У античкој Хелади интелигенција није била специфична друштвена појава већ саставни део античког религиозног свода. У току историјског развоја хеленског друштва дошло је до одвајања интелигенције од религије и постајања интелигенције специфичном људском особеношћу и специфичном друштвеном појавом. У самој религиозној сфери старохеленског света налазе се зачеци интелигентног мишљења које ће се развити у хеленској филозофији. У старохеленској митологији Уран је као први бог увео ред у космичком хаосу. Он је обоготворени уређивачки принцип. Кронос је симбол трајања. Зевс је врховни господарски принцип…
Интелигенција у капитализму има технократски и прогресистички карактер. Она постаје синоним за сврсисходност, ефикасност, корисност, функционалност…. Научници укидају ум путем инструментализоване интелигенције која има перцептивни, меморијски, аналогни и функционални карактер. Брзина обраде информација постаје неприкосновени критеријум по коме се одређује квалитет интелигенције. Компјутери постају најважније средство за развој интелигенције. У коначном, интелигентно је оно што доприноси убрзању процеса капиталистичке репродукције. Не тежи се стварању хуманог света који се заснива на уму, већ се инсистира на стварању „дигиталног света“ у коме ће владати вештачка интелигенција и човек-киборг.
Уместо да је умност критеријум за одређивање интелигенције, интелигенција постаје критеријум за одређење умности. Путем „интелигентних решења“ ум бива лишен могућности да досегне до истине, а то значи могућности да човек као историјско, стваралачко, друштвено и визионарско биће реализује животворне потенцијале природе и човечанства. Нема више мудрости, животног искуства, интуиције, трагичног, вредносног расуђивања, принципа историчности и тоталитета; нема човека као еротског и емотивног бића; нема поетичког, развоја међуљудских односа, визионарског и утопијског… Човек је сведен на предмет „свемирских процеса“, а из историје је избачено све оно што даје могућност човеку да створи нови свет. Уместо да се тежи стварању света који се заснива на уму, инсистира се на стварању вештачке интелигенције и техничком свету у коме ће човек бити сведен на киборга. Начин мишљења са којим се руководе научници, њихово схватање Земље и човека, као и визија будућности – не пружа им могућност да на хумани начин схвате природу света. Идеолошка сфера капитализма намеће начин мишљења који онемогућава човека да постане свестан својих истинских људских моћи и створи хумани свет. Влада начин мишљења који онемогућава човека да појми себе као људско биће; да схвати еманципаторско наслеђе грађанског друштва и националних култура; да створи идеју будућности и да се бори за њено остварење… Истовремено, савремена наука не обрачунава се само с човеком као историјским и визионарским бићем, већ и с идејом трансценденције која је карактеристична за изворну религиозну мисао.
Научници не праве разлику између ума и интелигенције. У том контексту они не праве разлику између дијалектичког мишљења, са једне, и механичког, догматског и формално-логичког мишљења, са друге стране. Све се заснива на „сакупљању информација“ и на њиховој „обради“ путем „интелигенције“ која има технички и функционални карактер. Однос човека према себи заснива се на технократском начину мишљења и технократском мимезису. Укинута је разлика између „објективне“ научне и хуманистичке истине која указује на то да је човек слободарско и самостваралачко биће. Истовремено, научници одвајају мишљење света од доживљавања света и на тај начин укидају човека као еманциповано друштвено биће. Њима је стран начин мишљења који пружа могућност човеку да схвати себе као критичко и мењалачко биће и у том контексту они одбацују појмове без којих човек не може да стекне хуману смосвест. „Научна фантастика“ постаје начин на који се укида хуманистичка цивилизација и њен историјски развој, као и хуманистичка машта која ствара визију хуманог света.
Принцип „хармоније“ (Ајнштајн) као основна интегришућа идеја свемира носи у себи детерминистичку интенцију. Уместо да доминира хуманистички принцип хармоније који се заснива на потреби човека за човеком, на његовим стваралачким моћима и слободарској природи, доминира свемирски принцип „хармоније“ који је „хуманизован“ путем „лепог“ које има геометријско устројство. Слично је са античком „хармонијом“ која нема антрополошки већ космолошки карактер. Није човек тај који ствара свој свет и у том контексту хармонија није производ његове слободарске и стваралачке праксе као историјског и слободарског бића, већ је „хармонија“ свемирски принцип који је пренет на земаљски свет и који има господарски и тоталитарни карактер. Укинута је разлика између свемирског времена и простора и историјског времена и простора. Не постоји хармонија која има земаљски и хуманистички, што значи историјски карактер. Исто тако, нема новог и у том контексту дисхармоније са постојећим светом. Стварање не подразумева обрачун с постојећим светом и отварање простора будућности већ учвршћивање његових бедема.
Технократска интелигенција „замењује“ ум научном фантастиком, свемирском мистиком, квази-религијама, езотеријом… Она не тежи да човечанство изведе на историјски пут и обезбеди му будућност већ га одвлачи на егзистенцијалну странпутицу. Уништење ума представља најпогубнију особеност технократског пројекта будућности. Нема више интуиције, нема мишљења, размишљања и осмишавања, нема стваралачког набоја и инспирације, нема сумње, нема разлике између другости и novuma, нема визионарског, нема права на грешку и заблуду, нема истинског… Путем технике уништава се културно наслеђе човечанства и човек као поетичко биће. Истовремено, уништава се хумани свет и тиме хумани космос. Технократска интелигенција постаје господар живота и смрти.
Савремено „разарање ума“ (Хоркхајмер) подразумева техничке направе у виду мобилних телефона, телевизора и компјутера; технократске илузије, космолошку мистику, „ванземаљце“, езотерију, сатанизам, пулсирање материје, рептиле, масонске ложе и тајне светове, мистичне тачке на Земљи, космичке трансмитере, равну и шупљу Земљу, паралелне светове, одлазак на друге планете… Исто тако, „разарање ума“ подразумева уништење човека као друштвеног бића уништавањем породице и стварањем атомизованих јединки; технократски аутизам и комуникацију путем техничких средстава са којом се укида језик и тиме културно наслеђе човечанства и сакати мишљење; генетску дегенерацију, чиповање и друге облике свођења људи на стоку и експерименталне пацове; дрогу, медикаменте, уништење полова; довођење људи у стање контролисаног лудила; изазивање масовне хистерије са чиме се избацује „негативна енергија“ из човека и стерилише његова делатна воља; давање маргиналном спектакуларне димензије; обезвређивање човека и подмештање „идола“; стварање атмосфере страха и манипулација страхом; егзистенцијалну неизвесност као основ произвођења психичког стања које води у екстремизам и насиље; безумни живот који сакати човека као умно биће; уништење односа између људи који се заснивају на емоцијама и стварање безосећајних сподоба; стварање деструктивног човека путем потрошачког начина живота; манипулацију свешћу и стварање карактера човека који одговара деструктивној природи капитализма; спорт у коме влада васпитање без образовања и у коме је легално убити и претварати људе у роботизоване наказе; дехуманизоване шаблоне понашања и мишљења који имају технички и деструктивни карактер; компјутерске игрице које убацују у подсвест детета такве сцене које ће као радиоактивне честице зрачити у њему и на тај начин га сакатити као људско биће… Истовремено, сексуалне перверзије постале су најважнији компензациони механизам за лишавање човека могућности да задовољи своје истинске људске потребе. Деца су прва на удару. Педофилија у најразвијенијим капиталистичким земљама добила је размере епидемије и постала најмонструознији начин на који се капитализам обрачунава с човеком као људским бићем. Што се тиче класних односа, некада су капиталисти сводили раднике на предмет експлоатације и на „топовско месо“. Данас су радници сведени на радно-потрошачке роботе и као такви су постали оруђе за уништење живота на Земљи.
Медитација је у савременом капитализму постала један од најагресивнијих облика „разарања ума“. Она представља облик бекства из реалног света и бекство од себе као друштвеног и историјског бића које има одговорност за опстанак света. Не ради се само о маштању о другим световима, већ о „напуштању“ реалног света путем менталног изобличења људи. Не само да људи постају аутистичне личности, већ „искључују“ разум који им пружа могућност да имају свесни однос према себи, свету и будућности. Човек се не односи према свету путем мишљења света и сопственог положаја у њему, већ чулним доживљавањем света који је сведен на датост. Ментална активност своди се на укидање ума и на претварање менталне енергије у делатну вољу са којом се укида човек као самосвојна личност. Путем медитативних техника и специфичних телесних вежби човек стиче способност да „изнутра“ делује на виталне органе и мождане функције и на тај начин се „искључи“ из света. Суштина „урањања у себе“ је да човек укине себе као друштвено биће и претвори се у зомбија.
Далекоисточна религија која се, у виду „учитеља“, појављује у развијеним капиталистичким земљама на Западу извучена је из друштвеног амбијента у коме је настала и на тај начин је изгубила свој изворни смисао. Она није мисао света у коме човек живи у јединству са природом, већ је мисао на технички начин дегенерисаног света и на технички начин дегенерисаних људи. У источњачким друштвима човек је део природе. Постајући „господар“ космичких сила у виду технике „западни човек“ је прекинуо пупчану врпцу која га је повезивала са природом и постао на технички начин дегенерисано биће. Он се не односи према космосу као органски део природе, већ као функционални део техничког света. На Западу човек није део животворног природног циклуса већ је део радно-потрошачког процеса који има деструктивни однос према природи и човеку као природном бићу. Човек је лишен могућности да као природно биће живи у заједништву са природом. Чулност нема природну већ функционалну и техничку природу. Човек је изгубио блискост са природом на чему се заснива источњачко доживљавање природе. Уместо да „урања“ у себе као природно биће, човек се односи према себи путем техничког света који га своди на роботизовану наказу.
Како се рефлектују „перформанси“ источњачких „учитеља“ у главама на капиталистички начин дегенерисаних људи? У развијеним капиталистичким друштвима источњачке религије прилагођавају се западњачком начину живота и идеолошким и вредносним изазовима који у њима владају. На тај начин оне губе животну снагу и духовну аутентичност. Треба имати у виду да се „учитељи“ са Истока обраћају добростојећим припадницима средње класе који су мање оптерећени егзистенцијалним него психичким проблемима – који су условљени усамљеничким безнађем и бесмисленим животом. Оно што је на Истоку начин живота и основ самопоимања човека, на Западу постаје забава и психотерапеутска сеанса. У коначном, источњачке религије постале су на Западу роба на тржишту show-businessa.
Што се тиче вештачке интелигенције, она се заснива на начину мишљења који има технократски карактер. Вештачка интелигенција је отелотворење од човека отуђене и дегенерисане интелигенције која је постала не само spiritus movens технике већ и њен spiritus rector. Она лишава људе слободарског достојанства и аутентичних стваралачких моћи. Будући да одбацује ум и тежњу за истинским она није у стању да постави питање о природи човека и људског света. Дехуманизовани човек и на технократски начин дегенерисани ум представљају основ вештачке интелигенције. Она је технички облик у коме је ум отуђен од човека и постао средство за овладавање човеком и за репродуковање владајућег поретка. Технократски ум није усмерен на откривање истине, већ на уништење човека као историјског бића. Он нема изворни научни, већ политички карактер. Са њим се укида човек као слободарско и стваралачко биће које је у стању да створи хумани свет. Технократска визија будућности служи за уништење хуманистичке визије будућности. Теслина представа будућности је типичан пример. Дехуманизована наука укида слободарски и визионарски ум и постаје технократска религија.
Вештачка интелигенција је органски део друштвених процеса са којима се укида човек као стваралачко и визионарско биће. Човек је лишен могућности да трага за истином, као и да створи визију новог света и да се избори за њега. Путем вештачке интелигенције капитализам лишава човека дијалектичког начина мишљења који му пружа могућност да постави питања о смислу живота, да направи разлику између прошлости и историје, да одговори на питање шта је добро а шта лоше, шта је слобода а шта ропство, да открије еманципаторске потенцијале грађанског друштва и националних култура, да створи визију будућности… Са њом се укидају аутентични међуљудски односи и на тај начин се уништава хумана друштвеност. Путем вештачке интелигенције намећу се шаблони понашања који претварају људско друштво у механички мравињак. Вештачка интелигенција не представља само тријумф техничке цивилизације над човеком као хуманим бићем, већ коначно уништење човека као хуманог бића.
Однос према вештачкој интелигенцији заснива се на аргументима са којима се настоји спречити да се увиди да је она, заправо, облик у коме се појављује егзистенцијална логика капитализма: остварити што већи профит у што краћем времену. Квантни компјутери, који ће милионима пута брже обрађивати информације од савремених компјутера, драматично ће убрзати процес уништења живота на Земљи. Истовремено, стварају се нове електронске мреже које треба да прекрију свет и које ће исто тако допринети уништењу живог света. Уколико човечанство не уништи благовремено капитализам основна животна логика капитализма постаће она моћ која ће да уништи човечанство.
У савременом свету све је присутнији страх од вештачке интелигенције. Све већа егзистенцијална опасност од капитализма претвара се путем владајуће пропагандне машинерије у страх од вештачке интелигенције и технике. Вештачка интелигенција не представља сама по себи опасност за човечанство. Она је опасност уколико је средство за репродукивање капитализма, што значи средство за стварање техничке цивилизације. У хуманом друштву вештачка интелигенција заснивала би се на слободарским и стваралачким потенцијалима људи и била би усмерена на стварање хуманог света и оплемењене природе.
У времену које је пред нама вештачка интелигенција и на њој заснована аутоматизација довешће до губитка стотине милиона радних места. Све већи број радника све је мање образован и сходно томе имају све мање могућности да се прилагоде новим радним условима. Уместо образовања и просветљивања, капитализам нуди радницима најпримитивније облике заглупљивања. Капитализам ствара од радника масу идиота које држи у покорности путем индустрије забаве у којој спорт заузима посебно место. Радници бивају лишени могућности да путем стваралачке праксе нерадно време претворе у продуктивно време. Истовремено, они бивају лишени свог политичког бића и на тај начин могућности да укину капитализам и створе нови свет.
