Однос према свемиру условљен је природом владајућег поретка. Стварајући „техничку цивилизацију“ капитализам доводи до тога да технократски заснована машта постаје посредник између човека и свемира. Савремена космологија заснива се на научној фантастици која има сензационалистички карактер, на езотерији, као и на религиозној митологији по којој је живот на Земљи привремен а „вечни живот“ налази се на небу. „Будућност“ човечанства не налази се на Земљи већ у мистичној тами свемирског бескраја.
Владајући однос према стварности који је условљен дехуманизованом науком и техником не дозвољава човеку да схвати суштину човекобивства, а самим тим суштину света у коме живи и суштину космоса. Стари народи били су ближи космичкој суштини човека него што је то данашњи малограђанин зато што су се, упркос незнању, предубеђењима, митолошкој свести – руководили симболима који имају холистички карактер. Савремени човек располаже са далеко већим обимом знања, али га пут и начин доласка до њега лишава целовите људскости без које не може да постави права питања и да пружи праве одговоре. Што човек више зна о космосу, то је даље од могућности да доживи своју космичку суштину. Уместо хуманих, човек поставља техничка питања која су наметнута од стране капиталистички дегенерисане науке и технике – које сакате човека и уништавају могућност да постави битна есенцијална и егзистенцијална питања. Поред тога, “примитивни” човек био је свестан шта је слобода а шта ропство, за разлику од данашњег капиталистичког малограђанина који је, заглибљен у ништавилу “потрошачког друштва” и виртуелном свету који ствара владајућа пропагандна машинерија, изгубио представу о слободи. Капитализам уништава човека као природно и културно биће и ствара од њега техничко средство за оплодњу капитала – механичког мртваца који хода.
Руководећи се свемирским романтизмом пионир руске и совјетске космонаутике Константин Циолковски дошао је до закључка да је Земља „колевка човечанства, али човек не може вечно остати у колевци.“ (Албум космичког путовања) Циолковски кида егзистенцијалну везу између земаљске природе и човека и на тај начин укида човека као природно биће. Опстанак човека није условљен опстанком живог света на Земљи. Човек је лишен планете Земље као свог свемирског дома.
Космологија Карла Сегана типичан је пример мисли која нема конкретно друштвено и историјско утемељење и која има митолошки и тиме апстрактни карактер. Наука је „отворена према космосу“ истовремено када је средство са којим капитализам све интензивније уништава живот на Земљи. Имајући у виду владајућу тенденцију развоја савременог света, Сеганова тврдња да „људска бића, која у крајњој линији потичу са звезда“ – „само привремено и краткотрајно настањују свет назван Земља“ (Космос) представља доливање уља на ватру која спаљује свет. Код Сегана нема хуманог космоса и тиме идеје истинског. Човек не ствара космос као јединствено стваралачко и слободарско биће већ се налази у космосу као ванљудској датости. Однос према космосу заснива се на научним сазнањима и техничким проналасцима а не на развоју аутентичних моћи човека као друштвеног и историјског бића. Уместо развоја хуманог космоса, инсистира се на развоју „техничке цивилизације“ која треба да омогући „освајање космоса“. Уместо да је стваралачки и органски део хумане цивилизације, човек постаје интегрални део техничког света у виду роботизоване наказе.
Земаљска животна средина је извор живота и темељ опстанка човечанства. Човек је на Земљи органски део животворног природног циклуса и као такав стваралац живота. Природа је „анорганско тело“ (Маркс) човека. Живот у свемиру суштински се разликује од живота на Земљи. У свемиру простор, кретање, време… имају другачију природу него на Земљи. Исто је са човеком. Он као живо и људско биће има битно другачију природу на Земљи него у свемиру. Оно што чини највећи квалитет човека на Земљи представља његову највећу слабост у свемиру. Човек као живо биће није органски део свемира. Он као живо биће не одговара свемирским животним условима. Свемир је смртна опасност за човека што је од прворазредног значаја за разумевање положаја човека у ванземаљском простору и за његов однос према свемиру. Човек се у свемиру налази у бестежинском стању, изложен је убитачном зрачењу и погубно ниској температури, лишен је сталног извора светлости и кисеоника… Човек само путем одговарајућих техничких средстава може да преживи у свемиру – лишавајући се основних органских особености и животних потреба као природно биће. Уместо земаљске природе, свемирски брод, који представља савршени технички свет, постаје животна средина човека на његовом путу у свемирску будућност. Да би преживео човек мора да се прилагоди новој животној средини, што значи да се обрачуна са својим природним бићем и постане техничко биће. Животност човека постаје независна од живе природе и добија технички карактер. Природна животност није више услов живота већ је то техничка функционалност организма који је постао машина. Одлазак човека са Земље неминовно би довео не само до фаталних органских промена, већ и до фаталних менталних промена. Једно је привремено отићи са Земље, а друго отићи са Земље без наде за повратак. Човек би убрзо изгубио представу о себи као човеку, а живот би му постао бесмислен и безвредан.
Материјална структура свемира је основ постојања човека као телесног бића, али не и као специфичног и непоновљивог свемирског бића. Самосвојни природни процеси на Земљи, који се развијају готово четири милијарде година и који имају животворни карактер, и развој човека као универзалног стваралачког и слободарског бића чине извориште специфичности и непоновљивости човека као свемирског бића. Земаљска природна средина представља јединствени свемирски простор који је омогућио настанак човека као природног и људског бића. Она је животворна по томе што је у стању да створи нови живот. Човек је животворно биће не само по томе што је у стању да створи нови живот, већ и нови свет. Људска животворност има историјски карактер. Стварање новог живота истовремено је стварање новог света.
Мит о „освајању свемира“ спада у колонијалне митове који су отелотворење експанзионистичке природе капитализма. „Освајање свемира“ је капиталистички пројекат. Владајући однос према космосу заснива се на освајачко-експлоататорском духу капитализма. Путем на капиталистички начин инструментализоване науке и технике врши се “продор” у космос да би се он “освојио”. Капиталистички дегенерисана наука има исти однос према универзуму као што има према Земљи: он је сведен на објекат експлоатације. Капитализам је отео људима небо. Некада је небо било мистично „седиште богова“ и као такво неприкосновени домен владајућих религија. Данас је небо спољни простор капитализма који треба искористити за остварење економских и политичких циљева најмоћнијих капиталистичких кланова. Свемир је постао приватна својина капиталиста и као такав комерцијални простор. Истовремено, „свемирски пројекти“ су маска иза које се крију војни пројекти који треба да омогуће владајућим капиталистичким клановима да униште „прекобројне“ и овладају Земљом.
Што је живот на Земљи угроженији, утолико су гласнији повици о „освајању свемира“. На тај начин спречава се борба против узрока који доводе до уништења живота на Земљи и глорификује се развој капитализма – стварањем мита о „неограниченим развојним моћима науке и технике“ који има спектакуларни карактер. „Свемирски програми“ и одговарајући митови о освајању свемира постали су најважнији рекламни спот капитализма. Држећи се свемирске мистике владајућа пропагандна машинерија од „свемирских визионара“ ствара митолошке ликове који постају отелотворење свемирских процеса. Они се појављују у односу према човеку који је обезвређен као људско биће, као и у односу према Земљи која је обезвређена као космички дом човека. Ствара се егзистенцијални дефетизам који се ослања на идеју апокалипсе. Прикрива се права природа капитализма и одговорност за пропадање света пребацује се на човека.
Све већи недостатак сировина и енергије доприноси стварању свести да живот човека на Земљи има привремени карактер и да се његова егзистенцијална перспектива налази у насељавању других планета. Земља постаје одскочна даска за „освајање свемира“, а небеска тела предмет експлоатације. „Свемирски визионари“ стварају илузију да се будућност човечанства не налази на Земљи, већ у космосу. У том контексту појављује се упозорење једног од најпознатијих физичара двадесетог века Стивена Хокинга да људи најкасније за 200 година мора да се преселе на неку другу планету. Чак и ако се то деси, шта се са тим „решава“? Који ће поредак човек успоставити на другим планетама? По Хокингу, то може бити само капитализам. Колонијализовањем других планета капитализам постаје космички поредак, а апсолутизовани принцип профита постаје владајући космички принцип. Хокинг укида човека као животворно и слободарско биће и своди природу човека на деструктивну природу капитализма. Полазећи од тога, он се залаже за бекство човека са Земље на друге планете. Међутим, уколико су људи као такви узрок пропасти живота на Земљи и они којима успе да се докопају неке друге планете радиће исто оно што су радили на Земљи: бориће се за власт и новац и на тај начин уништити живот и на тој планети. Бекство на друге планете је бесмислено јер човек не може да побегне од своје „зле“ природе. Ако је човек по својој природи „деструктивно биће“, нема места у космосу где ће створити свој дом и успети да опстане. Човек постаје космички бескућник који је осуђен на вечно лутање јер све уништава.
Мит о “освајању космоса” служи за очување мита о “прогресивној природи” капитализма, која се поистовећује са освајањем, и за стварање илузије да ће технички развој обезбедити опстанак човечанству. Као што су Европљани “откривали” нове континенте тако ће савремени човек откривати нове светове и насељавати их. Земља постаје одскочна даска за освајање космоса, а не космички дом човека који треба сачувати. Капиталистичка пропагандна машинерија ствара утисак да је „насељавање других планета“ подухват који одговара насељавању неког пустог острва на Пацифику. Шта значи за човечанство да се група људи отисне у свемир и пободе заставу у беживотно тло неке планете?
Пројекат “освајање космоса” заснива се на схватању да ће Земља “пропасти”, што доприноси фаталистичком препуштању деструктивној капиталистичкој помами. Могућност да ће капитализам уништити живот на Земљи далеко је извеснија него могућност да ће се живот на планети угасити – за пет или десет милиона година. Ради се о томе да визија космичке будућности човечанства створи могућност за успостављање критичког односа према владајућем поретку деструкције и за стварање новог света: однос према космосу треба да буде у функцији очувања живота на Земљи и развоја људског. Питање опстанка човечанства решиће се на Земљи, а не у космосу. Уместо “освајања космоса” треба се обрачунати с капитализмом и спречити уништење живота на Земљи.
Самосвест савременог човека као свемирског бића заснива се на илузији да бити у свемиру подразумева да се човек не налази на Земљи већ у свемирском пространству. Изрази „космонаут“ („свемирски морнар“) и „астронаут“ („звездани морнар“) указују на то да човек није свемирско биће док је на Земљи, већ да то постаје тек када напусти Земљу. Уистину, човек је свемирско биће као земаљско биће. Земља је једини могући свемирски дом човека. Свемирска будућност човечанства не налази се у бескрајном свемирском пространству већ на планети Земљи.
Развој човека као космичког бића није могућ на темељу (механичких) космичких закона и путем техничког савладавања простора и времена, чиме се човек претвара у механичко (неживо) “биће”, већ путем квалитета који даје могућност “сједињавања” са космосом као једним – у чему је садржана космичка суштина човека. Космос који човек ствара неупоредив је са космичким пространством. Он нема квантитативну, већ квалитативну димензију. Однос према космосу, што значи однос човека према себи као космичком бићу, не може се успоставити путем технике, већ путем истинског са којим човек може да превазиђе квантитативну димензију космоса и досегне до (своје) космичке суштине. Ради се о односу према космосу посредством хуманистичке и животворне праксе, и идеја и симбола који пружају могућност човеку да доживи космос као хумано и животворно биће. Са њима се превазилази појавни облик космоса и досеже до његове бити – чиме се укида дуализам земаљског и космичког бивствовања човека.
Човек неће “ући” у космос кроз рупу коју је провртила од човека отуђена наука. Нису телескопи и свемирске сонде те које воде човека ка његовом космичком бићу, већ је то игра: развој играчког бића човека је пут који води ка развоју његовог космичког бића. Није суштина у “освајању” космичких простора, већ у развоју духовног богатства и међуљудских односа. Ради се о “претварању” квантитета спољашњег у људски квалитет, о “преображају” физичког простора увећавањем простора људског – што се не постиже техником, већ игром. Космички простор само је привидно отворен. Отвореност космичког простора условљена је отвореношћу човека, а то значи развојем његових стваралачких моћи. Пуноћа стваралачког бића човека је оно што даје пуноћу космичком простору. Мисао, песма, слика, загрљај – више говоре о суштини човека као специфичног космичког бића него сви “свемирски пројекти” заједно. У коначном, однос човека према космосу слика је односа човека према себи као људском и космичком бићу.
Игра је јединствена космичка појава. Она је најаутентичнији људски начин стварања људског света, што значи новог космоса. У играчком чину процес космичке животворности добија нови квалитет – у чему се изражава специфичност човека као космичког бића. У античкој Хелади игра је темељни космички феномен који има божански карактер и као таква је симболично отелотворење владајућих односа и вредности. Она је најизворнији начин интеграције човека у космички поредак. Човек је “божја играчка” (Платон), а свет божје игралиште: потреба богова за играњем обезбеђује опстанак људском свету и даје му смисао. Модерни човек је еманциповано космичко биће и као такав “нуклеус” новог универзума. Постајањем човека самосвесним слободарско-стваралачким бићем игра престаје бити привилегија богова и начин обезвређења човека, и постаје самостварање човека и на тај начин људског космоса. У њеној основи није детерминизам, који има фаталистичку природу, већ слобода.
“Освајање космоса” од стране човека постиже се развојем његовог играчког бића. Ради се о специфичној људској космичкој димензији – стваралачка слобода и друштвеност – што значи о новом космичком квалитету на коме се заснива простор и време који немају квантитативну димензију. У физичком космосу тече механичко време чији се ток мери кретањем кроз простор; у хуманом космосу тече историјско време које се мери развојем стваралачких моћи човека, у крајњем, његовом слободом. У физичком космосу влада однос између небеских тела; у хуманом космосу влада однос између људских бића… Физичко време подразумева линеарну темпоралност; историјско време подразумева квалитативне промене, што значи скоковитост. Људско бивствовање представља супротстављање космичким законима кретања којима се уништава квалитет и све се своди на изворни енергетски ниво (ентропија). Космичка животворност је фаталистичка: све што настане нестаје. Људска животворност је стваралачка: све што човек створи постаје основ стварања новог. Само је човек тај који је у стању да створи ново, да буде демијург новог света.
