Спорт је отелотворење духа капитализма. Он је један од облика на капиталистички начин дегенерисане игре који је „увезен“ са Запада и који је постао средство за уништење наше националне културе и за духовно поробљавање нашег народа. Путем спорта Србија је постала духовна колонија Запада и као таква део капиталистичког света.
Са настанком капитализма стварају се друштвени услови за развој оних облика забаве који представљају начин интеграције младих у духовну и вредносну орбиту капитализма. Фудбал и бокс „увезени“ су из Енглеске. Они су постали главна забава за радничку и сеоску омладину. Кошарка је „увезена“ из Америке и постала је забава за градску омладину. Тенис је „увезен“ из аристократске Европе и постао је забава за богаташке скоројевиће…
Спорт је идеологија капиталистичког друштва које се заснива на принципима „Рат свих против свих!“ и „Човек је човеку вук!“. У спорту људи нису браћа, већ „противници“. Спорт је рат који се не води оружјем, већ телима људи и борилачком вештином, као и одговарајућим реквизитима. Званично, спорт је „мирнодопски облик борбе за опстанак“ али у њему влада дух капитализма који не трпи никаква ограничења. У спорту је легално убити, наносити тешке телесне повреде, уништавати децу… Што је најгоре, спорт је спектакуларна реклама убилачког насиља и самоуништења људи. У спорту живот и достојанство човека бачени су под ноге деструктивном духу капитализма.
Спорт је обрачун с традиционалним облицима телесне културе која се заснивала на колективистичком духу и слободарским традицијама нашег народа, као и на његовој животворној снази. Ради се, пре свега, о колу, као и о другим облицима игре и телесним активностима (хајдучки вишебој, гимнастичке задруге, соколски покрет…) које су имале здравствени, културни и свечарски карактер. Оно што је најважније, ти облици игре имали су национално-обједињавајући карактер и били су отелотворење родоносне моћи људи која је у стању да створи здраво потомство и на тај начин обезбеди будућност нашем народу. Играчка заједница имала је еротску природу. Играјући у колу девојке и момци оплемењивали су своју изворну животворну природу и припремали се да постану мајке и очеви.
Када се има у виду животворни карактер традиционалних народних игара може се на прави начин схватити сва погубност спорта у коме је успостављена сегрегација по полу. Уместо да момке и девојке спаја њихово изворно еротско биће, оно је постало главна препрека за њихово дружење. Полазећи од социјално-дарвинистичког принципа „Јачи побеђују, а слабији бивају одстрањени!“ и логике рекордоманије, жене су у спорту сведене на „нижа бића“ и као такве на објекат презира. Што је још горе, у спорту бива уништена еротска природа људи и они постају својеврсни роботи. Спортисти су на технички начин дегенерисани људи који убитачним тренинзима и погубним медицинским „третманима“ сакате своју животворну природу и постају стерилна бића. У спорту се животворни Ерос, који подразумева еротску блискост између мушкараца и жена, претвара у нарцисоидни и хомосексуални Ерос. Није случајно што је спорт постао један од најважнијих расадника педерастије и педофилије.
Традиционална телесна култура заснивала се на блискости људи са природом. Природа је била не само непосредна животна средина, већ и извориште животворних импулса који поспешују развој животворног бића човека. Спорт је извукао човека из изворне природне средине и преместио га у вештачки простор који има технички карактер и који је прилагођен природи одређеног спорта. Као што је у спорту дошло до дегенерисања човека као природног бића, тако је дошло до дегенерисања природе. Уместо да је природа „анорганско тело човека“ (Маркс), технизовани природни простор постао је анорганско тело спортисте.
Када се има у виду да капитализам све драматичније уништава живот на Земљи и да је спорт постао најважнија духовна дрога са којом капиталисти држи људе у покорности и праве од њих идиоте, борба против спорта постала је не само борба за слободу људи, већ и за опстанак човечанства.
