За Милана Кангргу игра је “резултат” – “било то рада или стваралаштва, али само изборени, дјелатно посредовани, произведени, успостављени “медиум”, у којем се као већ обликована људска бића можемо онда играти и људски забављати у својој – смисленој доколици, која је тада успостављени духовни хоризонт самозбиљења на основи стваралачке имагинације.”(15) Игра је потенцијални резултат рада или стваралаштва, с тим што природа рада (стваралаштва) условљава и природу игре. Једно је стварање могућности за игру стварањем нерадног времена које је само потенцијално слободно време радника, а друго стварање игре као реализовање играчког бића човека. Рад може да произведе нерадно време, али је оно само формална могућност за игру уколико човек није у стању да се игра. Рад који сакати играчко биће човека непосредно условљава телесне способности, играчку вештину и маштовитост – што значи могућност играња и тиме стварање игре. Човек коме је тело сведено на машину и који је изгубио телесне особености које пружају могућност за развој играчког, а то значи стваралачког тела, нема потребу за игром, већ за таквом телесном активношћу која је условљена особеностима механизованог тела. Њиме се не ограничавају само играчке моћи човека, већ се редукује могућност да човек доживи себе као играчко биће, а самим тим да стекне играчку самосвест. Телесно осакаћени човек може да се осећа “слободно” само у оним играма у којима његово осакаћено биће може да се реализује. Истовремено, он тежи оним играма у којима може да пронађе компензацију за спутаност којој је изложен у процесу рада – у коме је сведен на обезличену радну снагу: играње постаје психолошка реакција на рад. Од изузетног значаја је и то, што игра није само одмор, већ је и припрема за рад, што значи да човек и у игри мора да развије оне особености које му пружају могућност да „остане у радној форми“ и сачува радно место. Отуђени рад, у коме је човек сведен на „радну снагу“ и инструментализован као обезличени припадак радних процеса, не деформише само човека, већ и међуљудске односе – што непосредно утиче на играчку машту. Спорт је типичан пример: “спортска екипа” је на капиталистички начин дегенерисани облик груписања људи – дегенерисана друштвеност. Када се играчка вештина развија на темељу потиснуте и извитоперене људскости, она постаје компензациони механизам за прикраћену људскост, средство за бежање из реалности, за обрачун с људима – као што је то у спорту. Нема “обликованог људског бића” уколико човек није развио потребу и способност за играње. “Смисленост у доколици”, “духовни хоризонт самозбиљења” и “стваралачка имагинација” условљени су развијеношћу играчког бића човека, његовим телесним моћима и савладаним играчким вештинама, схватањем човека и односом према људима. Једно је машта роба, а друго машта слободног човека; једно је “смислено” опредељење за игру човека коме је осакаћено тело и играчко биће, коме је игра компензација за отуђење у раду, а друго је “смислено” опредељење за игру човека који има играчко (стваралачко) тело и играчко биће и који у раду развија своје телесне и духовне моћи. Истовремено, човек треба да сагледа слободу у игри не само у односу према раду, већ пре свега у односу према свету у коме живи, што значи у односу према владајућем поретку. Илузија је да човек може да реализује своје играчко биће у односу према раду у оквиру репресивног (деструктивног) капиталистичког поретка. Није само рад облик у коме се човек отуђује од себе као еротског (играчког) бића, већ је то постао читав живот који се заснива на „техничкој цивилизацији“ која представља облик у коме капитализам уништавања природу и човека као природно и људско биће. Не ради се о слободи човека сведеног на „радника“, већ о слободи човека у целокупности његове друштвене егзистенције. Могућност игре (играња) не налази се у релацији рад – игра, већ у релацији човек – владајући поредак. Слободарска игра није само резултат рада или стваралаштва, већ пре свега борбе за слободу која подразумева борбу за стварање новог света. Однос човека према свету, себи, другим људима, пуноћа људског коју стиче у борби за опстанак и слободу – то је онај нужни “посредник” који пружа могућност за оплемењивање и развој играчког бића човека, играчке вештине и људске као играчке заједнице. Теза о “смисленој доколици“ може да буде продуктивна будући да пружа могућност за стварање таквих облика игре у којима ће човек моћи да развија своје слободарско, стваралачко и друштвено биће, што значи да се супродстави постојећем свету у настојању да створи нови свет. Кангргина дефиниција игре блиска је идеји о слободарској игри, с тим што “стваралачка имагинација” треба да има визионарски карактер, а њено реализовање треба да буде део политичког покрета који настоји да створи нови (хумани) свет.
Маркузе наводи Марксово схватање о дејству слободног времена на човека: “Слободно вријеме мијења оног који га посједује у другачији субјект; он тад улази у непосредан производни процес као тај измијењени субјект.”(16) Овде треба додати: као потенцијално измењени субјект – под условом да се стварно ради о слободном времену, а не о привиду “слободног времена” у коме се репродукују владајући односи и вредности – као што је то са владајућим облицима игре. Доколица нема апстрактну, већ конкретно-историјску природу: нерадно време је “слободно” од рада, али не и од капитализма, као ни од последица које рад производи када је у питању човек (сакаћење еротског бића, телесно и ментално деформисање човека, међуљудских односа…) У “потрошачком друштву” и радно и нерадно време постали су саставни делови капиталистичког времена: време производње и време потрошње. Истовремено, садржај нерадног времена условљен je класним односима, што значи борбом за инструментализовање нерадног времена ради остваривања владајућих интереса. Буржоазија чини све да спречи да нерадно време постане слободно време потлачених. Стадиони, који су направљени по узору на римски Колосеум, изграђени су крајем XIX века, када су се радници изборили за осмочасовно радно време, да би се “радне масе” и у нерадном времену држале под контролом. Владајући облици игре, који ће постати најјефтинија и главна духовна храна за раднике, постају доминирајући садржај нерадног времена и као такви “слободно време” које буржоазија намеће радницима: нерадно време постаје средство за духовну интеграцију радника у духовну орбиту капитализма. Сам Маркс нехотично даје допринос томе када препоручује радничкој младежи да у нерадном времену практикују гимнастичке вежбе које изводи буржоаска омладина – које имају механички облик и милитаристичку природу, што значи да се своде на телесни дрил којим се сакати еротска, и самим тим играчка природа човека.(17)
Утврђивање односа између рада и praxisa пружа могућност да се дође до појма истинске игре. О томе Михаило Марковић: “Рад је у начелу различит од praxisa. Рад је инструменталан, praxis је циљ за себе. Praxis је слободна, спонтана, стваралачка делатност у којој свака јединка остварује своје јединствене, специфично људске моћи.”(18) За Кангргу praxis је “слободно самопроизвођење човјека као универзалног бића рода. То значи процес повијесног самопостајања човјека у тоталитету његова испољавања као једина сврха или самосврха (смисао) његова живота.”(19) Praxis као “тотални начин присвајања свијета (и себе у њему)” (20) од стране човека “природни” је основ игре. У том контексту од прворазредног значаја је повезивање praxisа и poiesisа: “Повијесни новум у смислу управо епохалног обрата у бити praxisa збива се не само практичким одређењем теорије која иде у смјеру своје реализације, него још више: поистовјећивањем praxisa и poiesisa, при чему у самом одређењу модерног појма праксе poiesis добива не само конститутивни него и доминантни карактер”.(21) Отуђени рад могућ је зато што је човек “више” од онога на шта је сведен као оруђе за рад и најамник. Он подразумева дистанцу према раду с аспекта човека као слободарског и универзално стваралачког (играчког) бића. Радећи, човек је стварао себи окове и отуђио се од свог аутентичног играчког бића, али је истовремено развијао своје стваралачке моћи које му пружају могућност да стекне слободарско-стваралачку самосвест. Дијалектика praxis–a заснива се на сукобу између стваралачких способности које је човек стекао и (не)могућности да их реализује тако, да се у њима потврди као човек, што значи да створи хумани свет. То је један од кључних разлога што капиталистичка пропагандна машинерија и индустрија забаве све беспоштедније настоје да униште слободарску самосвест човека. Нерадно време не сме да постане време самоосвешћивања радника, већ средство за њихово увлачење у духовну орбиту буржоазије и за оплодњу капитала, што значи конзумерско време. Поготову је то актуелно данас када, због наметнуте динамике иновирања као основног услова преживљавања на тржишту, нису више хале и машине, већ је човек најважнија “инвестиција”. Стваралачки ум постао је моторна снага развоја савременог капитализма, што указује на то да су створене објективне могућности за слободарску тотализацију света од стране (ослобођеног) човека.
Пишући у “Капиталу” о слободи у раду Маркс закључује: “Слобода се у овој области може састојати само у томе да удружени човек, удружени произвођачи рационално уреде овај свој промет материје с природом, да га доведу под своју заједничку контролу, уместо да он њима господари као нека слепа сила; да га врше с најмањим утрошком снаге и под условима који су најдостојнији и најадекватнији њиховој људској природи. Али то увек остаје царством нужности. Са оне стране њега почиње развитак људске снаге, који је сврха самом себи, право царство слободе, али које може да процвета само на оном царству нужности као својој основици. Скраћење радног дана основни је услов.”(22) Анализирајући процесе аутоматизације рада Маркузе констатује: “Естетске категорије би ушле у технологију пацификације сразмјерно конструираности производне машинерије с обзиром на слободну игру способности. Али, насупрот “технолошком Еросу” и сличним неспоразумима, “рад не може постати игра …”; Марксов став непопустљиво искључује свако романтично интерпретирање “укидања рада”. Идеја о благодети такве врсте је једнако идеолошка у развијеној индустријској цивилизацији као што је била у средњем вијеку, можда и више. Јер, човјекова борба с природом је све више борба с његовим друштвом, чије моћи над појединцем постају све “рационалније” и зато нужније него икада раније. Па ипак, док сфера нужности остаје, организирање ове сфере с обзиром на квалитативно различите циљеве промијенило би не само начин већ и опсег друштвено нужне производње. Ова промјена би, пак, утјецала на људске актере производње и њихове потребе.”(23) Постајући тоталитарним и глобалним поретком деструкције капитализам је на нови и на далеко драматичнији начин поставио питање нужности и слободе, а самим тим и питање односа између рада и игре. Није више рад као такав, већ је борба за очување живота на земљи (и њему одговарајући рад) постала најважнија егзистенцијална обавеза човека. Борба за опстанак постаје савремено “царство нужности” и на њеном темељу развиће се човек као тотализујуће животворно биће. Савремени капитализам “ујединио” је егзистенцијалну са есенцијалном сфером: борба за слободу постаје егзистенцијална нужност, а борба за опстанак основни слободарски изазов. То значи да нису више сфере рада, уметности, игре – полазиште слободарске праксе, већ је то човек као тотализујуће животворно биће које читав свој живот сагледава у егзистенцијално-есенцијалној равни, што значи у контексту борбе против капитализма који је претворио друштвене институције, законе природе и човека у средство за уништавање живота. У том контексту рад, којим се реализују стваралачке (животворне) моћи човека и ствара истински људски свет, постаје основна есенцијална делатност. Као што је данас произвођење добара (робе) истовремено уништавање живота, тако ће у будућем друштву произвођење добара истовремено бити произвођење здравих животних услова (оплемењeне природе) и стварање здравог (оплемењеног) човека.
Теза да је игра могућа само у односу према раду значи да се полази од игре као области, а не од човека као играчког бића и као таквог субјекта тотализовања (хуманизовања) друштвеног живота и природе, чему подлеже и рад као међуљудски однос и као само-стваралачка делатност човека. Уместо рада и игре као од човека отуђених сфера, полазиште је човек као универзално стваралачко биће које се односи према раду у целокупности његове тотализујуће слободарско-стваралачке (животворне) праксе. Тада неће бити могуће применити механицистичку шему о “повратном дејству игре на рад”, при чему је човек само посредник између од њега отуђених друштвених сфера. Ради се о успостављању доминације човека и оплемењујућих међуљудских односа над свим друштвеним процесима; о хуманизовању рада све потпунијим реализовањем играчког бића човека; о тотализовању света стваралачком (животворном) праксом човека, при чему су рад, уметност и “чиста” игра (“произвођење” људског у непосредном облику) само облици реализовања истинских људских моћи. Од “адаптивне” и инструментализоване радне снаге дошло се до човека као тотализујућег субјекта укупног друштвеног живота. Укидањем дуализма рада и игре укида се дуализам човека као homo faber–a и homo ludens–a тако што човек постаје еманциповани homo libertas.
Фурије је до рада као игре дошао полазећи од еротске природе човека и стављајући у први план међуљудске односе, и у том контексту однос човека према раду. Маркс критикује онај рад који је споља наметнута принуда и у коме је човек најамник, и залаже се за рад слободних људи који је постао “прва животна потреба” човека. Енгелс у “Анти-Дирингу” говори о “производном раду” који “уместо да буде средство за поробљавање, постаје средство за ослобађање људи, пружајући сваком појединцу прилику да све своје способности, како телесне тако и духовне, усавршава и примењује у свим правцима, и у којој се рад тако претвара у задовољство место да буде терет”.(24) Следећи Маркса, Жан Дивињо инсистира на укидању јаза између умног и физичког рада, чиме се ствара могућност да се на битно другачији начин постави питање односа између рада и игре: “Кад та подела буде укинута, имаћемо једну нову слику, нову концепцију рада, па према томе и игре, а то за сада још не можемо замислити, али се можемо борити за то. Јер, сматрам, ствари могу кренути тим током. Кад код човека (…) који је развио своје естетске, имагинативне, а тиме и производне снаге, не буде разлике између умног и физичког рада, тада ће имагинативност постати заједничка својина, а свакодневни живот ће бити обогаћен неслућеним снагама које су за сада повластица само једног малог броја људи.”(25) Стваралачки рад представља превазилажење класичне поделе рада и парцијализованог човека сведеног на “специјализовану радну снагу”. Уместо што је сведен на операционализовани интелект, што значи на техничко средство за производњу “иновација” и оплодњу капитала, стваралачки ум постаје основ стваралачког рада и основ друштвене интеграције. Он није само произвођење корисних добара, већ и визионарског: стварање humanum–а постаје стварање novum–а и обратно. Стваралачки рад подразумева реализовање људског на људски начин и обезбеђивање егзистенције таквом прерадом природе којом се она не угрожава и којом се оплемењује природно биће човека… Потреба за радом постаје потреба за развојем стваралачких моћи и међуљудских односа, као и за санирање последица уништавања природе и човека као биолошког бића. Он представља превазилажење парцијализованог човека и омогућава интеграцију човечанства на темељу стваралачког ума. У крајњем, рад постаје не само начин обезбеђивања егзистенције, већ и обогаћивања међуљудских односа и враћање човека његовој људској бити. Стваралачки рад је непосредни облик произвођења друштва као заједнице еманципованих личности, што значи стваралачке и тотализујуће друштвености. Резултати стваралачког рада, као и у уметничком стваралаштву, су немерљиви. Они не могу да буду приватна својина, већ само “својина” човечанства. Стваралачки рад је по својој природи безграничан како у смислу развоја стваралачких моћи човека, тако и у смислу његовог временског и просторног дејства. Он је основни облик тотализујуће праксе којом се производи безгранични (људски) свет. Стваралачки рад представља супротност капиталистичком раду који се заснива на деструктивном ирационализму. Он подразумева не само стварање корисних добара и стварање човека као универзалног стваралачког бића, већ пре свега стварање живота. Стваралаштво је заједнички именитељ свеопштем животворном активизму човека, а стваралачки напор је оно што чини суштину рада и игре. Истинска игра резултат је стваралачког развоја човека и истовремено је највиши и најнепосреднији облик у коме човек производи људско. У том смислу игра је превазилажење уметности. Стваралачки напор је право стање човека, као што је непрестани животворни напор виталних органа право стање организма и основни услов живљења. Играчки напор је најаутентичнији облик реализовања животворне снаге човека, воље бити човек… На њему се заснива лет ка новим световима. Прави резултат стваралачког напора је развој играчког бића човека и међуљудских односа, а то значи ослобођење играчког и развој потребе и способности за игру. Живот као стални стваралачки (животворни) напор, као стварање људског, то је облик у коме непрестано треба да пулсира животворно било човека.
Развој аутоматизације ствара могућност да се однос рада и игре сагледа на битно другачији начин. Маркузе: “Потпуна аутомација у домену нужности би отворила димензију слободног времена као ону у којој би се конституирало човјеково приватно и друштвено биће. То би била повијесна трансценденција према новој цивилизацији.”(26) И даље: “”Прогрес” није неутралан термин. Он се креће према специфичним циљевима који су одређени могућношћу да се побољшају људске околности. Развијено индустријско друштво се приближава стадију у коме би континуирани прогрес тражио радикалан раскид с преовлађујућим смјером и организацијом прогреса. Тај стадиј би био постигнут онда кад материјална производња (укључујући потребне службе) постане аутомација до те мјере да све виталне потребе могу бити задовољене при редуцирању нужног радног времена на маргинално вријеме. Од тада би технички прогрес трансцендирао домену нужности гдје је служио као инструмент доминације и експлоатације, што је, услијед тога, ограничавало његову рационалност. Технологија би постала предмет слободног развоја способности у борби за пацификацију природе и друштва. (…) Такво стање је сагледано у Марксову појму “укидања рада”.”(27) Померање индустријског рада ка аутоматизацији највећи је допринос капитализма будућности. Међутим, аутоматизација сама по себи не укида репресију већ је, у постојећим условима капиталистичке репродукције, чини безличнијом и ефикаснијом. Неограничене могућности научног и технолошког развоја не темеље се на неограниченим могућностима развоја капитализма, већ на неограниченим могућностима развоја стваралачких способности човека. Капитализам је покренуо те моћи и усмерио ефекте њиховог развоја на уништење живота. “Моћ технике” постала је од човека отуђена и на капиталистички начин инструментализована стваралачка моћ човека. Истинска вредност технолошког развоја није у стварању “материјалног благостања”, већ у развоју стваралачких моћи човека које пружају могућност да се очува и хуманизује живот. У том контексту истинска игра постаје могућа.
Играчко биће човека може да се развије у својој пуноћи тек када рад постане облик слободног испољавања универзалних стваралачких моћи човека. Тада игра неће бити супротност раду и као таква компензациона активност за прикраћену људскост, већ стваралачка активност комплементарна раду, што значи највиши облик спонтаног реализовања човека као играчког бића. Што човек у раду буде могао слободније да испољи своју стваралачку личност, утолико ће његово играчко биће моћи да се слободније и целовитије изрази у игри – што ће бити нови потстицај за хуманистичко иновирање радних процеса. То што је рад циљно-рационална делатност не значи да начин постизања задатих ефеката не може бити остварен тако да се човек оплемењује, што значи да рад све више добија уметнички карактер. И рад који подразумева могућност стваралачког испољавања човека може бити игра, с тим што он нема ону потпуност и спонтаност коју има игра у којој човек у целости потврђује своје играчко биће – као што је то љубавна игра која је произвођење људског у чистом смислу. Оно што је релативно је “степен” спонтаности у испољавању играчког бића човека. У играма постоји градација на основу тога колико која игра пружа могућност за испољавање и развој играчког бића човека. Љубавна игра највиши је облик реализовања играчког бића, с тим што и у њој спонтаност и интензитет доживљавања људског нису увек исти.
Рад као стваралачка људска активност којом се обезбеђује опстанак друштва није негативни, већ позитивни основ истинске телесне културе која се заснива на Русоовом принципу homo homini homo. Индустријски као и научни (пост-индустријски) рад имају колективистички карактер и заснивају се на сарадњи и солидарности. Постајањем радa не само егзистенцијалном, већ есенцијалном активношћу – не само стварање услова за слободу већ потврда човека као слободарског бића – укида се дуализам рада и игре, што значи човек постаје јединствено слободарско-стваралачко биће при чему су рад и игра само специфични облици реализовања његове недељиве људске природе. Не ради се о одбацивању принципа учинка, већ његово “постављање” у оквире стваралаштва, односно, задовољавања истинских људских потреба (уместо производње ради профита). Истински резултат стваралаштва није производња предметности, већ играчког бића човека и друштва као играчке заједнице у непосредном облику. Поетичко не означава само природу стваралаштва, већ и природу онога ко ствара и онога што се ствара. Бити на нивоу својих истинских људских моћи значи бити слободан човек.
Питање о истинској игри као конкретној друштвеној (историјској) појави може да се постави само полазећи од владајуће деструктивне тенденције развоја света, и то у контексту животворнoг praxis–а којим се треба изборити за нови свет. Ради се о слободарској игри у којој долазе до изражаја еманципаторско наслеђе модерног друштва и визија будућег света – кроз развој играчког бића и потребе човека за човеком. То је оно што капитализам (и путем спорта) уништава: потребу човека за човеком. Животворност је суштина истинске праксе, а стварање људског света и повећавање извесности његовог опстанка њен је непосредни и највиши резултат.
