Tagкритика капитализам

Природа Марксове критике капитализма

П

Марксова критика капитализма представља један од конкретних историјских облика критике капитализма. Она је нужни, али не и довољни услов за развој савремене критике капитализма. Све драматичнија еколошка и друштвена криза, коју ствара капитализам, намеће потребу за новом револуционарном мишљу која се неће заснивати само на есенцијалном, већ пре свега на егзистенцијалном хуманизму.Ради се, заправо, о стварању савремене класне свести пролетаријата, при чему се доводе у питање и оне Марксове идеје на којима се заснива Марксово схватање социјалистичке револуције и будућности и које важе као неприкосновено полазиште у левичарској критици капитализма.

Марксова мисао „покрива“ свеукупност живота човека као друштвеног и историјског бића и пружа могућност да се потраже одговори на многа битна питања која савремени човек поставља. У њој не постоји оно најважније: анализа развоја капитализма као деструктивног поретка и у том контексту разматрање могуће будућности човечанства. Не ради се о томе „да ли је Маркс знао“ или „да ли је могао да зна“ да је капитализам деструктивни поредак (будући да у његово време капиталистичка деструкција природе и човека није имала драматичне размере као што је то данас), већ да његова критика капитализма превиђа његову суштину – што доводи у питање њену исправност, политичку доктрину која се на њој заснива и идеју будућности која из ње проистиче. Марксова мисао одвела је критику капитализма из егзистенцијалне (Фурије) у есенцијалну сферу и на тај начин је допринела сакаћењу класне (само)свести радника, као и сакаћењу критике капитализма, а самим тим и сакаћењу политичке борбе против капитализма. Маркс је у својој критици капитализма превидео најбитније: борба против капитализма није само борба за слободу човека, већ је истовремено борба за опстанак човечанства.

Што се тиче тврдње да Марксова мисао указујена деструктивну природу капитализма, поставља се питање због чега Маркс у свом најважнијем политичком спису „Манифест комунистичке партије“, као и у другим текстовима у којима позива раднике у борбу против капитализма, не указује на деструктивну природу капитализма и не позива раднике да се боре да спрече уништење живота на Земљи? Уколико је Маркс дошао до тога да је капитализам поредак који уништава живот, зар није логично да би позив у борбу за очување живота био ако не најважнији (што би по својој природи требало да буде), онда свакако један од најважнијих садржаја његовог револуционарног програма? Зар не би, у том случају, историјско (друштвено) биће радничке класе било условљено и екоцидном природом капитализма и зар не би постајање радника од класе по себи класом за себе подразумевало развој еманциповане еколошке свести? Зар не би, онда, по свом класном и људском бићу радник имао не само „задатак“ да се обрачуна с класним друштвом и ослободи човечанство од угњетавања, већ и да спречи његово уништење?

На праву природу Марксове критике капитализма указује мисао оних који су га слепо следили. Капиталистичко уништавање живота и човека као биолошког и људског бића није до данашњих дана постало предмет озбиљнијег разматрања марксистичких теоретичара. Ни најрадикалнији марксистички критичари капитализма нису дали посебан значај истини да је капитализам у својој бити деструктивни поредак. Ако Маркс у своје време није дао одговарајући значај деструктивним тенденцијама развоја капитализма, због чега то нису урадили његови следбеници када је постало очигледно да капитализам уништава природу и човека? Одговор је једноставан: они нису развијали критику капитализма полазећи од тенденција његовог развоја, већ су се бавили тумачењем Марксове критике капитализма упорно инсистирајући на ставовима које је капитализам превазишао. Марксови списи постају својеврсна „Библија“ из које се извлаче „истине“ у виду „правих“ цитата чија се истинитост доказује таутолошким вербалним жонглирањем. У њима нема најважније истине: капитализам уништава природу као животворну целину и човека као биолошко и људско биће и самим тим уништава саму могућност будућности, а то значи не само могућност постајања света људским светом, већ и могућност његовог опстанка. Оно што је најгоре, „одбрана“ Маркса постаје обрачун с настојањем да се укаже на праву природу капитализма и на сву драматичност егзистенцијалне кризе коју ствара капиталистички „прогрес“, и самим тим обрачун с критичком мишљу и политичком борбом које се заснивају на истини да је капитализам тоталитарни деструктивни поредак.

Када се има у виду да је за Маркса историја једина права наука и да идеја о историчности људског друштва представља камен темељац његове револуционарне мисли, постаје јасније због чега капитализам не може да буде деструктивни поредак. По Марксу, капитализам је историјски поредак. То је оно што чини његову конкретну бит и представља основ његове постојаности. Капитализам је историјски поредак на два начина: као резултат и као услов историјског развоја друштва. И у првом и другом случају он је историјска неминовност. Другим речима, капитализам по свом историјском битку не може да буде поредак са којим се завршава историја, поготову не поредак који ништи историју. Историја има успоне и падове, али нема те силе која је у стању да заувек заустави точак историје. Марксова теорија историје има метафорички облик и антрополошки карактер. Говорећи о историји Маркс, заправо, говори о човеку и његовој неуништивој потреби за слободом и о његовој способности да, путем развоја својих универзалних стваралачких моћи и борбом против неправде, створи хумани свет. Историјски периоди у развоју човечанства су степенице по којима се човек пење и са којих пада да би, упркос препрекама и падовима, доспео до оних висина са којих се отвара хоризонт ни са чим условљене слободе. Слобода је тај „дух“ који даје смисао људском животу и као таква је везивно ткиво историје. Марксово схватање историчности друштва заснива се на слободарском оптимизму: комунизам је неминовност зато што је слобода човека неминовност. Слободарски оптимизам претпоставља егзистенцијални оптимизам који се заснива на развоју производних снага са којима се човек ослобађа зависности од природне стихије и развија своје стваралачке моћи. Будући да је слобода суштина Марксовог схватања историчности друштва и неприкосновени услов будућности, Марксово схватање историје се, по природи ствари, заснива на егзистенцијалном априоризму.

У методолошкој равни, Марксова мисао пружа могућност за развој савремене критике капитализма. Полазећи од Марксовог најважнијег методолошког постулата да је „анатомија човека кључ за разумевање анатомије мајмуна“, намеће се потреба да се уобличи таква критика капитализма која има у виду монополистички капитализам у његовој последњој („потрошачкој“) фази развоја у којој су се до краја развиле противречности капитализма као деструктивног поретка који све драматичније доводи у питање опстанак човечанства. Најразвијенији облици критике капитализма, који одговарају највишој фази његовог развоја, представљају полазиште за разумевање претходних облика критике капитализма: у светлу најразвијенијих облика критике претходни облици стичу конкретну историјску легитимност. Марксови најважнији постулати добијају конкретну историјску препознатљивост и политичку (мењалачку) вредност тек у контексту развијене критике капитализма као поретка који доводи у питање опстанак човека и живота на планети. Без тога, они се своде на апстрактну хуманистичку реторику која одвлачи критичко-мењалачки ум од основних егзистенцијалних питања. У савременом свету Марксова критикакапитализма као израбљивачког поретка није изгубила на актуелности. Међутим, она добија конкретни историјски смисао у контексту постајања капитализма тоталитарним поретком деструкције. Борба против капитализма није само слободарско и економско питање радника, већ је постало основно егзистенцијално питање човечанства.

Упркос томе што се служи научним методом и што долази до научних резултата, Марксова мисао нема научну, већ политичку природу. Маркса не занима научни ни филозофски „објективизам“, већ револуционарна пракса потлачених. Његова мисао је слободарска критика капитализма која тежи покретању радника у коначни обрачун с класним друштвом. Она није само критика капитализма, већ је и мисао пролетерске револуције. Марксова критика капитализма има за циљ развој бескомпромисне критичко-мењалачке свести код пролетаријата, а не усмеравање ума ка теоријским расправама. Она себе препознаје као „свест праксе која мења свет“, што значи као оруђе у класној борби. До човекобивства не долази се испразним умовањем, већ борбом за слободу која подразумева развој стваралачког и слободарског бића човека. Наука и филозофија немају објективну димензију, већ су инструмент у класној борби. То је Бенјаминово и Брехтово становиште када је реч о уметности, а Блохово становиште када је реч о спорту и телесној култури. Револуционарна пракса потлачених је она моћ која објективне могућности слободе треба да претвори у реалне могућности ослобађања човека.

За Маркса истина је синоним за слободу. Она нема релативни већ апсолутни карактер и заснива се на природи човека као универзалног стваралачког бића слободе и на историјском развоју друштва. До истине се не долази теоријским расправама, већ борбом за слободу која подразумева реализовање истинских људских моћи и стварање од друштва заједнице слободних људи. Истина има конкретно-историјску природу, што значи да је њена суштина одређена конкретним могућностима стицања слободе у конкретном историјском тренутку. Револуција за Маркса није основни онтолошки, гносеолошки и аксиолошки, већ основни слободарски принцип. Није теоријска свест та која треба да буде водич радника у њиховој борби против владајућег поретка и за будућност, већ њихова конкретна друштвена егзистенција, њихов најамнички статус, егзистенцијална неизвесност, свакодневна понижавања која доживљавају… Револуционарна свест радника израз је њихове потребе за слободом и социјалном правдом.Истовремено,научни приступ у Марксовој теорији не служи само зато да би се указало на нехуману природу капитализма, као и на његову пролазност и стога неминовну пропаст, већ да би се створиле ограде природно-научном детерминизму (фатализму) и пуком револуционарном волунтаризму који може да доведе до превремености и самим тим до пропасти социјалистичке револуције (отуда његов критички однос према Париској комуни пре њеног настанка), што може да има несагледиве негативне последице на развој радничког покрета. И тај „детаљ“ указује на то који значај Маркс даје револуционарном ентузијазму радника, али и њиховој револуционарној самосвести која се заснива на објективној процени конкретних друштвених (историјских) услова у којима је револуција могућа. Маркс је био свестан да социјалистичка револуција може да победи, што значи да утре пут комунистичком друштву, једино уколико буде изведена на правом месту (најразвијеније капиталистичке државе Европе) и у право време (на врхунцу економске и на тој основи опште-друштвене кризе).

Марксова мисао пружа могућност да се установи принципијелна разлика између радничке побуне и социјалистичке револуције. Радничка побуна није сама по себи социјалистичка револуција, већ је само онда социјалистичка револуција уколико укида капитализам и то тако да успоставља (социјалистички) поредак који превазилази капитализам и отвара могућност за стварање комунистичког друштва. Другим речима, социјалистичка револуција могућа је једино на темељу економске и на тој основи опште-друштвене кризе која подразумева до краја развијене противуречности капитализма. Само на основу аутентичне социјалистичке револуције могуће је створити истинско социјалистичко друштво које, као такво, представља дефинитивно превазилажење капитализма. Уколико је створено истинско социјалистичко друштво капитализам више није могућ. Постајање социјалистичког комунистичким друштвом прави је показатељ коначног превазилажења капитализма.

Марксова теорија не бави се могућим облицима развоја капитализма (и у том контексту могућим облицима политичке/класне борбе како буржоазије, тако и радништва), већ његовим укидањем (превазилажењем) и у том контексту полази од политички инструментализованог мита о скором паду капитализма. Суштина „XI тезе о Фојербаху је дати примат мењалачкој пракси будући да су, по Марксу, у најразвијенијим капиталистичким државама Европе већ биле створене објективне могућности за револуционарне промене. Није реч само о критици грађанске филозофије, већ о томе да умни свет, на коме инсистирају Кант и Хегел, не може бити резултат умовања филозофа, већ резултат политичке борбе обесправљених друштвених слојева. Француску грађанску револуцију извеле су потлачене радне „масе“ и обесправљено грађанство, а немачка класична филозофија убрала је плодове политичке борбе презрених претварајући револуционарни дух у филозофске постулате који су постали основ политичке теорије и праксе са којом је у Немачкој требало створити грађанско друштво и јединствену државу – и истовремено спречити грађанску револуцију. „Неумне“ радне „масе“ постале су покретачка снага у стварању умног света. Маркс полазиод идеја-водиља Француске грађанске револуције, али не као средства за прибављање „хуманистичке“ легитимности владајућем поретку, већ као основног политичког принципа у борби за хумани свет. Он полази од хуманистичких идеала модерног доба у настојању да се они реализују. Код њега доминира визија будућности која се не заснива на стварању (задавању) идеализоване слике будућег друштва, већ на критици капитализма и вери у слободарско достојанство и стваралачке моћи човека: човек као реализовано универзално стваралачко биће слободе је “слика” будућности.

Прећутно, није само природа капитализма, до које се долази емпиријским путем и научним анализама, та која условљава политичку борбу против капитализма, већ је то и природа политичке борбе за коју је процењено да може да доведе до рушења капитализма. У коначном, конкретна природа и способности радничке класе као субјекта револуције условљава однос према капитализму и самим тим одређује његов карактер. Сама „природа капитализма“ бива инструментализована ради остваривања што ефикасније политичке борбе против капитализма. Марксова теза да је „исправна теорија свест праксе која мења свет“ указује на то да је мењање света критеријум за оцену исправности теорије. Будући да нема мењања света без револуционарне борбе пролетаријата, следи да исправна теорија може (и треба) да поставља пре свега она питања која пружају могућност да дође до промена, а то значи која могу да мотивишу човека да се бори за нови свет као конкретно друштвено биће полазећи од конкретних (егзистенцијалних) изазова. Питање опстанка живог света и човечанства није дошло на дневни ред јер је оно било сувише апстрактно за човека кога непосредна егзистенцијална угроженост, коју свакодневно доживљава као најамна радна снага, приморава да крене у борбу за промену свог ропског друштвеног положаја. За Маркса еколошка криза није била приоритет, већ економска криза и у том контексту егзистенцијални положај радничке класе. Показало се да економска криза непосредније и драматичније погађа човека него што то чини еколошка криза. Да је еколошка криза коју ствара капитализам могла у другој половини 19. века да буде политички инструментализована и постане покретач радника у борбу против капитализма, да ли би Маркс пренебрегао Фуријеово упозорење, са почетка 19. века, да природа пропада и да се мења клима, а то значи, да ли би „превидео“ да је капитализам по својој природи деструктивни поредак, и да ли би Енгелс у последњој декади свога стваралаштва, када упозорава на уништавање природе, одговорност са капитализма пребацио на човечанство употребљавајући апстрактно „ми“?

Сам начин постављања питања и долажење до одговора израз је конкретног односа човека према егзистенцијалним и есенцијалним проблемима (у крајњем, према постојећем свету и будућности) које намеће конкретно историјско време. На један начин постављају се питања у условима када постоји егзистенцијална извесност (на чему се заснива модерни начин мишљења) и евентуални нестанак света има апстрактни карактер (за пет или десет милиона година), а на други начин постављају се питања у условима када се човечанство сучељава са све реалнијом могућношћу уништења света. Маркс је у „ХI тези о Фојербаху“ поставио, у односу према контемплативном, делатно-мењалачки принцип у први план, али се код њега мењање света не појављује у односу према све реалнијој могућности његовог уништења, већ у односу према неправди и ограниченим могућностима развоја производних снага на темељу приватне својине, као и у односу према еманципаторским могућностима које су створене у грађанском друштву и делатним могућностима човека као универзалног стваралачког бића слободе. И Марксова мисао заснива се на егзистенцијалној извесности, а питање односа између теорије и праксе поставља се у есенцијалном контексту. Ствари добијају другачији смисао када се ово питање постави у егзистенцијалном контексту, а то значи када се има у виду све реалнија опасност да ће капитализам да уништи човечанство.

Noviji tekstovi

Poslednji Komentari

Arhiva

Kategorije

Meta Linkovi

Pratite Ducijev rad i na fejsbuku