Спорт и просветитељство

Што се тиче просветитељства, у спорту је одбачена вера у разум и педагогија која полази од човека као разумног бића. У њему се инсистира на мишићавом телу и борилачком карактеру, што је изражено у Кубертеновој максими mens fervida in corpore lacertoso. Ради се о социјално-дарвинистичком основу “воље за моћ” која има “антрополошки” основ у грамзивости. У спорту, као и у грађанској телесној култури која је напустила еманципаторски траг просветитељства (на коме се развио филантропски и плесни покрет), успостављена је доминација техничко-продуктивистичке рационалности: тело је сведено на машину, а кретање на механику покрета. Савршена функционалност машине, што значи постајање тела оруђем за производњу учинка у чистом смислу, постаје највиши естетски изазов. Спорт не представља реализовање еманципаторског наслеђа просветитељства, већ једне од најпогубнијих тенденција у развоју просветитељске мисли, на коју су указали Хоркхајмер и Адорно: “преокретање просвјетитељства у позитивизам”.(9) Управо Хоркхајмер (Адорно) инсистира на критици апсолутизованог принципа квантитативно мерљивог учинка који доминира у спорту: “Оно што се не подаје мјерилу израчунљивости и корисности просвјетитељству је сумњиво” – “бројка је постала каноном просвјетитељства”.(10) И даље: “Грађанско друштво је овладало еквивалентом. Оно омогућава компарирање разнородног тиме што га редуцира на апстрактне величине. За просветитељство постаје привидом све што се не разрјешава у бројкама, на крају у јединици; модерни позитивизам одбацује то у пјесништво. Јединство остаје геслом од Парменида до Расела (Russell). Задржава се уништавање богова и квалитета.” (11) У спорту нема дијалектичког сучељавања између доброг и лошег, слободе и неслободе, старог и новог… Квантитативни помаци без квалитативних скокова постају израз и мера “прогреса” којим се ствара привид да је капитализам у стању да вечно “иде напред” – по цену уништења човека и природе. У спорту нема “културног времена” (Блох), што значи ни историјског кретања, већ доминира механичко време које има митолошки ореол (“бесмртни дух антике”). “Историја спорта” своди се на линеарни след бројева којима су придодата имена обезличених “шампиона”. Спорт представља средство за стварање култа капиталистичког “прогреса”: квантитативно сравњивање постаје надљудска сила којој је човек фатално подређен. У спорту се на најубедљивији начин потврђује Хоркхајмеров и Адорнов закључак из “Дијалектике просветитељства“, да “проклетство непрестаног напретка јест непрестана регресија”.(12) Истовремено, присутно је “промишљање о деструктивности напретка” (13) и о “одрицању од сваке наде”.(14) Спорт се заснива на технолошком рационализму који је појавни облик деструктивног капиталистичког ирационализма. Апсолутизовани принцип учинка, који се изражава у рекорду који је тржишна вредност резултата и као такав је циљ за себе, представља појавни облик капиталистичког репродуковања који се заснива на апсолутизованом принципу увећавања профита: брзина обрта капитала је она моћ која диктира темпо живота и условљава драматику људског живљења. Истовремено, у спорту нема воље за стварањем света која се заснива на уму и слободи – најважнијој еманципаторској интенцији немачке класичне филозофије – већ доминира телесна снага, брзина, издржљивост, као и бескрупулозни  (деструктивни) борилачки карактер. Капиталистичко дегенерисање еманципаторске телесне културе одговара дегенерисању еманципаторског духа просветитељства. Од света који се заснива на уму, дошло се до света који се заснива на броју.