Helmut Plesner

H

Među prvima koji su nakon Drugog svetskog rata ozbiljnije “načeli” sport, a samim tim i građansku teoriju koja u sportu vidi sredstvo za afirmaciju osnovnih principa kapitalizma, bili su Helmut Plesner i Jirgen Habermas.

Plesner je, početkom pedesetih, objavio tekst pod naslovom “Sociologija sporta“, a zatim “Igra i sport” – spise koji su skromni po obimu, ali značajni po kritičkom prostoru koji su otvorili i reakcijama koje su izazvali. Plesner je došao do dve osnovne teze: “svet sporta je odslika industrijskog sveta”, odnosno, sport je oblast u kojoj čovek nastoji da pronađe “kompenzaciju” za lišavanja kojima je izložen u “svetu specijalizovanog rada”. Nezadovoljstvo položajem u procesu rada osnovni je motiv čoveku da se angažuje u sportu. Kod vodećih grupa radnika, nameštenika i intelektualaca širi se osećanje da su postali “točkići u pogonskom stroju” o čijoj celini jedva da imaju predstavu. Anonimne, delimične i promenljive funkcije koje preuzimaju na sebe zahtevaju visoko-specijalizovani učinak, ali zapostavljaju njihovu ličnost. Ova “osuda na anonimnost” u industrijskom radu budi i hrani “kompenzacione potrebe” da se čovek još negde iskaže, bude viđen, ali i da pronađe zadovoljstvo, da bude zadivljen i da zadivi. Sport je to pretpostavljeno polje koje nudi ostvarivanje onih potreba koje se ne mogu ostvariti u svetu rada. Uzroke za to treba tražiti u tome, što se od društva stvorenoj potrebi za poštovanje razlika na osnovu učinka suprotstavljaju dve strukturalne tendencije visoko specijalizovanog društva: nerazumljivost visoko specijalizovanog rada za ljude koji pripadaju različitim životnim sferama i povezanost ovog visoko specijalizovanog znanja sa takvim oblicima razvoja obrazovanja koji postaju sve duži i komplikovaniji, koji su podložni stalnim promenama i kojima je pristup praktično ograničen. Pod ovim strukturalnim pritiskom probuđenih i istovremeno, u njihovom zadovoljavanju, sputanih i potisnutih želja za društvenom potvrdom i za premašivanjem drugih, sport se pojavljuje kao ona oblast koja potisnutim agresivnim potrebama obećava kompenzaciono ispunjenje, mada je fatalni princip učinka ovde prebačen u oblast nerada, igre. (1)

Polazeći od Lindeovih istraživanja, Krokov postavlja Plesneru pitanje kako je moguće da su upravo oni koji su najviše izloženi dejstvu monotonog radnog procesa (nekvalifikovani i polukvalifikovani industrijski radnici) manje zastupljeni u sportu nego drugi zaposleni? (2) Krokov je mogao da ide  dalje i da postavi pitanje kako to da su na stadionima najagresivniji upravo oni koji ne rade (bilo da nisu stasali za rad ili ne mogu da se zaposle) – što pokazuju analize o “huliganskom ponašanju” na utakmicama – i koji nemaju ni jedan od navedenih, Plesnerovih i Habermasovih, motiva za “kompenzaciono” ponašanje u sportu? Plesner je, poput Lindea, sveo radnika na predmet “sociološke analize” koju zanima samo ono što može da se uklopi i opravda koncepciju koja je samo teorijski oblik konkretnog političkog opredelenja. Da je njegova koncepcija usmerena na istraživanje društvenih uzroka nezadovoljstva radnika i u tom kontekstu postavlja pitanje sporta kao “kompenzacione” aktivnosti, radnik bi shvaćen kao društveno biće, što znači u celokupnosti njegove  egzistencije. A to znači da bi uzroci za njegovo nezadovoljstvo bili i oni koji se mogu otkloniti političkom (klasnom) borbom čime bi se bitno promenio i njegov odnos prema sportu. Što se tiče odgovora na Krokovljevo pitanje, treba praviti razliku između želja i mogućnosti. Pre svega, nekvalifikovani i polukvalifikovani radnici izloženi su najvećim telesnim naprezanjima, što znači da im je potreban adekvatan odmor; njihova primanja po pravilu su najniža, što bitno ograničava učestvovanje u sportu koje traži i određena materijalna ulaganja; u vezi sa tim, mnogi nastoje da iskoriste ne-radno vreme da bi dodatno zaradili još neki dinar itd. Sve su to detalji koji pružaju mogućnost da se stekne celovit uvid i da se da pravi odgovor na pitanje o prirodi preokupacije sportom kod radničke populacije.

Jedna od najproblematičnijih Plesnerovih teza je da je “takmičarska struktura industrijskog društva” – “odgovorna za povećanu duhovnu agresivnost ljudi”. (3) Ovom tezom Plesner nam je ukazao na politički značaj ideologije takmičenja. Sve bespoštedniju borbu za egzistenciju, koja se odvija po principu “borba svih protiv svih”, Plesner naziva “takmičenjem” nastojeći da joj na taj način pribavi legitimnost “sportskog nadmetanja” koje podrazumeva “jednakost na startu”, “lično dostignuće”, “neka pobedi bolji”, „fair-play“ i sve ono drugo što pruža ideologija takmičenja. Umesto konkretnog čoveka, koji potiče iz određenog socijalnog miljea, pripada određenoj klasi, polu, religiji, manjinskoj ili većinskoj nacionalnoj grupi, Plesner konstruiše apstraktnog “građanina” da bi ga postavio na start “jednakih” koji se “takmiče” za zadobijanje (što boljeg) društvenog položaja. Vlasnik kapitala i dete iz sirotinjskog geta stavljeni su u istu “takmičarsku” ravan. Plesner ne kaže da je “takmičarska struktura” društva uslovljena “tržišnom utakmicom”, odnosno, borbom između kapitalističkih grupacija za opstanak, i da je njenom “uspešnom” funkcionisanju podređena kako institucionalna, tako i normativna sfera “industrijskog društva“. “Takmičenje” postaje ideološka maska sa kojom se prikriva vladavina kapitala nad čovekom. Iz “takmičenja” je odstranjen i klasni sukob, što znači borba za prevazilaženje kapitalističkog društva, kao i borba žena za ostvarivanje njihovih ljudskih i građanskih prava. Slobodarski agon izbačen je iz Plesnerovog “industrijskog društva”.

Izvorište potrebe čoveka da se bavi sportom Plesner vidi u njegovoj težnji da pronađe svoju “izgubljenu prirodnost”. Sport postaje jedno od “umetničkih sredstava” sa kojim čovek pokušava da dopre do nje, odnosno, dobija ulogu “ventila” koji pruža čoveku mogućnost da izrazi i zadovolji svoje autentične prirodne i ljudske potrebe: “umetničku prirodnost” (künstlicher Natürlichkeit). (4) Od izuzetne važnosti za razumevanje Plesnerove koncepcije je to, što on ne govori o slobodnom telesnom aktivizmu, već o sportu u kome se do “kvaliteta” dolazi nastojanjem da se pobede drugi postizanjem većeg rezultata (rekorda), dakle, posredstvom mehanizama kvantitativnog posredovanja koji uništavaju mogućnost individualno-ljudskog, a to znači kulturnog izraza. Pored toga, sama priroda telesnog pokreta u sportu usmerena je na “disciplinovanje tela”, što znači na obračun s izvornim prirodnim potrebama čoveka, što neposredno utiče na sputavanje spontanosti, mašte, kreativnosti – bez kojih nema ni istinske duhovnosti. Sportski pokret temelji se na principu efikasnosti i na tehničkoj racionalnosti. Ideal “sportskog tela” svodi se na mehanizam koji “savršeno radi”. Plesner previđa i to, da “mehanizovani”, “monotoni” i “jednostrani” rad, od koga on polazi, proizvodi i mehanizovano i jednostrano telo sa ograničenim senzo-motoričkim osobenostima – što neposredno utiče kako na odnos čoveka prema sportu, tako i na prirodu njegove sportske aktivnosti. Da bi sport mogao da postane “kompenzaciona” aktivnost u kojoj čovek može da realizuje svoje potisnute prirodne i duhovne potrebe (znači kulturna delatnost), potrebno je da čovek prevaziđe svoju telesnu ograničenost, da stekne sportsku (u suštini igračku) veštinu koja pruža mogućnost za artikulisanje njegovih potreba i želja, i da savlada određene obrasce ponašanja koje podrazumeva sportska aktivnost. Bez toga sport će postati novi izvor nezadovoljstva jer čovek neće moći da izrazi svoju “prirodnost” na takav način, da u tome doživi svoju samopotvrdu. Baš zato što je čovek u sportu sveden na telesno (bez mogućnosti “saradnje” sa mašinom i oslanjanja na intelekt, znanje i iskustvo na način kako se to dešava u radu), on se u njemu daleko dramatičnije sučeljava sa svojim ograničenim sposobnostima, kao i mogućnostima da realizuje svoje potisnute potrebe.

Ono što je najvažnije, kriterijum “uspešnosti” u sportu je pobeda i to postizanjem većeg rezultata (rekorda). Bekstvo iz “anonimnosti”, putem sporta, moguće je jedino pobedama i “boljim” rezultatima, a ne samim učestvovanjem u sportu. Ono o čemu Plesner ne govori je da je čovek u “anonimnom” radu poražen kao čovek – da ne pretstavlja ličnost vrednu poštovanja. Dajući mu sport kao mogućnost kompenzacije, Plesner mu zapravo daje mogućnost da bude “neko” posredstvom kriterijuma vrednovanja koji su u sportu uspostavljeni. Prema tome, samo pobeda nad drugima pruža čoveku mogućnost da doživi ljudsku (samo)potvrdu. U protivnom, sport može da postane veći izvor frustracije nego sam rad – upravo zato što čovek u njega ulazi dobrovoljno i sa očekivanjem da će u njemu realizovati svoju ljudsku vrednost. Može se reći da je sport zamka za radnika: u radnim procesima neprestano se reprodukuje telesna jednostranost i, kako se čovek iscrpljuje i stari, sve se više smanjuje mogućnost za “kompenzacionim” aktivizmom. Istovremeno, nezadovoljstvo radnika njegovim najamničkim položajem, egzistencijalna neizvesnost, frustracija zbog anonimnosti i monotonije usmerava se, putem sporta, protiv drugog radnika (“suparništvo” kao oblik razbijanja klasne svesti), odnosno, na beznadežno nastojanje da se kroz sportski aktivizam realizuje njegova „umetnička prirodnost“. Sport postaje sredstvo za kanalisanje radničkog nezadovoljstva, oblik sterilizovanja njegove kritičke svesti i način usmeravanja njegovog potencijalno menjalačkog aktivizma sa polja političke (klasne) borbe na sportsko polje. Logika sučeljavanja između atomizovanih individua, pri čemu je osnov određivanja njihovog “uspeha” kvantitativno sravnjivanje, neprikosnoveni je put za “realizaciju” (u radu) potisnute ljudskosti. Čovek, kroz svoju aktivnost u “slobodnom vremenu”, može da se (kritički) odnosi prema industrijskom radu, ali ne i prema principima na kojima se zasniva kapitalističko društvo. Sport, kao “kompenzaciona” aktivnost, postaje sredstvo za integraciju radnika u vladajući  poredak.

O autoru

Administrator

Dodaj Komentar

Noviji tekstovi

Poslednji Komentari

Arhiva

Kategorije

Meta Linkovi

Pratite Ducijev rad i na fejsbuku