Традиционално гледано, однос према бесконачности заснива се на религиозној мистици, на математичким теоремама, на уметничким симболима, на филозофским постулатима, на научној фантастици… У савременом свету питање о бесконачности постало је техничко питање, а однос према бесконачности посредован је техничким средствима и космолошким теоријама које имају езотеријски карактер.
У суштини, питање о бесконачности је хуманистичко питање и као такво треба да има историјску самосвест. Другим речима, треба утврдити конкретни историјски смисао питања о бесконачности. Једно је када се питање о бесконачности поставља у контексту расправа о свемиру имајући у виду његов бесконачни простор, што значи у квантитативној просторној и временској димензији, а друго када се поставља у контексту бескрајних могућности развоја стваралачких способности човека као специфичног и непоновљивог космичког бића. Ради се о преношењу питања бесконачности из механичке и детерминистичке сфере космоса у слободарску и стваралачку сферу човечанства.
Питање бесконачности нема механичку и метафизичку, већ хуманистичку природу. Суштина физичког космоса је детерминизам; суштина људског космоса је слобода. Бесконачност подразумева отвореност будућности, што значи бесконачну могућност квалитативних скокова у развоју света и човека. Она подразумева да будућност није задата и да је човек слободарско и стваралачко биће које је у стању да ствара будућност. Стваралаштво је условљено слободом и слобода је условљена стваралаштвом. Само тако бесконачност може да буде хуманистичко питање и да има значај за човека као специфичног и непоновљивог космичког бића. У коначном, однос човека према бесконачности је одслика односа човека према самоме себи.
Проблем бесконачности треба „решити“ на начин који пружа могућност самопотврде човека као животворног бића. Оживотворење животворних потенцијала људи представља ширење граница новог универзума. Неограничене стваралачке моћи човека су мера бесконачности. Истовремено, путем стваралаштва бесконачност добија истинску димензију. Историчност човека, а то пре свега значи његова слободарска и стваралачка природа, је оно што омогућава да је човек специфично и непоновљиво космичко биће. Човек није оно што јесте и као такав космичка датост, већ је оно што може да буде као самостварајуће историјско биће. Човек увек изнова постаје, путем свога стваралачког активизма и заједничког живота са другим људима, човеком. Нереализовани потенцијали људског представљају најважнију особеност човека. То је суштина „четврте димензије“.
Однос човека према космосу условљава то што збивања у космосу непосредно и посредно условљавају опстанак живота на Земљи. Опасности које вребају из космоса приморавају човека да се лиши религиозних предрасуда и да има активни однос према космосу, што значи да има конкретно-истраживачки однос према њему и да развија техничка средства која могу да предупреде уништење живота на Земљи. У основи настојања да се схвати бесконачност налази се нужност борбе за опстанак. Како човек развија своје сазнајне моћи у виду науке и делатне моћи у виду технике утолико постаје свеснији које све реалне опасности постоје и спремнији да им се супротстави. Активни и мењалачки однос према својој космичкој егзистенцији је нови квалитет савременог човека у односу према античком и хришћанском човеку који су имали пасивни и поданички однос према космосу. Бесконачност човека и његовог света није космичка датост. Квалитет хумане бесконачности је у томе што човек непрестано мора да се бори за опстанак. Хумани свет увек је нови производ стваралачке и слободарске праксе човечанства. Само дотле док се човечанство буде борило за опстанак и слободу бесконачност хуманог света је могућа.
Будући да је космос бесконачан, у њему постоји бесконачно мноштво облика живота. Имајући у виду огромна пространства која нас деле од других светова, питање о другим космичким бићима и световима има апстрактну природу. Што се тиче питања да ли у космосу постоје бића слична нама, одговор се тражи у квантитативним релацијама и у димензији датости која има статични карактер, што значи на технички и тиме апстрактни начин. Читава проблематика налази се, заправо, ван равни квантитативног сравњивања и теорије вероватноће. Нема ничега у космосу што је слично, поготову не нечега што може да се поистовети са људским светом. Људски свет само је у материјалном смислу део бескрајне васељене. У квалитативном смислу он је битно различит од космоса који га окружује и несамерљив је са могућим животним облицима.
Суштина људског света је његова историчност, што значи да он непрестано доживљава квалитативни преображај – постаје људским светом, при чему човек непрестано постаје човеком. Као историјско и друштвено биће човек је непоновљиво космичко биће и то чини специфичност и непоновљивост људског света у космичким размерама. Отвореност будућности која се заснива на безграничним стваралачким и слободарским потенцијалима човека чини суштину и јединственост људског космоса. Сваки човек је као јединствена личност самосвојно и непоновљиво космичко биће. Постојао је само један Леонардо да Винчи и никада се у космосу неће појавити исто такво космичко биће. Оно што чини да је сваки човек непоновљива личност је то што је човек друштвено и историјско биће и да постаје јединствена личност у контексту пролазних и непоновљивих друштвених и историјских околности. Друштвеност и историчност људског бивствовања чини да је сваки човек јединствено и непоновљиво космичко биће.
Кретање је најважнија особеност вечности. Ради се о кретању које подразумева непрестане промене. Вечност се заснива на непрестаном постајању и нестајању, при чему се долази до квалитативног преображаја материје, као и до квалитативног преображаја самог процеса промене. Једно је кретање које се заснива на механицистичком, а друго кретање које се заснива на природњачком материјализму. Са настанком живог света на Земљи створен је нови квалитет космоса: промене подразумевају еволуцију живог света од нижих ка вишим облицима живота. Настанак људског друштва условио је нови квалитет космичких промена у виду историјског материјализма: не само стварање нових животних облика, већ стварање новог света који се заснива на уму, стваралаштву и слободи. Еволуција човека нема природњачки, већ историјски карактер.
Оно најважније што чини квалитет историјског времена је његова отвореност према будућности, што значи његова визионарска природа која се заснива на еманципаторским потенцијалима грађанског друштва, на националним културама, као и на животворним потенцијалима природе и човека. Отвореност према будућности условљава отвореност према прошлости. Основни задатак животворног ума је да осветли историјски пут и на тај начин омогући човечанству да се врати на њега – да би путем борбене друштвености реализовало еманципаторско наслеђе националних култура и грађанског друштва тако што ће створити нови свет. Ради се о светионику који пламти слободарским пламеном који осветљава пут који води у будућност.
Идеја вечности је најважнији сегмент религиозне догматике. Земља је привремено станиште човека. Смрт није крај, већ почетак вечног живота на небу. Што се тиче „свемирских визионара“ они уместо раја нуде људима космичке светове у виду других планета до којих се долази развојем технике и претварањем човека у техничко биће. Они обећавају људима вечност тако што своде човека на светлост (Тесла) и субатомску димензију. Заједничко свештеницима и «космичким визионарима» је то, што обећавају људима вечност тако што их укидају као хумана и природна бића. Религиозна идеја вечности има метафизички и илузорни карактер. Идеја о „вечном животу на небу“ доприноси уништењу воље човека да се бори за опстанак живота на Земљи. Тек у контексту сучељавања са све реалнијом могућношћу уништења света човек може да дође до праве природе истинског. Идеју вечности треба вратити на Земљу. Уместо илузорне „небеске“ идеје, вечност треба да постане реална овоземаљска идеја која је условљена борбом људи за опстанак и слободу. Уколико је човек у стању да својом стваралачком праксом реализује животворне потенцијале космоса – космос као животворна целина пружа могућност човеку да вечно опстане.
Човек се као историјско биће не налази у времену, нити временује свој живот путем задатих и од њега отуђених процеса временовања. Човек као историјско биће временује своју временитост у односу према механицистичком и природњачком временовању, која владају у природним наукама, и митолошком временовању, које влада у религији. Историјско време није датост, већ је производ слободарске и стваралачке праксе човека. Човек ствара историјско време, што значи да као историјско биће постаје еманциповано временито биће. Оно подразумева да је човек стваралац своје историје, што значи да је постајање човека човеком, и у том контексту постајање света људским светом, основ историјског временовања.
Квалитет времена представља суштину временитости историјског времена. Он се не мери учесталошћу догађања у јединици времена, већ проширивањем хоризонта слободе и развојем међуљудских односа. Слобода, стваралаштво, друштвеност, визионарска свест….. – представљају вредности које чине квалитет историјског времена. Конкретно историјско време подразумева да постојећи свет носи потенцијале новог, што значи да постојеће пропада тако, да се из њега рађа нови живот који представља реализовање његових еманципаторских потенцијала. Пропаст старог постаје основни услов рађања новог. Управо ти потенцијали новог стварају могућност да време, као конкретна историјска појава, може да постаје временом.
Историјско кретање које се заснива на слободарској и стваралачкој пракси човека као друштвеног бића је основ временовања историјског времена. Постајањем историје историјом долази до квалитативног преображаја самог процеса промене и тиме до квалитативног преображаја процеса временовања времена. Историјски карактер времена значи да време постаје временом у контексту постојања историје историјом. Само временовање историјског времена има историјски карактер. Оно претпоставља да је човек постао еманциповано историјско биће, што значи да је свестан свог историјског пута који га води у будућност. У том контексту човек је могућ као еманциповано временито биће које увек изнова ствара критеријуме по којима одређује своју временитост.
Квалитет историјског времена није условљен само конкретним могућностима реализовања стваралачких способности човека као слободарског, друштвеног и визионарског бића, већ и повећавањем извесности људског опстанка. То подразумева не само уклањање друштвених узрока деструкције – ослобађањем човечанства од капиталистичке екоцидне тираније, већ и превентивно деловање да би се предупредиле могуће природне катаклизме и ублажиле њихове последице. У савременом свету историјско време одвија се на темељу све драматичнијег сучељавања двају процеса: деструкције и животворности.
Време живота човека је апстракција уколико истовремено није време живота човечанства. У савременом капитализму који је постао тоталитарни поредак деструкције егзистенцијалистички индивидуализам и егзистенцијалистичка трагичност добијају анти-егзистенцијални карактер. Не страх од смрти, већ свест о све драматичнијем уништавању света представља основ на коме треба да се заснива интеграција човечанства. Не ради се о временовању личне егзистенције која се заснива на страху од смрти, већ о временовању сопствене егзистенције у контексту временовања историјске временитости човечанства која се заснива на вери у живот. Она подразумева да је егзистенција човека као појединца само карика у животу човечанства и да је смртност човека услов рађања новог живота, што значи услов опстанка човечанства.
Када се има у виду да капитализам све драматичније уништава живот на Земљи, најважнији критеријум по коме се мери квалитет времена је нарастање животворних потенцијала човечанства. Постајући тоталитарни поредак деструкције капитализам је довео до тога, да је животворност постала најважнији квалитет историјског времена. Она се појављује у односу према деструктивном времену и има интегришући и тотализујући карактер. Ради се о временовању које подразумева реализовање животворних потенцијала природе, човека, историје, националних култура, еманципаторског наслеђа грађанског друштва, међуљудских односа, визионарске маште…
Пуноћа људског основна је и једина права димензија хуманог времена и простора. Она подразумева развој међуљудских односа и укидање свих облика који посредују између човека и света и који од света стварају другост – која се појављује у односу према човеку и која условљава његову људскост. Прави свет је оно што човек носи у себи и што ствара са другим људима. Стварање живота и сам живот постају нераздвојни садржај времена и мера његовог трајања. Ради се о временовању које нема квантитативну димензију, што значи да нема сравњивања у којем се губи људско. Трајање хуманог времена и величина хуманог простора условљено је процватом чула и емоција, људском блискошћу, стваралачким животом… Постајање човека човеком прави је садржај и мера хуманог времена.
Не немоћ да се супротстави природним катаклизмама, већ конформизам и усамљеност изазивају код савременог човека потребу за мистиком и другим облицима бекства из живота који га усмеравају да смисао живота тражи у ирационалним сферама. Не бескрајно космичко пространство, већ усамљеничко безнађе изазива код човека страх када баци поглед попут неба. Схватање бесконачности као отворености, што значи као могућности бесконачног развоја стваралачких моћи човека и простора слободе условљено је стварањем хуманог друштвеног поретка на Земљи. Само развој међуљудских односа, што значи осећање да није сам на Земљи, ствара у човеку осећање да није сам у космосу и даје смисао људском животу. Загрљени млади људи у бескрајном космичком плаветнилу не виде извор опасности, већ неограничени простор будућности.
Револуција, као претварање потенцијалних у реалне могућности ослобађања човека, представља аутентично историјско време. Она је одбрана живота на Земљи у најнепосреднијем облику и стварање новог света путем животворног активизма човека као слободарског, друштвеног и визионарског бића. У том контексту прави смисао добија идеја „перманентне револуције“ која подразумева да је сам живот постао непрестано стварање новог света, а то значи да је сам живот постао реализовање животворних потенцијала човека. То је суштина постајања човека човеком у савременом свету. Животворност, која се заснива на борбеној друштвености, најважнији је начин на који се свет ослобађа екоцидног капиталистичког терора који се заснива на томе, да сваки део планете, као и човек и међуљудски односи мора да постану средство за капиталистичко репродуковање. Ради се о укидању временовања као од човека отуђеног процеса који влада над човеком и који има метафизички карактер. Деструктивно капиталистичко време треба укинути хуманим животворним временом.
