Дело које се налази пред читаоцем представља израз настојања да се уобличи самосвест савременог човека као космичког бића које ствара хумани свет и на тај начин хумани космос. Једино истинско догађање у свемиру је догађање човека. Човек је као стваралачко и историјско биће свемирски novum и као такав јединствено и непоновљиво свемирско биће. Са настанком људског друштва настао је нови свемирски квалитет : хумани свет. У свемиру је настала љубав, слобода, стваралаштво, вера, лепота, машта… Продор у свемир само је привидно технички процес. Постајање човека човеком представља истински начин на који човек „осваја“ свемир. Земља је свемирски светионик који зрачи слободарском и животворном светлошћу. Стварање хуманог света и на тај начин стварање хуманог свемира представља највиши израз људске слободе. То даје прави смисао свемирском бивствовању човека.
Самосвест човека као еманципованог космичког бића треба да се заснива на истини да је сваки човек самосвојна личност и као такав јединствено и непоновљиво космичко биће. Будући да је човек друштвено биће он може да постоји као свемирско биће једино као део човечанства. Човек без човечанства је ништавно биће. Као што нема човечанства без људи тако нема људи без човечанства. Човек само као органски део човечанства може да буде свемирско биће. Људи су свемирска браћа.
Нису богови и свемирске силе те које су створиле човека. Теорије које се заснивају на религиозном мистицизму и механицистичком материјализму укидају човека као јединствено и непоновљиво свемирско биће. Оно што чини јединственост и непоновљивост човека у свемирским размерама је то што је човек историјско биће. Човек није оно што јесте, већ оно што као слободарско и стваралачко биће може да буде. Способност постајања човека човеком је његов најважнији свемирски квалитет. Историчност је она карактеристика људске цивилизације која је чини специфичном и непоновљивом у свемирским размерама. Људско друштво је у свом историјском развоју доживело квалитативне скокове. Као што човек није оно што јесте већ оно што може да буде, тако и људско друштво није оно што јесте већ оно што може да буде. Суштина „четврте димензије“ је у томе, да је човечанство у стању да ствари нови свет. То је извориште истинског прогреса.
Време живота човечанства има историјску природу. То је оно што чини специфични квалитет времена бивствовања човечанства. Ради се о животворном времену и то не само у егзистенцијалном, већ и у есенцијалном смислу. Квалитет човека као јединственог космичког бића је у томе, да он није само у стању да оживотвори животворне потенцијале материје и космичких процеса, већ и да оживотвори животворне потенцијале света у коме живи. Стварање новог живота стварањем новог света, што значи исторична природа човека као животворног бића и тиме историчност животворности, чини човека јединственим космичким бићем. Суштина бесмртности није у „оживљавању мртвих“ већ у оживотворењу животворних потенцијала човечанства и природе. Суштина бесмртности је животворност.
Квалитет историјског времена мери се постајањем света хуманим светом, што значи постајањем човека човеком. Типичан пример је дете. Квалитет времена живота детета мери се његовим постајањем човеком – да ли је развило оне људске способности које га чине човеком : да ли може да се креће, да говори и пева, да размишља и доноси сопствене судове; да ли је самосвесна стваралачка личност; да ли доживљава друге људе као хумана бића; да ли је у стању да сноси одговорност за своје поступке и за свој живот…
Човечанство наново треба да се врати на историјски пут, а то значи да човек наново мора да постане самосвесно и еманциповано историјско биће. На томе треба да се заснива наш однос према прошлости, као и према еманципаторском наслеђу грађанског друштва. Развој историје није се одвијао на основу механицистичког или природњачког детерминизма, већ на основу сучељавања могућих алтернатива развоја. Човек не само да бира између могућих алтернатива развоја, већ ствара нове алтернативе. Оне се данас појављују у односу према новој и фаталној „алтернативи“ коју је створио капитализам : уништење живота на Земљи.
Капитализам је највећа и најреалнија опасност за човечанство. Он је претворио стваралачке моћи човека у деструктивне силе које тренутно могу да униште човечанство. Истовремено, у рукама владајућег поретка наука и техника постале су средство за произвођење страха од „космичке катаклизме“ са којом се прикрива све већа егзистенцијална опасност коју ствара капитализам као тоталитарни поредак деструкције. У том контексту појављују се све драматичније климатске промене које наговештају пропаст живота на Земљи. Не развој технике, већ стварање хуманог света представља основни услов за очување живота на Земљи. Есенција је постала основни услов егзистенције. Човечанство мора да уништи капитализам, а стваралачке моћи човека треба да постану његове животворне моћи. Оприрођење природе и хуманизовање човека као природног бића постали су најважнији егзистенцијални изазови.
Однос човека према космосу је показатељ његовог односа према себи и другим људима, као и према свету и будућности. Хуманизам је једини истински свемирски идеал и као такав треба да буде основ односа човека према свемиру. Хумани однос према људима и Земљи основни је предуслов за успостављање хуманог односа према свемиру. У човековом односу према свемиру треба да се потврди истина да је човек хумано биће. У том контексту човек треба да тежи да оплемени природу као своју животну средину и свемирско станиште. Уместо што су средство капитализма за уништење живота природни закони, у виду технике, треба да послуже човеку да хуманизује свет и природу. Стварањем хуманог света на Земљи човек ствара хумани свемир.
Истинско је темељ на коме се заснива постајање човека човеком и на тој основи постојања света људским светом. Мудрост која се заснива на идеји истинског и на дијалектичком уму постала је не само основни слободарски већ и егзистенцијални принцип. Ради се о критици механицистичког материјализма и логичког емпиризма, космолошке езотерије, научне фантастике која не прави разлику између утопијског и утопистичког, космолошког романтизма који има митолошки карактер, религиозне мистике… Не ради се више о стварању теорија и у том контексту о „великим филозофијама“, већ о мисли која пружа могућност човечанству да створи хумани свет и на тај начин спречи уништење живота на Земљи.
Само је оно време истинско у коме човек воли и у коме је вољен. Све друго је привид. Љубав међу људима је стваралац истинског времена и тиме истинске историје човечанства. Уколико човек не буде више могао да воли, а то значи уколико не буде имао потребу за другим људима – више неће бити човек. Без потребе за људима човек ће изгубити потребу која одликује сва жива бића – потребу за животом. Живот неће постати само бесмислен, већ немогућ. Човек само у саживоту са другим људима може да опстане као човек и да спречи уништење живота на Земљи. Данас је аутентична друштвеност постала борбена друштвеност. Она не подразумева само борбу за очување живота на Земљи, већ и борбу за стварање хуманог света.
Време и простор нису датост. Најважнији квалитет простора и времена су њихови слободарски и животворни потенцијали. Простор на коме човек живи има историјску природу и тиме симболични и визионарски карактер. Свемир нема историјску већ механичку природу. У њему нема слободе већ се све заснива на механицистичком детерминизму. У свемиру нема будућности. Она је могућа само као производ стваралачке праксе људи који су стекли слободарску и историјску самосвест. Будућност се ствара реализовањем животворних потенцијала природе и друштва – путем животворне праксе људи као стваралачких и визионарских бића. На томе се заснива разлика између механичког и историјског времена. Капитализам уништава саму могућност хумане будућности. Капиталистичка „будућност“ своди се на претварање Земље у технички усавршени концентрациони логор. Томе служи „освајање свемира“.
Човек не може да досегне до своје истинске свемирске бити као апстрактно свемирско биће већ као конкретно земаљско биће. Земља је свемирско станиште човека које му пружа могућност да полети у будућност. То није лет кроз време, већ лет који се мери историјским критеријумима. Човечанство се налази на самом почетку своје свемирске одисеје. Идеју вечности треба вратити из свемирског пространства на Земљу. Планета Земља је једини могући свемирски дом човека. Земља постоји пет милијарди година у истим свемирским условима у којима се и данас налази. Човечанство је преживело свемирске и земаљске катаклизме када није имало никакве могућности да им се супротстави. Са развојем науке и технике човечанство је стекло нова сазнања о свемиру и могућност активног односа према њему који може да му обезбеди опстанак. Пред човечанством су милиони година живота на Земљи.
Човек мора поново да се роди. Он мора да узлети, као савремени Феникс, из пепела капиталистичког ништавила и полети у будућност. Визија будућности треба да се заснива на животворном оптимизму, а то значи на стваралачким моћима човека и његовој вери у другог човека. Стваралачка моћ је оно што не може бити одузето човеку, али уколико је лишена хуманости она неминовно постаје деструктивна моћ. Не развој технике, већ стварање хуманог света представља основни услов за очување живота на Земљи. Ослободити човечанство од екоцидног и геноцидног капиталистичког варваризма и створити свет слободних људи који живе у јединству са природом – то је судбински задатак који стоји пред човечанством.
