Tagдеструкција

Капитализам је нихилистички поредак не само по томе што одбацује вредносно расуђивање, већ и по томе што уништава животворне потенцијале природе и човека. Капиталистички нихилизам нема само анти-хуману, већ и анти-егзистенцијалну природу. Природа “зна” за смрт, која је услов поновног рађања, али не и за уништење живота. У природи и у историји смрт отвара могућност за нови живот: она је по својој природи животворна. Капитализам уништава сам циклус умирања и рађања, што значи животворне потенцијале смрти, и производи деструктивно ништавило.

Капитализам не ствара само тоталитарну државу, већ и тоталитарно друштво. Заправо, сам живот постао је тотализујућа моћ која формира карактер људи, њихову свест, међуљудске односе, однос према природи… Човек постаје уништитељ не само путем рада и потрошњом, већ путем капиталистичке животне сфере, што значи живећи капиталистичким начином живота који се одвија 24 сата и који никога не штеди. Капитализам приморава људе да живе деструктивним начином животом и на тај начин постану саучесници у уништавању света. Све беспоштеднији живот, који се заснива на све бржем одвијању процеса капиталистичке репродукције, дозвољава људима да опстану само уколико се понашају у складу с владајућим процесима. То је узрок једног од најпогубнијих облика друштвене патологије: људи настоје да се лише основних људских особености да би могли да преживе у капиталистички тотализованом свету. У капитализму човек се не “усавршава“ путем развоја својих специфичних хуманих моћи, што значи као историјско биће, већ путем владајућег модела живљења који га лишава природности и људскости. Основ малограђанске трагичности је у томе, што малограђанин вреднује себе путем владајућег вредносног модела који га обезвређује као човека. Неприкосновена владавина принципа „Паре не смрде!“ доводи до тога да се човек излаже најгорем понижавању и да чини најгоре злочине да би стекао новац и друштвену афирмацију. Није више „бекство од слободе“ (Фром), већ је бекство од одговорности за уништавање живота оно што доминира у најразвијенијим капиталистичким друштвима. То је основ савременог конформизма. Он нема само анти-слободарску, већ пре свега анти-егзистенцијалну природу. Малограђанин скида са себе сваку одговорност за уништавање живота и преноси је на „бога“, на Сунце, звезде, библијска и друга пророчанства, на „тајне земаљске силе“ које се појављују у облику „масонских ложа“ и других група које делују „из сенке“. Уместо да га све драматичнија криза егзистенције покрене у борбу против капитализма, она га усмерава на бекство у илузорне светове које му нуде индустрија забаве, цркве, секте, дрога, алкохол… Истовремено, најважнији облик бекства од одговорности за уништавање света је потрошња. Развој купохоличарског менталитета, што значи потпуно утапање човека у капиталистичку мочвару, најпогубнији је облик бекства из реалности. И овде се потврђује, да принцип да капитализам од последица уништавања света и човека ствара изворе профита има универзални карактер.

Капиталистички тоталитаризам најгори је облик тоталитаризма који је створен у историји. Он се заснива на тоталном комерцијализовању природе и друштва. Сваки део планете и сваки сегмент друштвеног и индивидуалног живота постао је саставни део механизма деструктивне капиталистичке репродукције. Историјски облици тоталитаризма појављују се у односу према идеји прошлости, одређеној трансценденталној идеји, или према идеји будућности – што отвара могућност за њихову критику. Савремени капиталистички тоталитаризам заснива се на деструктивном нихилизму: он уништава како идеју трансценденције, тако и идеју будућности (прошлости) и самим тим могућност да се успостави критичка дистанца према постојећем свету. Док је капитализам био у фази настајања он је производио визионарску свест која није само отварала простор за развој капитализма, већ и за његово превазилажење (Мор, Кампанела, Хобс, Бекон, Овен, Фурије…). Постајући тоталитарни деструктивни поредак капитализам се обрачунава с визионарском свешћу и ствара тоталитарну позитивистичку свест којој одговара идеја о „крају историје“ и „последњем човеку“ (Фукујама). „Демократија“ је друго име за крај историје.

Капитализам укида историју претварајући историјско време у механизовано догађање, што значи у позитивно ништа. Са капитализмом почиње да тече не-историјско време које има деструктивни карактер и које претставља време уништења живота на Земљи. Капиталистичко временовање нема само анти-историјски, већ и анти-егзистенцијални карактер. “Ништа” није само бесмислени (нерефлектовани) живот, већ нестанак живота. Капитализам је тотализујућа ништећа моћ која производи тотално ништавило и тиме трагичност која има фатални и самим тим безнадежни карактер. Оно што се у животној и хуманој димензији појављује као нешто, то у капиталистичком егзистенцијалном и вредносном хоризонту постаје ништа. Капитализам ништи људско, да би оно што је нељудско и анти-људско добило спектакуларну димензију. У том процесу не ствари и појаве, већ сам процес ништења добија фетишки карактер. Држећи се мита о „револуционарном“ карактеру капитализма, Маркс није схватио да се капитализам не пројектује у будућност првенствено преко развоја производних снага и еманципаторских потенцијала грађанског друштва, већ преко последица уништавања природе и човека, као и уништавања еманципаторског наслеђа грађанског друштва. Капиталистички „прогрес“ уклања саму могућност будућности: она се појављује као на капиталистички начин дегенерисани u-topos. Капитализам ће коначно да се “стабилизује” када уништи живот на планети и дође на “нулти” ниво неживе природе.

Хришћанска катаклизма претставља крај материјалног и почетак „правог“ живота. То није могуће уколико је човек обездушен, а то значи уколико је у њему уништена вера у „истински“ свет. Капитализам отима човеку душу која симболизује животност човека као духовног бића и претставља основну могућност за његово обоготворење. Капиталистичка катаклизма уништава могућност хришћанске катаклизме: нема греха и искупљења, нема кајања и опроштаја… Капитализам је претворио свет у свој рекламни простор, а човека у хедонистичко-детруктивног фанатика који нема потребу за вредносним изазовима који превазилазе постојећи свет. Људски односи изгубили су духовну и моралну димензију. Новац као спектакуларно ништа постао је средство за ништење духовних вредности, а принцип „Паре не смрде!“ врховни „религиозни“ принцип. Савремена апокалипса не заснива се на религиозној свести и нема илузорни карактер, већ је све изгледнија реалност која се заснива на развоју капитализма као тоталитарног деструктивног поретка.

Беспоштедно разарање друштвеног ткива, и на тај начин уништење човека као друштвеног бића, претставља још један „квалитет“ капитализма. Капитализам дегенерише човека као природно (еротско) и друштвено биће и то тако што дегенерише међуљудске односе. Он уништава потребу човека за човеком и ствара патолошког човека пре свега тако, што му од малена уништава потребу за људима и на тај начин могућност да развије чуло људскости. Капитализам производи усамљеног човека који је изгубљен у капиталистичком ништавилу и који је склон бекству из реалног у илузорне светове. Људи постају технизоване Лајбницове монаде. Што је још горе, изазивање страха човека од човека претставља основ капиталистичке „друштвености“. Претварање човека у непријатеља човеку претставља један од најгорих злочина капитализма. Укидањем човека као друштвеног бића произвођењем атомизованих појединаца који су у сталном рату, капитализам заоштрава сукоб између обезбеђивања непосредне егзистенције човека као јединке и обезбеђивања опстанка човечанства. Заправо, обезбеђивање непосредне егзистенције човека као појединца посредством капиталистичког механизма репродукције, који од њега ствара деструктивног себичњака, све драматичније доводи у питање способност човечанства да обезбеди опстанак. Ово тим пре, што је атомизовање људи најпогубнији облик њиховог деполитизовања.

Капитализам производи такве облике „друштвености“ који дегенеришу човека као друштвено биће. „Друштвеност“ је сведена на борбу између људи, на лаж, на подвалу, на злочин… У савременом свету ништа ефикасније не уништава потребу човека за човеком него контакт човека са човеком. Укидају се аутентични међуљудски односи у којима човек може да се реализује као слободарско, еротско, емотивно, духовно и стваралачко биће и односи између људи добијају технички и деструктивни карактер, при чему човек постаје механичко и деструктивно биће. Капитализам ствара сурогат-друштвености у облику „потрошача“, „гледалаца“, „фанова“, „фејсбуковаца“… Спорт је један од најважнијих средстава за дегенерисање и уништење хумане друштвености. Спортисти су сведени на квази-милитаристичку, забављачко-циркузанерску и каскадерско-самоубилачку групу, а публика на „навијачку масу“. Музички „спектакли“, фестивали пива и друге масовне пијанке, диско-клубови, самопослуге и трговачки центри, пешачке зоне у трговачким деловима града и сл. – све су то облици капиталистичке производње „друштвености“ која је лишена природности и људскости. Она се своди на стварање „потрошачке масе“ чије понашање условљава процес деструктивне капиталистичке репродукције, што значи потпуно комерцијализовани живот. Капитализам од човека као друштвеног бића ствара потрошачко биће, а од друштва као заједнице еманципованих личности потрошачку гомилу. Мега-маркет постао је најважнији друштвени простор, а „распродаје“ и пратећи „потрошачки стампедо“ најаутентичнији облик у коме се појављује капиталистичка друштвеност.

Што се тиче интернета, све веће могућности техничког „комуницирања“ постале су замена за све мање могућности аутентичног људског споразумевања. Уместо да се успостављају непосредни односи између људи, успостављају се „односи“ посредством „фризираног“ лика који одговара моделу „успешне фаце“ по критеријумима владајућих вредности, што значи само-обезвређивањем и самосакаћењем човека. Анонимност, могућност моменталног прекида контакта, могућност непрестаног „преображавања“ и „дотеривања“ – све то посредује у „комуницирању“. На компјутерском екрану не појављује се прави лик човека, већ његова маска. Преко интернета не успостављају се међуљудски односи, већ техничке везе при чему су људи „ослобођени“ чулног, еротског, емотивног, у крајњем, друштвеног постојања и друштвеног посредовања. На екрану појављују се ликови које човек не може да осети, да додирне, да погледа у очи… Ликови који немају мирис, глас, топлину… Стиче се „слобода“ од света у коме човек не може да оствари своју људскост и то на начин који своди човека на технички маскирану приказу. Интернет-популизам је најнехуманији облик популизма. Привидно, свако може да се појави у „јавности“, али је то виртуелна „јавност“ анонимних људи који се крију иза компјутерских екрана. Истовремено, убедљива већина текстова који се објављују на интернету налазе се испод сваког културног нивоа и намећу се другима путем све агресивније „техничке презентације“ која одговара механизму рекламне кампање „потрошачког друштва“. Најгоре је то што млади прихватају да буду бачени у виртуелни свет. То је конформистички „одговор“ усамљеног човека заглибљеног у блату капиталистичког безнађа. Прихватање виртуелног света је, заправо, прихватање постојећег света у коме нема места за младост, за љубав, за будућност… У коначном, ради се о томе да се отклони свака могућност да се људи уједине и делују као политичка бића која теже искорењивању узрока несреће. Уништавање човека као друштвеног бића путем технике и „потрошачког“ начина живота претставља најефикаснији начин његовог деполитизовања. Без непосредног повезивања и организовања потлачених на темељу јасне визије будућег света за који се треба борити, излазак на улицу своди се на пражњење незадовољства које не доприноси укидању нељудског света, већ до стварања нових облика тлачења и израбљивања.

„Отуђење“ је основни појам на коме се заснива Марксова критика капитализма, а „разотуђење“ основни појам на коме се заснива ослободилачка интенција његове критике капитализма и визија будућности.Постајање капитализма тоталитарним поретком деструкције довело је до тога да је Марксов појам„отуђење“ постао недостатан појам који не пружа могућност да се успостави одговарајуће полазиште за критику капитализма. Савремено отуђење човека нема само нехумани, већ и деструктивни карактер. Оно подразумева уништавање природе као животворне целине, човека као биолошког и људског бића и еманципаторског наслеђа националних култура и грађанског друштва, што значи визионарског ума и идеје novuma. Уништавањем културне и слободарске свести уништава се могућност да човек постане свестан своје отуђености и да успостави критичку и мењалачку дистанцу према капитализму.

Постајање капитализма тоталитарним поретком деструкције нису само приватна својина, рад и тржиште постали начин отуђења човека од његовог природног и људског бића, већ је то постао сам живот. За разлику од ранијих владајућих класа, буржоазија настоји да укључи не само у своју вредносну, већ и животну сферу и радне слојеве. Радник није само робни произвођач, већ и робни потрошач и као такав произвођач тржишта, што значи средство за решавање кризе хиперпродукције. Деструктивни конзумерски активизам постао је доминирајући облик животног активизма човека и најважнији начин на који радник бива увучен у егзистенцијалну и вредносну орбиту капитализма. Капиталистички начин живота (“потрошачко друштво”) постаје тотализујућа моћ која никога не штеди и од које се не може побећи. Комерцијализовање живота најгори je облик тоталитаризма који је створен у историји јер он у потпуности подређује природу, друштво и човека деструктивном механизму капиталистичке репродукције. Његова суштина уобличена је у монструозној максими “Паре не смрде!” у којој се, истовремено, изражава бит екоцидног капиталистичког варваризма.

Код Маркса је људскост,која пре свега подразумева слободу и стваралаштво,најважнији квалитет који човек поседује и у односу према њему појављује се идеја „отуђења“. Оно је могуће зато што је човек у својој бити људско биће: човек може да постане не-човек зато што је човек. По Марксу, људскост може бити потиснута и дегенерисана, али не и уништена. Упркос манипулацији и репресији, Гетеовим речима казано, „добри човек у свом нејасном нагону сасвим је свестан свога правог пута“. Идеја о„отуђењу“ човека појављује се у односу према могућности „разотуђења“, што значи да и поред капиталистичке тотализације живота капитализам неће успети да уништи људскост у човеку и да ће она у погодном историјском тренутку (економска криза капитализма) да се појави у облику  револуционарне свести и праксе. „Разотуђење“ је универзални принцип и подразумева ослобађање човека од нехумане улоге коју му је капитализам наметнуо. Од посебног значаја је то што Марксов појам „отуђење“ упућује на то да се човек у капитализму отуђује од своје људскости тако што се отуђује од својих истинских људских потенцијала, што значи од онога што као универзално стваралачко биће може да постане. Сваки човек носи у себи безгранични потенцијал људског – то је најважнија Марксова хуманистичка порука која је основ његове визије будућности. Што се тиче капиталисте, он као капиталист не може да постане хумано биће, већ то може да постане само уколико се као човек еманципује од капитализма, што пре свега значи уколико својим радом обезбеђује сопствену егзистенцију. Укидање класа и класних односа не значи само враћање радника своме истинском људском бићу, већ и враћање капиталисте себи као човеку. Социјалистичка револуција, са којом се укида класно друштво које је засновано на приватној својини над средствима за производњу, и капиталисте лишава нељудскости: нема капиталиста без капитализма. Циљ социјалистичке револуције није истребљење капиталиста, већ укидање класног друштва и стварење таквих друштвених односа који ће омогућити да сваки човек, у заједници са другим људима, реализује своје истинске људске моћи.

Имајући у виду владајућу тенденцију у развоју капитализма, уместо Марксовог појма „отуђење“, појам деструкција требало би да постане полазиште у критици капитализма. Тај појам пружа могућност да се уочи најважнији и по човечанство и живи свет најпогубнији потенцијал капитализма. Идеја деструкције нема само у виду положај човека у капитализму и његов однос према природи као предмету рада и „анорганском телу“ (Маркс) човека, већ и однос капитализма према живом свету, што значи однос према природи као еколошкој целини и у том контексту однос према човеку као биолошком и људском бићу. Капитализам не отуђује само природни свет од човека, већ уништавајући природу ствара од ње смртног непријатеља човекa. У капитализму не доминира отуђени, већ деструктивни рад; не прерада, већ уништавање природе; не потискивање еротске природе човека и осиромашење чула, већ дегенерисање људског и биолошког (генетског) бића човека; не заглупљивање човека, већ уништење ума… Развијајући се као тоталитарни поредак деструкције капитализам укида могућност сукоба између људског и нељудског тако што уништава људско и тиме укида могућност отуђења: што је човек мање човек, све је мања могућност да се човек отуђи од себе као човека.

Развој капитализма као тоталитарног поретка деструкције намеће питање: да ли капитализам може у тој мери да дегенерише човека да он у потпуности и неповратно изгуби своје људске особености? Када се има у виду деструктивно лудило које влада у најразвијенијим капиталистичким земљама, намеће се закључак да је капитализам прекорачио антрополошку границу до које је Маркс дошао са својом идејом „отуђења“ и успео да до те мере дегенерише човека, да су његове деструктивне „потребе“ постале снага која га покреће и која даје смисао његовом животу. Не ради се само о отуђењу човека од његове људске бити, већ и о његовом дегенерисању као људског и биолошког бића. Капитализам не само да дехуманизује човека, већ га денатурализује, што значи лишава га особина које су својствене живим бићима. Капитализам не приморава само човека да се понаша као механички део индустријског процеса рада и на тај начин га телесно деформише, као што то тврди Маркс, већ га генетски изобличава и сакати као живо биће. Ради се о капиталистички изазваној мутацији човека од природног и културног бића у радно-деструктивни (потрошачки) механизам. Човек није само путем капиталистичког тржишта „опредмећен“, већ је постао, као радник и потрошач, саучесник у уништавању света. Потреба за уништавањем постала је аутентична потреба на капиталистички начин дегенерисаног човека.

Живот који се заснива на деструктивном капиталистичком тоталитаризму постао је извориште телесног и менталног дегенерисања људи. „Потрошачко друштво“ приморава човека да се прилагоди владајућем поретку путем деструктивног конзумерског активизма који са све интензивнијем уништавањем робе (динамика деструкције) „решава“ кризу хиперпродукције и омогућава да се створи нови простор на тржишту. Он најнепосредније условљава начин живота, менталитет и вредносни хоризонт савременог капиталистичког (мало)грађанина. Разлика између „класичног“ и савременог капитализма је у томе, што савремени капитализам сакати и дегенерише људе не само тако што своди све људске потребе на „потребу за имањем“ (Маркс), већ на потребу за уништавањем. „Имање“ подразумева потребу за трајним поседовањем и искоришћавањем ствари. Квалитет трајност, који је некада претстављао највећу вредност робе, у „потрошачком друштву“ постао је највећа препрека за стварање тржишта и оплодњу капитала. Нису више ствари (роба) те које имају фетишки карактер, као што то тврди Маркс, већ је деструкција добила фетишки карактер. Капитализам претвара животворну (еротску) енергију човека у погонску снагу деструкције. На тај начин он уништава аутентичну и ствара деструктивну друштвеност. Уништити што више робе у што краћем времену претставља највиши изазов за савременог капиталистичког фанатика. У току новогодишње продајне кампање у освит 2011. године, на једној од лондонских робних кућа појавио се натпис: „Купујем, дакле постојим!“ Ова наказна парафраза Декартове максиме cogito ergo sum („Мислим, дакле постојим.“) недвосмислено указује на природу савременог капиталистичког дегенерисања човека. Крајњи и најпогубнији резултат развоја „потрошачког друштва“ је уништење човека као умног бића и претварање људске заједнице у гомилу деструктивних капиталистичких фанатика.

Маркс истиче да капитализам развија универзалне људске потребе, а онда тврди у Економско-филозофским рукописима да капитализам своди све људске потребе, укључујући и изворне природне и људске потребе, на потребу за имањем: „Приватна својина начинила нас је толико тупим и једностраним да један предмет постаје наш тек кад га имамо, тек када он, према томе, постоји за нас као капитал или кад је он од нас непосредно поседован, једен, пијен, ношен, настањен итд., кратко речено употребљен. И сама приватна својина, додуше, ова непосредна остварења поседа схвата само као средства за живот, но живот, за чија средства она служе, јесте живот приватне својине, рад и капитализирање“. (…) „На место свих физичких и духовних чувстава је, према томе, ступило отуђење свих тих чувстава, чувство имања. На овоапсолутно сиромаштво морало је да се сведе људско биће да би из себе рађало унутарње богатство…“ (15) Које је то „унутарње богатство“ које човек „из себе рађа“ онда када га капитализам сведе на „апсолутно сиромаштво“? Ова игра речи, која се заснива на слободарском оптимизму и у којој људскост постаје апстракција, прикрива истину да капитализам може у тој мери да дегенерише човека да он изгуби људскост без које неће имати потребу за правдом и слободом и стога се неће борити за праведни и слободни свет. Маркс је могао да развије своју критику до краја, али постављајући ствари на тај начин могао је да дође до закључка да капитализам безнадежно дегенерише човека и тиме укида сваку могућност разотуђења, што значи могућност да човек створи нови свет. На тај начин била би прекорачена антрополошка граница након чега би позив на борбу против капитализма постао бесмислен. По Марксу, упркос томе што се човек отуђује од себе, у дубини његовог бића и даље гори пламен људског који ће се, потстакнут заједничком борбом против капитализма а за хумани свет, разбуктати и испунити својим сјајем и топлином читав свет. Неспорно је да визију будућности треба засновати на вери у човека, али и на свести да је капитализам у стању да уништи људско у човеку.

Маркстврди да се човек у капитализму отуђује од себе и постварује, да га рад дегенерише и тсл, и истовремено тврди да капитал производи   „универзалност“ која налази границе у његовој властитој природи. Маркс: „Универзалност којој капитал незадрживо тежи налази у његовој властитој природи оне границе које ће на одређеном ступњу његовог развитка довести до спознаје да је он сам највеће ограничење те тенденције и стога га присилити на самоукидање.“ (16) Маркс превиђа праву природу капиталистичке универзалности и не прави разлику између универзалности у техничком и универзалности у хуманистичком смислу. Разноликост техничких облика прераде природе не подразумева сама по себи развој универзалних стваралачких моћи човека и отварање простора слободе. Капитализам не развија универзалнепотребе човека, већ универзалне обликеманипулације човеком који имају дехуманизујући и денатурализујући карактер. Он уништава аутентичне потребе човека и саму могућност да човек има своје потребе и намеће му “потребе” и начин њиховог задовољења који га биолошки и ментално дегенеришу. Капитализам производи човека према свом лику – ствара од човека деструктивно биће, а његове потенцијалне универзалне стваралачке моћи претвара у универзалне деструктивне моћи. Маркс говори о “универзалности којој капитал незадрживо тежи”, али се ту не ради о развоју истинских људских потреба и моћи већ, у коначном, о развоју потрошачког стандарда који уништава животни стандард и на тај начин дегенерише човека као универзално животворно биће. Капитализам производи лажне, репресивне и деструктивне потребе и на тај начин ствара од човека дехуманизованог произвођача и деструктивног потрошача. Што је човек сиромашнији духом и што су сиромашнији међуљудски односи, утолико има већу потребу за уништавањем како ствари, тако и природног и људског. Постоји реална опасност да капитализам до те мере дегенерише човека, да он више неће желети ни моћи да се супротстави уништењу живота.

Капитализамне лишава човека само историјског, већ и природног завичаја. Он исцрпљује природу као сировински и енергетски извор на такав начин, да денатурализује природу и тиме денатурализује и дехуманизује човека. Убедљива већина људи у најразвијенијим капиталистичким друштвима живи и ради у просторима који су постали технички кавези и у градовима који су постали капиталистички концентрациони логори. У њима је капиталистичко дегенерисање природе, живота и човека достигло врхунац: човек је “обасјан” вештачком светлошћу, удише загађени ваздух, пије загађену воду, једе затровну храну, живи таквим начином живота који разара везу човека са природом и његово природно биће… Истовремено, уништавање природе као „анорганског тела“ (Маркс) човека подразумева уништавање тела као животворне целине, чула, нервног система, природног ритма рада организма, репродуктивне способности, стваралачких потенцијала тела… Капитализам ствара извитоперени свет и човека који одговара том свету и који, као извитоперено биће, није у стању да стекне представу о томе шта је добро, а шта лоше; шта му треба, а шта му не треба… Капиталистички малограђанин је на капиталистички начин дегенерисана Алиса из „земље чуда“ за коју чуда више нису чуда јер је изгубила моћ расуђивања и самим тим способност да се чуди. Владајућа пропагандна машинерија и капиталистички начин живота наводе човека да опажа свет на погрешан начин; да доживљава свет на погрешан начин; да мисли на погрешан начин и да се, сходно томе, понаша на погрешан – деструктиван начин. Све постаје друго него што уистину јесте и што би, у хуманистичкој перспективи, могло да буде. Људи који се боре за слободу постају „терористи“, а они који тероришу читав свет постају „спасиоци човечанства“; бљутава „Кока-кола“ постаје „оно право!“; медикаменти који убијају постају „извор здравља“; „нормално је“ да су људи заинтересовани за победу фудбалског тима за који навијају, али не и да су заинтересовани за опстанак човечанства и живог света… Истовремено, капитализам ствара виртуелне светове у главама људи. Од малена људи се саживљавају са ликовима са ТВ и компјутерских екрана и њихов измишљени и подметнути живот доживљавају као сопствени живот. Човек само путем тела живи у реалном свету, а и оно је дегенерисано на капиталистички начин.

Капитализам не само да не развија универзалне људске потребе и способности, већ производи механизме за универзални обрачун с потребама које чине човека човеком. Најважнији ефекат који ствара капиталистичка рекламна машинеријa није навођење људи да купе рекламирне производе, већ уништавање њихове моћи расуђивања и њихово претварање у идиотизовану потрошачку гомилу. Једна од најважнијих особености на капиталистички начин дегенерисаног малограђанина је да он не гледа на свет својим очима и не мисли својом главом. Лишавање људи моћи расуђивања нема само економски, већ и прворазредни политички значај. Оно омогућава капиталистичкој олигархији да наметне грађанима, по принципима рекламне кампање, не само политичке и економске програме који су у супротности с њиховим људским интересима, већ и такав начин живота који је постао уништавање природних и друштвених основа њиховог опстанка. Истовремено, сам потрошачки начин живота постао је на капиталистички начин дегенерисани облик реализовања човека као политичког бића. Живљење потрошачког начина живота је најважнији начин на који човек исказује лојалност капитализму. Постављајући елементарно разумно питање: „Зашто да купим нешто што ми не треба?“ – човек показује да упркос свему постоји као аутономно људско биће и на тај начин доводи у питање капитализам као тоталитарни деструктивни поредак.

Све је реалнија опасност да ће капитализам до те мере да извитопери човека, да он више неће моћи да као аутентично природно и људско биће поима свет и односи се према њему. Томе доприноси све интензивнији процес осиромашења и технизовањајезика са чим се дегенерише процес мишљења и ограничава могућност изражавања људског и тиме развој међуљудских односа. Људи нису у стању да направе разлику између појавног и суштинског, лажног и истинитог, битног и споредног, узрока и повода, прошлости и историје, другости и novuma, једнакости и једнообразности, интелигенције и ума, формално-логичког и дијалектичког, прогреса и прогресизма, истинитог и истинског, стварног и илузорног, праведног и правичног, утопијског и утопистичког… Истовремено, културно наслеђе човечанства постаје недоступно све већем броју људи јер не могу да га разумеју и схвате. Не ради се само о томе да људи имају закржљали, већ на капиталистички начин дегенерисани ум. То се, пре свега, односи на „техничку интелигенцију“ која је носилац капиталистичког „прогреса“. У коначном, ради се о менталном изобличењу људи и стварању деструктивних капиталистичких идиота.

У тзв. „пост-индустријском друштву“ умногоме су, развојем науке и технике, превазиђени облици телесног рада који приморавају човека на једнострану исцрпљујућу и дегенеришућу телесну активност. Истовремено, интензивирани су процеси дегенерисања човека као људског и биолошког бића пре свега потрошачким начином живота. У току је уништење „традиционалног човечанства“, што значи укидање људскости која се појављује као љубав, солидарност, блискост, естетско, пожртвованост, мудрост, родитељска љубав и нега, историчност, слободарско, аутентична друштвеност… Непосредни производ “потрошачког друштва” јечовек-потрошач коме одговара потрошачко тело. Капитализам уништава тело човека тако што га претвара у деструктивни механизам изазивајући хипертрофију оних телесних функција које пружају могућност за развој потрошачких процеса, и атрофију оних функција организма које не могу да буду профитабилне. Капитализам је постао једно-димензионални деструктивни поредак и као такав производи „једно-димензионалног“ (Маркузе) деструктивног човека. Истовремено, капитализам ментално дегенерише људе. Десетине милиона грађана на Западу пати од депресије, анксиозности и других психичких оболења која постају извориште најтежих облика друштвене патологије. Спорт је област у којој је капиталистичка деструкција људског и природног добила тоталитарну и спектакуларну димензију. Онај ко није спреман да се обрачуна с „противником“ и са својим телом нема шта да тражи у спорту. Спорт производи роботизоване гладијаторе, каскадере и циркузанере који, као актери спортског show-businessa, имају задатак да лише људе културне и слободарске самосвести и да од њих створе капиталистичке зомбије. Спортски спектакл је рекламни спот на капиталистички начин дегенерисаног света.

Капитализам лишава човека људскости и природности да би га претворио у „идеалног потрошача“ који ће без поговора конзумирати све веће количине све отровније робе коју производи капиталистичка машинерија смрти. У том контексту, укида се супротност између жеље и хтења тако што се укидају аутентичне потребе човека и способност да доноси самосталне одлуке и самим тим воља да дела у складу са својим истинским потребама и жељама. Капитализам ствара од човека потрошача-деструктора развијањем његових “нормалних” потреба до самодеструктивног нивоа, као и произвођењем “нових потреба” ради проширивања тржишта (поља уништавања). Сам начин задовољавања потреба одвија се на технички начин што условљава да човек поима себе све више као роботизовано, а све мање као природно и хумано биће. Брзина и интензитет задовољавања потреба диктирани су потребама капитала, у крајњем, динамиком његовог обрта. Капитализамуништава могућност да човек на људски начин задовољи своје природне и људске потребе, и развија код човека вештачке потребе које имају комерцијалну природу и које су, заправо, компензација за немогућност реализовања његових истинских потреба као друштвеног и стваралачког бића. У том контексту, капитализам не ствара само прекомерне количине робе која има употребну вредност, већ ствара све већу количину робе која нема употребну вредност. Произвођење потребе за непотребним претставља најважнији задатак рекламне индустрије. Оно је, истовремено, произвођење интересовања за маргинално које се појављује у спектакуларном облику што је само рекламно паковање са којим маргинално добија судбинску димензију, да би оно што за човека има судбинску димензију било маргинализовано и на тај начин уклоњено из јавне (политичке) сфере.

Постајање деструктивних потреба погонском снагом у стварању тржишта, и тиме капиталистичког развоја, претставља основ за изградњу нормативног модела по коме се одређује човекобивство. Све је вредновано на основу вредносног модела који ствара пропагандна машинерија „потрошачког друштва“. Оно што угрожава развој капитализма уклоњено је из јавности или добија маргиналну и извитоперену димензију, а капиталистички модел „узорног грађанина“ постаје критеријум по коме се одређује шта је „друштвено прихватљиво“. Човек који настоји да се на разуман начин односи према свету полазећи од својих аутентичних природних и људских потреба добија статус „лудака“. Слика „здравог човека“ коју ствара капиталистичка пропагандна машинерија није човек који не користи медицинске услуге и лекове, већ човек који конзумира све веће количине све скупљих медицинских препарата и који је непрестано под контролом лекара. Исто је са лепим. Представа „лепог“ не везује се за изворну природност и духовност, већ за све скупље медицинске препарате и третмане. Жене које не користе (све отровније) препарате за тело и лице и које не желе да се подвргну хируршким интервенцијама (које све чешће имају фатални исход) постају отелотворење „ружноће“.

У току је изобличењељуди потрошачким начином живота и денатурализованим животном средином. То није само разарање здравља радника, о чему пише Маркс, већ генетскo изобличење човека. Капитализам не само да отуђује човека од његовог природног и људског бића, већ уништава човека као природно и људско биће. Не ради се само о „потискивању“ истинских људских потреба, већ о капиталистички изазваној мутацији човека. Капитализам производи „потребе“ које имају деструктивни карактер и које се „задовољавају“ на деструктивни начин. Претварање потребе за животом у потребу за уништавањем претставља завршни облик капиталистичког дегенерисања човека. Капитализам преображава урођену животну агресивност човека као живог бића у потребу за уништавањем и на тај начин омогућава развој деструктивних потенцијала капитализма. Деструктивне „потребе“ постају вучна снага у развоју капитализма. „Потреба“ да уништава ствари; „потреба“ да мучи своје тело и да га уништава путем разарајућег тренинга и допинга; „потреба“ да мучи „партнера“ да би доживео оргазам; „потреба“ да се иживљава на деци и беспомоћним; „потреба“ за уништавањем природе и свега што је живо; „потреба“ за ждрањем, напијањем, дрогирањем… – све су то деструктивни облици отуђења човека од себе као слободарског, стваралачког, еротског, афективног и друштвеног бића. Истовремено, то су компензациони механизми са којима човек безнадежно покушава да „реши“ проблем самоће, егзистенцијалног страха, депресивности, безнађа – и на тај начин само доприноси развоју процеса који су узрок људске несреће. Бити конформист данас значи прилагодити се капитализму као деструктивном поретку и на тај начин постати деструктивно биће.

Угњетавање слабијих један je од најнехуманијих начина на који се робови капитализма поистовећују са владајућим поретком који се заснива на инструментализованом тлачењу и уништавању људи. Томе доприносе представе насиља, које човек свакодневно гледа на ТВ и компјутерским екранима, у којима насиље има технички и спектакуларни карактер. Потчињавање, искоришћавање, понижавање, мучење, убијање, уништавање… то су сцене које се од малена гомилају у посвести човека и које неминовно условљавају његов однос према другима. Истовремено, људи су од раног детињства лишени љубави и поштовања што условљава настанак патолошке личности и развој садистичко-мазохистичког карактера.

Децасу највеће жртве капитализма. Најважнији стратешки оријентир владајућих капиталистичких кланова на Западу је уништење милијарди „прекобројних“. Деца су прва на удару. То је главни „тренд“ у савременом капитализму: убијатидецу. Убијати их на све могуће начине: глађу, жеђу, вирусима, бомбама, вакцинама, оружјем, исцрпљујућим радом, радијацијом, камама, скалпелима…Прекотридесет хиљада деце свакодневно умре у свету. То није довољно. Јер, „пренасељеност“ (читај: „размножавање светске сиротиње“) је „главни узрок пропадања света“. Зато треба убијати децу у што већем броју – и то без милости. Америчко бомбардовање Кореје, Вијетнама, Ирака, Босне и Херцеговине, Србије, Либије, Авганистана… – отровима, касетним бомбама и пројектилима пуњеним осиромашеним уранијумом имало је за циљ не само да побије милионе људи, већ да контаминира животну средину и на тај начин доведе до масовног умирања новорођенчади и до генетског уништења становништва.

Педофилија у најразвијенијим капиталистичким државама Запада добила је размере епидемије. Сваке године милиони девојчица и дечака постану жртве сексуалног насиља. У САД буде силована свака четврта девојчица и сваки шести дечак, а преко 100 000 девојчица годишње буде отето и приморано да се у јавним кућама за педофиле бави проституцијом (Der Spiegel,26.6.2012.). Зашто се америчке власти не обрачунају са овим злом које подразумева да сваки дан у борделима за децу у САД стотине хиљада девојчица, које су сведене на сексуално робље, буде силовано? Чему служе 3200 тајних служби и милиони полицајаца, цивилних гардиста и војника, десетине милиона камера, тоталитарни систем прислушкивања телефонских разговора и надгледања e-mail порука – уколико не могу да заштите грађане и обрачунају се с мафијашким бандама? Истовремено, сексуално насиље над децом са телесним и менталним недостацима (слепа и глувонема деца, као и деца заостала у развоју) и без родитељског надзора добило је застрашујуће размере. У томе предњаче „великодостојници“ католичке цркве. У фебруару 2012. DerSpiegel је објавио текст у коме се наводи да је у Немачкој пред судом у Брауншвајгу започео процес католичком свештенику који је признао  да је у периоду од 2004. до 2011. извршио 223 силовања (!) и још 57 других облика сексуалног насиља над децом. Од Другог светског рата до данас, припадници хришћанског клера у Западној Европи и САД силовали су на стотине хиљада хендикепиране деце која су им поверена на старање. На хиљаде монструма у мантијама не само да је прошло некажњено, већ и даље обављају своју „пастирску“ службу широм Европе и САД настављајући да се иживљавају на својим „штићеницима“. На праву природу „слободног света“ указује и то, што сваке године на десетине хиљада деце буде убијено, од стране специјализованих банди, ради „добијања органа“ који ће на „црном тржишту“ бити продати реномираним клиникама на Западу које ће лекари-монструми уградити онима који могу добро да плате.Отимање беба од стране католичке цркве (само у Шпанији преко 300 000 случајева); убијање нерођене деце и њихова продаја америчким и европским фармацеутским фирмама које од њих производе „најфиније“ помаде за „негу тела“ (Јужна Кореја, Албанија…); беспоштедна експлоатација десетина милиона деце широм света од стране америчких и европских компанија; монструозна злоупотреба деце у спорту… – све су то „детаљи“ који указују на праву природу Западне „демократије“.

Савремена „воља за моћ“ (Ниче) постала је воља за апсолутном моћи над људима и природом и израз је потпуне лишености човека људскости и природности. То није само воља за покоравањем, већ воља за уништавањем људи и живог света. Она се заснива на природи капитализма као тоталитарног поретка деструкције и посредована је техником која има деструктивну моћ. На капиталистички начин дегенерисани човек машта да види себе на врху пирамиде моћи која има тоталитарну и деструктивну природу. Капитализам намеће деструкцију као владајући модел понашања и на тај начин ствара (само)деструктивни карактер људи и деструктивну „друштвеност“. „Уживање“ у спортским манифестацијама, на којима се телесно и ментално осакаћени људи боре за победу и рекорд по цену уништења противника и свога тела, подразумева осакаћеност гледалаца као људских бића. Истовремено, човек доживљава „слободу“ тако што иживљава неслободу и то на такав начин да уништава себе као слободарско и друштвено биће. Типичан пример је „навијање“ на стадионима. Човек у облику „навијача“ бива претворен у идиотизованог припадника навијачке „масе“.„Све је дозвољено!“ није израз и потврда слободе човека, већ потпуни губитак људског и пад у најгоре варварство.

У току је прелазак човечанства из терестријалног у космичко бивствовање. Захваљујући научним сазнањима и техничким иновацијама, схватање природе у савременом свету проширује се на космичко пространство и настанак и опстанак човечанства сагледава се из космичке перспективе, што значи у контексту настанка и еволуције космоса. То више није однос према космосу који се заснива на празноверици, религиозним илузијама и астролошким хипотезама, већ однос који се заснива на научним сазнањима и техничким проналасцима. Космос постаје конкретни („екстерни“) животни простор за човека и он почиње да схвата себе као конкретно космичко биће. То даје нови квалитет историјском развоју човечанства и схватању природе, као и (само)схватању човека као (еманципованог) природног (космичког) бића.

У капиталистичкој визији будућности, земља је сведена на сировински и енергетски извор, а однос према земљи заснива се на експлоататорско-профитабилном принципу. Све већи недостатак сировина и енергије доприноси стварању свести да живот човека на земљи има привремени карактер и да се његова егзистенцијална перспектива налази у насељавању других планета. Земља постаје одскочна даска за „освајање свемира“, а небеска тела сировински извор и као таква предмет експлоатације. Космос постаје простор капиталистичке експанзије у коме се води борба за овладавање сировинским изворима и из кога непрестано вреба опасност (у виду крволочних „ванземаљаца“ који добијају статус космичких „терориста“), што неминовно условљава и оправдава развој све убитачније војне технике која ће, разуме се, бити употребљена за уништавање „прекобројних“ и „неподобних“ на земљи да би најмоћније капиталистичке корпорације овладале овоземаљским изворима сировина и енергије. Истовремено, намеће се илузија да се техничким средствима може обезбедити „вечна“ егзистенција човечанства у свемиру. У овом контексту појављује се упозорење једног од најпознатијих физичара данашњице Стивена Хокинга (Stephen Hawking) да људи најкасније за 200 година мора да се преселе на неку другу планету. Чак и ако се то деси, шта се са тим „решава“? Који ће поредак човек успоставити на другим планетама? По Хокингу, то може бити само капитализам. Колонизовањем других планета капитализам постаје космички поредак, а апсолутизовани принцип профита постаје владајући космички принцип. Хокинг укида човека као животворно и слободарско биће и своди природу човека на деструктивну природу капитализма. Полазећи од тога, он се залаже за бекство човека са земље на друге планете. Међутим, уколико су људи као такви узрок пропасти живота на земљи и они којима успе се докопају неке друге планете радиће исто оно што су радили на земљи: бориће се за власт и новац и на тај начин уништити живот и на тој планети. Другим речима, бекство на друге планете је бесмислено јер човек не може да побегне од своје „зле“ природе. Ако је човек по својој природи „деструктивно биће“, нема места у космосу где ће створити свој дом и успети да опстане. Човек постаје космички бескућник који је осуђен на вечно лутање – јер све уништава.

На основу катаклизмичких сценарија развија се идеја о „застарелости  традиционалног човечанства“, које је у егзистенцијалном и у есенцијалном смислу везано за земљу, и о потреби да се створи „ново човечанство“ које ће бити у стању да се вине у космос. Човек мора ментално и телесно да се прилагоди изазовима које намеће „космичка епопеја“. Будућност човечанства своди се на стварање „расе киборга“ која ће бити у стању да се „такмичи“ са „интелигентним машинама“ и „осваја“ планете. Савремена наука усмерава човека ка механицистичком поимању себе и космоса. Брише се природна и хумана историја друштва и на тај начин доводи у питање човек као еманциповано природно и хумано биће. Космос је све ближи човеку у техничком смислу, али је све даље од човека у природном и хуманом смислу. Када се ствари сагледају у реалној друштвеној димензији, „космичка епопеја“ постаје један од технократских митова са којим се уништава историјска (само)свест човека, а тиме еманципаторско наслеђе националних култура и грађанског друштва на којима се заснива идеја novuma, а то значи идеја будућег (хуманог) света. Слободарску машту замењује „космичка визија будућности“ коју производи холивудска филмска машинерија потпомогнута од стране војне индустрије. Митолошка пројекција „космичких светова“ постаје средство за обезвређивање наше планете и за обрачун с вером да је могуће очувати живот на земљи. Производи се технократски заснована квази-религиозна илузија да права историја човечанства почиње у космосу и њој одговарајући вредносни изазови са којима се обезвређује човек као природно и хумано биће. Путем холивудске филмске индустрије ствара се утисак да су космичка сазвежђа на дохват руке човечанству и да је „освајање других планета“ његова непосредна будућност. Релативизује се време и космички простор и на тај начин губи се представа о реалном времену у коме живимо. Везивање непосредне будућности човечанства за космичко пространство представља једну од најпогубнијих илузија коју ствара холивудска филмска индустрија. Истовремено, историјско време претвара се у апстрактно време у коме се, у виртуелном космичком простору, репродукује капиталистички свет на „вишем“ техничком нивоу.

„Продор у свемир“ допринео је да се човек сучељи с бесконачним пространством васељене на начин који своди земљу на космичку честицу која у сваком тренутку може да нестане. Земља постаје безначајна у односу према космичком пространству који индустрија забаве нуди човеку као виртуелни свет. Сазнање чињеница о космичком положају земље и човечанства обесмишљава сваку тежњу за очувањем живота на планети. Научна сазнања изазивају страх за опстанак, а не нуде решења – јер се решења не налазе у сфери науке, већ свакодневног живота. Астероиди, комете, супернове, црне рупе, анти-материја – све те појаве постају пројекција страха од уништења који ствара капитализам као деструктивни поредак. Односи између људи не заснивају се на потреби човека за човеком, што значи на потреби човека да учини нешто што ће допринети бољитку човечанства, већ су посредовани катастрофичним сценаријима који обесмишљавају свако ангажовање које може да отвори нове просторе слободе и повећа вероватноћу људског опстанка. На тај начин капитализам који све драматичније доводи у питање опстанак човечанства, што значи као једина реална опасност за човечанство, „нестаје“ у катаклизмичким пројекцијама „будућности“. Истовремено, дегенерисањем човека као природног и људског бића капитализам уништава могућност опстанка и развоја човека као еманципованог космичког бића који ствара свој – хумани космос.

Холивудска филмска индустрија залуђују младе космичким визијама истовремено док капитализам систематски уништава живот на земљи. Не само да се у космичке програме улажу огромна средства, која би могла да буду искоришћена за успостављање еколошке равнотеже на земљи, већ они добијају спектакуларну димензију и као такви служе да се из јавности уклоне призори масовног умирања деце од глади, жеђи и болести, призори монструозних „хуманитарних интервенција“ и савремених концентрационих логора, као и призори све драматичнијег уништавања животињских врста, река, океана, ваздуха, шума, њива и пашњака, глечера… Од посебног значаја је то што „космички пројекти“ служе за стварање мита о „неограниченим могућностима развоја науке и технике“ – који постаје средство за стварање мита о „неограниченим могућностима развоја капитализма“. У коначном, „продор у космос“ не ствара бољитак човечанству и не повећава извесност људског опстанка, већ спутава борбу против капитализма и доприноси развоју нових механизма доминације, манипулације и деструкције.

Не немоћ да се супротстави природним катаклизмама, већ конформизам и усамљеност изазивају код савременог човека потребу за мистиком и другим облицима бекства из живота који га усмеравају да смисао живота тражи у ирационалним сферама. Не бескрајно космичко пространство, већ усамљеничко безнађе изазива код човека страх када баци поглед попут неба. Схватање бесконачности као отворености, што значи као могућности бесконачног развоја стваралачких моћи човека и простора слободе условљено је стварањем хуманог друштвеног поретка на земљи. Само развој међуљудских односа, што значи осећање да није сам на земљи, ствара у човеку осећање да није сам у космосу и даје смисао људском животу. Загрљени млади људи у бескрајном космичком плаветнилу не виде извор опасности, већ неограничени простор будућности.

Да су размере капиталистичког деструктивног лудила безграничне, показује и то што капиталисти настоје да претворе космички простор у војни полигон са којег је могуће уништити живот на земљи. Развој капитализма као тоталитарног поретка деструкције довео је до тога, да највећа опасност опстанку човечанства и наше планете не прети од небројeних космичких тела и космичких катаклизми, већ од капитализма! У есенцијалној и егзистенцијалној пројекцији будућности, развој производних снага треба да буде усмерен на хуманизовање света и оплемењивање природе, односно, на повећавање извесности опстанка човечанства. У том контексту, „продор“ човека у космос треба да буде усмерен на развој техничких средстава са којима може бити спречена евентуална опасност по земљу која долази из космоса, као што је то удар неког космичког тела, или претерано зрачење које може да наступи као последица експлозија на сунцу, или неких далеких небеских тела и тсл. Истовремено, „продор“ у космос треба да допринесе не само повећавању извесности опстанка човечанства, већ и његовом уједињавању ради решавања основних егзистенцијалних и есенцијалних питања. У том смислу, најважнија непосредна последица „продора“ у космос треба да буде стварање хуманог света.

Што се тиче питања да ли у космосу постоје бића слична нама, проблем је у томе што се ствари сагледавају у квантитативним релацијама и у димензији датости која има статични карактер, што значи на технички и тиме апстрактни начин. Читава проблематика налази се, заправо, ван равни квантитативног сравњивања и теорије вероватноће. Нема ничега у космосу што је слично, поготову не нечега што може да се поистовети са људским светом. Људски свет само је у материјалном смислу део бескрајне васељене. У квалитативном смислу oн je битно различит од космоса који га окружује и несамерљив је са могућим животним облицима. Суштина људског света је његова историчност, што значи да он непрестано доживљава квалитативни преображај – постаје људским светом, при чему човек непрестано постаје човеком. Као историјско и друштвено биће човек је непоновљиво космичко биће и то чини специфичност и непоновљивост људског света у космичким размерама. Отвореност будућности која се заснива на безграничним стваралачким и слободарским потенцијалима човека чини суштину и јединственост људског космоса. Истовремено, полазећи од идеје бесконачности, може се доћи до закључка да у космосу постоје небројeне варијације животних облика, што значи небројeне могућности постојања квалитативно различитих организама и бића.

У контексту космолошких разматрања, завређује пажњу схватање космичке суштине човека које је, у интервјуу са Џоном Смитом (John Smith) из 1899. године, изнео Никола Тесла, један од највећих научника модерног доба. Тесла се залаже за космолошки пантеизам који има енергетски карактер. Он успоставља мистични однос према светлости која је својеврсни „божији дух“ и као таква извориште енергије која струји у човеку. Човек је, заправо, само један од облика у коме се појављује енергија и као такав је бесмртан. Светлост га ствара и у светлости доживљава вечно постојање. Нема природе као специфичне материје; нема еволуције живог света и човека као највишег облика у развоју природе; нема људског света као специфичног космоса и човека као специфичног космичког бића… Човек је укинут као природно, друштвено и историјско биће и сведен је на својеврсну батерију чији енергетски потенцијал представља извориште његовог радног и стваралачког елана. Менталне вежбе треба да му обезбеде менталну снагу, а то значи да спрече расипање енергије и да је усмере на развој чула и умних способности. Жена је непожељна јер одузима мушкарцу менталну и телесну енергију. Развој телесних чула одвија се тако што се сакати еротско биће човека и чуло људскости. Однос човека према свету нема друштвену и слободарску, већ медитативну природу. Будући да не схвата човека као слободарско биће, Тесла није у стању да схвати природу прометејске ватре, што значи слободарског просветљења. Његова визија будућности не заснива се на слободарском уму, већ на космолошком мистицизму који има технократску природу.

Што се тиче идеје „бога“, она се не заснива на поштовању природних закона и вери у стваралачке моћи човека као слободарског бића, већ на страху од природних сила и од смрти (нестанка). Да „бог“ постоји, инсистирало би се на емпиријском и рационалном, а не на мистификаторском теолошком празнословљу које треба да блокира разум, и на молитвеним и литургијским ритуалима који треба да изазову психичке ефекте који ће произвести фаталистичку поданичку свест. Како неко може да „не верује у бога“ уколико је он „свеприсутан“ и „свемоћан“? Исто тако, да „бог“ постоји свако од нас имао би непосредни однос са њим, што значи да би црква као „посредник“ између „бога“ и човека била бесмислена. Основ религије је религиозна свест која је резултат историјског развоја друштва. Првобитни облик религиозне свести је анимизам, следи тотемизам, па политеизам. Монотеизам је највиши облик у развоју религиозне свести. Није „бог“ створио свет, већ је човек на одређеном степену историјског развоја створио идеју „бога“ која му је отета и која је постала приватна својина цркава. Велики српски просветитељ Васа Пелагић тврдио је да су богомоље „дућани“ у којима попови продају људима лажи о „богу“.

Историјски гледано, „бог“ се појављује као од човека отуђени стваралачки принцип путем кога човек бива лишен (само)стваралачке (само)свести и слободарског достојанства. Путем идеје „бога“ као „ствараоца света“ стваралачке моћи човека отуђују се од њега и постају средство за његово потчињавање од стране владајуће класе и за обоготворење класног поретка који се заснива на „светој“ приватној својини (а цркве се заснивају на колективној својини – која хипокризија!) и експлоатацији сељака и радника. У историји човек је био у подређеном положају у односу према (имагинарном или реалном) космосу који је имао метафорички и политичко-инструментални карактер и служио као средство за прибављање вечности владајућем поретку. Људска животворност је имагинарна: стварање имагинарне религиозне свести постаје „компензација“ за лишавање човека способности да створи овоземаљски свет по своме лику. Уместо да је идеја „бога“ као креативистички принцип средство за развој самосвести човека као самосвојног космичког бића, за развој његовог слободарског достојанства и за уједињење човечанства у борби за очување живота на земљи, она је средство владајуће класе за брисање еманципаторског наслеђа и за произвођење фаталистичке свести која човечанство води у смрт (идеја о „небеском народу“, „рају“, „вечном небеском животу“ и тсл.). Хришћанство упућује човечанству стравичну поруку: човек мора и треба да пати. Уколико је човек срећан на земљи, „рајски вртови“ су бесмислени. Што се тиче смрти, она даје смисао животу. „Вечни живот“ је најгоре проклетство.

У еманципаторском смислу, идеја „бога“ као ствараоца људског света је резултат историјског развоја друштва и она говори о постајању човека самосвојним космичким бићем. Развој самосвести човека као стваралачког бића и ствараоца (свог) света основ је теорије о свету као “божанској творевини”. “Бог” је израз осамостаљења човека од природе и стављање његових “изнад” природних моћи. Путем идеје “бога” човек постаје аутономна стваралачка моћ и у том смислу самосвојно космичко биће: стварање света је свесно и вољно дело. „Бог“ није стваралац људског света, али је симболични израз специфичног односа човека према космосу као самосвојног космичког бића. Он се појављује као историјски квалитет путем кога човек долази до идеје света као специфичног космоса и до идеје о себи као специфичном космичком бићу, и као квалитет који пружа могућност да човек као специфично космичко биће превазиђе бескрајни (материјални) квантум космоса и схвати космос као животворну целину. Истовремено, идеја да дух може да ствара материју може да значи да су стваралачке моћи човека и његова стваралачка машта снаге које могу да створе непостојеће. Човек са својим стваралачким духом и стваралачким способностима не може да створи материју ни из чега (creatio ex nihilo), али може путем стваралачке прераде материје да омогући да се реализују њени животворни потенцијали. Ради се о афирмисању животворног принципа као универзалног космичког принципа и човека као специфичног космичког бића који представља највиши облик у коме је реализована животворна природа васељене.

Схватање да се истинско, које пружа могућност човеку да превазиђе постојећи свет, не налази изван, већ у човеку, представља једну од најважнијих еманципаторских идеја хришћанства. Не осветљење, већ просветљење представља основни принцип одуховљења човека. Из тога проистиче да исијавање људскости, на чему се заснива Бењаминова aura, представља основ за успостављање друштва као братске заједнице „светлећих“ људи. Истовремено, људскост која зрачи из човека представља светлост која осветљава пут у будућност. Једна од најдраматичнијих истина, која пружа могућност човеку да упркос најгорој тиранији сачува веру да може да се избори за праведни свет, гласи: и најслабија светлост може да разбије најгушћу таму. Пламен свеће је симбол те истине. Осветљавање богомоља вештачком светлошћу је начин на који се стерилише њихова просветитељска моћ и оне претварају у кулисе постојећег света. Смисао њиховог постојања је у томе, да зраче светлошћу која омогућава човеку да види оно што је невидљиво. Из њих треба да исијава истинска светлост која не осветљава, већ просветљава човека. „Грандиозне“ богомоље нису светионици из којих исијава светлост истине, већ су отелотворење овоземаљске политичке и економске моћи црквене олигархије. Оне не просветљују, већ задивљују (мало)грађане својом монументалношћу. Величина вере не мери се величином богомоља, већ дубином поимања истинског. Вера се не налази у зидовима цркава, већ у срцима људи. Лажна вера заснива се на спектакуларној илузији; права вера заснива се на невидљивој истини.

Питање о „богу“ је, заправо, питање о суштини човека и космоса. Као такво, оно је „посредник“ између човечанства и свемира. Постајањем човека еманципованим космичким бићем идеја „бога“ добија нову димензију. У време космичке експанзије човечанства она више нема шта да тражи у сфери „небеског“ простора. Идеја „бога“ може да преживи само у дубини људског бића и то пре свега као естетска идеја која пружа могућност човеку да на хумани начин појми космос и односи се према њему као животворној целини. Истовремено, она има разлог постојања као једна од обједињавајућих идеја човечанства у оквиру анти-капиталистичког покрета – као симболична синтеза хуманистичког наслеђа и хуманистичких потенцијала човечанства у односу према техничком свету и свођењу човека на пуку материју, што значи у односу према механицистичком материјализму који има анти-духовни и анти-животни карактер.