Фебруара ове године на српској ТВ у Црној Гори, у оквиру емисије “Истина или лаж”, коју води и уређује госпођа Бранка Чуљић, гостовао је Љубодраг Симоновић Дуци.
Српска ТВ у Црној Гори: Интервју са Љубодрагом Симоновићем Дуцијем – фебруар 2014.
Интервју је почео са причом о Дуцијевој спортској каријери, па се затим ток разговора усмерио на критику спорта, олимпизма, критику свеуништавајућег капитализма, са акцентом на најновији развој догађаја после познатих догађаја у Украјини, о успону Русије, о таласу нових очекујућих промена незадовољног света, на челу са Русијом и осталим слободарским светом, у који спада и Србија, што је неминован ствар, јер капиталистичка неман на челу са САД, губи дах и незаустављиво иде ка својој пропасти!
Много битних ствари је изречено од стране Дуција, да би се схватила геополитичка ситуација у свету и где смо ми у свему томе, као и још пуно битних сагледавања и контекста који произилазе после најновијих дешавања у Украјини, после чега више ништа неће да буде исто, јер дошло је до буђења великог светског џина – Русије…!
13 фебруара 2014. у емисији другог програма Радио Београда 2: “Демократски без муке” коју води и уређује Душанка Петровић, гост је био Љубодраг Дуци Симоновић. Повод за разговор биле су зимске олимпијске игре у Русији које су у току, и какве се све игре моћи преплићу око олимпијских игара уопште.
Радио Београд 2: “Демократски без муке” – Интервју са Љубодрагом Дуцијем Симоновићем
Но, као и увек, Дуци упорно говори о суштини ствари, о борби против капитализма коме је спорт само инструмент за духовно поробљавање људских маса, да им скрене пажњу са егзистенцијалних и еколошких проблема који су довели човечанство на ивицу провалије.
Водитељ Душанка Петровић:
“Кад кажемо данас, Љубодраг Дуци Симоновић, зашта се ви заправо борите”?
Љубодраг Дуци Симоновић:
“Па, знате шта, ја сам се борио још и као млад човек. Играјући кошарку, ја сам веровао да се борим за своје друштво и да чиним нешто добро. Значи, то је једна странпутица била. Али, већ годинама уназад, ја се борим заправо са другим људима у свету, који су свесни како се ствари развијају, борим се за опстанак живота на Планети, односно за опстанак човечанства. Значи, игра се последњих 5 минута, да употребим спортску терминологију, јер је капитализам постао тоталитарни поредак деструкције, и са оваквом динамиком уништавања живота на Планети, човечанство ће у 21. веку нестати. Људи ће изгубити могућност да преживе као биолошка и духовна бића. Значи, моћи ће да преживе само они који су постали нека врста киборга, нека врста робота, који су заправо лишени било каквих људских критеријума…”
“Природа капитализма, што значи тенденција његовог развоја, условљава како природу критике капитализма, тако и политичку стратегију борбе против капитализма. Не ради се о стварању униформног начина мишљења, већ о начину мишљења који настоји да постави питања која имају егзистенцијални и есенцијални карактер. Такав начин мишљења је супротан владајућој идеологији, која се појављује у виду кока кола културе, која настоји да маргинализује суштинско, да би маргиналном дала спектакуларну димензију…”
Овим цитатом из Дуцијеве најновије књиге: “Последња Револуција” започео је други део емиисије “Гозба”, а надовезује се на тематику из првог дела емисије.
Радио емисија “Гозба”: Гост Љубодраг Симоновић Дуци – други део
“… Оно што ја желим да урадим је то да развијем савремену критику капитализма и да се отворе фронтови будућности, односно да се поново та визионарска свест постави као основ свега, будући да је капитализам постао тоталитарни поредак деструкције…”
Радио емисија “Гозба”: Гост Љубодраг Симоновић Дуци – први део
Општина ТополаУ Библиотеци „Радоје Домановић“ у уторак, 11. јуна, одржана је трибина под насловом Да ли је нови свет могућ. У препуној читаоници библиотеке о овој теми и опасностима по будућност човечанства, говорио је Љубодраг Дуци Симоновић. Читалачкој публици познат је као аутор бројних дела попут: Побуна робота, Олимпијска подвала, Филозофски аспекти модерног Олимпизма, Последња револуција, Нови свет је могућ.
Трибина је замишљена пре свега као разговор, а не као предавање, тако да су и присутни у пуној мери могли да питањима, коментарима и констатацијама активно учествују у њој. Уосталом на таквом начину вођења трибина популарни Дуци је увек инсистирао, а одржао их је више од сто.
Увод са трибине у Тополи-др Љубодраг Симоновић ”Да ли је нови свет могућ”
У уводном излагању, доктор Филозофије и магистар Правних наука, Љубодраг Дуци Симоновић је изнео ставове који су послужили као инспирација за разговор. То се односило пре свега на пропитивање смисла опште људске егзистенције – куда иде човечанство? Он тврди да је у данашњем свету основна оријентација читаве информационе сфере тзв. културне сфере, уништавање идеје будућности, односно уништавање човека као визионарског бића. Све што се човеку нуди прелиставањем новина или укључењем телевизора увек је оријентисано према прошлости и даје се у димензији грубости, а не новог. Идеја трансценденције нема слободарску димензију и нема егзистенцијалну димензију.
Оно чиме се Симоновић бави назива се егзистенцијалним хуманизмом. Не есенцијалним који се може наћи у сфери Марксове критике капитализма. Симоновићева егзистенцијална сфера превазилази есенцијалну утолико што поставља тезу да је борба за слободу данас постала борба за опстанак. Услед уништења свега око нас, што је изазвао и изазива капитализам, XXI век ће симболисати борбу, односно „бити или не бити за човечанство“. Младим људима се даје све мањи простор у нашој земљи да могу да се сучеље са процесима који воде уништењу света. Теме попут генетски модификоване исхране и др. користе се искључиво у политичке сврхе. Оне се не постављају у контекст стварања једног новог механизма живота који се обрачунава са идејом да су само материјална добра та која човек треба да има, а да је заправо духовно богатство мера људског богатства као и развој стваралачког бића човека, развој међуљудских односа и оплемењавање природе. Идеја будућности човечанства, егзистенције добија драматичну димензију. Није исто размишљати о будућности када се седи на цветној ливади и када се налази на ивици провалије – „а ми се данас налазимо на ивици провалије“. Он суштину данашње пропаганде види у маргинализовању суштинских вредности, док се у први план стављају маргинарне ствари са циљем, засенити људе и уништити им чула, да више не праве разлику између лепог и ружног, доброг и лошег… Зато Дуци критикује спорт, као највидљивији, јер је спорт врхунац инструментализације човечијег тела који од спортисте ствара роботизовану наказу у потери за рекордом. На тај начин се и младима уништава критичка, стваралачка свест и од њих стварају савремене хорде варвара које нису у стању да се оријентишу према будућности, што види као фашизацију омладине.
Општина Топола Општина ТополаО односу провинција – град, Љубодраг Симоновић сматра да провинција много више духовно живи од великих градова, а нарочито Београда. И поред тога што је главни град, за њега је он мртав град када је у питању дефинисање стратешких интераса нашег народа и истовремено стварање идеје будућности. Србија и умом и душом далеко више живи него Београд. Прича о провинцијализму се код њега топи, нестаје и губи развојем интернета који омогућава човеку да комуницира са целим светом, а тиме се разбија и комплекс провинцијализма. Тамо где се човек бори за слободу и ново друштво, ма где се налазио, истакао је Симоновић, тамо је центар светске револуције – битно је да се ангажује и да та борба има мисао која отвара просторе будућности.
Општина Топола Општина ТополаЗа себе Дуци Симоновић каже да се не бори за стварање нове велике филозофије. Суштину види у „поумљењу човека“ јер само такав човек може да створи нови свет. То за њега није Хегелова прича о разумном свету са групом умних људи. Поумљење подразумева непосредну демократију – никако посредничку или елитистичку. Разум се налази код људи који живе и настоје да живе од свога рада. Он тврди да мора доћи време велике мисли, ако не пре, а оно када се човечанство буде суочило са егзистенцијалним проблемима који воде уништавању планете и нада се да се неће прећи она црвена линија када ће бити касно да се промени било шта. Зато Дуци конкретно тражи да човечанство делује, јер ако се људи не буду борили могућност уништења света ће бити све већа и зато ова трибина, окупљање и разговор има још већи значај и даје наду да је нови свет ипак могућ.
Љубодраг Симоновић Дуци био је гост трибине 26. марта. 2010. у Сомбору. Трибину су организовали српска читаоница “Лаза Костић” Сомбор и завичајно удружење Срба “Коријени”. Тема трибине била је: “Да ли је нови свет могућ”? Дуци је изнео кључно питање с којим се сусреће наша цивилизација, а то је егзистенцијално питање, питање опстанка човечанства, његова будућност која је угрожена од разарајућег и погубног капитализма. Дуци је говорио и о спорту као инструменту капитализма у стварању духовне дроге масама радника и младих људи, не би ли своје слободно време губили “опијајући” се спортским спектаклима. Уместо да се масе младих организују и боре против оних који од њиховог живота праве све веће ништавило и пакао, они своје незадовољство исказују на стадионима где се све више у таборима сукобљавају једни против других. Такође, било је речи о уништавању младих људи путем спорта, њиховог здравља, јер данас се ни један иоле значајнији спортски “успех” не може остварити без допинга и дрогирања.
Када је говорио о Србији, Дуци је рекао да је на сцени уништавање духовности и биолошког опстанка нашег народа, и то се одражава у следећим његовим речима:
“… све се своди на додворавање западу да би се створио један колонијални механизам, а зна се да је обрачун са духовним наслеђем, елементарни услов да се обрачуна човек са свим осталим што чини један народ”.
Поводом недавних студентских протеста студенти су се ангажовали да интервјуишу Љубодрага Симоновића Дуција, да чују његово мишљење. Дуци је био критичан према тим протестима, јер су они генерално били трговачког карактера, парцијални, краткорочни и реакционорног карактера. Дакако, овај критицизам се суштински односи на сву омладину у Србији, али студенти као млади људи су веома битна повезујућа карика у нашем друштву, интелектуални слој који треба да буде предводник свих истинских промена у нашем друштву које ће бити хумано и солидарно.
Љубодраг Симоновић Дуци:
Интервју са студентима о кључним проблемима (1)
Поред разних других ствари, срж Дуцијеве критике студената је да занемарују свеопшти еколошки контекст живљења, који је све присутнији и драматичнији, јер свеуништавајући фашизоидни капитализам у све већем обиму загађује природу на Планети: воду, ваздух, земљу, нуклеарно загађење ( у Србији имамо злочин екоцида и геноцида путем загађења осиромашеним уранијумом) и ту сад произилази једно суштинско питање:
Где ће сутра ти млади људу да живе са својим породицама, својом децом?
Другим речима, шта Дуци поручује студентима, он им не поручује да се не боре за смањење школарине и сл. већ да у свим протестима доминантна водиља треба да им буде борба за један нови хуманији свет, опстанак у природном простору, очување животне средине у природном незагађеном облику, борба за исхрану природном незагађеном храном, јер у противном, ограничавање борбе студената на борбу за њихове парцијалне интересе, довешће их у ситуацију да ће бити прогутани, заједно са свима нама, у ништавилу капитализма на путу ка уништењу човека, природе, читавог човечанства!
И шта ће им онда вредети јефтинија школарина и сл., када ће кад дође време да оформе своје породице, ако их и оформе, тихо умирати заједно са својом децом од затроване хране пуне разних хемикалија, ГМО хране, затроване воде, загађеног ваздуха, фармацеутксе мафијашке тровачнице разним лековима…?
Наравно, то што Дуци критикује студенте и младе људе не значи да је негативан према њима, дапаче, он им се управо очински обраћа са пуно пажње, увиђајности и љубави, али мора мало пре свега да их очинском пажњом отрезни, управо зато што их воли! Разуме Дуци у потпуности студенте и младу генерацију, није им лако, има пуно странпутица на које их наводи систем капитализма који од човека ствара дехуманизованог човека, потрошачку животињу, робота и идиота које стоји пред телевизором пијућу смрдљиву кока колу.
Неупоредиво је теже данашњој генерацији студената да се изборе за било шта, него пре 50 година, треба заиста бити надчовек у људском смислу да би се данашњи млад човек одупро ништавилу капитализма, али зато стоји чињеница и одговорност данашње генерације младих људи у Србији и целом свету, они су заправо једина и задња генерација која може спасити Србију и човечанство од ништавила капитализма које прети да уништи човека, ма које нације или вере био!
Из тог разлога, ово је један од најбољих интервјуа којег је Дуци дао младим људима, са пуно пажње и увиђајности, али и са доминантном отрежњавајућом компонентом која може бити одскочна даска свим студентима и младим људима да се пробуде и почну да се боре за суштинске ствари, јер време је већ готово истекло, крајњи је час за креативну суштинску преорјентацију.
Питања су била добра, тако да је Дуци говорио о многим стварима које тиште студенте и младе људе: о образовању, о проблемима самих студената, о запослењу, о међуљудским односима, о љубави, о илузијама “бољег живота” на западу и ЕУ које им сеје актуелни пљачкашки режим, о њиховим професорима, о дроги и марихуани која је све присутнија међу младима, за чиме они све више прибегавају.
Недавно су на зрењанинској КТВ Телевизији, у оквиру емисије “Без Цензуре” коју води и уређује Мирослав Виславски, гостовали Љубодраг Симоновић Дуци, Дејан Лучић и Никола Алексић.
Без Цензуре: Љубодраг Дуци Симоновић, Дејан Лучић и Никола Алексић
Тема емисије била је: “Хемијски трагови и глобална кретања”. Заправо, тема о запрашивању и тровању са неба разним хемијским супстанцама, билаје само повод да се отворе суштински проблеми целог човечанства, свих народа, свих држава, које системски у свим државам генерише капитализам и нови светски поредак.
Свако од гостију говорио је из свог угла о овој проблематици. Међутим, оно што је очигледно и кристално јасно, то је Дуцијев став да се сви народи света требају борити против капитализма као једног свеопштег тоталитарног система деструкције, који у овој помахниталој фази прети да уништи цело човечанство!
У свој овој борби, најбитније је код свих грађана и народа света, да у свој борби против капиталистичке пошасти, доминантан фактор буде еколошка априористичка свест! То значи, не треба чекати да капитализам загађивањем прво уништи природу, воду, земљу, ваздух, а самим тим храну, па тек кад то људи констатују, да се боре против тог свеопштег загађивања, јер онда ће бити касно!
Џабе ти је да се буниш тек кад увидиш да ти је дете умрло од леукемије услед последица дејства осиромашеног уранијума НАТО злочинаца, јер онда ће бити касно!
Џабе ти је да се буниш тек кад увидиш да је сва вода загађена, да су извори загађени, што је врло могуће, јер све ово наведено генерише капитализам као тоталитаран поредак деструкције у циљу стицања профита и моћи.
Дакле, упоредо и истовремено, у свим борбама радника, грађана и народа за своја права и слободу, водиља треба да буде доминантна еколошка свест, борба свих људи и народа света за очување животне средине у природном незагађеном облику: ваздух, земља, вода, будући да ако се ови основни елементарни чиниоци здравог природног живота загаде, све остало борбе, ван ове основне, биће узалудне.
Ако све ово капитализам уништи, загади, ако се хранимо загађеном храном, радиоактивном храном, храном натопљеном пестицидима, ГМО храном, ако пијемо загађену воду… џабе је тада било којој нацији да се бори за своју националну слободу, џабе је тада радницима да се боре за своја радничка права, за веће плате, јер ће као људска бића бити издегенерисани, изгубљени за живот, живот ће изгубити сваки смисао…!
У емисији радио Београда 2 “Речено и прећутано” од 15.09.2011. коју је водила госпођа Биљана Ђоровић, гости су били Др Љубодраг Симоновић и професор Ратко Божовић. Полазна тема емисије била је “игра као културни феномен”, у шта се игра претворила, шта је суштина игре данас.
Речено и прећутано: Гости – Љубодраг Симоновић и Ратко Божовић
“Читава та грађанска теорија, односно капиталистичка теорија, она је путем игре покушавала да угура човека у постојећи свет, то је типично код Финка са његовом оазом среће. Значи, свет је несрећа… е, сад, стварамо игре као оазе среће, и ту пројектујемо сад нас као слободна бића. Ту ћемо бити слободни, сретни, итд…
То су “кућице од цвећа” у ствари у свету који је постао, оно што је најгоре Биљана, то је свет деструкције. Значи, ми поштујемо питање игре у једном новом квалитетном амбијенту. А то је амбијент где је човечанство доведено од стране капитализма на ивицу провалије!
Значи, више не може човек да има класичан однос према игри. То више није питање слободе и не-слободе, него је питање опстанка, опстанка! У том смислу треба правити разлику између лажне, слободарске и истинске игре. Капиталистичка игра као што је спорт, то је лажна игра! У њој се не појављује човек као слободно и стваралачко биће, већ као оруђе капитала са којим се постижу политички и економски циљеви.
Слободарска игра се заснива на националним културама. Рецимо, коло. Коло је једна од најзначајнијих, кроз историју гледано, слободарских игара која је створена и на нашем простору… Хоћу да кажем, да у тој борби за један хумани свет, човек мора да се ослони на еманципаторско наслеђе прошлости у смислу слободарске борбе и културе…”
На дванаестогодишњици НАТО бомбардовања Југославије, 24.03.2011-те, у Црвенки је одржана трибина на којој је био гост Љубодраг Симоновић – Дуци. После уводног предавања, Дуци је одговарао на питања посетилаца.
Говорило се о нуклеарној катастрофи у Фукушими, о агрсији НАТО пакта на Либију иза које стоји САД, о свеопштем, самртном и лудачком самоубилачком ропцу капитализма на путу уништења народа, човека и природе, под утицајем монструозне идеје о “Златној милијарди.” Било је речи у Европској Унији као тамници народа која се пред нашим очима распада, о самом НАТО пакту, о генетски модификованој храни, о храни натопљеној пестицидима и хемикалијама која уништава биолошку супстанцу човека, а природу претвара у технички простор. O пљачкашкој приватизацији код нас са доласком ДОС-а на власти, и о ономе што је најбитније за наш народ, да се самоорганизујемо и боримо за опстанак, или ћемо врло брзо нестати са лица земље. Пут српског народа је пут повезивања са Русијом и Евро-азијским блоком у којем су сем Русије: Индија, Кина и Бразил. Простор је отворен и за друге државе. Што се више човечанство ближи катаклизми уништења, све више се човеку из тог мрака отвара простор борбе за нови хуманији свет, јер ствари су јасне, нема се где више, нема околишања: “Или капитализам, или ми, човек, природа.” Тај нови хуманији и солидарнији свет је могућ, он је на дохват руке, створиће га само они народи који се за њега боре.
Ово је сиже покренутих тема, а разне друге детаље и осврте, чућете када одгледате целу трибину.
Дуци је можда као никад досад, у једном бриљантном и надахнутом наступу, сажeо све неопходне чињенице које су потребне да разбуде и пробуде народне масе на бунт: људе, раднике, грађане… јер и на њима је одговорност за немо посматрање немилосрдног уништавања њихових држава, привреда, природе и света од стране помахниталог разарајућег капитализма који има и екоцидни карактер, тако да се некадашња борба људи за слободу, трансформише у бору за голи опстанак, како свој, тако и опстанак живота на Планети Земљи, јер једно без другог не иде.
У смислу екоцидности и монструозности капитализма, Дуци је споменуо најновију и до сада највећу еколошку катастрофу у историји човечанства, а то је изливање енормних количина нафте, са 1.6 км. дубине, из постројења потонуле платформе у мексичком заливу, а предвиђа се да ће се заустављање излива нафте десити тек у августу. Која је то катастрофа за биљни и животињски свет не треба ни причати! За ту катастрофу се већ сада прича да око 5 пута надмашује Чернобилску! Један детаљ ће вам открити помраченост тих капиталистичких умова.
Компанија Бритиш Петролеум (“БП”) је признала да су постојали снажни знаци упозорења да је природни гас ушо у бушотину готово сат времена пре експлозије на платформи, но и поред тога руководиоци те компаније су донели одлуку да се настави са бушењем!
Пошто је Дуци обухватио доста тема, рећи ћу само нешто од тога, а остало ћете послушати сами. Говорио је о томе да су све велике манифестације попут олимпијских игара, разних светских првенстава, попут садашњег у фудбалу итд… само обична легализована пљачка грађана у државама које организују те хипнотичке спектакле. Било је речи о спортским спектаклима, музичким, разним заглупљујућим емисијама на малим екранима попут “Фарма” и сличних, као духовној дроги са намером да у људима убије ум, да не размишљају о егзистенцијалним проблемима, већ да “док брод тоне” они само губитнички као потрошачке “животиње” компензирају своје добровољно губитничке животе.
Дуци је говорио и о свом напуштању олимпијаде у Минхену 1972-ге, о себи, о злоупотреби деце у спорту, о фашистима по опредељењу на челу олимпијског покрета, о томе да се капиталистичка кула од карата незаустављиво руши, само је питање тренутка када ће у Европи наступити стравична криза и економско-финансијски слом, о потреби да се ми као народ и грађани стиснемо и организујемо у борби за опстанак, у борби за праведно и хумано друштво у својој земљи…!
На Београдској тераси, режисеру Милану Видојевићу Дуци је дао интервју. Ја бих издвојио оно што је Дуци рекао при крају интервјуа, а што је за обичан свет најбитније, да је човекова свест о томе да је главна пошаст данас капитализам, капитализам који са својом идеологијом профита претвара човека у своје ”оруђе за рад” у служби профита, и тако му уништава живот, његово биолошко и духовно биће, природну средину, реке, ваздух , воду…!
Жалосно би било то, ако човек ”чека” да га капитализам доведе до руба егзистенције, да остане без коре хлеба, па тек онда да увиди да треба да се бори против капиталистичког система и идеологије која је преплавила планету, јер ако то ”чека”…може се десити да промене више неће бити могуће, и да ће човек бити само немоћни неми посматрач умирању своје деце на ”ђубришту” капитализма, који ће толико загадити Планету, земљу, ваздух, воду…да све то више неће моћи да се поврати у природну нормалу…
