I Hans Lenk spada u krug građanskih mislilaca koji nastoje da odbrane sport od radikalne kritike koje se razvila na Zapadu nakon studentskog pokreta iz 1968. Lenk je svoju “filozofsku analizu sporta i motivacije za učinkom” usmerio na pitanje “da li sport može delotvorno da doprinese uvežbavanju, širenju i uobličavanju motivacije za učinkom – i to ne manipulativno, nego pedagoški?” (44) Lenk na to pitanje odgovara potvrdno zalažući se za igradnju takve filozofije sporta koja će biti povezana sa filozofijom učinka imajući u vidu značaj motivacije za učinkom “za budućnost čovečanstva u veku tehnike”. Neomarksistička kritika principa učinka je, po Lenku, možda bila delimično zbog toga uspešna, jer ne postoji nikakva “diferencirana filozofija učinka”. (45) “Buduća filozofija učinka” imala bi zadatak da “određenije i sa više kritičnosti ispita razlike, kao i zajedničke strukturne crte svega onoga što se još i danas neizdiferencirano podvodi pod izraze “princip učinka” i “idelogija učinka”. Tada više ne bi bilo moguće “grubo izjednačavanje ekonomske prinudne konkurencije sa motivacijom za slobodnim samostalnim učinkom.” “Jednostrano obezvređivanje svake motivacije za učinkom je nepedagoško”, stoga je, zaključuje Lenk, “neodložni zadatak kritičko-racionalne filozofije, koja je usmerena prema budućnosti, da koncipira i proširi diferenciranu filozofiju učinka”. (46) Sport dobija zadatak da postane “škola motivacije za učinkom”. Čak ni u “perfektnom sistemu priprema” sportski učinak se “ne može postići lukavstvom”: uslovi mogu da budu poboljšani, ali “sam učinak mora da postigne pojedinac”. Sport postaje prostor “javnog simboličkog samoprikazivanja” u sučeljavanju s naporom, oblast “samosaznavanja i samouobličavanja”. (47)
Pored pedagoške, Lenk poverava sportu i kompenzacionu ulogu. Poredeći sport, po njegovim avanturističkim izazovima, sa letom u vasionu, Lenk konstatuje da je sport postao polje “aktivnog dokazivanja mladog čoveka u inače rutiniziranom i prefabrikovanom bivstovanju” (Dasein). Ovu stranu sporta, smatra dalje Lenk, “ne treba zanemariti”, jer “gde još mladi čovek može da doživi učinak kao sopstvenu realizaciju”; da “u toj meri rizikuje da ne uspe”; da “doživi izazov pojavljivanja pred javnošću” i da se “izloži javnom vrednovanju” a da njegova profesionalna i društvena egzsitencija ne budu dovedeni u pitanje? Gde još može pojedinac, “koji je željan akcije”, tako “beskompromisno” da se izbori za to da čitavu svoju psiho-fizičku snagu skoncentriše u nekoliko minuta i da svoje rezerve energije do kraja mobiliše? (48)
Uokvirujući svoju “diferenciranu filozofiju učinka” – “budućnošću” koja se svodi na „dolazeći vek tehnike”, Lenk je iz sporta, a to za njega znači najvišeg oblika ljudske samopotvrde, izbacio sponatnost, maštu, čulnost, kreativnost, kao i međuljudske odnose. Čovek je sveden na mehanizovanu telesnost koja, gonjena fanatizovanom voljom i uz pomoć nauke i tehnike, treba da ostvari željeni učinak. Sport nije slobodna telesna aktivnost slobodnog čoveka, nego svrsishodna delatnost koja ima za cilj stvaranje lojalnog i upotrebljivog građanina koji je u stanju da “odgovori” na izazove koje pred njega postavlja savremeni kapitalizam u vidu „tehničke civilizacije“. U tom smislu sport, kao “škola motivacije za učinkom”, ima zadatak da vaspita čoveka da bespogovorno prihvati ideologiju učinka kao osnovni način sopstvenog ljudskog samoprepoznavanja i vrednovanja. “Samorealizacija” čoveka svodi se na dominaciju tehničkog uma, kao oruđa kapitala, nad čovekom. Lenk je blizak Kubertenovom principu “većeg napora” čiji cilj nije postizanje određenog (zadatog) rezultata (rekorda), već izgradnja karaktera uzornog buržuja. Razlika je u tome što Kuberten insistira na razvoju borilačke motivacije, dok Lenk insistira na razvoju motivacije za učinkom. Govoreći o “teroru kapitalističkog principa”, odnosno, o “permanentnoj konkurenciji na osnovu učinka između atomizovanih individua” koja je, u “konkurentskom kapitalizmu”, dovela do neophodnog razvoja proizvodnih snaga, Gerhard Vine zaključuje da “pod organizovanim kapitalizmom, u kome je mogućnost za automatizaciju industrijskog rada i široko ukidanje otuđenog rada postala realna utopija, apsolutizovani princip učinka gubi svaki smisao”. Utoliko ga se, konstatuje Vine na kraju, “profesori telesnog vaspitanja zagriženije pridržavaju”. (49)
Lenkova “diferencirana filozofija učinka” nije polazište za kritički odnos prema društvu u kome je čovek podređen apsolutizovanom principu učinka (profitu), već pokušaj stvaranje kritičke distance prema ekstremnim oblicima uništavanja čoveka u “vrhunskom sportu” koji devalviraju vrednost principa učinka i omogućavaju razvoj (levičarske) kritike za koju kritika principa (ideologije) učinka postaje kritika kapitalizma. Nastojeći da po svaku cenu odbrani uspostavljeni razvoj kapitalizma, Lenk ne preza ni od toga da stravične razmere gladi u svetu iskoristi za dokazivanje opravdanosti svoje koncepcije i za obračun s njenim kritičarima. Svrstavajući Markuzeovu tezu “da je tehnika već u toj meri razvijena da čini princip učinka suvišnim” u “utopijsko-romantičnu” i “idealističko-akademsku idilu”, Lenk optužuje Markuzea da je, “odbacivanjem spremnosti na učinak”, zapravo protiv stvaranja “zadovoljavajućih tehnologija za proizvodnju hrane namenjenu eksplozivno rastućem stanovništvu”. Navodeći da “trećina sveta gladuje”, Lenk konstatuje da se “tehnički i naučni razvoj (koji bi bez motivacije za učinkom bio nemoguć) ne može jednostavno zamrznuti: posledica bi uskoro bila fatalno nazadovanje”. “Budući svetski problemi će biti rešeni samo onda, kada se spremnost i volja za učinkom prošire po celom svetu, kada u vaspitanju motivacija za učinkom bude probuđena i nagrađena” – zaključuje Lenk. (50)
Pre svega, cinično je prebacivati odgovornost za glad u svetu upravo na one koji gladuju, kada se zna da su narodi u zemljama “trećeg sveta” stotinama godina bili izloženi bespoštednoj pljački i ugnjetavanju, pri čemu su se kolonijalni osvajači surovo obračunavali s pokušajima da se izmeni njihov robovski status i da steknu sposobnosti za uspešni samostalni razvoj. Istovremeno, Zapad je od nerazvijenih zemalja oduvek nastojao da stvori svoje tržište, što znači da spreči ekonomski razvoj koji bi ugrozio njegove interese. Kako je povećavao prinose na poljima i stvarao viškove koji nisu mogli da budu plasirani na unutrašnjem tržištu, Zapad je, ekonomskim i drugim merama, sistematski uništavao proizvodnju hrane u nerazvijenim zemljama da bi plasirao svoju robu. Najrazvijenije kapitalističke zemlje primoravaju nerazvijene zemlje da od njih uzimaju skupe kredite, gurajući ih u sve dublje dužničko ropstvo, koje će umesto u sopstvenu proizvodnju hrane koristiti za kupovanje njihovih viškova hrane – po uslovima koji oni diktiraju. Jaz između bogatih i siromašnih svakodnevno se produbljuje. Sve je veći broj ljudi koji gladuju. Preko 30 000 hiljada dece u nerazvijenim zemljama dnevno umre od gladi i bolesti. Za to vreme u Zapadnoj Evropi i SAD svake godine potroše se desetine miliona dolara na spaljivanje brda putera, mesa, viškova žitarica… Svake godine desetine milijardi dolara bude ulaženo u “potkupljivanje” farmera da ne obrađuju svoja polja da bi se smanjila proizvodnja hrane. I to je suština Markuzeove kritike ideologije učinka: razvoj tehnike, što znači uspostavljeni razvoj kapitalizma, ne doprinosi boljitku ljudi, već dovodi do sve veće bede i nesreće. Nauka i tehnika su već toliko razvijeni da se uz njihovu pomoć, ukoliko se učini da budu dostupni čitavom svetu, mogu rešiti osnovni egzistencijalni problemi čovečanstva. To, naravno, ne znači da se treba boriti protiv razvoja nauke i tehnike, već za takav njihov razvoj koji će služiti zadovoljavanju istinskih ljudskih potreba umesto što služi uvećavanju profita. Glavna meta kritike ideologije učinka nije nauka i tehnika, već kapitalizam koji je od nauke i tehnike stvorio sredstvo za uništavanje životne sredine i potčinjavanje i degenerisanje čoveka.
