Фундаментална онтологија

До појаве модерног доба религија је играла најважнију улогу у мисаоном животу европских народа. Развојем занатства и трговине, настанком градова, развојем науке и технике, настанком грађанске интелигенције и „Гутенбергове галаксије“, настанком школа и универзитета, развојем грађанских политичких покрета… долази до стварања нових мисаоних изворишта. Научни ум стиче све значајнију улогу у мисаоном животу, као и филозофски ум који је збацио са себе религиозне окове. Нови начин живота и нови положај човека у свету условљавају рађање нове уметности која настоји да створи своје аутономно мисаоно упориште. Мисаони живот Европе добија многострукост и вишеслојност. Он се заснива на капиталистичкој подели рада која одваја мануелни од интелектуалног рада и која институционализује мисаоне сфере у којима се од људи отуђују њихове стваралачке моћи. Истовремено, динамика мисаоног живота условљена је научним открићима, освајањем света, техничким проналасцима, индустријским развојем, описмењавањем становништва, настанком не-радног времена које омогућава стварање читалачке публике, позоришта, оперских кућа, галерија и других институција културе…

У модерном добу успостављена је борба између различитих погледа на свет при чему носиоци религиозне, научне, филозофске и уметничке мисли настоје да од својих области створе извориште свеукупне умности и средиште мисаоног живота. Истовремено, под утицајем политичког плурализма настају различити мисаони правци, при чему свако настоји да од своје мисли створи основ свеукупног мишљења. Тежња да се успостави владавина једног над свим другим погледима на свет није утемељена у уму, већ је последица борбе политичких и економских центара моћи, које су инструментализовале ум, за власт. На томе се заснива идеја фундаментализма. Она не тежи истини, до које се може доћи само сучељавањем различитих погледа на свет, већ успостављању центра моћи који има неприкосновени монопол над „истином“.

Хајдегерова фундаментална онтологија утемељена је у свету који је подељен на сфере које су отуђене од човека и које владају над њим. Без те поделе, захтев за фундаментализмом био би бесмислен. Фундаментална онтологија је синтетизована суштина засебних области надградње у којима су институционализоване од човека отуђене моћи које су постале средство владајућег поретка за потчињавање људи и за уништавање природе. Хајдегер не настоји да укине издељени свет и врати људима њихове моћи које су им отете у виду отуђених сфера капиталистичке надградње. Он не тежи да укине сферу филозофије тако што ће људи постати умна бића; да укине сферу уметности тако што ће људи постати уметничка бића; да укине сферу технике тако што ће савладане силе природе постати средство за задовољење истинских људских потреба и за повећање извесности људског опстанка; да укине класно друштво тако што ће бити укинута приватна својина над средствима за производњу и репресивне институције грађанског друштва, и тако што ће човек постати носилац свеукупног друштвеног живота и господар своје судбине.

Фундаментална онтологија има интегративни карактер. Она се заснива на томе, да постоји интегришућа онтолошка тачка која је извориште мишљења и која је неприкосновена. Уколико је фундаментална онтологија извориште свеукупног мишљења, онда није могуће поставити аутономно онтолошко питање о њеној суштини, а то значи успоставити аутономнo критичко становиште са кога она може бити доведена у питање. Расправа о природи фундаменталне онтологије могућа је као њена саморефлексија.

Самосвест фундаменталне онтологије заснива се на томе, да су сва битна полазишта мишљења садржана у њој и да путем ње стичу онтолошку легитимност. Саморефлексија онтолошког као онтолошког могућа је једино путем фундаменталне онтологије. Другим речима, сама природа онтолошког условљена је природом фундаментализма као тотализујућег начина мишљења. Уклоњен је сваки онтолошки приступ који не одговара тотализујућој интенцији фундаменталне онтологије. Из онтичког искључена је борба супротности и тиме историјски развој друштва, а из онтологије сучељавање супротности као начин долажења до истине. Фундаментална онтологија представља обрачун с дијалектиком историје и с дијалектичким умом.

Да би онтолошко одговарало своме појму оно треба да буде у стању да постави питање о истинитости фундаменталне онтологије. Фундаментална онтологија је легитимна једино као онтологија, што значи да је саморефлексија фундаменталне онтологије могућа једино путем онтолошког. Будући да фундаментализам као синтетичко-тотализујући принцип доводи у питање суштину онтолошког, фундаментална онтологија нема легитимност онтолошког. У фундаменталној онтологији онтологија је изгубила своју онтолошку суштину.

Фундаментализам као мисаони принцип представља обрачун с еманципаторском природом онтолошког. Он лишава онтологију визионарског. Будући да је онтолошко самосвест онтичког, укидањем отворености онтолошког према будућности онтичко бива лишено еманципаторске самосвести. Уместо фундаменталистичког принципа треба афирмисати принцип онтолошке отворености који омогућава мишљењу да се вине у будућност. То је основни предуслов да животворни потенцијали онтичког добију визионарску самосвест.

Фундаментална онтологија нe отвара хоризонте нових светова, већ учвршћује темеље постојећег света. То да се ради о „путу“ (Хајдегер) не значи да се траже или стварају нова онтолошка упоришта, већ да се задата фундаментална онтолошка тачка пројектује у будућност.

Када се има у виду да се савремени свет заснива на деструкцији која има тоталитарни карактер, може се закључити да је путем фундаменталне онтологије мишљење увучено у сферу тотализујућег анти-егзистенцијалног безумља. Постајући тоталитарни поредак деструкције капитализам је довео до тога, да је питање о истинитости фундаменталне онтологије као конкретно историјско питање могуће поставити једино са егзистенцијалног и у том контексту са слободарског становишта.

Хајдегер је створио нову филозофију која треба да укаже на суштину људске егзистенције. Филозофија је укинута филозофијом. То противречи Хајдегеровом захтеву да се уклоне сви облици посредовања између човека и његове егзистенције. Уистину, Хајдегер не настоји да  својом филозофијом уклони све друге филозофије да би на тај начин устоличио своју филозофију као једини облик посредовања између човека и његове егзистенције, већ настоји да укине саму филозофију као посредника између човека и његове егзистенције. Његова фундаментална онтологија не тежи да развије филозофију, већ представља крај филозофије и рађање нове религије која има поетичку природу. Она у себи не носи само клицу новог мишљења, већ и клицу новог односа човека према својој егзистенцији.

Суштина Хајдегерове фундаменталне онтологије није биће, већ мишљење бића. Доследно следећи Хајдегерову филозофију биће се налази у језику, али је оно могуће једино путем мишљења бића, што значи да мишљење које мисли биће претходи бићу. Није природа бића та која условљава природу мишљења бића, већ природа мишљења које мисли биће условљава природу бића. У коначном, биће је производ Хајдегеровог мишљења. Као што нема „бога“ без Библије, тако нема „бића“ без Хајдегерове филозофије.

Хајдегерово мишљење бића ствара привид да биће постоји и истовремено удахњује живот бићу. Путем мишљења бића – биће излази из таме „заборава“ и човек стиче могућност да доживи биће као биће. По Хајдегеру, страх од смрти представља основ људске трагичности, али без мишљења бића човек не може да има представу о својој трагичној егзистенцији као трагичној егзистенцији. Истовремено, без погледа који је усмерен према бићу човек не може да пронађе пут из ништавила у које је бачен. Свест о постојању бића основна је претпоставка да човек може да се односи према бићу.

Хајдегер је био свестан проблема. Отуда он уместо филозофије нуди „фундаменталну онтологију“. Она мисли биће на тај начин, да излази изван оквира класичне филозофије која спречава човека да се непосредно односи према свету и доживи своју трагичну егзистенцију. „Фундаментална онтологија“ је извориште мишљења које мисли биће тако, да укида филозофију која посредује између човека и његове егзистенције и ствара могућност да се успостави поетички однос према бићу. Путем поетичког, мишљење бића претвара се у доживљавање бића.

Дајући својој филозофији назив „фундаментална онтологија“ Хајдегер је настојао да направи отклон од традиционалне филозофије која, по њему, није у стању да појми биће. Полазећи од критеријума на основу којих фундаментална онтологија одређује природу филозофије као филозофије, фундаментална онтологија није филозофија филозофије и као таква мета-филозофија, већ анти-филозофија. Она је филозофија која укида филозофију и као таква је последња филозофија. Фундаментална онтологија представља самоубиство филозофије.

Као што Марксова мисао препознаје себе као „свест праксе која мења свет“, тако Хајдегерова филозофија препознаје себе као мисао која пружа могућност човеку да на аутентичан начин доживи своју трагичну егзистенцију и на тај начин пронађе пут који води до бића. Саморефлексија Хајдегерове филозофије није могућа путем мишљења мишљења, већ путем аутентичног доживљавања трагичне егзистенције из које проистиче потреба за бићем. На томе се заснива поетичко. „Поетички живот“ (Хелдерлин) представља основ саморефлексије Хајдегерове фундаменталне онтологије као анти-филозофије.

Хајдегерова филозофија није у сагласју са неопредмећујућом саморефлексијом која има поетички карактер. Она инсистира на поетичком односу човека према бићу, али се заснива на таквом мишљењу бића које диже мисаони зид између човека и бића.  Упркос  томе што се Хајдегер супротставља традиционалној филозофији због тога што она опредмећује мишљење – мишљење бића не подразумева непосредни однос човека према бићу и слободно мишљење, већ мишљење Хајдегеровог мишљења бића путем Хајдегеровог начина мишљења. Mишљење бића могуће je једино путем оног мишљења које има митолошки однос према бићу.

Како „просечни“ Немац, коме се Хајдегер обраћа, може да постане „сусед“ и „чувар бића“ када ни Хајдегер није био у стању да објасни шта је „биће“? Хајдегерова филозофија је језички лавиринт из кога ни најзагриженији Хајдегерови следбеници не могу да нађу излаз. Уистину, смисао Хајдегеровог мишљења бића није долажење до „бића“, већ укидање мишљења које пружа могућност човеку да препозна себе као друштвено, слободарско, стваралачко, историјско и тиме визионарско биће. У том контексту, Хајдегер се обрачунава с мишљењем које може да доведе у питање „биће“ и на тај начин разобличи његов начин мишљења.

Хајдегерова филозофија нема просветитељски, већ мистификаторски  карактер. Она не изводи човека из ништавила у које је „бачен“, већ га утапа у капиталистичко ништавило. Хајдегерово тумачење Хелдерлиновог лудила указује на то, да некрофилна мистика, која је карактеристична за средњовековну схоластику, представља један од носећих стубова Хајдегерове филозофије.

Хајдегер не настоји да развије ум, већ да га инструментализује. Он покушава да продре у подсвест и овлада бићем човека. Његова филозофска реторика има карактер проповеди. У том контексту може да се постави питање о њеној реторичкој и мисаоној ритмици. У коначном, Хајдегер настоји да путем своје мисли развије у људима веру у биће. На томе се заснива доживљавање бића. Поетичко постаје начин на који мишљење бића добија религиозни карактер.

Суштина Хајдегеровог novuma је у томе, да се човеков однос према бићу не заснива на мишљењу бића, већ на његовом доживљавању. Отуда саморефлексија Хајдегерове филозофије није могућа путем филозофије као од човека отуђене умности која је, као таква, критеријум за одређивање њене истинитости, већ путем начина живота који се заснива на непосредном доживљавању трагичне егзистенције и тиме на саживоту са бићем.

Хајдегер је довео у питање филозофију као посредника између човека и његове егзистенције и то је један од најважнијих еманципаторских потенцијала његове мисли. Његова анализа историје филозофије указује на то, да је постсократовска филозофија, која посредујe између човека и његове егзистенције тако да их своди на предметност, довела до „заборава бића“ и на тај начин одвела човека у нихилизам. Отуда се треба вратити у предсократовску Хеладу у којој је човек био у јединству са бићем и где је филозофија била саморефлексија бића. Уколико се овај Хајдегеров позив сагледа полазећи од тога да капитализам све драматичније доводи у питање опстанак живота, и у контексту захтева да се уклоне сви облици посредовања између света и човека, на чему су инсистирали Маркс и Ниче, он може да има не само еманципаторски, већ и егзистенцијални значај.

Хајдегерова мисао има критичку интонацију и као таква пружа могућност да се буде актуелан у свету који пада у све дубље егзистенцијално безнађе, али не тежи превазилажењу капитализма и стварању новог света. Она пружа могућност да се буде критичан, а да се не пређе „црвена линија“ која раздваја „политички коректну“ мисао од оне мисли која настоји да се обрачуна с капитализмом и искорачи у будућност која представља реализовање еманципаторских потенцијала грађанског друштва. Хајдегерова филозофија је критика капиталистичке реалности која не доводи у питање капитализам. Она је анти-визионарска критика капитализма.

Хајдегерова филозофија не схвата себе као конкретну историјску мисао која је условљена и тиме ограничена природом времена у коме је настала. Заправо, Хајдегерова схватање човека и његове егзистенције потиче из филозофије као једне од засебних области капиталистичке духовне сфере. Његова мисао утемељена је у капиталистички издељеном свету и уоквирена је њиме. Хајдегер је настојао да створи утисак да његова фундаментална онтологија има надисторијски карактер, али његова филозофија припада капиталистичкој духовној надградњи која је отуђена од човека. Хајдегер је својом филозофском реториком изградио лавиринт за ум који је само доградња капиталистичке идеолошке сфере.

Хајдегер је дао неадекватну друштвену и историјску димензију филозофији. Нису антички филозофи одређивали природу владајуће мисли, већ је владајући поредак непосредно и посредно условљавао мишљење људи и природу филозофије. Исто је у модерном добу. Није филозофија, већ је капитализам, као тоталитарни деструктивни поредак, тај који условљава природу владајуће мисли. Капиталистички ratio, који влада у грађанској филозофији, само је рационални облик у коме се појављује деструктивно капиталистичко безумље. Њему одговара филозофија као мистификаторска вештина која стерилише животворну снагу ума и на тај начин се обрачунава с визионарском свешћу и мењалачком праксом. У то се уклапа традиционална филозофија која конкретне егзистенцијалне проблеме претвара у апстрактна теоријска питања.

Полазећи од односа Хајдегера према традиционалној филозофији, која по Хајдегеру посредује између човека и света тако што их своди на предметност, може се закључити да традиционална филозофија не може да буде основ саморефлексије Хајдегерове филозофије. Специфичност Хајдегерове филозофије је у томе, што она доводи у питање саму могућност саморефлексије. Другим речима, она се обрачунава с мишљењем којe опредмећује мишљење. Парадокс је у томе, што управо одбацивање саморефлексије чини основ саморефлексије Хајдегерове филозофије. Она препознаје себе као специфичну мисао путем своје не-саморефлектујуће природе. Она је филозофија чији се лик не види у огледалу.

Попут других „великих филозофија“, Хајдегерова филозофија сучељава се са проблемом своје логичке конзистентности. Хајдегер је створио специфичне изразе које је настојао да „напуни“ појмовима који имају хијерархијско устројство. Да би створио привид да је пирамида појмова непротивречна, Хајдегер је морао да прибегне вербалном жонглирању. Развијајући своју филозофију Хајдегер је допуњавао и мењао садржај појмова са којима је кренуо на Олимп. На том све напорнијем и неизвеснијем путу појмови су се понашали као стадо оваца које пастир не може да држи на окупу. Неке овце пале су низ литицу, неке су се изгубиле, а неке је пастир морао да поједе да би могао да иде даље. У коначном, испоставило се да пут којим је Хајдегер кренуо није водио на Олимп, већ у Аушвиц.