Začuđujuće je sa kakvim oduševljenjem Kuberten govori o muškom telu, posebno o mišićima. Naravno, trebalo bi mnogo više znati o njegovom ličnom životu da bi se dao pouzdaniji odgovor o psihološkim osnovama ovako nadahnutog odnosa Kubertena prema muškom telu. Nas, u svakom slučaju, više interesuje pitanje telesnog i estetskog u svetlu njegove olimpijske filozofije, što znači u društvenom kontekstu.
Otkud tvrdnja da je reč samo o muškom telu? Kuberten je uklonio žene iz javnog prostora. On govori o „dečacima“, „mladićima“, a kada je reč o pobednicima na olimpijskim igrama o „odraslim muškim osobama“. Za njega je, nedvosmisleno, model „lepog tela“ mišićavo telo odraslog muškarca u borilačkom naponu. „Snažno telo“ i „snažna volja“ (u nacističkoj verziji „gvozdeno telo“ i „gvozdena volja“) pretpostavka su estetske dimenzije sportiste. Kod Kubertena postoji jedinstvo estetskog i karakternog („moralnog“): da bi čovek mogao da bude „lepo građen“ neophodno je da iz njegovih mišića zrači snažan karakter, što pre svega znači, fanatična volja za pobedom. Zato je idealizovani model „lepog čoveka“, za Kubertena, i moguće predstaviti samo kao telo čoveka-takmičara koji je u borilačkom naponu.
Pozitivno je što kod Kubertena čovek doseže do svoje „lepote“ aktivizmom, ali radi se o takvom aktivizmu (produktivističkom i borilačkom) sa kojim se ne stvara humani svet, već se uništava mogućnost za stvaranje humanog sveta. Putem borilačkog aktivizma čovek postaje fanatizovano oruđe za očuvanje i razvoj vladajućeg poretka. Borba za oslobađanje od kolonijalnog jarma, od bezdušne eksploatacije, od ponižavajućih tradicionalnih kanona – nisu ni pretpostavka ni mogućnost dosezanja do „lepog“. Slobodarsko-stvaralački aktivizam čoveka spada, po Kubertenu, u domen destrukcije (kapitalističkog) sveta i može, stoga, da dobije atribute poput „ružno“, „varvarsko“, „divljačko“ – zavisno od toga da li je reč o borbi kolonijalizovanih naroda za slobodu, borbi proletarijata za oslobađanje od eksploatacije, ili borbi žena za sticanje osnovnih građanskih i ljudskih prava.
U vezi s tim, mogućnost estetskog podrazumeva čoveka (sportistu) kao pripadnika i predstavnika određene nacije i rase, a ne kao pripadnika klase, slobodarskog pokreta, u krajnjem, čoveka koji je polazište i centar sveta. U stvari, Kubertenovo poimanje estetskog podrazumeva borbu čoveka kao pripadnika određene nacije (rase) za jačanje i širenje kapitalističke civilizacije, kao i borbu za njene vladajuće vrednosti. Snažni, napeti mišići trebalo je da budu simbol životne snage kapitalizma, izraz spremnosti da se „ide dalje“. Telesna „lepota“ je bio oblik u kome je Kuberten hteo da svoju olimpijsku ideju učini ljudima bliskom, da je utisne u njihovo biće. Borba za pobedu, uz poštovanje pravila koja nameće vladajući poredak, bila je slika kojoj će se ljudi zauvek diviti.
U Kubertenovoj estetici nalazimo praktično sve elemente idolatrije koja će biti do vrhunca razvijena pojavom javnih medija kao što je to televizija. Za razliku od modernih medija, koji su banalizovali celu stvar, Kuberten se zalagao za uspostavljanje mistične veze između „elite pobednika“ i „masa“. Po Kubertenu, olimpijski šampioni su antropološki pojavni oblik vladajućih egzistencijalnih principa kapitalizma preko kojih (njihovih pobeda koje imaju religioznu i spektakularnu dimenziju), uz obaveznu IX Betovenovu simfoniju, ljudi treba da dopru do večnosti. Dakle, da se udalje iz postojećeg sveta svojim duhom, i da se spoje sa najvišim vrednostima postojećeg sveta koje nisu ni sa čim uprljane i koje imaju vanvremensku (vanistorijsku) dimenziju. „Volja za pobedom“ je onaj mistični duh koji je trebalo da ispuni duše prisutnih. Zbog toga je Kuberten bio protiv profesionalizma i komercijalizacije sporta, olimpijskih igara pogotovu. On je hteo da putem sporta postavi čoveka pred vladajući duh postojećeg sveta da bi kod njega izazvao divljenje – da bi ga kao čoveka, dakle iz dubine njegovog bića, zauvek pridobio. U tom smislu, izgled sportiste, njegovo ponašanje, njegova pojava trebalo je da bude u jedinstvu sa religioznim karakterom olimpijskih igara: olimpijski pobednici su božanski oblik u kome se pojavljuju vladajuće vrednosti kapitalističkog sveta. Kuberten je shvatio da novac, jeftini ceremonijali koji u potpunosti odgovaraju odnosima koji su uspostavljeni u kapitalizmu, može sve da upropasti. „Vašar ili crkva!“ (187) – vapio je Kuberten nastojeći da odbrani olimpijske igre ni od čega drugog nego od samog kapitalizma, koga je putem sporta nastojao da sačuva.
Bilo bi pogrešno ukoliko bismo Kubertenove olimpijske igre shvatili kao nastojanje da se izazove homeseksulana fantazija. Njihov smisao nije bio da zadovolje ljudske strasti, već da dovedu čoveka u određeno duhovno stanje, neku vrstu hipnotičkog sna. Kao što je rečeno, olimpijske igre u antičkoj Grčkoj bile su religiozni obred, i to je, po Kubertenu, trebelo da bude glavna karakteristika „obnovljenih“ olimpijskih igara.
Nije slučajno što je Kuberten, kao i fašistički ideolozi, bio oduševljen antičkim idealom lepote. On je bio izraz antičkog shvatanja sveta kao zatvorene celine u kojoj bogovi vladaju nad ljudima, i gde se čovekovo nastojanje da dela iscrpljuje u težnji da bude u što većoj harmoniji sa vladajućim poretkom. Vajari, kao što to vidimo kod Gombriha (Gombrich), (188) nisu nastojali da svojim statuama uobliče opšte-ljudske ideale, već vladajuće ideale sveta u kome je čovek bio „božja igračka“ (Platon). Upravo ono što će učiniti fašistički vajari. Statue, kao što je to Torakov (Thorak) „Bokser“ („Faustkämpfer“), (189) stvorene po uzoru na antičke kipove, su pojavni oblik duha fašizma, a ne ljudske lepote. Na njegovom licu ne ogleda se slobodarsko-stvaralačka snaga čoveka, njegova plemenitost – već agresivna i nemilosrdna priroda vladajućeg poretka. „Monumentalni spomenici“ i „grandiozne građevine“ trebalo je, pre svega, da budu pokazatelj ljudske ništavnosti u odnosu prema neprikosnovenoj moći i čvrstini vladajućeg poretka.
Kubertenovo bezrezervno prihvatanje fašističkog kiča i njegov nekritički odnos prema antičkom idealu lepote, posledica je toga što je on odbacio ono što predstavlja osnovni i suštinski doprinos građanske civilizacije razvoju čovečanstva: mogućnost da čovek postane emancipovani građanin – samosvesni subjekt razvoja društva kao zajednice slobodnih ljudi. I Kubertenova estetika samo je izraz nastojanja da čoveka podredi vladajućem poretku i na taj način stvori beskonfliktno društvo koje funkcioniše kao svojevrsni organizam, i u kome je čovek sveden na efikasno oruđe vladajuće (samo)volje za izvršavanje zadataka koje „progres“ postavlja pred njega.
Do prave slike o Kubertenovom „lepom“ dolazimo kad pokušamo da odgonetnemo šta je, sledeći njegove estetske kriterijume, „ružno“. Atribut „ružno“ pripada svemu onome što dovodi u pitanje vladajući poredak, njegovu klasnu, rasističku, seksističku i militarističku prirodu. Ljudi koji se bore za realizovanje vodećih ideala Francuske revolucije – slobode, jednakosti i bratstva; koji preziru pljačku, rat, kolonijalizam, tlačenje žena, takmičenje koje je otelotvorenje belicioznog i progresističkog duha vladajućeg poretka; ljudi snažnog slobodarskog duha, umetnici, naučnici koji otvaraju nove prostore sobode – svi oni koji nisu upotrebljivi za ostvarenje interesa vladajuće klase, spadaju po Kubertenu u građane drugog reda.
