Мој херој

У дому у којем сам одрастао највиши вредносни изазови били су: живети од свога рада, слобода и задата реч. То је одредило моје хероје.

Рано сам научио да правим разлику између „идола“ и „хероја“. „Идол“ је неко коме се дивиш; „херој“ је човек кога поштујеш и кога настојиш да следиш.

Никада нисам имао „идоле“.

Мој омиљени херој био је Спартак. Нисам га замишљао као некога ко има надљудске особине. Он је за мене био старији друг коме могу да верујем… Није ми требала његова заштита. Оно што ми је значило била је његова постојаност. Знао сам да ме никада неће изневерити.

Поред Спартака, били су ту и косовски јунаци на челу са царем Лазаром, Марко Краљевић, Карађорђе, Синђелић, Његош… Сви су они живели у мени… Из поштовања према Његошу покушао сам, као дечак од 12 година, да „Горски вјенац“ научим напамет.

Историјски гледано, хероји су људи који су били спремни да поднесу највеће патње и да дају живот за добробит других, поготову свога народа. „Класични“ хероји спадају у слободарску митологију и отелотворење су најбољих особености једног народа.

Прави хероји су, заправо, „обични људи“. Слободарска историја човечанства поплочана је њиховим херојским делима. То су они „безимени“ преко чијих гробова свакодневно прелазимо…

Када сам био на Кинеском зиду, узео сам камен и донео га кући. То је, заправо, окамењено срце кинеског сељака који је умро градећи зид…

Свуда се дижу зидови, свуда леже каменови… Неки су сакупљени у гомиле, други разбацани по прашњавим путевима…

Хероји које нам данас намеће владајућа пропагандна машинерија симболи су света који се заснива на лажи, пљачки, уништењу…

То су капиталистички хероји.

Спектакуларни хероји.

Хероји апокалипсе.

Постајући тоталитарни поредак деструкције, капитализам је довео смрт пред свачија врата.

Нема се куда побећи.

Само заједничка борба људи може да спасе свет од уништења.

Опстанак сваког постао је основни услов за опстанак свих.

Бити херој постало је право и обавеза сваког човека.