Дуци је више пута био позиван да држи трибине у Параћину. Ово је једна од њих, а догодила се 25.12.2009.
Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.
Још једно „Светско првенство“ је завршено. Наши спортисти постигли су још један „велики успех“. Организован је још један „спектакуларни дочек наших шампиона“. Доживели смо још једну еуфорију…
Шта се, уистину, догодило? Ко су, заправо, победници, а ко поражени?
Нису нама „противници“ црначка деца из америчких гета; ни бразилски момци који су побегли из блатњавих фавела; ни алжирски дечаци из сиротињских насеља француских градова… Они су нам подметнути да на њима „тупимо зубе“ и иживљавамо своју несрећу. Победе „наших“ гладијатора и циркузанера на спортским теренима су компензација за поразе које свакодневно доживљавамо.
Спортске представе су спектакуларна подвала.
Потлачене радне „масе“ добиле су још једну илузију, још једну кост коју ће да глођу, а они који владају и пљачкају купили су време да могу у сенци спортских спектакала да на миру наставе да раде свој злочиначки посао. Победили су, заправо, капиталисти, корумпирани и однарођени политичари, мафијашке банде које држе спорт у својој шаци… Спортисте плаћају они који отимају новац од радника, они који су наши господари…
Тврдња да победе наших спортиста на међународним такмичењима подижу борилачку вољу нашег народа представља чисту будалаштину. Никада победе на спортском пољу нису покренуле потлачене да се боре за своја људска и грађанска права. Напротив: победе на спортском пољу само су учвршћивале положај владајуће класе. То је главни разлог што су владари света толико заинтересовани за одржавање све бројнијих и све крвавијих спортских спектакала. Путем спорта незадовољство потлачених радних слојева бива усмерено на странпутицу, а од радника и њихове деце ствара се деполитизована „навијачка маса“. И овде треба рећи да је стадион створен у другој половини 19. века у Енглеској када су се радници изборили за осмочасовно радно време, и када је требало „колонизовати“ њихово не-радно време – да се не би класно освестили и борили за своја радничка и људска права.
Када се слегне заслепљујућа прашина „победничке“ еуфорије, људи ће се сучељити сa правим резултатом „велике спортске победе“: затворене преостале књижаре и читаонице и отворене нове спортске коцкарнице у чијем отровном смраду трули наша младост; залуђени „спортском славом“ и сновима о „великим парама“ још већи број младих бациће књигу и пропасти на спортским теренима; уместо школа и позоришта, зидаће се нови, све већи стадиони и спортске хале – за све бројнију сиротињу…
Више од четвртине становништва Србије је неписмено, а готово половина има само основну школу. Жалосна је истина да „нашој интелигенцији“ не смета то, што читава српска култура добија од државе годишње мање новца од новца који за уговор добије „бољи“ кошаркаш или фудбалер – на који неће платити порез!
Ми не треба да се боримо против подмештених „противника“ на спортским борилиштима, већ против правих противника. То су капиталистичке банде и политичари који уништавају наш народ; који су продали Космет; који припремају отцепљење Старе Рашке и Војводине; који нас утерују у Европску унију и НАТО; који од наше деце праве педере и лезбејке; који дозвољавају Американцима да нас запрашују као инсекте и трују наша поља и воду; који уништавају породицу, културу, слободарско достојанство људи; који нашу Мајку-Србију настоје да сведу на снисходљиву курву капиталистичких кланова који владају Европом и Америком…
То су наши прави противници и против њих треба да се боримо!
Србија пропада, а српски народ нестаје… Банде криминалаца отимају нашем народу фабрике, руднике, земљу, воду… Полиција пребија раднике… Војска нема чамце ни батеријске лампе… Милијарде евра сваке године бивају пребачене на рачуне у иностранству… Одиграва се завршни чин отимања Космета… Трећеразредни политичари са Запада долазе у Београд да нам постављају ултиматуме… Убедљива већина младих жели да напусти земљу… Кога то занима? Судећи по новинским извештајима и телевизијским емисијама – никога. Питање свих питања је да ли је Новак Ђоковић победио на неком турниру и колико је новца „зарадио“.
„Фондација Новак Ђоковић“ уложила је, у августу ове (2014.) године, пар стотина хиљада евра у опремање дечијих вртића и забавишта. Још један „хумани“ гест „нашег великог шампиона“ који је добио подршку јавности. Шта се крије иза ових „хуманитарних“ акција?
Наши „врхунски спортисти“, на челу са Ђоковићем и Дивцем, применили су метод који одавно користи пљачкашка „елита“ на Западу: да користи несрећу обесправљених радних слојева да би створила ореол „доброчинитеља“ и купили јавност. Који ће човек који има самопоштовање да користи туђу несрећу да би себе рекламирао? Онај ко стварно жели да помогне, он то ради без помпе.
Новак Ђоковић је само у 2013. на турнирима и од реклама „зарадио“ преко 27 милиона долара. Не постоји податак да је платио порез Србији – чији је држављанин. Колико Новак Ђоковић и други „врхунски“ спортисти, тренери и спортски менаџери дугују нашој држави? Када се имају у виду године које су за нама, ради се о стотинама милиона долара и евра.
Ули Хенес, легенда немачког фудбала и најуспешнији менаџер „Бајерна“, осуђен је у Немачкој на 3,5 године затвора због утаје пореза. Отац тенисерке Штефи Граф био је осуђен на 7 година затвора због манипулације са пореским листама своје ћерке. Шта је са нашом државом? Због чега су утајивачи пореза из света професионалног спорта изнад закона? Да ли се ради о додворавању масама, или о систематском поткупљивању политичара, државних службеника и новинара од стране „врхунских“ спортиста?
Како је могуће да „врхунски“ тенисери за победу на неком турниру добију више од 2 милиона долара? Да би зарадио 2 милиона долара просечно плаћени радник у свету треба да ради 500 година! Ђоковић и његове „колеге“ из света тениса тај новац „зараде“ за неколико сати „играња“. Због чега тениски циркузанери добијају новац о коме радници не могу ни да сањају? Које друштвене вредности стварају тенисери? Оно што они заправо „раде“ је пребацивање тениске лоптице са једног на други део терена.
Играчка техника у спорту нема еманципаторски, већ забављачко-циркузанерски карактер. Она је средствo за производњу „спектакла“ са којим треба интегрисати људе у владајући поредак. Са њом се не развијају истинске људске моћи, већ облици манипулације и уништавања људи као културних и природних бића. Савладавајући играчку технику, спортиста се обрачунава са својим духовним и играчким бићем. Што је „већи тенисер“, спортиста је мање човек. Он постаје својеврсни фах-идиот како у менталном, тако и у телесном смислу. „Тенисер“ је облик у коме се човек отуђује од себе као човека.
Да би се схватила права природа „врхунског“ тениса, треба имати у виду ко плаћа светску тениску „елиту“. То су, пре свега, „добротворне“ фондације Била Гејтса, „Монсанто“, највеће светске банке, „Пума“, „Адидас“, „Кока-кола“… Ђоковић, Надал, Федерер… су кловнови најмоћнијих капиталистичких кланова и као такви заштитни знак савременог капитализма. Они су јуришници „новог светског (америчког) поретка“ који уништава човечанство и живот на Земљи. „Врхунски спортисти“ спадају у 1% светске богаташке „елите“. Јахте, куће и поседи, ексклузивна одмаралишта, боравак у најскупљим хотелима, огроман новац у западним банкама… Они су органски део богаташке „елите“ која влада светом. „Посебност“ Ђоковића је у томе, што своје рекламне паное поставља преко целих зграда и што диже себи споменике по Србији!
Све веће суме коју добијају тенисери пропорционалне су све већој беди у којој се налази све већи део радничке популације у свету. „Спорт је најјефтинија духовна храна за радне масе – која их држи под контролом!“ – то је златно правило спорта до кога је дошао Пјер де Кубертен – званично „отац“ модерног олимпизма. Спортисти не стварају друштвене вредности, већ деполитизују потлачене и на тај начин служе очувању владајућег поретка.
Тенисери нису „представници својих нација“, већ јаничари најмоћнијих капиталистичких корпорација које користе спорт да униште националне културе и национално-слободарску самосвест. Спорт је круна „мондијалистичког“ погледа на свет, а модерни олимпизам је прва и најважнија мондијалистичка религија. Истовремено, тенисери су трчећи рекламни панои највећих капиталистичких корпорација и као такви произвођачи потрошачког менталитета – који је покретачка снага „потрошачког друштва“ које све интензивније угрожава опстанак човечанства.
Новац који „зарађује“ и „поклања“ Новак Ђоковић је крвави новац који су капиталистички зликовци отели од радника и са којим плаћају спортисте-најамнике да „испирају мозак“ потлаченима и стварају од њих покорне идиоте.
„Навијати“ за Новака Ђоковића и његову тенисeрску братију заправо је давање подршке џелатима човечанства да докрајче свој монструозни „посао“: да се обрачунају с критичко-мењалачким умом и униште живот на Земљи.