Posvećeno španskom pesniku
Federiku Garsiji Lorki koga su
streljali Frankovi fašisti.
Početkom 1992.godine u Engleskoj se pojavila knjiga „Gospodari olimpijskih krugova“ („The Masters of the Rings“) koja je izazvala veliko interesovanje u Evropi i uskoro bila prevedena na više jezika. Njeni autori su Viv Simson (Vyv Simson) i Endrju Dženings (Andrew Jennings), britanski novinari zaposleni u TV kući „Granada“ , koji su stekli slavu (i bili odlikovani) svojim istraživanjem o saradnji između britanskog Skotland Jarda i londonskih preporodavaca droge; o povezanosti „Bele kuće“, CIA-e i britanskih plaćenika sa nikaragvanskim „kontrašima“; o mafiji, terorizmu i drugim „vrućim“ temama.
Za razliku od sportskih novinara, koji po pravilu prikazuju samo onu stranu sporta koja privlači gledaoce, donosi novac i političke poene, Simson i Dženings su, tokom četvorogodišnjeg rada, istražili tamnu, od javnosti brižljivo skrivanu, stranu sporta. Autori su posebnu pažnju poklonili Međunarodnom olimpijskom komitetu (MOK) i njegovom predsedniku Huanu Antoniu Samaranču (Juan Antonio Samaranch). U radu na njegovoj pre svega političkoj biografiji, oslonili su se na istraživanja Hajme Boiksa (Jaume Boix) i Arkadia Espade (Arcadio Espada) koja su objavljena u njihovoj knjizi „El Deporte del Poder“ („Sport moći“), koja je 1991.godine izdata u Madridu (Ediciones Temas De Hoy). Istovremeno, autori su u svom istraživanju koristili autentična dokumenta, a od posebnog značaja bili su razgovori sa onim ljudima koji su, posredno ili neposredno, bili uključeni u zakulisne igre čiji su protagonisti čelnici međunarodnog sporta.
Samaranč je žučno reagovao. Optužio je Simsona i Dženingsa da rade za one koji žele da potkopaju njegov autoritet da bi došli na mesto predsednika MOK-a. Umesto da se argumentima o svojoj političkoj i „olimpijskoj“ biografiji suprotstavi navodima britanskih novinara, Samaranč je podigao tužbu protiv njih i to baš onda kada je trebalo da predoče javnosti dokumentaciju na osnovu koje su napisali knjigu. Interesantno je da je tužba podignuta u Lozani, gde se nalazi sedište MOK-a, a ne u nekoj od zemalja u kojima je knjiga objavljena.
Tekst koji sledi rađen je na osnovu podataka koji su izneti u Simsonovoj i Dženingsovoj knjizi (radi se, inače, o nemačkom izdanju sa naslovom „Geld, Macht und Doping“ / „Novac, moć i doping“ / Knaus Verlag, München, 1992.), kao i na osnovu određenog broja studija koje su navedene u mojoj knjizi „Olimpijska podvala“ (Dečja knjiga, 1992.). Od posebne pomoći bila je izvanredna studija Trive Inđića „Savremena Španija“ (Nolit, 1982.), kao i prevodi, neobjavljeni rukopisi, pisma, slike, informacije i objašnjenja koje sam dobio od sociologa Radivoja Nikolića, koji se u građanskom ratu u Španiji borio protiv fašizma da bi, nakon poraza Republike, proveo više godina u fašističkim kazamatima. Zahvalnost dugujem i njegovim katalonskim i španskim saborcima koji su mi pomogli da bolje shvatim prirodu Frankovog fašističkog režima, kao i ulogu koju je Samaranč imao u tom režimu.
Simson i Dženings već na početku svoje knjige iznose tvrdnje koje neupućene mogu da zapanje: „Na naše iznenađenje, pokazalo se da su ova istraživanja teža od svih dosadašnjih. Proteklih godina pisali smo i sastavljali televizijske izveštaje o različitim temama: o mafiji, Iran-Kontra aferi, terorizmu, korupciji u Skotland Jardu i o drugim tamnim stranama javnog života. Najteže nam je, ipak, bilo da prodremo u svet olimpijskih igara i amaterskog sporta. Nikada ranije nismo se suočili sa tolikim preprekama kada smo hteli da dođemo do intervjua koji su bili za javnost, dokumenata i drugih originalnih izvora.“ (7.s.)
Govoreći o vodećim strukturama međunarodnog sporta, autori konstatuju da se radi o svetu koji je sakriven od očiju javnosti i koji se nalazi u „elitnom domenu“ u kome se sve odluke o sportu donose „iza zatvorenih vrata“. U svetu Međunarodnog olimpijskog komiteta, po Simsonu i Dženingsu, novac ne služi da se sportistima stvore uslovi za trening, već pre svega da omogući jednom uskom krugu funkcionera ekskluzivni način života. Novac, koji je upućen sportu, biva prebačen na račune u inostranstvu. To je društvo u kome funkcioneri ne podležu izboru i mogu trajno da ostanu na vodećim položajima. „U ovoj knjizi ne radi se o sportistima, koji se bore za zlatne medalje“, konstatuju na kraju autori, „već se radi o skrivenom svetu tamnih elegantnih odela, o ljudima koji manipulišu sportom radi ostvarivanja sopstvenih interesa.“ (8.s.)
