Ово је интервју Љубодрага Симоновића Дуција из 1972. године са тадашњим популарним ТВ коментатором Драганом Никитoвићем. Чућете Дуцијева тадашња размишљања о спорту, кошарци и свом упоредном успешном школовању. За све нас који смо били сведоци тога времена, укључујући и Дуција наравно, интересантна је та 40-огодишња дистанца, са становишта живота као једног непрекидног динамичног процеса промена, наших схватања, веровања, очекивања… и данашњег тренутка.
Поводом недавних студентских протеста студенти су се ангажовали да интервјуишу Љубодрага Симоновића Дуција, да чују његово мишљење. Дуци је био критичан према тим протестима, јер су они генерално били трговачког карактера, парцијални, краткорочни и реакционорног карактера. Дакако, овај критицизам се суштински односи на сву омладину у Србији, али студенти као млади људи су веома битна повезујућа карика у нашем друштву, интелектуални слој који треба да буде предводник свих истинских промена у нашем друштву које ће бити хумано и солидарно.
Љубодраг Симоновић Дуци:
Интервју са студентима о кључним проблемима (1)
Поред разних других ствари, срж Дуцијеве критике студената је да занемарују свеопшти еколошки контекст живљења, који је све присутнији и драматичнији, јер свеуништавајући фашизоидни капитализам у све већем обиму загађује природу на Планети: воду, ваздух, земљу, нуклеарно загађење ( у Србији имамо злочин екоцида и геноцида путем загађења осиромашеним уранијумом) и ту сад произилази једно суштинско питање:
Где ће сутра ти млади људу да живе са својим породицама, својом децом?
Другим речима, шта Дуци поручује студентима, он им не поручује да се не боре за смањење школарине и сл. већ да у свим протестима доминантна водиља треба да им буде борба за један нови хуманији свет, опстанак у природном простору, очување животне средине у природном незагађеном облику, борба за исхрану природном незагађеном храном, јер у противном, ограничавање борбе студената на борбу за њихове парцијалне интересе, довешће их у ситуацију да ће бити прогутани, заједно са свима нама, у ништавилу капитализма на путу ка уништењу човека, природе, читавог човечанства!
И шта ће им онда вредети јефтинија школарина и сл., када ће кад дође време да оформе своје породице, ако их и оформе, тихо умирати заједно са својом децом од затроване хране пуне разних хемикалија, ГМО хране, затроване воде, загађеног ваздуха, фармацеутксе мафијашке тровачнице разним лековима…?
Наравно, то што Дуци критикује студенте и младе људе не значи да је негативан према њима, дапаче, он им се управо очински обраћа са пуно пажње, увиђајности и љубави, али мора мало пре свега да их очинском пажњом отрезни, управо зато што их воли! Разуме Дуци у потпуности студенте и младу генерацију, није им лако, има пуно странпутица на које их наводи систем капитализма који од човека ствара дехуманизованог човека, потрошачку животињу, робота и идиота које стоји пред телевизором пијућу смрдљиву кока колу.
Неупоредиво је теже данашњој генерацији студената да се изборе за било шта, него пре 50 година, треба заиста бити надчовек у људском смислу да би се данашњи млад човек одупро ништавилу капитализма, али зато стоји чињеница и одговорност данашње генерације младих људи у Србији и целом свету, они су заправо једина и задња генерација која може спасити Србију и човечанство од ништавила капитализма које прети да уништи човека, ма које нације или вере био!
Из тог разлога, ово је један од најбољих интервјуа којег је Дуци дао младим људима, са пуно пажње и увиђајности, али и са доминантном отрежњавајућом компонентом која може бити одскочна даска свим студентима и младим људима да се пробуде и почну да се боре за суштинске ствари, јер време је већ готово истекло, крајњи је час за креативну суштинску преорјентацију.
Питања су била добра, тако да је Дуци говорио о многим стварима које тиште студенте и младе људе: о образовању, о проблемима самих студената, о запослењу, о међуљудским односима, о љубави, о илузијама “бољег живота” на западу и ЕУ које им сеје актуелни пљачкашки режим, о њиховим професорима, о дроги и марихуани која је све присутнија међу младима, за чиме они све више прибегавају.
Недавно су на зрењанинској КТВ Телевизији, у оквиру емисије “Без Цензуре” коју води и уређује Мирослав Виславски, гостовали Љубодраг Симоновић Дуци, Дејан Лучић и Никола Алексић.
Без Цензуре: Љубодраг Дуци Симоновић, Дејан Лучић и Никола Алексић
Тема емисије била је: “Хемијски трагови и глобална кретања”. Заправо, тема о запрашивању и тровању са неба разним хемијским супстанцама, билаје само повод да се отворе суштински проблеми целог човечанства, свих народа, свих држава, које системски у свим државам генерише капитализам и нови светски поредак.
Свако од гостију говорио је из свог угла о овој проблематици. Међутим, оно што је очигледно и кристално јасно, то је Дуцијев став да се сви народи света требају борити против капитализма као једног свеопштег тоталитарног система деструкције, који у овој помахниталој фази прети да уништи цело човечанство!
У свој овој борби, најбитније је код свих грађана и народа света, да у свој борби против капиталистичке пошасти, доминантан фактор буде еколошка априористичка свест! То значи, не треба чекати да капитализам загађивањем прво уништи природу, воду, земљу, ваздух, а самим тим храну, па тек кад то људи констатују, да се боре против тог свеопштег загађивања, јер онда ће бити касно!
Џабе ти је да се буниш тек кад увидиш да ти је дете умрло од леукемије услед последица дејства осиромашеног уранијума НАТО злочинаца, јер онда ће бити касно!
Џабе ти је да се буниш тек кад увидиш да је сва вода загађена, да су извори загађени, што је врло могуће, јер све ово наведено генерише капитализам као тоталитаран поредак деструкције у циљу стицања профита и моћи.
Дакле, упоредо и истовремено, у свим борбама радника, грађана и народа за своја права и слободу, водиља треба да буде доминантна еколошка свест, борба свих људи и народа света за очување животне средине у природном незагађеном облику: ваздух, земља, вода, будући да ако се ови основни елементарни чиниоци здравог природног живота загаде, све остало борбе, ван ове основне, биће узалудне.
Ако све ово капитализам уништи, загади, ако се хранимо загађеном храном, радиоактивном храном, храном натопљеном пестицидима, ГМО храном, ако пијемо загађену воду… џабе је тада било којој нацији да се бори за своју националну слободу, џабе је тада радницима да се боре за своја радничка права, за веће плате, јер ће као људска бића бити издегенерисани, изгубљени за живот, живот ће изгубити сваки смисао…!
На дванаестогодишњици НАТО бомбардовања Југославије, 24.03.2011-те, у Црвенки је одржана трибина на којој је био гост Љубодраг Симоновић – Дуци. После уводног предавања, Дуци је одговарао на питања посетилаца.
Говорило се о нуклеарној катастрофи у Фукушими, о агрсији НАТО пакта на Либију иза које стоји САД, о свеопштем, самртном и лудачком самоубилачком ропцу капитализма на путу уништења народа, човека и природе, под утицајем монструозне идеје о “Златној милијарди.” Било је речи у Европској Унији као тамници народа која се пред нашим очима распада, о самом НАТО пакту, о генетски модификованој храни, о храни натопљеној пестицидима и хемикалијама која уништава биолошку супстанцу човека, а природу претвара у технички простор. O пљачкашкој приватизацији код нас са доласком ДОС-а на власти, и о ономе што је најбитније за наш народ, да се самоорганизујемо и боримо за опстанак, или ћемо врло брзо нестати са лица земље. Пут српског народа је пут повезивања са Русијом и Евро-азијским блоком у којем су сем Русије: Индија, Кина и Бразил. Простор је отворен и за друге државе. Што се више човечанство ближи катаклизми уништења, све више се човеку из тог мрака отвара простор борбе за нови хуманији свет, јер ствари су јасне, нема се где више, нема околишања: “Или капитализам, или ми, човек, природа.” Тај нови хуманији и солидарнији свет је могућ, он је на дохват руке, створиће га само они народи који се за њега боре.
Ово је сиже покренутих тема, а разне друге детаље и осврте, чућете када одгледате целу трибину.
