Pre više od dvadeset godina, u aprilu 1987 umrla je, u Zapadnoj Nemačkoj, dvedeset šestogodišnja sedmobojka Birgit Dresel (Birgit Dressel). Na zahtev njenih roditelja pokrenuta je istraga. Otkrića inspektora kriminalističke policije i lekarske komisije zadužene za utvrđivanje uzroka smrti skinuli su zastore laži sa kojima su sportski funkcioneri i političari obmanjivali domaću i svetsku javnost. Istina je izbila na videlo: poput istočno-evropskih država “realnog-socijalizma”, države kapitalističkog Zapada stvorile su svoju sportsku industriju smrti koja je osakatila i ubila na hiljade mladih ljudi. Po prvi put u istoriji sporta svet je imao priliku da se detaljno upozna sa “dokumentima strave” (“Der Spiegel”) koji su, u svim sredinama u kojima se neguje “vrhunski sport”, brižljivo skrivani od očiju javnosti. (1)
Priča o tragičnoj smrti Birgit Dresel je upozorenje mladima zaluđenim sportskom “slavom”, roditeljima, lekarima, profesorima telesnog vaspitanja i svim onima koji mogu, kao žrtve iluzije o “vrhunskom sportu”, da svojim idolopokloničkim odnosom prema rekordomaniji, slepim propagiranjem teze da je “sport najbolji ambasador”, doprinesu razvoju sve stravičnijih mehanizama za uništavanje mladih u sportu. Smrt Birgit Dresel jasno je ukazala da je put ka “vrhunskim rezultatima” postao put ka samouništenju. Birgit je umrla u aprilu 1987, ali je njena smrt je i dalje prisutna jer se u njoj ogleda sudbina sve većeg broja mladih koji su postali žrtve “vrhunskog sporta”. Istovremeno, epilog njene smrti ukazuje na organsku povezanost sportske mafije i politike: niko nije kažnjen, niko nije pozvan na odgovornost. Ubice u belim mantilima, zaštićene od strane svojih naredbodavaca iz sveta politike i kapitala, nastavile su svoj zločinački posao. Vapaj Birgitine majke: “Oni nisu pokušali da pomognu mojoj kćeri, oni su je dokrajčili!” – na najdramatičniji načun ukazuje na pravu prirodu savremene sportske medicine. Da ironija bude veća, neposredno nakon Birgitine smrti Vili Daume (Willi Daume), tadašnji predsednik Nacionalnog olimpijskog komiteta (Zapadne) Nemačke i jedan iz vrhova međunarodne sportske mafije, predlaže Armina Klimpera (Armin Klümper), čoveka koji je do monstruoznosti razvio mehanizme dopingovanja u Zapadnoj Nemačkoj i koji je neposredno odgovoran za Birgitinu smrt, za lekara olimpijskog tima! (2)
Svakodnevne doze tableta koje uzimaju sportisti su dokaz da su medikamenti postali nezaobilazno sredstvo za postizanje pobeda i rekorda: prvo se piju bezopasne pilule, ubrzo zatim medikamenti, obično protiv upale i bolova, koji obavezno idu uz recept. Na kraju, čovek postaje rob razarajućih doping-sredstava koja mu se legalno nude. “Birgit je žrtva farmaceutske industrije!”, izjavio je Birgitin otac nakon njene smrti. Na međunarodnim takmičenjima pojavljuju se, sa koferima punim najsvežijih proizvoda doping-industrije, međunarodni dileri od kojih mnogi imaju doktorske titule. Dolaze da regrutuju podmladak. Sportski savezi to ćuteći prihvataju. Sa takvim stanjem stvari, borba protiv dopinga osuđena je na neuspeh.
Potresna smrt Birgit Dresel naterala je čak i takve ljude, kao što je to Vili Daume da izjavi: “Naježim se kada pomislim da sportisti, na primer, uzimaju anabolike, da bi uvećali mišićnu masu, a u mnogim zemljama je zabranjeno da se oni daju stoci.” Uprkos tome, glavni autoriteti u sportskoj medicini na Zapadu i dalje preporučuju anabolike svima onima koji žele da postanu mišićave “muškarčine” i “amazonke” i da postignu “vrhunske rezultate”.
Za Birgit Dresel 1986 bila je uspešna godina. Uspela je da se sa 33 popne na 6 mesto na svetskoj rang-listi. Pred njom je bilo lakoatletsko prvenstvo sveta u Rimu (septembar 1987), a zatim Olimpijske igre u Seulu. Trebalo je po svaku cenu ostati u dobroj formi. Birgit nije želela da zauvek ostane u malom stanu u potkrovlju. Bila je rešena da učini sve što je neophodno da bi postigla rekord koji će joj doneti novac, slavu i omogućiti mirnu starost. Drugima je to pošlo za rukom, zašto ne bi i njoj?
Svaki dan Birgit je iz svoje dobro opremljene kućne apoteke uzimala u proseku po devet tableta i dražeja i ispijala po jednu ampulu. Istraga je utvrdila da je koristila čak 101 medikament! Među njima bili su vitamini B1, B12 i C vitamin; preparati koji sadrže bakar, magnezijum, kao i pilule za koje proizvođač tvrdi da deluju protiv skleroze, pušačke noge, alergije, slabljenja kostiju, upale debelog creva, slabosti srca, zakrečenja vena, vodene bolesti… Njihova imena proizvod su čiste fantazije: “Pascovenol”, “Frubiase”, “Oxypangam”, “Dreisafer”… Birgit je pila i “Megagrisevit”, anabolik koji se nalazi na listi zabranjenih doping supstanci. Do njega je došla “anonimno”, preko pošte. (Kasnije će se pokazati da su “anonimni” prodavci bili i atletski treneri najvišeg ranga koji su medikamente nabavljali “na crno” i prodavali ih po daleko većoj ceni čak i svojim “štićenicama”!) Ovaj medikament se preporučuje teško obolelima, posebno obolelima od raka koji se nalaze u zadnjem stadijumu bolesti. Dreslerova ga je pila uredno svaki dan da bi dobila što više mišića. Inače, Birgit je sve više ličila na muškarca. To je nije sprečilo da redovno uzima “Megagrisevit” koji se prodaje uz upozorenje da je posredi seksualni hormon koji potstiče preobražaj ženskog u muško telo. Od početka 1986 Dreslerova je upotrebljavala i anabolik “Stromba” koji ima slična sporedna dejstva.
Birgitin lekar i neprikosnoveni “zdravstveni” savetnik bio je profesor sportske medicine, inače svršeni radiolog (!), Armin Klimper koji važi kao “vrhovni autoritet” (“Ober-Guru”) u (zapadno) nemačkoj sportskoj medicini. Njegova “Specijalna ambulanta za sportsku traumatologiju“, pored Frajburga (Freiburg), je “Meka” za nemačke “vrhunske” sportiste. U njegovoj “specijalnoj ambulanti” prosečno je godišnje, u devedesetim godinama, bilo “na tretmanu” 2.400 zapadno-nemačkih “vrhunskih” sportista, ili 70% od njihovog ukupnog broja. Za desetobojca Kurta Bendlina (Kurt Bendlin) Klimper je “najvažnija ličnost (zapadno) nemačkog sporta”. Po Ditmaru Megenburgu (Ditmar Mögenburg), olimpijskom pobedniku u skoku u vis, Klimper je svojevrsni “doktor-čudotvorac”. Pojedini osvajači najviših svetskih odličja otvoreno priznaju da Arminu Klimperu pripadaju najveće zasluge za osvojene medalje. Do koje mere su sportisti spremni da se podvrgnu lekarima-monstrumima, koji ih tretiraju kao laboratorijske pacove, pokazuje i primer “Šalke“-ovog (“Schalke”) fudbalera Volfganga Packea (Wolfgang Patzke) koji je dozvolio Klimperu da mu u roku od dvadeset dana ubrizga u leđa sedamdeset svojih “koktela” iako mu se, po sopstvenom priznanju, nakon svake inekcije “povraćalo od muke”.
Birgit Dresel nije imala sreće ni pravog zaštitnika. Slepo je verovala “doktoru-čudotvorcu” i redovno je posećivala njegovu kliniku. Zadnji put ga je videla 24 februara 1987. Tom prilikom joj je “majstor sa špricom” ubrizgao mešavinu od 15 različitih medikamenata, kao i sadržaj iz još dvanaest ampula. Istoga dana ubrizgaće Klimper svojoj “pacijentkinji” i preparat “NeyDop” koji pretstavlja mešavinu “standardizovanih makromolekula rastvorljivih organskih lizata” koji se dobijaju iz moždane kore, međumozga, malog mozga i fetusne posteljice. Proizvođač preporučuje upotrebu ovog preparata samo za lečenje paralize agitans i za teška oštećenja mozga, kao što su sifilis i epilepsija. Od tih bolesti Birgit sasvim sigurno nije bolovala. Ova “citoplazmatična terapija sa inekcijama koje sadrže ćelijske preparate”, ili običnim jezikom rečeno terapija svežim ćelijama u konzervisanom obliku, spada u Klimperove specijalitete. Klimper je dozvolio Dreselovoj još maja 1985 godine da sama sebi ubrizgava sveže ćelije bez obzira na dugogodišnja upozorenja brojnih kolega na moguće negativne posledice po imunološki sistem organizma. (Kasnije je utvrđeno da je to bio jedan od osnovnih uzroka Birgitine smrti.) Početkom avgusta 1987, nekoliko meseci nakon Birgitine smrti, „Ministarstvo zdravlja“ Zapadne Nemačke zabranilo je upotrebu ovog preparata. Istoga dana Klimper je Dreselovoj u bolni deo krsta ubrizgao i “Diskus compositum”, mešavinu od 37 raznih elemenata. U njemu se, između ostalog, nalaze vitamini, cink, srebro, kalcijumfosfat, čak i sumpor. Što se tiče išijasa, Klimper je tokom “tretmana” ubrizgao Dreselovoj i “Cefossin, Cefak”, preparat koji u sebi sadržiu zlato i isto tako ima prateća negativna dejstva, što je potvrđeno prilikom obdukcije Birgitinog tela.
U zadnjim godinama njene karijere Klimper je ubrizgao Dreselovoj više od 400 inekcija – njegovih specijaliteta i preporučio za upotrebu veliki broj medikamenata. Nakon Birgitine smrti u njenom stanu pronađeno je 40 različitih medikamenata, među kojima i oni koji ostavljaju izuzetno teške posledice na organizam. Dreselova, kao i najveći broj “vrhunskih” sportista, je bila ubeđena da je organizam u stanju da bez problema prihvati sve ono što se u njega unese. Birgitina majka Liza (Lisa), koja je svojevremeno igrala odbojku, više puta je upozoravala Birgit na moguće posledice upotrebe medikamenata. Karakterističan je Birgitin odgovor: “Mama, to mi je potrebno. Svi to uzimaju. To uopšte nije opasno. Desetobojci piju dva puta više tableta od mene.”
Po nalazima “doktora-čudotvorca” Armina Klimpera (od 24 februara), Birgit Dresel bila je “u najvećoj mogućoj meri zdrava” atletičarka koja “puca od zdravlja”. Evo šta je lekarska komisija, zadužena da ispita uzroke koji su doveli do njene smrti, utvrdila nakon obdukcije i na osnovu pronađenih dokumenata: od 1981 godine Dreselova je imala hroničnu lumbalgiju, patila je od skolioze, imala oštećenje diskusa i srastanje pršljenova; desna strana karlice joj je bila spuštena za dva santimetra, a toliko je iznosila i razlika u dužini nogu; imala je bolesnu degeneraciju čašica kolena, kao i obostranu meniskopatiju; upala desnog skočnog zgloba bila je u početnoj fazi a imala je i ravna stopala. Pored toga, Birgitin organizam bio je “izrazito podložan infekcijama”, a krvni pritisak je povremeno bio povećan. U srčanom mišiću su pronađena, kao posledica stalnog naprezanja, brojna vezivna tkiva umesto mišićnih vlakana. Jedan mali krvni sud zauvek se začepio. “U najvećoj mogućoj meri zdrava” Birgit Dresel, kako je to Klimper izjavio Kriminalističkoj policiji, bila je uistinu hronično bolesna devojka čije je telo bilo napumpano stotinama različitih medicinskih preparata. Sport je još davno pre njene smrti od nje stvorio invalida, uništio joj zglobove i doveo do prevremene istrošenosti unutrašnjih organa.
Sve je to posledica “stereotipnih ekstremnih opterećenja”, kako se u sportskoj nauci naziva ova tortura. U deliću sekunde krsta su pod udarom celokupne kinetičke energije organizma. Na aparatima za simulisanje dokazano je da tokom svoje karijere “uspešna” sedmobojka mora da podnese od 200 000 do 300 000 ekstremnih opterećenja, što ni najsnažnija žena ne može da izdrži. Po tvrđenju kelnskog sportskog lekara profesora Vildora Holmana (Wildor Hollmann), “ne postoji tako težak posao koji bi po posledicama koje ostavlja na organizam mogao makar i približno da se uporedi sa vrhunskim sportom”. Tako, na primer, gimnastičar mora kod rada na hvataljkama da na svojim ručnim zglobovima izdrži teret koji je pet puta veći od njegove telesne težine; kod oštro izvedenog jedanajsterca lopta udara snagom kao kugla od 150 kilograma; skijaši izlažu svoja kolena većem pritisku nego kosmonauti kod starta rakete; kod sportova u kojima dominira izdržljivost srce se povećava i do tri puta i otkucava samo 35 puta u minuti i to aritmično… Profesor Holman smatra da su sportisti, zbog intenziviranja treninga i stalnog produžavanja takmičarskih priprema, došli do svojih “bioloških granica”. Premor, bolest, kao i otkazivanje organa neizbežne su posledice ovakvih tendencija. Nije, stoga, preterano reći da su “vrhunski sportisti” sve više “skupina sportskih bogalja i ranih invalida” – kako to konstatuju novinari “Spiegel”-a.
Još je svojevremeno Bertold Breht (Bertolt Brecht) rekao da “vrhunski sport počinje tamo gde prestaje zdravlje”. Nekadašnja ritmička-gimnastičarka Herta Levenberg (Herta Löwenberg) u svom dnevniku je zapisala: “Sport je smrt”. Medicinski časopis “Ärztliche Praxis” konstatuje da “vrhunski sport nema nikakve veze sa zdravljem”. Sve veći broj lekara se suočava s sportom i bolešću. Svaki drugi ortoped praktično živi od povreda koje su zadobijene u sportu.
Osmi april 1987. Početak kraja. Birgit je krenula na svoj poslednji trening. Bacanje kugle. Iznenada je osetila oštar bol u krstima koji se spuštao do stražnjice. Poznavala je taj bol. Već dva puta od početka godine morala je da prekine trening iz istog razloga. Dreselova i njen trener zaključili su da se radi o jačem istegnuću. Posle podne odlaze kod ortopeda dr. A (u tekstovima koji obrađuju ovaj slučaj imena lekara se ne pominju već se koristi abeceda!) koji uživa ugled među sportistima. On joj ubrizgava dva do tri mililitra “Xylonest”-a za umirenje, a zatim “Voltaren” koji se daje reumatičarima. Oko 18h dr. A nanovo će posegnuti za špricom, ovoga puta u sportskom centru. Budući da je Dreselova i dalje osećala bolove, dr. A joj je ubrizgao “Myo-Melcain”, kombinaciju lokalanestetika i pčelinjeg meda.
Sledećeg poslepodneva, Birgit je nanovo posetila dr. A. Stanje se “akutno” pogoršalo. Noga i stražnjica postali su izuzetno osetljivi na dodir, kao i na hladnoću. Nakon rengenološkog pregleda, umesto meda dr. A joj je ubrizgao “Voltaren”, a zatim “Baralgin”. Oba medikamenta važe među lekarima kao “jaka preventiva”. Za prateću kućnu terapiju dr. A je dao Dreselovoj “Godamed” i “Tranquase-5” tablete, kao i “Optipyrin” čepove. U njima se, pored ostalog, nalaze sredstva za spavanje kao i kodein, supstanca bliska morfijumu. I pored brojnih prigovora koje se upućuju od strane nezavisnih stručnjaka, ovakve mešavine preparata u širokoj su upotrebi u Nemačkoj. Lekari veruju u efekat sličan pucnju sačmarice, dok pacijenti veruju u budalaštinu da “puno (medikamenata) pomaže puno”. Ovo shvatanje je posebno rasprostranjeno među sportistima. I Birgit Dresel se njime rukovodila i to ju je koštalo života.
Kod kuće, po kasnijim nalazima Kriminalističke policije, Dreselova je popila od 10-15 “Godameda”. Istog popodneva, posetio ju je, zajedno sa dr. A, neurolog dr. B i konstatovao “lumbago bez neuroloških napada” i preporučio konzervativnu terapiju u vidu kese sa ledom. Ni to nije pomoglo. Te noći Birgit nije oka sklopila. U međuvremenu, njen trener je još tri puta tražio pomoć od dr. A. Odgovor je bio:””Godamed” i to ne preterano.“ Konsultovan je, telefonom, i dr. C, lekar za hitne slučajeve, koji je preporučio “Aspirin” i “Heparin”- mast. Na tome je ostalo.
Sledećeg jutra u 6h i 30min dr. A je posetio Dreslerovu. Bila je izmučena “nepodnošljivim bolovima”, ali je imala “snažan puls”. Nije uočio ništa što bi ukazivalo na šok, alergijske simptome ili upućivalo na obolenje nerava. Zbog “neizdržljivih bolova” njegova dijagnoza je glasila: “bubrežni napad”. To je bila jedna od mnogih pogrešnih pretpostavki i dijagnoza koje će biti izrečene tog dana. Birgit je od smrti delilo 16h i 24 novih tretmana. Gotovo nakon svake dijagnoze slediće nova terapija. Umiruće Birgitino telo biće toga dana napumpano desetinama novih medikamenata. Dr. A će ovog puta ubrizgati Birgit “Meta-Attritin”, još jednu mešavinu raznih supstanci, i to veliku ampulu. Trebalo je da ova “bomba” bude ubrizgana u leđni mišić. To mu, i pored najbolje volje, nije pošlo za rukom. Mišić je bio toliko prenapregnut da se igla iskrivila. Dr. A joj je dao inekciju u desni deo stražnjice.
Nakon druge posete, dr. A je odlučio da Birgit uputi na kliniku, dva dana od kako je na treningu osetila fatalne bolove. Sa pretpostavljenom dijagnozom da se radi o “bubrežnom napadu” Dreselovu, koju su mučili jaki bolovi, prebacili su na „Urološku univerzitetsku kliniku“ u Majncu koja je, kao i sve slične ustanove, uživala dobru reputaciju. Oko Dreslerove se sjatio veliki broj lekara različitih specijalnosti. Nakon tri duga sata u međuvremenu uspostavljeni “konzilijum” je dao prvenstvo urologu dr. C. Nakon rendgenskog pregleda on je ustanovio da, što se tiče područja njegovog istraživanja, nema nikakvog oštećenja. U tome se sa njim složio i kolega dr. D pa je o svojim nalazima obavestio svog pretpostavljenog, primarijusa dr. E. U međuvremenu, da bi umirili bolove, ubrizgali su Dreselovoj u venu “Buscopan”.
Bilo je 13h. Birgit je prebačena na urgentnu hirurgiju. Ječala je od bolova. Preuzeli su je četiri hirurga. Prvi, dr. F, odlučio je da joj pre svega zaustavi bolove. Birgit je priključena na infuziju putem koje je, u trajanju od nekoliko časova, dobila sadržaj iz dve ampule “Buscopan compositum”-a razblaženog “Sterofundin”-om. U “Buscopan compositum”-u nalazilo se i pet grama supstance metamizol koja će, zbog teških neželjenih posledica koje izaziva, „Ministarstvo za zdravlje“ Savezne Republike Nemačke isključiti iz upotrebe. Po nalazu sudskih veštaka, Dreselova je dobila dozu koja je mogla da je usmrti. Birgit je preživela terapiju, a bolovi nisu uklonjeni.
Hirurzi za hitnu pomoć, F, G, H i I, su konačno došli do tačnog zaključka da se ne radi o sportskoj povredi, već da je reč o “obolenju trbušnog dela” ili, kao pomoćna pretpostavka, o “obolenju diskusa ili kičmene moždine”. Autopsija je pokazala da je njihova sumnja bila opravdana. Birgit je imala tešku upalu nerava kičmene moždine od čega su i poticali bolovi. Polazeći od takve dijagnoze, pozvan je specijalista za opštu hirurgiju, primarijus J, i dva neurohirurga, doktori K i L. Sedam sati nakon dolaska na kliniku Dreselova je još uvek bila u stanju da se “orijentiše u vremenu i prostoru” i žalila se na veliku žedj. U svom konzilijarnom izveštaju neurohirurzi su zabeležili da je Birgit “puno pričala”. Istovremeno, njene usne i nokti su počeli da modre. Na usnama su počele da se pojavljuju bele kraste. U toku ispitivanja Dreselova se “nekontrolisano pomokrila”. Dijagnoza hirurga je glasila: “Ništa ne ukazuje na neurološko obolenje; sumnja se da se radi o trovanju tabletama”.
Pored konzilijuma neurologa, uspostavljen je i “internistički konzilijum” i izvršena kompjuterska tomografija lobanje. Dovedeni su neurolozi dr. M i dr. N, ali više ništa nije moglo da se uradi. Lekari su mogli samo da konstatuju da je u pitanju “šok koji ugrožava vitalne funkcije”. Birgitino sportsko srce je počelo sve snažnije da udara, disanje je bilo sve brže. Ovakav hitan slučaj posao je anesteziologa. Pojavili su se doktori O, P, Q, R, S, T, U. Na energični poziv lekara za intenzivnu medicinu, Birgit je pomerila ruku i poslednji put otvorila oči. Onda su joj na lice stavili masku sa kiseonikom i prebacili u šok-sobu gde će biti narkotizirana i podvrgnuta veštačkom disanju. Sat kasnije, u 19h i 45min, položili su umiruću Birgit u kola za hitnu pomoć i uz stalni tretman prebacili u odelenje za intenzivnu negu. Dijagnoza lekara je glasila: “Sumnja se da se radi o trovanju, raspad krvi.” Dijagnoza je bila tačna ali zakasnela. U tom trenutku Birgit je već bila u zagrljaju smrti.
Doktori V i W su preduzeli poslednji pokušaj da Dreselovoj spasu život. Dali su joj, između ostalog, četiri konzerve krvi i visoke doze prirodnih hormona. Uzalud. Izmučeno Birgitino telo nije više imalo snage da se bori za život. “Vrhunski sport” i hiljade pilula i inekcija učinili su svoje. Desetog aprila 1987 Birgit je izdahnula.