KategorijaOlimpijska podvala

Samaranč je u svojoj beskupuloznosti otišao tako daleko, da je Horsta Daslera, tadašnjeg vlasnika firme „Adidas“, koji je potkupljujući olimpijsku gospodu od olimpijskih igara napravio spektakularni reklamni program za svoju firmu, odlikovao najvišim olimpijskim priznanjem („Zlatni olimpijski orden“) i to zbog njegove „vernosti olimpijskim idealima osnivača modernog olimpizma, Pjera de Kubertena“. (37.s.) Da njegovo licemerje ne zna za granice, pokazuje i njegov predgovor Kubertenovim „Izabranim tekstovima“ („Textes choisis“) koje će 1986.godine objaviti MOK. U njemu Samaranč veliča Kubertenovo delo i misao da bi zaključio: „Neka plamen koji su oni upalili u srcu čoveka obasja naš svet u traženju njegove sudbine!“ To piše čovek koji je i bukvalno prodao olimpijske igre međunarodnom kapitalu da bi ovaj od njih napravio banalni show-business u kome su sportisti svedeni na, kako je Kuberten nazvao profesionalne sportiste, „cirkuske gladijatore“!

Kada se ima u vidu Kubertenov odnos prema sportu i amaterizmu, jasno je da Kuberten nije mogao ni da zamisli da bi članovi MOK-a, po njemu najviši i najčasniji „čuvari“ olimpijske ideje, mogli da budu plaćeni za svoj „rad“ u olimpijskom pokretu, pogotovu da od „najvećeg festivala mladosti“, na kome je trebalo da vlada religiozno osećanje (religio athletae, olimpijske igre kao „crkva“ i tsl.), naprave banalnu cirkusku predstavu i sredstvo za bogaćenje. Po grubim procenama, MOK je samo u toku zadnjeg četvorogodišnjeg olimpijskog ciklusa „zaradio“ gotovo dve milijarde dolara. Taj novac je ekskluzivno vlasništvo „časnih čuvara olimpijske ideje“. Kada se ima u vidu autoritarna struktura MOK-a, jasno je da tim novcem raspolaže „lukavi kameleon“ Samaranč. Zvanično, negova plata iznosi milion nemačkih maraka godišnje. Nezvanično, on je najbolje „plaćen“ čovek na planeti.

Tom novcu treba pridodati i bezbrojne bogate poklone „darodavaca“ – koji se bore da dobiju pravo da organizuju olimpijske igre. Svake godine ulažu se desetine miliona dolara u potkupljivanje olimpijske gospode. U hladnoratovskom dobu odlučujući značaj za dodeljivanje glasova imala je blokovska politika. Od kada je sport postao reklamni prostor najvećih svetskih kompanija, što se poklapa sa dolaskom Samaranča na mesto predsednika MOK-a, pare su postale odlučujuća moć. „Svako ima svoju cenu!“ – tako glasi olimpijska „potsetnica“ koju od gospode iz MOK-a dobijaju svi oni koji žele da se upuste u poduhvat organizovanja olimpijskih igara. Inače, olimpijski zvaničnici svim silama se trude da potroše što više novca koji im donosi „festival mira“, „mladosti“, „međunarodne saradnje“… I dok širom sveta desetine hiljada sportista ulažu svoje zdravlje i život ne bi li se domogli olimpijske medalje i na taj način se izvukli iz sirotinjskih geta, u kojima svake godine milioni dece umre od gladi i bolesti, gospoda iz MOK-a, zajedno sa njihovim porodicama, borave u hotelima sa „pet zvezdica“ u kojima samo prenoćište staje više hiljada dolara, priređuju basnoslovne gozbe i prijeme… Milioni dolara svake godine troše se na „reprezentativne“ skupove na kojima se sastaje svetska elita moći koja se služi olimpijskim igrama kao sredstvom za stvaranje „novog svetskog poretka“.

Po statutu MOK-a, zemlje-članice „olimpijske porodice“ nemaju ni formalno pravo da, preko „svojih predstavnika“, kontrolišu delatnost MOK-a i utiču na njegovu politiku. „Članovi MOK-a su predstavnici MOK-a u svojim zemljama, a ne njihovi delegati u MOK-u“ – glasi „zlatno pravilo“ MOK-a koje je još Kuberten ustanovio da bi sačuvao MOK ne samo od uticaja svakodnevne politike, već pre svega od slobodarske svetske javnosti. I upravo na temelju tog Kubertenovog principa došlo se dotle da je pristup MOK-u onemogućen svakom onom ko se suprotstavlja bezočnoj komercijalizaciji olimpijskih igara – sledeći izvornu Kubertenovu (religioznu, moralnu, pedagošku) olimpijski ideju. Služeći se manirima koje je stekao tokom četrdesetogodišnje fašističke prakse, Samaranč je po svom odabiru uveo u MOK skoro pedeset ljudi, što čini više od polovine članstva MOK-a. Među njima je i gospodin Kim, „najbliži“ Samarančev saradnik koji je bio dugogodišnji telohranitelj južnokorejskih diktatora. Po nekim procenama, njega Samaranč planira za svog naslednika. Bilo bi to, svakako, „u duhu olimpijskih tradicija“.

Kada se ima u vidu da su tzv. „nacionalni olimpijski komiteti“ samo produžena ruka MOK-a, preko kojih MOK kontroliše „vrhunski sport“ ( a sa tim čitavu fizičku kulturu koja je i zvanično „najšira baza za reprodukovanje vrhunskog sporta“) u zemljama članicima, jasno je da je fašistički zlikovac Samaranč, kao „gospodar olimpijskih krugova“, zapravo gospodar svetskog, što znači i našeg sporta. Poražavajuća je istina da čitav naš sport pre svega služi zato da bi se dobila šaka „vrhunskih sportista“ koje će „Jugoslovenski olimpijski komitet“ proslediti, kao savremene robove, svome gazdi Samaranču da bi ovaj unovčio njihov znoj, njihovo zdravlje, njihove živote…

Koliko će još mladih ljudi biti prineto na žrtvu sve nezajažljivijim olimpijskim bogovima današnjice? Koliko dugo ćemo još sedeti pred televizorom i „uživati“ u sve monstruoznijem uništavanju ljudi na sportskim borilištima? Dokle ćemo se još klanjati fašističkim zločincima i međunarodnim pljačkašima, koji su zaodenuti olimpijskom odorom, i slaviti ih kao „najveće dobrotvore čovečanstva“?

Beograd, 10.2.1994.

Najveći nedostatak Simsonove i Dženingsove knjige je u tome što se isključivo bavi sportom naših dana polazeći od shvatanja da je „međunarodni sport još pre samo jedne decenije važio kao izvor lepote i čistote“. (7.s.) Držeći se ovog apsurdnog predubeđenja, autori nisu poklonili dovoljno pažnje istoriji modernog olimpijskog pokreta bez čije analize se ne može shvatiti kako je bilo moguće da jedan od vodećih fašista Španije, nakon svih fašističkih zločina, bude primljen u MOK i postane njegov predsednik. Da su se, makar i delimično, pozabavili političkom biografijom Everija Brendidža, predsednika MOK-a u vreme kada je Samaranč primljen u MOK i kada je napravio vrtoglavu olimpijsku karijeru, videli bi da Samaranč nije pridobio Brendidža samo sitnim uslugama, već da je stekao njegovu naklonost i poverenje upravo kao ortodoksni fašista. Brendidž, koji je inače neprestano ponavljao da „sport nema ništa sa politikom“, dobro je znao (kao i ostala gospoda iz MOK-a) da je Samaranč viđeni član španskog fašističkog pokreta i da je odgovoran za sporovođenje terora nad građanima Katalonije. Brendidžu nije smetalo ni to, što se Samaranč javno pojavljivao i marširao sa svojim fašističkim saborcima ulicama Barselone obučen u fašističku uniformu i pozdravljajući fašističkim pozdravom, istovremeno dok je, kao član MOK-a, govorio o olimpijskim idealima.

Stvari postaju jasnije kada se ima u vidu da je upravo Brendidž bio taj koji je, urprkos protivljenju velikog dela američke javnosti, uspeo da dovede američki olimpijski tim na nacističke Olimpijske igre u Berlin, na čemu su mu nacisti bili posebno zahvalni. Zauzvrat, Brendidž će dobiti mesto u MOK-u, u kome već tada vladao fašistički duh, i to ono mesto koje je morao da napusti Ernest Li Janke, jedan od američkih delegata u MOK-u, jedini član MOK-a koji se suprotstavio pronacističkoj politici tadašnjeg predsednika MOK-a, belgijskog grofa Baje-Latura, zbog čega je, jednoglasnom odlukom, bio izbačen iz MOK-a. U međuvremenu, Brendidž postaje član Lindbergove (Lindbergh) fašističke partije u SAD, a nakon rata organizuje i vodi fašistički lobi u MOK-u. Zahvaljujući njegovom zalaganju u MOK-u će nakon Drugog svetskog rata ostati zločinci poput nacističke glavešine Karla fon Halta, koga će Brendidž spasiti od zatvora, da bi ga ubacio, kao i druge fašiste iz MOK-a, u Izvršni odbor MOK-a.

Kada se sve ovo ima u vidu, postaje jasnije kako je moglo da dođe do toga, da se 1965.godine u fašističkom Madridu organizuje zasedanje MOK-a – kome je predsedavao fašistički diktator Franko! Samarančev prijem u MOK, kao i navedeno zasedanje MOK-a, bili su izraz podrške fašističkom režimu u Španiji i zabadanje noža u leđa antifašističkoj opoziciji čiji su pripadnici bili izloženi najstravičnijim torturama i mučkim ubistvima u Frankovim kazamatima, kao i stotinama hiljada španskih građana koji su izbegli, ili bili poterani iz svoje zemlje. Naravno, bilo je mnogo važnije to što je Franko ponudio američkim vlastima da uspostave vojne baze na Španskoj teritoriji, što je i urađeno. Međutim, sve to ne spada u olimpijsku istoriju. Kao što su to gospodari olimpijskog pokreta uvek govorili, sport, pogotovu olimpijske igre, „nema ništa sa politikom“. To je, uostalom, potvrdio i fašistički diktator Franko. On na zasedanju MOK-a nije govorio o politici, već o svojoj „privrženosti olimpijskim idealima“, o „miru“, „međunarodnoj saradnji“… i za to dobio gromki aplauz od olimpijske gospode. Na taj način, Franko je postao, rame-uz-rame sa Kubertenom, Baje-Laturom, Brendidžem, Dimom, Hitlerom, Gebelsom, Musolinijem – deo olimpijske istorije. Dovoljno je samo nadahnuto govoriti o olimpijskim idealima, i gle čuda! – najveći zlikovci postaju olimpijski anđeli!

„Lukavi kameleon“ Huan Antonio Samaranč je to na vreme shvatio. Izricanjem svetih olimpijskih molitvi o „miru“ i „međunarodnoj saradnji“ – „stoprocentni frankovac“, kako je Samaranč pred svojim prijateljima voleo sebi da tepa, preobratio se u „poslanika mira“ koga svi oni koji žele da sačuvaju vlast po svaku cenu dočekuju raširenih ruku. Nakon Olimpijskih igara u Barseloni španski kralj dodelio je Samaranču titulu „markiza“. Izgledalo je da se Samaranč nakon Olimpijskih igara u Barseloni iskupio za svoje zločine. Građane Španije, koji su preživeli strahote Frankovog zločinačkog režima, „lukavi kameleon“ nije uspeo da prevari. Za njih, kao i za slobodarsku javnost sveta, Samaranč je ostao ono što je uvek bio – fašista. Uostalom, Samaranč je ostao veran fašističkoj partiji sve dok ona, nakon Frankove smrti (1975.) i u predvečerje demokratskih izbora, nije raspuštena. Samaranč se nikada nije (samo)kritički osvrnuo na svoju fašističku prošlost, niti je ikada uputio kritiku na račun Frankovog režima. „Lukavi kameleon“ je menjao boje, ali mu je ćud ostala ista.

Interesantno je da u zvaničnoj biografiji Samaranča, koju je izdao MOK, nema ni reči o dugogodišnjoj Samarančevoj političkoj aktivnosti u Španiji. Njegov angažman u Moskvi je „jedina politička delatnost koju njegova zvanična biografija izdata od strane MOK-a navodi“, primećuje Tomas Kistner (Thomas Kistner) u „Süddeutscher Zeitung“-u od 24.septembra 1993.godine.

Evo, uostalom, šta sadži Samarančeva biografija koja je objavljena 1984.godine u zvaničnoj publikaciji MOK-a pod naslovom „Olimpijski pokret“ („The Olympic Movement“): „Rođen 1920. u Barseloni. Industrijalac, bivši ambasador Španije u Moskvi. Podpredsednik i predsednik Nacionalnog olimpijskog komiteta Španije od 1955-1970.godine, bio je jedan od organizatora II Mediteranskih igara u Barseloni 1955.godine. U MOK je ušao 1966.godine i bio član mnogih komisija. Kao član Izvršnog odbora i podpredsednik MOK-a, on je 1980.godine nasledio lorda Kilanina (Killanin) i od tada rukovodi olimpijskim pokretom.“ (Le Comité International Olympique, Lausanne, Suisse, 1984. 25.s.)

U nastojanju da obmane svetsku javnost i izgradi novi lik koji će odgovarati položaju na kome se nalazi, Samaranč je „oprao“ svoju biografiju i iz nje izbacio da je bio: (fašistički) predstavnik u (fašističkom) parlamentu (Cortes) Španije; član (fašističkog) gradskog veća Barselone; predsednik (fašističkog) Katalonskog regionalnog veća, pa čak i to da je bio postavljen (od strane Franka) za ministra za sport! Iz njegove zvanične biografije izbačeno je više od trideset godina njegovog najintenzivnijeg političkog angažovanja koje mu je omogućilo da se domogne najviših mesta u hijerarhiji moći u fašističkoj Španiji – što mu je, zapravo, obezbedilo mesto u Međunarodnom olimpijskom komitetu. Propagandna služba MOK-a koja je, kao i sve drugo u MOK-u, u rukama Samaranča, nastoji da stvori mit o Samaranču: „On je sav svoj život posvetio olimpijskom pokretu i on je jedan kulturan čovek“, glasi jedna od propagandnih poruka koje se fabrikuju u središtvu MOK-a u Lozani. (85.s.)

Da bi uspešnije prikrio svoje prljave tragove i prikazao se u svetlu proklamovanih olimpijskih ideala, „lukavi kameleon“ nije samo „izmenio“ svoju biografiju, već i izraz lica. O tome Simson i Dženings: „Četrdeset godina stare fotografije pokazuju Samaranča kao mladog poslovnog čoveka u društvu generala koji su u to vreme vladali Španijom. Na tim slikama on ima oštar pogled jednog slavoljubivog oportuniste.“ Danas je Samarančev pogled daleko „mekši“. „On deluje kao prijateljski nastrojeni stari gospodin koji sa ponosom može da se osvrne na svoj uspešni život proveden u blagostanju.“ (85.s.)

Huan Antonio Samaranč je potekao iz bogate katalonske kuće koja je kapital sticala u tekstilnoj branši. Još sa šesnaest godina, odmah nakon izbijanja Frankove pobune, pristupa pokretu mladih fašista „Frente de Juventudes“. Zbog njegovih aktivnosti u fašističkom pokretu bio je, od republikanske vlasti u Barseloni, priveden na saslušanje i odmah zatim, zbog godina, pušten. Neposredno pred njegov osamnaesti rođendan regrutovan je u republikansku armiju. Po svedočenju Huana Larča (Juan Llarch), poznatog katalonskog pisca, koji je regrutovan istoga dana kad i Samaranč, Samaranč je „od početka bio drugačiji od ostalih vojnika. Njegova taktika bila je da se čvrsto drži kapetana i drugih oficira. On je na neki neobjašnjiv način kod sebe uvek imao duvan i čokoladu, u kojima se u to vreme oskudevalo. Kada bi kapetanu zatrebala cigara, Samaranč je bio tu da mu je ponudi“. Larč je još tada razotkrio Samarančev način ophođenja sa ljudima: „Čitavog svog života Samaranč se ponašao na isti način: nekom ponuditi nešto, da bi se dobilo mnogo više.“ (67.s.)

Samaranč nije imao nameru da ostane u republikanskoj armiji ni dan više nego što je morao. O tome Larč: „Želeo je da po svaku cenu ode na odsustvo. Kada mu je to odobreno, rekao je da se neće vratiti i da će se priključiti Crvenom krstu. Kasnije sam doznao da je dezertirao čim je stigao u Barselonu i da se od tada skrivao.“ (88.s.) „Samaranč danas uzvikuje ’Živela Katalonija!’“, dodaje Larč, „ali mi znamo da je on čitavog života bio Frankov sledbenik.“ (89.s.)

Nakon okončanja građanskog rata, Samaranč se uključio u posao sa tekstilom. Postao je menadžer i, zapošljavajući jeftinu radnu snagu, koja nije bila sindikalno organizovana, uspeo je da ostvari značajnu dobit. Onda je, koristeći veliko porodično bogatstvo, počeo da kupuje naklonost važnih ljudi i da vodi život mladog skorojevića. Često je posećivao noćne barove u kojima se skupljala bogataška „elita“. U njima su radile mlade devojke koje su se, da bi pobegle iz siromaštva, bavile prostitucijom. Zvali su ih „cortesanos“. Samaranč je bio poznat po tome što je u raznim klubovima unajmljivao čitave grupe devojaka da bi ih „poklanjao“ svojim prijateljima. Uz pomoć svoje „bezgranične velikodušnosti“ Samaranč će uskoro postati vođa mladih bogataša Barselone. O njemu su kružile razne priče. Njegovi prijatelji su tvrdili da ima običaj da svaku devojku upiše u svoj potsetnik i da je u toku godine ispunio preko četrdeset takvih sveščica. Pored toga, on je pedantno beležio njihove rođendane i poklone koje im je kupovao. Još od mladih dana Samaranč je stekao naviku, o kojoj govori Larč, koju će tokom čitavog života praktikovati: da deli poklone i da čeka pogodan trenutak da traži protivuslugu.

U ranim četrdesetim Samaranč je počeo da trenira boks. Učestvovao je na prvenstvu Katalonije i to u perolakoj kategoriji. Na ringu se pojavio u svilenom ogrtaču na kome je pisalo „Kid Samaranch“. Pobedio je u drugoj rundi. Nakon meča proneli su se glasovi da su njegovi prijatelji, bez njegovog znanja, podmitili njegovog protivnika „da padne“.

Samaranč ubrzo napušta boks i opredeljuje se za političku karijeru. Shvatio je da je sport najbolja startna pozicija za uspon u fašističkoj hijerarhiji moći. U to vreme, u Španiji je bio popularan hokej na koturaljkama. Samaranč je iskoristio finansijske teškoće u kojima se taj sport našao. Uložio je novac i osnovao organizaciju koja će objediniti hokejaški sport, da bi, 1945.godine, od generala Moskarada (Moscarado), tadašnjeg ministra za sport, dobio odobrenje da pristupi Međunarodnom udruženju za hokej na koturaljkama i da učestvuje u Montreu (Montreux) na generalnoj skupštini udruženja. Bio je to njegov prvi korak u međunarodnom svetu sporta.

Sledeći korak bio je osnivanje španskog nacionalnog tima koji je, naravno, finansiran iz njegovog džepa. Bio je to metod koji su primenili i neki drugi članovi MOK-a da bi se dočepali željenih položaja i stekli svetsku afirmaciju: relativno mala finansijska ulaganja u sport koja donose politički prestiž koji će, opet, omogućiti ne samo da se vrate uložena sredstva, već i da se ostvari ogromna dobit. Vodeći se tom logikom, Samaranč finansira Svetsko prvenstvo u hokeju na koturaljkama koje će se 1951.godine održati u Barseloni i koje je trebalo da doprinese međunarodnom priznanju Frankovog fašističkog režima. Španski tim  osvojio je prvo mesto. Na jarbolu se, uz zvuke nacionalne himne, digla zastava koja je predstavljala fašističku Španiju. Samarančev ugled u španskoj fašističkoj organizaciji „Movimiento“, koja je bila naslednik zloglasne „Falange“, je porastao. Samaranč upućuje 22. oktobra 1951.godine pismo regionalnom predsedniku u kome ga moli da podrži njegovu kandidaturu na „izborima“ za gradske odbornike Barselone. U stvari, bila je to molba upućena fašističkim glavešinama da ga naimenuju za gradskog odbornika.

Ali, za to je bilo potrebno dobiti potvrdu o podobnosti i to od tajne fašističke policije. O tome Simson i Dženings: „U arhivi bivšeg civilnog guvernera Barselone, koja je pripadala „Falangi“, nalaze se dva interesantna dokumenta iz 1951.godine. Prvi dokument nosi oznaku 994 i pun je hvale za Samaranča. Izgleda da je za vreme generalnog štrajka bio nedopustivo mali broj partijskih aktivista. U dokumentu se konstatuje: „Samaranč je bio jedan od retkih falangista koji je za vreme štrajka bio prisutan.“ (92.s.) Bio je to važan poen za Samaranča, ali je njegov privatni život i dalje ostao prepreka za napredovanje u fašističkoj hijerarhiji moći. „Samarančeva reputacija playboy-a“, navode dalje Simson i Dženings, „onespokojavala je tajnu policiju ’Falange’, koja je svakog špijunirala. Po njihovoj proceni, njegovo ponašanje nije odgovaralo jednom partijskom političaru. U drugom izveštaju – dokument broj 884 – on će biti kritikovan jer poklanja automobile ’svojim mnogobrojnim prijateljicama koje stalno menja’. Na kraju se zaključuje: ’Ne smatramo da poseduje zrelost za vršenje javne službe.’“ (92.s.)

Samaranč nije gubio nadu da će uspeti da umilostivi fašističke moćnike. Uostalom, tu je bio sport. Koristeći se parama i vezama, Samaranč je uspeo da postane zamenik predsednika komiteta koji je organizovao II Mediteranske igre koje će se, na njegovu veliku sreću, održati u Barseloni. Bio je to događaj od izvanrednog značaja za afirmaciju fašističkog režima u međunarodnoj javnosti. Samaranč je u toj meri poboljšao svoj politički položaj da je konačno uspeo da napravi politički proboj.

Tome će doprineti i javni mediji – tada, kao i kasnije u toku njegove olimpijske karijere. I ovde se Samaranč poslužio oprobanim metodima sa kojima se tako uspešno koristio tokom čitavog života: novinari su bili potkupljeni. O tome Simson i Dženings: „Samaranč je uživao veću naklonost štampe nego mnogi njegovi drugovi iz fašističke partije. U Barseloni je postojala grupa novinara koja je o njemu pisala gotovo beskrajne slavopojke. On je bio poznat po tome da je novinare, kao što je to radio sa prostitutkama u noćnim klubovima, kupovao poklonima. Čak se priča da su novinari, koje Samaranč nije ni poznavao, dobijali od njega srebrne poslužavnike kao poklon za ženidbu.“ (93.s.)

Osokoljen svojim „uspesima“, Samaranč će nanovo podneti molbu fašističkim glavešinama da ga imenuju za gradskog većnika. Tajna policija je opet uključena da bi se proverila njegova podobnost za obavljanje javnih službi. Fašistički zlikovci, podržani od strane katoličke crkve, strogo su vodili računa o „moralnom“ liku režima. Završni policijski izveštaj od 6. novembra 1954.godine glasi: „Ovaj čovek uživa visok ugled u sportu. On je savršeni džentlmen. Politički se poistovećuje sa režimom. U njegovom moralnom ponašanju – pri čemu se mora imati u vidu njegovo bogatstvo, njegove godine i krug njegovih prijatelja – ne teži hvalisanju niti skandalima, kada se ima u vidu njegovo poznanstvo sa ženama i ljubavne afere. On istina ima puno (ljubavnih) afera i po jednom obaveštenju za zadovoljavanje takvih potreba je iznajmio momački stan. Neoženjen je.“ (84.s.)

Samaranč je dobio mesto koje je tražio. Postao je isuviše moćan da bi mogao da bude politički ignorisan. Sada je bio u vladi drugog po veličini grada u Španiji čime je konačno stekao mogućnost da se uključi u „veliku (fašističku) politiku“. Sve do sada Samaranč je bio simpatizer partije. Za dalji uspon, morao je da i formalno pripada „Movimientu“. Samaranč se učlanio u fašističku partiju. Međutim, to nije bio jedini uslov za dalje napredovanje. Guverner je lično od Samaranča zatražio da se oženi. O tome Simson i Dženings: „Bio je to jasan signal. Ako je Samaranč hteo da u partiji politički ide dalje, morao je sebi da pronađe ženu. Ubrzo nakon upozorenja, Samaranč je najavio veridbu sa Marijom Terezom Salisaks (Maria Teresa Salisachs). Njegova verenica, poreklom iz bogate porodice, dobiće nadimak „Bibis“. Nije prošla ni godina, a oni će se venčati. Nacrt pozivnice za venčanje napravio je Salvador Dali.“ (95.s.)

Samaranč je hteo da se popne još više – i  to što pre. Na redu je bilo mesto odbornika u Katalonskom regionalnom veću. Za to je bila potrebna podrška sa najvišeg mesta u fašističkoj hijerarhiji Španije. Simon i Dženings: „Samaranč se obratio izvesnom lekaru u Barseloni, koji je imao veliki uticaj u fašističkoj partiji i koji je, svojevremeno, primio finansijsku pomoć od Samarančevog oca. Lekar je obavio telefonski razgovor. Sledećeg dana će biti objavljeno da je Samaranč postao odbornik u regionalnom veću i da je preuzeo odgovornost za sport u Kataloniji.“ (95.s.) Još nekoliko telefonskih poziva i Samaranč će, od strane regionalnog veća, biti (1956.) naimenovan za člana Nacionalnog olimpijskog komiteta, koji je imao sedište u Madridu. To je, naravno, zahtevalo još jače izraze lojalnosti fašističkom režimu. Zbog toga Samaranč završava pismo, koje je uputio nadređenim sportskim forumima, sa zvonkim uzvikom: „Uvek na usluzi, pozdravljam vas sa dignutom rukom.“ (95.s.) Nema šta, pravi olimpijski pozdrav!

U fašističkoj Španiji sport je bio deo politike. Služio je kao produžena ruka vlasti koja je imala totalitarni karakter. Samaranč je to umeo vešto da iskoristi. Njemu je išlo na ruku i to što stara fašistička garda nije imala mnogo razumevanja za moderna sredstva manipulisanja i vladanja. Njihovi pogledi bili su okrenuti ka prošlosti. Samaranč je uspeo da stekne važne poene lukavo koristeći međunarodna takmičenja da u svetu poboljša sliku o fašističkoj Španiji, istovremeno učvršćujući vlast fašista nad sportom. Oni će mu, konačno, otvoriti vrata Madrida: Samaranč je primljen u ekskluzivni klub najviših fašističkih glavešina. Istina, ne sa posebnim oduševljenjem. Zbog njegovog bogatstva i neskrivenih ambicija Samaranč je u Madridu dobio posprdni nadimak „senorito“ („kicoš“).

Na osnovu Simsonovog i Dženingsovog istraživanja, može se zaključiti da je odlučujuću ulogu u daljem Samarančevom usponu imao finansijski špekulant Hajme Kastel (Jaime Castell), koji je postao njegov poslovni partner i bliski prijatelj. Zajedno su se upustili u špekulantske poslove sa zemljištem na katalonskoj obali koja se otvarala za turizam. Samaranč je postao član nadzornih odbora u raznim preduzećima i bankama. Uz pomoć Kastela, Samaranč je došao u kontakt sa najmoćnijim ljudima u Madridu. Preko njega upoznao se i sa Frankovom porodicom. Samaranč i njegova žena „Bibis“ posebno su se zbližili sa Frankovom ćerkom Karmen (Carmen).

Samarančev ugled je rastao. U decembru 1966.godine ministar za sport podnosi ostavku. Na njegovo mesto fašistički diktator postavlja Samaranča. Nakon stupanja u Nacionalni olimpijski komitet Španije, ovo je bio najvažniji trenutak u njegovoj „sportskoj“ karijeri. Sledeće godine, Samaranč će, kao fašistički predstavnik, biti „izabran“ u španski parlament (Cortes). Samaranč je postao moćan čovek. Bio je multimilioner, visoko se kotirao u fašističkoj partiji, bio je blizak prijatelj diktatorove porodice, a postao je, zahvaljujući svojim oprobanim metodima, miljenik javnih medija. Ipak, „lukavi kameleon“ je precenio svoje moći. Radeći na svoju ruku, Samaranč je došao u sukob s fašističkim veteranima koji su još uvek bili isuviše moćni da bi dozvolili da im jedan katalonski „kicoš“ soli pamet. Samaranč je, 1970.godine, smenjen sa mesta ministra za sport. Međutim, to nije ugrozilo njegove pozicije. On je i dalje bio viđen član fašističke partije, a zadržao je i sve funkcije u politici i sportu. Bila je to, u stvari, „opomena“ Samaranču da vodi više računa o fašističkoj hijerarhiji.

Na „izborima“ za parlament iz 1971.godine, na kojima je opet nastupao kao fašistički kandidat, Samaranč je doživeo pravu katastrofu. Interesantno je da je jedna od Samarančevih izbornih parola glasila: „Niko nije toliko uradio za sport.“ Na „izbore“ je izašlo jedva 35% upisanih birača. Fašisti su, na jedvite jade, ponovo ugurali Samaranča u parlament. To, naravno, nije omelo časopis „Revue Olympique“, koji izdaje MOK, da povodom izbora Samaranča za podpredsednika MOK-a, 1974. godine, objavi da je Samaranč postigao „rekord u broju glasova za španski parlament“. Navedeni su rezultati iz 1967.godine, a novinari „Revue“-a su vrlo dobro znali o kakvim „izborima“ se radilo. Novinarima „Revue“, kao ni gospodi iz MOK-a, nije palo na pamet da postave pitanje kako je jedan od vodećih fašista Španije, nakon svega što je fašizam „doneo“ čovečanstvu, uopšte mogao da bude primljen MOK, a tek da bude naimenovan za podpredsednika MOK-a!

Što se tiče MOK-a, i tu je Samaranč brzo napredovao. Dve godine nakon što je primljen u MOK, Samaranč će na Olimpijskim igrama u Meksiko Sitiju, 1968.godine, biti odgovoran za olimpijski protokol. Nekoliko godina kasnije, postaće član komisije za štampu, a zatim dobija mesto u najvišem telu MOK-a, Izvršnom komitetu da bi, kao što smo videli, 1974.godine naimenovan za podpredsednika MOK-a.

Pokazaće se da je najvažniji događaj u Samarančevoj olimpijskoj karijeri bio njegov susret sa Horstom Daslerom (Horst Dassler), vlasnikom firme „Adidas“. O tome Kristian Žanet (Christian Jannette), tadašnji član „političkog tima“ „Adidasa“ i bliski Samarančev saradnik na Olimpijskim igrama u Minhenu: „Samaranč je u Minhenu bio šef protokola. Morala sam da sa njim blisko sarađujem i mi smo postali prijatelji. Samaranč je 1974.godine saznao da radim za Horsta i izrazio želju da ga upozna. Pozvao nas je da ga posetimo u njegovoj kući u Barseloni. Ostali smo tri dana. Horst je hteo da se upozna sa svima onima koji su se bavili organizacijom sporta. Naravno da je Samaranč još tada bio izuzetno važna ličnost. Bio je šef protokola MOK-a. Obično se smatra da je šef protokola budući predsednik. Znala sam da Samaranč želi da bude predsednik. Rekla sam Horstu da je Samaranč dobar i veoma ambiciozan čovek, i da je veliki radnik. Dopao se Horstu. Kasnije su postali jako dobri prijatelji.“ (104.s.)

Simon i Dženings pozivaju se na još jednog važnog svedoka. To je Patrik Nejli (Patrick Nally), dugogodišnji Daslerov saradnik i čovek koji je bio svedok i učesnik u mnogim važnim poslovima: „Horst je razgovarao sa Samarančem na način koji je jasno pokazivao da se radi o tome da se osvoji MOK. Horst je još od ranije znao da Samaranč hoće da bude predsednik. Avelanž (Joao Avelange, predsednik FIFA, prim.aut.) se domogao vrha sa svojim sopstvenim snagama i tek onda je računao sa Horstovom pomoći. Mislim da je Samaranč bio prvi značajni igrač koji nije ništa drugo radio osim što je vodio borbu da bude izabran na mesto predsednika, i pri tome je imao stalnu Horstovu podršku. Samaranč je bio prvi funkcioner nove generacije koji je shvatio kakve se mogućnosti ovde uspostavljaju. Funkcioner je morao poput političara da se upusti u izbornu borbu da bi bio izabran. A u to vreme je svaki onaj ko je hteo da preduzme tako nešto, prvo putovao u Landershajm (Landersheim) da razgovara sa Horstom i sklopi sa njim sporazum. Tek kada se sa Horstom zaključi posao, onda bi on nekom pomogao da bude izabran.“ (104.s.)

Vratimo se Samarančevoj političkoj karijeri. Sledeći Samarančev korak bio je usmeren na dobijanje mesta predsednika regionalnog veća Katalonije. O tome Simson i Dženings: „U Frankovom režimu predsednik regionalnog veća Katalonije bio je važna ličnost. Sa sportom naravno nije imao nikakve veze. U vreme kada se, 1973.godine, Frankov život bližio kraju, širom zemlje narasta raspoloženje za promenama. Teško oboleli general reaguje tako, što imenuje admirala Karera Blanka (Carrero Blanco) za premijera. Blanko je spadao u najreakcionarnije i najvernije Frankove sledbenike iz građanskog rata. Mesec dana kasnije imenuje Karero Blanko za predsednika regionalnog veća Katalonije čoveka, koji je u očima režima bio najpodesniji da izvrši zadatak da se očuva kontrola nad ustaničkom Katalonijom. Bio je to Huan Antonio Samaranč.“ (105.str.)

Samaranč nije krio svoju odbojnost prema demokratiji. U svojoj inauguralnoj besedi on izjavljuje: „Izražavam svoju iskrenu odanost i vernost režimu, vernost principima „Movimienta“, svoju pokornost španskom princu i svoju apsolutnu odanost Franku.“ (105.s.)

Pet dana pred božić 1973.godine, Karera Blanka će u Madridu razneti bomba. Baskijska teroristička organizacija ETA je izvršila osvetu. „On je bio jedan od najvećih Španaca ovog stoleća. (…) Bio je otelotvorenje pravog Španca“ – izjavljuje Samaranč i posthumno odlikuje Karera Blanka zlatnom medaljom regionalnog veća. (106.s.)

Atentat je pokrenuo novi val terora. Samarančev zadatak bio je da rukovodi merama odmazde. „U toku 1974. i 1975. došlo je do represija u obliku tolikog broja hapšenja, mučenja i vešanja, koje nisu zabeležene još od kasnih četrdesetih godina. Tome treba dodati i spremnost policije i nacionalne garde na upotrebu vatrenog oružja.“ (106.s.) – pisao je jedan istoričar. Za ubijanje levičara režim je koristio poseban metod – „garrote vil“ – lagano davljenje uz pomoć metalne ogrlice i eksera koji se zabada u kičmenu moždinu, koji se primenjivao sve do Frankove smrti.

Fašistički režim se raspadao, ali Samaranč nije želeo da napusti „Movimiento“. Jedan događaj iz 1974. godine ukazuje na njegovu nepokolebljivu odanost fašističkom pokretu u tim danima. Protivnici režima pokušali su u Barseloni da oskrnave spomenik koji je bio posvećen falangistima izginulim u građanskom ratu. Desetine hiljada fašističkih sledbenika dovedeni su autobusima u Barselonu da bi organizovali protesni marš. U tom maršu učestvovao je u plavoj košulji, uniformi španski fašista, i Samaranč pozdravljajući fašističkim pozdravom.

Samaranč je ostao veran fašističkom diktatoru sve do njegovoj kraja. U toku 1975.godine, Frankovo zdravstveno stanje se pogoršalo, ali Samaranč nije napustio državni brod koji je tonuo. Januara 26. pojavljuje se Samaranč, koji je u to vreme bio podpredsednik Međunarodnog olimpijskog komiteta, u plavoj košulji na proslavi godišnjice fašističkog „oslobađanja“ Barselone. Kao i uvek, i ovom prilikom je pozdravljao fašističkim pozdravom. Samaranč će se u fašističkoj uniformi pojaviti i na uskršnjoj misi „Movimienta“, kao i na božićnoj službi posvećenoj fašistima palim u građanskom ratu.

Kasno u jesen 1975.godine Franko je bio na samrti. Oko njegovog kreveta bespomoćno je stajala njegova porodica i stari generali iz građanskog rata. U Frankovoj zgrčenoj šaci nalazila se mumificirana ruka „svete“ Terezije, dok je njegovo telo bilo priključeno na sve postojeće aparate koje je moderna medicina mogla da ponudi. U bolnici su se pronosili glasovi da je on već nekoliko dana mrtav, ali da njegovi najbliži prijatelji ne dozvoljavaju da se isključe aparati.

20. novembar. Samaranč u fašističkoj uniformi učestvuje u godišnjoj proslavi posvećenoj osnivaču „Falange“, jedne od najkrvavijih zločinačkih organizacija za koju istorija zna. Trideset godina nakon poraza fašizma marširao je podpredsednik Međunarodnog olimpijskog komiteta sa svojim fašističkim saborcima ulicama Barselone i pozdravljao fašističkim pozdravom!

Još iste noći Samaranč je primio telefonski poziv kojeg se toliko pribojavao: Franko je bio mrtav. Samaranč je pohitao u sedište Katalonskog regionalnog veća i pozvao vojsku da čuva zgradu. Zatim je poslao telegram saučešća Frankovoj porodici i izjavu lojalnosti Huanu Karlosu (Juan Carlos) i potvrdio svoju podršku vladi. Sledeći dan, Samaranč je pred regionalnim većem održao govor: „Španija i Katalonija postali su siročići, jedno gorko osećanje… (…) Ali, ne treba da očajavamo. Naša zemlja ima veru u kralja. To je Frankov zavet.“ Govor je završio sledećim rečima: „Frankov primer će nas uvek pratiti u našoj borbi za jednu bolju Španiju.“ (107.s.) Interesantno je da je Samaranč ovaj govor održao na katalonskom – istom onom jeziku koji je Franko po svaku cenu nastojao da uništi i kojeg se Katalonac Samaranč odricao punih četrdeset godina!

Što se tiče „Frankovog primera“, treba reći da je fašistički diktator još 1934.godine stekao reputaciju krvnika, koju će potvrditi u građanskom ratu i tokom svoje strahovlade. On je rukovodio akcijom uništenja „Asturijske komune“ koju su 1934.godine osnovali asturijski rudari da bi se odbranili od pljačke i ugnjetavanja. „Pobeda“ Frankovih „legionara“ imala je stravičan epilog: za svakog svog poginulog legionara Franko je streljao dvadeset rudara. Od  tada je dobio nadimak koji će čitavog života sa ponosom nositi: „dželat iz Asturije“. Inače, Franka su na vlast doveli Hitlerovi i Musolinijevi fašisti. I dok je Hitler, toplo pozdravljen od strane gospode iz MOK-a, sa berlinske olimpijske pozornice slao svetu olimpijske „poruke mira“, dotle je nemačka armija činila najgnusnije zločine u Španiji da bi pomogla fašističkom generalu Franku da se obračuna sa Španskom republikom. Gerniku, to „svetilište baskijske zemlje“, do temelja su sravnili nemački bombarderi iz legije „Kondor“. Više od milion ljudi stradalo je u ratu koji su pokrenuli oni koji su po svaku cenu nastojali da i Španiju stave pod fašistički barjak, i u tome imali prećutnu podršku „demokratskog“ Zapada. I tada se pokazalo da je kapitalističkom Zapadu bliži fašizam, nego demokratski uspostavljena levičarska vlast.

Na pravu prirodu Frankovog fašističkog pokreta upućuje monstruozni poklič njegovog generala Astraja (Astray), jednog od vođa „Falange“, u vreme konačnog obračuna s Španskom republikom: „Viva la muerte!“ („Živela smrt!“) Nakon „pobede“ sledila je odmazda: masovna hapšenja, jeziva mučenja inspirisana metodima Inkvizicije, zverska ubistva… „Ako je potrebno, poubijaćemo pola zemlje!“ – uzvikuje Franko u zločinačkoj pomami. Samo u toku prvog talasa odmazde u Španiji je obešeno preko 200.000 ljudi. Milion ih je izbeglo iz zemlje. Milioni drugih, koji su ostali, biće izloženi stalnim hapšenjima, mučenjima, šikaniranju… Španija je postala fašistički koncentracioni logor na čijoj kapiji je visila Astrajeva poruka: „Viva la muerte!“

Barselona je bila jedan od poslednjih gradova koji je pao u ruke fašista. Tri godine su ponosni Katalonci branili svoj grad od Frankovih ubica. Nakon bespoštednih nemačkih i italijanskih bombardovanja, otpor branilaca je slomljen. Odmazda je bila stravična. Svakog dana vešane su na stotine Katalonaca, zatvori su bili puni, preživeli su bili izloženi jezivim mučenjima… Fašisti su zabranili katalonski jezik i počeli da se obračunavaju s katalonskom kulturom u nameri da zatru nacionalni identitet Katalonaca. U tome su, nažalost, imali podršku ljudi kao što je bio Huan Antonio Samaranč, koji je zaslepljen pohlepom i potrebom da gospodari, postao fašistički sluga i dželat sopstvenog naroda.

Šest nedelja nakon Frankove smrti, Samaranč će učestovati na proslavi fašističkog „oslobađanja“ Barselone. Nakon četrdeset godina provedenih u fašističkoj uniformi, Samaranč će se pojaviti u beloj košulji. To nije bilo slučajno. Nakon smrti diktatora, „lukavi kameleon“ je očajnički nastojao da ukloni tragove svoje krvave prošlosti. Katalonski magazin „Arreu“ objavio je dugi i poražavajući izveštaj o Samarančevim zlodelima u vreme fašističkog režima. Prvi put nakon četrdeset godina neko se usudio da javno kritikuje Samaranča. Naslov teksta glasi: „Samaranč, mi ne pripadamo tvome svetu“. „Imamo posla sa lukavim kameleonom“, napisali su autori članka. „On je svoje boje lukavo prilagođavao sredini – ali sa tim ne može da zavara javnost.“ (108.s.)

Samaranč je, kao i njegovi fašistički saborci, imao sreće. Plašeći se mogućeg građanskog rata, nova vlast je proglasila opštu amnestiju, tako da nije došlo do suđenja fašističkim zločincima. Samarančevoj političkoj karijeri u Španiji došao je kraj. Njegova fašistička prošlost pokvarila mu je sve izglede za opstanak u političkom vrhu u „novoj“ Španiji. Samarančeva politička karijera u Španiji okončana je 23.aprila 1977.godine. Sto hiljada ljudi okupilo se ispred zgrade Katalonskog regionalnog veća u Barseloni. Samaranč, koji je još uvek bio predsednik Regionalnog veća, sakrio se iza zatvorenih vrata. Demonstranti su mu upućivali poruge i uzvikivali : „Samaranch, fot e camp!“ („Samaranč, gubi se!“)

Nekoliko godina kasnije, Samaranč će izjaviti: „Do jedne od najvažnijih odluka u mom životu došlo je u trenutku kada sam shvatio da je došao kraj mojoj karijeri u Španiji. Ne samo u politici, već i u društvu.“ (108.s.) Ali, Samaranč još nije bio gotov. Odlučio je da sebi stvori novi lik. Za „lukavog kameleona“ to nije bio nikakav problem.

Španija je bila u dilemi kako da se oslobodi Samaranča, a da niko ne izgubi obraz. On je još uvek formalno bio predsednik Katalonskog regionalnog veća, a prelazna vlada Španije želela je da izbegne sukobe za vreme uvođenja „demokratije“. Konačno, pronađeno je rešenje: diplomatska služba. U Ministarstvu spoljnih poslova priča se da je Samaranču ponuđeno mirno, ali sa aspekta mogućnosti za uspostavljanje kontakata sa značajnim ličnostima beznačajno, mesto u Beču – što je on odbio. Na iznenađenje zaposlenih u Ministarstvu, Samaranč je po svaku cenu nastojao da se doseli u sumornu prestonicu Sovjetskog Saveza. Uskoro će se pokazati da je to bio taktički potez „lukavog kameleona“ koji će ga dovesti do olimpijskog trona.

Samaranč je 18. jula 1977.godine otputovao za Moskvu, da bi nanovo uspostavio diplomatske odnose koji su četrdeset godina bili u prekidu. Španija se sa velikim olakšanjem oslobodila jednog od svojih vodećih fašista. Međutim, Samaranča više nije zanimala Španija. Ambasadorsko mesto u Moskvi bilo je samo sredstvo za ostvarivanje njegovih privatnih interesa. Samaranč je odavno želeo da postane predsednik MOK-a i to nije bila nikakva tajna. Odlazak u Moskvu, tri godine pred održavanje Moskovskih olimpijskih igara, trebalo je da mu ojača pozicije među svetskom olimpijskom birokratijom. Sovjetska olimpijska vrhuška imala je velike probleme sa organizovanjem Olimpijskih igara. Samaranč je bio veoma predusretljiv. Trudio se da uradi sve što je u njegovoj moći da bi zadovoljio sovjetsku birokratiju – ne bi li je privoleo da izvrši pritisak na svoje saveznike iz „Istočnog bloka“, kao i na zemlje „Trećeg sveta“ koje su spadale u sovjetsku „interesnu zonu“, da prilikom izbora za predsednika MOK-a, koji je trebalo da se 1980.godine obavi u Moskvi, glasaju za njega. O tome Simson i Dženings: „Ubeđeni sledbenik Franka, koji je četrdeset godina podržavao istrebljivanje komunista u Španiji hapšenjem, mučenjem i vešanjem, izveo je za njega tipični salto i svuda naokolo počeo da se ulaguje. Ironija je bila savršena. U toku čitavog života Samaranč se borio protiv ’crvenih’ – a sada je nastojao da im se dodvori da bi se domogao najvišeg položaja u sportu. Na dan nacionalnog praznika Španije Samaranč se pojavio na sovjetskoj Televiziji i održao tro-minutni govor o prijateljstvu – na ruskom. Namučio se da bi savladao jezik, a govor je naučio napamet. Taj čovek stvarno nije znao za sram. Bilo na katalonskom ili ruskom, on bi ljudima uvek govorio ono što su oni želeli da čuju.“ (110.s.)

Svoj put ka vrhu Olimpa Samaranč je popločao i pijankama koje je, u Španskoj ambasadi i Moskvi, organizovao za sovjetsku birokratsku vrhušku. „Španske noći“ i podrumi puni vina zbližili su fašističkog zlikovca, koji je po svaku cenu hteo da zavlada svetskim sportom, i beskrupuloznu sovjetsku birokratiju, koja je po svaku cenu htela da sačuva vlast. Nije nikakvo čudo što se Samaranč tako dobro snašao u tadašnjoj Moskvi: on se našao među svojim istomišljenicima koji su se, kao i on, čitavog života borili protiv demokratije. I dok su sovjetski bombarderi sravnjivali sa zemljom avganistanska sela, Samaranč se, sa svojim domaćinima u Moskvi, pripremao da proslavi svoj izbor na mesto predsednika Međunarodnog olimpijskog komiteta i da, naravno, održi olimpijske zdravice u „slavu mira“ i „saradnje među narodima“!

Na osnovu Simsonovog i Dženingsovog istraživanja može se videti da je pridobijanje sovjetske birokratije bio samo jedan od Samarančevih poteza da bi zadobio što više glasova u MOK-u. On nije ništa hteo da prepusti slučaju. Njegov sledeći potez bio je pridobijanje članova MOK-a iz latino-američkih zemalja. U tome će mu pomoći njegov stari prijatelj Žoao Avelanž, moćni predsednik Svetske fudbalske federacije (FIFA) i Horst Dasler, vlasnik firme „Adidas“, „siva eminencija“ svetskog sporta i Samarančev patron. Uz pomoć Daslera, Samaranč je pomogao Avelanžu da prebrodi finansijske teškoće oko organizovanja Svetskog prvenstva u fudbalu 1982.godine, a za uzvrat Avelanž će iskoristiti svoj uticaj na latino-američkom prostoru i obezbedi glasove za Samaranča.

16. jula 1980.godine obavljen je u Moskvi izbor za predsednika Međunarodnog olimpijskog komiteta. Samaranč je izabran u prvom krugu. U zemlji u kojoj je fašizam naneo neopisiva zla i usmrtio više od 20 miliona ljudi, među kojima i stotine hiljada dece, za predsednika MOK-a izabran je čovek koji je imao dva puta duži fašistički staž od Hitlera i Musolinija i koji je bio jedan od vodećih fašista Španije!

Samarančev boravak u Moskvi bio je samo uvod u uspešnu saradnju sa birokratskim režimima Istočne Evrope. Zadobiti njihovu podršku bio je zadatak od strateškog značaja za Samarančevu „olimpijski politiku“. O tome Simson i Dženings: „Za vreme zasedanja MOK-a u Istočnom Berlinu Samaranču je dobrodošlicu poželeo Manfred Evald (Manfred Ewald), najviši aparatčik u sportu DDR-a i glavni organizator doping-programa. Evald je već postao nosilac „Olimpijskog ordena“. ’DDR se odlučno poistovećuje sa humanističkim sadržajem olimpijske ideje’, izjavljuje Evald i dobija učtivi aplauz. Budući da su istočno-nemački domaćini snosili sve troškove, bilo je neučtivo pitati kakve veze imaju stereoidi sa olimpijskom idejom i koliko je te godine ubijeno građana pri pokušaju da pobegnu preko zida.“ (150.s.)

Licemerje se nastavlja. Tadašnji šef države Erih Honeker (Erich Honecker), koga će nemačko pravosuđe pozvati na odgovornost za učinjene zločine, otvorio je zasedanje MOK-a. Njega će Samaranč nagraditi najvišim olimpijskim odlikovanjem – „Zlatnim olimpijskim ordenom“. Dodeljivanje ovog ordena takvom čoveku nije bilo sramotno samo za olimpijsku ideju, već i izrugivanje nebrojenim entuzijastima koji su čitav svoj život posvetili razvoju sporta. Iste (1985.) godine, Samaranč je dodelio „Zlatni olimpijski orden“ još jednom značajnom čoveku: Nikolae Čaušesku (Nicolae Ceausescu), „kasapinu iz Bukurešta“. On je nagrađen zato što nije sledio sovjetski bojkot i što je poslao tim u Los Anđeles. Naravno, Samaranč je odlično znao prilike u Rumuniji, kao što je znao i na koji način rumunski sportisti (posebno gimnastičarke) postižu „vrhunske rezultate“. Samaranč je, kako to primećuju Simson i Dženings, „imao poseban dar da baš najgore tirane izabere za nosioce olimpijskih priznanja“. Dve godine nakon „nezaboravnog“ zasedanja MOK-a u Istočnom Berlinu, Samaranč je otputovao u Bugarsku da bi bugarskom diktatoru Todoru Živkovu lično oko vrata okačio „Zlatni olimpijski orden“. Već sledeće godine, Samaranč se obreo u Južnoj Koreji da bi sa olimpijske govornice u Seulu (1988.) dao sramnu podršku jednoj od najkrvavijih vojnih hunti XX veka!

Kuberten je, i pre nego što su uspostavljene moderne olimpijske igre, upozorio da je „novac večiti neprijatelj sporta“. (260) U svojim kasnijim radovima on uporno ponavlja da profesionalizam ostaje „najgori neprijatelj sporta i, u isto vreme, telesnog obrazovanja uzetog u njegovoj celini“. (261) Nastojeći da sačuva „viteški duh“ na olimpijskim igrama, Kuberten, u junu 1920.godine, potseća na antički sport koji je nakon dugog perioda prosperiteta doživeo kraj jer su „koristoljublje, novčana dobit, običaj klađenja, zlobni postupci potkazivanja i nepoštenja“ bili prodrli u grčku atletiku. Kuberten upozorava da civilizacija u kojoj živimo „nažalost olakšava takvu korupciju i umnožava joj mogućnosti“. Zbog toga se „sa svim našim snagama treba boriti da se sačuva moderni atletizam u njegovoj čistoti i poštenju“. Jedan od najboljih načina da se to postigne je da svaki sportista, pre nego što pristupi takmičenju, pred zastavom svoje zemlje položi zakletvu da poznaje pravila amaterizma i da izjavi da ih nikada nije prekršio. „Nacionalna zastava i časna reč“ su one univerzalne vrednosti koje treba da omoguće da se olimpijske igre uzdignu do svojih najviših dometa. (262) U svom govoru na otvaranju Olimpijskog kongresa u Pragu u maju 1925.godine, Kuberten nanovo ukazuje na to da se sport razvija u društvu koje strast za novcem preti da „iskvari do srži“. On poziva sportska društva da daju „dobar primer povratka na kult časti i iskrenosti“, „odstranjujući iz svojih sredina laž i hipokriziju“, kao i da „nemilosrdno diskvalifikuju tobožnje amatere“ koji unovčavaju svoje učešće na javnim takmičenjima. I ovaj put Kuberten ističe „ličnu zakletvu“, obaveznu za sve sportiste, kao „najbolje sredstvo da se iskušenja u sportu stave pod kontrolu časti“. (263) 

Imajući u vidu pedagoški karakter Kubertenovog olimpizma, njegovo insistiranje na antičkom religio athletae kao najvećem izazovu za učesnike olimpijskih igara, nameće se pitanje da li su današnje olimpijske igre otelotvorenje Kubertenove olimpijske ideje, kao i da li su oni koji vode olimpijski pokret legitimni predstavnici izvorne Kubertenove olimpijske ideje?

Bulonjova tvrdnja da „amaterizam ne predstavlja središnje pitanje o modernom olimpizmu“ i da „rešavanje tog pitanja Kuberten nikada nije smatrao uslovom opstanka olimpizma“ u najmanju ruku zbunjuje, jer već na sledećoj strani, govoreći o Kubertenovom shvatanju amaterizma, Bulonj zaključuje: „Kako svaka religija podrazumeva poznavanje dogmi i produbljavanje jedne mistike, Kuberten zasniva na pedagogiji olimpizma upućivanje u olimpijsku filozofiju i praksu: zakletva koju takmičari polažu predstavlja u ovom slučaju jedan od rituala vezanih za ono što je sveto.“ (264)

Kubertenov stav iz 1936.godine da je „potpuni amaterizam“ – „neostvarljiv“, ne znači da se Kuberten pomirio sa postepenom profesionalizacijom olimpijskih igara. On rešavanje pitanja potpunog amaterizma nije smatrao uslovom opstanka olimpizma, ali je rešavanje razvoja profesionalizma, što znači stalnu borbu protiv (neminovnog) prodora novca u sport, smatrao uslovom opstanka olimpizma. Otuda Kubertenovo insistiranje na individualnoj zakletvi kao sredstvu da se spreči da sportisti postanu „cirkuski gladijatori“ i da se sačuva religiozni duh olimpijskih igara. Bulonj pokušava igrom reči da sakrije bit problema i da uspostavi most između Kubertenovog shvatanja olimpizma (amaterizma-profesionalizma) i onoga što se danas dešava na olimpijskim igrama i u „vrhunskom sportu“. Određeni citati iz kasnih Kubertenovih dela koriste se kao sredstvo za pribavljanje legitimiteta današnjim olimpijskim igrama, koje su postale upravo ono što je Kuberten predvideo, ukoliko se dozvoli da novac zagospodari sportom: banalna „vašarska“ zabava. 

Može se reći da je olimpijski pokret, u Kubertenovo vreme, imao dve faze razvoja. U prvoj, do Prvog svetskog rata, osnovni zadatak olimpijskog pokreta je da pospeši kolonijalnu ekspanziju najmoćnijih zemalja Zapadne Evrope. U drugoj fazi, nakon Prvog svetskog rata, osnovni zadatak olimpijskog pokreta je da doprinese konsolidovanju kapitalističkog poretka, što znači da suzbije revolucionarni radnički pokret u Evropi i slobodarsku borbu u kolonijama – da bi postao sredstvo za stvaranje „novog (nacističkog) poretka“. Nakon Drugog svetskog rata, olimpijske igre postaju poprište hladno-ratovske borbe između blokova, kao i sredstvo za izražavanje nacionalnog suvereniteta naroda koji su se u međuvremenu oslobodili kolonijalnog jarma. Već sredinom sedamdesetih postaje očigledno da kapital uzima olimpijske igre u svoje ruke i da postaje neprikosnoveni gospodar olimpijskog pokreta.

Ako uporedimo osnovne principe Kubertenove olimpijske ideje i izazove koje je on postavio pred moderne olimpijske igre – i savremenu olimpijsku realnost, mogli bismo da dođemo do sledećeg zaključka: umesto nacionalnih zastava, na olimpijskim igrama dominiraju simboli kapitalističkih firmi; umesto da se bore za svoju naciju i rasu, sportisti se bore za prestiž svojih firmi-sponzora; umesto crkve, olimpijske igre su postale „vašar“; umesto nacionalne i rasne elite, sportisti su postali „cirkuski gladijatori“; umesto pedagoške (moralne, religiozne), sport dobija profitersku dimenziju; umesto volje za pobedom, naučni timovi, laboratorije, doping, medikamenti – postaju najvažnija razvojna snaga sporta; umesto da se sportska elita regrutuje iz najviših (najbogatijih) društvenih slojeva, sport je „privilegija“ onih koji su na društvenom dnu; umesto da se na olimpijskim igrama iskazuje „superiornost“ bele rase, na njima dominiraju predstavnici „obojenih (nižih) rasa“; umesto da krunišu pobednike, žene su postale glavna „vučna snaga“ u postizanju rekorda; umesto da se „časni čuvari olimpijske ideje“, olimpijski zvaničnici su postali beskrupulozni trgovci koji su od olimpijskih igara napravili show-business i sredstvo za sopstveno bogaćenje…

Novovekovna olimpijska baklja, koju su prvi poneli aristokrate, da bi je predali fašistima, a ovi hladnoratovskim jastrebovima, završila je u rukama olimpijskih trgovaca. Oni koji se najviše zaklinju u Kubertena, postali su grobari njegove olimpijske ideje. Sa Atlantom, Kubertenov olimpizam je doživeo konačni krah.

          Doha, 10.3.1992.

Uprkos jedinstvenom polazištu, kada je reč o očuvanju mita o Kubertenu, između Milerovog i Rioovog pristupa Kubertenu postoje izvesne razlike. One se mogu na pravi način razumeti ukoliko se ima u vidu borba između nemačkih i francuskih građanskih teoretičara za Kubertenovo olimpijsko nasleđe – koja se vodi u kontekstu borbe za nacionalni prestiž.

Moderne olimpijske igre su mitološka nit koja spaja moderno društvo sa antičkom Grčkom, duhovnom kolevkom Zapadne civilizacije. Nije slučajno što su se evropske kolonijalne sile, posebno u vreme njihove kolonijalne ekspanzije, borile da se domognu Olimpije, antičkog olimpijskog svetilišta, i da na taj način dokažu da polažu legitimno pravo na antičku kulturnu baštinu. Bizmark je, svojevremeno, od grčkih vlasti dobio ekskluzivno pravo na iskopavanje u Olimpiji. Njegov posao nastavili su nacisti: Hitler je, iz novčanog fonda koji mu je bio na raspolaganju, finansirao sa 300.000 rajhs maraka arheološka iskopavanja, s tim što je rekonstruisana Olimpija trebalo, kao što smo videli, da budu „spomenik Trećem Rajhu izvan njegovih granica“. Završni radovi na otkopavanju lokaliteta u podnožju Kronosovog brda obaviće se nakon Drugog svetskog rata pod nemačkim okriljem i pod nadzorom jednog od glavnih ideologa nacističkog olimpizma, Karla Dima.

Francuskim olimpijskim nacionalistima preostao je – Kuberten. Međutim, „veliki Francuz“ Pjer de Kuberten, kada je dospeo do najviših olimpijskih vrhova, celokupnu svoju pisanu zaostavštinu poverava nacistima, imenujući ih za čuvare njegove olimpijske ideje. U proleće 1937.godine Kuberten piše vladi Trećeg Rajha: „Nisam uspeo da završim ono što sam želeo. Smatram da bi Centar za olimpijske studije pomogao, više nego išta drugo, da se očuva i razvije moje delo, kao i da se sačuva od izvitoperenja kojem će, bojim se, biti izloženo.“ (247)  Bio je to šamar Kubertenovoj „voljenoj Francuskoj“ koji i danas odzvanja u glavama francuskih nacionalista. Reakcije su različite: neki, poput profesora Rioa, zavlače glavu u pesak; drugi, poput kulturnog poslanika zvanične Francuske Bulonja, proglašavaju Kubertena „šizofreničarem“.

Bulonjova panična upozorenja da se ne sme dozvoliti da „nacistički vuk“ Karl Dim bude proglašen za izvršioca Kubertenovog olimpijskog testamenta ostala su, bar što se tiče Međunarodnog olimpijskog komiteta, uzaludni vapaj. „Izabrani tekstovi“, koji su sastavljeni i izdati pod njegovim pokroviteljstvom, poslužili su za veličanje Karla Dima kao legitimnog naslednika Kubertenovog olimpizma. Evo kao profesor Miler završava predgovor II tomu „Izabranih tekstova“: „Uprkos zvaničnim pozivima, Kuberten nije prisustvovao ni Olimpijskim igrama iz 1928. u Amsterdamu, ni onima iz 1932. u Los Anđelesu. Inicijativa Karla Dima povodom Olimpijskih igara iz 1936. da organizuje prenos olimpijske baklje potpuno odgovara njegovim shvatanjima. Njegova nadahnuta poruka nosiocima baklje od Olimpije do Berlina može biti shvaćena kao sastavni deo njegovog olimpijskog testamenta.

Najvažnije olimpijsko svedočanstvo iz njegovih poslednjih godina je njegova rasprava o ’Filozofskim osnovama modernog olimpizma’, koja je emitovana na radiju 1935.godine. Kuberten je tako započeo seriju internacionalnih emisija o Berlinskim olimpijskim igrama iz 1936.godine. On je u sažetom obliku još jednom izložio ideje o modernom olimpizmu koje je decenijama razvijao. One se mogu sažeti u tri sledeća načela:  

1.      ’Slaviti olimpijske igre znači pozivati se na istoriju.’

2.     ’Olimpijska ideja nije sistem, nego duhovni i moralni stav.’

3.     ’Moja nepokolebljiva vera iz mladosti i kasnijeg doba bila je i ostala životvorni princip moga rada.’

Kuberten je, izdaleka, sa pažnjom pratio odvijanje Olimpijskih igara iz 1936.godine. Njene umetničke forme nosile su pečat njegovog uticaja, što pokazuje izvođenje Betovenove ’Ode radosti’ prilikom posebne manifestacije u predvečerje otvaranja igara.

Uprkos ondašnjim žučnim raspravama o politizaciji i komercijalizaciji olimpijskih igara i sporta, njegova vera u budućnost olimpizma ostala je nepokolebljiva sve do njegove smrti, 2.09.1937. u Ženevi. Kao što je u svom testamentu tražio, njegovo srce je 26.marta 1938.godine bilo u Olimpiji ugrađeno u mramorni spomenik koji je podignut u znak sećanja na ponovno uspostavljanje olimpijskih igara, nekoliko koraka od antičkog stadiona. Međunarodna olimpijska akademija (A.I.O.), o kojoj je Karl Dim razmišljao za vreme ceremonije polaganja srca, smeštena je u njegovom neposrednom susedstvu. Njeno osnivanje u 1961.godini bilo je zajedničko delo Grka Jana Ketseasa (Jean Ketseas) i Karla Dima. Ona ovekovečuje olimpijsko nasleđe Pjera de Kubertena.“ (248)

U predgovoru Kubertenovim tekstovima i intervjuu u kojima Kuberten veliča nacističke Olimpijske igre i Hitlera, Miler kaže i to da je Kuberten, iz svog boravišta u Lozani, „aktivno učestvovao“ u pripremama za XI olimpijske igre. On je bio „u bliskom kontaktu sa Karlom Dimom“, koji je bio spiritus rector olimpijskog pokreta u Nemačkoj. Kubertena i Dima su, po Mileru, zbližile „iste težnje u sportskoj pedagogiji“ i „isti pogledi o umetničkoj i svečanoj formi“ koja je trebalo da bude realizovana na Berlinskim igrama. Inače, njihovo zbližavanje započinje 1913.godine u vreme pripremanja Igara za koje bilo predviđeno da se 1916.godine održe u Berlinu. (249) 

Na Kubertenovo „aktivno učešće“ u pripremanju nacističkih Olimpijskih igara upućuje i Kubertenov tekst „Olimpizam i politika“ („L’Olympisme et la politique“) u kome pozdravlja „Izjavu“ („Déclaration“) koju je Baje-Latur dao nakon povratka iz Nemačke – u koju je otišao da bi „proverio“ opravdanost brojnih upozorenja da nacistički režim neprestano krši olimpijsku Povelju. Konstatujući da iskazane brige za ono što se dešava u nacističkoj Nemačkoj „nisu ni sasvim spontane ni iskrene“, Kuberten naglašava da je Baje-Latur opravdano „žigosao“ nastojanje da se „olimpijske snage stave u službu izbornih interesa“. Na taj način je, po Kubertenu, odbijen još jedan „nepošteni napad“ koji je usmeren protiv Berlinskih olimpijskih igara. (250)

I Miler ukazuje na „principijelni“ (nepolitički) Kubertenov stav kada je reč o njegovom odnosu prema Berlinskim olimpijskim igrama, i olimpijskim igrama uopšte: „U svojoj novogodišnjoj poruci iz 1936. koja je objavljena u „Revue Sportive Illustrée Belge“ Kuberten bez dvoumljenja određuje svoj stav prema uticajima politike na sport. On se odlučno suprotstavlja olimpijskom bojkotu koji je planiran u SAD za 1936. i podržan u Francuskoj.“

„Olimpijski princip“, nastavlja Miler, „ne sme, po Kubertenu, da podlegne uticaju prolaznih pojava i mora ostati nezavistan od trenutnih političkih zbivanja.“ (251) Miler se poziva na Kubertenov intervju iz „Le Journal“-a od 27.avgusta 1936. godine, u kome Kuberten ističe da je „veličanstveni uspeh Berlinskih igara krasno poslužio olimpijskoj ideji“; suprotstavlja se tvrdnjama da su Berlinske olimpijske igre bile zloupotrebljene od strane nacista u političke svrhe; i oduševljava se „hitlerovskom snagom i disciplinom“ koje su dominirale na Igrama.

Na Kubertenov „nepristrasni“ odnos prema Berlinskim igrama upućuje i njegov intervju koji je 4. septembra 1936.godine objavljen u magazinu „L’Auto“. Evo kako je Kuberten reagovao na komentar Fernanda Lomacija (Fernand Lomazzi) da su Berlinske olimpijske igre bile „propagandna politička manifestacija“: „Objavljeno je da su Berlinske olimpijske igre s tehničkog gledišta bile potpuni uspeh. Mogao bih odgovoriti da mi je to dovoljno. To ne bi bilo objašnjenje. Svakako, sportska strana mora biti dominirajući element igara, ali ja mislim da ne bi trebalo imati igre bez elementa strasti koji je jedini u stanju da im da značenje koje one mora da imaju. Ja sam uvek tražio ovu strasnu razdraženost, ja sam je hteo, prizivao svim svojim snagama. Jer takmičarski sport, po sebi, nije obična stvar koja se može prilagoditi skučenim i sitničavim pravilima. Shvatimo, olimpijske igre su žestoka, divlja borba kojoj ne odgovaraju druga do žestoka bića. Okružiti ih atmosferom konformističke slabosti bez strasti i neumerenosti, značilo bi unakaziti ih, oduzeti im svaku posebnost. A da ne govorimo o igrama na kojima je dopušten pristup ženama i  omladini, uopšte slabima. Za njih postoji drugi oblik sporta, telesno vaspitanje koje će im dati zdravlje. Ali za igre, moje igre, hoću jedan dugi krik strasti, ma kakav bio. U Berlinu se drhtalo za ideju o kojoj nije na nama da sudimo, ali koja je bila strasni izazov koji stalno tražim. Tehnički deo je, s druge strane, organizovan sa svom potrebnom pažnjom i Nemcima se ne može pripisati sportsko nepoštenje. Kako hoćete da se u takvim uslovima odreknem slavljenja XI olimpijade? Jer, isto tako, ta glorifikacija nacističkog režima bila je emocionalni šok koji je omogućio ogroman razvoj koji su postigli.“ (252) Žan-Mari Brom (Jean-Marie Brohm) sa pravom primećuje: „Nacistička strast kao intelektualni stimulans olimpizma! Fašistička pomama, antisemitska mržnja, teutonski patos, nacistička simbolika kao strasna razdraženost Igara!“ (253)

Interesantno je i Milerovo objašnjenje zbog čega nisu održane Olimpijske igre u Tokiju 1940.godine. Razlog je „kinesko-japanski rat“ koji je, „nažalost“, sprečio održavanje Igara u Tokiju. (254) Pre svega, fašistički Japan je, nakon istupanja iz Društva naroda, odbio da organizuje Olimpijske igre da bi imao odrešene ruke za nove kolonijalne pohode. Japanski fašisti su, dakle, bili ti koji su sprečili održavanje Olimpijskih igara u Tokiju. Za članove MOK-a „japansko-kineski rat“ (napad fašističkog Japana na Kinu) sasvim sigurno nije bio prepreka za održavanje Olimpijskih igara u Tokiju. Inače, stvarno je „za žaljenje“ to što fašistički Japan nije pružio svetu još jedan impresivni „pacifistički“ olimpijski spektakl, poput onoga koji su nacisti organizovali u Berlinu. To je, bez ikakve sumnje, nenadoknadivi gubitak za olimpijski pokret.

Kuberten je sa oduševljenjem pozdravio dodeljivanje Olimpijskih igara fašističkom Tokiju. Uz usklik „Olimpizam prodire u Aziju!“, Kuberten iskazuje poštovanje „japanskoj imperiji“ nazivajući civilizaciju koju ona predstavlja „jednom od najslavnijih“ među azijskim civilizacijama. Nju je olimpijski plamen, po Kubertenu, trebalo da poveže sa helenskom civilizacijom, kao „najčasnijom“ među ervopskim civilizacijama. (255) Put do helenske civilizacije vodio je, naravno, preko nacističke Nemačke.

U kontekstu rasprave o Kubertenovom odnosu prema nacističkim Olimpijskim igrama bilo bi interesantno razmotriti i pitanje Kubertenovog „pacifizma“. Tu nam „Izabrani tekstovi“ neće puno pomoći, ali to može učiniti priznati „kubertenolog“ Iv-Pjer Bulonj. Po njemu, „potpuno je očigledno“ da su olimpijske igre za Kubertena bile primirje. Kao potvrdu za svoju tezu Bulonj navodi Kubertena: „U pravilnim, u tu svrhu tačno utvrđenim vremenskim razmacima, privremeno bi svađe i prepirke bivale prekinute, a nesporazumi zaboravljeni. Ljudi nisu anđeli i ne mislim da bi čovečanstvo nešto dobilo kada bi većina njih to postali. Ali stvarno je jaka ličnost onaj čovek koji poseduje volju dovoljno snažnu da bi samog sebe i zajednicu kojoj pripada primorao da za kratko vreme potpuno zaboravi na svoje interese ili na strasne želje za gospodarenjem ili posedovanjem, ma koliko one inače bile opravdane. Što se mene tiče, ne bih imao ništa protiv toga da vidim kako usred rata sukobljene vojske obustavljaju za kratko vreme ratne operacije iz poštovanja prema poštenim i viteškim duhom prožetim sportskim igrama koje bi bile organizovane za vreme tog primirja.“ (256) 

Ovaj tekst sasvim jasno govori o tome da su, za Kubertena, ratni sukobi ne samo neminovna sudbina čovečanstva, već i da za čovečanstvo ne bi bilo dobro kada bi zavladao mir. Umesto da se, posle svega što su ratne strahote „donele“ čovečanstvu, suprotstavi Kubertenovim antropološkim razmatranjima, koja su samo opravdanje za njegov ratno-huškački fanatizam, Bulonj konstatuje da je Kubertenova ideja o prekidu ratnih sukoba, da bi se održale sportske igre, „nažalost potpuno neostvarljiva“! I stvarno, koliko bi svet bio srećniji kada bi predstavnici zaraćenih strana odigrali fudbalsku utakmicu, pre nego što nastave da  kolju jedni druge i uništavaju ono što je od sveta još preostalo! Kamo sreće da su, na primer, Poljaci održali atletski susret sa Nemcima, pre nego što će ovi da unište Varšavu i pobiju milione Poljaka! Ili Jevreji sa „arijevcima“, pre nego što će ovi da ih pošalju u gasne komore! Ili Amerikanci sa Japancima pre nego što će da bace atomske bombe na japanske gradove i pobiju na desetine hiljada dece! Bio bi to pravi trijumf Kubertenovog „pacifističkog“ duha!

Fanatični anti-pacifizam predstavlja jedan od kamena temeljaca Kubertenove olimpijske ideje. Najbliži u oceni Kubertenovog „pacifizma“ bio je ideolog nacizma Karl Dim, Kubertenov saborac koga Kuberten, u svom govoru sa kojim su okončane nacističke Olimpijske igre, naziva „genijalnim prijateljem“. U svom delu „Olimpijska ideja u novoj Evropi“ (fašističkoj, naravno), Dim konstatuje: „U modernom dobu oživeo je ovaj militaristički duh olimpijskih igara. Kuberten, njihov obnovitelj, imao je vojničku krv u svojim venama. On se gnušao pacifizma i svih nebuloznih utopija o miru. Njegova pedagoška, istorijska, politička dela nam ukazuju na jedan neustrašivi karakter, onaj pravog ratnika.“ (257)  

Koliko je Kuberten bio fanatični militarista pokazuje i njegov ratno-huškački stav koji je objavljen u zvaničnom časopisu MOK-a „Revue Olympique“ u septembru 1913.godine, koji inače predstavlja jedan od najvažnijih postulata njegove pedagogije: „Kontakt sa oružjem čini mladića čovekom. Divna tradicija koju su uspostavili Nemci i iz koje izvire svo viteštvo.“ (258) Tek što je okončan Prvi svetski rat, koji je usmrtio i osakatio milione mladih ljudi, Kuberten drži u Lozani, februara 1918.godine, govor u kome, između ostalog, kaže da je istorija omogućila Francuskoj da u zadnjih četrdeset godina zabeleži „najdivniju od kolonijalnih epopeja“ i da „vodi omladinu preko opasnosti od nekog pacifizma i neke slobode dovedene do ekstrema“ sve do mobilizacije iz avgusta 1914, „koja će ostati jedan od najlepših spektakala koji je demokratija dala svetu“. (259)  

Jedan od osnovnih razloga što građanski teoretičari uporno nastoje da Kubertenovu olimpijsku ideju izvuku iz istorijskog konteksta u kome je nastala i da je odvoje od njegovih političkih stavova i političke prakse, je taj što je Kuberten nastojao da od sporta (olimpijskih igara) stvori efikasno oruđe za očuvanje vladajućeg poretka. Kubertenova pedagogija nije usmerena na menjanje društvenih odnosa, već na onemogućavanje čoveka da menja vladajuće društvene odnose. Kuberten nastoji da od detinjstva osakati čoveka tako što će u njemu ubiti slobodarsku samosvest i ljudsko dostojanstvo, i na taj način kritički i vizionarski um. Nije slučajno što se Kuberten sa takvom žestinom suprotstavlja duhovnom razvoju mladih pre nego što su stekli karakter „uzornog“ građanina. Kuberten i bukvalno udara čoveka u glavu. Otuda on insistira na boksu kao glavnom i nezamenljivom sredstvu za vaspitanje mladih. Udarci u glavu trebalo je da unište impulse ljudskog, podlogu na kojoj se razvija mladalačka mašta.

U predgovoru knjige, koju će objaviti njegov profesor mačevanja 1890.godine pod naslovom „Moja metoda“ („Ma Méthode“), Kuberten objašnjava zbog čega voli boks: „Boks je struggle for life, predstava borbe za život; čovek pažljivo bira svoj trenutak, odabira mesto i tras! – upućuje svome protivniku udarac pesnicom u koji ulaže svu svoju snagu i odlučnost. Kakvo zadovoljstvo! – a o korisnosti jedne takve vežbe ne treba ni govoriti.“ (Pod.P.d.K.) (234)

 Boks je (zajedno sa veslanjem), po Kubertenu „prvi“ i „temeljni“ sport, „osnov efikasne i racionalne kulture“ (235) koji deca treba da počnu da upražnjavaju, „za razliku od većine drugih vežbi“, „već od osme i devete godine“. (236)  Kada govori o boksu, Kuberten nema u vidu samo „engleski boks“, u kome se udarci zadaju pesnicama, već i „francuski boks“, u kome se udarci zadaju i nogama. Interesantno je da Kuberten u boksu vidi osnovno sredstvo za vaspitanje kako dečaka, tako i devojaka, s tim što one treba da upražnjavaju nešto „blaži“ boks. Do razdvajanja dolazi u pubertetu kada dečaci počinju da se bave ragbijem, po Kubertenu „muškim sportom par excellence“, a devojke onim oblicima telesnog vežbanja koji neće ugroziti obavljanje onih uloga za koje su one biološki predodređene. (237) Kuberten je do te mere bio opsednut boksom, da je izmislio novu sportsku disciplinu, „boks na konjima“, i sastavio pravila za nju. Čudi da ova „genijalna“ Kubertenova ideja nije oživotvorena na olimpijskim igrama.

Da je boks, taj po Kubertenu „divni muški sport“, (239) bio neprestana inspiracija za Kubertenov maštoviti duh, pokazuje i njegovo zalaganje da se zvanični programi izvođenja IX Betovenove simfonije, posebno njeno „jedinstveno finale“, dopune predstavom u kojoj će biti izvedeno „nekoliko divnih napadačkih bokserskih stavova“. (240) Ova Kubertenova manija, da Betovenovo delo koristi kao dekor za sportska takmičenja, na najgori način će se ispoljiti na nacističkim Olimpijskim igrama u Berlinu, kada su nacisti, na Kubertenov zahtev, IX Betovenovu simfoniju uvrstili u „kulturni program“ Igara.

Kuberten smatra da telo mora u potpunosti da bude podređeno zahtevima volje – to je nit koja spaja današnji „vrhunski sport“ sa Kubertenovom pedagogijom. U članku posvećenom telesnom obrazovanju u XX veku, iz novembra 1902.godine, Kuberten konstatuje da srednjovekovno mučenje sopstvenog tela ima „humaniji“ i „plemenitiji“ uzrok nego što se to, u pojedinim književnim delima, prikazuje. Radi se, naime, o „potrebi duše da muči telo da bi ono bilo pokornije“. Kao uzor za pedagogiju XX veka Kuberten navodi „svetog“ Kolombana („saint“ Colomban) koji „u ponoć silazi na zaleđeno jezero“, ili se „šiba koprivama“ i to u prvom redu ne zato „da bi obezbedio mesto na nebu“, već „da bi očuvao u sebi divnu energiju iz koje je njegovo delo proisteklo i pružilo mu ohrabrujuću predstavu“. (241) Mazohistički spektakli, koje nam preporučuje Kuberten, uveliko su ovladali „vrhunskim sportom“ i olimpijskim igrama. Doduše, motivi su nešto banalniji (novac, naravno), ali je volja za pobedom i za postizanjem rekorda do te mere „ojačala“, da je u stanju da uništi telo da bi se ostvario postavljeni cilj. Jezuitski fanatizam „svetog“ Kolombana je dečija igra u odnosu prema samo-destruktivnom fanatizmu današnjih „vrhunskih sportista“.

Na prirodu Kubertenove pedagogije upućuje i njegov tekst „Izvori i granice sportskog progresa“ („Les sources et les limites du progrès sportif“) koji je, povodom nacističkih Olimpijskih igara, objavljen u junu 1936.godine u berlinskom listu „BZ am Mittag“. Savetujući nacistički režim kako da od „arijevaca“ stvori „lepu sportsku rasu“, Kuberten zaključuje: „Društveni mir nije građanski mir, to je poredak. Može se vladati pod veoma različitim političkim poretcima; ali se neće vladati u institucijama ako se prvo ne vlada u glavama. Zato moderni progres ima pre svega pedagošku suštinu.“ (242) „Vladati u glavama“, to je credo Kubertenove olimpijske pedagogije. Ono što mnogi Kubertenovi tumači svim silama nastoje da prikriju, Kuberten, u obraćanju nacistima, jasno saopštava.

Kubertenova olimpijska pedagogija započinje sa „mišićavim telom“ Tomasa Arnolda, a završava sa „gvozdenim telom“ Hitlerovih „arijevaca“. Ovde treba ukazati na Blohovo upozorenje, da telesna obuka mladih bez intelektualnog obrazovanja ne znači drugo nego proizvođenje „mesa za topove“. Drugi svetski rat je na stravičan način dokazao istinitost tog stava. U današnjem vremenu, „ramboizam“ predstavlja (doduše nešto banalniju) verziju Kubertenove muskularne pedagogije.

Ukoliko, u prosuđivanju o Kubertenovom „humanizmu“, pođemo od osnovnih ideja Francuske građanske revolucije („Sloboda“, „Jednakost“, “Bratstvo“), kao temelja modernog humanizma, teško da bi Kubertenova pedagogija mogla da bude uvrštena u humanističko nasleđe modernog društva. „Pravo na slobodu“ nije, za Kubertena, osnovno ljudsko pravo: osnov i izvorište svih prava čoveka je „pravo jačega“. Što se tiče „jednakosti“, Kuberten tvrdi da je „zakon nejednakosti najstariji i osnovni društveni zakon“ protiv koga je besmisleno boriti se. „Bratstvo“, po Kubertenu, „nije za ljude, nego za anđele“. Izvorna „prava čoveka“ (droits de l’homme), bez kojih nema moderne individue, a samim tim ni modernog društva, nemaju za Kubertena nikakav značaj. Što se tiče „prava građanina“ (droits de citoyen), za Kubertena nije građanin konstitutivni segment društva, već je to rasa, nacija i porodica. U Kubertenovoj olimpijskoj filozofiji nema mesta za emancipovanog građanina, što znači ni za emancipovano građansko društvo.

Kuberten nije stvorio svoju olimpijsku filozofiju polazeći od izvornih humanističkih ideja građanskog društva, već od egzistencijalne logike monopolističkog kapitalizma – u imperijalističkoj fazi njegovog razvoja. Na samom početku njegovog olimpijskog puta, 1894.godine, Kubertenova ideja-vodilja je „činjenica“ da u postojećem svetu „nije uspostavljena vladavina duha“. (243)  Desetak godina kasnije Kuberten ponavlja: „Nije više Minerva, boginja mira i mudrosti, ta koja vlada svetom, već je to Merkur, bog preduzimljivosti, kretanja i trgovine“. (244) Isto tako, Kuberten polazi od „činjenice“ da su „sve nacije naoružane do zuba“ i da „ta tendencija hvata sve više korena“. (245) Istovremeno, Kuberten ističe da „borba za život“ nije karakteristika samo današnjeg sveta, već da će ona sasvim sigurno vladati i u sutrašnjem svetu „uprkos svim lepim projektima o društvenoj organizaciji i kolektivističkoj harmoniji“. (246)  Kubertenova olimpijska ideja i olimpijska praksa nije trebalo da otvore prostor humanističkim potencijalima građanskog društva, nego militantnom kapitalu koji je nastojao da pokori svet. Slatkorečive fraze olimpijske gospode (Kubertenova „Oda sportu“, na primer) trebalo je da pribave „humanistički“ legitimitet bespoštednim osvajačkim pohodima kolonijalnih sila. Kuberten povremeno „napušta“ postojeći svet i vraća se u prošlost da bi pronašao pogodan gradivni materijal za svoju olimpijsku ideju. Antička (robovlasnička, rasistička) Grčka se, pri tome, pojavljuje kao nepresušni izvor njegovog „humanizma“. Kubertenov stav o Francuskoj građanskoj revoluciji, da se samo „forma promenila“, a da je „suština ostala ista“, pokazuje koliko je Kubertenu bilo stalo do bitno novih, humanističkih prostora koje je otvorila Francuska građanska revolucija. 

Ovde bi se moglo postaviti i pitanje kako se može nazivati „humanistom“ čovek koji pomoću sporta, odnosno, „korisne pedagogije“, nastoji da ovekoveči poredak za koji sam kaže da počiva na nepravdi? U vezi s tim, kako se može odvojiti Kubertenova „humanistička“ olimpijska ideja od njegove podrške kolonijalizmu, od njegovog rasizma, agresivnog nacionalizma, diskriminacije žena, fanatičnog militarizma, aristokratskog elitizma, antiintelektualizma, od njegovog priklanjanja fašizmu u danima kada se odlučivalo o sudbini čovečanstva?

Profesor Rio završava porikazivanje i analizu Kubertenovog dela Kubertenovim radom iz aprila 1927.godine („De la transformation et de la diffusion des études historiques: caractéres et conséquences“) koji će on uputiti atinskoj Akademiji. Preko stotinu članaka, govora i eseja iz poslednje dekade Kubertenovog života, u kojoj je izvršio rekapitulaciju svog olimpijskog stvaralaštva i napisao filozofske i pedagoške rasprave koje imaju izuzetan značaj za razumevanje njegovog olimpizma, neće biti predmet ozbiljnijeg Rioovog razmatranja. Razlog je jednostavan: to je period u kome je Kuberten otvoreno stao na stranu nacista.

U svom predgovoru Kubertenovim tekstovima koji se odnose na „narodno prosvećivanje“ („éducation populaire“) Žorž Rio kritikuje tehnologiju koja je, u nastojanju da bude što efikasnija, zaboravila na suštinu čoveka. Kuberten je, po njemu, bio taj koji je, od početka svog „vaspitnog poduhvata“, shvatio da vreme traži takvu etiku i takvu reformu obrazovanja koja će svakome omogućiti da se slobodno realizuje u svojoj celokupnosti. Tokom čitavog života Kuberten će „strasno raditi na razvoju Narodnog univerziteta koji će biti u stanju da svakom pruži mogućnost za usavršavanje“. „Tekstovi koji slede“, konstatuje na kraju Rio, „omogućavaju da se shvati sva plemenitost pedagoškog poziva autora“. (229)

Već iz prvog teksta koji sledi može se zaključiti o kakvoj se, zapravo, „plemenitosti“ radi. Kuberten, naime, oduševljeno pozdravlja otvaranje za širu javnost sportske dvorane „Toynbee Hall“, koja se nalazi u istočnom delu Londona, u kraju Vajtčepel (Whitechapel), ime, koje je po Kubertenu, postalo u Engleskoj „sinonim za bedu i siromaštvo“. (230) Šta će jedna takva dvorana u sirotinjskoj četvrti? Kuberten: „Ovde, naprotiv, treba najpre dokazati da je neko vredan poštovanja; uvažavanje je individualno, a ne opšte. Mladi su primorani da na svojim bližnjima dokažu svoju sopstvenu superiornost. To je velika stvar, jer kada se prizna superiornost, tim pre će biti prihvaćena. Istina je da je za to potreban svakodnevni kontakt, to boravište koje je suština Tynbee Hall-a. Radnici koji su tamo ušli (a ima ih već puno) napustili su mnoga predubeđenja o svetu, kome se nikada nisu približili i o kome su imali najfantastičnije ideje.“ (Pod.P.d.K.) (231) Umesto da se bori da se iskoreni beda i siromaštvo, „plemeniti“ Kuberten nastoji da iskoristi sport da „vaspita“ radnike da poštuju svoje gospodare i pomire se sa bedom i siromaštvom!

Nakon Prvog svetskog rata, u vreme razvoja revolucionarnog radničkog pokreta u Evropi i raspada građanskih institucija Kuberten, uplašen za sudbinu kapitalizma, teško optužuje buržoaziju: „Kapitalistička buržoazija rizikuje da skupo plati sebičnu računicu koja ju je navela da uspostavi demokratiju. Ona nikada nije htela da pomogne radničkoj klasi da stekne druga znanja osim onih koje njenu službu mogu učiniti produktivnijom povećavajući njene proizvodne sposobnosti. Ona joj je čak zabranjivala pristup onim nepristrasnim znanjima koja, kako to divno kaže sveštenik Vagner (Wagner), daju ’pristup uzvišenom životu’. Ona je stvorila duhovno bogatstvo i postavila oko njega straže da bi sačuvala monopol.

Rezultat toga je da je sada kultura u opasnosti. Uspostavljanjem radničkih vlasti, one će biti ovlašćene da čuvaju trezor sa čijim sadržajem nikada nisu bile u dodiru i koji rizikuje da bude uništen u njihovim nestručnim rukama. Tako bi moglo propasti, opet greškom do juče privilegovanih, nasledstvo sakupljeno naporom tolikih generacija.

Da li je prekasno da se zaštitimo od jedne tako strašne neizvesnosti? Nema sumnje da je veoma kasno a, osim toga, malobrojni su oni koji uočavaju ovu opasnost i nameravaju da je se reše. Ovo nije prilika da se izloži šta može biti korisno učinjeno uz pomoć sredstva kao što su narodni univerziteti. Predlažem da se to uskoro učini. Ali, u pedagogiji se ne razmatra samo moždana strana; postoji i telesna strana. Vreme nalaže da se svoj omladini otvori ono područje sportske aktivnosti gde su uspostavljeni radost, mir i jednakost i koje putem toga može postati pogodan teren za uspostavljanje socijalnog mira. Jer se gubi iz vida da društveni sukobi nisu rođeni samo pod udarom oprečnih, teško pomirljivih, interesa, već se velikim delom pojavljuje pod teretom tuge, gneva i nakupljenih uvreda. Ništa nije tako pogodno kao sport da se mladi izleče od tih rana.

’Svi sportovi za sve’. To je ono što sada hoćemo da organizujemo uz pomoć naprednih opština i velikih radničkih udruženja. Govori se o ’proleterskom olimpizmu’. Mene taj naziv ne plaši. Apel koji sam još početkom ove 1919.godine uputio mojim kolegama naišao je, prvenstveno u Americi, na najtopliji doček, a Internacionalni komitet (olimpijski, prim.aut.) odlučio je da u 1921, u Lozani, organizuje opšti kongres popularnih sportova čiji program se proučava i koji će biti utvrđen na našem skupu u Anversu. Prema našem starom običaju, mi ostajemo uporni praktičari za koje teorija nema vrednosti ukoliko ne može odmah da se primeni u praksi.“ (Pod.P.d.K.) (232)

U svojoj „brizi“ za „duhovni razvoj“ radnika Kuberten ide dotle da sastavlja detaljni program za njihovo obrazovanje. On postaje stručnjak za gotovo sve oblasti ljudskog znanja: istorija, filozofija, prirodne nauke, umetnost… U njegovom programu nalazimo pitanja koja treba obraditi u okviru tema kao što su zvezde, matematika, zemlja, voda, vazduh, vatra, minerali, biljke, agrikultura, životinje, čovek, elektricitet, mašine, industrija, trgovina, transport, zakoni… Naravno, sve je to fasada. Ono čemu je Kuberten stvarno težio bio je obračun s kritičkim umom i s političkom borbom radnika, što znači depolitizaciji radnika u kritičnim trenutcima za kapitalizam. U odeljku „Kritika i euritmika“ prva rečenica glasi: „Kritički duh: mir (društveni, naravno, prim.aut.) prethodni uslov“. Druga lekcija: „Saradnja između volje i telesnog treninga uspostavljanja telesnog i mentalnog mira.“ (233)

Iz svog programa za obrazovanje radnika Kuberten je izbacio sve ono što se ne uklapa u njegovo viđenje sveta. „Kulturno nasleđe čovečanstva“ svodi se, zapravo, na vladajuću ideologiju. Ovo pitanje je interesantno i zbog toga što Kuberten, borac za „kulturno nasleđe čovečanstva“, nema ni jednu kritičku reč za nacističke piromanske rituale na kojima su spaljeni milioni knjiga, među kojima i ona dela bez kojih se ne može zamisliti kultura modernog doba. Kuberten svodi radnike na primitivce koji će uništiti kulturna dobra čovečanstva, a veliča naciste koji su ta dobra sistematski uništavali. Da li se radi o Kubertenovoj nedoslednosti, koja se može objasniti političkim motivima, ili je reč o doslednom pridržavanju načela da samo ono što odgovara interesima vladajućeg poretka spada u „kulturno nasleđe čovečanstva“?  

U navedenoj „borbi za radnike“ Kuberten nigde ne polazi od prava radnika kao ljudi i građana na obrazovanje i u tom kontekstu od njihovog prava da se legalnim političkim sredstvima izbore za ono što im i po zakonu pripada. Kuberten svodi ljude koji žive od svog rada, najamnike kapitala, na „radničku klasu“ i na taj način im ukida elementarna ljudska i građanska prava. Odnos između kapitalista i radnika Kuberten pokušava da svede na odnos koji je postojao između feudalnog gospodara i kmeta. Otuda za njega „milosrđe“ kapitalista predstavlja osnovno i jedino izvorište „prava“ radnika.

Ovo je izuzetno značajna dodirna tačka između Kubertenove „plemenite“ pedagogije i (isto tako „plemenite“) pedagogije bivših birokratskih režima „realnog socijalizma“. Nisu radnici ti koji, kao ljudi, imaju pravo da se obrazuju, već je država (vladajuća birokratska oligarhija) ta koja im „daje“ pravo na obrazovanje, kao i programe obrazovanja. U tom kontekstu, ni Kuberten ne govori o pravu radnika na samoobrazovanje, tačnije, o pravu radnika da uzmu učešće u kulturnom životu i da stvore svoj pogled na svet koji proističe iz njihovog društvenog položaja i koji je usmeren na ukidanje sveta nepravde. Osnovni smisao Kubertenovih „radničkih univerziteta“ bio je (kao i u „realnom socijalizmu“) da „vaspitaju“ radnike da, bez obzira na njihov stvarni društveni položaj, ostanu lojalni vladajućem poretku. Strah da će radnici uništiti klasni poredak, za koji sam Kuberten kaže da je „nepravedan“, pravi je razlog za njegov „dušebrižnički“ odnos prema radnicima, a ne solidarnost sa potlačenima. Ono zašta se Kuberten zalaže još od svog „Program“-a („Un programme: Le Play“) iz novembra 1887.godine, je da „vladajuće klase“ (aristokratija i buržoazija) budu „milostivije“ prema radnicima – da bi ublažili njihovo nezadovoljstvo i na taj način obezbedili njihovu nesmetanu eksploataciju.

Što se tiče „proleterskom olimpizma“, Kuberten je imao priliku da bira između Narodne olimpijade („Olimpiada popular“), koju će u leto 1936.godine u Barseloni da organizuju iberijski radnici u znak protesta protiv nacističkih Olimpijskih igara – i Berlinskih olimpijskih igara. Kuberten se otvoreno stavio na stranu nacista, nazivajući pogrdnim imenima sve one koji su pozivali na bojkot nacističkih Olimpijskih igara. I dok su u Berlinu, uz zvuke fanfara, odjekivali Kubertenovi hvalospevi nacističkoj Nemačkoj i Hitleru (u njegovom govoru koji je emitovan na zatvaranju Berlinskih olimpijskih igara), u Španiji su se Frankove fašističke falange, uz obilatu pomoć Hitlera i Musolinija, krvavo obračunavale s radnicima, borcima za Republiku.

Pođimo od Milerovog komentara Kubertenovog teksta koji je 1931. godine objavljen pod naslovom „Sportska kolonizacija“: „U svom članku napisanom za B.I.P.S. (Bureau International de Pédagogie Sportive, prim.aut.) Kuberten ocenjuje uspeh olimpijskog pokreta u vezi sa propagandom sporta. Reč ’kolonizacija’ ni u kom slučaju ne treba da stvori utisak da je Kuberten zastupao ’rasističko’ stanovište. Naprotiv, on ističe, u zapisu iz 1912. godine da tu ne treba da dođe do pobede jedne rase nad drugim rasama.“ (211)

O čemu se zapravo radi u „Sportskoj kolonizaciji“ vidi se odmah na početku teksta. Podržavajući odluku MOK-a iz 1923.godine da „osvoji“ Afriku i uspostavi „Afričke igre“, Kuberten smatra pogrešnim stav, koji je iznet u „Revue Olympique“ u januaru 1912.godine, „da bi pobeda potčinjene nad vladajućom rasom mogla poprimiti opasan značaj i rizikuje da od strane lokalnog javnog mnenja bude iskorišćena kao ohrabrenje za pobunu“. Odmah zatim, Kuberten dodaje: „Nemci se nisu plašili da u svojim kolonijama, dobro opremljeni, uvedu sport među urođenike; Englezi u Indiji nisu mnogo potstrekavali taj pokret, ali mu se nisu suprotstavljali. Italija je sa blagonaklonošću prihvatila ideju nemajući dovoljno vremena da o njoj mnogo razmišlja. Francuska je bila ta koja joj se suprotstavila. Alžir je lišen časti da svečano otvori Afričke igre.“ (212)

Kuberten, u vreme krize kapitalizma nakon Prvog svetskog rata, traži od kolonijalnih sila da dozvole (a ne da priznaju pravo!) kolonijalizovanim narodima („nižim rasama“) da se bave onim sportovima koji ne mogu da doprinesu ugrožavanju uspostavljenog kolonijalnog poretka (da budu obuka ili potsticaj za oslobodilačku borbu porobljenih naroda), kao i da učestvuju, pod patronatom kolonijalnih vlasti a ne kao suvereni narodi, na olimpijskim igrama i drugim međunarodnim takmičenjima. Ovde treba potsetiti na izuzetno značajan tekst, kada je reč o Kubertenovom shvatanju odnosa između sporta i kolonijalizma, koji je 1912.godine objavljen pod naslovom „Sportovi i kolonizacija“ . Sasvim je izvesno da su redaktori „Izabranih tekstova“ imali taj spis pred sobom (pojavio se i 1913. godine u zbirci Kubertenovih tekstova koja nosi naziv „Essais de Psychologie Sportive“, iz koje je više tekstova uvršćeno u „Izabrane tekstove“), ali se za njega nije našlo mesta. U njemu Kuberten detaljno razrađuje svoju tezu da „sport, dakle, može da igra ulogu u kolonizaciji, i to inteligentnu i efikasnu ulogu“ (213) – što nedvosmisleno ukazuje na kolonijalističku i rasističku poleđinu njegovog nastojanja da sport proširi među kolonijalizovanim narodima. Ono što Kuberten traži od kolonijalnih vlasti je da pokažu više samilosti prema „urođenicima“ i dozvole im da se bave sportom što, u krajnjem, treba da doprinese integraciji „nižih rasa“ u uspostavljeni poredak rasne dominacije. Na sportskom terenu trebalo je, po Kubertenu, da „niže rase“ nauče da poštuju svoje bele gospodare. Sportska borilišta bila su mesta na kojima je trebalo da dođe do „zbližavanja“ „nižih“ sa „višom rasom“, slugu i gospodara, radnika i kapitalista… Svom prvobitnom klasnom patronalizmu (kao i paternalizmu kada se radi o odnosima u porodici i javnom životu žena), Kuberten je pridodao i rasni patronalizam.

U Milerovom komentaru je dobro to što nam je „pomogao“ da uvidimo da za Kubertena sloboda („nižih rasa“) nije uslov, odnosno, da ropstvo nije prepreka za uspostavljanje i funkcionisanje „međunarodnog olimpijskog pokreta“. I ovom prilikom se nameće pitanje koliko su bili u pravu ideolozi nacizma kada su tvrdili da je „arijevska rasa“ legitimni naslednik Kubertenovog olimpizma? Ne treba zaboraviti da je Karl Dim, govoreći o olimpijskom pokretu u nacističkom „novom poretku“, upravo imao u vidu Kubertenov olimpizam kao oruđe za obezbeđivanje rasne dominacije. Nije profesor Miler, Dimov sledbenik, u svom predgovoru drugom tomu „Izabranih tekstova“ , slučajno insistirao na tome da je Kubertenova „nadahnuta“ poruka nosiocima olimpijske baklje, iz 1936.godine, u kojoj Kuberten pozdravlja rađanje fašističke Evrope i fašističke Azije, „sastavni deo  njegovog olimpijskog testamenta“.

U vezi sa rečenim i napomena da nije Everi Brendidž bio prvi predsednik Međunarodnog olimpijskog komiteta koji je podržao južnoafrički rasistički režim i njegov sistem „aparthejda“, već je to bio Pjer de Kuberten. Početkom XX veka, u doba svog najvećeg olimpijskog nadahnuća, Kuberten piše: „Ne zaboravite pod kojim režimom su se razvijali južnoafrički rudnici. (…) Da nema ništa bliže ropstvu nego ta institucija tamo? Ali ona uopšte ne povređuje ljudsko dostojanstvo jer je engleska, razume se!“ (214)

Bilo bi zanimljivo videti šta Iv-Pjer Bulonj misli o Kubertenovom kolonijalizmu i rasizmu. Bulonj: „Osvajanje kolonija počiva, po njegovom mišljenju, na načelu božanskog prava, to jest na ubeđenju da se ljudske rase među sobom razlikuju po svojoj vrednosti i da beloj rasi, koja je po svojoj prirodi iznad drugih rasa, sve one treba da se podrede.“ (215) I dalje: „Tvrditi da niko ne može s pravom da pristupi evropeizovanju drugih naroda, da su etničke religije po svojoj vrednosti ravne hrišćanskoj religiji, da je pripadnik crne ili žute rase drugačiji od belca, ali da kao čovek vredi koliko i on – to su“, kaže Kuberten, „sofizmi čija se valjanost brani u salonu za pušače, ali koji nemaju vrednost, niti su efikasni: oni predstavljaju za dekadenciju vezani paradoks koji može trenutno da nam izazove osmeh na licu, ali koje nikada ne treba usvojiti kao pravilo ponašanja.“ (Pod. Lj.S.) (216)

Bulonj tvrdi da, kada je reč o kolonijalizmu i rasizmu, „između Kubertenovih shvatanja iz razdoblja do 1914.godine i onih iz razdoblja posle 1918.godine postoji ogroman jaz“. (217) „Do 1914.godine“, nastavlja Bulonj, „Kubertenova politička shvatanja predstavljala bi, dakle, samo shvatanja klasične francuske desnice da se u njemu plemenitost, težnja za razvijanjem internacionalističkih osećanja među narodima i vera u moć vaspitavanja čoveka nisu veoma brzo sukobili sa stavovima koji su bili u skladu s ondašnjim opšte prihvaćenim društvenim stavovima. Te njegove lične moralne vrednosti sve više će se razvijati i naposletku će prevagnuti nad uvreženim reakcionarnim shvatanjima.“ (218)

Kubertenove istorijske analize, politički stavovi i politička praksa iz perioda nakon Prvog svetskog rata ne daju Bulonju za pravo. Tako, na primer, u predgovoru prvom tomu svoje „Opšte istorije“ („Histoire universalle“) iz 1926.godine, Kuberten dolazi do zaključka da „iskustvo i rasuđivanje daju sve više za pravo ushićenim tvrdnjama vatrenih pristalica rasne nejednakosti“ da je bela rasa „najčistija, najinteligentnija i najjača“. (219)

Koliko se Kuberten oslobodio rasnih predrasuda pokazuje i njegov odnos prema Jevrejima. Konstatujući, u navedenom delu, da „hebrejski narod nema posebno mesto u opštoj istoriji ni sa političke ni sa ekonomske tačke gledišta“, i da je „u tom pogledu njegova uloga beznačajna“, Kuberten prelazi na izlaganje njegovih rasnih karakteristika: „Jevreji su u dubini duše ostali Azijati. O njima se ne zna drugačije nego preko bogatstva koje je neko od njih sakupio. Surovi i uporni u sticanju, vešti i lukavi u poslovima, često su postajali mrski, ali iza njihovih mana krije se jedan tvrdoglavi i divlji idealizam koji su nasilnička proganjanja, kojima su bili izloženi, samo ojačala i koji je bio uveliko potpomognut nastankom demokratije. Renan je rekao da je semitska rasa uvela demokratski princip u društvo. On je bio uveden i bez nje, ali je ona tu pomogla i zato ju je Niče proglasio ’pobunjeničkom’ rasom koja je ’zamenila robovski moral’, onaj svetine, sa moralom gospodara, ljudi elite, snažnih i lepih. Sve nemačke zablude i sav moderni antisemitizam sadržani su u ovim rečima. Neki autori, s druge strane, primećuju da ne bi trebalo da se govori o jevrejskoj rasi jer su se Jevreji, razbacani u toku osamnaest vekova po celom svetu, u toj meri izmešali sa drugim narodima da su izgubili osobine koje čine jednu rasu. To je pogrešno stanovište. Istina je da se kako uz pomoć vere tako i propagandom mnogi etnički elementi spajaju sa religijom Izraela. Ali to je tolika prvobitna snaga jevrejske krvi da je nekoliko kapi sasvim dovoljno da joj obezbedi osvajanje doma. To inače ne znači da tzv.’cionistički’ pokret može u Palestini da dovede do stvaranja jedne nove jevrejske države koja će biti snažna i napredna. Budućnost će odlučiti.“ (220)

Kuberten ima „internacionalističko“ mišljenje i o Arapima. Komentarišući boravak francuskog predsednika Lubea (Loubet) u Alžiru i govore koje je tom prilikom održao, Kuberten konstatuje: „M.Lube je jednostavnim rečima apelovao na prosta osećanja; on se uzdržao da govori o slobodi, jednakosti i bratstvu, opasnim rečima kada bi bile bačene arapskoj svetini. On je insistirao na snazi Francuske i na koristima od njene vladavine kao što su ponovno uspostavljeni mir i sigurnost u zemlji; još je dodao da će Francuska sve većim dobročinstvima nagraditi sve veću vernost. Njegov ton je bio energičan i uvek očinski.“ I dalje: „Pred Francuskom se otvara očigledna mogućnost da izvuče veliku korist sa ogromnih teritorija koje su joj pripale konvencijom iz 1890. i to ne računajući nesmotreno na mineralna bogatstva na čije pouzdano prisustvo već ukazuju mnogi pokazatelji. Prvo što treba uraditi je da se tamo obezbedi sigurnost koja već dugo nedostaje. Jer, suprotno onome što se veruje, nije Sahara postala negostoljubiva zbog prirode, nego zbog ljudi. Ti ljudi nisu ratnici i ne čine organizovane grupe; to su pljačkaši, lopovi koji žive od ubijanja i otimačine i koji ugnjetavaju mahom blage i miroljubive narode sprečavajući ih da napreduju.“ (221) Nije, međutim, samo ekonomska korist ta koja je izazvala provalu Kubertenovih „plemenitih osećanja“, već i strateški kolonijalni interesi Francuske. Osvajanje Sahare, te „gigantske raskrsnice“, treba, po Kubertenu, da obezbedi Francuskoj „stratešku i ekonomsku dominaciju u tom delu sveta“. (222)

Kolonijalizam i rasizam ostali su do kraja Kubertenovog života temeljni postulati njegove filozofije olimpizma. On se nikada nije zalagao za slobodu porobljenih naroda (što bi bilo u potpunoj suprotnosti s egzistencijalnim principima za koje se fanatično zalagao), već je od kolonijalnih sila tražio da budu milosrdnije prema „nižim rasama“ što je, u konačnom, trebalo da otupi oštricu kolonijalne vladavine i učini da ona bude podnošljiva za porobljene narode. Kuberten se zalagao za „prosvećeni“ (moje navodnice) kolonijalizam, što znači za postepenu duhovnu integraciju „nižih rasa“ u kapitalistički poredak – bez bitne promene njihovog položaja u odnosu prema kolonijalnim gospodarima. Ideja o „sportskoj kolonizaciji“ porobljenih naroda bio je sastavni deo Kubertenove kolonijalne strategije sa kojom je trebalo obezbediti potpunu i večnu dominaciju bele nad „nižim rasama“.

Što se tiče Bulonjove tvrdnje da će Kubertenove „lične moralne vrednosti“ – „naposletku prevagnuti nad uvreženim reakcionarnim shvatanjima“, dovoljno je reći da je Kuberten „naposletku“ prišao nacistima.

Koliko je Kuberten bio dosledan u zastupanju svoje osnovne ideje da je „borba za dominaciju“ univerzalni zakon i kao takav osnovni uslov „usavršavanja“ čovečanstva? Polazeći od principa bellum omnium contra omnes Kuberten opravdava kako borbu za dominaciju između ljudi u kapitalističkom društvu, tako i borbu između nacija i rasa. Međutim, kada je reč o borbi između rasa (kao i kad je reč o klasnoj borbi radnika i kapitalista, kao i o borbi za emancipaciju žena), Kuberten značajno odstupa od svoje „prirodnjačke“ egzistencijalne filozofije kojoj, povremeno, nastoji da pribavi božansku legitimnost. On, naime, polazi od „činjenice“ da bela rasa dominira nad „nižim rasama“ i umesto da se kao vrhovni sveštenik univerzalne olimpijske religije založi za pravo svake rase da se, u svim oblastima života, bori za dominaciju na svetskom prostoru, on osporava „nižim rasama“ to pravo i savetuje kolonijalne metropole kako da iskoriste sport da bi predupredile borbu kolonijalizovanih naroda za dominaciju – što pre svega znači za oslobođenje od kolonijalnog jarma. Svođenje kolonijalizovanih naroda na „niže rase“, „urođenike“, „pljačkaše“ i „ubice“ (na savremeni način rečeno: „teroriste“)  – samo je način da se porobljeni narodi liše osnovnih ljudskih i građanskih prava i da se daju odrešene ruke kolonijalnim gospodarima da bi obezbedili što efikasniju eksploataciju kolonija.

Što se tiče Kubertenove „borbe za slobodnu individuu“, on ne polazi od toga „da se čovek rađa slobodan“, niti „da su ljudi jednaki po rođenju“, već od toga da je pripadnost rasi ono što određuje vrednost čoveka i time njegova prava. Iz „činjenice“ da bela rasa vlada nad „obojenim rasama“, Kuberten izvlači zaključak da je bela rasa „najčistija, najinteligentnija i najjača“, dakle, rasno superiorna, što znači da se čovek, zavisno od toga kojoj rasi pripada, rađa kao gospodar ili rob. Za Kubertena ne postoji „jednakost na startu“ u životu. To što su „niže rase“ dobile od belih gospodara mogućnost da se, zajedno sa njima, pojave na sportskoj stazi ne znači da su priznate kao jednake. Dobijanje „dozvole“ da učestvuju na sportskim takmičenjima, zajedno sa kolonijalnim gospodarima, bila je „nagrada“ porobljenim narodima za odricanje od osnovnog i neotuđivog ljudskog prava:  prava na slobodu.

Ono po čemu se Kuberten razlikovao od okorelih rasista nisu bila njegova „plemenita osećanja“, već politički realizam. Strah da će se narodi u kolonijama, u trenutcima ozbiljne ekonomske i političke krize evropskih kolonijalnih metropola, dići na ustanak i zbaciti kolonijalni jaram, osnovni je razlog što je Kuberten donekle ublažio svoju militantnu kolonijalnu retoriku sa kojom je krenuo ka olimpijskim vrhovima. Uvođenje sporta u kolonije nije bio „humanistički“, već politički potez  par excellence.

U Kubertenovoj olimpijskoj filozofiji dominiraju tri ideje koje i danas predstavljaju izvorište najreakcionarnijih političkih teorija i pokreta: bespogovorna pokornost radnika „gazdama“; bespogovorna pokornost žena patrijalhalnom poretku; i bespogovorna pokornost „obojenih rasa“ kolonijalnim metropolama (beloj rasi). Radnici, žene i pripadnici kolonijalizovanih naroda nemaju osnovna ljudska i građanska prava. „Milosrđe“ gospodara čini izvorište „njihovih“ prava koja se stiču stalnim iskazivanjem pokornosti. Lubeove reči, da će se „sve većim dobročinstvima nagraditi sve veća vernost“, predstavljaju „svetu“ formulu za obezbeđivanje „društvene pravde“.

Kuberten će se, pred Prvi svetski rat, suprotstaviti nastojanjima da se u okviru bele (evropske) rase jedna nacija postavi iznad drugih, tako što će se proglasiti posebnom rasom koja ima takve urođene osobine koje je čine „superiornom“ ne samo u odnosu prema „obojenim rasama“, već i u odnosu prema drugim (zapadno) evropskim narodima. Konkretno, radi se o pangermanizmu i nastojanju velikonemačkih krugova da čak i italijansku renesansu uvrste u nemačko kulturno nasleđe. Tako će, između ostalog, biti ponemčeni stvaraoci kao što je to Leonardo da Vinči – koji će postati Wincke; Đoto će postati – Jotte; Buonaroti – Bohnrodt… (223) U tom kontekstu treba razumeti i Kubertenovu tvrdnju, iz istog vremena, da su SAD zemlja u kojoj se ne veruje u rasnu suprotnost, što potkrepljuje činjenicom da se u SAD „sva evropska porekla stapaju i mešaju na tako neverovatan način“. (224)  Što se tiče odnosa belaca prema crncima, Kuberten, u svojim putopisima iz Amerike iz 1890.godine, navodi da se belci obraćaju crncima „kao što se obraćaju psima“. (225)  Nažalost, kada se radi o interesima evropskih kolonijalnih država, Kubertena napuštaju „plemenita osećanja“ i on postaje bespoštedni rasista. Ovde i napomena, da su se na Olimpijskim igrama u Sent Luisu (SAD) iz 1904.godine, na kojima Kuberten nije bio prisutan, predstavnici „obojenih rasa“ takmičili odvojeno. Za njih su bili organizovani „antropološki dani“ na kojima je trebalo da se pokaže njihova „rasna inferiornost“ u odnosu prema belim gospodarima.

Što se tiče Kubertenovog odnosa prema nacističkoj Nemačkoj, pitanje je da li je on prihvatio da su Nemci „rasno superiorni“ u odnosu prema Francuzima i Englezima, ili se radi o podršci nacističkom režimu kao gvozdenoj pesnici evropskog kapitalizma koja može da mu obezbedi ekspanziju i izvuče Evropu iz ekonomske i političke krize.

Kuberten je u sportu video nezamenljivo sredstvo za obuku kolonijalnih falangi. U svom govoru održanom juna 1914.godine na Sorboni (koji je objavljen pod naslovom „Sport i moderno društvo“ / “Sport et la Société moderne“), u prisustvu predsednika Francuske Republike Rajmonda Poenkarea (Raymond Poincaré), povodom proslave dvadesetogodišnjice ponovnog uspostavljanja olimpijskih igara, Kuberten upozorava: „Sport je važan faktor u kolonijalnim osvajanjima u tom smislu što kolonizacija bez dobre sportske pripreme predstavlja opasnu nepromišljenost. Mnogi istorijski neuspesi i mnogi uspesi mogu se objasniti činjenicom da je jedna takva priprema postojala u jednom, a nedostajala u drugom slučaju.“ (226) Dimovi oduševljeni usklici kojima je propratio nacistička osvajanja – „Sportom oduševljeni vojnici, sportom oduševljeni Firer!“ – govore da su nacisti ozbiljno shvatili Kubertenovo upozorenje.

Kuberten je bio odlučni protivnik mešanja rasa. Olimpijski krugovi ne simbolizuju jedinstvo sveta kao bratske zajednice slobodnih ljudi, nego kao zajednicu međusobno sukobljenih rasa. Oni nisu spona koja vodi zbližavanju ljudi, nezavisno od toga kojoj rasi ili naciji pripadaju, već zadavanje granice preko koje zbližavanje ljudi nije dozvoljeno. Zato Kuberten tvrdi da „bratstvo nije za ljude, već za anđele“. (227) To ne znači drugo nego da rasna pripadnost treba zauvek da ostane nepremostiva prepreka za ljudsko zbližavanje. Kubertenovo idealizovanje rasno „čiste“ helesne rase kao utemeljivača olimpizma, insistiranje na „činjenici“ da je bela rasa „najčistija“ – upozorenje je svima, posebno pripadnicima bele rase, da ostanu u svome jatu.

Što se imena tiče, nije slučajno što su to „olimpijske“, a ne prometejske igre. Antički Olimp bio je mitološko stecište bogova koji su vladali nad ljudima. Smisao antičkih olimpijskih igara bio je iskazivanje pokornosti vladajućem (ovozemaljskom) poretku koji je putem božanskog autoriteta dobio božansku moć. Bezuslovna pokornost čoveka vladajućim vrednostima, koje se posredstvom olimpijskog rituala pojavljuju u „svetom“ obliku, glavna je nit koja spaja moderne sa antičkim olimpijskim igrama. I Kubertenov olimpijski paganizam ne veliča čoveka, nego vladajući poredak. Čovek, tačnije, telo muškarca u borilačkom naponu pojavljuje se kao simbolično otelotvorenje vladajućih vrednosti i kao takvo je deo olimpijskog spektakla. „Harmonija“ je po Kubertenu najviša estetska vrednost jer je „sestra poretka“. (228) Princip citius, altius, fortius nije po sebi princip progresa, već je to jedino ukoliko podrazumeva oslobađanje čoveka od uspostavljenih stega, kao i kritički odnos čoveka prema postojećem svetu – sa aspekta vizije budućeg sveta. Kubertenova olimpijska ideja nije usmerena ka budućnosti: on veliča helensku rasu kao fanatičnog čuvara prošlosti. Antički princip „upoznaj sebe samog“ (gnothi seauton) nije za Kubertena stvaralački, pogotovu ne oslobađajući, već ograničavajući princip. Olimpizam je religija u kojoj je čovek pronašao svoj konačni smisao. Zato je jedan od najvažnijih ciljeva Kubertenove „korisne pedagogije“ da još u začetku uništi mladalačku maštu. Ne ideja o boljoj budućnosti, već ideja o savršenoj prošlosti treba da bude idelja-vodilja za Kubertenovog uzornog građanina.

Koliko je Kuberten otišao daleko u svom olimpijskom fanatizmu vidi se i po tome, što je do kraja života nastojao da uvede (po uzoru na antičku Grčku) „olimpijsko“ računanje vremena. U tome je uspeo, bar što se tiče „olimpijske istorije“. Kuberten je, nakon Prvog svetskog rata, uspeo da nametne „sveti (četvorogodišnji) ritam“ olimpijada – koje se okončavaju olimpijskim igrama – prelazeći preko činjenice da 1916.godine, zbog rata, nisu održane olimpijske igre. Isto su postupili i njegovi sledbenici u MOK-u: fantomske olimpijske igre koje nisu održane 1940. i 1944.godine zbrajaju se sa održanim olimpijskim igrama da bi se sačuvao „sveti“ ritam olimpijskog vremenovanja.

Pre nekoliko godina (1986.) Međunarodni olimpijski komitet izdao je Kubertenove „Izabrane tekstove“ („Textes choisis“) koji se nisu našli ni na jednoj bibliografskoj listi do koje sam mogao da dođem. Igrom slučaja, na raspolaganju su mi se našla sva tri toma ovog izdanja, koja sadrže preko 2.000 strana. Na prvi pogled dovoljno da se ospori moja tvrdnja, iz uvoda za prvo izdanje ove knjige, da se glavna delatnost gospode iz MOK-a sastoji u tome da se spreči da se dela njihovog brbljivog „tate“ pojave na svetlosti dana. Međutim, kada se ima u vidu da Kubertenova pisana zaostavština, koju je poverio na čuvanje nacistima, iznosi preko 60.000 strana, onda se može naslutiti da i izdanje ovakvog obima može da bude proizvod manipulacije Kubertenovim delom. Usmerenost na „Izabrane tekstove“ pružila je mogućnost sastavljačima izdanja da po svom nahođenju izvrše ne samo odabir celovitih  tekstova, već i da iskasape obimnija Kubertenova dela i da daju one delove koji se uklapaju u sliku koju oni nastoje da stvore o Kubertenu i njegovom delu. Koliko njihov izbor iz Kubertenovih radova pruža mogućnost da se upoznamo sa sadržajem Kubertenove olimpijske ideje i shvatimo njenu suštinu, može na pravi način da se vidi tek kada Kubertenovi spisi u potpunosti postanu dostupni široj, pre svega naučnoj, javnosti. Na osnovu objavljenih Kubertenovih knjiga, pisama, članaka, govora i eseja do kojih sam uspeo da dođem (od čega dobar deo predstavlja prvobitna izdanja koja nisu ponovo štampana), moguće je dati određene komentare.

Osnovna intencija sastavljača izdanja bila je da se Kubertenova olimpijska ideja izvuče iz istorijskog konteksta i odvoji od Kubertenove životne (političke) filozofije i njegove društvene (političke) prakse. To je predodredilo odabir tekstova, celine u kojima su izloženi, kao i način na koji su prikazani. Prividna „apolitičnost“ izdanja izraz je nastojanja da se prikrije politička pozadina i samim tim pravi smisao Kubertenovog olimpizma.

„Izabrani tekstovi“ ne zasnivaju se na naučnom (istorijskom), već na mitološkom pristupu Kuberteni i olimpijskoj ideologiji. Cilj njihovog izdavanja nije da se javnost objektivno upozna sa Kubertenovim delom, da bi čitalac mogao da stekne svoje mišljenje i formira svoj odnos prema Kubertenovoj olimpijskoj ideji, već da u vremenu u kome je izvršena potpuna komercijalizacija i politizacija olimpijskog pokreta, povrati veru u olimpijski mit. U predgovoru „Izabranim tekstovima“ Huan Antonio Samaranč, predsednik MOK-a, izriče stav o Kubertenovoj misli i delu koji je bio ideja-vodilja u izboru tekstova: „Neka plamen koji su oni upalili u srcu čoveka obasja naš svet u traženju njegove sudbine!“ Može se bez preterivanja reći da izdavanje „Izabranih tekstova“ predstavlja jednu od propagandnih akcija MOK-a koji na svaki način nastoji da dokaže da postoji kontinuitet između Kubertenove olimpijske ideje i prakse današnjih vođa olimpijskog pokreta. Isti oni koji su od olimpijskih igara napravili  show-business cirkuskog tipa i obračunali se s pedagoškim (moralnim) karakterom olimpijskog pokreta (bez čega nema Kubertenovog olimpizma koji je, po njemu, pre i iznad svega religija), koriste olimpijske simbole, kao i mit o Kubertenu, i bespoštedno sakate njegovo delo da bi pribavili „olimpijsku“ legitimnost svojim sve beskrupuloznijim manipulacijama olimpijskim igrama i olimpijskim pokretom.   

U nastojanju da Kubertenovu olimpijsku ideju prilagode današnjem vremenu, redaktori su išli dotle da su tekstove, tamo gde su smatrali da je to potrebno, snabdeli „informativnim“ predgovorima čija je prevashodna uloga da otklone svaku sumnju u Kubertenov „humanizam“, onakav kakav mu se zvanično pripisuje. Jer, i pored brižljive selekcije, promakli su neki Kubertenovi stavovi koji čak i kod odanih poklonika olimpijske mitomanije mogu da izazovu zabunu.

O prirodi „Izabranih tekstova“ možda najbolje govori sastav redakcije koja je pripremila izdanje. Institut Karl-Dim iz Kelna obavio je glavni posao oko sakupljanja građe. U redakcionom odboru, koji je imenovan od strane MOK-a, našli su se: Žofri de Navesel (Geoffroy de Navacelle), kao predstavnik Kubertenove porodice; prof. Lizelot Dim (Liselott Diem), prof. Franc Loc (Franz Lotz) i prof. Norbert Miler (Norbert Müller) – vođa projekta, kao predstavnici Instituta Karl-Dim; prof. Žorž Rio (Georges Rioux), kao član „Međunarodnog komiteta Pjer de Kuberten“ („Comité International Pierre de Coubertin“); dr. Herman Loter (Hermann Lotter) i prof. August Kirš (August Kirsch), kao članovi Nacionalnog olimpijskog komiteta Savezne Republike Nemačke; Aleksandru Siperko (Alexandru Siperco) iz Bukurešta i Rajmond Gafner (Raymond Gafner) iz Lozane, kao predstavnici MOK-a.

Predgovor „Izabranim tekstovima“ napisao je, „u znak poštovanja“ koje MOK gaji prema Kubertenu, Huan Antonio Samaranč. Uvod u prvi tom i komentare napisao je Žorž Rio; uvod u drugi tom napisao je Norbert Miler; a uvod u treći tom napisao je isti autor u saradnji sa Otom Šancom (Otto Schantz).

Po završetku rada na prikazu i kritici Kubertena, saznao sam da je Iv-Pjer Bulonj (Iv-Pierre Boulongne), savetnik za kulturu ambasade Francuske u Beogradu, „jedan od priznatih svetskih stručnjaka za istoriju i filozofiju neoolimpizma i jedan od najboljih poznavalaca života i dela osnivača savremenih olimpijskih igara“ – kako navodi izdavač knjige „Narodna knjiga“ iz Beograda – objavio studiju o Kubertenu koja se na našem jeziku pojavila pod naslovom „Olimpijski duh Pjera de Kubertena“. Knjigu sam pročitao i želeo bih da izložim neka svoja razmišljanja.

Za razliku od onih građanskih teoretičara koji nastoje da stvore idealizovanu (mitološku) sliku Kubertena, Bulonj nudi čitaocu priču o Kubertenu kao čoveku koji je, kao i drugi ljudi, imao dobre i loše osobine. Dati su mnogi (ne uvek i značajni) detalji iz Kubertenovog života, njegov duhovni razvoj i slično. Posebno je interesantan deo u kome Bulonj razmatra nastanak olimpijske ideje u Francuskoj, pre nego što je Kuberten krenuo u svoj olimpijski pohod.

Nažalost, Bulonj svoju studiju o Kubertenu nije napisao u nameri da nas objektivno upozna sa Kubertenovim životom i njegovim idejama, već da nas ubedi da je Kuberten bio „tako veliki čovek“ da njegove „loše strane“ (što znači, šta god da je rekao i uradio) ne mogu da dovedu u pitanje njegovu „veličinu“. Bulonj ostavlja malo prostora čitaocu da na osnovu detelja iz Kubertenovog života i izvoda iz njegovih spisa sam izvlači zaključke o njegovom „humanizmu“, što znači o pravoj prirodi olimpijske ideje. Svaku Kubertenovu „grešku“ (a bilo ih je poprilično) Bulonj prati, uglavnom, sa tako naivnim komentarima da se stiče utisak da on svoje delo nije posvetio ozbiljnijoj čitalačkoj publici, već mlađem uzrastu. To umnogome odgovara stanju „olimpijskog duha“ u nas, jer u našem društvu „olimpijsku klimu“ stvaraju domaći olimpijski mudraci, čije se znanje i razmišljanje o olimpizmu iscrpljuje u poznatom sloganu „važno je učestvovati“ – koji se i dalje neopravdano pripisuje Kubertenu. Dovoljno da se opravda pragmatizam vladajućih vrhuški za koje je sport, kao i olimpijske igre, postao sredstvo da se Jugoslavija prevede u klasično sirotinjsko društvo, bez političkih rizika za vladajuću strukturu. Stvaranje masovnog idiotizma – to je linija na kojoj su se našli Bulonj i domaća „elita“, s tim što je on, ipak, ostao na nešto višem nivou: on tačno zna šta je prećutao, dok ovi drugi o tome nemaju pojma.

Sistematska kritika Bulonjeve knjige zahtevala bi bar onoliko prostora koliko je već utrošeno na Kubertena. Uostalom, u mojoj kritici Kubertena dato je dosta toga što se, posredno ili neposredno, odnosi na Bulonja, budući da on u osnovi podržava najznačajnije Kubertenove ideje.

Komentar, pre svega, zaslužuje Bulonjov zaključak da je Kuberten bo protiv nasilja, jer „nasilje rađa nasilje“ (148.s.) – čime Bulonj nastoji da opravda Kubertenov odnos prema Pariskoj komuni i Oktobarskoj revoluciji. Videli smo, međutim, da je za Kubertena nasilje, pre svega tlačenje slabijih od strane jačih, prirodna i stoga legitimna društvena pojava. To je osnov njegove „korisne pedagogije“, kao i polazište za objašnjenje istorijskog razvoja društva. Ako je Kuberten u svojoj olimpijskoj filozofiji nešto dosledno razvijao, onda je to njegovo shvatanje nasilja: ono je za njega osnovna mogućnost individualnog, klasnog, nacionalnog i rasnog opstanka. Kolonijalna osvajanja, rat, tlačenje robova, kmetova, radnika, žena, „nižih rasa“ – od strane bogataške „elite“ koja dobija status „više rase“, predstavljaju za Kubertena „herojska dela“ i kao takva su najviši egzistencijalni i esencijalni („moralni“) izazov za pripadnike „vladajućih klasa“. Ono čemu se Kuberten fanatično suprotstavlja je borba potlačenih za slobodu, što znači protiv vladajućeg poretka nasilja. Ponovno navodim Marksove reči koje je on izrekao povodom masakra pariskih radnika nakon pada Pariske komune: „…današnji buržuj smatra sebe zakonitim naslednikom nekadašnjeg feudalnog gospodara, koji je svako oruđe u sopstvenoj ruci upereno protiv plebejaca smatrao opravdanim, dok je ma kakvo oružje u rukama plebejaca već unapred značilo zločin.“ (Pod.Lj.S.)

Što se tiče Kubertenovog odnosa prema ženama, Bulonj se zadovoljava konstatacijom da je Kuberten bio „nepopravljivi ženomrzac“ (103.s.) – i to bez ikakvog komentara! Kako je moguće da Bulonj naziva „humanistom“ čoveka koji, po njegovom tvrđenju, mrzi ni manje ni više nego polovinu čovečanstva? Da li Bulonj misli da je odnos prema ženi stvar ukusa? Kako neko može da bude „humanista“ i „tako veliki čovek“ ako se odnosi prema ženi kao „nižem biću“, što istovremeno znači da degradira muškarca kao čoveka – na siledžiju? Interesantno je da Bulonj ovako važnom pitanju posvećuje jednu rečenicu, dok istovremeno puni stranice marginalnim detaljima iz Kubertenovog detinjstva. Imajući u vidu tekstove koje Bulonj citira, sa sigurnošću se može tvrditi da je on bio upoznat ne samo sa Kubertenovim shvatanjima o ulozi koju bi žene trebalo da imaju u društvu, već i o ulozi koju bi trebalo da imaju u sportu i, posebno, na olimpijskim igrama. Ali, Bulonj ne kaže ni reči o tome.

Svuda gde je besmisleno braniti Kubertena, nazivati ga „naivkom“ i sličnim imenima, Bulonj prelazi na antropološki teren: Kuberten je bio „dobar čovek“, ali je, kao i svaki čovek, imao „loših strana“. To što je Kuberten bio „nepopravljivi ženomrzac“ treba da ukaže na jednu od slabosti njegovog karaktera, i ne može da dovede u pitanje njegov „humanizam“. Bulonj ne navodi mesta gde Kuberten govori o ženi, niti analizira položaj žene u Kubertenovoj olimpijskoj filozofiji, jer bi se na taj način pokazalo da je Kubertenov odnos prema ženi pre svega rezultat nastojanja da zaštiti vladajući poredak, a ne samo posledica iracionalnih motiva. Po njemu, uloga žene u društvu je u funkciji očuvanja porodice kao osnovne ćelije društva, pri čemu je odgovornost za biološku reprodukciju nacije (rase), negu i odgoj dece, zadovoljavanje potreba pater familias-a, kao i moralni integritet porodice – bačen na pleća žene.

Ovaj metod, koji se svodi na zaštitu „dobrog“ Kubertena od „loših strana“ Kubertenove ličnosti, Bulonj je sa najviše entuzijazma primenio u raspravi o odnosu Kubertena prema nacizmu. Bulonj: „Da vidimo najpre kakvi su bili odnosi između Kubertena i nacističke Nemačke. Kuberten, izvesno, nikad nije pokazao bilo kakvu simpatiju prema Hitleru, u kome je morao videti prostog čoveka niskog porekla. Za diktatorovo lice on kaže da mu je izgledalo „neobično“, „čudno“, „neočekivano“. On je uzdržan, iznenađen, zapanjen. Ali sve to je malo… Bilo bi nam, očigledno, drago da ga je u ime olimpizma osudio; no, napomenimo da, u svakom slučaju, nikad nije odobrio njegovu politiku.“ (146.s.)

Obratimo, pre svega, pažnju na Bulonjovo objašnjenje osnovnog razloga zbog koga Kuberten „nikad nije pokazao bilo kakvu simpatiju prema Hitleru“. To je, po Bulonju, zbog toga što je Kuberten u Hitleru „morao videti (Pod.Lj.S.) prostog čoveka niskog porekla“. Pokušavajući da prikrije Kubertenov podanički odnos prema Hitleru i fašizmu, Bulonj otkriva pravi odnos aristokrate Kubertena prema „prostim ljudima niskog porekla“. Poenta je u tome da je Kuberten „morao“ u Hitleru da vidi čoveka niskog porekla: u toj reči sadržana je bit i pravi domet Kubertenovog „humanizma“. Bulonj zapravo ukazuje na to, da je za Kubertena, do kraja njegovog života, od presudnog značaja za vrednovanje ljudi bilo njihovo poreklo, tačnije, kojoj klasi pripadaju. Videćemo da to nije jedina „medveđa usluga“ koju će Bulonj učiniti Kubertenu.

Što se tiče Bulonjove kategorične tvrdnje da Kuberten „u svakom slučaju nikad nije odobrio njegovu (Hitlerovu) politiku“, ona znači da Bulonj nastoji da dovede čitaoca u zabludu, ili da je Institut Karl-Dim iz Kelna falsifikovao ne samo Kubertenov govor koji je 1935.godine pročitan na nemačkom radiju, nego i Kubertenov govor koji je pročitan na zatvaranju Berlinskih olimpijskih igara. Po mom sudu, radi se o prvom, što znači da Bulonj igra na kartu neobaveštenosti čitaoca, jer sam pominje navedenu zbirku Kubertenovih tekstova, kritikujući izdavača da je u njoj dao „brojne, ali kratke i nevažne fragmente“ iz Kubertenovog dela. (155.s.)

Videvši da će upasti u sopstvenu zamku, Bulonj dodaje: „Ipak, nacisti su preko Karla Dima – to moramo reći – obrlatili Kubertena. Doista, Dim, koji je reklamni agent olimpizma zamišljenog na Hitlerov način, nije se smirio sve dok od Kubertena nije iščupao reči odobravanja za Firerovu politiku u oblasti sporta. Njemu nije pošlo za rukom da od njega iščupa izričito odobravanje te politike, ali Kuberten će ipak pružiti izvesnu podršku Hitlerovoj Nemačkoj, zato što je odobrila sredstva za dalja iskopavanja u Olimpiji, zato što je razvijala sport među omladinom (ali koji sport i za koju omladinu? – ovo kaže Bulonj, samo nije jasno da li on time hoće da kaže da je Kuberten znao o kom sportu i omladini se radi, ili da je bio „u zabludi“?), zato što je obećala da će i dalje pomagati izdavanje publikacije „La Revue Olympique“ u Berlinu (dok je zvanična Francuska ispoljavala potpunu ravnodušnost prema njoj), i najzad – i to treba reći – zato što je Dim laskao, dodvoravao se jednom Kubertenu kod koga je starost samo ojačala neke nesumnjivo shizoidne crte njegove ličnosti.“ (147.s.)

Analizirajmo, pre svega, Bulonjove verbalne finese sa kojima pokušava da pripremi odstupnicu i sebi i Kubertenu. Prvo, saznajemo da se Karl Dim „nije smirio sve dok od Kubertena nije iščupao reči odobravanja za Firerovu politiku u oblasti sporta“. Zatim nam Bulonj saopštava da Dimu „nije pošlo za rukom da od njega iščupa izričito odobravanje te politike“, da bismo na kraju saznali da će Kuberten „ipak pružiti izvesnu podršku Hitlerovoj Nemačkoj“ zbog navedenih akcija za razvoj sporta. (Pod.Lj.S.) Insistiranje na konstrukcijama poput „reči odobravanja“ i „izričito odobravanje“, čiji bi pokušaj preciznog razgraničenja i pravne eksperte odveo u duševnu bolnicu, potrebno je Bulonju da dokaže da se Kuberten samo verbalno izjasnio za fašističku politiku u oblasti sporta, ali da intimno nije bio za nju. Priča, dakle, glasi: zli duh fašizma Karl Dim je „obrlatio“ Kubertena koji, „plemenitog srca“ kao što je bio, nije uspeo da se odbrani, ali nije ni do kraja pokleknuo. „Dobro“ je ipak pobedilo!

Kako je, međutim, uspelo „zlom“ Dimu da „obrlati“ „dobrog“ Kubertena? Tome su doprinele razne okolnosti. Pre svega, Kuberten će „pružiti izvesnu podršku Hitlerovoj Nemačkoj, zato što je odobrila sredstva za dalja iskopavanja u Olimpiji“. Zaključak: Kuberten se „žrtvovao“ da bi se „uvećala riznica znanja čovečanstva“. Zatim, „što je razvijala sport među omladinom“. Ovde, kao što smo videli, Bulonj umeće pitanje koje može da znači kritiku Kubertena, a može da znači da je Kuberten i ovde ispoljio svoju „plitku političku pamet“, iako je imao dobre namere – objašnjenje koje bi pre odgovaralo Bulonjovom načinu opravdavanja Kubertena. Zaključak: „naivni“ Kuberten se (opet) „žrtvovao“ da bi dao podršku razvoju sporta među omladinom. Dalje, „zato što je obećala da će i dalje pomagati izdavanje publikacije „La Revue Olympique“ u Berlinu (dok je zvanična Francuska ispoljavala potpunu ravnodušnost prema njoj)“. Zaključak: napušten od svoje „voljene“ Francuske, a nastojeći da i dalje razvija „olimpijsku ideju“ (u čijoj funkciji je bilo i izdavanje navedene publikacije), Kuberten ponovo čini ono čemu se intimno protivi i, teška srca, prihvata saradnju sa nacistima.

To su, dakle, bile tragične okolnosti u kojima je pokleknuo i „tako veliki čovek“ kao što je to Pjer de Kuberten. I kada smo već izvukli maramice, Bulonj nam priređuje neprijatno iznenađenje: Kuberten nije prihvatio saradnju sa nacistima samo iz navedenih razloga, već – „i to treba reći“, kaže Bulonj – i „zato što je Dim laskao, dodvoravao se jednom Kubertenu kod koga je starost samo ojačala neke nesumnjivo shizoidne crte njegove ličnosti“. Znači, to je: „stari dobri“ Kuberten je na kraju svog olimpijskog života sasvim „shiznuo“!

Postavlja se pitanje, zbog čega Bulonj saopštava ovu dijagnozu o Kubertenovom mentalnom zdravlju u okviru rasprave o njegovom odnosu prema nacizmu? Treba li to da znači da nam Bulonj sugeriše da je Kubertenova podrška nacističkoj Nemačkoj bila plod njegovog pomračenog uma, a ne svesnog i voljnog opredeljenja? Izgleda da je to u pitanju. Ono ponašanje i ona shvatanja Kubertena, koja otvoreno ukazuju na rasističko-militarističku pozadinu njegove ideje i prakse olimpizma, i koja se ne mogu opravdati Kubertenovom „naivnošću“ i „plitkom političkom pameću“, postaju plod njegovog pomračenog uma.

Bilo bi interesantno da Bulonj potkrepi svoje tvrdnje ukazivanjem na konkretne Kubertenove postupke na osnovu kojih se može utvrditi da su njegovi navodi o „nesumnjivo shizoidnim crtama“ Kubertenove ličnosti tačni. Da li je, na primer, Kubertenovo predavanje na nemačkom radiju iz avgusta 1935.godine, dve godine pred smrt, proizvod njegovog zdravog ili pomračenog uma? Sudeći po Bulonju, koji u svojoj knjizi (163,164.s.) navodi delove ovog predavanja, radi se o „zdravo-razumskom“ Kubertenu. Ovom prilikom, inače dobro obavešteni Bulonj, ne kaže da je reč o predavanju koje je održano na nemačkom radiju, niti navodi delove predavanja u kojima se očituje ne samo otvorena Kubertenova podrška nacističkom režimu i „Fireru“, nego poziv nacistima da se bore za svoju „zastavu“ (sa kukastim krstom, naravno) i za „rasnu perfekciju“. Da je Kuberten stvarno bio humanista, on bi, kao i milioni anti-fašista širom sveta, osudio fašističku strahovladu i suprotstavio se Hitlerovom nastojanju da olimpijske igre pretvori u oruđe nacističke propagande. Kuberten je mogao da bira između fašizma i humanizma, ali se i ovoga puta opredelio za one koji nisu poštovali čoveka i njegovu slobodu, već moć i dominaciju. On je samo sledio put kojim je čitavog života koračao i koji je uvek iznova dograđivao.

Zapravo, radi se o sledećem scenariju. Kuberten je osnivač modernih olimpijskih igara. U međuvremenu, on je učinio tolike stvari koje u potpunosti diskredituju „humanističke ideje“ za koje se, navodno, borio, i na taj način njega kao „humanistu“. Ukoliko Kuberten, kao osnivač i papa olimpijskog pokreta, nije „humanist“, onda to, logično, važi i za olimpijski pokret. Bulonj je, dakle, kao oduševljeni „olimpijac“, morao da pronađe kod Kubertena nešto „humanističko“,  a što neće biti u neposrednoj vezi (ili će bar tako izgledati) sa njegovom „slabom političkom pameću“, što neće biti kompromitovano sa njegovim rasističkim, seksističkim i, uopšte, neljudskim ispadima. U nedostatku boljeg rešenja, Bulonj se opredelio za Kubertenovo „plemenito srce“. To je osnov na koji će Bulonj nakalemiti Kubertenov „humanizam“ i na kome će se razvijati „humanistička intencija“ modernog olimpizma. Kubertenovo „plemenito srce“ trebalo je da sačuva „humanizam“ olimpijskog pokreta od reči i postupaka samog Kubertena.

Na osnovu Bulonjovog scenarija Kubertena će, posle svih peripetija, njegovo „plemenito srce“ izvesti na pravi put. Svakako, Kuberten nije bio bezgrešan, ali sve to spada u njegovo nastojanje da dopre do istine. I onda se pojavljuje ta priča o njegovoj saradnji sa nacistima. Plašeći se da Kubertenova „slaba politička pamet“ neće ovoga puta biti ubedljivo opravdanje, Bulonj se opredeljuje za radikalnu varijantu: Kuberten postaje „shizoidni“ tip. Neki su zbog saradnje sa nacistima izgubili glavu; Kuberten će izgubiti pamet. U radikalnoj varijanti, dakle, „shizoidni“ Kuberten spašava „dobrog“ Kubertena, kao što je to nekada bilo povereno „naivnom“ Kubertenu, ili Kubertenu „slabe političke pameti“.

Da li je Kuberten imao „plemenito srce“, kako to tvrdi Bulonj? Pre svega, on je, kao što smo videli, pozdravio masakr pariskog proletarijata iz 1871.godine. Bulonj navodi deo iz Kubertenovog spisa „L’Évolution Francaise sous la Troisième République“, gde on govori o komunarima kao najgorem ološu, ali ga, odmah zatim, prekida kada Kuberten odaje priznanje armiji za uspešno obavljenu „tešku misiju“ (streljanje pariskih radnika i njihovih porodica). Isto tako, Kuberten ni na jednom mestu ne upućuje kritičku reč varvarskim akcijama kolonizatora koji su se ne samo krvavo obračunavali sa slobodarskim pokretima u kolonijama, nego su pljačkali i neštedimice uništavali kulturna blaga naroda čija je civilizacija hiljadama godina starija od evropske civilizacije. Pored toga, kako se može tvrditi da čovek koji je „nepopravljivi ženomrzac“ ima „plemenito srce“? Pa onda, Kubertenovo sramno držanje u Drajfusovoj aferi (kada je, umesto da traži da tužilac dokaže krivicu optuženog, tražio da optuženi dokaže svoju nevinost!), oduševljenje nacizmom i posebno Hitlerom, degradacija radnika na „masu“ i „svetinu“… Teško da bi se u Kubertenovoj olimpijskoj filozofiji moglo naći nešto što ukazuje da je on bio humanista. Možda je Bulonj došao do zaključka da je Kuberten imao „plemenito srce“ imajući u vidu njegov odnos prema životinjama? Poznato je, naime, da je Kuberten bio veliki ljubitelj konja. Mrzeo je žene, ali je voleo konje! – tako je to sa „velikim ljudima“ kao što je to baron Pjer de Kuberten.

Ukoliko bismo Bulonjov način tumačenja Kubertenovih reči i postupaka prihvatili kao princip pisanja istorije, onda bismo, njegovom doslednom primenom, došli do toga da je Hitler bio „vizionar“ i „internacionalista“. Zar nije Hitler, po Kubertenu „jedan od najvećih graditelja modernog doba“, izdao naređenje „svom“ arhitekti Albertu Šperu da napravi planove za izgradnju mamutskog olimpijskog stadiona u Nirnbergu koji će moći da primi 400 000 ljudi? Zar nije fašistički orao pozvao „omladinu sveta“ da dođe na fašistički „festival mladosti“, kako su nacisti nazvali Berlinske olimpijske igre? Zar Hitler nije govorio u ime olimpijskih ideala (pre svega „mira“!) istovremeno dok se pripremao za osvajački pohod na Istok (Drang nach Osten) i za uništenje „nižih rasa“ (Jevreja, Slovena, Roma)? Evo, uostalom, Bulonjovog navoda iz Kubertenovih dela koji za Bulonja, naravno, nije primer Kubertenovog licemerja, nego „sasvim obična“ ideja tog vremena koju će (po Bulonju već tada „veliki humanista“) Kuberten oduševljeno prihvatiti i razvijati: „Teorija o tome da sve ljudske rase treba da imaju jednaka prava dovodi do jedne političke linije koja ometa bilo kakav napredak u kolonijama. Ne srozavajući se, svakako, dotle da uvede u kolonijama ropstvo, ili čak i jedan lakši oblik kmetstva, viša rasa ima puno pravo da uskrati nižoj rasi izvesne povlastice koje donosi civilizovani život.“ (125.s.) (Pod.Lj.S.) Naglašavam: Bulonj ovde ne citira Hitlera, nego Kubertena i to iz vremena njegovog najvećeg olimpijskog nadahnuća!

Na kraju, Bulonj se obraća jugoslovenskim pedagozima, od sveg srca im preporučujući „humanističku pedagogiju“ tog „tako velikog čoveka“ Pjera de Kubertena. Da li je moguće da gospodin Iv-Pjer Bulonj, doskorašnji kulturni ataše ambasade Francuske u Beogradu, nije u stanju da ponudi jugoslovenskom čitaocu ništa bolje iz tako bogate kulture kao što je to francuska? Da li je moguće da nam Iv-Pjer Bulonj, pored svih slobodarskih – istinski humanističkih potsticaja koji se nalaze u francuskoj kulturi, nudi Kubertenovo delo kao najviše humanističko dostignuće?!

Na suštinu Kubertenove koncepcije možda najbolje upućuje misao koju je on izrekao u vezi s Francuskom građanskom revolucijom: „Promenila se samo forma, suština je ostala ista.“ Njegova teorija je, zapravo, obračun s humanističkim idealima Francuske revolucije. Nasuprot „Slobodi“, „Jednakosti“ i „Bratstvu“ – Kuberten se zalaže za društveni poredak u kome je uspostavljena neograničena vladavina jačih nad slabijima; u kome je nejednakost „prirodna“ i stoga nepromenljiva „činjenica“; u kome je uspostavljena borba između ljudi po zakonima prirodne selekcije… Jači imaju pravo da tlače slabije – jer su jači, a slabiji nemaju pravo da se ujedine i bore za slobodu, već samo između sebe za one položaje na lestvici društvene moći koji su za njih „rezervisani“ od strane vladajuće klase. Tlači, ili budi tlačen! – to je osnovno pravilo Kubertenove „praktične“ fiozofije.

Kuberten ne nastoji da čoveka dovede u zabludu kao što to, po pravilu, čine građanski ideolozi. On je jasno ukazao na egzistencijalnu logiku koja vlada u kapitalističkom društvu i otvoreno ustao u njenu odbranu. Međutim, njegova teorija nije protivna drugim konzervativnim teorijama, već teži da bude efikasnija od njih u borbi za očuvanje vladajućeg poretka. Kuberten je bio vojnik vladajuće klase: on želi da bude u prvim redovima u obračunu s revolucionarnim proletarijatom, narodima koji nastoje da zbace kolonijalni jaram, kao i s ženama koje se bore za svoja osnovna ljudska i građanska prava. Za Kubertena klasni poredak je neprikosnoveni osnov društvenog organizovanja. Društvo se sastoji od „elite“, koju čine aristokratija i bružoazija, i „masa“, koju čine seljaci, radnici, porobljeni narodi i plebejske žene. Prvi su predodređeni da vladaju, a drugi su predodređeni da služe. Kuberten poziva „vladajuće klase“ da budu „dostojne“ svog položaja i svojih privilegija. On hoće da spreči da „masa“ iznenadi vladajuće klase na spavanju: sport je institucija koja, u periodima između ratova, treba da održi gospodu budnom, da joj pomogne da ostane u dobroj ugnjetačkoj formi. Sport je trebalo da za vladajuću klasu u modernom dobu ima isti onaj značaj koji su olimpijske igre imale u antičkoj Grčkoj, kao i viteški turniri i viteška obuka u srednjem veku. Očuvati borbenu gotovost, u odnosu prema radničkoj „svetini“ – to je najvažniji zadatak koji Kuberten postavlja vladajućoj klasi. Kuberten je verovao da je naučio osnovnu istorijsku lekciju, kada je u pitanju obezbeđivanje vlasti: ne prepustiti se izazovima udobnog i bezbrižnog života, već se uvek iznova pripremati za obračun sa „svetinom“ koja neprestano vreba očekujući trenutak slabosti svojih gospodara da bi krenula… Otuda samo oni koji su spremni da neprestano bdiju i da (samo)disciplinovano rade ono što je neophodno da bi se ojačala tlačiteljska moć vladajućih klasa – zaslužuje bogatstvo i privilegije. Kuberten upućuje kritiku „vladajućim klasama“ zbog njihovog parazitizma ne zato što želi da promeni vladajući poredak koji se, i po njemu, zasniva na nepravdi, već da bi obezbedio njegov opstanak.

Kuberten je stvorio svoju olimpijsku ideju kao protivtežu ideji o klasnom ujedinjavanju i klasnoj borbi radnika, tačnije, ona je poziv na obračun sa slobodarskom borbom proletarijata i u tom smislu nastoji da bude osnovna objedinjavajuća duhovna (politička) snaga kapitalističkog društva. Kuberten ne teži da u čoveku razvije slobodarsko-stvaralačku volju, niti potrebu za zajedništvom i solidarnošću; njegova olimpijska ideja nije usmerena na stvaranje i razvoj društva kao zajednice ljudi koji se međusobno poštuju kao emancipovane ličnosti – već na razvoj volje čoveka da se bori protiv drugih ljudi da bi ih podjarmio. Njegova pedagoška razmatranja pre svega su usmerena na stvaranje agresivnog borilačkog individualizma kao najjače brane duhu zajedništva i solidarnosti – koji je karakterističan za klasno osvešćeni proletarijat. Za Kubertena ideal „dobrog građanina“ je „civilizovana“ zver čiji život se svodi na borbu protiv drugih ljudi (zveri), i koji je u stanju da se suzdrži („samokontrola“) od aktivnosti koja dovodi u pitanje vladajući poredak. Kuberten, kao što smo videli, odstupa (iz taktičkih razloga) od svog vaspitnog sistema u trenutcima krize kapitalističkog sveta, nastojeći da putem sporta i „gradskih gimnazija“ steriliše političku snagu proletarijata  i da ga, sad već kao lojalne „građane“, integriše u vladajući poredak. Naravno, ni ovde se ne radi o ljudskom zbližavanju i saradnji, već o „muskularnom druženju“ koje treba da ublaži naraslu srdžbu radnika i doprinese uspostavljanju „socijalnog mira“.

Dresiranje ljudi putem sporta, stvaranje bespoštednog borilačkog karaktera koji će postati „prirodna“ podloga za razvoj fanatične rasističko-militarističke svesti – eliminisanjem uma, kritičke svesti i time mogućnosti da se čovek kao čovek odnosi prema postojećem svetu – to je najjača spona koja spaja Kubertena sa nacizmom. Zbog toga su i Kuberten i Hitler izričito protiv intelektualnog (duhovnog, umetničkog) obrazovanja kao prve stepenice u vaspitanju mladih. Njihov opravdani strah da će kritički um i razvijeno umetničko biće čoveka dovesti u pitanje njihovo nastojanje da stvore poredak u kome će čovek biti sveden na slepo oruđe za realizovanje anti-ljudskih ciljeva, vodio ih je u bespoštedni obračun sa svim onim što je moglo da razvije istinsku ljudsku samosvest.

Izvučena iz vremena, Kubertenova olimpijska ideja mogla bi biti shvaćena i kao specifična, ne baš konsistentno osmišljena, „antropološka“ teorija. Imajući u vidu vreme u kome je uobličena i u kome se razvijala, može se reći da Kubertenova olimpijska ideja predstavlja sastavni deo „teorijskog“ zaleđa fašističke ideologije na osnovu koje će biti likvidirane desetine miliona pripadnika „nižih rasa“. To ne znači da Kubertena treba optužiti da snosi neposrednu odgovornost za fašističke zločine, ali isto tako ne treba prećutati da je Kubertenova rasističko-militaristička teorija bila jedan od gradivnih elemenata fašističke ideologije. Neko će, možda, reći da Kubertenov poziv Nemcima da se bore za „rasnu perfekciju“ ne znači da je to ujedno bio poziv fašističkom režimu da se obračuna s „nižim rasama“, ali u drugoj polovini 1935.godine (kada je Kubertenovo predavanje o modernom olimpizmu pročitano na nemačkom radiju, koje je on napisao u znak zahvalnosti i podrške nacitičkom režimu zbog organizovanja Berlinskih olimpijskih igara), „rasna perfekcija“ bila je formula za uništenje svega što nije bilo „arijevsko“. Tada je borba za „rasnu perfekciju“ mogla jedino da znači dominaciju bele „arijevske rase“ nad ostalim rasama – što nije ništa drugo nego realizovana suština Kubertenove rasističke i elitističke koncepcije za koju se sa toliko žara zalagao u nastojanju da Francuska, kasnije Evropa, uveća svoje kolonijalno carstvo – koju će razrađivati davno pre nastanka fašističkog pokreta u Nemačkoj i dolaska Hitlera na vlast. Rasističko-militaristička ideologija nije, uostalom, nastala između dva svetska rata u Nemačkoj, niti je njen tvorac Adolf Hitler. Ona je nastala na krilima evropskog imperijalizma i razvijala se (kao i danas) kao legitimna „civilizatorska“ misao kapitalističkog sveta. Ono što je fašistički varvarizam učinio u Evropi (i svetu) pre i za vreme Drugog svetskog rata, učinile su horde kolonijalnih zavojevača po čitavom svetu – davno pre Hitlera i nakon Hitlera. Nacisti su otvarali koncentracione logore širom Evrope; „demokratske“ imperijalističke sile Zapada su stvarale (i stvaraju) koncentracione logore širom sveta (poput Čilea i Južne Afrike, koji su koncentracioni logori zapadnog i japanskog kapitala). Hitler je samo sledio i „obogaćivao“ novim sadržajima (u specifičnim uslovima tadašnje Nemačke) ovu rasističko-militarističku koncepciju, na kojoj je sa tolikim entuzijazmom radio njegov klasni saborac (i obožavalac) Kuberten.

Da li, pored svega što je rečeno, olimpijska ideja, kao takva, sadrži humanističku poruku? Olimpijska ideja, za mnoge, neosporno predstavlja simbol nastojanja da se stvori svet u kome će ljudi živeti u bratskom zajedništvu. Međutim, Kuberten, kao i oni koji su od početka nastanka modernog olimpijskog pokreta vukli poteze iz senke, samo su iskoristili težnju ljudi za stvaranjem humanog sveta, podmeštajući im odnose i vrednosti koje ne vode ka stvaranju novog, već ka učvršćivanju bedema postojećeg sveta. Vodeće ličnosti olimpijskog pokreta nastoje, svojim „humanističkim“ porukama, da uvere svetsku javnost da su olimpijske igre autentično otelotvorenje želje ljudi da stvore humani svet i istinska mogućnost za stvaranje takvog sveta.

Ko je još na olimpijske igre, i na druga međunarodna takmičenja, slao „svoje“ sportiste da „grade mostove prijateljstva“, ukoliko sportisti nisu dobili neki posebni zadatak da otvore nove političke prostore vladajućim vrhuškama  svojim zemalja (kao što je to bila „ping-pong diplomatija“)? Države šalju svoje sportiste-najamnike na takmičenja da pobeđuju, a ne da se „druže“. Priznanja, novac, stanovi, automobili, titule i druge beneficije i privilegije ne dobijaju se za „uspostavljanje mostova prijateljstva među narodima“, već za pobedu nad predstavnicima drugih naroda.

„Moderni sport“ je jedna od najvećih „humanističkih“ prevara modernog doba. On je u svojoj biti rat koji se vodi između država putem instrumentalizovanih ljudi i njihovih tela – u formi sportske igre. Čoveku su podmetnuti takvi odnosi „međunarodne saradnje“ u kojima on može da se pojavi samo kao takmičar, borac, gladijator, robot… „Saradnja putem sporta“ postaje bespoštedni obračun najamnika spremnih na sve, ako to zahtevaju „viši interesi“. Umesto slobodnih ljudi, na sportskim terenima se pojavljuju „sportisti“ koji su svedeni na oruđe politike i kapitala, koji nastoje da se domognu vladajućih društvenih vrednosti. To su „idoli nacije“ sa kojima se treba poistovetiti i za koje iz sveg srca treba navijati. Zapravo, radi se o predstavnicima vladajućih režima kojima je stalo da se po svaku cenu dočepaju medalje da bi obezbedili prestiž kako „kod kuće“, tako i u inostranstvu. Na kraju, važno je pevati himnu pa makar „pobednik“ stajao nad unakaženim žrtvama „međunarodne saradnje“ koju su režirali oni koji nastoje da po svaku cenu sačuvaju vlast, znajući da to mogu da ostvare samo dotle, dok pod svojim nogama imaju bezličnu masu „gledalaca“ kojima je sportski spektakl glavna duhovna hrana i jedini oblik „društvenog“ postojanja.

Kakva je to „međunarodna saradnja“ koja se odvija putem degenerisanih devojčica kojima je medikamentima „odložen“ menstrualni ciklus, da bi zadržale vitkost i pokretljivost? Kakva je to „međunarodna saradnja“ koja se odvija putem degenerisanih ljudi koje sistematski dopinguju, „kupaju“ u kiseoniku, kojima u krv ubrizgavaju anti-tela protiv umora, kojima se menja „stara“ i ubacuje (pre takmičenja) „sveža krv“; putem degenerisanih devojaka koje kljukaju muškim hormonima, menjaju im pol, strukturu mišića, funkcionisanje organizma, koje veštački oplođuju (tzv. „doping trudnoća“) da bi im, nakon nekoliko meseci, ubili dete u stomaku i uzeli kiseonikom obogaćenu krv koju će im ubrizgati pred „velika takmičenja“; putem onih koji, ukoliko ne osvoje medalju, mogu da se vrate u svoj sirotinjski geto da bi, zajedno sa svojiom porodicom, skapali u bedi?

Umesto sredstva za saradnju između rasa, nacija i polova, „moderni sport“  je postao sredstvo za obračun između rasa, nacija i polova. Umesto sredstva za sveopšte povezivanja, sport je postao sredstvo za izazivanje sveopšteg sukoba. On je oblik u kome su se vladajući odnosi i vrednosti kapitalizma razvili do svog najvišeg oblika. I upravo takvi odnosi i vrednosti, institucionalizovani putem sporta, nameću se čovečanstvu kao najviši „humanistički“ izazovi!

Ako napravimo istorijsku analizu olimpijskih igara doći ćemo do banalne istine: gotovo da nema države koja nije nastojala (bilo kao organizator igara ili njihov učesnik) da iskoristi olimpijske igre da prikrije stvarni položaj čoveka u sopstvenom društvu, i da stekne političke poene kod kuće i na međunarodnom planu. Budući da se to čini u ime „opšte-ljudskih interesa“, redovno se ističe „apolitički karakter“ olimpijskih igara (sporta). Na taj način, olimpijske igre se stavljaju u službu svake vlasti ne pitajući za njenu prirodu. „Olimpijska gospoda“ su od osnivanja modernih olimpijskih igara insistirala na potrebi da se „sačuva duh olimpizma“. Šta je, zapravo, trebalo sačuvati? Antičku tradiciju koja je, između ostalog, zabranjivala ženama da učestvuju na olimpijskim igrama (na čemu je, kao što smo videli, Kuberten insitirao do kraja života), kao i „varvarskim narodima“; „mirotvorstvo“, koje je doseglo svoj najviši izraz na nacističkim Olimpijskim igrama iz 1936.godine, toj fašističkoj maskaradi koju su Kuberten i gospoda iz MOK-a sa oduševljenjem pozdravili? Ili se radi o pukom fraziranju, o „svetim formulama“ sa kojima treba uveriti svet u „dobronamernost“ i „iskrenost“ onih koji bez ikakve milosti nastoje da unište svaki pokušaj ljudi da dignu glavu i izbore se za slobodu. Isti oni koji svake godine ulažu stotine milijardi dolara u razvoj sve ubitačnijih sredstava za uništavanje ljudi; koji sistematski stvaraju ratna žarišta po svetu, dovode na vlast fašističke diktature putem kojim uništavaju oslobodilačke pokrete i štite interese najmoćnijih kapitalističkih koncerna – koriste olimpijsku govornicu da rasipaju svoju „ljubav prema čovečanstvu“ i da iskazuju svoju „nepokolebljivu privrženost miru i slobodi“. Insistira se na „građanju mostova prijateljstva među narodima“ putem sporta, koji ne mogu biti izgrađeni sve dotle dok se ne promeni vladajući kapitalistički poredak – na kome olimpijske igre izrastaju i koji nastoje da zaštite. Drugi svetski rat, u kome je stradalo preko 50 miliona ljudi, sa pravom je proglašen svetskom katastrofom. Od Drugog svetskog rata do današnjih dana, stradalo je više od milijardu ljudi, pretežno dece, pre svega zahvaljujući ekonomskom fašizmu najmoćnijih kapitalističkih država Zapada i Japana, koji najteže pogađa zemlje „Trećeg sveta“. Masovne grobnice, skeleti malih nedužnih bića koje raznose pustinjski vetrovi… Čitavi kontinenti  postali su stratišta! To je pravo stanje stvari u današnjem svetu, pravi sadržaj „mira“, „slobode“ i „prijateljstva među narodima sveta“ – ogledalo u kome „demokratije“ mogu da prepoznaju svoje pravo lice – što se olimpijskim igrama i sve brojnijim sportskim (i drugim) spektaklima pokušava prikriti.

Međutim, gospoda iz MOK-a tvrde da su upravo oni ti koji, rukovodeći se principom solidarnosti, „pomažu“ zemlje u razvoju ulažući „svoj“ novac u razvoj sporta. Pre svega, radi se o „milosrđu“ koje se zasniva na bezobzirnoj pljački nerazvijenih zemalja od strane (pre svega) zapadnih kapitalističkih koncerna (koji, inače, drže u svojim rukama MOK i na taj način olimpijske igre i druga „međunarodna takmičenja“). Narodi “Trećeg sveta” nisu prosjaci i ne treba im bilo čija milostinja, već ukidanje vladajućeg „međunarodnog“ (pljačkaškog) ekonomskog poretka. Pored toga, navodna „pomoć“ zemljama “Trećeg sveta” od strane MOK-a samo ukazuje na istinu da gospoda iz MOK-a koriste olimpijske igre za ostvarivanje (sve veće) dobiti, što znači da MOK stiče (sve veću) finansijsku moć koju koristi kao oruđe u vođenju „sopstvene“ politike. Profesionalizacija olimpijskih igara ne znači, stoga, samo da se na igrama legalno pojavljuju sportisti-plaćenici, već i to da je MOK postao profesionalna trgovačka organizacija koja posluje po uobičajenim kapitalističkim principima (logika profita). U tom smislu, olimpijske igre postale su vlasništvo MOK-a, a članovi MOK-a (koji su zvanično „čuvari izvornog duha olimpizma“, što znači amaterskih principa) trgovci koji od prodaje prava na organizovanje olimpijskih igara  (i svega drugog što uz to ide) ostvaruju ogromnu dobit.

Kad smo već kod pitanja profesionalizma (amaterizma), treba reći da se ono neprestano nalazilo na dnevnom redu MOK-a od tzv. „Osnivačkog kongresa olimpijskih igara“ (održanog 1894.), pa sve do dolaska Huana Antonia Samaranča na čelo MOK-a (1980.) – koji je „proglasio“ definitivnu pobedu profesionalizma na olimpijskim igrama i definitivni poraz amaterizma. Evo šta je Pjer de Kuberten rekao još davne 1894.godine: „Pre svega, neophodno je sačuvati plemeniti i viteški karakter koji je u prošlosti krasio atletiku, da bi ona mogla efektivno da nastavi da igra istu onu izvanrednu ulogu u obrazovanju u modernom vremenu koju su joj dodelili grčki učitelji. Ljudska nesavršenost neprestano nastoji da preobrazi olimpijskog atletu u cirkuskog gladijatora. Primorani smo da biramo između dve atletske formule koje se ne mogu usaglasiti. Da bismo se zaštitili od sablasti novca i profesionalizma koji preti da zauzme njihovo mesto, amateri su u većini zemalja stvorili složena pravila puna kompromisa i protivurečnosti; štaviše, neretko se više poštuje njihovo slovo nego njihov duh.“ (210)

Kuberten je, kao što vidimo, krivicu za preobražaj „olimpijskog atlete“ u „cirkuskog gladijatora“ svalio na leđa čoveka – na njegovu „nesavršenost“. Upravo je ovakav pristup problemu profesionalizacije sporta i razvoja gladijatorstva doveo do toga da gospoda iz MOK-a nikad nisu pokušala da se otvoreno i beskompromisno suoče s tim pojavama. Nastojeći da izbegnu raspravu o društvenim uzrocima profesionalizacije sporta i gladijatorstva, vrla gospoda su neprestano izmišljala pravila i osnivala prigodne „komisije“ ne bi li pred svetskom javnošću stvorila utisak o svojoj rešenosti da se, konačno, „ozbiljno pozabave tim pitanjima“ (u šta, naravno, spada i pitanje dopinga). Imajući u vidu šta se dešava u sportu, očigledno je da se radi o „zahvatanju vode rešetom“, pri čemu se, kao dežurni krivci, uvek iznova pojavljuju sportisti koji su, zapravo, najveće žrtve zakulisne komercijalne i političke manipulacije na kojima se temelje moderne olimpijske igre.

Ne hajući mnogo za Kubertenove vapaje za „moralnom čistotom“, olimpijske igre su od osnivanja samo pratile razvoj kapitalizma, tačnije, one su njegova verna slika. Shodno tome, gospoda iz MOK-a su, vremenom, u potpunosti odbacila Kubertenov romantičarski „idealizam“ (elitistički amaterizam) i zvanično se opredelila za surovi realizam (profesionalni elitizam). Nastojeći da po svaku cenu zadrže primat olimpijskih igara kao „najveće i najznačajnije sportske manifestacije“ u svetu, MOK se trudio da „drži korak sa vremenom“ – odričući se čak i onoga što je bilo temelj makar formalnog legitimisanja olimpijskih igara kao „međunarodnog festivala mladosti“.

Što se tiče „olimpijskog duha“, on se pojavljuje (i) kao pokriće za odnose koji sačinjavaju kostur olimpijskih igara, a koji su samo otelotvorenje vladajućih odnosa kapitalizma. Treba samo obratiti pažnju na ceremonijal otvaranja olimpijskih igara: taktovi koračnice, uniforme, zastave, „strojevi“ korak, pozdrav nadesno… „Jednoličnost“, „monolitnost“, „odlučnost“, „borbeni duh!“ Defile klovnova kapitalizma, militantna pederastija proglašena je za „najviši oblik međunarodne saradnje“! Umesto da ideja istinske međuljudske saradnje, koja se zasniva na slobodarskom i kulturnom nasleđu naroda, bude osnov za kritiku olimpijskih igara, „olimpijska ideja“ postaje alibi za režiranje predstave u kojoj treba da se iscrpi nastojanje čoveka da stvori humani svet.

Olimpijske igre najbolje pokazuju svoju pravu prirodu kada je reč o položaju žena. Olimpijske igre, kao i sport u celini, predstavljaju institucionalnu degradaciju žena na „drugorazredna bića“. Primer degradacije žena samo pokazuje da se na igrama, kao i u „modernom sportu“ uostalom, ne radi o druženju i razvoju međuljudskih odnosa, već o obračunu između ljudi koji su svedeni na dehumanizovano (i denaturalizovano) „telo“. U tom smislu, zajedničko pojavljivanje muškaraca i žena na sportskom polju protivno je osnovnom zakonu na kome se zasniva kapitalističko društvo – „zakonu jačega“. Nastojanje žena da u takvim odnosima dožive svoju ljudsku emancipaciju neminovno vodi daljem degenerisanju njihove ženske (specifične ljudske) samosvojnosti, i ka nasilnom, sve monstruoznijem pretvaranju njihovog tela u surogat muškog tela. Postizanje „rekorda“ sve je manje izraz razvoja njihovih ljudskih moći, a sve više mera njihovog obezvređivanja i telesnog (i mentalnog) degenerisanja kao ljudskih bića. Nastojanje da se postignu rezultati koji su „privilegija“ muškaraca (svedenih na robote), samo je jedna od stranputica u borbi žena za emancipaciju.

Najodaniji branioci olimpizma će reći da su olimpijske igre, pored očiglednih nedostataka, ipak spona među narodima koju bi trebalo sačuvati i učvrstiti. Ne treba, prema tome, „sa prljavom vodom izbaciti i dete iz korita“! Po mom mišljenju, u tom koritu nikada nije ni bilo deteta. Ono je samo izgovor da bi se, u sve prljavijoj lokvi, udavila ideja budućnosti koja se zasniva na težnji da se izgradi humani svet. U tom smislu teza da je „bolja bilo kakva međunarodna saradnja“ nego svet u kome nema saradnje među narodima, proglašava, zapravo, vladajuće „međunarodne odnose“ za jedino moguće, čime se pokušava dokazati da je kapitalizam nepromenljivi i time večni poredak. Tačnije, promena je moguća, ali ne kao prevazilaženje vladajućih odnosa i vrednosti, nego kao „usavršavanje postojećeg sveta“ što se, i u slučaju olimpijskog pokreta, svodi na banalno moralisanje koje, naravno, nije sposobno da zaustavi mašineriju uništavanja ljudi, ali u dobroj meri uspeva da prikrije vladajuće tendencije razvoja u sportu i društvu, i da otupi oštricu kritike sporta i kapitalizma.

Na osnovu dosadašnjih analiza može se, bez preterivanja, reći da je Kuberten u Hitlerovom fašističkom režimu video otelotvorenje ideala za koje se čitavog života borio. Bliskost fašističkog pogleda na svet i Kubertenove olimpijske filozofije je očigledna. Čitajući Hitlera i Kubertena povremeno se stiče utisak da se radi o drugarima iz klupe koji su se međusobno prepisivali. Daleko je od istine, stoga, da je Kuberten bio „zaveden“ fašističkom ideologijom. Pre bi se moglo reći da je Kuberten bio jedan od preteča fašističke militarističko-rasističke ideologije.

Kuberten je svoju naklonost autoritarnim režimima (svoje nezadovoljstvo efikasnošću vladajućih političkih grupacija u njihovom obračunu s radničkim pokretom) nedvosmisleno izrazio još 1929.godine, u vreme rasplamsavanja velike ekonomske krize kapitalizma. Kuberten: „Bilo je, prvo, neophodno uspostaviti Međunarodni olimpijski komitet sa njegovim osnovnim pravilima koja je trebalo da budu priznata od strane svih nacija. To nije bilo lako, jer je njegov ustav bio u izrazitoj suprotnosti s idejama tog vremena. On je odbacio delegatski princip koji je tako drag našim parlamentarnim demokratijama – princip koji, nekon što je učinio velike usluge, izgleda da svakim danom postaje sve manje delotvoran.“ (Pod.Lj.S.) (190) Ne bi trebalo, isto tako, smetnuti s uma da je Kuberten, „veliki francuski patriota“, bio rado viđen (i radi štampan) gost u fašističkoj Nemačkoj. Na kraju predgovora Kubertenovoj knjizi „Olimpijske uspomene“ („Olympische Erinnerungen“), koja je objavljena 1938.godine u nacističkom Berlinu, predsednik Organizacionog komiteta XI olimpijskih igara Teodor Levald (Theodor Lewald) kaže za Kubertena: „On je sa dubokim razumevanjem i radosnim oduševljenjem shvatio i pozdravio razvoj nove Nemačke pod njenim velikim Firerom.“ (191) Da nije samo reč o kurtoaznom preterivanju, svedoči Kubertenovo predavanje, posvećeno Berlinskim olimpijskim igrama, koje je pročitano na nemačkom radiju 4.avgusta 1935.godine. Kuberten: „Kada sam, kao osnivač i počasni predsednik olimpijskih igara, pozvan da održim prvo radio-predavanje o njihovom značaju, sa zadovoljstvom sam prihvatio tu čast. Mislim da na to pitanje najbolje mogu da odgovorim tako što ću izložiti svoja prvobitna razmišljanja i filozofske osnove na kojima sam pokušao da izgradim svoje delo. Sa velikim interesovanjem pratim, u ovoj četvrtoj godini X olimpijade modernog doba, pripreme za XI olimpijske igre. One se temelje na izvanrednom planu i sprovode se sa potpuno jasnom koncepcijom o celini, i sa ne manjom brigom za detalje. Imam utisak da čitava Nemačka, od njenog Vođe pa sve do najskromnijeg od njenih učesnika, vatreno želi da svečanost 1936.godine bude jedna od najlepših koju je svet do sada video, iako su London, Štokholm, Amsterdam i Los Anđeles… u tom smislu već ostvarili prava čuda.

Za godinu, božićna zvona (božićno zvono u kandžama orla bilo je simbol Berlinskih olimpijskih igara, prim.aut.) objaviće predstojeći ulazak atleta koji će doći sa svih strana sveta na berlinski stadion. Želeo bih već danas da zahvalim nemačkoj vladi i narodu na naporima koje su uložili u čast XI olimpijade.“ (192)

Kuberten je svoju bezrezervnu podršku nemačkom fašističkom režimu najjasnije izrazio u svom (emitovanom) govoru (koji će kasnije sam publikovati) sa kojim će biti okončane Berlinske olimpijske igre. Kuberten:

„Čuvajte sveti plamen!

XI olimpijske igre uskoro će biti samo uspomene, ali kako snažne i bogate uspomene!

Pre svega, uspomene na lepotu. Od onog trenutka upravo pre trideset godina, kada sam u Parizu sazvao konferenciju o umetnosti, književnosti i sportu, sa ciljem da se uspostavi stalna veza između obnovljenog olimpizma i duhovnog stvaralaštva, mudri napori su pomogli u realizaciji ovog ideala, od Štokholma do Los Anđelesa. Sada ga Berlin zauvek posvećuje sa smelim novinama krunisanim sa potpunim uspehom, kao što je štafetno prenošenje svete baklje od Olimpije i veličanstvena svečanost na monumentalnom stadionu prve večeri Igara, čiji je idejni tvorac moj genijalni prijatelj i entuzijasta Karl Dim.

Uspomene na hrabrost, jer je hrabrost bila neophodna da bi se savladale teškoće sa kojima se Firer sreo od trenutka kada je postavio zahtev ’Wir wollen bauen’ (’Hoćemo da gradimo’, prim.aut.) i da bi se suprotstavio nelojalnim i podmuklim napadima sa raznih strana koji nastoje da zaustave progresivno stvaralačko delo (reč je o anti-fašističkom međunarodnom pokretu za bojkot nacističkih Olimpijskih igara, prim. aut.).

Najzad, uspomene na nadu, jer se pod okriljem simbolične zastave sa pet krugova sa mišićima kovalo razumevanje snažnije nego sama smrt… ’Freude, Tochter aus’… (početne reči Šilerove ’Ode radosti’ koja je bila deo ’kulturnog programa’ na otvaranju Berlinskih igara, prim.aut.) Istorijsko kretanje i borba će se nastaviti, ali malo-pomalo nauka će zameniti opasno neznanje; uzajamno razumevanje će ublažiti slepu mržnju. A vi, atlete, ne zaboravite vatru koju je sunce zapalilo i koja vam je došla iz Olimpije da bi osvetlila i zagrejala našu epohu. Čuvajte je ljubomorno u dubini vašeg bića, da bi opet mogla da se pojavi na drugoj strani sveta kada, za četiri godine, budete slavili XII olimpijadu na dalekim obalama velikog Pacifika.“ (193) Reč je o fašističkom Japanu – još jedan pun pogodak MOK-a!

Kuberten je imao poseban razlog da bude oduševljen Berlinskim olimpijskim igrama. Organizatori Igara dali su da se izlije ogromno zvono na kome se, kao što je rečeno, nalazio orao raširenih krila (ne baš milog pogleda) koji u kandžama drži olimpijske krugove ispod kojih je, po obodu zvona, metalnim slovima ispisana poruka: „Ich rufe die Jugend der Welt“ („Pozivam omladinu sveta“). Olimpijski stadion u Berlinu postao je, i na taj način, svojevrsna crkva u kojoj će biti izveden jedan od najspektakularnijih religioznih obreda modernog doba – nacističke Olimpijske igre. One su bile otelotvorenje olimpijske ideje za koju se Pjer de Kuberten čitavog svog (olimpijskog) života borio.

Što se tiče „kulturnog programa“, koji će biti izveden na otvaranju Berlinskih olimpijskih igara, Kuberten je, kao što smo videli, odao posebno priznanje svom „genijalnom prijatelju“ Karlu Dimu, i to zbog organizovanja „veličanstvene svečanosti“ otvaranja Olimpijskih igara. U čemu se, zapravo, sastojao „kulturni“ deo te „veličanstvene svečanosti“? Evo šta o tome piše Ričard Mandel: „Najpoznatiji živi nemački muzičar, Rihard Štraus (Richard Strauss), obučen u belo, energično rukovodi velikim orkestrom i horom od tri hiljade glasova u (izvođenju) ’Deutschland über Alles’ i ’Horst Wessel Lied’, da bi izveo novu ’olimpijsku himnu’ koju je stari kompozitor, kulturni heroj obe, vilhelmske i vajmarske, Nemačke napisao specijalno za tu priliku.“ (194)

Evo kako glase reči najpopularnije nacističke koračnice tog vremena „Horst Wessel Lied“, koja se spadala u udarni deo „kulturnog programa“ Berlinskih olimpijskih igara: „Wenn das Judenblut vom Messer spritzt, dann geht’s nochmal so gut.“ („Kada jevrejska krv prska ispod noža, tada sve ide mnogo bolje.“) (195) Bila je to prava olimpijska poruka koju je fašistički režim poslao svetu. Tu poruku je Kuberten, davno pre Hitlera, poslao pariskim komunarima, narodima koji se bore protiv kolonijalnog jarma, revolucionarnom proletarijatu…

Inače, Karl Dim je do kraja života bio ponosan na „svoje“ Olimpijske igre, neprestano ističući njihov „kulturni program“. U tom „kulturnom programu“ nalazila se, nažalost, i Betovenova IX simfonija, koja je izvedena na Kubertenov zahtev, i koja je iskorišćena kao „kulturno“ pokriće za ovaj fašistički festival smrti. Po istom principu, koncentracioni logori u Trećem Rajhu mogu biti proglašeni za „vaspitne ustanove“, jer su pripadnici „niže rase“ dočekivani muzikom, a na logorskoj kapiji je pisalo: „Arbeit macht Frei!“ („Rad oslobađa!“).

Koliko je Kuberten bio oduševljeni pristalica fašističkog režima u Nemačkoj, govori i njegova namera da čitavu svoju pisanu zaostavštinu poveri Trećem Rajhu, što je bilo povezano sa njegovom željom da fašistička Nemačka osnuje Međunarodni olimpijski institut koji će postati centar za razvoj međunarodnog olimpijskog pokreta. Budućnost njegove olimpijske ideje i olimpijskog pokreta Kuberten izričito poverava Hitleru i njegovoj „nadrasi“. Evo šta o tome piše njegov odani sledbenik Karl Dim: „Tako je on (Kuberten, prim. aut.) 16.marta 1937, uputio nemačkoj vladi predlog sa osvrtom na sportsko-istorijsku izložbu, u vreme održavanja Olimpijskih igara 1936, kraj Berlina, da ova osnuje Međunarodni olimpijski institut, Centre d’Etudes Olympiques, kojem će on zaveštati svoje ’papiers, documents’ i nezavršene planove, što se odnosi na celinu ponovo probuđenog olimpizma.“(196)

Jedan od povoda za ovu Kubertenovu inicijativu bila je Hitlerova odluka da olimpijske igre zauvek preseli i Nemačku. Nakon završetka Berlinskih olimpijskih igara, Hitler je dao (po običaju megalomanski) nalog svom arhitekti Albertu Šperu (Albert Speer) da napravi planove za izgradnju novog olimpijskog stadiona u Nirnbergu, koji će biti završen do kraja 1945.godine, i koji će moći da primi 400 000 ljudi. „Nije važno“, vajkao se Hitler, „1940.godine Olimpijske igre će biti organizovane u Tokiju. Ali, nakon toga, one će se zauvek održavati u Nemačkoj, na ovom stadionu. A onda ćemo mi određivati mere atletskog polja.“ (197) To je, ujedno, i deo odgovora na pitanje kako je moguće da je „veliki francuski patriota“ Pjer de Kuberten, „ponosni sin francuskog naroda“ koji je svoje mladalačke spise završavao sa usklikom „Vive la France!“, mogao sve svoje spise da zavešta (fašističkoj) Nemačkoj, najvećem istorijskom neprijatelju Francuske. U Hitleru i njegovom fašističkom režimu Kuberten je video mogućnost potpunog oživotvorenja svoje filozofije. Hitler, njegova koncepcija „Wir wollen bauen“, praksa fašističkog režima, bili su za Kubertena najveća garancija da će njegova olimpijska ideja i delo živeti u budućnosti.

Što se tiče često postavljanog pitanja: „Da li je znao za fašističke zločine?“, treba reći da je Kuberten, živeći od 1915.godine u Švajcarskoj (Lozana), imao prilike da se izbliza upozna sa fašističkim nedelima. Fašisti su, od kada su 1933.godine došli na vlast, počeli da otvaraju koncentracione logore i to bez ikakve „tajanstvenosti“. Evo šta o tome piše istoričar Artur Morze (Arthur Morse) u svojoj knjizi „Dok je šest miliona umiralo“, koju je posvetio i  kragujevačkim đacima koje će 1941.godine streljati fašistički dželati (i čiji je podnaslov „Nepoznati i potresni izveštaj o pokazanoj apatiji i svesnoj opstrukciji koja je izvršena od strane SAD i Britanije u toku nastojanja da se Jevreji spasu od Hitlerovog ’krajnjeg rešenja’“) (198) : „Koncentracioni kamp u nacističkoj Nemačkoj postojao je još od 1933, i to nije bila tajna za svet. Kao što smo videli, postojanje Dahaua (Dachaue) je obelodanjeno na samom početku Hitlerovog režima. (…) U avgustu 1933, „Neuer Vorwärts“, novine koje su objavljivali izbegli nemački socijalisti, procenile su da je bilo osamdeset hiljada zatvorenika u šezdeset pet kampova.“ (199) „Kako se približavao kraj 1933“, piše dalje Morze, „množili su se izveštaji o ubistvima i zlostavljanjima. Lord Marlej (Marlay), zamenik predsednika Doma lordova (Deputy Speaker of the House of Lords), procenio je da se u toku te godine u Nemačkoj dogodilo dve hiljade ubistava. (200)

Postoje i drugi detalji Hitlerove „graditeljske“ koncepcije koju će Kuberten bezrezervno podržati, javno napadajući Hitlerove protivnike. Svirepa likvidacija pripadnika SA odreda 30.juna 1934.godine („Noć dugih noževa“); proganjanje Jevreja koje će kulminirati 15.septembra 1935.godine, donošenjem nirnberških Rasnih zakona kojima će Jevrejima biti oduzeto nemačko državljanstvo i na taj način građanska prava (zašta će se Hitler zalagati još u prvom nacističkom partijskom programu iz februara 1920.godine); proganjanje, hapšenje i likvidiranje radničkih i anti-fašističkih opozicionih vođa; 16.marta 1935.godine Hitler proglašava početak ponovne izgradnje nemačke vojne mašinerije; 7.marta 1936.godine, samo nekoliko dana po završetku Zimskih olimpijskih igara u Garmišpartenkirhenu, u Nemačkoj, nemačke trupe zaposedaju demilitarizovanu Rajnsku oblast, otvoreno kršeći međunarodne ugovore i prkoseći (Kubertenovoj „voljenoj“) Francuskoj. Istovremeno, fašisti sistematski uništavaju sva ona kulturna dobra koja se ne uklapaju u njihovu ideologiju. Na ogromnim lomačama širom Nemačke nestaće milioni primeraka knjiga koje predstavljaju kulturnu baštinu čovečanstva.

Mora se, međutim, reći da od olimpijske (i druge) gospode nije samo Kuberten bio oduševljen fašizmom. Nakon Oktobarske revolucije, razvoja revolucionarnog radničkog pokreta u Evropi, velike ekonomske krize iz 1929.godine (koja je razorila mit o društvu „slobodne konkurencije“ i pokazala šta radnici, kao robovi kapitala, mogu da očekuju od svojih „poslodavaca“ kada kola krenu nizbrdo) – Hitler se pojavio kao „spasilac“ kapitalističke civilizacije od „komunističke kuge“. Vladajući krugovi Zapada (posebno SAD-a i Velike Britanije), bili su oduševljeni Hitlerovom „odlučnošću“ (čitaj: brutalnošću) u obračunu s komunistima. Nastojeći da opravda teror koji su nacisti zaveli u Nemačkoj, američki generalni konzul u Hamburgu Kel (Kehl), u svom pismu Stejt Departmentu (State Department) od 31.marta 1933.godine, piše: „Mora se priznati da je nacional-socijalistička organizacija, pre nego što je došla na vlast, a odonda nacistička-nacionalistička vlada, učinila neprocenjivu uslugu celom svetu, rušeći komunizam u Nemačkoj, što može da ima koristan efekat u drugim zemljama kada se radi o uništavanju komunističke kuge.“ (201)  Morze dodaje: „Iako je generalni konzul Kehl bio usamljen sa svojim shvatanjem među ljudima koji su bili na terenu, njegova uverenja bila su široko prihvaćena u State Departmentu.“ (202)

Što se tiče generala Šerila (Sherill), jednog od američkih delegata u MOK-u, i njegovog odnosa prema fašizmu, Morze piše: „Prosuđujući o opštoj povici protiv fašizma on je pohvalio Musolinija kao ’čoveka koga dugo poznajem i poštujem, galantni otac koji je svoja dva sina poslao u središte borbe (ovde Šeril ima u vidu Musolinijev ’slavni pohod’ u Etiopiji, prim. aut.) (…) General je sumorno dodao da bi želeo da Musolini ima priliku da dođe u SAD i obračuna se s komunizmom, kao što je to učinio u Italiji.“ (203)  

Pored generala Šerila, još jedan „olimpijski“ gospodin biće poslat iz Amerike u Evropu da bi, na licu mesta, utvrdio da li je nacistička Nemačka podobna da organizuje Olimpijske igre. Bio je to Everi Brendidž, tadašnji predsednik Američkog olimpijskog komiteta i budući predsednik MOK-a, veliki poštovalac Kubertena, koji se proslavio svojim antikomunističkim, rasističkim i pro-nacističkim govorima u SAD. Evo kako je on opravdao nacistički teror i, praktično, dao „zeleno svetlo“ američkom olimpijskom timu da učestvuje na Berlinskim olimpijskim igrama: „Nezavisno od toga u kojoj zemlji se održavaju olimpijske igre uvek će biti neka grupa, religija ili rasa koja može istaći protest zbog akcije vlade te zemlje, u prošlosti ili sadašnjosti.“ (204)  Polazeći od toga, Brendidž upućuje sledeću poruku Jevrejima, i svima koji su pozivali na bojkot nacističkih Olimpijskih igara: „Neki Jevreji moraju sada da shvate da ne mogu da upotrebe ove Igre kao oružje u njihovom bojkotu nacista.“ (205)     

Što se tiče „incidenta“ u vezi sa navodnim Hitlerovim odbijanjem da čestita Džesiju Ovensu (Jesse Owens) nakon njegove prve pobede u Berlinu, postoji verzija po kojoj do toga nije došlo ne zbog Hitlerovog odnosa prema „crncima“, već zbog protokolarnih problema. Naime, tadašnji predsednik MOK-a, belgijski grof Baje-Latur, tražio je od Hitlera da prestane da se rukuje sa sportistima nakon njihovih pobeda, budući da nije bio zvanično lice, već gost. Desilo se to pre nego što će Džesi Ovens da trijumfuje, i zato je izostalo Hitlerovo čestitanje. Po Balduru fon Širahu (Baldur von Schirach), jednom od Hitlerovih bliskih saradnika, Hitler je izjavio: „Amerikanci bi trebalo da se stide sebe samih što su dozvolili da njihove medalje osvajaju crnci. Ja se nikada ne bih ni rukovao sa nekim od njih.“ (206) Kad je Širah predložio Hitleru da se slika sa Džesijem Ovensom, njegovim „rivalom u popularnosti“ (207) na Berlinskim igrama, da bi se stvorio povoljni utisak o prijateljskoj atmosferi na Igrama pred svetskom javnošću, Hitler je „eksplodirao i povikao da je ta ideja najveća uvreda“. (208) Ovo je blisko verziji koju će izneti Albert Šper u svojoj knjizi „U središtu Trećeg Rajha“: „Nekoliko meseci nakon očigledne remilitarizacije Rajnske oblasti, Hitler je likovao zbog harmonične atmosfere koja je vladala u vreme Olimpijskih igara. Mislio je da je međunarodno neprijateljstvo prema nacional-socijalističkoj Nemačkoj nesumnjivo stvar prošlosti. Naredio je da sve mora biti učinjeno da bi se, kod brojnih važnih stranih gostiju, stvorio utisak o miroljubivoj Nemačkoj. On sam je pratio atletske borbe sa velikim uzbuđenjem. Svaka nemačka pobeda – a one su bile iznenađujući brojne – činila ga je srećnim, ali je bio izbezumljen serijom pobeda čudesnog (ovde Šper, koji je do zadnjeg dana bio jedan od najodanijih Hitlerovih slugu, nastoji da posle svega pokaže da je on bio „drugačiji“, prim.aut.) crnog američkog trkača, Jesse Owensa. Ljudi čiji su preci došli iz džungle su primitivni, rekao je Hitler, sležući ramenima; njihovo telo je snažnije nego telo civilizovanih belaca. Oni predstavljaju nepošteno takmičenje, i zbog toga moraju biti isključeni sa budućih igara.“ (209)

Nema razloga da ne prihvatimo određene činjenice ukoliko je dokazano da su tačne. Međutim, ovaj, kao i drugi detalji (Baje-Latur je tražio od Hitlera da se sa puta koji vodi ka aerodromu uklone natpisi sa anti-jevrejskim porukama; isto tako, on je tražio od nemačke vlade, pre održavanja Olimpijskih igara, pismenu garanciju da će Nemačka poštovati olimpijsku Povelju, što znači da će dozvoliti i jevrejskim sportistima da budu članovi nemačkog olimpijskog tima) pokazuju da je MOK-u pre svega bilo stalo da ima formalno pokriće za održavanje Berlinskih olimpijskih igara i da bi dokazao da olimpijski pokret (kao i Berlinske igre) „nema ništa sa politikom“. Što je najjadnije, formalno ispunjavanje formalnih uslova, koje je MOK postavio fašističkom režimu, biće upotrebljeno od strane MOK-a kao „krunski dokaz“ da je u fašističkoj Nemačkoj „sve u redu“, da nema proganjanja ljudi zbog njihovih religioznih i političkih ubeđenja, ili pripadnosti drugoj rasi. Insistiranjem na formalnim uslovima MOK je iskoristio ne samo da pruži ruku fašističkom režimu, već i da mu pribavi međunarodno priznanje.

Sa tim se stvari ne završavaju, bar kada je u pitanju nacistička Nemačka i olimpijske igre. Kada je fašistički Japan odbio da organizuje Olimpijske igre koje je trebalo da se 1940.godine održe u Tokiju (da bi imao odrešene ruke u svom varvarskom pohodu protiv kineskog naroda i u pripremama za otpočinjanje rata na Pacifiku), MOK je panično nastojao da pronađe zemlju koja će, u godinama kada je rat u Evropi bio na pomolu, da preuzme obavezu i organizuje Olimpijske igre. Nakon bezuspešnog traganja za „žrtvom“, MOK se obratio fašističkoj Nemačkoj i zamolio Hitlera da se Zimske olimpijske igre nanovo održe u Garmišu. Bila je to, kao i 1936.godine, prilika da Hitler pokaže svetu da fašistički režim teži „miru i saradnji među narodima čitavog sveta“. Pored toga, to se uklapalo u Hitlerove planove da se olimpijske igre zauvek presele u „novu Nemačku“. Hitler je prihvatio ponudu olimpijske gospode. Uskoro, iz istih razloga kao i Japan, Nemačka će odustati od organizovanja Zimskih olimpijskih igara. U ime fašističkog režima i ovog puta je govorio Karl Dim.

Berlinske olimpijske igre bile su, između ostalog, odmeravanje snaga između fašističkih država (Nemačka, Japan, Italija) i „liberalno-demokratskih“ država (Amerika, Engleska, Francuska). Trijumfovali su fašistički režimi: Nemačka je, po prvi put, bila bolja od SAD; Japan je bio uspešniji od Engleske; Italija je osvojila više medalja od Francuske… Za fašističke fanatike bio je to još jedan znak da je „proviđenje“ na njihovoj strani. Rat je mogao da počne.

     x         x         x

Kuberten je umro 2.septembra 1937.godine u Lozani. Na njegov zahtev, Karl Dim je uzidao njegovo srce u spomenik podignut u „Olimpijskog dolini“ u antičkoj Olimpiji (danas „Dolina Pjera de Kubertena“), nedaleko od „svete vatre“. Iskoristio je sopstvenu smrt da bi napravio još jedan „olimpijski“ spektakl. Banalno.

Začuđujuće je sa kakvim oduševljenjem Kuberten govori o muškom telu, posebno o mišićima. Naravno, trebalo bi mnogo više znati o njegovom ličnom životu da bi se dao pouzdaniji odgovor o psihološkim osnovama ovako nadahnutog odnosa Kubertena prema muškom telu. Nas, u svakom slučaju, više interesuje pitanje telesnog i estetskog u svetlu njegove olimpijske filozofije, što znači u društvenom kontekstu.

Otkud tvrdnja da je reč samo o muškom telu? Kuberten je uklonio žene iz javnog prostora. On govori o „dečacima“, „mladićima“, a kada je reč o pobednicima na olimpijskim igrama o „odraslim muškim osobama“. Za njega je, nedvosmisleno, model „lepog tela“ mišićavo telo odraslog muškarca u borilačkom naponu. „Snažno telo“ i „snažna volja“ (u nacističkoj verziji „gvozdeno telo“ i „gvozdena volja“) pretpostavka su estetske dimenzije sportiste. Kod Kubertena postoji jedinstvo estetskog i karakternog („moralnog“): da bi čovek mogao da bude „lepo građen“ neophodno je da iz njegovih mišića zrači snažan karakter, što pre svega znači, fanatična volja za pobedom. Zato je idealizovani model „lepog čoveka“, za Kubertena, i moguće predstaviti samo kao telo čoveka-takmičara koji je u borilačkom naponu.

Pozitivno je što kod Kubertena čovek doseže do svoje „lepote“ aktivizmom, ali radi se o takvom aktivizmu (produktivističkom i borilačkom) sa kojim se ne stvara humani svet, već se uništava mogućnost za stvaranje humanog sveta. Putem borilačkog aktivizma čovek postaje fanatizovano oruđe za očuvanje i razvoj vladajućeg poretka. Borba za oslobađanje od kolonijalnog jarma, od bezdušne eksploatacije, od ponižavajućih tradicionalnih kanona – nisu ni pretpostavka ni mogućnost dosezanja do „lepog“. Slobodarsko-stvaralački aktivizam čoveka spada, po Kubertenu, u domen destrukcije (kapitalističkog) sveta i može, stoga, da dobije atribute poput „ružno“, „varvarsko“, „divljačko“ – zavisno od toga da li je reč o borbi kolonijalizovanih naroda za slobodu, borbi proletarijata za oslobađanje od eksploatacije, ili borbi žena za sticanje osnovnih građanskih i ljudskih prava.

U vezi s tim, mogućnost estetskog podrazumeva čoveka (sportistu) kao pripadnika i predstavnika određene nacije i rase, a ne kao pripadnika klase, slobodarskog pokreta, u krajnjem, čoveka koji je polazište i centar sveta. U stvari, Kubertenovo poimanje estetskog podrazumeva borbu čoveka kao pripadnika određene nacije (rase) za jačanje i širenje kapitalističke civilizacije, kao i borbu za njene vladajuće vrednosti. Snažni, napeti mišići trebalo je da budu simbol životne snage kapitalizma, izraz spremnosti da se „ide dalje“. Telesna „lepota“ je bio oblik u kome je Kuberten hteo da svoju olimpijsku ideju učini ljudima bliskom, da je utisne u njihovo biće. Borba za pobedu, uz poštovanje pravila koja nameće vladajući poredak, bila je slika kojoj će se ljudi zauvek diviti.

U Kubertenovoj estetici nalazimo praktično sve elemente idolatrije koja će biti do vrhunca razvijena pojavom javnih medija kao što je to televizija. Za razliku od modernih medija, koji su banalizovali celu stvar, Kuberten se zalagao za uspostavljanje mistične veze između „elite pobednika“ i „masa“. Po Kubertenu, olimpijski šampioni su antropološki pojavni oblik vladajućih egzistencijalnih principa kapitalizma preko kojih (njihovih pobeda koje imaju religioznu i spektakularnu dimenziju), uz obaveznu IX Betovenovu simfoniju, ljudi treba da dopru do večnosti. Dakle, da se udalje iz postojećeg sveta svojim duhom, i da se spoje sa najvišim vrednostima postojećeg sveta koje nisu ni sa čim uprljane i koje imaju vanvremensku (vanistorijsku) dimenziju. „Volja za pobedom“ je onaj  mistični duh koji je trebalo da ispuni duše prisutnih. Zbog toga je Kuberten bio protiv profesionalizma i komercijalizacije sporta, olimpijskih igara pogotovu. On je hteo da putem sporta postavi čoveka pred vladajući duh postojećeg sveta da bi kod njega izazvao divljenje – da bi ga kao čoveka, dakle iz dubine njegovog bića, zauvek pridobio. U tom smislu, izgled sportiste, njegovo ponašanje, njegova pojava trebalo je da bude u jedinstvu sa religioznim karakterom olimpijskih igara:  olimpijski pobednici su božanski oblik u kome se pojavljuju vladajuće vrednosti kapitalističkog sveta. Kuberten je shvatio da novac, jeftini ceremonijali koji u potpunosti odgovaraju odnosima koji su uspostavljeni u kapitalizmu, može sve da upropasti. „Vašar ili crkva!“ (187) – vapio je Kuberten nastojeći da odbrani olimpijske igre ni od čega drugog nego od samog kapitalizma, koga je putem sporta nastojao da sačuva.

Bilo bi pogrešno ukoliko bismo Kubertenove olimpijske igre shvatili kao nastojanje da se izazove homeseksulana fantazija. Njihov smisao nije bio da zadovolje ljudske strasti, već da dovedu čoveka u određeno duhovno stanje, neku vrstu hipnotičkog sna. Kao što je rečeno, olimpijske igre u antičkoj Grčkoj bile su religiozni obred, i to je, po Kubertenu, trebelo da bude glavna karakteristika „obnovljenih“ olimpijskih igara.

Nije slučajno što je Kuberten, kao i fašistički ideolozi, bio oduševljen antičkim idealom lepote. On je bio izraz antičkog shvatanja sveta kao zatvorene celine u kojoj bogovi vladaju nad ljudima, i gde se čovekovo nastojanje da dela iscrpljuje u težnji da bude u što većoj harmoniji sa vladajućim poretkom. Vajari, kao što to vidimo kod Gombriha (Gombrich), (188) nisu nastojali da svojim statuama uobliče opšte-ljudske ideale, već vladajuće ideale sveta u kome je čovek bio „božja igračka“ (Platon). Upravo ono što će učiniti fašistički vajari. Statue, kao što je to Torakov (Thorak) „Bokser“ („Faustkämpfer“), (189) stvorene po uzoru na antičke kipove, su pojavni oblik duha fašizma, a ne ljudske lepote. Na njegovom licu ne ogleda se slobodarsko-stvaralačka snaga čoveka, njegova plemenitost – već agresivna i nemilosrdna priroda vladajućeg poretka. „Monumentalni spomenici“ i „grandiozne građevine“ trebalo je, pre svega, da budu pokazatelj ljudske ništavnosti u odnosu prema neprikosnovenoj moći i čvrstini vladajućeg poretka.

Kubertenovo bezrezervno prihvatanje fašističkog kiča i njegov nekritički odnos prema antičkom idealu lepote, posledica je toga što je on odbacio ono što predstavlja osnovni i suštinski doprinos građanske civilizacije razvoju čovečanstva: mogućnost da čovek postane emancipovani građanin – samosvesni subjekt razvoja društva kao zajednice slobodnih ljudi. I Kubertenova estetika samo je izraz nastojanja da čoveka podredi vladajućem poretku i na taj način stvori beskonfliktno društvo koje funkcioniše kao svojevrsni organizam, i u kome je čovek sveden na efikasno oruđe vladajuće (samo)volje za izvršavanje zadataka koje „progres“ postavlja pred njega.

Do prave slike o Kubertenovom „lepom“ dolazimo kad pokušamo da odgonetnemo šta je, sledeći njegove estetske kriterijume, „ružno“. Atribut „ružno“ pripada svemu onome što dovodi u pitanje vladajući poredak, njegovu klasnu, rasističku, seksističku i militarističku prirodu. Ljudi koji se bore za realizovanje vodećih ideala Francuske revolucije – slobode, jednakosti i bratstva; koji preziru pljačku, rat, kolonijalizam, tlačenje žena, takmičenje koje je otelotvorenje belicioznog i progresističkog duha vladajućeg poretka; ljudi snažnog slobodarskog duha, umetnici, naučnici koji otvaraju nove prostore sobode – svi oni koji nisu upotrebljivi za ostvarenje interesa vladajuće klase, spadaju po Kubertenu u građane drugog reda.

Što se tiče „ženskog pitanja“, njega Kuberten razmatra u okviru nastojanja da učvrsti položaj porodice u francuskom društvu, u okviru nastojanja da obezbedi odgovarajuću biološku reproduktivnu sposobnost Francuske i obračuna se s emancipatorskim potencijalima građanskog društva.

Oslanjajući se na tradicionalno shvatanje porodice, Kuberten dolazi do stava da se nacija pre sastoji od porodica, nego od individua. Kuberten: „Porodica ostaje i ostaće društvena celina par excellence“. (175) Braneći porodicu kao „svetu instituciju“, (176) on se obračunava sa shvatanjima  o „jednakosti polova“ i o braku kao „slobodnoj zajednici“, (177) nazivajući ih „najsubverzivnijim teorijama“ (178) koje propovedaju sistem odnosa koji nije samo protivan logici, nego je „protivan poretku stvari“. (179) Insistirajući na tome da (francuska) žena ne bi trebalo da napusti tradicionalne oblasti svoje delatnosti („kućna ekonomija“, pre svega), koje su postale njen domen i izvor njenog zadovoljstva, radi „iluzorne jednakosti“, (180) Kuberten se podsmeva „feministkinjama“ koje su u drugim zemljama uspele da unesu pometnju u porodične odnose, dok su u Francuskoj njihove „deklamatorske manifestacije izazvale samo smeh“. (181) Svoju patetičnu odu ženi u kojoj, između ostalog, traži od žene da nastoji da se dopadne mužu tako što će „uvek biti na svom mestu“, spremna da oprašta (zna se i zbog čega), Kuberten završava rečima: „Same suze (žene, naravno, prim.aut.) uspevaju da daju njenoj religioznoj revnosti tačan značaj koji se sastoji u sticanju, na onom svetu, naknade za izgubljenu sreću.“ (182)

Ovu koncepciju, po kojoj se društvena uloga žene svodi na rađanje, rad u kući i brigu za muža i decu, Kuberten nikada nije napustio. Pod vidom „brige za ženu“ on je, kao i drugi konzervativni buržoaski teoretičari, nastojao da spreči ženu da se oslobodi uloge koju je, kao besplatna radna snaga i kao nacionalni inkubator, dobila u kapitalizmu.

Polazeći od rečenog, nije teško zaključiti kakav je Kubertenov odnos prema ideji da žene uzmu učešće u javnim sportskim takmičenjima i da se pojave na olimpijskim igrama. Tako, na primer, u svojoj poruci učesnicima IX olimpijskih igara koje su održane u Amsterdamu 1928.godine, Kuberten nedvosmisleno ukazuje na jedan od osnovnih principa na kome se zasniva njegova olimpijska ideja: „Što se tiče učešća žena na igrama, ja sam i dalje odlučno protiv toga. Njima je protiv moje volje dopušteno učešće u sve većem broju takmičenja.“ (183) U svom predavanju na nemačkom radiju iz avgusta 1935.godine, posvećenom nacističkim Olimpijskim igrama iz 1936.godine, Kuberten konstatuje: „Na osnovu onoga što sam rekao, sledi da je pravi olimpijski heroj, po mom shvatanju, odrasla muška osoba.“ (184)

Žene, po Kubertenu, nisu dostojne da budu nosioci najviših vrednosti kapitalizma, niti mogu javno da ih predstavljaju – i zato bi trebalo da budu isključene sa olimpijskih igara. To ne znači da one ne mogu da uzmu učešće u sportu, ili da se bave telesnim vežbanjem. Govoreći o kolektivnim sportovima kao sportovima „drugog ranga“, Kuberten zaključuje: „I žene ovde mogu da uzmu učešće, ukoliko se proceni da je to nužno. Ja lično ne odobravam učešće žena u javnim takmičenjima, što ne znači da one ne mogu da se bave velikim brojem sportova, s tim da od toga ne prave javne predstave. Na olimpijskim igrama kao i u pređašnjim vremenima (na antičkim olimpijskim igrama, prim.aut.), njihova prvenstvena uloga bi trebalo da bude da krunišu pobednike.“ (185) U krajnjem, najvažniji cilj telesnog vežbanja žena po Kubertenu istovetan je sa onim ciljem koji su postavili nacisti. O tome Hitler: „Kao i kod vaspitanja dečaka, narodna država može, polazeći sa istog stanovišta, da sprovede vaspitanje devojaka. I tamo bi težište trebalo, pre svega, staviti na telesnu izgradnju, pa tek onda na zahtev za duševnim, i na kraju za duhovnim, vrednostima. Cilj obrazovanja žena ima da bude da one postanu buduće majke.“ (186)

Interesantno je da Kuberten, zvanično veliki pobornik „miroljubive saradnje među narodima“, nigde u svojim spisima ne govori o pacifističkom vaspitanju mladih, nikada ne osuđuje pokušaje nasilnog „regulisanja“ međunarodnih odnosa, niti zahteva odricanje od upotrebe sile. Najdalje dokle Kuberten ide u svom „mirotvorstvu“, je verbalno zalaganje za razvoj militarističko-odbranbenog, a ne militarističko-agresivnog (belicioznog) duha – što je, kao što ćemo videti, u potpunoj suprotnosti s njegovom praktičnom filozofijom. Kuberten: „Sportovi ne nastoje da omladina postane ratobornija (plus belliqueuse) već samo više ratnička (plus militaire) što znači da joj razviju osećanje sopstvene snage, ne potstičući dalje njeno korišćenje. Oni, dakle, ne povećavaju mogućnost za rat, ali ih isto tako ne umanjuju. Oni nastoje da ratu, kada je jednom objavljen, daju ofanzivne odlike, odlučnost i veću brzinu odvijanja nego što je ranije imao.“ (Pod.P.d.K.) (168)

O pravoj prirodi ovih reči najbolje govori Kubertenov odnos prema kolonijalnoj politici vodećih kapitalističkih država. Ako se, naime, stvarno radi o razvoju militarističkog kao odbranbenog duha, onda kolonijalno osvajanje nije ni teorijski moguće. Kuberten se ne divi Engleskoj zbog njenih odbranbenih moći, već kao kolonijalnoj sili. Arnoldova vaspitna koncepcija je, po Kubertenu, dovela do „ekspanzije“ Engleske, što znači do razvoja njenih militarističko-osvajačkih moći, zbog čega ona postaje uzor Francuskoj. Tome je, uostalom, Kuberten od samog početka svog društvenog (političkog) angažovanja podredio razvoj sporta u Francuskoj i uspostavljanje modernih olimpijskih igara – kao međunarodnog takmičenja. Stoga je Prokopova u pravu kada piše: „Efekti koje je Kuberten očekivao od sporta koji se temelji na konkurenciji ne odnose se, prema tome – kao što se danas stalno tvrdi – na međunarodni mir. ’Ideja jednakosti’ ne sadrži ništa više nego formalnu jednakost šansi u takmičenju. Kuberten je bio isto tako malo pacifista koliko i grčki vladajući sloj u antici, koji je osnovao olimpijske igre, i za koji je sticanje snage kroz sport bio uslov opstanka u borbi s okolnim narodima, kao i (uslov) obezbeđivanja pokornosti brojnih robova.“ (Pod.U.P.) (169)

Sport se ni na olimpijskim igrama ne pojavljuje kao način pacifističkog vaspitanja mladih i kao razvijanje istinskog prijateljstva među ljudima i narodima. Najdalje dokle sportisti, kao predstavnici svojih nacija i rasa mogu da idu u svojim odnosima je da se međusobno „poštuju“ kao takmičari, u stvari, kao borci („vitezi“, tj.ratnici). Sportisti ne dolaze na olimpijske igre kao ljudi, niti se od njih očekuje da predstavljaju opšte-ljudske vrednosti, već ih šalju kao pripadnike nacije (države) i od njih se traži da se bore protiv predstavnika drugih nacija (država) da se domognu pobede – koja predstavlja najvišu vrednost kapitalističkog sveta. U tom kontekstu, sama njihova pojava i aktivnost imaju simbolično značenje. Olimpijske igre su, po Kubertenu, religiozni ceremonijal, što znači služba posvećena najvišim božanstvima kapitalističkog sveta u kojoj sportista, boreći se za pobedu postizanjem većeg rezultata (rekorda), ne nastoji da stekne naklonost božanstava za sebe kao čoveka, već za naciju i rasu, tačnije, za vladajući (kapitalistički) poredak koji predstavlja. Na taj način olimpijske igre neminovno postaju jedan od oblika borbe za prestiž između nacija i rasa, po vladajućim pravilima kapitalističkog sveta, i priprema za predstojeći neminovni (i po Kubertenu dobrodošli) oružani sukob. Evo, uostalom, kako je glasila prvobitna verzija „olimpijske zakletve“: „Kunemo se da ćemo se pokazati kao časni borci i da ćemo poštovati pravila; naše učešće treba da se odvija u viteškom duhu u čast naših otadžbina i u slavu sporta.“ (170) Do (kozmetičke) izmene došlo je početkom šezdesetih godina, da bi se pokazalo da olimpijske igre imaju „kosmopolitski“ karakter. Umesto borbe „u čast naših otadžbina“, olimpijski „pacifisti“ stavili su „u čast naših ekipa“. (171)

Pored toga, Kubertenova „odbranaška“ koncepcija je u suprotnosti s osnovnim postulatima njegove teorije. Kuberten, naime, tvrdi da je borba između ljudi, nacija i rasa osnovna logika ljudske egzistencije i osnov „usavršavanja“ sveta. U Arnoldovom vaspitnom modelu, koji Kuberten prihvata i nastoji da realizuje na svetskom prostoru, društveni poredak (hijerarhija moći) ostvaruje se borbom i dominacijom jačih. Osnovni pokretački duh tog poretka je borba i agresija, a ne uzdržavanje od upotrebe sile. Sve pozitivne odredbe ljudskog karaktera mogu se, po Kubertenu, steći samo u toku „borilačkog napora“. Ako je, prema tome, nešto strano Kubertenovoj koncepciji, onda je to odbranaška logika.

Isto tako, ukoliko su pripadnici svih nacija (Kuberten se s olimpijske govornice neprestano obraća čovečanstvu kao „internacionalista“) vaspitani da se brane, a ne da napadaju, onda je militarističko-odbranbeno vaspitanje mladeži besmisleno. Tačnije, pošto, po Kubertenu, vaspitanje (obrazovanje) presudno utiče na ponašanje ljudi, ukoliko su oni naučeni da ne napadaju – ratni sukob nije moguć, a samim tim otpada potreba za militarističkim obrazovanjem koje Kuberten propoveda. Anti-beliciozna svest pretpostavlja pacifističko, a ne militarističko vaspitanje.

Kubertena, ni ovde, ne treba „hvatati za reč“. Ono što on, zapravo, hoće da kaže je da on ne želi da bude ratni huškač, ali da je rat neminovan i da je dobrodošao jer predstavlja za čoveka (buržuja) „najviši ispit ljudske hrabrosti“. Zato on poziva evropske narode da se pripremaju za rat i da razvijaju militaristički duh kod mladih, dakle, razvija shvatanje o neminovnosti rata. Mir je za Kubertena, kao i za antičku robovlasničku oligarhiju, zapravo primirje, što znači stanje u kome je došlo do privremenog prekida ratnih dejstava, i koje predstavlja pripremu za  nastavak rata. Najdalje dokle Kuberten ide u svojoj „mirotvoračkoj“ retorici je zalaganje da se, putem sporta, uspostave „tolerantniji i humaniji običaji“ u ratu. Kuberten: „Armija sportista će biti humanija, milostivija u borbi…“ A kada je mir ponovo uspostavljen, sport bi trebalo da „ublaži nastalu srdžbu i mržnju“. (172) Ni kada dostiže najviše domete u svojoj „pacifističkoj“ inspiraciji Kuberten ne dovodi sport u vezu sa slobodarskim težnjama čoveka, sa njegovim nastojanjem da iskoreni uzroke ratnih sukoba i uspostavi istinski mir. Za njega je „herojstvo“ osobenost osvajača, a ne onih koji se bore za slobodu. Oni, po Kubertenu, ne mogu da ostvaruju „herojska“, već samo „varvarska“ i „divljačka“ dela.

Što je najgore, prihvatajući rat kao legitimni deo svakodnevnog života, Kuberten nastoji da stvori romantičnu sliku o ratu, dajući mu karakter sporta i igre. (173) Na taj način on prikriva varvarsku, destruktivnu, neljudsku prirodu rata. U Kubertenovim prikazima rat postaje civilizovana aktivnost čoveka kapitalističkog društva i najviši ispit zrelosti čoveka kao pripadnika nacije (rase). Za Kubertena rat nije tragedija čoveka (čovečanstva), već „normalan“ odnos između ljudi, nacija i rasa koji odgovara egzistencijalnom duhu kapitalističke civilizacije („rat svih protiv svih“). U društvu u kome je volja za pobedu (borba za opstanak) temelj svakodnevnih odnosa; u društvu u kome jači imaju pravo da ugnjetavaju slabije jer su jači – rat predstavlja samo pojavni oblik vladajućeg duha i to na svetskom prostoru. Na taj način smrt, razaranje, patnja… postaju neizbežna (i dobrodošla) sudbina čovečanstva. Budući da ne može (ovo „ne može“ ne znači ništa drugo nego oduzimanje prava čoveku da se bori protiv vladajućeg poretka, tj.“sudbine“) da joj se suprotstavi, čoveku ne preostaje ništa drugo nego da se, pod ideološkim velom „viteza“ ili „džentlmena“, „uzdigne“ iznad smrti, da bude spreman da joj „sa osmehom“ gleda u lice.

I ovde se oseća memljivi zadah umiruće aristokratije (kojoj je Kuberten „kritički“ pripadao) koju su novi kapitalistički skorojevići bez mnogo obzira potiskivali sa svetske pozornice. Kuberten je prezir aristokratije prema kapitalističkom načinu života („Vreme je novac!“) pretopio u „moralni“ izazov građaninu: „moralna snaga“ aristokratije postaje zadnji bedem sa kojim će ona nastojati da dokaže svoju „superiornost“. Bila je to odbranaška strategija aristokratije, a za praktičnog Kubertena nadasve krov ispod kojeg je trebalo, čvrsto zagrljene, bar kada je reč o obračunu s radničkom klasom, da se nađu vladajuće klase.

Posebnu pažnju, u ovom kontekstu, zaslužuju Kubertenove reči iz njegovog prigodnog teksta, koji su emitovali nacisti na zatvaranju Berlinskih olimpijskih igara: „Najzad, uspomena na nadu, jer se pod okriljem simboličke zastave sa pet krugova sa mišićima kovalo razumevanje snažnije nego sama smrt…“ (174) Zbog čega Kuberten pominje „smrt“ na olimpijskim igrama koje su, po njemu, „festival proleća“, „mladosti“ i „mira“? U toj misli Kuberten je, zapravo, sažeo suštinu svog olimpizma: olimpijske igre su mesto na kome bi trebalo da miruje oružje, da bi se učesnici poklonili najvišem božanstvu kapitalističke civilizacije boreći se, po vladajućim pravilima, za njegovu naklonost. Pripadnost kapitalističkoj civilizaciji i iznad svega lojalnost njenim bogovima – to je istina Kubertenove olimpijske ideje. Jedinstvo kapitalističke civilizacije pod vođstvom (dominacijom) bele rase, oličene u evropskoj buržoaziji i aristokratiji, i izražavanje bespogovorne lojalnosti vladajućem duhu; slavljenje vladajućih odnosa, pravila i vrednosti kapitalističkog sveta kroz učvršćivanje njegovih osnova nakon starih i pre novih ratova, kao i „civilizatorskih“ kolonijalnih pohoda – to je suština Kubertenovog olimpijskog „pacifizma“. Olimpijske igre trebalo je da dokažu da je kapitalizam u stanju da uvek iznova pokaže svoje nasmejano, razdragano, podmlađeno lice… Olimpijske igre su, po Kubertenu, „festival proleća“, što znači ponovni procvat kapitalizma, ponovno rađanje njegove „moralne snage“. Otuda toliko insistiranje na amaterizmu; otuda toliki značaj „kulturnog programa“ olimpijskih igara, samog ceremonijala: trebalo je da olimpijske igre postanu osnovno sredstvo za objedinjavanje duhovnih snaga kapitalizma, a olimpizam – najviša religija postojećeg sveta.

Što se tiče „svetog“ četvorogodišenjeg ritma organizovanja olimpijskih igara, on bi trebalo da bude regularna mogućnost beskrajne regeneracije kapitalizma, obnavljanje njegove „moralne snage“, regularna kura podmlađivanja … To je osnov pragmatične strategije MOK-a: olimpijske igre se moraju održati, bez obzira na to šta se trenutno dešava u svetu. Mora da se stvori mogućnost da se na određenom mestu, nezavisno od toga šta se oko njega dešava, organizuje olimpijska služba najvišim božanstvima kapitalističke civilizacije. Olimpijske igre su iznad čoveka, društva, istorije… Njih ne mogu da opterećuju (ni da spreče) svakodnevni društveni problemi i sukobi. U tom kontekstu, kritika olimpijskih igara sa aspekta opšte-ljudskih vrednosti je besmislena. Članovi MOK-a ne odgovaraju nikome: oni su, po Kubertenu, „poverenici“ olimpijske ideje što znači da su, kao čuvari „svetog duha“ kapitalizma, van domašaja ljudi i vremena. Samim tim što se na njemu održavaju olimpijske igre, to mesto postaje „sveto“, što znači drugi svet u kome vladaju božanski zakoni koji su iznad trivijalne svakodnevnice. Dovoditi mesto na kome se održavaju olimpijske igre u vezu sa tekućim društvenim dešavanjem ne znači drugo nego negirati njihovu religioznu bit i „sveti“ karakter. Ništa ne sme da uprlja izvorni i večni duh kapitalizma koji, na olimpijskom borilištu, treba uvek iznova da se pojavi u devičanskom obliku. Ideja Karla Dima, organizatora Berlinskih olimpijskih igara, da grčke device upale „sveti plamen“ u antičkoj Olimpiji, koji će iz Grčke biti štafetno „prenet“ do nacističkog Berlina, bila je inspirisana i Kubertenovim shvatanjem olimpijskih igara. „Devičanska čistota“, „antička lepota“, „besmrtni duh antike“, taktovi Devete Betovenove simfonije – sve je to trebalo da upotpuni „božanski lik“ olimpijskih igara.

Kuberten je problem (ne)jednakosti u sportu razrađivao sa najvećim entuzijazmom neposredno nakon Oktobarske revolucije. U svom govoru iz februara 1918.godine, koji je objavljen pod naslovom „Šta sada možemo da tražimo od sporta“, Kuberten kaže: „Spremno se prihvata da bi najbolji temelj za društveni mir u demokratskom društvu bio uspostavljanje srećne ravnoteže između nejednakosti koju je priroda uspostavila između ljudi, i jednakosti koju zakonodavstvo nastoji da uspostavi. Ali, gde su osnove i granice jedne takve ravnoteže?

Ono što dovodi do toga da je nejednakost teško podnošljiva za one koji su njome pogođeni je njena tendencija da ovekoveči nepravdu. Ljudi se bune protiv nje zato što ona, obično, ima dvostruko obeležje – stalna je i neopravdana. Kada bi bila prolazna i opravdana, ne bi više izazivala neprijateljstvo. Sada možemo da zapazimo da, dok je u drugim oblastima gotovo nemoguće stvoriti takve uslove, u sportskoj republici oni nastaju sami po sebi.

Šta je sportski rezultat? To je brojka ili činjenica. Imate maksimalnu visinu iznad koje ne možete skočiti, minimum vremena ispod koga ne možete pretrčati sto metara. (…) Na sve strane susrećete se sa ograničenjima koja se odlikuju većom ili manjom matematičkom strogošću, ali, vi ne možete da ih vidite kada počnete. Niko unapred ne zna tačno svoje granice. Samo jedan put vodi ka tome – trening i naporan rad. A kada neko postigne cilj, kada neko postigne sopstveni rekord, tj.najbolji rezultat koji može da postigne, potrebno je i dalje ulagati napor da bi se tamo ostalo. Ništa ne može da vam garantuje trajno posedovanje ovog rekorda. Samo uporan rad može da ga osigura. U tome je, uzgredno – ako mi dozvolite ovaj umetak – čitava tajna sportskog obrazovanja. (….) Ali, vratimo se našem društvenom polazištu. Nejednakost u sportu temelji se na pravednosti jer individua duguje uspeh koji postiže jedino svojim prirodnim svojstvima koja su razvijena snagom njegove volje; to je dalje, vrlo promenljiva nejednakost, jer ova kratkotrajna forma uspeha zahteva neprekidni napor čak iako valja izdržati i za malo. Ovo su interesantne činjenice za demokratiju. Nije iznenađujuće da u sportskim krugovima nalazimo nenametljivu mešavinu autoriteta i slobode, i iznad svega uzajamne pomoći i rivalstva. Sada bi demokratija trebalo da bude sposobna da meša ove sastojke, i prirodno, da se pri tom susretne sa hiljadu poteškoća. (…) Tako sportista ima pred sopstvenim očima lekciju koja se stalno potrvđuje kroz nužnost komande, kontrole i jedinstva, dok ga sama priroda drugarstva oko njega obavezuje da u svojim drugovima vidi i saradnike i rivale – što sa filozofskog stanovišta izgleda da je najviše načelo svakog demokratskog društva.“ (166)

Kuberten ovde pre svega ukazuje na ono što ideolozi kapitalizma sistematski nastoje da prikriju: na „stalnu i neopravdanu“ nejednakost u kapitalističkom društvu koja ima „tendenciju da ovekoveči nepravdu“. Ali, umesto da se stavi na stranu  „onih koji su njome pogođeni“, „radnička majka“ Kuberten stavlja se na stranu vladajuće klase razrađujući kako da se iskoristi sport za stišavanje radničkog nezadovoljstva. On otvoreno kaže da pokušava da u sportu postigne ono što nije moguće postići u kapitalističkom društvu, da svi ljudi budu jednaki na startu – i to postaje njegovo osnovno „pedagoško“ sredstvo za vaspitanje obespravljenih da prihvate nejednakost kao neminovnu „činjenicu“. Kuberten nudi radniku mogućnost da se sa drugim „građanima“ bori za pobedu u sportu, da bi ga sprečio da se, kao pripadnik radničke klase, bori za iskorenjivanje nejedankosti u društvu. Sport postaje oblast u kojoj bi radnik trebalo da pronađe kompenzaciju za svoj potčinjeni društveni položaj, mesto gde će biti sterilisana njegova kritičko-menjalačka svest. Radi se o taktičkom povlačenju vladajuće klase u trenutcima krize kapitalizma i u vreme narastanja političke snage proletarijata. Zato Kuberten i kaže 1918.godine: „Šta sada možemo da tražimo od sporta?“ (Pod.Lj.S.) A evo šta će Kuberten reći u avgustu 1920.godine predstavnicima vladajućeg poretka: „Šta je potrebno da bismo mogli da iskoristimo izuzetne karakteristike (sporta, prim. aut.) koje su tako pogodne za demokratsko obrazovanje, i štaviše, tako podesne da deluju kao šok-upijači za isuviše žestoke društvene pritiske? Jednostavno ovo – sportska obuka i objekti trebalo bi da budu stavljeni na besplatno, ili gotovo besplatno, raspolaganje proleterskoj mladeži.“ (Pod.Lj.S.) (167)

Iz prethodno navedenog Kubertenovog teksta moglo bi, isto tako, da sledi da on u „sportskoj republici“ vidi idealan oblik demokratskog uređenja društva. Međutim, njegova kategorična tvrdnja da je „u drugim oblastima gotovo nemoguće stvoriti takve uslove“ kakvi, „sami po sebi“, nastaju u „sportskoj republici“ – upućuje na to da je Kubertenu pre svega stalo da istakne prednost i značaj sporta kao sredstva za zaštitu vladajućeg društvenog poretka nejednakosti.

Na nivou telesnog obračuna, nejednakost između ljudi postaje „očigledna činjenica“, kao što je i „očigledna činjenica“ rezultat koji neko postiže. Čovek je, po Kubertenu, uklješten između „aristokratskih kaprica prirode“ i „matematičke strogosti“ rezultata. Nejednaki po prirodi, ljudi se sučeljavaju, bez obzira na njihovo poreklo i društveni položaj, sa objektivnim, od čovekove volje nezavisnim, kriterijumom nejednakosti. Šta im drugo preostaje nego da prihvate nejednakost kao od čoveka nezavisnu datost? Međutim, budući da snažniji već na startu imaju prednost, kakvog ima smisla da se telesno inferiorni upuste u borbu u kojoj mogu da budu samo poraženi? Osećajući problem, Kuberten nastoji da relativizuje uspostavljenu nejednakost, „koju je priroda uspostavila između ljudi“, ubacujući ideju o „prolaznoj nejednakosti“ po kojoj je rezultat relativan, jer u svakom trenutku od svakog učesnika može da bude ugrožen. Dosledno tumačeći ovaj stav, dolazimo do toga da i oni koji imaju sasvim skromne telesne mogućnosti imaju „iste šanse na startu“ kao i nabubreli fizikalci – „pošto niko unapred ne zna tačno svoje granice“. Ni ovom prilikom Kubertena ne bi trebalo „hvatati za reč“. Ono što on hoće je da ljudi veruju da mogu da budu prvi. Ideja o „promenljivoj nejednakosti“ trebalo bi da navede ljude da, i pored svakodnevnih poraza, uvek iznova veruju da će njihov trud, trpljenje, borba – jednoga dana da ih digne na pobednički tron. Kuberten hoće da ljudi, bez obzira na njihov stvarni društveni položaj, ostanu učesnici u životnoj igri čija pravila određuje kapitalistički poredak.

Ovde se ne radi o verovanju čoveka da može da postigne više, nego da može da pobedi druge – postizanjem većeg rezultata. Za Kubertena nije najveći ljudski izazov prevazići svoje moći, nego pobediti druge; nije savladavanje problema koji se postavljaju pred čoveka u njegovoj borbi za opstanak i slobodu, nego borba protiv drugih ljudi. Verovanje čoveka u sopstvene moći uslovljeno je razvojem njegove borbene volje – koja se formira u borbi između ljudi za dominaciju i opstanak. Budući da pobeda jednog predstavlja poraz drugog, svaka nova pobeda (poraz) trebalo bi da nagoni čoveka da sa novim žarom krene u borbu protiv drugih – i tako u beskraj. Kuberten govori o „sopstvenom rekordu“ i o „najboljem rezultatu“ koji čovek može da postigne, ali se upravo po njegovoj koncepciji taj rezultat, koji proističe iz nastojanja čoveka da postigne više, ne vrednuje – ukoliko nije „najbolji“, što znači ukoliko nije pobednički. Tačnije, pobednički rezultat (koji je, po Kubertenu, već u rukama onih koji su po svojim telesnim predispozicijama predodređeni da postižu najbolje rezultate/rekorde) postaje mera obezvređivanja rezultata koje su, kao najviši izraz svojih telesnih mogućnosti, postigli pripadnici „mase“.

Da je Kuberten „trening i naporan rad“, kao i prevazilaženje sopstvenih mogućnosti, uistinu postavio kao osnovne preduslove za postizanje rezultata koji će se vrednovati, onda bi najbolji rezultat bio onaj koji je postignut od strane čoveka koji je u najvećoj meri uspeo da prevaziđe svoje moći (svoj prethodni rezultat). Za Kubertena to bi bilo najgore svetogrđe, jer nejednakost nije društveno uslovljena i ne zavisi od čoveka i njegove produktivističke i stvaralačke prakse. „Nejednakost u sportu temelji se na pravednosti“ – tvrdi Kuberten. I to je ono najvažnije: on pre svega nastoji da opravda nejednakost „da ne bi izazivala nezadovoljstvo“ (potlačenih, naravno). Sport treba da vaspita ljude da nejednakost prihvate kao normalnu i neminovnu pojavu.

Na osnovu svoje koncepcije nejednakosti, Kuberten gradi pedagogiju koja se svodi na stvaranje jednoobraznog karaktera ljudi i jednoobraznog odnosa prema postojećem svetu i budućnosti. Svesnom i organizovanom akcijom radnih ljudi ne mogu se iskoreniti odnosi nejednakosti u društvu, ali se zato svesnom i organizovanom akcijom buržoazije (sistem vaspitanja u kome sport zauzima najvažnije mesto) može iskoreniti kritički odnos potlačenih prema vladajućem poretku nejednakosti i stvoriti jednoobrazni ljudi. Po Kubertenu, jednoobraznost karaktera je temelj na kome se zasniva „ljudska individualnost“. Zbog toga on sa takvim oduševljenjem ističe helenski „sport“, u kome su „mišići bili glavni faktor u vaspitanju“, kao ideal „sporta“ kome bi trebalo težiti. Duhovna i intelektualna različitost ne sme da dovede u pitanje nastojanje da se stvore karakterno jednoobrazni ljudi.

Po Kubertenu, nisu vladajući društveni odnosi, što znači priroda vladajućeg poretka, ti koji uslovljavaju da različite telesne sposobnosti ljudi postanu jedan od osnova za uspostavljanje nejednakosti u društvu, već su telesne različitosti osnovni uzrok njihove društvene nejednakosti. Zbog toga Kuberten tvrdi da zahtev za uspostavljanjem jednakosti između muškarca i žene nije protivno samo logici, nego i „poretku stvari“. Kuberten je ono što predstavlja jednu od osnovnih pretpostavki ljudske različitosti (telesna konstitucija) proglasio osnovom nejednakosti. Bio je u pravu: u odnosima u kojima vlada zakon jačega; u kojima su ljudi podređeni zakonima prirodne selekcije, telesne razlike neminovno postaju jedan od razloga nejednakosti u društvu.

I na ovom primeru se pokazuje pragmatični i licemerni karakter Kubertenove teorije o nejednakosti. On nudi „promenljivu nejednakost“ ljudima, da bi ostali u igri, i istovremeno isključuje žene, kao telesno „inferiorne“, iz borbe za mesto pod suncem, što znači da za njih važi pravilo o nepromenljivoj nejednakosti. „Veliki humanista“ Kuberten isključio je ni manje ni više nego polovinu čovečanstva sa starta „jednakih“ u borbi za dominaciju. U stvari, osnov njegove pedagoške koncepcije je podela rada između muškarca i žene, karakteristična za varvarstvo (ne računajući matrijarhat, koji se baš ne uklapa u Kubertenovu koncepciju): žena u kući i u polju, muškarac u ratu i lovu. Ostajući privržen primitivnoj ratničkoj zajednici kao osnovu društvenog organizovanja, Kuberten se, zapravo, nije mnogo odmakao od načina razmišljanja varvara.

Ako bismo Kubertenovu teoriju o „promenljivoj nejednakosti“ razmatrali u okviru vladajućih odnosa u kapitalističkom društvu, došli bismo do toga da nisu samo žene, nego i radnici žrtve nepromenljive nejednakosti. Kuberten ne predlaže radnicima da se obogate svojim radom, nego im, kao „građanima“, nudi mogućnost da učestvuju u u prisvajanju tuđeg rada (vlasništvo nad akcionarskim kapitalom) – koji je za njih samo formalno tuđ jer su oni ti koji stvaraju društvene vrednosti. Čovek je, dakle, kao radnik predodređen da bude potčinjen i izrabljivan. Njegova jedina mogućnost da izmeni svoj društveni položaj je da postane vlasnik kapitala. Kubertenov poklič, sa kojim je krenuo ka olimpijskim vrhovima –  „Bogatite se!“ („Enrichissez vous!“)  – nije bio poziv upućen radnicima da se bore da im pripadne društveno bogatstvo koje su svojim radom stvorili, već poziv vlasnicima kapitala da sa novim žarom krenu u pljačkanje radničke klase u sopstvenoj zemlji i kolonijalizovanih naroda. „Promenljiva nejednakost“ treba da ulije radnicima nadu da će, ako budu uporni i lojalni, postati pripadnici posedničke klase. Drugim rečima, čovek je kao pripadnik radničke klase nepromenljivo nejednak; da bi došao u krug „promenljivo nejednakih“ on mora da izađe iz svog radničkog kombinezona i da se izbori (znači sad već kao lojalni „građanin“) da postane vlasnik papira koji mu garantuje učešće u podeli kapitala. Formalno pravo da se bore za vrh društvene moći imaju svi građani (koji poštuju vladajući poredak), a faktičku mogućnost imaju samo oni koji već poseduju kapital. Stvarna mogućnost za borbu za vrh pripada samo onima koji već spadaju u „elitu“. „Promenljiva nejednakost“ znači da se oni, u okviru svoje klase, smenjuju u vođstvu , boreći se, istovremeno, svi zajedno da spreče da se radnička klasa pojavi na stazi.

I kada je reč o problemu (ne)jednakosti u sportu, može da se konstatuje da Kuberten ni u svojim poznim godinama nije mnogo odmakao od načina razmišljanja koji je karakterističan za njegove mladalačke spise. Ovde se ne radi toliko o njegovim intelektualnim sposobnostima i znanju, koliko o njegovom ideološkim slepilu i upornom nastojanju da „razreši“ protivurečnosti kapitalističkog društva (obračuna se s političkom borbom radnika i uspostavi „socijalni mir“) ne dirajući u njegove osnove. Zbog toga Kuberten daje takav značaj vaspitanju, bolje rečeno, fanatizovanju čoveka: da se ne bi promenili društveni odnosi, valja „promeniti“ čoveka, što znači, treba mu razviti takvu svest koja će prihvatiti vladajući poredak bez obzira na njegov stvarni društveni položaj. Ne radi se o tome da takvi metodi u određenim istorijskim periodima nisu imali dejstva (primer nacističke Nemačke), već o tome da Kuberten od njih stvara univerzalni metod koji postaje ne samo ključ za razumevanje razvoja kapitalističkog društva, već i osnovno sredstvo za uklanjanje osnovnih društvenih (klasnih) protivurečnosti.

Sledeći Arnolda, Kuberten ne postavlja normativnu svest kao prvenstveni uslov za prihvatanje vladajućeg poretka od strane čoveka, već insistira na tome da čovek od malih nogu učestvuje u takmičenju, koje je svedeno na borbu za dominaciju, upotrebom telesne snage. Prepušteno takvim odnosima, dete bi trebalo prvenstveno da stekne borbeni (borilački) karakter kao osnov za razvoj njegove normativne svesti – lojalnog građanina. Osnovni zadatak sportskog drila je da ubije ljudsku individualnost. Sport postaje sredstvo kojim treba stvoriti osnovne pretpostavke da se čovek u potpunosti uklopi u vladajući poredak.

Kuberten ne razvija moralističku edukativnu filozofiju. On se nikada ne poziva na ljudsku dobrotu, već nastoji da gurne dete u takve odnose u kojima mora da se bori da bi opstalo. Arnold je zaveo red u Ragbiju sledeći logiku odnosa koja je uspostavljena u čoporu, što će Kuberten sa oduševljenjm prihvatiti. Valja, dakle, razviti takve odnose u kojima sirova snaga predstavlja osnov obezbeđivanja poretka – u kome vladaju najsnažniji. U tom smislu, oni koji su fizički snažniji imaju pravo da upotrebe sva tlačiteljska sredstva da bi se zaštitio vladajući poredak. Dolazimo do apsurdnog, ali tačnog zaključka kada je reč o Kubertenovoj pedagogiji: jači imaju pravo da tlače slabije – jer su jači! Održavanje vladajućeg poretka i perspektiva društvenog razvoja temelje se na neprestanom tlačenju slabijih od strane jačih. To je prirodni i stoga nepromenljivi poredak. Nema bilo kakve racionalno i humanistički zasnovane alternative ovom životinjskom poretku. Čovek je sveden na životinju čiji život je podređen borbi za opstanak po zakonima prirodne selekcije. Ono što Kuberten pokušava da učini svojom pedagogijom je da pokrene iz učmalosti uspavane životinjske instinkte u čoveku, a ne da razvije specifične ljudske sposobnosti i dostojanstvo čoveka. Kuberten: „Sport nije u prirodi čoveka: on je u formalnoj protivurečnosti sa zakonom ’manjeg otpora’ koji važi za životinje.“ (Pod.P.d.K.) (154) Čovek je, znači, po svojoj prirodi lenja životinja. Kuberten hoće da ga pomoću sporta natera da prihvati logiku „većeg napora“, što zapravo znači da se neprestano bori protiv drugih ljudi. Civilizovanje čoveka ne znači za Kubertena ništa drugo nego razvoj borbenog karaktera, što znači volje za pobedom koja treba da ga goni na ulaganje sve većeg borilačkog napora. Civilizovanje čoveka ne podrazumeva prevazilaženje „životinjskog“ u čoveku, već njegov razvoj. Kubertenov „civilizovani čovek“ nije ništa drugo nego zver koja se neprestano bori protiv drugih zveri za „mesto pod suncem“, ponašajući se po vladajućim pravilima zbog straha od kazne, što bi trebalo da omogući održanje i razvoj uspostavljenog poretka. I za Kubertena „čovek je čoveku vuk“, što znači da je i on nastojao da svede čoveka na prototip građanina kapitalističkog sveta koji odgovara grabljivoj i krvoločnoj zveri. Jer, otkada je vučija priroda prirodna podloga „životinjskog“ u čoveku?

To je glavni razlog što Kuberten stavlja dete u takve odnose u kojima ono mora da se bori protiv drugih: motiv za razvoj „gvozdenog tela“, kao i „gvozdenog karaktera“ čovek stiče u borbi za preživljavanje. Sport, kao autentično simuliranje borbe za opstanak u kapitalističkom društvu, trebalo je da postane osnovno vaspitno sredstvo za stvaranje takvog čoveka (građanina) koji će vladajuće odnose koji se zasnivaju na „prirodnoj selekciji“ prihvatiti kao svoju prirodnu sredinu. I u Kubertenovoj koncepciji čovek ne stvara svoj, dakle ljudski svet, nego se neprestano prilagođava postojećem svetu – upravo ono što čini životinja. U tom smislu, čovek nije u stanju da se, kao čovek, odnosi prema uspostavljenom svetu, već je taj „odnos“ zauvek zadat „prirodnim poretkom“ na kome se zasnivaju društveni odnosi.

Kuberten insistira na takvom vaspitnom sistemu koji bi trebalo da detetu usadi takav karakter i svest (vaspitanje pre obrazovanja) koji će postati idealno tlo za razvoj „praktične filozofije“ kojom čovek treba da se rukovodi u svakodnevnom životu. Radi se o nastojanju da se čovek još u detinjstvu fanatizuje i da se na taj način ukine svaka mogućnost „udvajanja“ čoveka, što znači mogućnost da stekne individualnu (ljudsku) samosvest. U tom smislu, Kubertenova vaspitna koncepcija može da se shvati kao jedan od oblika sistematskog fanatizovanja ljudi. U njoj se samo prividno radi o razvoju ljudskih sposobnosti; zapravo, reč je o primoravanju čoveka, svedenog na objekt vladajuće (samo)volje, da bespegovorno izvršava zahteve koji su pred njega postavljeni.

Kuberten ne teži da pasivizuje ljude, već da im razvije aktivističku svest i da ih uključi u odbranu vladajućeg poretka – što je jedan od najvažnijih elemenata Arnoldove pedagogije. U tom smislu, Kuberten se ne zadovoljava „običnom“ religioznom svešću. On hoće da uspostavi novu religiju koja odgovara antičkoj religiji koja je bila religija „bez knjiga“. Po njoj, ljudi treba da se bore za uvećavanje njihovog ovozemaljskog materijalnog bogatstva i da u tom životu pronađu zadovoljstvo i smisao. Sve za čim mogu i za čim bi trebalo da teže već je postojalo ili postoji na zemlji. Kubertenov „bog“ ne nalazi se na nebu, nego u utrobi kapitalističkog društva. To je „bog“ koji ne čuje vapaje bespomoćnih, nego urlike pobednika.

Interesantno je da ova Kubertenova „jeres“ neće zasmetati klerikalnim krugovima, kao ni, uostalom, kraljevima, prinčevima, gospodi – sve „dobrim hrišćanima“. Neće im zasmetati ni „obnavljanje“ olimpijskih igara koje je vizantijski imperator Teodosije ukinuo, u ime hrišćanstva, 393.godine. Kubertenov fanatični antikomunizam, njegova beskompromisna borba za očuvanje kapitalističkog poretka, njegovo zalaganje da „evropska civilizacija“, i samim tim hrišćanstvo (katoličanstvo), zavlada svetom – pribavilo mu je naklonost i najortodoksnijih klerikalnih krugova.

Vratimo se Kubertenovoj pedagogiji. Videli smo da je „civilizovanje“ čoveka, po njemu, neminovno povezano sa razvojem njegovog borbenog karaktera. Opstaju, na dužu stazu, samo oni koji uspevaju da se, uvek iznova, nametnu drugima. U biti, Kubertenova teorija samo je u funkciji njegovog odnosa prema istoriji ljudskog društva, koja se svodi na stalnu borba između pojedinaca, nacija i rasa – za opstanak. Kuberten razvija svoju „koncepciju fizičkog obrazovanja“ u ime „demokratske konkurencije“ i „struggle for life“ („borba za život“). (Pod.P.d.K.) (155) Sport bi trebalo da razvije volju čoveka da se kao pripadnik nacije bori, na svetskom prostoru, protiv drugih nacija i rasa. Borba za dominaciju sopstvene nacije, odnosno, bele rase, predstavlja za njega preduslov i osnovu obrazovanja. To je taj prethodni stupanj u razvoju „praktičnog“ duha Kubertenovog „građanina“. Veličajući Arnolda, on ističe da je njegov obrazovni sistem imao odlučujuću ulogu u tome što je Engleska postala vodeća svetska kolonijalna sila. Kuberten je doslovno shvatio reči koje se pripisuju vojvodi od Velingtona, da je „bitka na Vaterlou dobijena na sportskim poljima (koledža) Iton“. (156) 

Kuberten je opsednut, posebno u periodu od kraja XIX veka do Prvog svetskog rata, razvojem osvajačko-militarističkog duha u Francuskoj, i zato insistira na tome da je osnovni smisao sporta da omogući uspešno uklapanje mladih u militarističku obuku. Kuberten: „Dečaci koji ulaze u regimentu već dobro upoznati s instrumentima sporta, i pošto su navikli da se ponašaju po komandama, poseduju dvostruku prednost; ne samo da već znaju deo onoga što bi trebalo da nauče, nego uče preostalo mnogo lakše; ne samo da su bolje pripremljeni za savladavanje napora, nego će, za njih, napor biti manji.“ (Pod.Lj. S.) (157) „Navika da se ponašaju po komandama“ predstavlja, dakle, prvu i najvažniju stepenicu u vaspitanju koje treba od mladih da stvori „dobre građane“.

Ono što je, između ostalog, zajedničko Kubertenovoj i nacističkoj pedagogiji je da obe daju prednost telesnom vaspitanju pred duhovnim obrazovanjem, s tim što se telesno vaspitanje svodi na stvaranje fanatičnog rasističko-militarističkog duha. Pišući o starim Grcima, Kuberten konstatuje da su se oni „malo posvećivali razmišljanju, a još manje knjigama“. (158)  Insistirajući na značaju Arnoldovog vaspitnog sistema, Kuberten piše: „Mišići su dobili zadatak da obave posao moralnog vaspitača. To je, u modernom uslovima, primena jednog od najkarakterističnijeg principa starogrčke civilizacije: stvoriti od mišića najvažniji faktor u moralnom obrazovanju.“ (159)

Dalju razradu te teze nalazimo kod Hitlera: „Moj veliki obrazovni posao počinje sa omladinom. Pogledajte ove momke i dečake! Kakav materijal! Od toga mogu da stvorim novi svet. Moja pedagogija je nemilosrdna. Mekoća mora biti odlučno odstranjena. U mojim ordensburgen (srednjovekovna utvrđenja nemačkih ritera-osvajača, prim.aut.) će izrasti omladina koja će prestraviti svet. Hoću moćnu, gospodarsku, odvažnu, nemilosrdnu omladinu. Kod nje ništa ne sme da bude slabo i nežno. Slobodna, veličanstvena zver uvek iznova mora da seva iz njihovih očiju. Hoću da moja omladina bude snažna i lepa. Upotrebiću sve moguće fizičke vežbe da bih je izgradio. Hoću atletsku omladinu. To je prvo i najvažnije. Na taj način ukidam hiljade godina dosadašnjeg ljudskog razvoja. Tako imam čisti, plemeniti prirodni materijal pred sobom. Tako mogu da stvorim novo.

Neću nikakvo intelektualno obrazovanje. Znanjem upropašćujem omladinu. Najradije im dopuštam da uče samo ono što oni, sledeći svoj igrački nagon, slobodno voljno usvajaju. Ali, da ovladaju sobom, to moraju naučiti. Moraju mi naučiti da u najtežim probama pobede strah od smrti. To je stupanj herojske omladine. Na njemu izrasta stupanj slobodnih ljudi, koji su mera i središte sveta, stvaralački ljudi, ljudi-bogovi. U mojim ordensburgen će divni bogo-čovek koji gospodari sobom stajati kao slika kulta i pripremati omladinu za dolazeći stupanj muške zrelosti.“ (160)

Hitler na sličan način piše u „Mein Kampf“-u: „Narodna država nije čitav svoj obrazovni rad u prvom redu utemeljila na upumpavanju golog znanja, nego na odgajanju, kao dren, zdravog tela. Tek onda dolazi na red izgradnja duhovnih sposobnosti. Narodna država mora poći od pretpostavke da je jedan ne baš naučno obrazovan, ali zato telesno zdrav čovek sa dobrim, čvrstim karakterom, ispunjen odvažnošću i snažnom voljom, vredniji za narodnu zajednicu nego jedan umni slabić.“ (161)

I Kuberten polazi od maksime „u zdravom telu zdrav duh“ (mens sana in corpore sano), ali je to daleko od bilo kakvog „objektivističkog“ pristupa. „Zdravo“, „snažno“, „lepo“ su atributi samo onog tela koje je svedeno na oruđe za ostvarivanje interesa vladajućeg oligarhije. Nije, dakle, suština u izgradnji zdravog tela, već o takvoj izgradnji tela sa kojom će biti uništena ljudska, a izgrađena fanatična podanička svest. „Zdravo telo“ u Kubertenovoj, kao i u nacističkoj verziji, pre svega podrazumeva čoveka koji je „oslobođen“ mašte i uma.

Ironija je da je Kuberten, koji je po svojoj telesnoj konstituciji bio suprotnost prototipu mišićavog sportiste-pobednika („elite“), postao duhovni vođa olimpijskog pokreta. Isto je sa Hitlerom, Gebelsom, Geringom, Himlerom, Ajhmanom – koji su, kao vođe „arijevske rase nadljudi“, bili, po svojoj telesnoj konstituciji, karikatura „natčoveka“ koji je bio osnov za izgradnju rasne samosvesti Nemaca.

Kada se ima u vidu suština Kubertenove „korisne pedagogije“ (pédagogie utilitaire), onda nimalo ne iznenađuje što je Kuberten bio oduševljeni propagator boksa koji, bez ikakve sumnje, zauzima ubedljivo prvo mesto na njegovoj lestvici poželjnih sportova. Šta je to Kuberten pronašao u ovom „finom muškom sportu“ (162)  koga su se, već u Kubertenovo vreme, mnogi odricali kao krvavog rituala koji je nedostojan čoveka? I kada je u pitanju boks Kuberten samo poštuje antropološku „činjenicu“ da „i u mladima i čoveku postoji borilački instinkt“ koji je „normalan“ (i stoga „prihvatljiv“) i koji može biti kontrolisan (ili, što je još adekvatnije – „civilizovan“) jedino tako što će mu se dozvoliti da se realizuje. „Zbog toga“, zaključuje Kuberten, „vaspitanje dečaka nije potpuno ukoliko nije u izvesnoj veri povezano sa borilačkim sportovima“. (163)

Kuberten je oduševljeni pristalica boksa jer je u njemu njegov osnovni pedagoški princip – sport kao priprema za život u kapitalističkom društvu – dobio najveću mogućnost da se ostvari. Čovek bi trebalo da nauči da udara, ali i da prima udarce, da ih prihvati kao nešto što se, u svakodnevnoj borbi za opstanak, podrazumeva. Poštovati vladajuća pravila, prihvatiti vladajući poredak, svoj bedni položaj u društvu – krvareći, ležeći u blatu – to je najvažniji praktični izazov Kubertenove pedagogije. Naravno, on se pre svega odnosi na one koji su na društvenom dnu. Njihova srdžba bi, putem boksa, trebalo da bude sterilisana pri čemu će se, istovremeno, naučiti da se uzdržavaju („samodisciplina“) od „antidruštvenog“ ponašanja. Zbog toga je Kuberten oduševljen šefom njujorške policije koji je izgradio bokserske dvorane u sirotinjskim delovima grada koji su imali „lošu reputaciju“: bolje je da se sirotinja tuče među sobom na ringovima, nego da se bori da promeni svoj ponižavajući društveni položaj. (164)

Boks je, za Kubertena, bio nezamenljivo sredstvo za stvaranje tela i duha kolonijalnih osvajača – i u tome je on blizak Hitleru. Evo šta o Hitlerovom odnosu prema boksu piše istoričar nacizma Ričard Mandel: „Jedini sport o kome je Hitler imao izgrađeno mišljenje bio je boks koji su oni, koje je Hitler nazivao ’prostačinama’, tretirali kao ’surov i nedostojan’. Sledstveno tome, bilo je prirodno da je jedan od Hitlerovih nemačkih kulturnih heroja bio Maks Šmeling (Max Schmeling, nemački prvak sveta u teškoj kategoriji, pri.aut.). Hitler je, isto tako, prezirao ’prosvećene’ koji su davali prednost mačevanju u odnosu prema boksu: ’Nijedan sport mu (boksu, prim.aut.) nije ravan u izgrađivanju agresivnosti, u iziskivanju munjevite odluke, i u jačanju tela u čeličnoj hitrini. Prirodno je da u očima naših intelektualaca ovo izgleda divlje. Ali, dužnost rasno-nacionalističke države nije da odgaja kolonije miroljubivih esteta i telesnih degenerika“. I dalje: „Kroz svoju telesnu snagu i hitrinu on („mladi arijevac“, prim.aut.) mora da ojača svoju veru u nepobedivost cele njegove rase i nacije. Ono što je nakada vodilo nemačku armiju u pobedu bilo je ni sa čim narušeno zajedništvo vere koji je svaki pojedinac nosio u sebi, vere koja je u svojoj celokupnosti bila otelotvorena u njihovom vođstvu.“ (165)

Da li je Kuberten bio „veliki francuski patriota“ – kao što ga obično predstavljaju? U svojim mladalačkim radovima Kuberten, kao što smo videli, nastupa kao oduševljeni nacionalista. Međutim, već je njegov odnos prema Pariskoj komuni pokazao na čijoj se strani zapravo nalazi Kuberten. Njega, kao Francuza, neće pogoditi zločini koje su pruske okupacione trupe počinile nad francuskim stanovništvom, niti što je agresor još u zemlji tražeći danak – već ga pogađa borba pariskog proletarijata koji, posle izdajničkog bekstva aristokratije i buržoazije, nastoji da spreči da Pariz padne u ruke neprijatelju, kao i da se izbori za svet u kome neće biti „gospode“ i „svetine“.

Kuberten je od početka svog političkog angažovanja bio na strani „evropske civilizacije“, što znači na strani uspostavljenog poretka klasne dominacije. U tom smislu, biti „dobar patriota“ za njega pre i iznad svega znači biti lojalan kapitalističkom poretku. Polazeći od Kubertenovog odnosa prema Pariskoj komuni, može se zaključiti da za njega biti „dobar patriot“ nije protivno ujedinjavanju sa osvajačem (Bizmarkom) – kada se radi o obračunu sa sopstvenim proletarijatom. Kada se radi o klasnom ugnjetavanju radnika i obračunu s njegovom slobodarskom borbom, onda Kubertena napuštaju „nacionalna osećanja“ i on postaje nemilosrdni predstavnik „evropske civilizacije“, što znači kapitalističkog poretka. Evo šta o tome piše Marks: „To što su se, posle najvećeg rata novog doba, pobednička i pobeđena vojska udružile radi zajedničkog klanja proletarijata – taj besprimerni događaj ne dokazuje, kao što Bismarck misli, konačni poraz novog društva koje se uzdiže, već potpuno raspadanje starog, buržoaskog društva. Najviši herojski uzlet za koji je staro društvo još bilo sposobno jeste nacionalni rat, pa i on se sada pokazao kao čista vladavina prevara koja nema nikakav drugi cilj nego da odgodi klasnu borbu i koja se odmah odbacuje čim se u građanskom ratu rasplamti klasna borba. Klasna vladavina nije više u stanju da se skriva pod nacionalnom uniformom: nacionalne vlade su složne u borbi protiv proletarijata!“ (Pod.K.M.) (148)

Kuberten govori u ime Francuske, ali ne slobodarske Francuske, koja sa „Marseljezom“  korača u budućnost, već reakcionarne i imperijalističke Francuske. U svojim prvim spisima, kao i sa svojom prvobitnom olimpijskom praksom, on insistira na tome da Francuska nanovo postane stegonoša „evropske civilizacije“ u njenoj borbi za svetsku dominaciju. Razvoj protivurečnosti na evropskom prostoru i opasnosti koje se nadvijaju nad kapitalističkom Evropom dovode do toga da se Kuberten sve više brine za Evropu. Karakterističan je period nakon Prvog svetskog rata: „internacionalista“ Kuberten kruži Evropom savetujući evropsku reakciju kako da se efikasno obračuna s radničkim pokretom. Strah od međunarodnog radničkog pokreta goni Kubertena da se bori za ujedinjenje evropske plutokratske „elite“.

Kuberten će izložiti svoju evrocentrističku koncepciju u radu „Où va l’Europe?“ („Kuda ide Evropa?“) objavljenom 1923. godine. Kuberten: „Evropa je, u drugoj polovini XIX veka, u očima sveta u svemu bila nadmoćna. Ona je bila ’učiteljica sveta’.“ (149) U međuvremenu, zahvaljujući krizi koja je nakon Prvog svetskog rata zahvatila Evropu i sve ubrzanijim razvojem SAD i Japana i njihovoj sve agresivnijoj politici u svetu, Evropa je na putu da izgubi svoj primat. Šta bi trebalo da se uradi? „Realistični“ Kuberten smatra da se, pre svega, mora uspostaviti „društveni mir“ u revolucionarno uzavreloj Evropi. Da bi se to postiglo, potrebno je da proletarijat prihvati vladajući poredak, a privilegovane klase ograničenja. To je, u postojećim vremenima, „alfa i omega svakog socijalnog mira“ – konstatuje Kuberten. (150) Radi se o uspostavljanju „nove socijalne države“ – „to je jedini put izlaska iz paradoksalne situacije koja je prouzrokovana ratom, kao što je, isto tako, jedina mogućnost za Evropu da ponovo krene putem progresa i civilizacije“. (151) Polazeći od toga, Kuberten se priklanja najpre onom evropskom režimu koji je najefikasniji u obračunu s radničkom klasom i čija snaga pruža najveća uveravanja da će biti na nivou zadatka koji pred njega postavlja „evropska civilizacija“.

Evropa je, za Kubertena, samo moderni pojavni oblik helenskog sveta koji je bio izdeljen na gradove-države (polis) koji su se borili među sobom za dominaciju, ali su bili ujedinjeni u borbi protiv „varvara“. „Superiornost rase i njena sudbina“ bili su za njih izazov koji je prevazilazio partikularne državne interese. Kuberten: „Grčka je bila konfederacija gradova u osnovi koje je nastala jedna ideja, ona o superiornosti rase i njenoj predodređenosti. Samo to je bilo dovoljno pa da se trenutno zaborave razlike, da padnu barijere i da se protiv tuđina digne jedna trenutno ujedinjena Grčka; ali, to su bili plodovi njihovog genija…“ (152)  Kubertenov odnos prema Pariskoj komuni i njegova podrška fašističkom režimu u Nemačkoj ukazuju na to, da njemu nije bilo stalo do emancipacije ljudi kao pripadnika određene nacije ili rase, već da je za njega borba za naciju i rasu zapravo poziv evropskoj buržoaziji da se obračuna s radnicima i krene u nove osvajačke pohode. U tom kontekstu bi trebalo razumeti Kubertenovo insistiranje na tome da je borba sportista za pobedu moguća samo kao borba za sopstvenu naciju, rasu, zastavu – shvatanje kojeg će se držati do kraja života. U svom poslednjem govoru koji je imao programatski karakter, iz 1935.godine, Kuberten samo ukazuje na osnovne principe njegove olimpijske filozofije: „Prva suštinska karakteristika starog kao i modernog olimpizma je da je on religija. Oblikujući svoje telo vežbanjem kao što vajar oblikuje kip, antički atleta je je iskazivao poštovanje bogovima. Čineći isto, moderni atleta slavi svoju zemlju, svoju rasu, svoju zastavu.“ (153)

Odnos Kubertena prema Pariskoj komuni na najbolji način ilustruje mržnju koju je ovaj „veliki humanista“ gajio prema slobodarskom proletarijatu. Kuberten: „Upravo kada je Skupština trebalo da obavi glavni deo svog posla, u Parizu je izbila komunistička pobuna; bio je to vrhunac naših nevolja. Uprkos pokušajima koji su od tada činjeni da se tom pokretu da socijalistički i humanitarni karakter, koji on nikada nije imao, vreme koje ublažava gorčinu tolikih događaja nije nimalo umanjilo stravičnost sumornih uspomena iz 1871.godine. Ubistvo plemenitog Lekonta i Klemana Tomasa, druga opsada Pariza, orgije i lakrdije Komune, masakr počinjen u toku poslednjih dana, i njen gnusni i bestijalni kraj u krvi i petroleju prohujali su Francuskom kao košmar. (…) Zemlja, prekaljena i ojačana u skorašnjim nesrećama (poraz u ratu s Pruskim, prim.aut.) odlučno se ujedinila oko gospodina Tjera. Armija je bez oklevanja ispunila svoju tešku misiju.“ (139)

Evo šta Marks, savremenik Pariske komune, piše u „Građanskom ratu u Francuskoj“, pre svega o „ubistvu plemenitog Lekonta i Klemana Tomasa“: “Jedan od bonapartističkih oficira, general Lecomte, koji je učestvovao u noćnom napadu na Monmartr, naređivao je četiri puta 81. linijskom puku da puca na nenaoružani gomilu na Trgu Pigal; kada su trupe odbile da izvrše njegovo naređenje, on ih je kao pomaman ispsovao. Umesto da streljaju žene i decu, njegovi sopstveni ljudi streljali su njega samoga. (…) Isti ljudi pogubili su i Clementa Thomasa, koji je ’igrao jednu od najgnusnijih dželatskih uloga’ u ’junskom pokolju radnika’ 1848.“ (140)  

Što se tiče „orgija i lakrdija Komune“, evo jednog detalja koji upućuje na život u Parizu u vreme Komune: „Preobražaj koji je Komuna izvršila u Parizu zaista je dostojan divljenja. Ni traga više od razvratnog Pariza Drugog carstva. Pariz nije više bio zborište britanskih lendlordova, irskih apsentera, američkih bivših vlasnika robova i skorojevića, ruskih bivših vlasnika kmetova i vlaških bojara. U mrtvačnici nije više bilo nađenih leševa, nije više bilo noćnih provala i gotovo nije više bilo krađa; posle februarskih dana 1848, prvi put su opet ulice Pariza bile zaista sigurne, i to bez ikakve policije. (…) Kokote su pošle tragom svojih pokrovitelja-stubova porodice, religije i pre svega svojine, koji su pobegli. Na njihovo mesto izbile su opet na površinu prave žene Pariza – hrabre, plemenite i požrtvovane, kao žene antičkog doba. Sav prožet sjajem oduševljenja zbog svoje istorijske inicijative, Pariz je radio, mislio, borio se, prolivao krv, i u svome poletu u stvaranju novog društva gotovo zaboravljao na ljudoždere koji su stajali pred njegovim kapijama.

A sad, nasuprot tom novom svetu u Parizu, pogledajte stari svet u Versaju, tu skupštinu vampira svih pokojnih režima, legitimista i orleanista, željnih da jedu od lešine naroda – s repom od prepotopskih republikanaca, koji su svojim prisustvom u skupštini sankcionisali pobunu robovlasnika…“ (141)

A „masakr u toku poslednjih dana“ Komune i „njen gnusni i bestijalni kraj u krvi i petroleju…“? O tome Marks piše: „Kad je Thiers, kao što smo videli, već na početku rata uveo humani običaj streljanja zarobljenika-komunara, Komuni nije ostalo ništa drugo za zaštitu života tih zarobljenika nego da pribegnu pruskom običaju uzimanja talaca. A život tih talaca bio je više puta proigran neprestanim streljanjem zarobljenika od strane Versajaca. Kako su oni mogli biti dalje šteđeni posle krvavog pokolja kojim su Mac-Mahonovi pretorijanci proslavili svoj ulazak u Pariz? Zar je trebalo da se i poslednja brana bezobzirnom divljaštvu buržoaskih vlada – uzimanje talaca – izvrgne u ruglo? Stvarni ubica nadbiskupa Darboya jeste Thiers. Komuna je mnogo puta nudila nadbiskupa i čitavu gomilu popova u zamenu za jednog Blanquija, koji je tada bio u Thiersovim rukama. Thiers je uporno odbijao. On je znao da će Blanquijem dati Komuni glavu, dok će nadbiskup njegovim ciljevima najbolje poslužiti kao – leš.“ (142)

A „paljevine“? Marks: „Kad vlade svojim ratnim mornaricama daju zvanično ovlašćenje ’da ubijaju, pale i ruše’, je li to ovlašćenje za paljevinu? Kad su britanske trupe iz obesti zapalile Kapitol u Vašingtonu, i letnji dvorac kineskog cara, je li to bila paljevina? Kad su Prusi, ne iz vojničkih razloga, već iz puke zlobe i osvetoljubivosti, zapalili pomoću petroleja gradove kao Šatoden i mnogobrojna sela, je li to bila paljevina? Kad je Thiers čitavih šest nedelja bombardovao Pariz pod izgovorom da hoće da zapali samo one kuće u kojima ima ljudi, je li to bila paljevina? (…) Još ni danas nije sigurno koje su zgrade zapalili branioci, a koje napadači. A branioci su pribegli vatri tek onda kada su versajske trupe već počele s masovnim ubijanjem zarobljenika. Osim toga, Komuna je već davno unapred objavila da će, ako dođe do najgoreg, sahraniti sebe pod ruševinama Pariza i da će od Pariza napraviti drugu Moskvu, kao što je i vlada odbrane bila obećala, naravno samo da bi maskirala svoju izdaju. (…) Ako su postupci pariskih radnika bili vandalski, onda je to bio vandalizam očajne odbrane, a ne vandalizam trijumfa, kao onaj kojim su se ogrešili hrišćani o zaista neocenjiva umetnička dela paganske starine; pa čak i taj vandalizam opravdali su istoričari kao neizbežan i relativno beznačajan momenat u džinovskoj borbi između novog društva koje se rađalo i starog društva koje je bilo u rasulu. A još manje je postupak Komune ličio na Haussmannov (francuski političar koji je najviše doprineo ’preuređenju’ starog Pariza, prim.aut.) vandalizam, koji je srušio istorijski Pariz da bi napravio mesta Parizu besposličara!“ (143)

Što se tiče „košmara“ koji je prohujao Francuskom, kao i „odlučnog ujedinjenja“ Francuske oko Tjera, Marks piše: „Uprkos zidu laži, duhovnoj i policijskoj blokadi, kojom je (Tjer, prim.aut.) pokušao da ogradi Pariz od provincije, provincija ga je, umesto da mu pošalje bataljone da vode rat protiv Pariza, pretrpala mnogobrojnim delegacijama, koje su uporno nastojale na zaključenje mira s Parizom, tako da je on odbio da ih dalje lično prima. Ton poslanica upućenih iz provincije, koje su većinom predlagale neposredno zaključenje primirja s Parizom, raspuštanje Skupštine ’zbog isteka njenog mandata’ i davanje municipalnih prava koja je Pariz zahtevao, bio je tako uvredljiv da Dufaure osuđuje te poslanice u svom ’cirkularu protiv pomirenja’ koji je razaslao perfektima. S druge strane, Skupština seoskih plemića i Thiers nisu primili od provincije ni jednu jedinu poslanicu odobravanja.“ (144)

Komentarišući Tjerove reči: „Red, pravda i civilizacija najzad su odneli pobedu“, koje je on 22.maja 1871.godine, nakon poraza Komune i masakra preko 30 000 komunara, uputio seoskim plemićima, Marks zaključuje: „Da, to je bila pobeda. Civilizacija i pravda buržoaskog poretka pojavljuje se u svojoj pravoj svetlosti punoj užasa čim se robovi toga poretka pobune protiv svojih gospodara. Tada se ta civilizacija i ta pravda ispoljavaju kao neprikriveno divljaštvo i bezakonita osveta. Svaka nova kriza u klasnoj borbi između prisvajača i proizvođača bogatstva iznosi tu činjenicu u sve oštrijoj svetlosti…“ Na kraju, Marks kao da govori o Kubertenu: „Ceo taj klevetnički hor, koji Stranka reda u svojim krvavim orgijama nikad ne zaboravlja da pokrene protiv svojih žrtava, dokazuje samo da današnji buržuj smatra sebe zakonitim naslednikom nekadašnjeg feudalnog gospodara, koji je svako oružje u sopstvenoj ruci upereno protiv plebejca smatrao opravdanim, dok je ma kakvo oružje u rukama plebejca već unapred značilo zločin.“ (Pod.Lj.S.) (145)

Kubertenov odnos prema Pariskoj komuni upućuje i na njegov odnos prema komunizmu. On se poziva na Spenserovo shvatanje „komunističke doktrine“ (koje je on izneo u pismu upućenom listu „Figaro“ koje je objavljeno 24.januara 1894.godine) po kome je komunizam „povratak na takvu borbu za egzistenciju koja postoji između divljaka“. (146) Interesantno je da su ova Spenserova „razmatranja“ o komunizmu poslužila Kubertenu da dođe do sledećeg zaključka: „Istovremeno postojanje bogatstva i siromaštva u gradu je tako opšta i stara pojava da je postalo normalno da se shvata kao bolest bez leka, a mržnja koju siromašni gaje prema bogatima nije svojstvena samo današnjem vremenu.“ (147)

Država je, pored porodice, institucija kojoj Kuberten, u nastojanju da je prilagodi novom vremenu, posvećuje posebnu pažnju. Kuberten: „’Država, to sam ja’, rekao je Luj XIV; danas je država mnogo veće zlo nego jedan jedini čovek, ona je sve.“ (117) U Kubertenovom razmatranju uloge države u francuskom društvu, za nas ima poseban značaj deo koji se odnosi na pitanje kakav bi odnos trebalo da ima vladajuća klasa prema siromašnima. Kuberten: „Sa kakvom bi radošću mnogi ’bogataši’ prihvatili žrtvu koja bi omogućila da se siromaštvo protera sa ovoga sveta; ali, mi dobro znamo, gospodo, da je to utopija, da ljudi koji onemogućavaju svoju decu da se bogate dovode u pitanje svoju snagu kao i svoju nacionalnu egzistenciju, i da je uzaludno bunuti se protiv najstarijeg i osnovnog društvenog zakona – zakona nejednakosti. Zato se ne prepuštajmo nikakvom zanosu, ne prihvatajmo nikakvo sporazumevanje. Socijalizam, kakve god da su njegove boje, ne može da pruži ništa dobro.“ (118)

To su, praktično, uvodne napomene za raspravu o „društvenim odnosima“, trećem kamenu temeljcu Kubertenove strategije promene. Radi se, zapravo, o definisanju odnosa koji treba da bude uspostavljeni između seljaka i zemljoposednika, kao i između radnika i kapitalista. Budući da je industrijski razvoj u Evropi, kao i u Severnoj Americi, postao dominirajuća tendencija razvoja kapitalizma, Kuberten će najviše truda uložiti da se spreči rasplamsavanje klasnog sukoba između radnika i „poslodavaca“. Njegova koncepcija „klasnog pomirenja“, koja se zasniva na Lepleovom „patronstvu“, umnogome potseća na današnje pokušaje da se preko leđa radnika uspostavi „socijalni mir“. Značajno je, isto tako, da Kuberten ne priznaje pravo radnicima da se, kao samostalna politička snaga, bore za ostvarivanje i zaštitu svojih radničkih, kao ni građanskih i ljudskih prava. Odnos između radnika i „poslodavaca“ trebalo bi da se zasniva na „milosrđu“ kapitalista, na toj „izuzetno plemenitoj vrlini koju Francuzi tako divno umeju da upražnjavaju“. (119)  Ovde je Kuberten dosledan svom „humanizmu“. On, naime, traži od kapitalista da „brinu“ o radnicima, ali ne iz ljudskih, već iz praktičnih razloga: „Njihova srdžba je sve dublja, sve žešća i sve opasnija“, upozorava Kuberten aristokratiju i kapitaliste. (120) Strah od radničkog nezadovoljstva predstavlja izvorište Kubertenovih „dušebrižničkih osećanja“ prema radnicima.

Kuberten nastoji da svede odnose između radnika i kapitalista u iste one okvire koji su razbijeni u Francuskoj građanskoj revoluciji. Govoreći o 1789.godini Kuberten konstatuje da je Revolucija unela promene u društvene odnose, ali da se „promenila samo forma“. „Milosrđe“ je taj put koji vodi ka „zajedništvu“ – kao u feudalnom društvu. Kuberten: „Još ima, i nesumnjivo će uvek biti snažnih i slabih, pobednika i onih koji se bore za pobedu; ali, oni koji su stigli nikad neće imati pravo da ignorišu one koji se trude da stignu.“ Na toj osnovi je moguće približiti radničku i vladajuću klasu tako da se one, „pred ljudima kao i pred Bogom, ni po čemu ne rezlikuju; klase su se približile sustižući jedna drugu“. (121)

Nakon Oktobarske revolucije u Rusiji, u vreme rasplamsavanja revolucionarne borbe proletarijata u Evropi, Kuberten je opsednut mišlju kako da izgradi institucionalne okvire pomoću kojih će biti moguće izvršiti socijalnu integraciju klasa, i na taj način otupiti oštricu revolucionarnog radničkog pokreta – da bi se sačuvao vladajući poredak. U februaru 1918.godine Kuberten piše: “Vratimo se grčkoj gimnaziji, i posmatrajmo je iz tog ugla. Otkrivamo da je njeno osnovno načelo trostruka saradnja, čiji smo značaj izgubili iz vida. Na prvom mestu, uspostavljena je saradnja između (različitih) oblasti; sport, higijena, nauka i umetnost su se, izmešani, našli zajedno. Na drugom mestu, uspostavljena je saradnja između različitih doba; prisutne su tri generacije – mladi, odrasli i stari. I, na trećem mestu, uspostavljena je saradnja između profesija; čovek prakse i teoretičar, naučnik i pisac, političar i običan građanin, član esnafa i nezavisni (zanatlija) našli su se ruku pod ruku u nekoj vrsti blagotvornog zajedništva… Nemojmo, međutim, da zaboravimo najbitnije: do svih ovih oblika saradnje nije došlo zbog ideje o opštem dobru, već zbog potrebe za postizanjem zadovoljstva kroz telesno vežbanje. To je velika pouka (koju nam pruža) grčka gimnazija.“ (122) Polazeći od toga, Kuberten dolazi do sledećeg zaključka: „Moramo da obnovimo gradsku gimnaziju stare Grčke, i to će nam doneti mir.“ (Pod.Lj.S.) (123) U oktobru iste godine Kuberten ponavlja: „Sadašnji zadatak je uspostaviti društveni mir obnavljanjem antičke gimnazije, mesta na kome su filozofi držali propovedi…“ (Pod.Lj.S.) (124) Uplašen zbog nemoći institucija kapitalističkog društva da zaustave revolucionarni talas koji se širio Evropom (Novembarska revolucija u Nemačkoj), Kuberten u novembru 1918.godine, u panici, piše: „Postoji poseban razlog što će gradske institucije igrati vodeću ulogu u budućem svetu. Država je, sviđalo nam se to ili ne, u stanju raspadanja. Veliki idol još uživa poštovanje vernika, i čini se da su oni brojniji nego ikada ranije, ali nikakvo proročanstvo neće ubuduće pasti sa njegovih zatvorenih usana. Skrivena u pozadini, crkva je u rasulu; oseća se da se približava fatalno i opasno beznađe.“ (125)  Tekst se završava rečima: „U modernom gradu koji je na putu da bude rođen – kao i u njegovom slavnom pretku, grčkom gradu – gimnazija je dobila izuzetno i suštinsko mesto. Napravimo, stoga, plan njenih glavnih tremova.“ (126)

Izrugujući se radničkoj „masi“ Kuberten, 4.decembra 1918.godine, piše: „Ljudska rasa je od svojih vladara oduvek tražila da joj obezbedi zabavu kao i sredstva za život… Pogledajmo koje su osnovne potrebe vremena. Izgleda da bi napor, pre svega, trebalo usmeriti prema pravednijoj raspodeli i nagrađivanju rada, zatim prema boljem razgraničavanju između oblasti javnih službi i privatne inicijative, čije su granice često nejasno povučene i ponekad na apsurdan način, i na kraju prema takvom obrazovanju koće će biti svima pruženo i koje neće više biti monopol manjine. Ali, postoji opasnost da sve ove reforme ostanu sterilne ukoliko ne uspemo da stvorimo centar za masovne spektakle i zabavu u kojem obična, jasna i opipljiva ideja može da poveže ne samo ljude svih doba i profesija, nego najrazličitija shvatanja i položaja. Ne zavaravajte se da demokratija može da ima zdrav život ukoliko njeni građani nemaju ništa drugo što može da ih poveže nego zakonske tekstove i izborne skupove. Ranije je bilo javnih crkvenih svečanosti i divnih pompi monarhije. Čime mislite da ih zamenite? Otkrivanjem statua i govorancijama u šinjelima? Ma hajte! Postoji samo jedan kult koji je danas u stanju da stvori neku vrstu stalnog građanskog jedinstva i to je kult koji će se razviti oko mladalačkog vežbanja, simbola rasne izdržljivosti i nacionalne nade.“ (Pod.Lj.S.) (127) Što se tiče „potreba vremena“ i Kubertenovog predloga da bi „napor pre svega trebalo usmeriti prema pravednijoj raspodeli i nagrađivanju rada“, ne radi se ni o čemu drugom nego o taktičkom potezu kapitalista da većim nadnicama stišaju gnev radnika da bi se lakše obračunali s revolucionarnim radničkim pokretom.

Kada je reč o Kubertenovom zalaganju za „takvo obrazovanje koje će biti svima pruženo i koje neće više biti monopol manjine“, treba reći da se ovde radi o obrazovanju koje bi trebalo da se pruži radnicima na „radničkim univerzitetima“ koji, po Kubertenovoj zamisli, nisu ništa drugo nego sredstvo vladajuće klase za prevaspitavanje „buntovnih“ radnika u lojalne građane. To nisu bile institucije u kojima je trebalo da radnici razvijaju svoje stvaralačke moći, kritičko-menjalački um i slobodarsko dostojanstvo, već geta u kojima je trebalo uništiti klasnu samosvest radnika i od njih stvoriti „civilizovane“ robove. Da je Kuberten stvarno bio za radničke univerzitete, onda bi prihvatio i radnička sportska udruženja kao legitimni oblik radničkog organizovanja i prosvećivanja. Jedan od glavnih razloga što je Kuberten bio oduševljen Hitlerom bio je taj što su nacisti, čim su došli na vlast, ukinuli radnička sportska udruženja i pohapsili (kasnije likvidirali u koncentracionim logorima) njihove vođe, da bi sport sveli na oruđe za stvaranje arijevske „nadrase“. Desilo se ono na čemu je Kuberten decenijama insistirao: sport je iskorišćen kao oruđe za izgradnju „gvozdenog tela“ i „gvozdene volje“, što su bile glavne odlike njegove „elite“ pobednika koja je trebalo da pokori svet.  

U pismu od 14.decembra 1918.godine, Kuberten, između ostalog, piše: „Alfa i omega svega što je prethodno bilo rečeno je razlika, koja uvek iznova mora da bude podvučena, između telesnog vežbanja kao nužnog oruđa telesne kompenzacije, i telesnog vežbanja kao stvaranja moralne i nacionalne snage. U prvom slučaju ono, jednostavno, pomaže uravnoteživanju usmerenog i dobro doziranog kretanja mladića ili čoveka čiji je život bez mnogo kretanja, ili previše ispunjen umnom aktivnošću; tada ono igra istu ulogu s obzirom na zdravlje pojedinca, kao što je policajac igra s obzirom na javnu bezbednost. U drugom slučaju, telesno vežbanje – ukoliko se shvati i primeni na određeni način – može pomoći da se iskuje karakter, obnovi zajednica, pa čak, u demokratskim vremenima, da postane spona između različitih društvenih klasa. Na taj način, ono izlazi van njegovih uskih fizioloških granica, utvrđuje se u centru obrazovanja između psihologije, s jedne strane, i umetnosti, s druge, i postaje glavni faktor u opštem progresu. Tako je bilo u staroj Grčkoj; tako je skoro postalo u srednjem veku; ono je, takvo, ponovo nastalo u u novom veku, prvo nesvesno kod Anglo-Saksonaca u vreme Kingslija i Tomasa Arnolda, a zatim u čitavom svetu, i na konačan način posle obnavljanja olimpijskih igara, kako je najavljeno u Parizu 1894.“ (Pod.Lj.S.) (128)

Govoreći 13.januara 1919.godine o ulozi studenata u postojećim društvenim uslovima, Kuberten konstatuje: „Upravo sam rekao, i ponavljam, da će sport, zbog njegovih snažnih telesnih i moralnih efekata, biti dragocen instrument u njihovim rukama za uspostavljanje društvenog mira. Zato oni mora da nauče kako da rukuju njime s taktom, i kako da iz njega izvuku maksimalni efekat. Masovni olimpizam će uskoro biti rođen; neka se studenti pripreme da mu služe.“ (Pod.Lj.S.) (129) Istog meseca, on upućuje pismo počasnim članovima Međunarodnog olimpijskog komiteta u kome, zalažući se za realizaciju maksime „svaki sport za svakoga“, piše: „Gimnastički i sportski klubovi postali su najbolji propagandni instrument; oni će nastaviti da budu vitalni faktor u progresu, ali ne jedini faktor, štaviše, dobit od njihove aktivnosti biće u direktnoj srazmeri sa liberalizmom njihovih regulativa. Njihova današnja dužnost je da se stave u službu masa ne tražeći od njih ništa u zamenu, jer ljudi do kojih se sada mora doći nemaju ni dovoljno novca ni vremena, a sada je, bez obzira na sve, neophodno probuditi u njima potrebu za sportom; od toga zavisi telesna i moralna snaga nacije.“ (Pod.Lj.S.) (130)

Do koje mere je Kuberten bio opsednut nastojanjem da uspostavi „socijalni mir“ pomoću sporta najbolje pokazuje njegov spis „Istina o sportu“, koji je objavljen u junu 1927.godine, u predvečerje velike ekonomske krize kapitalizma, u kome se  izričito zalaže za uspostavljanje gimnazija u kojima će biti zabranjeno čak i takmičenje i nastojanje da se postigne rekord – bez čega se ne može zamisliti njegova olimpijska ideja. Kuberten: „To je razlog što želim da vidim, do izvesne mere, i u modernom obliku, obnavljanje gradskih gimnazija antike. Želeo bih mesto gde su zabranjeni takmičenje i rekordi, i gde svaki mladić u bilo kom pogodnom trenutku, i bez opasnosti da u tome bude nadgledan i kritikovan, može da se bavi najjednostavnijim vežbama – trčanjem, skakanjem, bacanjem i gimnastikom… a kao umerena borba bavljenje boksom, uzimanje lekcija iz mačevanja, galop u jahačkom krugu, ili plivanje u bazenu.“ (Pod.Lj.S.) (131)

Evo šta Kuberten kaže u govoru koji je održao na plenarnoj sednici Međunarodnog olimpijskog komiteta u Antverpenu 17. avgusta 1920.godine, obraćajući se „njegovom veličanstvu belgijskom kralju“ i „gospodi“: „Dolazimo do trećeg od faktora koji će obezbediti stabilnost sportskog kraljevstva – mislim na pridobijanje onih širokih masa do kojih sport, organizovan na postojeći način, do sada nije bio u stanju da dopre. Kako to može biti ostvareno? Govorim o onome ko je sebe krstio imenom ’proleter’, vezujući ovaj izraz za pežorativni smisao ’društveno razbaštinjenih’. Čas njihove osvete je kucnuo, i zato mora da se shvati da ništa ubuduće ne može biti učinjeno bez njega; on je brojan, i mnoštvo će nadvladati elitu koja nije uvek bila vredna svojih privilegija. Sada taj proletarijat ni na koji način nije pripremljen za njegov zadatak (da učestvuje u učvršćivanju rasklimanih temelja kapitalističkog društva, prim.aut.); nije stekao obrazovanje; niko se nikada nije pobrinuo da mu pokaže brojna bogatstva koja se nalaze u hramu i čije očuvanje će delimično zavisiti od njega. Iznad svega, ništa nije bilo učinjeno da se ublaži (njegov) bes – ne, budimo iskreni, upotrebimo odgovarajuće reči – (da se) stiša nataloženi gnev, nagomilana mržnja koja stvara uznemiravajuću ’podlogu’ novog tla koje se formira.“ (Pod.Lj.S.) (132)   Stoga bi, nastavlja Kuberten, trebalo „najhitnije otvoriti školu praktičnog viteštva za omladinu, školu u kojoj će se učiti da uspeh može biti postignut jedino s odlučnošću i istrajnošću, i da može biti posvećen jedino putem čestitosti i lojalnosti. A ta škola će biti sport“. (Pod.Lj.S.) (133) Kuberten, u istom tonu, dalje piše: „Sada život proleterske mladeži mora da bude obuzet traženjem zadovoljstva u sportu. Ovo je nužno stoga što je on najjeftinija zabava koja najbolje odgovara principu jednakosti, najdelotvornije je sredstvo protiv alkohola i najproduktivnije deluje u ovladavanju i kontrolisanju energije.“ (Pod.Lj.S.) (134)

Radi se samo o delu materijala koji nedvosmisleno ukazuje da se ne radi ni o čemu drugom nego o Kubertenovom razrađivanju taktike borbe vladajuće klase protiv revolucionarnog radničkog pokreta – u vreme duboke ekonomske i političke krize u kojoj se našlo kapitalističko društvo nakon Prvog svetskog rata. O tome Urlike Prokop: „Kao što je pokazano, ’zadivljujuće proročanstvo genijalnog istoričara’ nije se, u stvari, pre svega odnosilo na radničku klasu, nego na pripremanje buržoaske mladeži za imperijalističke ciljeve. Tek posle Ruske revolucije – 1918. – on počinje, u svom obrazovnom sistemu, da pridaje značajnu ulogu ’moralnom razvoju’ radničke klase. Kuberten je spoznao ’snagu radničke klase’, ali samo da bi je, u svom obrazovnom modelu, na različite načine suzbijao. Stvarno je neshvatljivo odakle autorima u DDR-u (i ne samo u DDR-u, prim.aut.) hrabrosti za stvaranje njihove slike o Kubertenu.“ (135)

Očigledno je da je za Kuberten sport ne samo legalno i legitimno političko oruđe u borbi za vlast, već ekskluzivno političko oruđe buržoazije za očuvanje kapitalističkog poretka. Maksima da „sport nema veze sa politikom“ nije za njega značila ništa drugo nego da sport ne sme biti „uprljan“ u svakodnevnoj politici – da bi bio pouzdano sredstvo za ostvarivanje strateških ekonomskih i političkih ciljeva vladajuće klase. To je glavni razlog što je Kuberten uporno nastojao da sačuva „nezavisnost“ Međunarodnog olimpijskog komiteta u odnosu prema kapitalističkim državama. „Olimpijski pokret“, po Kubertenu najvažnija institucija kapitalističkog poretka, „zadužen“ je da sačuva temeljne odnose i vrednosti kapitalizma, i stoga mora ostati iznad trenutnih i parcijalnih političkih interesa i sukoba. Članovi MOK-a su „poverenici olimpijske ideje“, što znači da je njihova uloga da doprinesu ostvarivanju dugoročnih strateških interesa buržoazije, a ne da se izgube, kao predstavnici određenih država i političkih grupa, u svakodnevnim političkim obračunima. Zato su članovi MOK-a mogli da budu samo provereni antikomunisti rešeni da svoj život posvete obračunu s međunarodnim radničkim pokretom. To je glavni razlog što „velike demokrate“, odgojene na tradicijama predstavničkih sistema, nisu „pravili pitanje“ o formalnom (nedemokratskom) statusu MOK-a. Oni su više verovali u Kubertenov fanatični antikomunizam nego u demokratske institucije.

U Kubertenovoj olimpijskoj filozofiji „olimpizam“ je, zapravo, nova religija, a olimpijski pokret svojevrsna sekta. U tom smislu, MOK postaje nova crkva na čijem čelu se nalazi „božanski baron“ Pjer de Kuberten – papa olimpijskog pokreta. Da se ovde ne radi ni o kakvoj proizvoljnoj analogiji, potvrđuje i sam Kuberten: „Za mene sport predstavlja religiju sa crkvom, dogmama, kultom… ali posebno sa religioznim osećanjem.“ (136) Na to upućuje način na koji se biraju članovi MOK-a, kao i njegova organizaciona struktura. O tome Kuberten: „Mi nismo izabrani, mi smo samoregrutovani, i naši mandati nisu ograničeni. (…) Mi ne diramo u privilegije sportskih udruženja; mi nismo savet za tehnička pitanja. Mi smo, jednostavno, ’poverenici’ olimpijske ideje.“ (137)

Nešto noviju sliku MOK-a (na osnovu koje se, posredno, može steći slika kako su stvari stajale u Kubertenovo vreme) daje nam Piter Hejn (Peter Hain) u svom delu „The Politics of Sport and Apartheid“, objavljenom 1982.godine: „Iako se olimpijski pokret u celini sastoji od oko 140 zemalja članica sa svojim nacionalnim komitetima, samo je za njih 70 do sada osiguran puni status člana MOK-a: ostali nemaju pravo glasa, ni pravo da budu predstavljeni. Da se radi o nepravednoj podeli glasova, vidi se jasno iz činjenice da od 85 članova koji imaju pravo glasa u MOK-u (neke zemlje imaju više od jednog glasa) više od 50 dolazi iz Zapadne Evrope, belog Komonvelta i Amerike. U ovom trenutku, na primer, Britanija, Zapadna Nemačka, Italija, Francuska i Australija imaju isto broj glasova (12) kao i čitava Afrika. Ova nedemokratska struktura uslovljena je činjenicom da se MOK sastoji od individualnih (Pod.P.H.) članova-glasača koji su izabrani posle selekcije i naimenovanja od izvršnih vlasti MOK-a. Na njih se pre gleda kao na ambasadore MOK-a u njihovim zemljama, nego na delegate-predstavnike njihovih nacija. Tako, član MOK-a može biti opozvan od strane nacionalnog olimpijskog komiteta njegove zemlje, a da i pored toga zadrži svoje mesto kao njen ’predstavnik’ (kao što se desilo sa Kenijom). Isto tako, uprkos tome što je Južna Afrika 1964.godine bila prvo suspendovana, a onda 1970.godine isključena s olimpijskih igara, bela Južna Afrika ostala je punopravni član MOK-a.“ (138)

Ono sa čim je Kuberten, zapravo, računao kada se u svojoj prvoj „olimpijskoj najavi“ u novembru 1892.godine u amfiteatru Sorbone obratio francuskoj buržoaziji, nije bila njihova „zanesenost humanističkim idealima“, niti njihovo „oduševljenje antičkim vremenima“, čak ni njihov „patriotizam“ – već njihova glad za bogatstvom i moći. Kuberten je uporno nastojao da ubedi francusku buržoaziju da je uvećavanje francuskog kolonijalnog carstva, što znači njihovog bogatstva, moguće postići jedino razvojem takmičarsko-belicioznog duha u Francuskoj, u čijoj je funkciji bio i razvoj međunarodnog sporta – čiji su najviši oblik trebalo da budu olimpijske igre.

Kuberten je svoje oduševljenje francuskim kolonijalnim osvajanjima javno izrazio još 1890.godine. U svom govoru francuskoj buržoaskoj mladeži, on se divi „hrabrim ljudima“ koji, u ekspedicijama na „crnom kontinentu“, „sa radošću stavljaju na kocku svoje zdravlje i hrabro prolivaju svoju krv kada se radi o tome da se naciji otvori još jedna ispostava i da bi našu trobojku još jednom podigli na urođeničkoj kolibi. Ta vrsta junaštva“, nastavlja Kuberten, „postojala je i u prošlosti, i naši istraživači samo slede tragove onih koji su u Kanadi i Indiji osnovali naše prvo kolonijalno carstvo“. (105)

Da se ovde ne radi ni o kakvom „ekcesu mladosti“ (Kuberten je, inače, imao 28 godina kada je pisao ove reči), najbolje pokazuju njegova kasnija dela, pre svega knjiga „Razvoj Francuske u vreme Treće Republike“ („L’Évolution Francaise sous la Troisième Republique“), koja je objavljena 1896.godine, iste godine kada su u Atini održane prve zvanične olimpijske igre modernog doba. Kuberten: „Francuska nacija radi na tome da uspostavi svoje treće kolonijalno carstvo. Spoljašnja Francuska postoji od davnina; ona je plod usamljeničkih napora onih smelih osvajača koji su izvan granica proširivali avanturistički duh i odvažnost, sklonost ka opasnosti i ljubav prema slavi. Ona ima vrlo plemenito poreklo. Drugi su od početka imali trgovački instinkt i opravdanu potrebu za sticanjem bogatstva; za naše, kolonizacija je bila više iskazivanje odvažnosti nego način ostvarivanja interesa; i danas je mnogo lakše pronaći dobrovoljce za opasne poduhvate nego za unosne poslove“. (106) Takve konstatacije, kao i Kubertenovo zavetovanje da su Francuzi „spremni da daju svoju krv za razvoj civilizacije“, (107) delovale bi mnogo ubedljivije da on, odmah zatim, ne počinje da deli savete buržujima kako da poboljšaju efikasnost kolonijalnih vlasti u povećavanju dobiti iz osvojenih zemalja. (108) Inače, u Kubertenovim komentarima francuskih kolonijalnih osvajanja nalaze se i izrazi poput: „veličanstveno delo“, „briljantna ekspedicija“ i tsl. (109)

Kuberten se ne zadovoljava samo „istorijskim“ komentarima kada je reč o francuskim kolonijalnim pohodima. On želi da pruži praktičan doprinos razvoju i očuvanju francuskog kolonijalnog carstva. U tom smislu on razmatra mogućnost upotrebe sporta u kolonijalne svrhe. U svom članku „Sportovi i kolonizacija“, iz 1912.godine, Kuberten piše: “Rase koje smo mi, Evropljani, navikli da gledamo kao ’kolonijalne’, jer smo u ovim prošlim vekovima uspeli da zagospodarimo i upravljamo njima, ne protive se, u većini, sportu.“ (110) Istovremeno, Kuberten nastoji da razuveri one koji smatraju da upražnjavanje sporta od strane  kolonijalizovanih naroda može da bude opasno za „metropolu“. Najbolji odgovor, po Kubertenu, pruža Indija gde je Velika Britanija uspela da iskoristi sport kao efikasno sredstvo u kolonizaciji. Dolazeći do zaključka da „sport može, dakle, da igra ulogu u kolonizaciji, i to inteligentnu i efikasnu ulogu“, (111) Kuberten rezimira: „Smatramo da bi upražnjavanje sportova, razume se pod uslovom da im se ne dozvoli da dobiju isuviše militaristička obeležja i oblik koji doista može pomoći u pripremanju nekih budućih pobuna (…) trebalo da budu istovremeno ohrabreno kod urođenika i kod vlasti. Sportovi su u celini moćno sredstvo disciplinovanja. Oni proizvode sve vrste pozitivnih socijalnih kvaliteta, zdravlje, higijenu, urednost, samokontrolu.“ (Pod.P.d.K.) (112)

Kuberten u potpunosti podržava upražnjavanje popularnih (narodnih) sportova koji imaju „čisto sportski karakter“, dok ima rezerve prema „borbenim sportovima“. Kuberten: „Jasno je da na Dalekom Istoku, na primer, nije poželjno propagirati džiu-džicu sa stanovišta evropske dominacije. Zapadne vlasti bi sa još manje naklonosti mogle da gledaju na gimnastička društva u kojima se uči rukovanje oružjem ili borilačke veštine. Uostalom, ovde već izlazimo iz područja sporta, u pravom smislu reči, i prelazimo u oblast vojne obuke.“ (113) Isto tako, kad je reč o „aristokratskim sportovima“, Kuberten se suprotstavlja onim disciplinama, tačnije, takvim manifestacijama koje mogu da doprinesu buđenju nacionalne (slobodarske) svesti kod kolonijalizovanih naroda i da umanje autoritet kolonijalnih vlasti. (114)

Svoju lekciju o mogućim oblicima upotrebe sporta u obezbeđivanju kolonijalne dominacije Kuberten završava seledećim pedagoškim uputstvima: „U mojoj raspravi o korisnoj gimnastici, sećam se da sam napisao sledeće redove: ’Moraju li profesori budućeg maturanta, zato što on rano iskazuje izrazitu sklonost za fiziku i duboku averziju prema geografiji, da razmišljaju o tome da se odreknu jednog (predmeta) u korist drugog? Ukoliko jedan dečak više voli biciklu nego boks, to nije razlog da mu se dozvoli da se isključivo posveti biciklu i da u potpunosti zapostavi boks.’ Evo upravo principa koji bi trebalo da budu inspiracija u pripremanju za vršenje kolonijalne službe. Engleska ih primenjuje. I u tome je u pravu, i svaka zemlja koji bi htela da iskoristi uticaj sporta u kolonizaciji, morala bi da postupi na isti način.“ (115)

Interesantno je da Kuberten u isto vreme kada razrađuje teoriju o efikasnoj upotrebi sporta kao oruđa rasne dominacije piše svoju „Odu sportu“ u kojoj, u poslednjoj strofi, nadahnuto govori o sportu kao oruđu za uspostavljanje saradnje među mladima čitavog sveta: „O, Sportu, ti si Mir. Ti kuješ veze sreće između ljudi spajajući ih u dubokom poštovanju za kontrolisanu, organizovanu i samodisciplinovanu snagu. Preko tebe, mladi celog sveta uče da jedni druge poštuju, i tako različitost nacionalnih osobenosti postaje izvor plemenitog i miroljubivog suparništva.“ (Pod.Lj.S.) (116)

Zanimljivi su odnosi između „civilizovanih nacija“ i „varvarskih naroda“. Dok se prvi bore između sebe za svetski primat, dotle se osvajačka politika imperijalističkih sila tumači kao „oslobađanje varvarskih naroda“. Šta sad to znači? Otkud mogućnost „varvarskim narodima“ da budu slobodni kada, po Kubertenu, može postojati samo poredak u kome vladaju jači i kada je sloboda rezervisana samo za one (evropska buržoazija) koji su u stanju da silom pokoravaju „niže rase“? Radi se o tome da imperijalističke sile, svojom kolonijalnom politikom, oslobađaju „varvare“ od varvarstva i poklanjaju im „slobodu“ u vidu „civilizacije“. Time što su „oslobođeni od varvarstva“ trebalo bi, po Kubertenovoj koncepciji, da znači da su ti, sada „civilizovani narodi“, stekli ravnopravni status sa onima koji su ih „civilizovali“, što znači da su stekli pravo da učestvuju u borbi za dominaciju u svetu po pravilima prirodne selekcije – koja su po Kubertenu osnov opstanka čovečanstva i koja imaju univerzalni karakter. „Civilizovani“ kolonijalista Kuberten im upravo oduzima to pravo – i na taj način pokazuje pravu prirodu „oslobodilačke misije“ evropskih kolonijalnih metropola. Kolonijalizovani narodi ne samo da nemaju, već nikada ne bi ni trebalo da steknu pravo da se oslobode kolonijalnog jarma. Kuberten „oslobađa“ kolonijalizovane narode varvarstva tako što ih pretvara u robove evropskog kapitalizma. „Niže rase“ dobijaju „slobodu“ u vidu „civilizovanog“ varvarstva.

Kubertenova „civilizatorska“ koncepcija ima dva pedagoška zahteva: za dominacijom i za tolerancijom. Kuberten prepušta dominaciju kolonijalnim metropolama, a toleranciju pokorenim narodima. Na olimpijskim igrama pokoreni narodi treba pre svega da nauče da poštuju osnovna pravila kapitalističkog poretka – koja daju prednost jačima. Pored toga, učestvovanje kolonijalizovanih naroda na olimpijskim igrama stvara privid „zajedništva“ sa kolonijalnim gospodarima – sa čim se prikriva njihova eksploatacija i pokazuje da su se zauvek odrekli borbe za slobodu. Konstatujući „činjenicu“ da u svetu vladaju prirodni zakoni borbe za opstanak, Kuberten je na nedvosmislen način opravdao agresivnu politiku imperijalističkih sila prema „obojenim rasama“ i ukazao na to da kolonijalna dominacija „više“ nad „nižim rasama“ odgovara prirodnom poretku stvari, što znači da je nepromenljiva i večna.

Koliko su Kubertenove predstave o helenskom svetu i antičkom „sportu“ uticale na uobličavanje njegove olimpijske ideje?  Ako je suditi po Mandelu, u vreme osnivanja olimpijskih igara „sam Kuberten gotovo nije pokazivao entuzijazam za antičke znamenitosti. U to vreme njegove ambicije bile su usmerene na poboljšanje kvaliteta francuskog obrazovanja, posebno telesnog, i to pomoću istaknutih primera superiornih atleta drugih nacija.“ (88)  Što se naziva „olimpijske igre“ tiče, Kuberten je preuzeo taj naziv od doktora Bruksa, impresioniran njegovim sportskim festivalom u Šropšajru, i to zbog toga što je taj naziv imao „svečarski karakter“ i što je bio „potencijalno inspirativniji nego bilo koji drugi koji mu je bio pri ruci“. (89)

Po Dimovoj verziji, Kuberten je od samog početka postavio zahtev da moderne olimpijske igre treba da odgovaraju vremenu u kome nastaju. Kuberten „nije želeo da izgradi muzejsku ruinu“ koja će biti „kopija antike“. To ne znači da antičke olimpijske igre, kao i antičko društvo, nisu bile inspiracija za Kubertena. Međutim, iz antičkog vremena, te „visoke kulture čovečanstva“, Kuberten će, po Dimu, „preuzeti samo olimpijske ideje: slavljenje praznika u znaku mira, posvećivanje idealizmu i zadatak da se dosegne ljudsko savršenstvo“. (90) Što se sadržaja igara tiče, on je trebalo da bude „moderan“, što znači da bude izraz vremena u kome nastaje, da njemu služi i da se menja zajedno sa njim. (91)

Ako pođemo od Kubertenovih spisa koji su prethodili osnivanju olimpijskih igara, videćemo da je Kuberten bio oduševljen antičkim svetom, tačnije, njegovom idealizovanom predstavom. Na skupu koji je održan u junu 1894.godine na Sorboni, na kome će biti doneta odluka o „ponovnom uspostavljanju antičkih olimpijskih igara“ (tzv.„Osnivački kongres“), Kuberten, između ostalog, kaže: „Grčko nasleđe je tako veliko, gospodo, da su svi oni koji su u modernom svetu otpočeli sa telesnim vežbanjem, polazeći od jednog od njegovih brojnih aspekata, mogli legitimno da se pozovu na Grčku, u kojoj su svi (aspekti telesnog vežbanja) bili obuhvaćeni.“ (92) Bilo je, po Kubertenu, u grčkom „sportu“ i nešto što niko u srednjem veku  i modernom dobu nije istakao, a što ima izvanredan društveni i naučni značaj. Radi se o sledećem postulatu: „Čovek se ne sastoji iz dva dela – tela i duše (soul): postoje tri (dela) – telo, duh (mind) i karakter; nije duh taj koji stvara karakter, već je to telo. Čovek antike je to znao, a mi to sa dosta muke ponovo učimo.“ (93)

Držeći, iste godine, predavanje u „Parnassus“ klubu u Atini, Kuberten deo govora posvećuje antičkim gimnazijama: „Život u gimnazijama bio je izvanredan kompromis između dve suprotne snage koje se bore u čoveku, koji je tako teško ponovo uspostaviti kada se njihova ravnoteža jednom poremeti. Tamo su mišići i ideje živeli u bratskoj zajednici, i izgleda da je ta harmonija bila tako savršena da je čak uspela da ujedini mlade i stare. Vaši preci nisu poznavali, kao opšte pravilo, ni ekstravaganciju mladića ni mrzovoljnost starih: umetnost življenja bila je na vrhuncu, a način umiranja sasvim je prirodno sledio iz njega; ljudi su znali da žive bez straha i da umru ne žaleći zbog nepromenljivog grada i religije koja nije mogla biti dovedena u pitanje – nešto što – avaj! – mi više ne znamo.“ (94)

Ovakvi očajnički vapaji za antičkim vremenom nisu karakteristični samo za Kubertenovo pred-olimpijsko stvaralaštvo. U svojoj nadahnutoj „Odi sportu“ iz 1912.godine (koju će, pod pseudonimom „G.Hohrod et M.Eschbach“, poslati na konkurs duhovnih ostvarenja u slavu olimpijskih igara koji je sam ustanovio), Kuberten, u prvoj strofi, piše: „O, Sportu, zanosu bogova, destilacijo života! U sivoj dolini današnjeg života, neumornog u uzaludnoj muci, ti se iznenada pojavljuješ kao blistavi glasnik nestalih vekova, onih vekova kada je čovečanstvo moglo da se osmehuje…“ (95)  U istom tonu Kuberten će pisati i govoriti do kraja života. Navodeći 1929.godine misao iz svoje „Opšte istorije“ („Histoire universalle“) da je helenizam „iznad svega kult humanosti u njegovom postojećem životu i njegovo stanje ravnoteže“, Kuberten se suprotstavlja religijama koje obećavaju sreću čoveku posle smrti. U antičkoj Grčkoj je, po njemu, sam postojeći život bio sreća. On navodi reči Albera Tibodea (Albert Thibaudet) da se (uobičajeni) religiozni život „sastoji u učenju knjiga napamet“, a da je grčka religija – „religija bez knjiga“. (96)

Što se tiče odnosa između antičkog i modernog sporta, Kuberten smatra da je „moderni sport po nečemu iznad, a po nečemu ispod antičkog sporta. On je iznad, zbog njegovih visokorazvijenih instrumenata, a ispod, zbog nedostatka filozofske osnove, uzvišenog cilja, čitavog patriotskog i religioznog aparata koji je nekad okruživao festivale mladosti.“ (97) Isto tako, Kuberten smatra da bi moralni lik sportiste modernog vremena trebalo da odgovara antičkom idealu sportiste. U svom radu iz 1910.godine, posvećenom „Modernoj Olimpiji“, Kuberten konstatuje: „Moralne kvalifikacije (sportiste) u antičkom dobu bile su uslovljene religioznim zahtevima. Verujemo da će se to opet samo nametnuti u našem vremenu. Kako olimpijade stiču sve veći ugled, tako će se razvijati pokret da im se ukaže poštovanje (ako tako može da se kaže) (moralnim) čišćenjem učesnika i stvaranjem prave elite koja je dostojna takve izuzetne prilike.“ (98)

U Kubertenovim spisima, antičke olimpijske igre pojavljuju se kao religiozni kult u kome dolaze do izražaja najviše ljudske vrednosti. Posebno se insistira na estetskim detaljima kao što je skladnost, telesna lepota, ritam pokreta… Stiče se utisak da su antičke olimpijske igre bile festival baleta na kome su mogli da učestvuju samo oni koji su imali idealnu telesnu proporciju i istančani umetnički duh. Isto tako, Kuberten neprestano podvlači visoke moralne vrednosti učesnika, „viteški duh“ koji je, po njemu, bio osnovna odlika ovog „festivala mladosti“.

Čitajući Gardinera (Gardiner), Harisa (Harris) i druge istoričare, možemo da vidimo da su borilački ili brutalni „sportovi“ bili najpopularniji događaj na antičkim olimpijskim igrama – što se teško uklapa u Kubertenovu romantičnu sliku antičkih olimpijskih igara. Indikativno je da Kuberten u svojim brojnim radovima o antičkom „sportu“ nigde ne pominje najpopularniji „sport“ tog vremena – pankration –  koji bi, po Gradinerovom opisu, pre spadao u keč-ez-keč-ken, nego u džiu-džicu. (99) Interesantno je, isto tako, da Kuberten ne pominje da antička olimpijska pravila nisu zabranjivala udaranje protivnika dok je ovaj bespomoćno ležao na zemlji – što nije baš „viteški“ običaj. (100) Pored toga, kod Kubertena nema reči o borilačkim tehnikama koje su primenjivane na antičkim olimpijskim igrama i koje podrazumevaju lomljenje udova, prstiju, zadavanje udarca laktom kojim su lomljena rebra, kao ni o tome da je ubistvo protivnika bio sastavni (i uobičajeni) deo antičkih olimpijskih igara.

Glavni razlog što Kuberten sa takvim oduševljenjem piše (govori) o antičkim olimpijskim igrama je taj što je na njima vladao beliciozni duh. Kuberten je nastojao da prikrije neke strane antičkog „sporta“ (brutalnost, pre svega), da bi u potpunosti prihvatio njegovu suštinu nastojeći da od antičkih olimpijskih igara  stvori prototip modernih olimpijskih igara, prikazujući ih u romantičnom svetlu – poput srednjovekovnog viteštva. Antički robovlasnici, srednjovekovni feudalci i njihovi vitezovi-najamnici, kolonijalni osvajači, Tjerovi dželati, Hitler i njegovi „nad-ljudi“ – svi se oni, u Kubertenovim spisima, pojavljuju kao herojske ličnosti. Manija da od tlačitelja i ubica pravi romantične „heroje“ predstavlja jedan od glavnih Kubertenovih „doprinosa“ istoriografiji.

Bila bi velika greška ukoliko bismo prevideli značaj helenske kulture za razvoj Zapadne civilizacije. Ne bi bila ništa manja greška ukoliko bismo idealizovali helensko doba i proglasili ga za najviši izazov čoveku modernog doba. Evo šta o tome piše Haris: „Ali, nastojanje da se (stari) Grci idealizuju može lako da pređe svaku meru. Posebno su u devetnaestom veku učeni ljudi koji su se bavili klasikom bili skloni da pišu kao da Atinjanin Periklovog doba teško može da učini nešto loše u poređenju sa čovekom iz bilo kog drugog vremena ili mesta, i ta ružičasta slika ponekad se uzima da bi se prikazala grčka atletika, kao i druge oblasti njihovog života. To nije tačno.“ (101) I dalje: „Koliko god da smo oduševljeni sportskom scenom iz tih vremena, moramo priznati da je to bio deo takvih odnosa za koje niko ne bi želeo da se ponove.“ (102)

Kubertenova misao je u suštini pozitivistička. Kad pravi „kritičke izlete“ on nikada ne kritikuje vladajući poredak sa aspekta ideje budućnosti i čoveka kao slobodarskog bića. Njegova kritika postojećeg sveta svodi se na nastojanje da se učvrste njegovi temelji. Pri tom, Kuberten se poziva na idealizovanu predstavu antičkog sveta. Ona postaje slika „srećnog sveta“ i kao takva najviši izazov. Za Kubertena se, kada je reč o istorijskom razvoju društva, ništa bitno nije dogodilo otkada je starogrčki „genije“ stvorio helenski svet. Antičko robovlasničko društvo, feudalno i građansko društvo stavljeni su u istu „istorijsku“ ravan. Od antičkog vremena menjaju se samo oni koji su pobeđeni i poraženi, što znači da poredak klasne dominacije i njegova priroda ostaju nepromenjeni. Govoreći o Francuskoj građanskoj revoluciji Kuberten konstatuje da se „promenila samo forma, suština je ostala ista“, jer „još ima, i nesumnjivo će uvek biti, snažnih i slabih, pobednika i onih koji se bore za pobedu“. (103) Za Kubertena i feudalno društvo je po svojoj prirodi „demokratsko“, iako ne u toj meri kao što je to građansko društvo. Što se tiče antičkog društva, u njemu je već postojalo sve ono što bi trebalo da bude stvoreno u modernom društvu.

Kuberten odstupa od svog pozitivističkog metoda samo zato da bi dokazao da su najveći ideali „ljudskog“ već ostvareni u prošlosti, što znači da ne treba da „fantaziramo“ o budućem (pravednom) svetu, nego da se obratimo prošlosti u kojoj je stvoreno sve ono čemu treba da težimo. Umesto stvaranja novog sveta u kome će ideali ljudskog biti ostvareni, Kuberten insistira na „usavršavanju“ postojećeg sveta polazeći od idealizovane prošlosti. Naravno, reč je samo o onoj prošlosti kojom se može dokazivati neminovnost uspostavljenih odnosa dominacije. Borba čoveka za slobodu, njegov kritičko-menjalački odnos prema svetu isključen je iz Kubertenove „istorije“ čovečanstva.

U stvaranju svoje olimpijske ideje Kuberten je bio na praktično-političkim pozicijama. On nikada nije uspeo da prodre u bit građanskog društva i da otkrije nove mogućnosti razvoja koje je čovek u njemu stvorio. To je jedan od osnovnih razloga što je Kuberten neprestano insistirao na idealizovanoj predstavi helenskog društva i antičkih olimpijskih igara. Kubertenova koncepcija sporta daleko je iza mogućnosti razvoja sporta koje su stvorene u građanskom društvu. On, naime, nije shvatio da je sport tek u građanskom društvu dosegao svoju bit i postao posebna društvena pojava. Glavni razlog za to je Kubertenov odnos prema čoveku. On je sveo čoveka na zver, s jedne strane, i na „masu“ podanika, s druge strane – što znači da u njegovoj olimpijskoj filozofiji čovek nije emancipovana individua i kao takav konstitutivni deo građanskog društva. Polazeći od takve odredbe čoveka, Kuberten nastoji da razvije Arnoldovu pedagogiju koja se, na taj način, svodi ne na razvoj ljudske, već na razvoj religiozno-fanatične svesti. U Kubertenovoj koncepciji sport se, kao u staroj Grčkoj, nije emancipovao od religije, što znači da je ljudska svest, izrasla u određenim društvenim uslovima, pre svega i zauvek podređena „višoj sili“ koja se ne može dovesti u pitanje. I za Kubertena, kao i  u antičkim vremenima, uspostavljeni svet postaje zauvek zadati svet u kome je čovek večno podređen božanstvima. Moguća je borba između ljudi po zadatim pravilima prirodnog (božanskog) poretka, ali ne i borba čoveka protiv bogova. Stoga, čovek ne može kao čovek, što znači kao svesno i slobodno biće, da stvara svoj svet. Razumno delanje, po toj koncepciji, ne znači drugo nego nastojati delati u skladu sa vladajućim zakonitostima. Po Kubertenu, olimpijske igre nisu posvećene čoveku i njegovim ljudskim moćima, već nadljudskim zakonima prirodne selekcije i stvaranju kulta pobednika. One su religiozna svetkovina – moderni paganski obred posvećen najvišim božanstvima postojećeg sveta. Na modernim olimpijskim igrama treba da se pokaže ništavnost čoveka u odnosu prema osnovnim zakonima kapitalističkog sveta i, iznad svega, pokornost čoveka tim zakonima.

Kuberten je nastojao da oduzme čoveku ono što je bila osnovna pretpostavka za nastanak građanskog društva, mogućnost (u odnosu prema položaju koji je imao u feudalnom društvu) slobodnog, samoinicijativnog delanja usmerenog na stvaranje drugačijeg (novog) sveta. „Fantazija“, bez koje Kuberten nikada ne bi došao na ideju da  „obnovi antičke olimpijske igre“, predstavlja jednu od glavnih ljudskih (negativnih) osobenosti s kojom Kuberten nastoji da se obračuna. Realizovanje Kubertenove „fantazije“, što znači ideje budućnosti, pojavljuje se kao osmišljeno, sistematsko sprečavanje čoveka da digne glavu i baci pogled iznad ograda postojećeg sveta. Kubertenova ideja budućnosti svodi se na stvaranje takvog sveta u kome ideja budućnosti nije moguća. Kuberten u svom stvaralaštvu ne vidi težnju čoveka da stvori svoj svet, već izraz sopstvene „genijalnosti“ koja ga spaja sa božanskim. U njegovoj olimpijskoj viziji on sam predstavlja svojevrsni most koji, putem „njegovih“ olimpijskih igara, vodi čoveka ka večnosti. Samim tim, njegov stvaralački životni put, njegovo delo ni u kom slučaju ne može da bude sastavni deo obrazovanja „običnog“ čoveka. U svojoj uobrazilji, Kuberten je video sebe kao jednog od stvaralaca sveta – jednog od „odabranih“. Zakopavanje njegovog srca pored „večnog plamena“ u antičkoj Olimpiji, koje je poverio nacistima, izraz je Kubertenovog nastojanja da se spoji sa božanskim.

Kubertenova misao nema ničeg zajedničkog sa prosvetiteljstvom i vodećim idejama Francuske građanske revolucije. On je sledbenik duha reakcije koji se obračunava s emancipatorskim tekovinama prve (revolucionarne)  faze razvoja građanskog društva. Moderni olimpizam je izrastao na temeljima kapitalističkog društva druge polovine XIX veka; u vreme kapitalističke kolonijalne ekspanzije; u vreme stvaranja kapitalističkih dinastija; u vreme rasplamsavanja sindikalne i političke borbe proletarijata – što znači u vreme kada buržoazija i aristokratija nastoje da sačuvaju stabilni razvoj kapitalizma i njegovu kolonijalnu ekspanziju. Imati u vidu ove istorijske činjenice od prvorazrednog je značaja ukoliko se želi shvatiti Kubertenov odnos prema čoveku.

Opsednut željom da od sporta stvori najvažniji instrument za stvaranje takmičarsko-belicioznog karaktera čoveka, Kuberten je odbacio još jednu značajnu osobenost modernog doba: težnju čoveka, kao stvaralačkog bića, da postigne veći rezultat. Radi se, naime, o osnovnom razvojnom principu građanskog društva koji nije postojao u antičkom „sportu“. U helenskom društvu „sport“ je bio sveden na borbu za pobedu, na telesni obračun čiji je krajnji cilj bio jačanje borbene gotovosti vladajućeg sloja, integracija helenske rase i odbrana robovlasničkog poretka. U modernom društvu, nastojanje da se pobedi istovremeno podrazumeva nastojanje da se postigne veći rezultat. Tek u građanskom društvu princip citius, altius, fortius dobija mogućnost da bude realizovan. Sport je postao najviši izraz razvoja produktivističkih procesa u kapitalističkom društvu: poštovanje vladajućih pravila i nastojanje da se postigne što veći rezultat postaju „prirodne“ ograde i mogućnost za razvoj sporta. Za Kubertena, princip citius, altius, fortius je poziv za ulaganje većeg borilačkog napora, veće volje za pobedom, a ne izazov čoveku da prevaziđe svoje stvaralačke (ljudske) moći. Veći rezultat može biti samo izraz veće pobedničke volje (karaktera) i snažnog tela, a ne izraz razvoja stvaralačkih sposobnosti čoveka.

Kod Kubertena ne postoji mogućnost za razvoj sporta kao specifičnog oblika ljudske delatnosti. Sve ono što se pojavljuje kao stvaralački aktivizam čoveka u sportu stavljeno je u drugi plan ili je uklonjeno: sportska tehnika; veština upražnjavanja određenog sporta; sam rezultat, kao izraz stvaralačkih moći čoveka; sport kao oblik međuljudskog sporazumevanja; konačno, sport kao spontano, slobodno ispoljavanje stvaralačke univerzalnosti čoveka, sport kao igra… Kuberten je iz svog modela sporta isključio sve ono što uzdiže čoveka iznad fanatizovanog pripadnika nacije-rase, ono što mu pruža mogućnost da se, i kroz sport, prepozna kao čovek. Sve što je čovek svojim stvaralačkim genijem već stvorio ostaje, kod Kubertena, zauvek na nivou datosti. Ne postoji bilo kakva veza između razvoja proizvodnih snaga i društvenog položaja čoveka. I kao sled logike učinka, Kubertenova koncepcija nije, u prvom redu, usmerena na to da prilagodi čoveka potrebama tehničkih i ekonomskih procesa, već da stvori efikasan sistem vladanja koji će biti u stanju da sve protivurečnosti kapitalističkog društva „razreši“ tako, da ne bude doveden u pitanje vladajući poredak klasne dominacije. U vezi sa tim, realizovana racionalnost se, kod Kubertena, pojavljuje kao fanatizovana svest koja stvara od čoveka oruđe za realizovanje vladajuće politike. To nije svest emancipovanog građanina, već svest podanika.

U poleđini ove koncepcije nalazi se Kubertenovo shvatanje razvoja ljudskog društva. Borba između pojedinaca, nacija, rasa, polova – to je za Kubertena istorija čovečanstva. Rat, a ne rad (stvaralačka delatnost) predstavlja po njemu najvažniji gradivni materijal istorije. Borba za preživljavanje i dominaciju, na osnovama prirodne selekcije, a ne borba za slobodu i za razvoj ljudskih moći – čini, po Kubertenu, smisao ljudskog življenja. Za Lutera je, u vreme prvobitne akumulacije kapitala, rad bio – služenje bogu. Jezdeći na krilima imperijalizma, Kuberten služenje bogu vidi u ostvarivanju „herojskih dela“ – u borbi za pokoravanje „nižih rasa“ i za očuvanje vladajućeg poretka. „Bogovi su prijatelji (olimpijskih) igara!“ – tvrdi Kuberten navodeći Pindara. (104)   Da, posebno Zevs, bog rata, za čiju naklonost su se borili atlete na antičkim olimpijskim igrama i za čiju naklonost je trebalo da se bore i savremeni olimpijski takmičari.

Kubertena ne zanima razvoj čovečanstva, već opstanak vladajućih klasa (bogataške „elite“) u njihovom, hiljadama godina starom, obračunu sa „svetinom“. Svedok propasti feudalnog društva, Kuberten u idealizovanoj slici antičkog društva pronalazi model „demokratskog“ društva kome treba težiti. Jedina razlika između modernog i antičkog društva bi trebalo da bude u tome, da se ne ponove „greške“ vladajuće klase koje su dovele do propasti antičkog sveta. Valja, stoga, stvoriti efikasniji sistem vlasti koji će onemogućiti pobunu savremenih robova (radnička klasa), emancipaciju žena i koji će biti u stanju da zauvek održi u pokornosti „varvarske“ (porobljene) narode.

Ideja o ponovnom uspostavljanju olimpijskih igara nije potekla od Kubertena, niti je nastala krajem XIX veka. Uspomena na antičke olimpijske igre (koje je ukinuo imperator Teodosije 393.godine nove ere) živeće vekovima. Mandel (Mandell) navodi da su čak neki latinski imperatori nastojali da uveličaju svoju vladavinu obračunavajući vreme po olimpijskom kalendaru. (76) Zahvaljujući istoričarima koji su nastavili da koriste tekstove klasičnih autora, olimpijske igre će se pominjati i u osvit modernog doba. I Viljem Šekspir se poziva na olimpijske igre u „Henriku VI“ , kao i u „Troilusu i Kresidi“. Isto čini Džon Milton u „Izgubljenom raju“, 1667.godine, kao i Žan-Žak Ruso u svom „Emilu“ – navodeći Pitagoru – sto godina kasnije.

Što se tiče pokušaja da se u modernom dobu, ili na njegovim počecima, uspostave olimpijske igre, zaslužuju pažnju „Olimpijske igre“ koje će početkom XVII veka, u provincijskom gradiću u kraju Kocvold (Cotswold) u Engleskoj, organizovati „imućni kapetan“ Robert Dover. On je organizovao ove „vesele svečanosti“ kao protest protiv „zaraznog puritanizma“ koji se širio zemljom. U stvari, ove svečanosti (koje su pratili atletska takmičenja, rvanje, bacanje gvozdenog čekića, mačevanje, skakanje…) bile su izraz nastojanja da se očuvaju srednjovekovne tradicije otmenih svečanosti. (77)

Mnogo su značajnija sportska takmičenja koja će, u drugoj polovini XIX veka, organizovati engleski lekar Bruks (W.P.Brookes). On će više od četrdeset godina, na svojim „olimpijskim poljima“ kod Venloka (Wenlock) u Šropšajru (Shropshire), organizovati trke konja, atletičara, teniske i kriket mečeve. Sve je to bilo praćeno muzikom i zabavom. Budući veliki poštovalac helenske civilizacije, Bruks je dao da se naprave specijalne zastave na kojima su bile ispisane poruke, i to na starogrčkom jeziku. Bila je ispevana i posebna oda koja će, kao muzička „numera“, biti izvođena prilikom otvaranja svečanosti. U znak zahvalnosti, grčki dvor je poslao Bruksu srebrni pehar. (78)

I Kuberten je bio jedan od posetilaca svečanosti koje su se održavale na Bruksovim „olimpijskim poljima“. Impresioniran onim što je video u Šropšajru, Kuberten je, kasnije, napisao: „Otkada je stara Grčka prestala da postoji, anglosaksonska rasa je jedina koja u potpunosti uvažava moralni uticaj fizičke kulture i (jedina koja) poklanja toj grani obrazovne nauke pažnju koju ona zaslužuje.“ (79)

Nisu samo Englezi doprineli oživljavanju ideje o olimpijskim igrama. Na osnovu otkrivanja lokacije antičke Olimpije, koju je 1766.godine tačno utvrdio engleski antikvar Ričard Čendler (Richard Chandler) – što je, inače, znao svaki grčki pastir sa Peloponeza – nemački istraživač Vinkelman (Winckelmann) će, neku godinu kasnije, izvršiti pripreme za otkopavanje Olimpije ali će, zbog njegove smrti, na tome sve i ostati. Prvi arheološki radovi na tom području započeće 1829.godine, odmah nakon oslobađanja Grčke od turskog jarma. Najznačajnija arheološka iskopavanja izvršiće Vinkelmanov zemljak Ernst Kurtius (Ernst Curtius), koji je 1875.godine doveo nemačku arheološku ekspediciju na Peloponez. Kurtius je pronašao stari novac, vaze, natpise, hramove i komplekse sportske arhitekture, što je bila potvrda verodostojnosti spisa rimskog putopisca Pausanija. Interesantno je i to da je Kurtius, još 1859.godine na javnom času u Berlinu, predložio da se olimpijske igre nanovo organizuju. To je učinio i Guc Muc (Guts Muths), jedan od utemeljivača gimnastičkog pokreta u Nemačkoj, pola veka pre njega. U tadašnjim nemačkim prilikama, u kojima je dominirao nacionalističko-šovinistički duh, malo je šta moglo biti urađeno. (80)

I Grci su pokušali da ponovo organizuju olimpijske igre. U toku XIX veka u Grčkoj će, pod imenom „Olimpijske igre“, biti organizovano nekoliko atletskih mitinga – koji nisu imali međunarodni karakter. Poseban doprinos dao je Evangelios Zapas (Evangelios Zappas), koji je u izgnanstvu, u vreme kada Grčka nije bila slobodna, stvorio bogat materijal koji je trebalo da doprinese ponovnom uspostavljanju olimpijskih igara u oslobođenoj Grčkoj. Nakon oslobođenja od Turaka, Grci su u Atini izgradili objekte koji će biti korišćeni za održavanje sportskih manifestacija, pre svega „Panhelenskih igara“ koje su ustanovljene 1859. godine i koje su imale status „Olimpijskih igara“.

Ideja o ponovnom organizovanju olimpijskih igara pojaviće se i u Skandinaviji. Gustav Johan Šartan (Gustav Johann Schartan), sa univerziteta u Lundu u Švedskoj, organizovao je u julu 1834.godine „Pan-skandinavske igre“ u spomen na antičke olimpijske igre. 4.avgusta 1836.godine u Remlosi (Rämlosa) su organizovane „II skandinavske igre“.

Što se tiče Francuske, i tu je ideja i praksa olimpizma bila prisutna davno pre Kubertenovog “olimpijskog” nastupa. Opat Didon i general Fevrijer (Février) bili su studenti na seminaru u Rondou (Rondeaux), pored Grenobla (Grenoble), i obojica su bili lauerati “Olimpijskih igara” koje su se u toj instituciji održavale više od 60 godina. Ferdinand Leseps (Ferdinand de Lesseps), čovek koji je projektovao Suecki kanal, 1885.godine predlaže da se uspostave “Olimpijske igre”. Iste godine Žorž de Sen-Kler (Georges de Saint-Claire), “otac” francuskog sporta, poziva na obnavljanje “Olimpijskih igara”. Paskal Gruse (Paschal Grousset), bivši delegat u Pariskoj komuni za spoljne poslove i radikalni socijalista (ali nacionalista), u svojim člancima iz 1888.godine traži uspostavljanje “Francuskih olimpijskih igara” i osniva “Nacionalnu ligu za telesno vaspitanje”. Gruse je organizovao svoje sportske manifestacije u obliku “Festivala mladih” što je, pored ceremonijala svetskih industrijskih izložbi (pogotovu “Svetska izložba” iz 1889. godine koja je održana u Parizu), značajno uticalo na Kubertenovo uobličavanje olimpijskog “spektakla”.

Kuberten ništa od toga ne pominje u svojim spisima o uspostavljanju olimpijskih igara. On je bio posebno nekorektan prema Viktoru Diriju (Victor Duruy), piscu “Istorije Grka” (“Histoire de Grecs“) iz 1887.godine. Kuberten u svojim kasnijim “razmišljanjima” o antičkim olimpijskim igrama delimično prepisao, a zatim prepričao ono što se nalazilo u Dirijeovoj knjizi i to objavio kao sopstveni tekst! Pored toga, Kuberten je na “Svetskoj izložbi” u Parizu, 1889.godine, sasvim izvesno imao priliku da se upozna sa izložbom o antičkoj Olimpiji koju je, na osnovu nemačkih arheoloških iskopavanja, priredio Viktor Lalu (Victor Laloux). Međutim, o tome nema ni reči u Kubertenovim “Olimpijskim uspomenama“, niti u bilo kom njegovom osvrtu na “obnavljanje” olimpijskih igara. Imajući u vidu navedene činjenice možemo da se složimo, mada samo uslovno, sa stavom Mekaluna da Kubertenu “ne pripada zasluga za snivanje ideje o obnavljanju olimpijskih igara, već zato što je san pretvorio u javu”. (MacAloon J, This Great Symbol, 153.s.) Kuberten je zbog svoje skorojevićke agresivnosti i sklonosti da krade tuđe misli i prisvaja tuđa dela bio izložen preziru u intelektualnim i sportskim krugovima Francuske. Stvari su se naročito zaoštrile nakon Kubertenovog nastupa na Sorboni, 25. novembra 1892.godine (svečanost koja je održana povodom petogodišnjice osnivanja “Union des Sports Athletiques”), u kome je, u svojoj “senzacionalnoj najavi” (Pierre de Coubertin, Olympische Erinnerungen, 9. s. Wilhelm Limpert-Verlag, Berlin, 1938.), pozvao na ponovno obnavljanje antičkih olimpijskih igara – potpuno prelazeći preko svega što je u Francuskoj o tome rečeno. U znak protesta na Sorboni nije se pojavio čak ni Sen-Kler, a Kubertenov poziv ni u javnosti, kao ni kod prisutnih, nije naišao ni na kakav odjek. Koristeći svoje veze i rasipajući se novcem, Kuberten je uspeo da međunarodni skup, koji je prvobitno trebalo da bude posvećen rešavanju problema amaterizma (profesionalizma) u međunarodnom sportu, preobrati u “Kongres za obnovu olimpijskih igara”. Radi se o čuvenom “Osnivačkom kongresu” olimpijskih igara koji je održan od 16-24. juna 1894.godine na Sorboni. Na njemu je doneta odluka o “ponovnom uspostavljanju” olimpijskih igara. Atina je dobila pravo da prva organizuje olimpijske igre modernog doba, dok su Parizu pripale igre iz 1900.godine. Za predsednika Olimpijskog komiteta izabran je Demetrius Vikelas (Demetrius Vikélas), a za sekretara Pjer de Kuberten. Ono što je zapanjujuće, kada se ima u vidu slika koja je o Kubertenu stvorena u javnosti, Kuberten nakon Kongresa nije ni pomenut u anglosaksonskoj štampi! Bila je to posledica borbe između vodećih zemalja Evrope za antičko nasleđe, ali i “osveta” zbog Kubertenovog beskrupuloznog svojatanja ideja do kojih su mnogo umniji i orginalniji ljudi u Evropi već došli. Kuberten je uspeo da “svojim” parama plati održavanje Kongresa, ali nije uspeo da kupi evropsku javnost. Dan nakon Kongresa oglasio se “Figaro” (25. juna) sa tekstom u kome je Kuberten izložen potsmehu. Navodeći da je zahvaljujući Kubertenu (njegovom novcu) u Parizu organizovan međunarodni Kongres na kome su prisustvovali predstavnici svih francuskih sportskih i atletskih udruženja, kao i veliki broj predstavnika iz starog i novog sveta, list dodaje: “Kuberten nije, kao što bi se to očekivalo, atleta. On je omanji čovek, ali živahan i u stalnom pokretu; njegov glas je piskav, ali su njegovi pokreti hitri i skladni. Nerazvijen gimnastičkim vežbama, on je književni tip koji čuva snagu za umne stvari. To je možda zbog toga što je razočaran što nije bio u stanju da stekne gipke udove i da ojača svoje mišiće…” Na kraju teksta autor postavlja ironično pitanje: “Zar nije Seneka veličao prezir prema bogatašima, on koji je bio razmetljiv i koji se valjao u novcu?” Novinar “Figaro“-a bio je u pravu: Kuberten je bio živa demonstracija pogrešnosti njegove olimpijske filozofije za koju se fanatično zalagao. Naime, polazna teza njegove “korisne pedagogije” (pédagogie utilitaire) bila je ne samo “u zdravom telu zdrav duh” (mens sana in corpore sano), već “borbeni duh u mišićavom telu” (mens fervida in corpore lacertoso). Imajući u vidu njegovo telo, pogotovu njegove mišiće koji su odgovarali muskulaturi neodraslog dečaka (po tvrđenju Mekaluna i drugih Kubertenovih biografa, Kuberten je bio “neobično malog rasta”, a sport se pojavljue kao “kompenzacija za njegov rast”, MacAloon J, This Great Symbol, 127.s.), i polazeći od njegove koncepcije, teško da bi Kuberten mogao da raspolaže takvim borbenim karakterom i duhovnom energijom bez koje nikada ne bi mogao ni da krene ka Olimpu, a kamo li da realizuje ideje do kojih su drugi došli, ali nisu uspeli da ih ostvare. Kuberten se našao u položaju u kome su se našle i nacističke glavešine: veličali su “arijevsku nadrasu”, a izgledali su kao karikatura prototipa nacističkog “natčoveka”!

Očigledno, olimpizam je, krajem XIX veka – kako kaže Mandel – „bio u vazduhu“, i to posebno u Engleskoj, Francuskoj, Nemačkoj, Skandinaviji i u Grčkoj. Pored toga, engleski ideal sportiste (preko engleskog kolonijalnog osvajanja i zbog kulturnog i političkog uticaja Engleske na kontinentalnu Evropu i Ameriku) postao je međunarodno prihvaćen prototip sportiste – što je bila jedna od osnovnih pretpostavki za stvaranje međunarodnog sporta i uspostavljanje olimpijskih igara kao „međunarodnog festivala sporta“. (81)

Prve olimpijske igre koje su, u novom veku, organizovane na grčkom tlu bile su  “Panhelenske igre” iz 1829, 1859. i 1875.godine, i imale su status (obnovljenih) “Olimpijskih igara”. One su po svojoj prirodi bile bitno drugačije od olimpijskih igara koje će biti organizovane 1896.godine. Pre svega, one su organizovane u čast oslobađanja Grka od turskog jarma, što znači da su imale nacionalno-oslobodilački i antikolonijalni karakter, što je sušta suprotnost duhu Kubertenovih olimpijskih igara. Zatim, kod njih ne postoji težnja ka globalizaciji (kao što to nije bio slučaj ni u antičkoj Grčkoj) olimpizma, već su oblik nastojanja da se obnove kulturne tradicije drevne Helade na grčkom tlu, i u tom smislu su svojevrsni izraz duhovne i nacionalne postojanosti Grka. Treba reći i to da se “obnovljene” olimpijske igre na grčkom tlu održavaju u senci hrišćanstva, što znači da su lišene svoje izvornosti kao najvišeg oblika religioznog života Helena. Već su prve zvanične Olimpijske igre, koje će se 1896.godine održati u Atini, bile značajno odstupanje od helenističke kulturne tradicije koju je trebalo da simbolizuju “Panhelenske igre”. Atinske Olimpijske igre predstavljaju odbacivanje izvornog duha helenskog olimpizma (služba posvećena najvišim božanstvima helenskog sveta) i “nastavak” olimpizma iz perioda njihove romanizacije. Kubertenu je bilo jasno da samo u rukama najmoćnijih imperijalističkih sila Evrope moderni olimpizam može da dobije kolonijalni karakter i zato je, protivno volji Grka, nastojao da po svaku cenu spreči da se buduće olimpijske igre održavaju na “svetoj” grčkoj zemlji. Kuberten se plašio da će kulturne tradicije helenske civilizacije na tlu novovekovne Grčke, koja nije bila imperijalna sila i koja je u novouspostavljenim olimpijskim igrama videla potvrdu svoje slobode i nacionalnog dostojanstva, dovesti u pitanje osnovnu intenciju njegove olimpijske ideje – koja je trebalo da postane glavno ideološko oruđe evropskog kapitala za vođenje uspešne kolonijalne politike. On je znao da je bez podrške evropskih kolonijalnih metropola njegova olimpijska ideja mrtva. Kubertenovo prihvatanje da Atina bude organizator prvih Olimpijskih igara modernog doba, kao i prihvatanje da Grk Demetrius Vikelas bude prvi predsednik MOK-a, samo su bili taktički (iznuđeni) potezi da bi se iskoristilo “sveto” grčko tle, kao simbolični prostor hiljadugodišnjeg olimpizma, za pokretanje modernog olimpijskog zamajca, da bi i to antičko kulturno nasleđe konačno prešlo u ruke evropskih kolonijalnih sila. Bez preterivanja se može reći da je Grčkoj u novom veku oteto pravo da na svom tlu organizuje olimpijske igre koje joj legitimno pripadaju, isto kao što su joj oteta brojna antička blaga koja se nalaze po muzejima i privatnim zbirkama u evropskim kolonijalnim metropolama. Otuda ne čudi što Kuberten nije ni pomenut na zvaničnoj ceremoniji otvaranja Atinskih olimpijskih igara, i da mu je bilo uskraćeno da se pojavi na počasnom mestu predviđenom za najviše zvaničnike. Za vreme trajanja Atinskih olimpijskih igara Kuberten nije postojao za Grke. Sahrana Kubertenovog srca u Olimpiji i promena imena “Olimpijska dolina” u “Dolina Pjera de Kubertena” izrugivanje je helenskoj civilizaciji, Grcima kao i evropskoj kulturi koja se temelji na helenističkoj kulturnoj baštini. Sprečavanje Atine da organizuje olimpijske igre na njihovu stogodišnjicu i sramna prodaja olimpijskih igara Atlanti samo ukazuje na kontinuitet u dominaciji svetskih moćnika nad olimpijskim pokretom.

Inače, već su prve Olimpijske igre koje su 1896.godine održane u Atini, i po mišljenju francuske javnosti, “značajno doprinele ratu” između Grčke i Turske, i  poslužile kao “zavesa za pripremanje ratoborne inicijative”. (MacAloon John, This Great Symbol, 260.s.) U “Dvadeset jednogodišnjoj kampanji” Kuberten piše: “Nema nikakve sumnje da je uspeh Igara na neki način zatrovao javno mnenje i pružio Helenima opasno samopouzdanje koliko u sopstvene snage, tako i u podršku drugih nacija.”(Kod: MacAloon, 261.s)

Kada je reč o istorijskim analogijama, savremene olimpijske igre su po svojoj biti bliže gladijatorskim borbama u rimskom Koloseumu nego agonističkim predstavama u starogrčkoj Olimpiji. Antičke olimpijske igre su, u svom izvornom obliku, bile sredstvo za duhovno ujedinjenje helenske kao “gospodarske” rase i za njeno moralno (religiozno) uzdizanje. Istovremeno, one su bile sredstvo za militarizovanje vladajućeg sloja i za njegovo uključenje u vršenje poslova od kojih je zavisio opstanak polis-a (ratovanje, “lov” na robove i njihovo držanje u pokornosti, učestvovanje u državnim poslovima i sl.). Za razliku od Grčke, Rim je imao stajaću (plaćeničku) vojsku i smisao borilačkih predstava, u vidu gladijatorskih borbi, nije bio borbeno aktiviranje, nego pasiviziranje plebs-a. Juvenalova maksima panem et circences na najbolji način izražava duh koji je vladao u antičkom Rimu. Učesnici gladijatorskih borbi nisu slobodni građani već, ne računajući retke izuzetke, robovi. Njihova borba ne teži moralnom (religioznom) uzdizanju građana već je, kao krvava “zabava”, simbol nemorala i bezumlja koji je vladao u Rimu i kao takva glavna duhovna hrana za mase. U godinama propasti “večnog” Rima i narastanja nezadovoljstva plebs-a, “igre” se dopunjuju novim “scenama” kao što su masovna klanja hrišćana i njihovo bacanje zverima. Sve veće porcije krvi postaju zamena za sve manje porcije hleba. Bitno drugačiji položaj radničke klase razvijenih kapitalističkih zemalja Zapada u odnosu prema robovskoj radnoj snazi u antici, iz čega sledi nastojanje da se radnička klasa integriše u duhovnu orbitu buržoazije, je onaj kvalitet koji čini suštinsku razliku između antičkog i modernog olimpizma. Istovremeno, promenjeni položaj radničke klase u odnosu prema položaju i stremljenjima rimskog plebs-a uslovljava specifični karakter modernih olimpijskih igara u odnosu prema Juvenalovoj maksimi panem et circences, koja je bila “sveta formula” za pacifikovanje parazitskih masa Rima. Kuberten je bio protiv olimpijskih igara kao cirkusa. On je u njima video “crkvu” u kojoj ljudi treba da se poklone najvišim vrednostima kapitalizma i napoje se njegovim “besmrtnim” duhom. Po njemu, olimpijske igre su religiozna predstava par excellence. Zbog toga je Kuberten insistirao na amaterizmu i religio athletae, a profesionalne sportiste nazivao “cirkuskim gladijatorima”. On u “svojim” olimpijskim igrama nije video kompenzaciju za nezadovoljstvo radnih “masa”, već oblik njihovog “vaspitanja”, što znači uništavanja kritičkog odnosa prema kapitalizmu. Njihov karakter je trebalo da bude religiozno-svečarski (trijumfalistički, pompezan, monumentalan – impresivan), budući da se sa njima pribavlja božanski legitimitet postojećem poretku: sa olimpijskim igrama trebalo je izazvati divljenje potlačenih radnih “masa” prema vladajućim principima kapitalizma i zauvek ih integrisati u njegovu duhovnu orbitu – na nivou “civilizovanih” robova.

Uspostavljanje olimpijskih igara u modernom dobu i formiranje olimpijskog kao međunarodnog pokreta rezultat je mnogih okolnosti. Od presudnog značaja za nastanak olimpijskog pokreta u novom dobu je ekspanzija kapitalizma („globalizam“). Bila je to „pogonska snaga“ koja je izdigla olimpijsku ideju iz lokalnih kutaka do svetskog prostora i omogućila joj da postane jedan od temeljnih ideoloških oslonaca kapitalističkog društva XX veka. To je od početka dalo pečat olimpijskom pokretu: on je nastao kao rezultat borbe za prestiž između najmoćniji kapitalističkih država Zapada i kao „produžena ruka“ njihove imperijalističke politike, a ne kao izraz nastojanja progresivnih snaga čovečanstva da stvore humaniji svet.

Ekspanziju kapitalizma pratio je razvoj društvenih protivurečnosti u kapitalističkim zemljama, zaoštravanje klasnog sukoba između radnika i kapitalista, što će isto tako biti od izuzetne važnosti za nastanak i razvoj olimpijske ideje i olimpijskog pokreta. Posebno je bila interesantna situacija u Francuskoj gde se, nakon poraza Pariske komune i krvavog obračuna aristokratije i buržoazije s pariskim proletarijatom, ponovo razvija politički pokret radničke klase koji će kulminirati Marseljskim kongresom (1879.), na kome će pobediti nastojanje da se uspostavi revolucionarna radnička partija Francuske: proleterski intenacionalizam postaje ideja-vodilja revolucionarnog radničkog pokreta. Iza Kubertenovog pokliča „Rebronzer la France!“ ne krije se samo nastojanje da se Francuskoj povrati ugled koji je kao kolonijalna sila imala pre rata sa Pruskom, već i grčeviti napor da se suzbije radnički pokret i da se ekspanzionističkom kapitalu omogući toliko potrebni „društveni mir“ kod kuće. Kuberten je do kraja života ideologiju olimpizma suprotstavljao proleterskom internacionalizmu. Ona je trebalo da postane ideja vodilja evropske reakcije u njenom krstaškom pohodu protiv sve snažnijeg evropskog radničkog pokreta.

Prvobitna Kubertenova olimpijska ideja je, sa razvojem kapitalizma, dobijala druge sadržaje. U početku, Kuberten je nastojao da iskoristi olimpijske igre da bi izazvao reformu obrazovanja u Francuskoj i na taj način razvio kod buržoaske mladeži nacionalističko-militaristički duh koji je trebalo da pokrene Francusku u nova kolonijalna osvajanja i da joj ojača položaj u Evropi. U to vreme, on se isključivo obraća „vladajućim klasama“. Razmatrajući, u svom „Program“-u iz 1887.godine, društvene (klasne) odnose u Francuskoj, on posvećuje deo spisa mladima – koji nam omogućuje da bolje sagledamo poleđinu Kubertenove elitističke koncepcije o sportu i njegov odnos prema radničkoj klasi. Kuberten: „Kakva bi trebalo da bude današnja uloga mladeži, izvanredno je sažeto u uverljivim i patriotskim rečima koje sam pozajmio od gospodina de Vergesa: ’Nove generacije bi trebalo da se okrenu prema velikim ciljevima. Vi, koji vaspitavate našu mladež, valja da u njoj potstaknete volju da se izbori za svoj položaj, da ostvari uticaj. Biti dobar sin, dobar suprug, dobar otaca, to je dovoljno za čestite radnike; za klase za koje se kaže da su vladajuće, to je isuviše malo. One ne mogu da imaju pravo da uživaju u počastima i udobnosti tog položaja a da ne prihvate dužnosti koje on nameće: one bi trebalo da žive za opšte dobro, kako bi sa žarom služile Francuskoj!’“ (Pod.Lj.S.) (82)

Istovremeno sa kolonijalnom ekspanzijom, sport dobija „civilizatorsku“ ulogu, što pre svega znači da postaje sredstvo za uspostavljanje duhovne dominacije „bele“ nad „obojenim rasama“. Isto je sa olimpijskim igrama: umesto prava da se bore za slobodu, „urođenici“ dobijaju pravo da se na sportskom polju zajedno sa svojim gospodarima bore za pobedu. Tačnije, i to pravo je tek trebalo da steknu, budući da su se na Olimpijskim igrama u Sent Luisu (SAD), iz 1904.godine, odvojeno takmičili „belci“, a za predstavnike „obojenih naroda“ organizovani su „antropološki dani“ na kojima je trebalo da se demonstrira njihova „rasna inferiornost“.

Nakon Prvog svetskog rata, tačnije, nakon Oktobarske revolucije u Rusiji i u vreme razbuktavanja klasne borbe u Evropi, sport je, po Kubertenu, trebalo da postane (pre svega u sportskim gimnazijama) osnovno sredstvo sa kojim će se depolitizovati („pacifikovati“) radnici i integrisati u duhovnu orbitu kapitalizma.

U vreme velike ekonomske krize kapitalističkog sveta (1929.) i razvoja fašističkog pokreta u Evropi, Kubertenova razmišljanja sve više su usmerena, slično njegovim prvobitnim razmatranjima, na pitanje kako iskoristiti sport za stvaranje „nad-rase“ – „elite pobednika“ koja će uspeti da se obračuna s radničkim pokretom i da obezbedi ekspanziju evropskom kapitalizmu. To je vreme u kome će Kuberten otvoreno prići nacistima i postati njihov „savetnik“ i reklamni agent.

Mora se reći, kada se radi o olimpijskim igrama, da je od samog njihovog uspostavljanja postojala razvojna nit koju je Kuberten čitavog svog „olimpijskog“ života sledio: trebalo je da olimpijske igre postanu religiozna svetkovina posvećena najvećim božanstvima kapitalističkog sveta. Ovakav odnos prema olimpijskim igrama samo odgovara osnovnoj funkciji koju je sport trebalo da ima u kapitalističkom društvu, što znači sportu kao osnovnoj duhovnoj (moralnoj) sili na osnovu koje je trebalo izvršiti duhovnu integraciju kapitalističkog društva. Sport je dobio onu ulogu koju je religija imala u feudalnom društvu. U tom smislu sport, kao međunarodno takmičenje, trebalo je da postane, kako to kaže Urlike Prokop, „institucija analogna pozitivnoj filozofiji“ (Pod.U.P.) (83)

Evo šta, u vezi sa tim, piše Kuberten: „Ako počnemo da proučavamo istoriju našeg stoleća, naići ćemo na moralnu pometnju stvorenu zahvaljujući otkrićima industrijske nauke. U životu se dešavaju značajne promene, i ljudi osećaju da tlo ispod njihovih stopala neprestano podrhtava. Nema ničeg u šta mogu da se pouzdaju, jer se sve oko njih pokreće i menja: u svojoj pometenosti (ljudi) kao da traže neku protivtežu materijalnim snagama koje poput kiklopskih bedema izrastaju oko njih, tumarajući nastoje da napipaju bilo koji element moralne snage koji leže raštrkani po celom svetu. Smatram da je to filozofski izvor izvanredne renesanse fizičkog u XIX veku. (…) Tada je došao Arnold, najveći učitelj modernih vremena, kome više nego ikome drugom pripada zasluga za današnji napredak i čudesnu ekspanziju njegove zemlje. Sa njim je atletika uveliko prodrla u javnu školu i preobrazila je, a od dana kada je prva generacija koju je on stvorio otišla u svet, britanska imperija je dobila novi izgled. Verovatno ne postoji tako očigledan primer istine da šaka odvažnih ljudi može da izmeni čitavo društvo.“ (84)

Kuberten je bio oduševljen Arnoldom najpre zbog toga što njegova pedagogija nije insistirala samo na telesnom, već pre svega na moralnom (karakternom) razvoju mladih. Borba za pobedu je postala osnovna mogućnost samoljudskog prepoznavanja (vrednovanja) i osnovni način integracije čoveka u vladajući (kapitalistički) poredak. U Arnoldovoj pedagogiji Kuberten će pronaći elemente koji će postati osnov njegove „korisne pedagogije“: „Sportiste uvek iznova uče same okolnosti, tako da im neminovnost naređenja, kontrole, poretka postaje očigledna.“ (85) Boreći se za primenu Arnoldovog vaspitanog sistema u francuskim školama, Kuberten konstatuje da u grupama koje se formiraju na osnovu konkurencije mladi uče ono što je prihvatljivo i za društvo: da prihvate poredak u kome vladaju stariji, inteligentniji, snažniji. (86)

Kuberten je nepresatno insistirao na tome da nije važna pobeda ni rezultat, nego borba za pobedu – što znači ponašanje koje bespogovorno sledi logiku vladajućih društvenih odnosa i koje se odvija uz poštovanje vladajućih pravila. Navodeći reči pensilvanijskog biskupa (koje je ovaj izgovorio 19.jula 1908.godine u crkvi Svetog Pavla u Londonu, na misi koja je bila posvećena učesnicima Londonskih olimpijskih igara: „Važnije je učestvovati na olimpijskim igrama nego pobediti.“ – koje će biti pripisane Kubertenu) – Kuberten određuje glavne ideje-vodilje MOK-a: „Imajmo na umu, gospodo, ove značajne reči. One se rasprostiru preko svakog domena, stvarajući temelje vedre i zdrave filozofije. U životu je važna borba, a ne pobeda; važno je da se dobro borilo, a ne pobedilo. Proširiti uticaj tih pravila znači pripremiti put ljudskoj rasi koja će ubrzo postati hrabrija i snažnija, poštenija i plemenitija. To su ideje kojima se rukovodi naša grupa. One će i dalje biti izvor naše inspiracije.“ (87)

Osnovni cilj sporta nije, prema tome, izgradnja snažnog tela, nego stvaranje takvog karaktera čoveka koji će u potpunosti odgovarati modelu uzornog građanina kapitalističkog društva. Sport za Kubertena postaje najznačajnija institucija vladajućeg poretka putem koje treba postići najviši domet društvenog jedinstva. Zbog toga on insistira na maksimi „važno je učestvovati“. Konkurencija postaje osnovni pedagoški i kao takva najviši politički princip – koja svakome pruža „jednake mogućnosti“ u „borbi za mesto pod suncem“. Treba stvoriti utisak, uprkos onome što se dešava u životu, da čovek uvek iznova ima mogućnosti da stekne najviše vrednosti kapitalizma ukoliko se „pošteno bori“, što znači ukoliko poštuje vladajući poredak. Kuberten nastoji da dokaže da nema poraženih, tačnije, da je poražen samo onaj ko je prestao da se bori. Konkurencija, na osnovama zakona prirodne selekcije, trebalo je putem sporta da postane osnovna integrišuća ideološka snaga kapitalističkog društva i kao takva najvažniji duhovni oslonac ljudi. Sa njom je ljudska egzistencija trebalo da dobije pravi i konačni smisao.

Osnovne biografske podatke o Pjeru de Kubertenu nalazimo u doktorskoj disertaciji Kurta Centnera (Kurt Zentner) o Kubertenu, koja je 1935.godine objavljena u Nemačkoj. (62) Kuberten je potomak stare italijanske aristokratske porodice koja se 1447.godine, na poziv Ludviga XI, doselila u Francusku. Od njega će dobiti titulu i privilegije. Porodica je dobila ime nakon 1850.godine, po njenom najvećem posedu koji se nalazio u Kubertenu, mestu nedaleko od Versaja.

Pjer je rođen 1.januara 1863.godine. U oktobru 1874.godine Pjer se upisuje, u Parizu, na jezuitski koledž Sveti Ignacije („Saint Ignatius“). Po okončanju koledža, 1880.godine, Pjer se obreo u vojnoj akademiji u St.-Siru (St.-Cyr) da bi, nakon nekoliko meseci, okončao svoju vojničku karijeru. Godine 1884. Pjer se upisije na Pravni fakultet (Faculté de droit). Godinu dana kasnije prekida studije prava i počinje da pohađa Slobodnu školu političkih nauka (École libre des sciences politiques), duhovno pribežište bogataške mladeži, koju će napustiti 1887.godine i time okončati svoje školovanje.

Na Kubertenov životni put odlučujuće će, po Centneru, uticati njegova poseta Bomont koledžu u Engleskoj, gde će on, igrom slučaja, doći do knjige Tomasa Hjuza (Thomas Hughes) – pristalice Tomasa Arnolda, čuvenog direktora škole u Ragbiju (Ragby), začetnika reforme engleskog obrazovanja – „Tom Brown’s Schools Days“ („Školski dani Toma Brauna“) gde je reč upravo o Ragbi školi iz vremena Tomasa Arnolda. Opsednut idejom da povrati ugled Francuskoj, nakon njenog poraza u ratu sa Pruskom iz 1870.godine, i istovremeno opčinjen engleskim kolonijalnim osvajanjima, Kuberten je poverovao da je u Arnoldovom vaspitnom sistemu pronašao pravi odgovor. Reforma francuskog obrazovanja, po ugledu na Arnoldov sistem, postaće sadržaj njegovog pokliča „Rebronzer la France!“ („Povratiti staru slavu Francuske!“) U svom delu „Un campagne de 21 ans“ („Dvadesetjednogodišnja kampanja“), iz 1908.godine, Kuberten piše: „Od tog trenutka (posete Bomont koledžu, prim.aut.) čvrsto sam odlučio da, na osnovu onoga što sam tamo video, sa malim sredstvima koja sam imao na raspolaganju, izvršim reformu u francuskim gimnazijama.“ (63)

Ko je Tomas Arnold i u čemu se sastoji njegova reforma britanskog obrazovanja? Po navodima Pitera Mekintoša (Peter McIntosh), (64) Arnold je, pre nego što je postao direktor Ragbi škole, držao sopstvenu školu u Lalehamu na Temzi nedaleko od Vindzora, u kojoj je organizovao časove plivanja, bacanja koplja i gimnastike za dečake. Izgleda da je Arnold bio posebno ponosan na deo obuke na „vešalima“ (gallows), što je verovatno bilo preuzeto iz Guc Mucove (Guts Muths) „Gymnastik für die Jugend“ („Gimnastika za mlade“). Došavši na položaj direktora Ragbi škole, Arnold je u program fizičkog obrazovanja uneo i „svoje“ sportove. Međutim, Ragbi škola neće po njima postati popularna, već po fudbalu i kriketu koji su upražnjavani u školi i pre nego što je došao Arnold.

Tomas Arnold je, po kazivanju Mekintoša, bio opsednut obešću dečaka od 14 godina koji su poticali iz bogatijih klasa i kod kojih čovek nije mogao da vidi ništa drugo do „obilje, zdravlje i mladost“. Ovde je posebno značajno Arnoldovo shvatanje viteštva koje je, po njemu, pre pitanje časti nego dužnosti, što samo govori da bi Arnold „sa užasom“ gledao na razvoj atletike. (65)

Izgleda da je Arnoldova reforma obrazovanja bila, ubrzo, široko prihvaćena, najviše zbog toga što je Arnold uspeo da zavede red u školi i da povrati ugled direktora škole. Koliki je to bio problem, najbolje pokazuje sam primer Ragbi škole, kao i škole u Vinčesteru gde su izbili takvi neredi da je pozvana vojska da zavede red. Arnold je uspeo u onome što mnogima nije pošlo za rukom tako, što je u školu uneo „novi religiozni duh“ (takmičenje), istovremeno nastojeći da se izbori za školu kao nezavisnu zajednicu učenika i ukine špijuniranje učenika od strane nastavnika. To je izveo legalizovanjem samoupravljanja učenika, sa njegovim sistemom nadziranja i potčinjavanja, uspostavljajući poverenje između njega i njegovih nadzornika. Na taj način uspostavio je široku kontrolu nad celom školom i uspeo, do izvesne mere, da ostvari svoje moralne i vaspitne ideale. (66)

Legalizovanje samoupravljanja učenika bilo je pripremanje terena za razvoj organizovanih sportskih igara. Krađa divljači i tradicionalne seoske zabave, koje su izvođene bez ikakvih pravila i reda, morale su prestati, ali su igre organizovane u okviru škole mogle dalje da se praktikuju, i to „sa zvaničnim priznavanjem potčinjenosti, kao i telesnog kažnjavanja dečaka od strane dečaka, organizovanjem igara i prisiljavanjem mladih od strane starijih da igraju, ili bar da čuvaju gol, što je bilo mnogo lakše“. (67)

Po tvrđenju Mekintoša, Arnold nije bio naročito zadovoljan efektima legalizovanog samoupravljanja. Žalio se na snagu javnog mnenja i sopstvenu nemoć da se bori protiv njega, kao i na nemoć da uspostavi moralnu nadmoć snažnih. Razvoj atletike u Ragbi školi može stoga, zaključuje Mekintoš, da bude shvaćen kao cena koju je Arnold platio za saradnju dečaka u uspostavljanju discipline i u sprovođenju reforme koju je želeo. (68)

Razvoj Arnoldovog obrazovnog sistema neposredno je povezan sa nastojanjem sve bogatije i stoga moćnije klase posednika, nastale na krilima industrijalizacije, trgovine, bankarstva – da se stvori školski sistem koji će joj omogućiti da se domogne vrhova duštvene moći. Bila je to borba narastajuće kapitalističke klase protiv još žilave aristokratije koja je, pogotovu nakon sloma Napoleona, pružila snažan otpor društvenim promenama. Arnold će započeti svoju reformu obrazovanja u Ragbiju u vreme kada „nova srednja klasa“ nije bila dobrodošla u koledžima aristokratije, a nije bila voljna da svoju decu šalje u škole za sirotinju. Ta reforma će doseći vrhunac razvoja u pedesetim i šezdesetim godinama XIX veka, i to pre svega u koledžima koji će nastati kao rezultat ulaganja kapitalista u razvoj (njihovog) školstva. Direktori škola, koji su bili Arnoldovi učenici, prihvatili su „arnoldijanizam“, a sa njim i kult atletizma i takmičenja, karakterističan za fudbal Ragbija, što će vremenom biti prihvaćeno i u drugim školama. (69)

Kuberten je bio oduševljen Arnoldom: „Bio je jedan od velikih Engleza koji je, sredinom XIX veka, učinio velika dela za dobrobit čovečanstva. Arnold je, naime, nastojao da u sportu pronađe najveću pokretačku snagu u ljudskom obrazovanju – nešto do čega niko ranije nije došao. Isto tako, bio je prvi koji je nastojao da putem njega (sporta, prim.aut.) izgradi čoveka i građanina ne samo telesno, več moralno i socijalno. Tako se on poslužio sportom kao najdelotvornijim i najpouzdanijim elementom telesnog i duhovnog usavršavanja koje čovek, kada je u pitanju razvoj mladih, ima na raspolaganju.“ (70) Radi se o „čudesnom preobražaju školskog obrazovanja“ u Engleskoj, „koji je prvi i osnovni uzrok razvoja svih onih moći od kojih je britanska imperija u poslednje vreme imala koristi…“ (71)

Kako je Kuberten mogao da dođe do ovakvog zaključka? Odlazeći u Englesku da bi otkrio gde je izvor snage britanske imperije, Kuberten nije nastojao da prouči englesko društvo, na osnovu čega je jedino i mogao da dođe do pravih zaključaka, nego je na osnovu posmatranja i slučajnog upoznavanja sa detaljima iz britanskog života brzopleto dolazio do plitkih zaključaka. Sledeći ovu naivno-empirističku logiku, Kuberten je došao do toga da je reforma obrazovanja u francuskim školama (u kojima je učila „elita“) osnovni preduslov za preobražaj celokupnog francuskog društva. Kuberten: „Osnovno je pravilo da najveća nacionalna pitanja mogu da se svedu na pitanja obrazovanja, posebno u demokratskim zemljama. Da bismo otkrili tajnu uspona ili pada demokratije, valja samo da istražimo njene škole i univerzitete. Nove ideje koje su u njih unesu najšire se rasprostiru, i s najvećim odjekom. Uveren u istinitost tog stava, shvatio sam kako bi to dobro bilo za Francusku da u naš školski sistem unesemo nešto od te fizičke vitalnosti, nešto od te živahnosti iz koje su naši susedi (Englezi, prim.aut.) izvukli tolike očigledne koristi.“ (72) 

Sport je za Kubertena bio ključ koji otvara sve brave. Međutim, da bi on dobio odgovarajuću ulogu u francuskom društvu, trebalo je učiniti još jedan korak. O tome Urlike Prokop: „Da bi učvrstio sport kao instituciju, da bi praktično primenio njegove disciplinujuće funkcije – hijerarhijsko mišljenje, kontrolu mašte i spontanosti, spremnost za izvršavanje zadataka – i da bi osposobio građansku Francusku za birokratizaciju i za vođenje imperijalističke politike, Kuberten je nastojao da na međunarodnom planu uvede mehanizam koji je Tomas Arnold uspešno primenio na području javnih škola – konkurenciju.“ (Pod.U.P.) (73) Kuberten: „Preostaje jedno sredstvo: međunarodno takmičenje. U njemu leži budućnost. Morali bi se uspostaviti kontakti između mlade francuske atletike i nacija koje se već duže bave sportom. Moralo bi se obezbediti da se ovi kontakti redovno obnavljaju i da (njihov) ugled ne bude doveden u pitanje.“ (74)

Očigledno je da Kuberten svoj „put ka Olimpu“ nije započeo iz humanističkih, već iz krajnje praktičnih razloga; ne kao „internacionalista“, već kao zagriženi nacionalista (rasista); ne da bi „uspostavio mostove miroljubive saradnje među narodima“, nego da bi razvio nacionalistički, rasistički i militaristički duh koji će voditi kolonijalne osvajače u njihovom nemilosrdnom obračunu s „nižim rasama“. O pravoj prirodi olimpijskog pokreta najbolje govori izbor počasnih gostiju koje je Kuberten pozvao na tzv. „Osnivački kongres olimpijskih igara“ (juni 1894.), da bi svojim prisustvom uveličali skup. Kuberten: „Da bih pokazao, međutim, da će se održati nešto mnogo značajnije nego obična sportska konferencija, nastojao sam da naš sastanak bude održan u dvoranama Sorbone. M.Greard, rektor pariskog Univerziteta, to nam je najljubaznije dozvolio. Smatrao sam da će pod poštovanim krovom Sorbone reči olimpijske igre zazvučati slušaocima mnogo impresivnije i ubedljivije. Uputio sam pisma Njihovim visočanstvima kraljevima Grčke i Belgije, Njegovom kraljevskom visočanstvu prestolonasledniku Švedske i H.I.H. Velikom Grofu Vladimiru, moleći ih da prihvate počasno članstvo na Kongresu. Baron de Kursel, član Senata, naš bivši ambasador u Berlinu, složio se da bude predsednik.“ (75)

Prvo sa čime se, u nastojanju da se upoznamo sa Kubertenovom mišlju, susrećemo je da praktično ne postoje nova izdanja njegovih dela. Deo Kubertenovih spisa, pisama i govora, objavljenih 1966.godine u redakciji Instituta Karl-Dim iz Kelna pod naslovom „The Olympic Idea“ („Olimpijska ideja“ – trojezično izdanje) – to je sve do čega sam mogao da dođem kada je reč o posleratnim izdanjima Kubertenovih dela. Ostalo su bili originali od sredine osamdesetih godina prošlog, pa do kraja tridesetih XX veka. O prigodnim knjižicama Međunarodnog olimpijskog komiteta i nacionalnih olimpijskih komiteta nema smisla govoriti, jer je reč o propagandnom materijalu koji ne nastoji da otkrije, nego da sakrije pravi sadržaj „olimpijske ideje“ Pjera de Kubertena. Kuberten je bio strastveni pisac: do početka 1966.godine Institut Karl-Dim uspeo je da sakupi naslove 226 Kubertenovih dela. Koliko mi je poznato, ni u Jugoslaviji verni, i iznad svega oduševljeni, sledbenici Kubertenovog olimpizma nisu ponudili javnosti ni jedno delo svog „duhovnog oca“. Kako je moguće da spisi ovog „velikog humaniste“, koja su bila posebno cenjena i štampana u Hitlerovoj Nemačkoj, već više od pola veka čame u tami? Zbog čega ih Kubertenovi sledbenici ne ponude sudu javnosti? Šta će sa njima izaći na videlo? Kubertenova dela su najočigledniji dokaz da olimpijski pokret (u modernom kao, uostalom, i u antičkom dobu) nema nikakve veze sa humanizmom, međunarodnom saradnjom i mirom, već da je oruđe za uspostavljanje dominacije nad „varvarskim“ narodima i nad radničkom klasom razvijenih kapitalističkih zemalja. U tom smislu, Kuberten je bio „pošteniji“ od svoje duhovne „dečice“. On nikada nije govorio „u ime radničke klase“, niti porobljenih naroda “Trećeg sveta”: on se uvek otvoreno i nedvosmisleno obraćao „kraljevima“, „prinčevima“, „gospodi“ deleći im lekcije kako da upotrebe sport da bi se što uspešnije obračunali s revolucionarnom borbom radničke klase (da obezbede „socijalni mir“ kod kuće) i slobodarskim pokretima u zemljama „Trećeg sveta“. „Simpatični čičica“ bio je preterano pričljiv i slavoljubiv. Nije bio u stanju da prikrije svoj entuzijazam za kolonijalnim osvajanjima; prezir prema radničkoj „masi“; nipodoštavajući odnos prema ženama; ljubav prema boksu i drugim borilačkim (krvavim) sportovima; mržnju prema svakome ko je pokušao da prekorači zidine kapitalističkog sveta; oduševljenje Hitlerom i fašističkim režimima… Treba razumeti „olimpijsku“ gospodu: njima stvarno nije lako sa Kubertenom. Njihova glavna delatnost u propagiranju olimpijskog pokreta i „duha olimpizma“ svodi se na to da spreče da se problematični spisi njihovog brbljivog „tate“ pojave na svetlosti dana.

Interesantno je da je Kuberten rado viđen gost kako za trpezama vladajućih vrhuški Zapada, tako i za trpezama vladajućih birokratskih vrhuški na Istoku. Na Zapadu dižu čaše u čast njegovog „humanizma“ i očuvanja „viteških“ tradicija „slobodnog sveta“; na Istoku ga slave kao „genijalnog istoričara“ koji je sport „stavio u službu radnog čoveka“. Ono što Kubertena, zapravo, čini tako popularnim na „obe strane“ je pre svega njegova ideja da se sport iskoristi kao sredstvo za kanalisanje nezadovoljstva radnika, za sterilisanje njihovog aktivističkog (kritičko-menjalačkog) potencijala i za integraciju radnika (i doslovno za njihovo „pripitomljavanje“) u vladajući poredak. U svojoj knjizi „Soziologie der Olympischen Spiele“ („Sociologija olimpijskih igara“), Urlike Prokop (Urlike Prokop) pita se odakle vladajućim ideolozima DDR-a hrabrost da Kubertena nazivaju „genijalnim istoričarem“? I stvarno, odakle njima hrabrost da u isti red stave Marksa, Engelsa, Lenjina, Rozu Luksemburg – sa čovekom koji je sa oduševljenjem pozdravio masakr pariskih komunara 1871; koji je nakon Oktobarske revolucije, u vreme rasplamsavanja revolucionarnog radničkog pokreta u Evropi, držao vatrene govore najreakcionarnijim klanovima toga vremena, savetujući ih kako da upotrebe sport da bi se obračunali s proletarijatom; koji je, konačno, postao odani pobornik fašizma u vreme kada su fašisti na najsuroviji način likvidirali radničke vođe u koncentracionim logorima?! Njihova „hrabrost“ proističe iz straha od sopstvene radničke klase, od nagomilanog radničkog nezadovoljstva. Sport je samo jedno od sredstava vladajuće birokratske vrhuške Istoka za manipulaciju radničkom klasom – koja su dala „proverene rezultate“ na Zapadu. Pored toga, oduševljenje „olimpijskom idejom“ proističe i iz upornog nastojanja vladajućeg vrha da olimpijsku maksimu citius, altius, fortius i dalje nekritički koristi kao ideju-vodilju na putu ostvarivanja društva „materijalnog izobilja“ – po uzoru na Zapad. Isto tako, apsolutni primat države nad (radnim) čovekom i svođenje čoveka na bespogovornog izvršioca vladajuće volje, izuzetno se dobro uklapa u vladajuću ideologiju Istoka.

Što se tiče Kubertenovog duhovnog „zaleđa“, ono zahteva podrobnije istraživanje, i to pre svega u Francuskoj. Ovde prvenstveno imam u vidu Kubertenov boravak u jezuitskom koledžu Sveti Ignacije u Parizu, gde je stekao prvo obrazovanje, i njegove kasnije veze sa Bomont (Beaumont) koledžom u Engleskoj koji je pripadao jezuitima. Kubertenov militaristički duh, fanatizam, asketizam (tako stran klasi kojoj je pripadao); insistiranje na borilačkim sportovima (boksu, pre svega) kao neophodnom sastavnom delu obrazovanja; fatalističko prihvatanje „činjenice“ rata, smrti, uništenja; insistiranje na olimpijskim igrama kao religioznoj ceremoniji; nipodoštavajući odnos prema ženama – on mnogo duguje svojim prvim učiteljima i atmosferi u kojoj se uobličio njegov pogled na svet. Kada se, pored toga, ima u vidu Kubertenovo aristokratsko poreklo i nazori koje je stekao u detinjstvu, ne može nas iznenaditi njegovo fanatično propovedanje elitizma.

Urlike Prokop posvećuje, u navedenoj knjizi, dosta prostora razmatranju odnosa između (pozitivističke) filozofije Ogista Konta (Auguste Compte) i Kubertena iako, i po njenim saznanjima, Kuberten nije imao neposredne veze sa Kontom. Mislim da je, i pored toga, sasvim opravdano nastojanje Prokopove da analizira Kubertenovu misao imajući u vidu njenu „prirodnu“ pozitivističku poleđinu. To je, uostalom, bara u kojoj će se Kuberten celog života radosno brčkati. Kubertenov pozitivizam neposredno se oslanja na delo francuskog sociologa Frederika Leplea (Frédéric Le Play), po Kubertenovom tvrđenju „velikog prijatelja činjenica“ i „velikog neprijatelja teorija“. Iznoseći, na konferenciji „Société Nationale Francaise“ u Londonu (14.novembra 1887.) svoj „Program“ društvenih reformi koje je trebalo da doprinesu uspostavljanju „stabilnosti i unutrašnjeg mira“ u Francuskoj, Kuberten obećava da će njegova generacija, koja je ušla u aktivni život kada se već ugasio Lepleov „veliki um“ – „slediti svetli put koji je on označio na svom prelasku preko ovog (devetnaestog, prim.aut.) olujnog veka“. (61) Leple je, bez sumnje, značajno uticao na Kubertenov (racionalni) odnos prema porodici, državi, društvenim odnosima… Kuberten će prihvatiti, kada je reč o odnosu prema radničkoj klasi, Lepleovu paternalističku koncepciju. Naravno, samo kada je reč o „čestitim radnicima“. Za revolucionarni proletarijat Kuberten ima druge, Tjerove i Hitlerove metode.

Što se tiče Kubertenovog pedagoškog koncepta, on je rezultat njegovog nastojanja da primeni (u Francuskoj) i razvije (na svetskom prostoru) vaspitne principe engleskog pedagoga Tomasa Arnolda (Thomas Arnold), o kome će kasnije biti više reči. Vidan je i uticaj opata (jezuite) Didona, od koga će Kuberten preuzeti maksimu citius, altius, fortius – koja je bila ispisana na ulaznim vratima škole u kojoj je Didon predavao. Isto tako, Kuberten će od njega preuzeti poznati „pedagoški“ princip, da „momci koji uče da komanduju na utakmicama uče da komanduju Indijcima“ – koju je izrekao nakon posete koledžu Iton (Eton) u Engleskoj. Nije teško pogoditi kome je ova poruka bila upućena. Kuberten se, u svojim spisima, poziva i na engleskog filozofa Herberta Spensera (Herbert Spencer), na francuske političare Žila Simona (Jules Simon), Adolfa Tjera (Adolph Thiers), Žila Favra (Jules Fabvre)… Može se bez preterivanja reći da su na formiranje Kubertenove misli presudno uticali najreakcionarniji umovi njegovog vremena. Kuberten će do kraja života inspiraciju za svoj nadahnuti „olimpizam“ pronalaziti u najkonzervativnijim ideologijama i političkim pokretima. Njegovo oduševljenje fašizmom samo ukazuje na kontinuitet njegove misli. Jedno je sigurno: Kubertenu se ne može zameriti da nije delao shodno filozofiji koju je propovedao. Čitav njegov „olimpijski“ život predstavlja doslednu borbu za učvršćivanje temelja kapitalističkog poretka.

Kada je reč o uticaju antičkog vremena na formiranje Kubertenovog pogleda na sport, i posebno na olimpijske igre, on je nesumnjiv, iako ne i presudan. Kuberten je odnos prema antici (idealizovanu sliku antičkog društva) stavio u okvire svog pragmatičnog političkog koncepta, i na taj način bitno osiromašio predstavu o antičkom sportu do koje se već došlo (radovi Gardinera i drugih helenista). U stvari, Kuberten ni o čemu nije imao sistematično znanje. Njegova dela puna su euforičnih verbalnih bravura kojima on pokušava da zaseni čitaoca i da ga na taj način pridobije za svoje ideje. Ona su daleko od naučne, filozofske ili umetničke ozbiljnosti. Kuberten upućuje svoje reči istomišljenicima koje je trebalo fanatizovati i pokrenuti u borbu. One ne otvaraju mogućnost za dijalog, što znači za kritičku (racionalnu) proveru. Kubertenov način izlaganja samo je oblik u kome se pojavljuje njegova fanatizovana svest usmerena na akciju, i to onih ljudi koji ne postavljaju pitanja, već izvršavaju ono što se od njih zahteva. U svojoj biti, njegovi govori (kao i spisi) nisu ništa drugo nego propovedi kojima se moderni „krstaši“ (buržoazija) pozivaju u „sveti pohod“ protiv naroda “Trećeg sveta”, revolucionarnog proletarijata, pokreta za emancipaciju žena – i u odbranu vladajućih odnosa i vrednosti kapitalizma.

Tematsko polje koje Kubertenova dela obuhvataju neprestano se pojavljuje kao izazov umu da ide dalje od zadate teme. Povremeno sam se upuštao u sitne „čarke“ s pitanjima čija kompleksnost daleko prevazilazi misaone domete ovog rada. Nažalost, Kubertenova neiventivna razmatranja, njegovi jednostrani i naivni zaključci, saopšteni na način kao da se radi o najvišim duhovnim ostvarenjima, više iritiraju čoveka nego što ga potstiču na stvaralački napor. Želeli mi to ili ne, razotkrivanje te nakinđurene sirovosti predstavlja prvi i nužni korak u razotkrivanju čitavog mehanizma manipulacije koji se krije u poleđini ideje modernog „olimpizma“ i sporta.

Što se tiče prevoda, poseban problem je bio što se često radilo o prevodu prevoda, koji nije uvek imao razumevanje za Kubertenove verbalne finese. Potrebno je, u svakom slučaju, uložiti mnogo stručniji i sistematičniji napor koji će čitaocu pružiti mogućnost da se upozna ako ne sa celokupnim Kubertenovim delom, onda bar sa njegovim najznačajnijim spisima. Bila bi to lepa prilika za olimpijsku gospodu da se oduže svom „olimpijskom tati“ koji im je ostavio tako bogato olimpijsko nasleđe.

Ovaj rad napisan je u Trondhajmu (Trondheim), u Norveškoj, i ne bi bio moguć bez saradnje koju sam uspostavio sa Univerzitetskom bibliotekom. Preko nje sam, bez ikakvih preduslova, naručivao knjige iz čitave Evrope – tako sam jedino i mogao da dođem do Kubertenovih dela. Iako je to redovni oblik njihove delatnosti, koristim priliku da se tim ljudima zahvalim na pomoći.

Beograd, maja 1992. 

Nakon što su američke kompanije otkupile od Međunarodnog olimpijskog komiteta pravo da organizuju sledeće letnje olimpijske igre (Atlanta 1996.), sve češće se postavlja pitanje ko su ta gospoda iz MOK-a i koja je prava priroda MOK-a i današnjeg olimpizma. Da bi se na to odgovorilo potrebno je prelistati stranice istorije. Mnoge zadate „istine“, pokazalo se, nisu drugo do ordinarne laži. Koliko je moderni olimpizam samo mit stvoren i održavan od onih koji nastoje da čoveka po svaku cenu održe u pokornosti, ostavljam čitaocu da prosudi. Na meni je da javnost upoznam sa rezultatima svog istraživačkog rada koji je dopuna onoga što je izneto u prvom izdanju „Olimpijske podvale“.

Interesantno je da u nas još uvek nije objavljeno ni jedno od brojnih dela „velikog humaniste“ Pjera de Kubertena (Pierre de Coubertin). Isto tako, nije objavljeno ni jedno delo koje ukazuje na svojevremenu organsku vezu između  fašističkog pokreta i Međunarodnog olimpijskog komiteta. Nakon svih romantizovanih predstava o olimpijskoj gospodi, koje mu se svakodnevno nude, čovek ostaje zapanjen pred činjenicom da je ne samo Pjer de Kuberten, već da su i njegovi naslednici na mestu predsednika MOK-a: Anri de Baje-Latur (Henri de Baillet-Latour), Sigfrid Edstrom (Sigfrid Edstrøm), i Everi Brendidž (Avery Brundage) – bili oduševljene pristaše fašizma. Ako se ima u vidu da je današnji predsednik MOK-a Huan Antonio Samaranč (Juan Antonio Samaranch) svoju olimpijsku karijeru gradio na temeljima i pod okriljem Frankovog fašističkog režima, mnogo šta postaje jasnije. Ono što posebno zabrinjava nije samo činjenica da je MOK godinama bio stecište fašista i njihovih simpatizera i saradnika, već da današnja olimpijska gospoda čine sve da se to sakrije od javnosti.

Do koje mere se Kuberten zaglibio u nacističkom blatu, postajući oruđe u rukama nacističke propagande, pokazuje i njegov kontakt sa Hermanom Eserom (Hermann Esser). Po rečima istoričara Masera (Maser), Eser je još u periodu od 1921. do 1924.godine bio „jedan od najuticajnijih Hitlerovih saradnika u Nacional-socijalističkoj partiji“ (broj 2 sa fiktivne liste Nacističke partije iz 1925.). (1) Hitler će ga, 1925.godine, postaviti za rukovodioca nacističke propagandne službe. Uskoro postaje urednik huškačkog lista „Die judische Weltpest. Judendämmerung auf dem Erdball“ („Jevrejska svetska kuga. Sumrak Jevreja na zemaljskoj kugli“). Državni sekretar u ministarstvu za propagandu postaće 1939.godine, a za vreme agonije nacističkog režima predstavljao je Hitlera na minhenskim partijskim jubilejima (1943. i 1945.). Bonski istoričar Braher (Bracher) govori o Eseru kao „fanatičnom“ pripadniku Nacističke partije koji se služio „najnižim tonom antisemitske i antidemokratske propagande“. (2)

Evo šta će ovaj „stari borac“ napisati o svom susretu sa Kubertenom Lameru (Lammer), šefu kancelarije Rajha: „Prilikom mog zadržavanja u Švajcarskoj prošlog meseca, radi pregovora o novom sporazumu o putovanjima, sa raznih strana mi je preporučeno da posetim ostarelog osnivača olimpijskih igara, barona De Kubertena. To je utoliko pre moglo biti korisno za nemačku stvar, jer baron De Kuberten nije baš obasut pažnjom od strane Švajcarske i njegove domovine Francuske. Zbog toga sam se odlučio ne samo da posetim barona u Ženevi, već i da pozovem ovog, u celom svetu poznatog čoveka u neku nemačku banju, ili nemačko lečilište. Po dolasku u Ženevu, nemački konzul, kome sam poverio pripremu posete, saopštio mi je da je baronovo zdravlje izuzetno loše. Uprkos tome, želeo je da me primi. Da li će prihvatiti poziv da poseti Nemačku zavisilo je u suštini potpuno od toga ko, u stvari, upućuje taj poziv. Tokom posete baronu Kubertenu imao sam utisak da razgovaram sa čovekom koji se nalazi na ivici groba. Učinilo mi se, s obzirom na ove okolnosti, opravdanim da starom gospodinu, koji je o Fireru i Rajhu govorio sa izrazima najvišeg oduševljenja, uručim pozdrave od Firera, kao i poziv za oporavak u nekoj nemačkoj lekovitoj banji, po Firerovom nalogu.

Na sreću, izgleda da će se zdravstveno stanje barona Kubertena još jednom toliko poboljšati da on sada ozbiljno računa sa putem u Nemačku. Ja sam već obavio sve pripreme da baron, čije prisustvo ima izuzetan značaj za nemački turizam i za posetu nemačkim banjama, sa čitavom svojom porodicom, bude kao knez prihvaćen i ugošćen na račun Turističkog saveza Rajha u Baden-Badenu. Smatram da su nam ovakve propagandne posete od najvećeg značaja i verujem da će zbog toga Firer odobriti moj poziv Kubertenu.“ (3)

Verujući da mu je Hitler uputio poziv da poseti Nemačku, Kuberten piše Hitleru:

„Ekselencijo,

Bio sam duboko ganut posetom koju mi je učinio državni ministar H.Eser u ime i po nalogu Vaše ekselencije, i žurim da zbog toga izrazim svoju zahvalnost. Nemačka se time – i to na najdivniji način – pridružuje mojem jubileju koji je 20. januara ove godine bio svečano proslavljen na Univerzitetu u Lozani, povodom čega sam pozvan da zaokružim pedeset godina ostvarenog rada koji se sav, na ovaj ili onaj način, odnosi na reformu i usavršavanje obrazovanja. Nemačka je više puta pokazala svoje simpatije za taj rad, i ja joj za to dugujem najdublju zahvalnost. Ukoliko mi u proleće moje obnovljeno zdravlje dopusti, imaću u vidu mogućnost da iskoristim tako ljubazan poziv koji mi je dostavljen u ime Vaše ekselencije, i koji je još jedan dokaz blagonaklonosti kjoji treba pridodati onima koje sam već primio.

Molim Vašu ekselenciju da izvoli primiti izraze mog poštovanja i duboke odanosti.

17. mart 1937.god. Pierre de Coubertin“  (3x)

Nacisti su, s pravom, u Kubertenu videli iskrenog prijatelja nacističke Nemačke. Govoreći 1938.godine na berlinskom radiju o Kubertenovoj zaostavštini Karl Dim (Carl Diem), organizator nacističkih Olimpijskih igara i Kubertenov dugogodišnji prijatelj i bliski saradnik, kaže i sledeće: „Nemačkoj je pripao zadatak da bude duhovni čuvar olimpijske ideje. Osnivač olimpijskih igara modernog doba, Pjer de Kuberten, kratko vreme pre svoje smrti predložio je nemačkoj vladi da osnuje Olimpijski institut kojem je zaveštao svoju pisanu zaostavštinu. Tako su spisi Kubertena, koji obuhvataju 60 000 kucanih strana, počevši od njegove prve sveske sa koledža, prešli u nemačke ruke, pa se životno delo velikog pedagoga i svetskog uma neposredno može pratiti počevši od njegovih prvih  studentskih sastava o Rusou do dana kada je koplje u njegovim rukama postalo preteško i kada ga je nama poverio. On je smatrao, da mi Nemci imamo puno razumevanja za obuhvatnu kulturnu snagu olimpijske ideje, a mi smo i pored toga osvojili njegovo srce.“ (4) Govoreći o potrebi da olimpijska ideja i dalje živi, pri čemu treba sačuvati osnovne principe i razvijati formu, Dim ističe da će se iz Kubertenovog nasleđa verovatno zauvek moći izvući duhovna snaga, jer Kuberten je imao „opsežno znanje i stvaralački duh“. (5)

Kuberten je bio više nego „veliki prijatelj“ nacističke Nemačke. On je, kao vrhovni sveštenik olimpijskog pokreta modernog doba, bio organska spona između stare Grčke i „nove Nemačke“. Kuberten je bio olimpijski glasnik koji će saopštiti svetu da su olimpijski bogovi, posebno Zevs – bog rata, svoju naklonost zauvek podarili arijavskoj „nadrasi“.

Stoga nije čudo što je Hitler, 28.1.1936.godine, prihvatio predlog da se prostor ispred južnog ulaza na olimpijski stadion u Berlinu nazove po Kubertenu. (6) Sa tim u vezi je i izjava Dima, iz 1946.godine, da je „samo u Nemačkoj podignut spomenik Kubertenu i da samo u njoj jedno mesto nosi njegovo ime.“ (7)

Istovremeno, nacisti predlažu Kubertena za Nobelovu nagradu za mir, kao protivkandidata Karlu fon Osijeckom (Carl von Ossietzky) koji je, kao protivnik Hitlera, trunuo u nacističkom zatvoru – iza koga je stajala svetska anti-fašistička javnost. Kuberten je prihvatio kandidaturu nacista, računajući na podršku Norveškog olimpijskog komiteta. Nakon što je Norveški mirovni komitet Nobelovu nagradu dodelio Osijeckom, Kuberten, razočaran, piše nacističkom ministru za sport Hansu fon Čameru (Hans von Tschammer und Osten): „Zato znam da sam tokom pedeset godina više doprineo miru time što sam izgrađivao međunarodni sport, nego što bih to mogao da učinim uzaludnim govorima i beskorisnim primedbama. Vaše priznanje u tom pogledu mi je dragoceno.“ (8)

Kada je reč o novcu koji je Kuberten primio od nacista, treba reći da mu, pri kraju života, nije mnogo preostalo od 500.000 zlatnih francuskih franaka sa kojima je krenuo ka Olimpu. Šta se desilo sa tolikim bogatstvom? Francuski istraživač modernog olimpizma Iv-Pjer Bulonj (Yves-Pierre Boulongne), u radu koji će 1976.godine objaviti u knjizi „Budućnost olimpijskih igara“ („Die Zukunft der Olympischen Spiele“, Hrsg. Hans-Jürgen Schulke, Pahl-Rugenstein, Köln – pod naslovom „Pierre de Coubertin. Ein Beitrag zu einer wissenschaftlichen Untersuchung seines Lebens und seines Werkes“), piše: „1908. otac mu ostavlja nasledstvo u iznosu od tadašnjih 500.000 zlatnih francuskih franaka. Kada je 1937. umro, od toga više ništa nije preostalo: čitava njegova imovina bila je posvećena olimpijskom pokretu i reformi obrazovanja.“ (86.s.Fus.) U knjizi „Olimpijski duh Pjera de Kubertena“, koja je kod nas izdata 1984.godine („Narodna knjiga“, Beograd), isti autor tvrdi: „Međutim, rat (Prvi svetski, prim.aut.) ga je gotovo materijalno upropastio. Smatra se da je polovina njegovog imetka propala na berzi.“ (31.s.)

Bilo kako bilo, Kuberten je ostao bez novca. Da bi mu se pomoglo, osnovan je, na predlog Baje-Latura, „Pierre de Coubertin-Fonds“ u koji će Francuski i Norveški olimpijski komitet uplatiti po 5.000 rajhs maraka. Državni sekretar u ministarstvu unutrašnjih poslova nacističke Nemačke, Pfundtner (Pfundtner). Shvatio je da pomoć Kubertenu može da ima pozitivan odjek u međunarodnoj javnosti i da bude dobar propagandni potez za režim. Stoga je predložio Hitleru da Nemačka bude „šire ruke“ prema Kubertenu. Hitler je odmah odobrio da se Kubertenu isplati 10.000 rajhs maraka. Po svedočenju Levalda (Lewald), koji je drugu ratu lično uručio Kubertenu, on je „sa velikim zadovoljstvom i velikom zahvalnošću primio ček“. (9)

Nakon donošenja nirnberških „Rasnih zakona“ (15.9.1935.), po kojima se Jevrejima oduzima nemačko državljanstvo i zabranjuju se brakovi između Nemaca i Jevreja, dolazi do rasplamsavanja pokreta za bojkot nacističkih Olimpijskih igara. Da bi se svetska javnost uverila u podobnost nacističke Nemačke da organizuje olimpijske igre, Baje-Latur, u svojstvu predsednika MOK-a, odlazi na sastanak sa Hitlerom (5.11.1935.) čiji je ishod unapred bio poznat. Dan nakon razgovora Baje-Latur saopštava svojim kolegama: „Imam čast da vas upoznam, da su me razgovori sa nemačkim kancelarom i istraživanja koja sam preduzeo uverila da ništa ne stoji na putu da se XI olimpijske igre u Berlinu i Garmišpartenkirhenu (Garmischpartenkirchen) sprovedu u delo. Uslovi koje olimpijski pravilnik postavlja su od strane Nemačkog olimpijskog komiteta ispoštovani. ’Pokret za bojkot’ ni od jednog našeg kolege neće biti podržan. On je politički pokret, zasnovan na neosnovanim tvrdnjama čiju netačnost bih lako mogao da opovrgnem.“ (10)

Koliko su nacisti ispoštovali olimpijsku povelju možda najbolje govori zaplet oko Gretel Bergman (Gretel Bergmann), nemačke skakačice u vis jevrejskog porekla. O tome Arnd Kriger (Arnd Krüger) piše: „U nemačkoj ekipi, naravno, nije bilo Jevreja. Gretel Bergman, skakačica u vis svetske klase i sigurni osvajač medalje, nije bila na spisku. Njoj nije bilo omogućeno da učestvuje u kvalifikacijama za Olimpijske igre ne zato što je Jevrejka, već zato što njeno sportsko društvo nije bilo učlanjeno u Lako-atletski savez. A ono nije moglo biti učlanjeno, jer je Savez odbio da ga, kao i druga jevrejska društva, primi u članstvo. Da bi Bergmanovu sprečili da u Berlinu obavesti strane izveštače o dvoličnosti vođa nacionalsocijalističkog sporta, ona je za vreme trajanja Igara držana u kućnom pritvoru.“ (11)

Na pozadinu „korektnog“ držanja nacista u vreme Olimpijskih igara u Garmišu i Berlinu upućuje i angažman predsednika Organizacionog komiteta olimpijskih igara, Karla fon Halta (Karl von Halt). Plašeći se da bi proganjanje Jevreja u vreme održavanja Zimskih olimpijskih igara u Garmišu moglo da dovede do napada na svakog ko liči na Jevreja, što bi mogao da bude „ogroman gubitak prestiža“ za Nemačku, on piše državnom sekretaru u ministarstvu za unutrašnje poslove Pfundtneru (Pfundtner): „Gospodine državni sekretare, molim vas da razumete da ja ne iznosim ova svoja strahovanja da bih pomogao Jevrejima, već se isključivo radi o olimpijskoj ideji i olimpijskim igrama, kojima već godinama časno služeći posvećujem sve svoje slobodno vreme.“ (12) U istom duhu Halt piše svom prijatelju fon Leksu (von Lex): „Dragi Leks, ti znaš moj stav. Ti znaš sasvim dobro, da ti ja ova strahovanja ne iznosim, da bih pomogao Jevrejima… Bilo bi to najveće razočarenje u mom životu, ako se zbog iznetih razloga baš u Nemačkoj ne bi mogle organizovati Olimpijske igre.“ (13)

U sličnom tonu napisan je i Gebelsov apel Nemcima pred Berlinske olimpijske igre: „Po želji Vođe, Nemačka je u punom jeku priprema za Olimpijske igre 1936. godine. Stotine hiljada stranih gostiju treba da budu dostojno primljeni i da osete sjajan primer nemačke gostoljubivosti. Ubeđen sam da će svaki Nemac nastojati da stranim posetiocima, koji će svi biti pod pokroviteljstvom nemačkog Rajha, u najvećoj meri da izađe u susret. Za slučaj da im bude potrebna neka pomoć, treba im priteći bilo savetom bilo delom.“ (14)

Sve to nije omelo Dima da, nakon rata, napiše: „Kako u Garmišu, tako i u glavnom gradu Berlinu, odvijala se svetkovina u savršenoj harmoniji. Tek nakon sloma našli su se nemački kritičari, kao i pojedini stranci, koji su žigosali svečanost kao nedopuštenu političku propagandu. To se lako može opovrgnuti, budući da je nakon završetka Igara MOK zvanično izrazio zahvalnost i priznanje (nacističkom režimu, prim.aut). Internacionalni olimpijski institut je na Kubertenov zahtev i uz odobravanje MOK-a smešten u Berlin. Kada su Zimske olimpijske igre iz 1940. u St. Moricu (St. Moritz) došle u teškoće, MOK je na svom zasedanju 9.juna 1939.godine u Londonu odlučio, jednoglasno, putem tajnog pismenog izjašnjavanja, da se Zimske igre nanovo ponude Garmišu, a da su one, kao što se tvrdi, na bilo koji način zloupotrebljene u političke svrhe, ili da se desilo bilo šta što protivureči olimpijskom duhu, sigurno da bi se u ovom međunarodnom udruženju podiglo nekoliko glasova protiv.“ (15) Ovim komentarom Dim nije uspeo da prikrije pravu prirodu nacističkih Olimpijskih igara, ali je uspeo da verno prikaže pravu prirodu MOK-a.

Jedini član MOK-a koji je pokušao da se suprotstavi pronacističkoj politici ostalih „poverenika“ olimpijske ideje bio je američki delegat u MOK-u Ernest Li Janke (Ernest Lee Jahncke) koji je, po kazivanju Gutmana (Guttmann), „bio Jevrej ili komunista koliko i Džeremi Mahoni (Jeremiah Mahoney)“, (16) predsednik Amaterske atletske unije SAD (AAU). On će, 27. novembra 1935.godine u njujorškom „Times“-u, objaviti svoj apel predsedniku MOK-a Baje Laturu: „Očigledna je i nepobitna činjenica da su nacisti dosledno i uporno kršili svoja obećanja. (…) Očito je da je vaša dužnost da postavite pitanje odgovornosti nacističkih sportskih vođa za kršenje njihovih obećanja… Ne sumnjam da ste pimili svakojaka uveravanja od merodavnih u nacističkom sportu. Od kada su nam dali jemstva u junu 1933, bili su izdašni u svojim obećanjima. Problem je u tome što su bili škrti u njihovoj primeni. (…) Dozvolite mi da vam preporučim da stavite svoje velike sposobnosti i uticaj u službu duha fer-pleja i viteštva umesto u službu brutalnosti, sile i moći. Dopustite mi da vas zamolim da iskoristite priliku da zauzmete svoje zakonito mesto u istoriji olimpijskih igara pored Kubertena umesto pored Hitlera. (17)

Jankeu, očigledno, nije bilo jasno šta se zbiva na modernom Olimpu. Ono što će se uskoro dogoditi pokazaće da se obratio na pogrešnu adresu i da se pozvao na pogrešnog čoveka: Kuberten je, naime, već bio predao Hitleru sva olimpijska znamenja.

Baje-Latur, koji je inače obavestio Brendidža da je spreman da dođe u Ameriku da bi se uključio u borbu protiv jevrejskog bojkota Olimpijskih igara, zaključio je  da je Jankeovo pismo „neučtivo“ i ljutito mu odgovorio. On je u Jankeu „video izdajnika koji iz neobjašnjivih zlobnih razloga nije spreman da prihvati ličnu garanciju časnih ljudi kao što su Levald, fon Halt, Brendidž i, naravno, sam Baje-Latur. On je zatražio od Jankea da da ostavku na svoje članstvo u MOK-u, i kada je Janke to odbio, organizovano je njegovo isključenje“. (18)  Janke je jednoglasno izbačen iz MOK-a, a na njegovo mesto jednoglasno će biti izabran Everi Brendidž.

Kuberten je imao isti odnos prema Berlinskim olimpijskim igrama kao i članovi MOK-a. Na to upućuje i intervju koji je dao Andre Langu (Andre Lang), koji je 27.8.1936.godine objavljen u francuskom listu „Le Journal“. Razgovor je vođen povodom članka koji je objavio Žak Gode (Jacques Goddet) u časopisu „L’Auto“ pod naslovom pozajmljenim od Emila Zole – „J’accuse!“ („Optužujem!“), u kome Gode dovodi u pitanje legitimnost Berlinskih igara. Evo šta tom prilikom, između ostalog, kaže Kuberten: „Šta, Igre su izopačene? Olimpijska ideja je žrtvovana propagandi? To je potpuno netačno. Veličanstveni uspeh Berlinskih igara krasno je poslužio olimpijskoj ideji. Samo Francuzi, ili gotovo samo Francuzi, izigravaju Kasandru…“ Idalje: „U Francuskoj izaziva uznemirenje to što su Igre iz 1936. obasjane hitlerovskom snagom i disciplinom. Kako bi drugačije moglo biti? Naprotiv, treba što snažnije želeti da se igre uvek tako sretno organizuju, da svaki narod tokom četiri godine učestvuje u njihovom pripremanju.“ (19)

Ovi Kubertenovi stavovi, kao i njegovo zalaganje da se francuski sport organizuje po uzoru na nacistički sport, bili su žestoko osporavani ne samo u levičarskim, nego i u građanskim listovima. Tako je, na primer, „Paris-Soir“, koji je u januaru iste godine objavio ekskluzivni intervju sa Hitlerom, pisao o Berlinskim olimpijskim igrama: „Ne slavi se više atleta, već čitava nacija kliče uspehu svojih boja, pobedi rase, vladajućeg sistema, armije… (…) Nemačka publika gazi elementarna pravila pristojnosti. Ne sme više da se desi da se jedna nacija služi igrama da ponižava druge nacije.“ (20) Nakon ovog članka, pariskom listu je onemogućeno dalje izveštavanje iz Berlina, a njegovim novinarima je uskraćena dozvola za ulazak u Nemačku. (21)

Jugoslovenski izveštači sa Berlinskih olimpijskih igara nisu imali probleme sa nemačim vlastima kao njihove francuske kolege. Videćemo i zbog čega.

Evo kako Živojin Vukadinović i Bora Jovanović, u „Politici“ od 2. avgusta 1936.godine, opisuju otvaranje nacističkih Olimpijskih igara:

„Kao pravi imperator pojavljuje se Hitler na velelepnim stepenicama berlinskog Koloseuma koji daleko nadmašuje amfiteatar rimskih cezara. Zastavu sa hakenkrojcem (kukastim krstom, prim.aut.) ukrašenu purpurom i zlatom podižu mornari na jarbol.

Publika je sva na nogama. Desne ruke podižu se. Stadionom odjekuju ritmični uzvici:

–  Hajl!Zig!Hajl!Zig!

Firera koji je obučen u mrku uniformu prate članovi Međunarodnog olimpijskog odbora u crnom odelu sa zlatnim lancem oko vrata. Polako i dostojanstveno silazi niz visoke stepenice. Za to vreme muzika svira „Dojčland, Dojčland iber ales“ i „Horst Vesel lid“. Svi Nemci sa podignutom rukom pevaju. Hitler takođe ne spušta ruku za sve vreme pevanja himne. Potom prilazi jedna devojčica i predaje mu buket cveća. Publika ne prestaje sa klicanjem.

Tada se na visoke jarbole, koji su svuda oko stadiona, na najvišoj njihovoj ivici, podižu polako zastave. (…)

Posle toga zaglušenog klicanja utišao se ceo amfiteatar. Sa visokog tornja odjeknulo je olimpijsko zvono. Zvonilo je tačno kao što je i propisano, 60 sekundi. Za to vreme čulo se jedino to zvono i kucanje pisaćih mašina novinara, koji su brzo opisivali dolazak Hitlerov na stadion.“

D.Ulaga, u „Vremenu“ od 11.avgusta 1936.godine, obaveštava svoje čitaoce o večeri koju je priredio ministar prosvete Trećeg Rajha, gospodin Rust (Rust). Rust je, u interpretaciji Ulage, rekao: „Pre svega je bilo potrebno dobiti vlast i političku snagu. Ipak, politika, ona je samo jedan deo nacionalsocijalističkog programa. Kulturni rad i renesansa umetnosti, a naročito telesna kultura – to je program budućnosti.“

Ulaga konstatuje, opisujući dostignuća nacista u sportu, da „to nisu samo prigodne reči“. Da bi pokazao prave domete tog obrazovanja, Ulaga navodi i svoj razgovor sa „gospodinom u crnoj uniformi“:

„Kasnije sam razgovarao sa nekim gospodinom u crnoj uniformi. On je redovan gost naše Dalmacije i to nas je približilo. „Koja je to uniforma?“ – zapitao sam ga.

– Ja sam član vođstva štaflšuca – odgovorio mi je. U prvo vreme mi smo bili garda Firera. Sada radimo na sportskoj organizaciji u okviru partije, a uniformu nosimo samo prilikom svečanosti.

Gledam na njegova odličja na prsima. Nekoliko ih je iz rata, a jedno je „sportabcajhn“, sportski znak, koji ponosno nosi ogroman broj Nemaca. Skoro svaki Nemac koji nosi uniformu, bio star ili mlad, policajac ili oficir, ponosi se ovim sportskim znakom.

Gledam na njegov nož. Kad ga je izvadio, pročitao sam: „Moja čast se zove vernost!“.“

Radi se o SS-ovskoj zakletvi Hitleru: „Meine Ehre heisst Treue!“

U sličnom tonu o Berlinskim olimpijskim igrama piše, u decembru 1935.godine, Miloš Crnjanski:

„Nemačka je prva sport istinski proširila u mase. Spremanje za Olimpijadu vrši se u masama sistematski. Rađaju se ne samo rekordi, novi sportovi, nego sasvim novi metodi vežbanja i novi pogledi na sport. Jačanju mišića, sportskoj zajednici, daju se novi, spartanski pojmovi, celom sportu dubok značaj i smisao.

Ali onaj najviši značaj Olimpijada, tek će se u Berlinu, prvi put, ispoljiti.

Na antičkoj Olimpijadi mogao je učestvovati samo Grk, ostali su bili isključeni kao „varvari“. Na modernim Olimpijadama, uz belu rasu, bore se i crna i žuta i bakarna. Kosmopolitski značaj toga ne treba tumačiti. Antička Olimpijada pripadala je, ipak, samo jednom narodu. Moderna svim narodima i rasama na svetu.

Nemačka, međutim, očigledno radi i na obnovi duboke misterije Olimpijade, na duhovnom značaju Olimpijskih igara. Koliko je važno da to radi baš Nemačka, ne treba dokazivati.

Ideja mira, poštovanje među nacijama, koja kao zvono odjekuje nad svim pripremama za Olimpijadu u Berlinu, sada u ovim sudbonosnim danima, ideja mira, koja se provlači kroz sve programe nemačke Olimpijade, olimpijskih svečanosti, kroz celu duhovnu stranu ovog sportskog, internacionalnog kongresa, daje ovoj Olimpijadi širu vrednost nego što je i jedna dosad imala.

Novi smisao naroda, nacije, čoveka, zajednice, pojedinca, primer pregaranja, rada, obnove, primer ponosa, pouzdanja u sebe i uzvišene ideale neprolaznosti žrtve i podviga, uz primer jedne grandiozne zemlje, čine da je berlinska Olimpijada i sa duhovnog gledišta jedinstvena.

Nemačka koja je prva pregla da iskopa Olimpiju, sveto mesto antičkih igara, koja je ne tražeći za sebe nijednu skulpturu iz iskopina koje je 1875. sa budžetom od 800.000 maraka počela, koja je predanim radom svojih najčuvenijih arhitekata i arheologa vaskrsla Pajonovu Nike i Praksitelovog Hermesa, zaslužila je zaista da bude domaćin koji će dočekati cvet čovečanstva, koji će doći u Berlin sa svih strana globusa.“ (22)

Evo šta je, obraćajući se antifašističkom Komitetu za fer-plej, 6. juna 1936.godine, rekao Hajnrih Man (Hainrich Mann): „U ime nemačke antifašističke opozicije najtoplije vam zahvaljujem na vašim uzvišenim naporima. Slobodni narodi nemaju pravo da podrže berlinsku Olimpijadu i to zbog više razloga. Pre svega, nije zadatak građana slobodnih nacija da veličaju nečovečnu diktaturu, što će ipak nesumnjivo uraditi učestvujući na hitlerovskoj Olimpijadi. Drugo, sportisti, nezainteresovani za politička pitanja, koji će doći u Berlin ne razmišljajući o tome, nipošto se neće ponašati u duhu olimpijske ideje. Slika sporta doista potamnjuje kada sportisti postaju pomagači zakletih neprijatelja fer-pleja, jer ovi vladaju silom nad zemljom koja je primorana na pasivnu pokornost i na ćutanje. Treće, oni koji dođu u Berlin neće samo stati na stranu uzurpatora i agresora, već će zabiti nož u leđa onima koje je stravični hitlerovski režim lišio njihovih najsvetijih prava. Rasna mržnja nije samo usmerena protiv Jevreja, kao što se najčešće veruje. Kad gospodari jednog naroda taj narod proglašavaju superiornom rasom, oni istovremeno priznaju da preziru sve ostale rase i da žele da dominiraju nad njima. U stvari, u Nemačkoj se ne pravi razlika između Jevreja i Slovena. Budući da je rasizam koncepcija sveta, mrze se religije isto tako kao i rase. Ne vodi se samo borba protiv judaizma, već i protiv hrišćanstva.

Zar nije olimpijski duh – duh mira? Antički humanizam je nanovo oživeo preko čovekovih fizičkih i sportskih dostignuća, i isto tako se nastavlja u delima duha. Ali, sasvim suprotno tome, nacizam nije drugo do antihumanizam. Ustajući protiv ljudskog duha on neminovno odbacuje i istinski duh sporta, budući da je sport slobodan razvoj ljudskih sposobnosti. Nacizam ne shvata čoveka drugačije nego kao instrument za postizanje svojih varvarskih ciljeva. Može li takav režim, koji se temelji na prinudnom radu i robovanju masa, koji priprema rat i ne postoji drugačije nego putem lažljive propagande, da poštuje miroljubivi sport i slobodne sportiste? Verujte mi, oni internacionalni sportisti koji odu u Berlin neće biti drugo do gladijatori, zatočenici i zabavljači diktatora koji sebe već smatra gospodarom sveta. Na kraju, želeo bih da naglasim da će uspeh Olimpijade da doprinese da se za neko vreme produži opstanak Hitlerovog režima. On će mu dati nove mogućnosti i novu snagu. On će ojačati njegov prestiž. Nemačka opozicija će biti primorana da još duže čeka. Vi nećete biti za to odgovorni. Vi shvatate da će to biti protivno dobrobiti civilizovanog sveta i humanizma koji poštujete. Molim Komitet za fer-plej da nastavi sa svojim uzvišenim delom.“ (23)

Ni jugoslovenska vlada i dvor nisu ostali dužni nacistima. „Vreme“ od 2. avgusta 1936.godine, pod naslovom „Ministar G. dr. Rogić predaje jugoslovenska odlikovanja organizatorima XI olimpijade“, objavljuje sledeći tekst: „Jugoslovenski ministar za fizičko vaspitanje G. dr. Josip Rogić koji predstavlja Jugoslovensku vladu na Olimpijadi, pozvao je sinoć Olimpijski odbor na poselo. Tom prilikom G. Rogić predao je pojedinim ličnostima odlikovanja kojim ih je odlikovao Nj.V. Kralj Petar Drugi.

Odlikovani su grof Baje-Latur i vođa sporta u Rajhu G. fon Čamer und Osten ordenom Jugoslovenske krune prvog stepena, a državni podsekretar G. Levald ordenom Svetog Save prvog stepena. Glavni sekretar Olimpijskog odbora G. Dim odlikovan je Jugoslovenskom krunom drugog stepena, viši inžinjer Nojhauzen ordenom Svetog Save drugog stepena.“

Čak i da se prihvati da se ovde pre svega radilo o diplomatskoj kurtoaziji, ne može se prećutati da su najviša jugoslovenska odličja dobili ljudi za koje su Sloveni bili „niža rasa“ i koji su prostore naše zemlje proglasili sastavnim delom buduće „velike Nemačke“. Da stvar bude gora, Karl Dim, nemački vojnik i oficir u Prvom svetskom ratu i fanatični borac za „veliku Nemačku“, u svojim predavanjima i člancima, pisanim između dva rata, hvališe se da je Nemačka u Prvom svetskom ratu „zbrisala Srbiju“. (24) Kada se zna kakvim je zločinima bilo izloženo srpsko stanovništvo u Prvom svetskom ratu, da je Srbija izgubila trećinu stanovništva, i kada se zna sa kakvim je herojstvom srpski narod oslobodio svoju domovinu, dodeljivanje ordena Dimu od strane jugoslovenskog dvora ne može se pravdati na sa kakvim „državnim razlozima“.

Dim će uskoro pokazati pravo lice. U svom članku iz 1940.godine, koji nosi naslov „Juriš kroz Francusku“, on piše:

„Juriš kroz Francusku, kako lupa srce nama, starim vojnicima koji u tome više ne mogu da učestvuju, kako samo u nemom uzbuđenju i rastućem oduševljenju pratimo ovaj juriš, ovaj pobednički pohod! Radosno oduševljenje, koje u mirnijim vremenima doživljavamo pri odvažnom borbenom sportskom nadmetanju, naraslo je u visine ratničke zbilje… stojimo zadivljeno pred delima armije. U njima se iskazuje šta Nemac može, u njima prevazilazi današnji Nemac čitavu prošlost i samoga sebe.

Razlozi su raznovrsni. Jedan od uzroka je – to možemo sa ponosom da istaknemo – i sportski duh u kome je mlada nemačka ekipa stasala.“

Konstatujući da je lagodni život „nestao u nemačkoj narodnoj duši“, Dim dodaje da su Nemci postali „prijatelji u borbi, prijatelji u oskudici, prijatelji u opasnosti. Samo takvim načinom života mogla je biti zauzeta Norveška, pregažena Francuska“. I dalje: „Ko bi još mogao da predvidi da se u uspehu padobranskih jedinica krije jedan deo sportsko-gimnastičke odvažnosti, a mi znamo da nije bilo slučajno da se među onima koji su dobili najviša odličja našao olimpijski pobednik Švarcman (Schwarcmann). To je kao simbol za mlado pokoljenje: olimpijski pobednik i istovremeno heroj u pravoj borbi. Sportom oduševljeni vojnici, sportom oduševljeni oficiri, sportom oduševljeni Firer! Spomenimo još jednog: generala Ditla (Dietl), heroja Narvika, koga mi stariji skijaši dobro poznajemo kao snažnog, upornog, veselog sportskog druga koji je znao da u svoje trupe unese sportski duh i koji je onda sa njima postigao nadljudsko.

Tako je došlo do juriša kroz Poljsku, Norvešku, Holandiju, Belgiju i Francusku, do pobedničkog pohoda za jednu bolju Evropu!“ (25)

Nakon Drugog svetskog rata Brendidž će, u pismu upućenom Savezničkoj visokoj komandi za Nemačku, braniti ne samo fon Halta, već i svog „starog prijatelja“ Karla Dima od optužbi da je bio na strani nacista. Na lični poziv Sigfrida Edstroma, prvog posleratnog predsednika MOK-a, Dim će, kao gost Međunarodnog olimpijskog komiteta, doći na Londonske olimpijske igre (1948.). Na dan uspostavljanja Federativne Republike Nemačke, 24. septembra 1949.godine, uspostavljen je i Nemački olimpijski komitet čiji će predsednik postati saradnik nacista Adolf Fridrih Meklenburg-Šverin (Adolf Friedrich Mecklenburg-Schwerin), dok će na mesto sekretara biti postavljen Karl Dim. (26)

U dramatičnim danima pred Drugi svetski rat ni Kuberten ne krije svoje oduševljenje fašizmom. U svojoj „Poslanici nosiocima olimpijske baklje“ Kuberten, između ostalog, piše: „Preživljavamo svečane časove, jer oko nas vaskrsavaju neočekivani događaji. Dok se, kao u jutarnjoj magli, otkriva oblik (nove) Evrope i nove Azije, izgleda da će čovečanstvo najzad uvideti da kriza s kojom se bori jeste pre svega kriza vaspitanja.“ (27) Udarni naslovi iz tog vremena (korišćeno „Vreme“ i „Politika“)  pokazuje šta se to otkriva „u jutarnjoj magli“ tadašnjeg sveta i čemu će, zapravo, poslužiti nacističke Olimpijske igre.

5.juli 1936. „U pismu upućenom G.Idnu samoubica Stevan Luks tvrdi da se Nemačka uporno sprema za rat.“ „Vazdušna ratna flota Nemačke narasla na 3.300 aviona, dok je broj rezervnih aparata 2.800.“ „Nemački saobraćajni biro“ iz Beograda prodaje ulaznice za berlinsku Olimpijadu „po 18 dinara na više od 60% popusta na nemačkim železnicama“.

6.juli. „Nemačke trupe u Kenigsbergu spremne su da uđu u Dancing i da ga ponovo posednu.“ „Društvo naroda na izdisaju.“ „G.Hitler se interesuje za vežbe otrovnim gasovima.“

U tekstu pod naslovom „Akcija za oslobađanje pohapšenih političara u Nemačkoj“ kaže se: „Sinoć je pod predsedništvom profesora univerziteta G. Armana Abela održan prethodni sastanak za pripremanje međunarodne konferencije koja će se založiti za blažije postupanje prema političkim protivnicima današnjeg poretka u Nemačkoj. Konferencija će rezolucijom umoliti vladu Rajha da pusti političke internirce iz koncentracionih logora.“

9.juli. „Za vreme Olimpijade održaće se u Berlinu Međunarodni sportsko-pedagoški kongres na kome će učestvovati 30 Jugoslovena.“

11.juli. „Našu državu reprezentovaće u Berlinu 95 takmičara.“

12.juli. „Vlada G.Bluma radi na novim zakonima o 40-časovnoj radnoj nedelji i plaćenim odsustvima.“

14.juli. „Sastavljen je konačan raspored trkača i ostalih svečanosti prilikom prenošenja olimpijske baklje kroz našu zemlju.“

16.juli. „Pred velikom amnestijom hitlerovaca u Austriji.“

19.juli. „Revolucija u Španiji i španskom Maroku.“ „Prevrat u Dancigu – Ukidanje nadležnosti komesara Društva naroda i uvođenje Gestapo.“

20.juli. „Ko je na redu posle Danciga i Austrije?“ „Generalni štrajk u Španiji.“ „Olimpijska buktinja biće zapaljena danas u Olimpiji.“

21.juli. „Građanski rat (u Španiji, prim.aut.) u punom jeku.“

25.juli. „Kapitulacija Austrije pred Nemačkom.“ „Zbog ukidanja radničkih sindikata grčke radničke organizacije pripremaju generalni štrajk.“

26.juli. „Sav Berlin je u zastavama. Nema nacije koju Nemci nisu razveselili najomiljenijim bojama. Svuda su tumači i pratioci, svuda hakenkrojcerske i olimpijske zastave. Treći Rajh se spremio za Olimpijadu i želi da sve bude u redu, veličanstveno.“

27.juli. „Nemačka je danas gospodar Baltičkog mora – Grozničavo izgrađivanje mornarice za rat protiv Sovjetske Rusije.“

28.juli. „Vatrom sa olimpijskog žrtvenika zapaljena je juče sveća na grobu Kralja Aleksandra.“

30.juli. „Pobunjenici (u Španiji, prim.aut.) će dobiti 20 junkersovih tromotornih aparata.“ „Jedan viši oficir iz štaba generala Franka izjavio je novinarima: Pitanje o kojem je reč prevazilazi granice Španije, jer se radi o jednoj svetskoj borbi u kojoj se sukobljavaju snage rušenja i anarhije sa snagama reda, slobode i discipline.“ „Proširivanje vlasti regenta G. Hortia i ukidanje nekih političkih stranaka u Mađarskoj.“

31.juli. „Hitlerovske manifestacije prilikom dolaska olimpijske baklje u Beč.“

1.avgust. „1.200 učesnika na preksinoćnjem prijemu kod dr Gebelsa.“ U Parizu Blum govori na proslavi godišnjice ubistva Žana Žoresa i ističe da „francuski narod u današnjim teškim međunarodnim prilikama više nego ikada treba da se seti Žana Žoresa i njegovog iskrenog rada za održanje svetskog mira.“ „Hapšenje levičara u Poljskoj pri pokušaju održavanja tradicionalnog dana mira.“ „Ministar G. dr. Rogić predaje jugoslovensko odlikovanje organizatorima XI olimpijade.“

2.avgust. Izveštaj sa otvaranja Olimpijskih igara. Levald: „Hiljade vas sa svih pet kontinenata živeće u toku narednih nedelja u najužoj drugarskoj vezi, u olimpijskoj naseobini, za čije smo uređenje zahvalni nemačkoj vojsci, koja je i inače stekla veliku zaslugu za pripremanje ove naše manifestacije mira i prijateljstva među narodima. Neka i pored najžešćeg takmičenja i pored najstrasnijih sportskih borbi među vama stalno vladaju sloga i srdačno drugarstvo, neka se vazda ispoljava harmonija vaših duša, kako biste time poslužili kao svetao primer za mirnu saradnju svih naroda, koji je vođa i državni kancelar Rajha, u toliko mahova označio svojim idealom.“ „Najveći aplauz dobija Austrija, čiji su reprezenti fašistički pozdravili Hitlera.“ „U Mađarskoj se širi fašizam odozgo.“

5.avgust. „Dolazak nemačke krstarice ’Dojčland’ u Seutu i poseta njenog komandanta generalu Franku izazvali uznemirenost u Evropi.“ „Noćas je počeo generalni štrajk u Grčkoj.“

6.avgust. „Građanski rat u Španiji dobija međunarodni karakter.“

7.avgust. „Hapšenje komunističkih poslanika i istaknutih levičara u Grčkoj.“ „Nemačka šalje šest ratnih brodova u Španiju.“ „Hitler nije čestitao olimpijskom šampionu („crnom“ sportisti iz SAD, prim.aut.) u skoku u vis.“

8.avgust. „Pod zaštitom italijanskih i nemačkih aviona general Franko prebacio je veliki broj trupa u Algesiras odakle priprema napad na Malagu.“ „G. Gering priredio ručak u čast Kralja Borisa.“ „Osim medalja kancelar G. Hitler deli i oficirske činove nemačkim pobednicima na Olimpijadi.“

9.avgust. „Ministar G. dr. Rogić kod G. Hitlera“: „Vođa Rajha državni kancelar G. Adolf Hitler primio je danas jugoslovenskog ministra za fizičko vaspitanje G. dr. Josipa Rogića. Ministra je pratio poslanik Kraljevine Jugoslavije G. dr. Cincar Marković.“

10.avgust. „Pacifistički govor G. Bluma na velikim manifestacijama u Sen Klu-u.“ „U celoj Španiji se vode gerilski ratovi.“

12.avgust. „General Franko namerava da opkoli Madrid i da glađu natera prestonicu na predaju.“

17.avgust. „Građanski rat u Španiji. Samo u Badahosu stradalo 15.000 ljudi.“ „Milion vladinih pristalica nalazi se po zatvorima pobunjenika.“

18.avgust. „Na oproštajnoj večeri sportsko-pedagoškog kongresa, povodom održavanja berlinske Olimpijade, dr-Krimel, rektor Nemačke državne sportske akademije, predo je učesnicima kongresa lepe spomen-značke, a vođama grupa umetnički reljef Adolfa Hitlera.“

Na pravu prirodu Berlinskih olimpijskih igara ukazuje sastav Organizacionog komiteta XI olimpijskih igara i Nemačkog olimpijskog odbora. Evo nekih imena. Vođa nacista, Hitler, bio je zvanični „pokrovitelj“ XI olimpijskih igara. Hans fon Čamer und Osten – SA obergrupenfirer; referent za sport najvišeg SA vođstva; državni sekretar u ministarstvu Rajha za unutrašnje poslove i rukovodilac odeljenja za sport i fizičko vežbanje; od 1933. načelnik ureda za sport nacističkog udruženja „Kraft durch Freude“; opunomoćenik za fizičko vežbanje Nacističke partije; od 1934-1943. predsednik Nemačkog olimpijskog odbora; član upravnog odbora Organizacionog komiteta XI olimpijskih igara; od 1938. predsednik Internacionalnog olimpijskog instituta. Frik Vilhelm (Frick Wilhelm) bio je ministar unutrašnjih poslova Rajha i kao takav nadzornik i nadležni resorni ministar za Berlinske olimpijske igre. Pfundtner Hans (Pfundtner Hans) bio je državni sekretar u ministarstvu unutrašnjih poslova Rajha i u toj funkciji postao je podpredsednik Organizacionog komiteta Berlinskih igara i rukovodilac odbora za gradnju. Funk Valter (Funk Walter) bio je do 1937. šef štampe vlade Rajha i državni sekretar u ministarstvu za propagandu Rajha, i u toj ulozi član Organizacionog komiteta Igara. Kajtel Vilhelm (Keitel Wilhelm) bio je general-feldmaršal; 1935. postao je šef ureda oružanih snaga u ministarstvu rata; od 1938-1945. bio je šef vrhovne komande oružanih snaga. Karl Krimel (Karl Krümmel) bio je SA oberfirer; direktor instituta Berlinske visoke škole za telesno vežbanje i Rajhs-akademije za telesno vežbanje; predavač u armijskoj školi Vindsdorf (Wündsdorf); inspektor za zemaljske sportske škole kod šefa obrazovanja SA. Valter fon Rajhenau (Walter von Reichenau) bio je od 1935. general-feldmaršal; član Nemačkog olimpijskog odbora. Gvido fon Mendgden (Guido von Mendgden) bio je od 1934. generalni referent vođe sporta Rajha; glavni urednik nacističkog sportskog lista „NS Sport“. Hartman Lauterbaher (Hartmann Lauterbacher) bio je štabsfirer Hitler-Jugenda. Kurt Dalige (Kurt Daliege) bio je policijski general; SS obergrupenfirer; rukovodilac policijskog odela u pruskom, a kasnije u ministarstvu Rajha i pruskom ministarstvu za unutrašnje poslove. Rajnhard Hajdrih (Reinhard Haydrich), SS obergrupenfirer; od 1936. šef tajne državne policije; do 1942. šef službe bezbednosti SS-a i rukovodilac političke policije; od 1941-1942, kada je ubijen u atentatu, bio je na čelu protektorata okupirane Češke. (28)

Pravu ocenu Berlinskih olimpijskih igara dao je Hitler rekavši da su one ponudile svetu „sliku jedne miroljubive Nemačke“. (29) Na Nirnberškom partijskom kongresu Hitler najavljuje stvaranje „novog čoveka“ koji se već pojavljuje u obliku „divnih tela miliona arijevaca“. Čitav nemački sport otvoreno je stavljen u službu militarističke ekspanzije Nemačke. To potvrđuje i naredba od 1. septembra 1937.godine (koja, po nemačkom istoričaru Bernetu, nije mogla biti doneta bez Hitlerove saglasnosti): „Ministarstvo za sport Rajha ima zadatak da čitav nemački sport usmeri ka jedinstvenom cilju telesnog jačanja i vršenju vojne obuke nemačkog naroda.“ Hajo Bernet s pravom zaključuje: “Nanovo se pokazuje da je osnovna crta nacional-socijalističke spoljne politike uneta u politiku sporta: svesno dovođenje u zabludu svetske javnosti.“ (30)

Što se tiče „budućnosti“ olimpijskog pokreta u okviru nacističkog „novog poretka“, o tome se moglo naslutiti još 1936.godine, kada je Hitler u Nirnbergu odlučio da uspostavi „Nemačke borbene igre“ („Deutsche Kampfspiele“) koje će se održavati na budućem gigantskom „Nemačkom stadionu“. O tome Bernet: „Prolazna epizoda sa olimpijskom mirovnom svetkovinom je okončana. Nakon što je Hitler vojnim zaposedanjem Rajnske oblasti anulirao poslednje obaveze versajskog diktata, održao je Svenemački partijski kongres 1936. pod parolom nacionalne ’časti’. U svom završnom govoru on je sa dubokim zadovoljstvom najavio da će ’velika vojna smotra nacija’ uključivanjem ’telesnog nadmetanja’ ubuduće doživeti svoje savršenstvo. Hitler dočarava sliku narodno-rasne, nacional-socijalističke samopredstave: ’Jedna nova Olimpija, čak i u modernom obliku i pod drugim imenom!’“ (31)

Na odnos nacista prema Berlinskim olimpijskim igrama, kao i prema budućnosti olimpijskog pokreta, ukazuje i jedan interesantan detalj. Naime, nakon okončanja Berlinskih igara određen broj visokih funkcionera Rajha (kao i svi članovi MOK-a i Nemačkog olimpijskog odbora) dobili su za tu priliku iskovanu spomen-medalju („Deutsche Olympia-erinnerungsmedaille“). Na njihovo razočarenje, oni su uskoro uvideli da su precenili vrednost ovog civilnog ordena. Samo nekoliko meseci nakon okončanja „veličanstvenih“ Berlinskih olimpijskih igara, vođa nacista izdaje proglas kojim se članovima partije zabranjuje da nošenje „olimpijske počasne medalje“ na partijskim skupovima. (32)

Godinu dana nakon toga Hitler će u Nirnbergu ponovo istaći da je Nemačka u Berlinu, pod vođstvom „oronulih staraca iz MOK-a“, svetkovala „poslednju međunarodnu olimpijadu“. Kada mu je politička situacija iz 1939. nalagala da svetu po poslednji put dočara prividnu sliku međunarodnog olimpijskog razumevanja, Hitler je, u stvari, razmišljao o jednoj drugačijoj olimpijadi. (33)

U ovom kontekstu bi trebalo razumeti posetu nemačke olimpijske delegacije, pod vođstvom  nacističkog ministra za sport fon Čamera (sa Haltom i Dimom), Baje-Laturu u, od nemačke armije okupiranom, Briselu. Tražeći od Hitlera dozvolu za ovu posetu Čamer piše o „apsolutno lojalnom držanju“ predsednika MOK-a prema nacističkoj Nemačkoj i o dužnoj zahvalnosti nacista za tu „nepokolebljivu“ odanost. Inače, „cilj puta je da se osigura da će se pri preobražaju MOK-a i u daljem rukovođenju voditi računa o nadmoćnoj poziciji za koju se nemački sport u celini, i posebno na olimpijskom polju, izborio“. Bernet dodaje: „Čamer je neuvijeno stavio do znanja da će se ići na zadobijanje ključnih položaja; a između redova može se pročitati da su vođe nemačkog sporta naumile da izvrše promenu u vrhu MOK-a u skladu sa svojim načelima.“ (34)

Baje-Latur će tragično završiti. Njegov sin jedinac će, boreći se protiv nemačkog okupatora na strani snaga „Slobodne Belgije“, poginuti u avionskoj nesreći. Vest o smrti sina teško je pogodila nacistima „nepokolebljivo odanog“ grofa, i on je umro 6.januara 1942.godine. (35)

Što se tiče nemačkih arheoloških iskopavanja u Olimpiji, ona su bila deo nacističke propagandne kampanje da se Treći Rajh prikaže kao zakoniti naslednik helenske civilizacije, posebno njene rasne ideologije. Ona nisu vršena u slavu antičkog sveta (kao duhovne kolevke Zapadne civilizacije), već u slavu nacističkog režima i arijevske „nadrase“. Obrazlažući Hitleru potrebu da se nastave iskopavanja u Olimpiji (koja su započeta u vreme Bizmarka, 1875-1881, i koja su služila za obezbeđivanje nacionalnog prestiža Nemačke), vođa nacističkog sporta Hans fon Čamer ističe da će završetak iskopavanja pod patronatom Trećeg Rajha pokazati svetu koliko su Nemci svesni svoje uloge u razvoju kulture. Nakon okončanja radova, „nebrojeni pripadnici svih naroda će posetiti ovo kulturno delo Trećeg Rajha“ koje će u njima „izazvati divljenje“ i koje će „za sva vremena biti spomenik Trećeg Rajha izvan njegovih granica“. (36)

Hitler je bio oduševljen ovom idejom. U nalogu od 28.12.1935.godine, Lamer (Lamer) piše ministru prosvete Rustu: „Firer i kancelar Rajha pozdravlja ovaj predlog i želi što skoriju razradu ideje.“ (37) Koliko je Hitleru do cele stvari bilo lično stalo, govori i podatak da on nije prihvatio Čamerov predlog da se iskopavanje finansira iz prihoda XI olimpijskih igara, već je, iz fonda koji mu je bio na raspolaganju, dao arheolozima traženu sumu od 300 000 rajhs maraka.

Za dan objavljivanja odluke o ponovnom pokretanju arheoloških radova u Olimpiji Hitler je izabrao 1.avgust 1936.godine, dan otvaranja Berlinskih olimpijskih igara. Nakon okončanja svečanosti paljenja olimpijske vatre, koja je održana pred 28 000 najmlađih pripadnika nacističkog pokreta, Hitler je, u kancelariji Rajha, primio članove Međunarodnog olimpijskog komiteta da bi im saopštio da je odlučio da, u znak sećanja na Berlinske olimpijske igre, obnovi arheološka iskopavanja u Olimpiji, započeta 1875.godine, „i da ih dovede do kraja“. (38)

Interesantno je da u knjizi „100 godina nemačkog iskopavanja u Olimpiji“, koju je 1972. godine, povodom Minhenskih olimpijskih igara, izdao Organizacioni komitet XX olimpijskih igara, nema ni reči o pravim razlozima za obnavljanje iskopavanja u Olimpiji nakon Berlinskih olimpijskih igara. Umesto istorijskih činjenica, autor Bertlod Felman (Berthold Fellman) nam nudi sledeće objašnjenje: “Kada je godinu dana nakon Berlinskih igara arheološko nalazište moglo nanovo biti otvoreno, ovaj novi početak, koji je bio rukovođen naučnim interesima, imao je snažan potsticaj i od barona Pjera de Kubertena uspostavljenoj modernoj olimpijskoj ideji.“ (39)

Što se tiče posleratnih iskopavanja u Olmpiji, Felman ih koristi da bi veličao Karla Dima: „Za ponovno pokretanje iskopavanja, sedam godina nakon završetka rata, ima da se zahvali potsticajima prof. dr. Karla Dima, dugogodišnjeg rukovodioca Internacionalnog olimpijskog instituta u Berlinu, koji je dugo sa živim interesovanjem pratio otkrivanje rodnih mesta olimpijskih igara i koji je još i kasnije odlučujuće doprineo njihovom istraživanju.“ (40)

Kao što smo videli, Internacionalni olimpijski institut osnovan je u Berlinu na Kubertenov predlog, nakon održavanja Berlinskih igara, i „radio je“ do 1944.godine. Od samog osnivanja bio je pod patronatom nacista. Njegov predsednik bio je nacistički ministar za sport Hans fon Čamer.

Dim 1938.godine saopštava da je „zadatak Instituta da u izvesnoj meri postane arena duha, u kojoj će se hvatati u koštac oko daljeg savremenog razvoja olimpijske ideje“. (41)  To je praktično značilo da je osnovni zadatak Instituta da olimpijsku ideju u potpunosti prilagodi zahtevima nacističke ideologije i da od nje stvori sredstvo za obezbeđivanje dominacije arijevske rase nad „nižim“ rasama. U svom članku iz 1941.godine, posvećenom budućnosti olimpijskih igara, Dim će napisati:

„Treba li da buduće olimpijske igre postanu svetske igre, ili treba da se ograniče na onaj deo sveta u kome su nastale i čijem načinu života pripadaju?

Više nego ikada ranije sam ubeđen da one mora da ostanu svetske igre, jer je smisao ovog rata da stvori novi poredak (Neuordnung), pod kojim će svi narodi sveta biti srećni… (…)

Među onima koji se protive da igre imaju svetski značaj ima mnogo onih koji, svesno ili nesvesno, veruju da ne treba prihvatiti telesnu borbu svoje rase sa primitivnijim rasama. Ja, pak, mislim da vladajuća pozicija nadmoćne rase samo tada dugo istrajava kada se oslanja i na telesno zdravlje i snagu, i zato u igrama vidim za Evropu upravo ono što je Kuberten u njima video za Francusku: stalno ponavljani ispit u najžešćoj vatri i trnoviti izazov, ono što treba pružiti i najboljima drugih naroda.

Mi hoćemo svetske igre, jer hoćemo da pokažemo svetu šta možemo.“ (42)

Neki autori idu u drugu krajnost. Tako, na primer, Iv-Pjer Bulonj, u nastojanju da s Kubertena skine odgovornost za saradnju sa nacistima, optužuje „nacističkog vuka“ Karla Dima, koji je „znao da se ponaša kao jagnje kada se radilo o tome da se smete duh ponosnih ljudi“, da je na prevaru privoleo Kubertena da priđe nacistima. Dim je, po Bulonju, „obrađivao Kubertena sa izuzetnom upornošću“ koristeći pri tome ne samo starost i slabosti Kubertenove, već i njegovo nezadovoljstvo zbog toga što nije bio shvaćen od drugih, posebno od Francuske. (43) Što se tiče Dimovog nastojanja da prigrabi sebi pravo da bude Kubertenov „testamentarni i moralni izvršilac“, Bulonj smatra da se radi o „najnečasnijoj manipulaciji“ koja mora biti „odlučno raskrinkana“. (44)

Problem bi mogao biti postavljen i na sledeći način: zbog čega je Kuberten, u sudbonosnim trenucima za Evropu i svet, predao olimpijsko koplje Nemačkoj, u kojoj su na vlasti bili fašisti, a ne Francuskoj, u kojoj je na vlasti bio Narodni front Leona Bluma, u kome su najveći uticaj imali socijalisti i komunisti? Napadajući Dima, Bulonj zaboravlja da kaže da je Kuberten i ovoga puta ostao dosledan ideologiji za koju se čitavog života borio. Kuberten je pre i iznad svega bio anti-socijalista (anti-komunista): to je bio njegov životni i olimpijski credo. U tom kontekstu treba sagledati njegov „patriotizam“ i „liberalizam“.

Poraz fašističkih sila nije doveo do bitnih promena u MOK-u. Pođimo od Nemca viteza Karla fon Halta (Karl Ritter von Halt). U MOK je ušao 1929.godine. Postao je član Nacionalsocijalističke partije pre nego što je Hitler došao na vlast. U nacističkoj soldatesci dogurao je do SA grupenfirera. Kao predsednik Lakoatletskog saveza nacističke Nemačke bio je, poslednjih godina rata, sportski rukovodilac odgovoran za predvojničku obuku dece. Osuđen je kao ratni zločinac. Koristeći svoje veze i uticaj, Everi Brendidž spašava svog „starog prijatelja“ zatvora. Halt postaje počasni predsednik novog Lakoatletskog saveza (Zapadne) Nemačke i predsednik (1951.) Nacionalnog olimpijskog komiteta. Na Brendidževo insistiranje Halt ne samo da ostaje član MOK-a, već 1957.godine postaje član Izvršnog odbora MOK-a. (45)

Sličnu sudbinu imao je francuski markiz Melšior de Polinjak (Marquis Melchior de Polignac). U MOK je primljen 1914.godine. Kao saradnika nacista, francuske vlasti će ga šest meseci držati u zatvoru u okupiranoj Nemačkoj. Nakon rata i dalje ostaje u MOK-u, i to kao član Izvršnog Odbora MOK-a. (46)

Na insistiranje Sigfrida Edstroma, prvog posleratnog predsednika MOK-a, u MOK-u će ostati i italijanski fašista grof Paolo Taon di Revel (Count Paolo Thaon di Revel). On je postao član MOK-a 1932.godine, a za člana Izvršnog odbora MOK-a biće izabran 1954.godine. Na isti način će u MOK-u ostati drugi Musolinijev sledbenik, italijanski grof Alberto Bonakosa (Count Alberto Bonacossa), koji je u MOK ušao 1925.godine, a 1952.godine je postao član Izvršnog odbora MOK-a. (47)

O pravoj prirodi posleratnog MOK-a govori i zaplet oko još jednog italijanskog „olimpijskog“ fašiste – generala Đorđa Vakara (Giorgio Vaccaro). Čak ni insistiranje Italijanskog olimpijskog komiteta da se Vakaro ukloni iz MOK-a, da ne bi kompromitovao posleratnu Italiju, nije dalo nikakvog rezultata. Bio je to, u stvari, poraz onih koju su nastojali da se izbore da zemlje-članice MOK-a, kao i međunarodna javnost, steknu pravo da utiču na izbor članova MOK-a i na njegovu politiku. (48)

U MOK-u će, nakon Drugog svetskog rata, ostati i vojvoda Adolf Fridrih Meklenburg-Šverin (Herzog Adolf Friedrich Mecklenburg-Schwerin), predsednik Kluba stranih novinara u vreme vladavine nacista i Gebelsov bliski saradnik. On će biti izabran za prvog posleratnog predsednika Nacionalnog olimpijskog komiteta Savezne Republike Nemačke. Zatim, švedski grof Klarens fon Rozen (Count Clarence von Rosen), član MOK-a od 1900.godine, koji je, nakon što je svet upoznat sa stravičnim zločinima nacista u koncentracionim logorima Trećeg Rajha, pisao svom prijatelju Brendidžu da su Jevreji odgovorni za sva zla na svetu i da je „komunizam politička forma judaizma“. (49)

Što se tiče Everija Brendidža (Avery Brundage), koji će 1952.godine postati prvi čovek MOK-a (sledećih dvadeset godina), treba reći da je on pružio otvorenu podršku nacističkom režimu i pre nego što je ušao u MOK. On je bio taj koji je, uprkos protivljenju velikog dela američke javnosti, uspeo da dovede američki tim na nacističke Olimpijske igre u Berlin, na čemu su mu nacisti, kao i gospoda iz MOK-a, bili posebno zahvalni.

Odluka o učešću američkog olimpijskog tima na Berlinskim olimpijskim igrama trebalo je da bude donesena na godišnjem zasedanju Amaterske atletske unije (Amateur Athletic Union), u decembru 1935.godine. Everi Brendidž, predsednik Nacionalnog olimpijskog komiteta SAD, predvodio je delegate koji su bili za, a Džeremi Mahoni, predsednik AAU, delegate koji su bili protiv učešća. Kada je Brendidž uvideo da će biti nadglasan, poslužio se trikom sa poslovnikom i za 24 sata odložio donošenje odluke. U toku noći telegramima je pozvao njemu naklonjene delegate koji su imali pravo glasa, iz organizacija koje do tada nisu imale svoje predstavnike. Sledećeg dana sa 58:56 odlučeno je se ide u Berlin. Presudili su glasovi Brendidževih prijatelja: jedan je kasnije uhapšen kao nemački špijun (predstavnik German Athletic Union); drugi je bio američki antisemita (American Turnerbund), a treći predstavnik profesionalnog biciklističkog udruženja. (50)

Bilo je to, kako kaže američki istoričar i sociolog Gutman, „jedna od najogorčenijih bitaka u Brendidževoj karijeri, koju nikada neće zaboraviti. Decenijama nakon toga, on je još uvek ukazivao na ’pokvarenost borbe da se spreči učešće SAD’ i na ’veliku pobedu olimpijskog principa’. Takođe, decenijama nakon toga, on je još uvek važio kao ’neprikriveni obožavalac Hitlera’“. (51) „U vreme najžešće bitke oko bojkota“, nastavlja Gutman, „mnogima je izgledalo da je otišao mnogo dalje od časne odbrane nemačke kulture i da je postao besramni branilac nacista. U dobro poznatom govoru, koji je održao u Medison skver gardenu (Medison Squere Garden) 4.oktobra 1936.godine, on je odao priznanje nacional-socijalistima za njihovo suprotstavljanje komunizmu. Obraćajući se Nemačko-američkom savezu, on govori neumereno i nerazborito: ’Mi možemo mnogo da naučimo od Nemačke. I mi, ukoliko želimo da sačuvamo naše institucije, moramo da ugušimo komunizam. I mi moramo da preduzmemo korake da zaustavimo slabljenje patriotizma’. Nakon govora, u javnosti će se pojaviti naslovi poput: ’Budi kao nacisti’, ’Amerika mora da sledi primer nacista –  Brendidž’.“ (52) Istovremeno, Brendidž postaje „najčvršći“ branilac fašističkog Japana u MOK-u. Za njega, kao i za gospodu iz MOK-a, japanska agresija na susede, kao i pitanje rata i mira, nije bila ništa drugo do „organizaciono pitanje“. (53)

Nakon Drugog svetskog rata, u nastojanju da napravi političku karijeru, Brendidž je bio rame-uz-rame sa Džozefom Makartijem (Joseph McCarthy), po zlu čuvenom „lovcu na veštice“, u jednom od najsramnijih perioda američke istorije. U to vreme on „počinje da sakuplja materijale koje objavljuje radikalna desnica“. (54) Na njegovu političku aktivnost upućuje pismo Karla Dima koje je ovaj uputio svojoj ženi Lizelot (Liselott) 31.jula 1948.godine: „Brendidž me je juče posetio, u depresivnom raspoloženju. Bio je pripadnik Lindbergove (Lindbergh) partije, koja se smatra fašističkom. Zbog toga ima puno neprijatelja i ta bedna stvorenja su svuda prisutna. Još uvek se vodi kampanja mržnje protiv Nemačke protiv koje niko ne preduzima energičnu akciju.“ (55)

U tim godinama, „olimpijski mirotvorac“ Brendidž napada američku vladu što prekida rat u Koreji, jer to predstavlja „strahoviti gubitak obraza za belu rasu u celoj Aziji“. (56) Svoju olimpijsku karijeru Brendidž će okončati kao vatreni branilac rasističkih režima na jugu Afrike. U svom poznatom govoru na Minhenskim olimpijskim igrama on žali zbog „izgubljene bitke za Rodeziju“. (57)

Kada je reč o Brendidževom „moralnom čistunstvu“, na čemu je on, kao prvi čovek MOK-a, toliko insistirao, ilustrativni su primeri koje navodi profesor Gutman. Na Olimpijskim igrama u Štokholmu (1912.) za američki tim će nastupiti i Everi Brendidž. Njegov najveći američki rival bio je Indijanac Džim Torp (Jim Thorpe). Torp je bio bolji od Brendidža u petoboju (Torp je zauzeo prvo, a Brendidž šesto mesto), da bi ga potpuno deklasirao u desetoboju. Ne mogavši sportski da podnese poraz, Brendidž napušta takmičenje pre završetka poslednje discipline, trke na 1 500 metara, u kojoj nije imao šanse da pobedi. (58) Nakon trijumfa u Štokholmu, Torpu će biti oduzete medalje zbog toga što je, navodno, igrao bezbol u jednom poluprofesionalnom timu i za to dobio novac. Opravdano se sumnja da iza te intrige stoji Brendidž, koji do kraja života nije mogao da zaboravi na poraz. Na insistiranje Američkog olimpijskog komiteta, MOK će Torpu vratiti medalje tek 1982, kada to Brendidž više nije mogao da spreči. Kada se tome doda da je Brendidž, koji je u javnosti igrao ulogu borca za „tradicionalne vrednosti američkog društva“, odbio da prizna očinstvo svojim vanbračnim sinovima, plašeći se da bi to pokvarilo utisak o njemu u javnosti i onemogućilo njegov izbor na mesto predsednika MOK-a, postaje jasnije o kakvom se olimpijskom „čistuncu“ radi. (59)

Interesantno je da je upravo Brendidž bio taj koji je (1966.) doveo Huana Antonia Samaranča – čoveka koji je uživao Brendidževu naklonost i poverenje (60)  – u Međunarodni olimpijski komitet, da bi ga, dve godine kasnije, postavio za šefa protokola, a 1970.godine ubacio u Izvršni odbor MOK-a. Samaranč je bio pravi Brendidžev čovek. U Španskom građanskom ratu prebegao je iz republikanske vojske na Frankovu stranu. Kao lojalni podanik španskog fašističkog režima dospeo je do mesta ministra za sport (Delegado Nacional de Deporte), koje je u svim totalitarnim sistemima rezervisano za „proverene“ pristaše režima. U vreme dok je Samaranč gradio svoju karijeru u olimpijskom pokretu (postao je podpredsednik a zatim predsednik /od 1955-1970./ Nacionalnog olimpijskog komiteta Španije), u zatvorima Španije svirepo su likvidirane stotine hiljada antifašista, među kojima i hiljade internacionalnih brigadista koji su došli da pomognu iberijskim narodima u njihovoj borbi protiv fašizma. Da li treba zaboraviti fašističke zločine i fašističke zločince – u ime „pacifističkih“ olimpijskih ideala?

Dosadašnje „pacifističke“ aktivnosti MOK-a svodile su se, između ostalog, na prikrivanje prave prirode totalitarnih režima, i na davanje podrške tim režimima. Jer, ne samo da je zvanični osnivač i „duhovni otac“ modernih olimpijskih igara, Pjer de Kuberten, olimpijski pokret poverio nacističkoj „nadrasi“, koja je svoju budućnost gradila na istrebljivanju i pokoravanju ognjem i mačem „nižih rasa“, već su, kao što smo videli, njegovi naslednici u jeku Drugog svetskog rata kovali planove da se olimpijske igre zauvek smeste u granice nacističkog „novog poretka“. Zbog toga čoveka podiđe jeza kada se seti Brendidževih reči izgovorenih na Minhenskim olimpijskim igarama, nakon ubistva jevrejskih sportista od strane palestinskih komandosa: „The Games must go on!“ („Igre se moraju nastaviti!“) Podiđe ga jeza kad pomisli da su isti ti ljudi, vođe olimpijskog pokreta, pravili sa nacistima planove da na nacističkim stratištima priređuju olimpijske igre „u slavu mira i saradnje među narodima čitavog sveta“! I ti ljudi su i danas slavljeni kao „veliki humanisti“ i „pacifisti“!

Treba li, isto tako, u vreme kada se na Istoku ruše bastioni totalitarne vlasti, prećutkivati kome su sve služile olimpijske igre za političku afirmaciju? Može li se osuđivati teror birokratskih režima, poput onog Čaušeskuovog, a da se ne postavi pitanje odgovornosti olimpijske gospode koja su oduševljeno aplaudirala „malim, slatkim rumunskim gimnastičarkama“ (znajući kakvoj su torturi izložene) ponavljajući, kao svetu formulu koja daje oprost svih grehova, da olimpijske igre „nemaju veze sa politikom“? Bivši lendlordovi i kapitalisti, italijanski i japanski fašisti, nacisti i njihovi prijatelji, Frankovi, Staljinovi, Čaušeskuovi lakeji, južno-afrički rasisti – svi se se oni, ruku pod ruku, našli u MOK-u sa ciljem da očuvaju poredak u kome je uspostavljena dominacija kapitala i države nad čovekom. Nedemokratski karakter MOK-a upućuje na to, da je MOK, od svog osnivanja, svojevrsna „masonska loža“ u kojoj su svoje mesto našli predstavnici najreakcionarnijih kapitalističkih i birokratskih klanova.

Stvari se utoliko menjaju što tvrdokorne predstavnike totalitarnih režima zamenjuju pragmatični „novi momci“ koje, pre i iznad svega, interesuje novac. Mesta nekadašnjih „čuvara olimpijske ideje“ zauzimaju skorojevići koje svoje pozicije u MOK-u vide kao mogućnost da se što više obogate. To je logično jer, kao što vidimo, na olimpijskim borilištima sve manje dominiraju nacionalne, a sve više zastave multinacionalnih kompanija. Koristeći monopol koji imaju nad olimpijskim igrama i međunarodnim olimpijskim pokretom, gospoda iz MOK-a su u aprilu 1990. u Beogradu donela odluku da 40% novca dobijenog od televizijskih prenosa ide MOK-u. Daljom komercijalizacijom olimpijskih igara radiće se o milijardama dolara. Ne treba biti mnogo maštovit da bi se shvatilo da će se ta sredstva pre svega koristiti za jačanje pozicija međunarodne olimpijske mafije u svetu, a to znači za potkupljivanje tzv. „sportskih radnika“, novinara, TV-komentatora, nacionalne sportske birokratije, svih onih koji imaju zadatak da stvaraju u svetu „povoljnu olimpijsku klimu“ i da dižu ugled olimpijskoj gospodi, pre svega tako što će se suprotstaviti svakom nastojanju da svet sazna istinu o olimpijskom pokretu.

Dodeljivanje Olimpijskih igara Atlanti ubedljivo je pokazalo da su olimpijske igre postale reklamni pano multinacionalnih kompanija. U tom kontekstu bi se moglo postaviti pitanje šta, zapravo, znači čuvena maksima „sport nema veze sa politikom“? Jer, dok je sport bio u rukama birokratskih klanova stalno se isticala potreba da se „sport očisti od politike“. Gde su sada ti „humanisti“ kada bivši poverljivi čovek fašističkog diktatora Franka, kao predsednik MOK-a, i bukvalno prodaje olimpijske igre kapitalističkim koncernima? Gde je sada ta njihova „kritička“ i „slobodarska“ reč? „Oslobođenje sporta od politike“ postaje, tako, poziv da se sport u potpunosti prepusti na milost i nemilost kapitalističkim klanovima. Borba za „depolitizaciju sporta“ postaje borba za neograničenu slobodu kapitala u sportu.

Budući da je sport polje sve bespoštednijeg obračuna između multinacionalnih kompanija, sve je manji prostor „slobode“ koji kapital u sportu ostavlja čoveku. Veća je mogućnost zarade, ali pod uslovom da se čovek u potpunosti podredi zahtevima koje diktira kapital. Sve bespoštedniji ekonomski rat, koji se vodi na svetskom prostoru, neposredno određuje granice „slobode“ sportista  koji su samo oruđe kapitala za ostvarivanje profita i u tom smislu roba (radna snaga), kao i reklamni panoi i reklamni agenti kapitalističkih firmi. Astronomske cifre koje se vrte u industriji zabave, u kojoj sport ima sve veći udeo, samo govore o njenom sve većem značaju kao izvoru profita, kao i reklamnog medija koji dobija sve veći značaj u borbi kapitalističkih grupacija za tržište. Sve manja mogućnost za oplodnju kapitala u tradicionalnim branšama proizvodnje; nastojanje da se kolonizuje dokolica potlačenih i na taj način predupredi borba za novi svet; relativno visok nivo potrošačkog standarda zaposlenih u razvijenim kapitalističkim zemljama – uslovljava prelivanje kapitala u zabavljačke branše.

Ne treba biti mnogo uman da bi se shvatilo kako će stvari dalje da se razvijaju ukoliko se ne stane na put samovolji kapitala. Sve veća sirotinja i sve veći novac koji se ulaže u sportski show-business neminovno dovodi do toga da sportisti postaju kaskaderi, gladijatori i cirkuzaneri najnižeg ranga. Istovremeno, rizik smrti postao je sastavni deo današnje „sportske borbe“. Što se tiče zdravlja, samo u 1972. godini u SAD je izvršeno preko 50 000 operacija na kolenima kao posledica povreda u ragbiju. Preko 40 igrača ragbija iste godine je poginulo na sportskim terenima. Kakvo je tek danas stanje? Šta reći o „krvavim sportovima“ kao što je boks – Kubertenov omiljeni sport? I onda još sportski funkcioneri tvrde da „vrhunski sport doprinosi zdravlju čoveka“?! Isto je i sa čuvenom maksimom „u zdravom telu zdrav duh“. Stvarno je današnji „vrhunski sport“ idealna sprega „zdravog tela“ i „zdravog duha“: tela savremenih Frankenštajna i duha savremenih gladijatora.

Sport ima neskrivenu ulogu kada se radi o ostvarivanju i zaštiti strateških interesa kapitalizma. Za Kubertena i Brendidža olimpizam je trebalo da postane najviša religija XX veka koja će sačuvati kapitalističko društvo od raspada. Tu ulogu sport ni danas nije izgubio, mada se ona pojavljuje u mnogo banalnijem obliku. U Kubertenovo vreme, posebno u vreme vladavine nacističkog režima u Nemačkoj, sport je korišćen kao sredstvo za stvaranje masovnog fanatizma. U današnjem kapitalističkom društvu, u kome je destrukcija temelj razvoja vladajućeg sistema, kapital koristi sport da bi stvorio masovni idiotizam. Sport je postao sredstvo za ispiranje mozga i za sterilisanje menjalačkih potencijala čoveka, oblik masovne psihoterapije, način da se ljudi spreče da bace pogled izvan zidina kapitalističkog sveta. Teško da bi današnji sport mogao da bude proglašen za religiju u onom smislu koji ima kod Kubertena. Današnja sportska ideologija ne teži da stvori Kubertenovog „novog čoveka“, ali je bliska Kubertenovom olimpizmu po tome, što teži da ubije slobodarsko dostojanstvo čoveka, veru u budućnost, da čovekovo viđenje „budućnosti“ traje onoliko dugo koliko mu treba da ispije čašu bljutave „koka-kole“.

Da se vratimo MOK-u. Prestiž MOK-a, kao i njegovu materijalnu dobit, obezbeđuju sportisti. MOK je, zapravo, parazitska organizacija koja živi od nadljudskih napora sportista celog sveta. Bez njihovih rezultata i žrtvovanja MOK ne bi imao nikakav društveni značaj. Za razliku od sportista, od kojih samo neki bivaju nagrađeni novcem i lovorikama (a mnogi završavaju svoju sportsku karijeru u bolnici ili na groblju), olimpijska gospoda su uvek na dobitku. Što je još gore, zahvaljujući tome što imaju monopol na olimpijski pokret, gospoda iz MOK-a manipulišu ne samo nacionalnim olimpijskim komitetima, već i sportistima širom sveta. Takozvani „vrhunski sportisti“ postali su roblje MOK-a kojim olimpijski menadžeri trguju nastojeći da ostvare što veću dobit. Istovremeno, sportisti su, zbog egzistencijalne zavisnosti od sporta, primorani da prihvate da učestvuju na olimpijskim igrama čak i onda, kada je očigledno da one služe za međunarodnu promociju fašizoidnih režima (najsvežiji primer su Seulske olimpijske igre).

Što se tiče dopinga, ni MOK-u, kao ni drugim organizatorima sportskih „spektakala“, nije u interesu da se spreči upotreba „stimulativnih sredstava“ u sportu jer bez njih nema rekorda, a bez ovih nema publike, televizijskih prenosa, reklama – što znači zarade. Budući da se organizuje sve veći broj međunarodnih takmičenja na kojima svaki sportista (zavisno od rezultata na svetskim rang-listama) ima svoju cenu i gde se dobijaju posebne (sve veće) nagrade za postizanje rekorda, logično je da sportisti, koji žive od sporta i za sport, moraju da upotrebe sva sredstva koja im pružaju mogućnost da ostanu na vrhu. Sportisti se danas masovno dopinguju ne zato što je to „lakši način“ da se dođe do rezultata, nego zato što je klasičnim treningom nemoguće dosegnuti takav „telesni razvoj“ koji je neophodan da bi se postigao rekord. Doping je već dugi niz godina sastavni deo svakodnevnog jelovnika sportista širom sveta i, kao takav, nužno zlo bez koga se, sledeći logiku „rekord po svaku cenu“, ne može ići dalje. Tvrdnja jednog od menadžera Bena Džonsona (Benn Johnson), da su „u Seulu skoro svi bili dopingovani“, novost je samo za one koji drže glavu u pesku.

Mere za kontrolu dopinga koje je predložio MOK samo su, kao što je to i do sada bio slučaj, bacanje prašine u oči međunarodnoj javnosti i način da se svetska javnost uveri da je MOK-u stalo da „izađe na kraj s tim zlom“. Jer, kako se može voditi uspešna borba protiv upotrebe „stimulativnih sredstava“ u sportu kada kapitalističke firme, u borbi za tržište, nude sportistima basnoslovne sume za reklamiranje svojih proizvoda – zahtevajući od njih pobede i rekorde? Kako se može očekivati uspešna borba protiv dopinga kada je najvećem broju sportista sport praktično jedina mogućnost da se izbave iz sirotinjskog geta? Kada se došlo do takvih rezultata koji se ne mogu prevazići bez sve stravičnijeg uništavanja ljudskog organizma „dodatnim sredstvima“? Kako se boriti za „čistotu“ sporta kad on izrasta u svetu u kome je sve podređeno profitu; u kome je čovek sveden na radno-potrošački mehanizam; u kome se logika kupi-upotrebi-baci uvlači u sve pore ljudskog življenja?

U takvom svetu, u kome je borba za pobedu postizanjem većeg rezultata (bez obzira na ljudsku cenu) uslov opstanka, iluzorno je očekivati da će sport, koji je upravo kondenzovani izraz tih odnosa, moći da sačuva „čistotu“. Sport je od svog nastanka samo pratio razvoj kapitalističkog društva. Nekada je atletika, kao „kraljica sportova“, bila simbolični izraz razvojnih mogućnosti kapitalizma. Danas, kada čovek vidi deformisana tela sportista, dece i žena pogotovu, malo ostane od oduševljenja sa kojim su nekada praćena sportska nadmetanja. Telo čoveka u sportu sve više postaje deo uobičajenog dekora kapitalističkog sveta na zalasku: klimatske promene, zagađen vazduh, uništene reke i šume, sve veći broj istrebljenih životinjskih vrsta… I ljudski organizam je davno iscrpeo onu snagu koja mu je omogućavala da preživi u kapitalističkom svetu. Ako nastavi putem koji mu diktira sve bespoštedniji kapital, ne preostaje mu ništa drugo nego potpuno uništenje. Dalji „progres“ na temelju logike profita moguće je ostvariti samo sve većom zloupotrebom čoveka i njegovog organizma. Ne radi se samo o dopingu tela, već o stvaranju fanatizovane, gladijatorsko-kaskaderske svesti koja je u stanju da dovede telo do cilja po cenu njegovog uništenja. Stvaranje „psihe rekordera“ podrazumeva uništavanje ličnosti čoveka i kritičke svesti koja može da postavi pitanje o smislu tog, sve očiglednije, samoubilačkog poduhvata. Zbog toga se ide na sve mlađe uzraste: što se ranije počne, veća je mogućnost da se sveukupni psiho-fizički razvoj deteta uklopi u zadati model „rekordera“ koji se mora ostvariti da bi se postigao projektovani rezultat.

Ovde bi nešto trebalo reći i o tezi, toliko godina zloupotrebljavanoj od birokratskih klanova na Istoku, da je sport „najbolji ambasador“. Iza te ideološke podvale godinama su se i u nas skrivali korumpirani praznoglavci kojima nije smetalo što hiljade najboljih stručnjaka napuštaju našu zemlju, u kojoj su potpuno obezvređeni, ali su zato donosili specijalne zakone kojima je sportistima onemogućavan odlazak u inostranstvo dok su „u najboljim godinama“. Praktično, iz zemlje su isterivani oni koji su mogli da pokažu ograničenost i korumpiranost šrafova u piramidi vlasti, a nasilno se zdržavali oni koji su, dovlačeći ljude na stadione i u hale, doprinosili njihovom opstanku na vlasti. Naravno, ovakav razvoj događaja izuzetno odgovara razvijenim kapitalističkim državama koje dominiraju svetskom ekonomijom, naukom, tehnikom… Njima daleko više odgovara da Jugoslavija, kao i druge „zemlje u razvoju“, nastoji da se sa njima takmiči na sportskom polju, a ne na polju ekonomije, nauke, kulture; njima mnogo više odgovara da naša deca skupljaju sličice fudbalera, da im izazov („idoli“) budu sportisti, a ne dobri radnici, naučnici, umetnici… Zapadu odgovara da bez ijednog dolara ulaganja dobije naše najbolje stručnjake (koje će umeti dobro da iskoristi), da Jugoslavija ostane na nivou „đubretarske“ radne snage koja je, u međunarodnoj „podeli rada“, najmanje plaćena, i koja teško može da se snađe u igrama oko uvoza prljave tehnike, nuklearnog otpada, kao i igrama oko uništavanja životne sredine ekonomskom eksploatacijom. Na današnjem stupnju tehničkog razvoja bez angažovanog naučnog znanja nije moguće očuvati temelje naše egzistencije. Sa sportskim rezultatima ne može se „ući u Evropu“ uzdignuta čela. Uzmimo bivšu Istočnu Nemačku, Rumuniju pod Čaušeskuom, Bugarsku pod Živkovom… Sve su te zemlje postizale „izvanredne“ sportske rezultate. Nakon narodnog bunta, ti sistemi su se raspali. Da su stvorili prostor za demokratske promene; da su, naročito nakon nove tehničke (informatičke) revolucije početkom sedamdesetih godina, otvorile mogućnost stvaralačkom umu da se slobodno razvija; da su oslobodile ekonomiju političkog tutorisanja – danas bi situacija bila bitno drugačija. Nažalost, oni su nastojali da obezbede prestiž sistema sportskim rezultatima, koristeći „ljudski materijal“ kao najbolju sirovinu u industriji koja se bavi proizvodnjom „vrhunskih rezultata“. Sport je postao „najbolji ambasador“ kao deo Potemkinovih sela koja su, pre svega, trebalo da stvore utisak o „efikasnosti sistema“. Mahanje partijskim i državnim zastavama, povodom postizanja „svetskih rekorda“, trebalo je da stvori utisak da se društvo nalazi na putu u „srećnu budućnost“ – i da se prikrije stvarnost. Na taj način, umesto da je „vrhunski sport“ postao simbolični izraz razvoja društva, on je postao oruđe vladajuće birokratske oligarhije za sprečavanje društvenih promena i očuvanje vlasti.

I koga sada impresioniraju sportski rezultati onih koji su postali prosjaci Evrope? Masa istočno-evropskih sportista i trenera nastoji da pobegne iz svojih zemalja i da se, često za mizeran novac, proda na Zapadu koji će ih znalački uključiti u svoju propagandnu mašineriju. Jadan kraj za one koji su doskora slavljeni kao „heroji (realnog) socijalizma“.

I na kraju napomena da su u tekstu izvršene neophodne ispravke, ali da smisao teksta nije promenjen.

Beograd, juni 1992.

Februar 1994. Olimpijske igre u Lilehameru. Olimpijski cirkus ide dalje. Doduše, ima i novih tonova. Prvi put u stogodišnjoj istoriji modernih olimpijskih igara jedan sportista je digao glas protiv samovolje beskrupuloznih gospodara olimpijskih igara. Da li je na pomolu pobuna robova?

Ovo (treće) izdanje „Olimpijske podvale“ prošireno je sa dodatkom koji nosi naziv „Dosije ’Samaranč’“ u kome je detaljno obrađena politička biografija vodeće ličnosti Međunarodnog olimpijskog komiteta i način na koji se dokopao olimpijskog trona. Dovoljno je reći da se radi o čoveku koji je sve do raspada fašističke Španije zauzimao najviša mesta u fašističkom pokretu i koji je, od kada je došao na mesto predsednika MOK-a, od olimpijskih igara napravio privatni biznis vredan milijarde dolara – pa da se shvati da i naizgled običan protest može da prouzrokuje lavinu koja neće samo zbrisati olimpijsku oligarhiju, već i da sruši olimpijski tron. I pored nastojanja olimpijske gospode da po svaku cenu sakriju od očiju javnosti svoje prljave poslove, pojavile su se činjenice koje sve više daju za pravo onom delu svetske javnosti koji smatra da je MOK postao svojevrsna mafijaška organizacija koja je sportiste sveta svela na olimpijsko roblje.

Koristim priliku da se čitaocima izvinim na nejasnoćama i greškama koje su se pojavile u prethodnom izdanju. Što se tiče iznetih tema, nadam se da ću uskoro moći da ponudim javnosti jedno daleko sistematičnije delo.

Beograd, 10. februara 1994.

Politika, manipulacija, novac, nasilje, smrt, destrukcija – to su izrazi koji simbolizuju savremeni sport i olimpijski pokret. Nastojanje vladara sveta da putem spektakularnih sportskih predstava spreče da se sve veće nezadovoljstvo potlačenih radnih slojeva usmeri na rušenje kapitalističkog poretka, i sve bespoštedniji ekonomski rat koji se na svetskom prostoru vodi između najmoćnijih kapitalističkih koncerna koje su pretvorili sport u svoj reklamni pano – predstavlja spiritus movens savremenog sporta. Sve veće sume koje dobijaju savremeni gladijatori odgovor je vladajućeg poretka na sve veću bedu u kojoj živi sve veći deo čovečenstva. Ne samo da je sport u potpunosti integrisan u proces reprodukcije kapitala, već je postao najautentičniji način reprodukovanja kapitalističkog sveta. „Sportivizacija“ je najvažniji oblik kapitalističke totalizacije društvenog života. „Sportsko ludilo“ je spektakularni izraz destruktivnog kapitalističkog ludila – koje vodi čovečanstvo u smrt.

Ova knjiga je dobrodošla onima koji žele da imaju temeljniji uvid u nastanak i razvoj modernog olimpizma. Nakon svega što je objavljeno, moglo bi se reći da je najveća vrednost ove knjige u tome, što iznosi činjenice koje dovode u pitanje mit o olimpijskom, kao „humanističkom“ pokretu, kao i „humanistički“ mit o njegovom osnivaču Pjeru de Kubertenu. U tom kontekstu, posebni značaj ima ukazivanje na bliskost između olimpijskog i fašističkog pokreta. To je, zapravo, tema koja na dramatičan način razobličava olimpijski mit i ukazuje na pravu prirodu olimpizma XX veka. Istovremeno, razotkrivanje odnosa između olimpizma i fašizma ukazuje na podanički odnos „demokratskog sveta“ prema Hitleru i na podršku koju je Hitler dobio za svoju zločinačku politiku od vladajućih kapitalističkih i aristokratskih krugova Zapada. Za nas poseban značaj imaju dokumenti koji ukazuju na slugerajski odnos Kraljevine Jugoslavije prema Hitleru, posebno dvora Karađorđevića, kao i građanskih intelektualnih krugova u kojima su u dodvoravanju nacistima prednjačili ljudi kao što je Miloš Crnjanski.

Razmatranje odnosa između olimpizma i fašizma, koje se zasniva na istorijskim činjenicama, ne ukazuje samo na pravu prirodu modernog olimpizma, već i na pravu prirodu kapitalizma. Istorija olimpijskog pokreta, koji je doživeo vrhunac svog razvoja na nacističkim Olimpijskim igrama u Berlinu, ukazuje na to da je fašizam samo jedan od političkih pojavnih oblika kapitalizma, tačnije, da je fašizam stisnuta pesnica kapitalizma u krizi. Razvoj savremenog kapitalizma na ubedljiv način potvrđuje tu istinu. Borba protiv fašizma je, zapravo, borba protiv kapitalizma. Kada bude uništen kapitalizam – biće uništen i fašizam.

Da bi se otklonili mogući nesporazumi, treba reći da je u ovoj knjizi data „idealistička“ interpretacija sporta. Sportu je pripisano ono što se, zapravo, može realizovati samo u kontekstu slobodne (istinske) telesne kulture u slobodnom svetu. Pored toga, ne pravi se jasna razlika između antičkog agona i sporta. Isto tako, sport se ne sagledava u odnosu prema pokretima telesne kulture koji su se razvili na humanističkom nasleđu narodnih kultura i Francuske građanske revolucije. Zatim, ne pravi se razlika između rezultata i rekorda – koji je tržišna vrednost rezultata… Stavovi o sportu u ovoj knjizi predstavljaju „prelaznu fazu“ u shvatanju sporta od „Pobune robota“, u kojoj se kritika sporta zasniva na moralističkom i estetičkom stanovištu (koje je blisko antičkom principu kalokagathia), do „Sport, kapitalizam, destrukcija“, „Filozofski aspekti modernog olimpizma“ i „Novi svet je moguć“ – u kojima se sport razmatra kao konkretna istorijska pojava i kritikuje kao institucija kapitalističkog društva sa aspekta čoveka kao slobodarsko-stvaralačkog (igračkog) bića, istinske (slobodne) telesne kulture i ideje novog (slobodnog) sveta. Razvoj kapitalizma kao destruktivnog poretka uslovio je radikalizovanje kritičkog odnosa prema sportu i ideologiji olimpizma – koja je postala „humanistička“ maska destruktivnom kapitalističkom ništavilu.

Ovde i napomena da sam ispunio svoje obećanje da ću javnosti da ponudim sistematičnije delo o sportu i olimpizmu. Radi se o knjizi „Filozofski aspekti modernog olimpizma“ (u engleskoj verziji „Philosophy of Olympism“), koja je, zapravo, doktorska teza koju sam odbranio na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Ova knjiga dobija svoj pravi smisao u kontekstu razmatranja razvoja savremenog kapitalizma i ideje novog (mogućeg) sveta – što je dato u knjizi „Novi svet je moguć“ (u engleskoj verziji „A New World is Possible“).        

Beograd, 27.marta 2007.