Традиционални начин постављања питања о смислу живота има апстрактни и ван-историјски карактер. Оно је одувек било постављано од стране припадника владајуће класе и његов смисао био је обезбеђивање вечности владајућем поретку. Питање о смислу живота има смисла само уколико има историјску самосвест, а то значи уколико има у виду природу конкретног историјског тренутка у коме је постављено, што значи владајућу тенденцију у развоју света.
У савременом свету питање о смислу живота условљено је истином да је капитализам постао тоталитарни поредак деструкције. То је нови квалитет у историјском развоју човечанства. Сваки део планете и сваки сегмент друштвеног живота постали су средство за деструктивну капиталистичку репродукцију. Брзина обрта капитала је она моћ која условљава природу „прогреса“ и динамику и квалитет одвијања друштвеног живота. Тек када се има у виду све драматичније уништавање живота постаје могуће поставити право питање о смислу живота. На један начин поставља питање о смислу живота човек који се налази на цветном пропланку, а на други начин човек који се налази на ивици провалије.
Као тоталитарни поредак деструкције капитализам не уништава само природу и човека као животворно биће, већ и еманципаторске потенцијале националних култура, грађанског друштва, великих религија, слободарско наслеђе радничке и антиколонијалне борбе, као и еманципаторско наслеђе борбе за еманципацију жена. На тај начин капитализам уништава критички ум и визионарску свест који пружају могућност да човечанство уништи капитализам и створи нову цивилизацију која ће се заснивати на животворном хуманизму.
Наука и техника постале су најважније средство за капиталистичку тотализацију света. Капитализам се развија тако што уништава природу и човека као биолошко и људско биће и што ствара техничку цивилизацију. У капиталистичком свету човек као природно и хумано биће постаје сувишан. Није случајно што је у савременом свету трансхуманизам постао владајућа теорија. Човек је постао „застарело биће“. Научници у роботима виде хумана бића зато што обезвређују човека као хумано биће. Роботи постају „људи“, а људи роботи.
Капитализам не само да ствара вештачку интелигенцију, већ лишава човека критичког и визионарског ума и на тај начин своди мишљење на технички процес. Интелигенција која има технички карактер постаје критеријум по коме се одређује квалитет мишљења. Мишљење добија линеарни, неисторијски и квантитативни карактер. Томе одговара дигитализација света. Путем вештачке интелигенције бива укинут дијалектички и визионарски ум. Нема више идеје истинског ни трагања за истином.
Питање о смислу живота није условљено само природом историјског тренутка, већ и природом човека као конкретног друштвеног бића. На један начин поставља питање о смислу живота капиталист који у својим рукама држи судбину милиона људи, а на други начин радник који се са својом породицом бори за опстанак. Исто тако, на један начин поставља питање о смислу живота човек који осећа да је део човечанства, а на други начин човек који је жртва атомизованог безнађа и који у религиозним илузијама и езотерским спекулацијама тражи смисао свог постојања.
Фанатици капитализма, који су изгубљени у деструктивном капиталистичком ништавилу, нису у стању да се као разумни људи односе према свету у коме живе и да поставе питање о смислу живота. За њих је питање о смислу живота бесмислено. То су на капиталистички начин дегенерисани људи који у бесмисленом животу проналазе смисао живота. У коначном, капитализам је тај који одређује смисао живота : смисао живота у капитализму је опстанак капитализма.
Због чега се у јавности не поставља питање о смислу живота? Зашто је најважније егзистенцијално и есенцијално питање уклоњено из јавне сфере? Зато што питање о смислу живота указује на праву природу владајућег поретка. Уклањањем питања о смислу живота уклања се могућност да човек стекне самосвест као историјско, слободарско, стваралачко и визионарско биће. Фукујамина теза о „крају историје и последњем човеку“ указује на то да је капитализам тај који даје смисао животу и да је стога постављање питања о смислу живота бесмислено. „Последњи човек“ је човек кога је капитализам лишио људскости и тиме могућности да постави питање о смислу живота. Нема више историје. Нема више будућности. Човек је као људско биће заувек нестао у капиталистичком ништавилу.
Упркос настојању јавних медија, који су у рукама капиталиста, да уклоне из јавности указивање на узроке уништења живота на Земљи – све драматичније пропадање природе и све угроженији живот човечанства намеће питање о смислу живота као основно животно питање. Све интензивније уништавање живог света неминовно усмерава људе да смисао живота више не проналазе у потрошачком лудилу и у индустрији забаве, већ у борби за искорењивање узрока пропадања живота. Све већи број људи схвата да се капитализам заснива на екоцидном тероризму и да стога борба против капитализма није само борба за слободу и правду, већ пре свега борба за очување живота на Земљи и људи као животворних и хуманих бића. Еколошки пројекти су странпутица у борби за очување живота на Земљи. Њихов смисао није искорењивање узрока деструкције живота, већ уклањање последица – са чим се омогућава даљи развој капитализма. Истовремено, када се има у виду све драматичније пропадање живота на Земљи постаје очигледна сва погубност идеје апокалипсе – која представља доливање уља на ватру која спаљује свет.
Шта је највећа вредност у животу? Највећа вредност у животу је сам живот. Уколико је живот доведен у питање онда је све безвредно и бесмислено. Живот је основни услов да човек може да постави питање о смислу живота и створи будућност. У постојећем свету који се налази на ивици понора и у коме је деструкција, која има тоталитарни карактер, основни принцип живљења, истински смисао живота је борба за цивилизацију у којој ће развој међуљудских односа и животворних моћи човека бити основни критеријум прогреса, и у којој ће „духовно богатство постати мера људског богатства“ (Маркс). У изворним хришћанским заједницама та идеја имала је слободарски карактер. У данашњем свету у коме влада деструктивно капиталистичко лудило та идеја нема само слободарски, већ пре свега егзистенцијални карактер. Борба човека за слободу постала је борба за опстанак човечанства и живота на Земљи.
