncepcija zadržava kritičku misao na onom nivou, sa kojeg nije moguće razotkriti društvene uzroke koji dovode do degeneracije sporta – bez čega nema adekvatnog političkog angažmana. O tome će biti više reči u kritici Rigauera.

Među prvima koji su nakon Drugog svetskog rata ozbiljnije “načeli” sport, a samim tim i građansku teoriju koja u sportu vidi sredstvo za afirmaciju osnovnih principa kapitalizma, bili su Helmut Plesner i Jirgen Habermas.

Plesner je, početkom pedesetih, objavio tekst pod naslovom “Sociologija sporta“, a zatim “Igra i sport” – spise koji su skromni po obimu, ali značajni po kritičkom prostoru koji su otvorili i reakcijama koje su izazvali. Plesner je došao do dve osnovne teze: “svet sporta je odslika industrijskog sveta”, odnosno, sport je oblast u kojoj čovek nastoji da pronađe “kompenzaciju” za lišavanja kojima je izložen u “svetu specijalizovanog rada”. Nezadovoljstvo položajem u procesu rada osnovni je motiv čoveku da se angažuje u sportu. Kod vodećih grupa radnika, nameštenika i intelektualaca širi se osećanje da su postali “točkići u pogonskom stroju” o čijoj celini jedva da imaju predstavu. Anonimne, delimične i promenljive funkcije koje preuzimaju na sebe zahtevaju visoko-specijalizovani učinak, ali zapostavljaju njihovu ličnost. Ova “osuda na anonimnost” u industrijskom radu budi i hrani “kompenzacione potrebe” da se čovek još negde iskaže, bude viđen, ali i da pronađe zadovoljstvo, da bude zadivljen i da zadivi. Sport je to pretpostavljeno polje koje nudi ostvarivanje onih potreba koje se ne mogu ostvariti u svetu rada. Uzroke za to treba tražiti u tome, što se od društva stvorenoj potrebi za poštovanje razlika na osnovu učinka suprotstavljaju dve strukturalne tendencije visoko specijalizovanog društva: nerazumljivost visoko specijalizovanog rada za ljude koji pripadaju različitim životnim sferama i povezanost ovog visoko specijalizovanog znanja sa takvim oblicima razvoja obrazovanja koji postaju sve duži i komplikovaniji, koji su podložni stalnim promenama i kojima je pristup praktično ograničen. Pod ovim strukturalnim pritiskom probuđenih i istovremeno, u njihovom zadovoljavanju, sputanih i potisnutih želja za društvenom potvrdom i za premašivanjem drugih, sport se pojavljuje kao ona oblast koja potisnutim agresivnim potrebama obećava kompenzaciono ispunjenje, mada je fatalni princip učinka ovde prebačen u oblast nerada, igre. (1)

Polazeći od Lindeovih istraživanja, Krokov postavlja Plesneru pitanje kako je moguće da su upravo oni koji su najviše izloženi dejstvu monotonog radnog procesa (nekvalifikovani i polukvalifikovani industrijski radnici) manje zastupljeni u sportu nego drugi zaposleni? (2) Krokov je mogao da ide  dalje i da postavi pitanje kako to da su na stadionima najagresivniji upravo oni koji ne rade (bilo da nisu stasali za rad ili ne mogu da se zaposle) – što pokazuju analize o “huliganskom ponašanju” na utakmicama – i koji nemaju ni jedan od navedenih, Plesnerovih i Habermasovih, motiva za “kompenzaciono” ponašanje u sportu? Plesner je, poput Lindea, sveo radnika na predmet “sociološke analize” koju zanima samo ono što može da se uklopi i opravda koncepciju koja je samo teorijski oblik konkretnog političkog opredelenja. Da je njegova koncepcija usmerena na istraživanje društvenih uzroka nezadovoljstva radnika i u tom kontekstu postavlja pitanje sporta kao “kompenzacione” aktivnosti, radnik bi shvaćen kao društveno biće, što znači u celokupnosti njegove  egzistencije. A to znači da bi uzroci za njegovo nezadovoljstvo bili i oni koji se mogu otkloniti političkom (klasnom) borbom čime bi se bitno promenio i njegov odnos prema sportu. Što se tiče odgovora na Krokovljevo pitanje, treba praviti razliku između želja i mogućnosti. Pre svega, nekvalifikovani i polukvalifikovani radnici izloženi su najvećim telesnim naprezanjima, što znači da im je potreban adekvatan odmor; njihova primanja po pravilu su najniža, što bitno ograničava učestvovanje u sportu koje traži i određena materijalna ulaganja; u vezi sa tim, mnogi nastoje da iskoriste ne-radno vreme da bi dodatno zaradili još neki dinar itd. Sve su to detalji koji pružaju mogućnost da se stekne celovit uvid i da se da pravi odgovor na pitanje o prirodi preokupacije sportom kod radničke populacije.

Jedna od najproblematičnijih Plesnerovih teza je da je “takmičarska struktura industrijskog društva” – “odgovorna za povećanu duhovnu agresivnost ljudi”. (3) Ovom tezom Plesner nam je ukazao na politički značaj ideologije takmičenja. Sve bespoštedniju borbu za egzistenciju, koja se odvija po principu “borba svih protiv svih”, Plesner naziva “takmičenjem” nastojeći da joj na taj način pribavi legitimnost “sportskog nadmetanja” koje podrazumeva “jednakost na startu”, “lično dostignuće”, “neka pobedi bolji”, „fair-play“ i sve ono drugo što pruža ideologija takmičenja. Umesto konkretnog čoveka, koji potiče iz određenog socijalnog miljea, pripada određenoj klasi, polu, religiji, manjinskoj ili većinskoj nacionalnoj grupi, Plesner konstruiše apstraktnog “građanina” da bi ga postavio na start “jednakih” koji se “takmiče” za zadobijanje (što boljeg) društvenog položaja. Vlasnik kapitala i dete iz sirotinjskog geta stavljeni su u istu “takmičarsku” ravan. Plesner ne kaže da je “takmičarska struktura” društva uslovljena “tržišnom utakmicom”, odnosno, borbom između kapitalističkih grupacija za opstanak, i da je njenom “uspešnom” funkcionisanju podređena kako institucionalna, tako i normativna sfera “industrijskog društva“. “Takmičenje” postaje ideološka maska sa kojom se prikriva vladavina kapitala nad čovekom. Iz “takmičenja” je odstranjen i klasni sukob, što znači borba za prevazilaženje kapitalističkog društva, kao i borba žena za ostvarivanje njihovih ljudskih i građanskih prava. Slobodarski agon izbačen je iz Plesnerovog “industrijskog društva”.

Izvorište potrebe čoveka da se bavi sportom Plesner vidi u njegovoj težnji da pronađe svoju “izgubljenu prirodnost”. Sport postaje jedno od “umetničkih sredstava” sa kojim čovek pokušava da dopre do nje, odnosno, dobija ulogu “ventila” koji pruža čoveku mogućnost da izrazi i zadovolji svoje autentične prirodne i ljudske potrebe: “umetničku prirodnost” (künstlicher Natürlichkeit). (4) Od izuzetne važnosti za razumevanje Plesnerove koncepcije je to, što on ne govori o slobodnom telesnom aktivizmu, već o sportu u kome se do “kvaliteta” dolazi nastojanjem da se pobede drugi postizanjem većeg rezultata (rekorda), dakle, posredstvom mehanizama kvantitativnog posredovanja koji uništavaju mogućnost individualno-ljudskog, a to znači kulturnog izraza. Pored toga, sama priroda telesnog pokreta u sportu usmerena je na “disciplinovanje tela”, što znači na obračun s izvornim prirodnim potrebama čoveka, što neposredno utiče na sputavanje spontanosti, mašte, kreativnosti – bez kojih nema ni istinske duhovnosti. Sportski pokret temelji se na principu efikasnosti i na tehničkoj racionalnosti. Ideal “sportskog tela” svodi se na mehanizam koji “savršeno radi”. Plesner previđa i to, da “mehanizovani”, “monotoni” i “jednostrani” rad, od koga on polazi, proizvodi i mehanizovano i jednostrano telo sa ograničenim senzo-motoričkim osobenostima – što neposredno utiče kako na odnos čoveka prema sportu, tako i na prirodu njegove sportske aktivnosti. Da bi sport mogao da postane “kompenzaciona” aktivnost u kojoj čovek može da realizuje svoje potisnute prirodne i duhovne potrebe (znači kulturna delatnost), potrebno je da čovek prevaziđe svoju telesnu ograničenost, da stekne sportsku (u suštini igračku) veštinu koja pruža mogućnost za artikulisanje njegovih potreba i želja, i da savlada određene obrasce ponašanja koje podrazumeva sportska aktivnost. Bez toga sport će postati novi izvor nezadovoljstva jer čovek neće moći da izrazi svoju “prirodnost” na takav način, da u tome doživi svoju samopotvrdu. Baš zato što je čovek u sportu sveden na telesno (bez mogućnosti “saradnje” sa mašinom i oslanjanja na intelekt, znanje i iskustvo na način kako se to dešava u radu), on se u njemu daleko dramatičnije sučeljava sa svojim ograničenim sposobnostima, kao i mogućnostima da realizuje svoje potisnute potrebe.

Ono što je najvažnije, kriterijum “uspešnosti” u sportu je pobeda i to postizanjem većeg rezultata (rekorda). Bekstvo iz “anonimnosti”, putem sporta, moguće je jedino pobedama i “boljim” rezultatima, a ne samim učestvovanjem u sportu. Ono o čemu Plesner ne govori je da je čovek u “anonimnom” radu poražen kao čovek – da ne pretstavlja ličnost vrednu poštovanja. Dajući mu sport kao mogućnost kompenzacije, Plesner mu zapravo daje mogućnost da bude “neko” posredstvom kriterijuma vrednovanja koji su u sportu uspostavljeni. Prema tome, samo pobeda nad drugima pruža čoveku mogućnost da doživi ljudsku (samo)potvrdu. U protivnom, sport može da postane veći izvor frustracije nego sam rad – upravo zato što čovek u njega ulazi dobrovoljno i sa očekivanjem da će u njemu realizovati svoju ljudsku vrednost. Može se reći da je sport zamka za radnika: u radnim procesima neprestano se reprodukuje telesna jednostranost i, kako se čovek iscrpljuje i stari, sve se više smanjuje mogućnost za “kompenzacionim” aktivizmom. Istovremeno, nezadovoljstvo radnika njegovim najamničkim položajem, egzistencijalna neizvesnost, frustracija zbog anonimnosti i monotonije usmerava se, putem sporta, protiv drugog radnika (“suparništvo” kao oblik razbijanja klasne svesti), odnosno, na beznadežno nastojanje da se kroz sportski aktivizam realizuje njegova „umetnička prirodnost“. Sport postaje sredstvo za kanalisanje radničkog nezadovoljstva, oblik sterilizovanja njegove kritičke svesti i način usmeravanja njegovog potencijalno menjalačkog aktivizma sa polja političke (klasne) borbe na sportsko polje. Logika sučeljavanja između atomizovanih individua, pri čemu je osnov određivanja njihovog “uspeha” kvantitativno sravnjivanje, neprikosnoveni je put za “realizaciju” (u radu) potisnute ljudskosti. Čovek, kroz svoju aktivnost u “slobodnom vremenu”, može da se (kritički) odnosi prema industrijskom radu, ali ne i prema principima na kojima se zasniva kapitalističko društvo. Sport, kao “kompenzaciona” aktivnost, postaje sredstvo za integraciju radnika u vladajući  poredak.

Sport je stekao takav društveni značaj i u toj meri postao kompleksna pojava, da raspravu o sportu nije više moguće svesti na tradicionalne fenomenološke analize. I pored upornog nastojanja javnih medija da sport i dalje svode na “činjenice” i banalnu “zabavu”, on se sve više nameće ozbiljnoj naučnoj i filozofskoj misli kao pojava u kojoj do najvišeg izraza dolaze osnovne protivrečnosti kapitalističkog društva i u kojoj se prelamaju osnovna pitanja ljudske egzistencije i društvenog razvoja. Nažalost, takva razmišljanja imaju uglavnom akademski karakter i jedva su prisutna u javnosti. Sportska problematika i dalje ostaje “svojina” polupismenih i korumpiranih novinarskih klanova. Kada se zna da su oni samo produžena ruka kapitalističkih i političkih centara moći, reklamni agenti mafijaški organizovanog show-business-a, njihov “ugao posmatranja” sporta sasvim je razumljiv, kao što je razumljiv i njihov bespoštedni obračun s mišlju koja pokušava da razotkrije poleđinu sporta, a time i pravu prirodu njihove delatnosti.

Ozbiljnija kritički intonirana teorijska promišljanja sporta javljaju se i pre Drugog svetskog rata, ali tek postajanjem sporta oruđem u hladno-ratovskom obračunu između blokova i njegovom komercijalizacijom on dobija onu “punoću” i značaj koji će postati sve veći izazov za sociološku i filozofsku misao. Do pravog proboja sociološki i filozofski utemeljene kritike sporta došlo je nakon studentskog pokreta iz 1968, koji je otvorio vrata za frontalni (pre svega duhovni) obračun s kapitalizmom i sportom kao njegovom ideologijom. Radikalizovanje kritike sporta odvija se uporedo sa razvojem “potrošačkog društva”, odnosno, sa postajanjem kapitalizma totalitarnim poretkom destrukcije. Kritika sporta postaje kritika kapitalizma.

Doskora su ljudi sa oduševljenjem slušali izveštaje o sve većim “rezultatima” koji se postižu u eksploataciji “prirodnih izvora”. Bio je to jedan od glavnih pokazatelja “progresa”. Danas, sa razvojem svesti o razmerama uništenja prirode, ljude sve više hvata panika pred novim “podvizima”. Isto je i sa sportskim rekordima. Nekada su oni bili pokazatelj „razvoja ljudskih moći”. Gledajući unakažena tela sportista, čovek se sve češće pita koja je cena tih “dostignuća” i koji je njihov pravi smisao. Nekada moćno sredstvo za propagandu kapitalističkog poretka, sport je postao polazište za njegovu kritiku. Građanska teorija je u defanzivi: što je više “negativnih pojava” u sportu, utoliko je glasnije nastojanje da se zaštite osnovni principi kapitalizima. Građanska teorija ide dotle, da sve odlučnije odbacuje profesionalni i rekorderski sport, najmilije čedo kapitalizma, sa ciljem da sačuva moralni (pedagoški) integritet principa takmičenja i učinka, odnosno, veru u “izvorne vrednosti” kapitalizma. Slepa odbranaška logika ustupa mesto teorijskom manevrisanju da bi se sačuvalo ono što se još može sačuvati.

Kada je reč o odbrani sporta, zagovornici kapitalizma i njihove kolege iz (sad već bivšeg) tabora “realnog socijalizma” našli su se u istom rovu. I na primeru odnosa prema sportu može se videti da je staljinizam daleko bliži kapitalizmu nego Marksovoj ideji socijalizma. Skorašnji događaji na Istoku to ubedljivo dokazuju: kapital je, bez ikakvog otpora, “preuzeo” “socijalistički sport”, a da se njegova suština nije promenila.

Velika sličnost u kritici sporta, koja dolazi sa raznih strana sveta, rezultat je postajanja kapitalizma globalnim poretkom. Kritika sporta postaje jedan od načina duhovne integracije i menjalačke borbe slobodarski opredeljenih ljudi koji su svesni pogubnosti daljeg razvoja kapitalizma. Olimpijskom pokretu, otelotvorenju vladajućeg duha kapitalizma i simbolu uništenja ljudi, suprotstavlja se sve glasniji i beskompromisniji anti-olimpijski pokret. On pretstavlja sastavni deo sve organizovanijeg i masovnijeg nastojanja ljudi da spreče uništenje života na Zemlji i usmere naučni razvoj i procese proizvodnje na iskorenjivanje siromaštva, kao i na zadovoljenje istinskih potreba čoveka kao prirodnog i humanog bića. Slobodarska kritika sporta postaje deo svetskog anti-kapitalističkog fronta.

U vremenu kada Zapadni kapital, uz nesebičnu pomoć domaće “gospode”, sve bespoštednije nastoji da pretvori našu zemlju u svoju koloniju, postaje jasna sva pogubnost “vaspitavanja” mladih na stadionima i u halama. Krajnji efekat raspirivanja bezumne navijačke euforije nije stvaranje dostojanstvene i slobodarske omladine, već idiotizovane “mase” koja će postati “prljava” radna snaga Evrope. U tom kontekstu postaje jasnija sva pogubnost maksime „Sport je najbolji ambasador!“. “Nacionalna afrimacija” putem sporta je stranputica u borbi protiv kolonijalnog podjarmljivanja jer prednost daje delatnostima sa kojima se ništa ne postiže (sem povremenih “nacionalnih euforija”), a sa kojima se uništava kulturna (samo)svest i  marginalizuju one delatnosti bez čijeg razvoja nema opstanka (ekonomija, nauka, umetnost). Postajanjem međunarodnog sporta reklamnim prostorom kapitala i show-business-om, zadat je konačni udarac nastojanju da se sport iskoristi kao sredstvo za nacionalnu emancipaciju. On je postao jedan od nosećih stubova “novog svetskog poretka” i kao takav sredstvo za uništenje nacionalne samosvesti.      

“Vrhunski sport” je oblast u kojoj je kapital uspostavio globalnu dominaciju. “Kosmopolitizam” pod okriljem multinacionalnog kapitala znači stvaranje od čoveka obezličenog jurišnika kapitalizma. Skrivene iza “apolitične” maske, “međunarodne sportske asocijacije” su produžena ruka najmoćnijih kapitalističkih klanova i kao takve sredstvo za uspostavljanje dominacije nad “nacionalnim sportovima”. Kada se ima u vidu značaj koji sport ima u društvu, jasno je da se radi o jednom od najpogubnijih oblika duhovnog kolonizovanja sveta – o stvaranju paukove mreže u kojoj nestaju nacionalne kulture i slobodarska misao.

Dalji „razvoj sporta“ treba sagledati u kontekstu sve očiglednijeg raspada “države blagostanja” i zaoštravanja borbe kapitalističkih koncerna za tržište i prirodne resurse. Logično je pretpostaviti da će kapitalizam još agresivnije nastojati da iskoristi sport kao sredstvo za odvlačenje pažnje ljudi od osnovnih egzistencijalnih pitanja i za sterilisanje kritičko-menjalačke svesti. Što manje bude hleba (izvesne egzistencije), to će biti više sve krvavijih igara. Kao i sve druge oblasti društvenog života koje su pale u ruke kapitalu, sport postaje sve prljaviji business.    

Naš duhovni opstanak ne može da se zasniva na stvaranju nacionalističke histerije i veličanju srednjovekovnih mitova, već na borbi za očuvanje i razvoj emancipatorskih tekovina narodnog stvaralaštva i slobodarske borbe, kao i evropske kulture koju kapitalizam sistematski uništava. Dajmo utočište Šekspirovim junacima, Tomasu Moru, Rusoovom Emilu, Servantesovom Don Kihotu, Geteovom Faustu, Brehtovoj Majci Hrabrost… – koje na Zapadu progone tvorci “koka-kola kulture”, duhovnog simbola varvarizma koji nam, u obliku “novog svetskog poretka”, nameće savremeni kapitalizam. Budimo herojski, a ne “mučenički” narod. Budimo, zajedno sa slobodarski nastrojenim delom čovečanstva, nosioci prometejske, umesto olimpijske baklje – čiji  plamen preti da spali svet.